avgust 2009


Akcija Vrh

Sedamdesetih godina, pojavom tzv. GG preduzeća (grupe gradjana), privatizacija je počela da ulazi na široka vrata u SFRJ. Partija i država su na to odgovorile odlukama 10. sednice CK SKJ da se formiraju posebne komisije za borbu protiv kriminala u privredi i za kontrolu porekla imovine. Prvi predsednik te komisije je bio Rato Dugonjić, a poslednji Jure Bilić. Ta politička bitka započela je baš sa Batom Todorovićem i četrdesetak njegovih saradnika. Zbog ideološkog karaktera ova akcija, umesto organima javne bezbednosti, poverena je Službi državne bezbednosti SSUP-a, koja joj je dala tajni naziv “Vrh”. Cilj je, naime, bio da se otkrije sprega privrednih kriminalaca sa političarima i time ovo “zlo” saseče u korenu. RepubliČke službe su zato dobile direktivu da formiraju svoje operativne grupe za borbu protiv kriminala u privredi. Srpska je bila najbrojnija. Njen šef u SDB je bio Vidosav Zlatić. Advokat Sava Andjelković mi je rekao da o tome postoji arhiva CK SKJ i SDB Jugoslavije.

“Sudjenje Bati Todoroviću je bilo politički proces. On je okrivljen da je oštetio Jugoslaviju za oko 800 miliona dinara. Pare koje je doneo državi SFRJ bile su mnogo veće, ali se o tome ćutalo, kao što se i ćutalo o direktorima iz Slovenije i Hrvatske, koji su se, takodje, bavili “korisnim malverzacijama”. U Srbiji je zbog toga posle Bate Todorovića smenjeno 150 direktora, a u Sloveniji nikome nije falila dlaka na glavi. Za ovo sudjenje direktno su bili zainteresovani Josip Broz Tito, Vladimir Bakarić i Draža Marković. Kidnapovanje i prebacivanje Bate Todorovića u Beograd i sudjenje, organizovao je ministar savezne policije general Franjo Herljević. Za sudiju je doveden “udbaš” Dragoljub Nikolić iz Obrenovca, koga je Herljević, posle drakonske presude Bati Todoroviću od dvadeset godina robije, častio pištoljem. Proces Todoroviću je održan u vreme rasprave o novom ustavu, čijim je donošenjem ozvaničeno pravo na decentralizaciju SFRJ. U ovom slučaju Slovenija je htela, ne samo da sakrije svoje tajne poslove, već i da sruši jedinstven devizni sistem, kako bi mogla slobodnije da trguje devizama.

Posle sudjenja u Beogradu, tadašnji Savezni devizni zakon je i promenjen, jer je dokazana, navodna, veza privrednih kriminalaca sa Narodnom bankom Jugoslavije. Po mišljenju pojedinih advokata, proces Todoroviću i još četrdesetorici, pa i smena direktora predstavljaju novi srpski Goli otok. Najveće je zlo bilo, izgleda, u tome što su tadašnji lideri Srbije sami pristali na tu slovenačku podvalu. Da bi se pravda koliko-toliko ispravila, zahtevao sam obnavljanje procesa, i rehabilitaciju ovog beogradskog veletrgovca. Takav zahtev podneli su Saveznom sudu i Saveznom javnom tuzilaštvu i advokati ostalih osudjenih direktora, jer i oni veruju da pravda mora da bude zadovoljena. Uostalom, i sam Bata Todorović svojevremeno u pismu Mitji Ribičiču i Milki Planinc, priznao je otvoreno: “ Kažnjen sam, ne zato što sam kriv, već zato što je to koristilo za druge ciljeve!” Da je slučaj Todorović bio Srbima namešten i to na Brionima, posvedočio je lično i Dragoslav Draža Marković u svojim memoarima “Zivot i politika”. Srpski lider je na dva mesta pisao o tome kako mu je savetovano šta da radi sa Batom.

Na strani 155. stav 6. (knjiga druga), Draža Marković je zapisao: “Imao sam ozbiljan razgovor sa Bakarićem oko sudjenja grupi Bate Todorovića. Herljević, savezni sekretar za unutrašnje poslove, zahtevao je da se sudi celoj grupi u Beogradu. Mi nismo upoznati s rezultatima istrage, koja je vodjena u Ljubljani, gde je on i uhapšen. Nismo to hteli prihvatiti. Bakarić se složio. Biće sada spora i gužve s Herljevićem. No, neka bude.”

Na strani 159. memoara “Zivot i politika” (knjiga druga), nalazi se još jedna beleška Draže Markovića o slučaju Bate Todorovića: “8. oktobra leteli smo Tica, Živan i ja na Brione. Tamo nam se pridružio i P. Stambolić. Bili smo na razgovorima kod druga Tita… Kroz razgovor smo dobili potvrdu i za naše opredeljenje u pogledu nekih konkretnih pitanja (sudjenje Todoroviću…)”.

Ako se zna da je Todoroviću i još cetrdesetorici lica sudjeno baš u Beogradu, onda je sasvim jasno da su Tihomir Vlaskalić, Živan Vasiljević, Petar Stambolić i Draža Marković pristali da na Brionima budu nagovoreni od Tita i Bakarića da se sudjenje održi u glavnom gradu Srbije i SFRJ, a ne u Sloveniji, gde je Todorović uhapšen, saslušavan i isledjivan. Izvršena je zamena teza, umesto da se Slovenci okrive za kupovinu oružja i naoružavanje, Srbi su okrivljeni da preko SDB ilegalno trguju jugoslovenskim oružjem. Na taj način stvoren je još jedan slučaj u Srbiji, a ne u Sloveniji. Operativci Službe državne bezbednosti Srbije koji su radili na slučaju Bate Todorovića, upozorili su na vreme politički vrh Srbije o kakvoj se nameštaljki iz Ljubljane radi, ali Draža Marković i Petar Stambolić nisu želeli da poveruju u informacije svojih tajnih policajaca. U federalnoj tajnoj službi, slučaj Bate Todorovića vodio je Jerko Bradvica, policajac iz Bosne i Hercegovine, Hrvat sa završenim semenistem u Širokom Brijegu. Pri Službi državne bezbednosti Srbije, bila je formirana posebna mešovita radna grupa za Batu Todorovića, sastavljena od operativaca iz SDB Jugoslavije i SDB Srbije. U njoj su bili Slobodan Stević, Negosav Pantelić i Milan Labus. Šef grupe je bio Vidosav Zlatić. Kada je ova radna grupa ugašena, a operativci penzionisani, jer su otkrili da se Slovenci naorućavaju preko Bate Todorovića, formirana je druga grupa, u kojoj su bili Obren Djordjević i Dragan Mitrović. Sam Djordjević je lično išao u Minhen na razgovore sa Batom Todorovićem, pre njegovog hapšenja, kada je došlo do saznanja da Slovenci trguju oružjem i naoružavaju Teritorijalnu odbranu. U takvoj misiji je bio i Milorad-Mika Bisić, načelnik u SDB Srbije, ali o tom saznanju nije smeo da “uznemirava” politički vrh SFRJ. Uz to, otkriveno je da je Bata Todorović radio i za SDB Slovenije. Da se vidjao čak i sa Edvardom Kardeljom, a da je imao i dobre veze sa Egonom Konradijem, načelnikom u državnoj bezbednosti Slovenije, a zatim i SDB Jugoslavije. Oni su poslovali preko “Ljubljanske banke” i kompanije “Kredeks”. O tome su SDB obaveštavali njeni doušnici Radovan-Raca Mitić i Igor Polaniščak, inače Batini bliski saradnici.

Kako, medjutim, srpski političari, pre svih, Slavko Zečević, ministar policije, nisu reagovali na informacije SDB Srbije, operativci su, predvodjeni Slobodanom Stevićem o tome upozorili saveznog ministra Franju Herljevića, koji je upravo 1974. godine stupio na dužnost. Herljević je podržao žalbu Slobodana Stevića i preneo je Stanetu Dolancu, ali ju je ovaj lukavo vratio u Srbiju, prvom coveku srpske partije Tihomiru Vlaškaliću, koji je odneo na sto ministra policije Slavka Zečevića. Iz osvete, Zečević je operativca Slobodana Stevića izbacio iz SKJ i iz SDB Srbije i oterao ga na ulicu.

Autor: Marko Lopusina, „UBIJ BLIZNJEG SVOG I/II“

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Advertisements

Velika slovenačka podvala

Početkom 1992. godine, posle otkrića 120 tona krijumčarenog oružja u Mariboru, slovenački ministar odbrane Janez Janša, gotovo da se javno hvalio da njegova dežela trguje dugim cevima i municijom. Nekada je to bila strogo čuvana, ne samo slovenačka, vec i jugoslovenska državna tajna. Naime, Slovenija u tom prljavom poslu učestvuje već pedesetak godina sa znanjem, a nekada bez odobrenja, nekadašnjeg političkog vrha Jugoslavije. Jedan čovek iz Beograda, medjunarodni trgovac, Slobodan Bata Todorović, otkrio je krajem šezdesetih sve o toj ilegalnoj trgovini oružjem, pa se uz saglasnost JNA, u nju i uključio. Sredinom sedamdesetih Todorović je osudjen na dvadeset godina robije, ali ne zbog oružja, već zbog mahinacija u deviznom poslovanju. Svedoci tog vremena i ljudi koji su imali prilike da čuju Todorovićevu ispovest, tvrde da je sudjenje bilo državna osveta zbog loše preprodaje domaćeg naoružanja i opreme. Tako tvrdi beogradski advokat Sava Andjelković:

“Kada je sredinom osamdesetih moj klijent Bata Todorović, iz Zabele došao u Beograd na operaciju prostate, predosećajući da ne može da pobedi rak, ispričao mi je svoju najveću privatnu tajnu. Februara 1975. kidnapovan je i zatvoren u ljubljanski Dom milicije, gde su ga islednici slovenačke Udbe optužili za izdaju zemlje i špijunažu u korist Mosada, odnosno Izraela. Kao dokaz za to, pokazali su mu dokumente o preprodaji jugoslovenskog naoružanja ruskog porekla, koja je obavljena preko firmi Bate Todorovića. Tu prodaju od Todorovića je naručio lično Nikola Ljubičić, general i ministar, da bi JNA rasteretio zastarelog oružja. Najbolju ponudu za tu robu dali su Italijani i oružje je uz pomoć “Tranšpeda” otišlo za Trst. Ugovorom izmedju prodavca i kupca, medjutim, nije bilo naznačeno da Italijani nemaju pravo da preprodaju to naoružanje nekim zemljama koje su u ratu, pa je čitav kontingent, dovoljan da se opremi jedna armija, za dobre pare prodat Izraelu. Tim jugoslovenskim oružjem ruskog porekla i uz pomoć svojih veštih komandanata, Izraelci su zaratili sa Egipćanima i vojnički ih porazili. Kako Kairo to nije mogao da otrpi, žalio se Moskvi. Vrlo brzo iz Moskve je u Beograd stigao Brežnjevljev prekor Titu zato što naoružava “neprijateljsku stranu”. Tu u Titovom kabinetu počelo je da se odmotava klupko. Otkriveno je da je glavni posrednik u prodaji bio Bata Todorović, ali je prećutano da JNA nije naznačila zabranu prodaje Izraelu, na šta je imala pravo, a da bi se ta greška sakrila, sva krivica je prebačena na Todorovića. Bata se u Ljubljani, dok je trajala tajna istraga, branio da poseduje kopiju Ljubičićevog naredjenja o prodaji ruskog oružja, u kome piše da se ono ne sme preprodavati zaraćenim stranama. Islednici SDB Slovenije i SSUP-a su našli generalovo pismo, priznao mi je Bata, ali nisu prestali da ga optužuju, jer je Titu, a i Ljubičiću bio potreban krivac, da bi se Brežnjev nekako umirio.”

Todorović je bio čovek sa jakim vezama u Narodnoj banci Jugoslavije. Imao je dobre veze i u jugoslovenskoj diplomatiji. Milan Trešnjić, nekadašnji konzul u Nemačkoj, tvrdi da je šef konzularnog odeljenja u Ambasadi SFRJ u Beču, Mihailo Jurman poslovao sa Batom Todorovićem i zato bio na sudu. Iskusni bivši kontraobaveštajac Trešnjić, priznaje da je Todorović bio u stalnom kontaktu i sa Edom Brajnikom i njegovim ljudima u saveznoj Udbi. Egon Konradi, nekadašnji direktor “Kompasa”, vodio je u Udbi zapadni sektor i stalno gurao Batu Todorovića da osniva spoljnotrgovinske firme napolju, ne bi li se kroz njih bavili i ekonomskom špijunažom. Udba, a kasnije i SDB je sa Batom Todorovićem imala velike kombinacije i poslove. Bile su sve to mutne radnje, tobože, u korist jugoslovenske obaveštajne službe, a u stvari, na štetu SFRJ, a pre svega srpske privrede. Zna se, na primer, da je Todorović italijanskim trgovcima isporučivao po nekoliko hladnjača ”bebi bifa”, sa rokom plaćanja do 90 dana. Za to vreme, dotični Italijani bi ugasili svoje firme, čiji je osnivački kapital obično bio mali, pa naša preduzeća iz Vojvodine nisu imala od koga da naplate to najkvalitetnije mlado juneće meso. Kako su sudski troškovi bili skupi, a sudovi spori, naši proizvodjači bi od svega dizali ruke, ćutali i skrivali svoju sramotu. Italijani su znali da će se to dogoditi, jer je sa njima i postignuta takva “špijunska pogodba”. Novac je deljen na tri dela trgovcima, Bati Todoroviću i Edi Brajniku, odnosno Udbi. Takve i slične trgovačke trikove Todorović je izvodio najčešće sa Slovencima, koji su se u “ime države SFRJ”, a za račun svoje dežele, bavili čak i velikim čvercom novca, deviza posebno, pa i robe. U tim poslovima su imali učešće čak i slovenački ministri u saveznoj vladi. Pokriće su imali u jugoslovenskom političkom vrhu, najviše kod Edvarda Kardelja. Kako bi, inače, Slovenija godinama mogla da izvozi tri puta više nego što je bila njena proizvodnja? Nisu je Hrvati uzalud zvali “jugoslovenska primadona”. Slovenci su čak i čuvenu srpsku šljivovicu pakovali u zelene flaše i prodavali je kao “Slovin – eksklusiv brandy”, a ta rakija je točena, kako tvrdi Milan Trešnjić, u Levaču.

Slobodan Bata Todorović je sa Slovencima ušao i u lanac trgovine oružjem, kao najunosnijim poslom. Za Slovence je on tu bio posebno velika konkurencija i zato su rešili da ga uklone. Jednog zimskog dana, početkom 1975. godine, dva automobila su na alpskom prelazu Brener, iz Austrije u Italiju, sačekala reno 15 u kome je bio Todorović na putu za Milano. Tu su ga kidnapovali, uspavali injekcijom i u specijalnoj hladnjači prebacili za Ljubljanu. Bata Todorović je smešten u jednu već pripremljenu prostoriju Doma milicije. Tu je držan u strogoj tajnosti, pod istragom, punih šest meseci. Njegovi andjeli čuvari su bili Antun Zagar i Boris Stupar, alijas Lemai, operativci SDB Slovenije, a islednik se predstavio kao Mladen Ratković. Pretpostavlja se da je nakon saslušanja pridobijen, odnosno prevaspitan na policijski način, ustupio svoje trgovačke veze i tajne kanale oružja slovenačkim kolegama. Ko zna šta se tačno dešavalo u tom specijalnom zatvoru. U Beogradu, u medjuvremenu, niko nije ni znao da je Bata Todorović uhapšen. Pojavio se iznenada te godine u Kopru, gde je opet, ali javno uhapšen, a zatim sproveden nadležnim organima gonjenja u glavni grad, koji su za njim bili raspisali poternicu. Bata Todorović je još u Ljubljani slovenačkoj SDB, tj. Janezu Zemljariću dao reč da nikada neće prozboriti o svom boravku u zatvorskoj sobi Doma milicije. Slovenački islednici nisu tukli Todorovića u Domu milicije, ali su mu pretili da će ga izručiti Italijanima, koji su ga tražili da mu sude zbog vojne špijunaže. Ucenjivali su ga da će objaviti u štampi da je po zadatku savezne SDB špijunirao i cinkario penzionisanog Aleksandra Rankovića, sa kojim se, navodno Bata Todorović privatno vidjao u Dubrovniku, i da će ga optužiti javno da je finansirao četničke organizacije u Nemačkoj i Francuskoj. Pod takvim pritiscima Bata Todorović je prihvatio predlog Janeza Zemljarića, načelnika SDB RSUP-a Slovenije da mu se javno sudi, ali za mahinacije u privredi. Za slovenačko političko i vojno rukovodstvo Slobodan Todorović, veletrgovac i srpski obaveštajac, bio je vrlo opasan čovek. Naime, Bata je medju prvima otkrio da se Slovenci u medjugraničnom prometu, masovno bave švercom raznih roba, pa i oružjem. Saznao je, na primer, da su delovi za tenkove, kupovani u Pragu, prodavani direktno Izraelcima. Taj posao je vodio Egon Konradi, načelnik u SDB SSUP-a, koji je održavao vezu sa Mosadom. Najgore od svega je bilo što je Bata Todorović saznao da Slovenci kupuju oružje za TO Slovenije i da se tajno naoružavaju. Tim poslom rukovodili su Stane Dolanc i Miloš Ogrizek. Iz straha da će biti otkriven, Ogrizek, koji je bio ministar policije, pa načelnik TO Slovenije, emigrirao je u Austriju. Odatle ga je u Sloveniju vratio tek počekom osamdesetih Janez Zemljarić, tada savezni funkcioner. Do tih podataka Bata je došao preko svog kolege Djoke Andjelkovića iz Beča. Istim kanalima je otkrio i kako Slovenci iznose devize iz zemlje preko firme “Kredeks”, koja je bila zapravo filijala “Ljubljanske banke” u inostranstvu. Ovakve tvrdnje pojavile su se i u memoarima Franca Šetinca, ali i u “Zelenoj knjizi o tajnoj trgovini oružjem”, koja se nalazi u arhivi SDB SSUP-a. Slovenci su informisali predsednika Jugoslavije na svoj način, pa je Tito našao za shodno da javno napadne Batu Todorovića. Titov napad na Batu Todorovića bila je, zapravo, prozivka Beograda i Srbije i pritajeni napad na Dražu Markovića. Prvog februara 1976. godine zagrebački “Vjesnik” je objavio razgovor novinarke Dare Janeković sa predsednikom Jugoslavije i CK SKJ pod naslovom “Komunisti moraju stvarati etiku samoupravnog socijalističkog poretka”. Bio je to treći po redu susret ove novinarke sa Josipom Brozom i prvi intervju u kome je Tito, uopšte, pomenuo ime neke ličnosti. Očigledno da mu je bilo stalo da apostrofira baš Batu Todorovića. U odgovoru na pitanje o ljudima kojima nije mesto u SK, Tito je, izmedju ostalog, naglasio:

“… Komunisti nisu bili trgovci. Došli su, dakle, bivši trgovci i to je za neke bio Eldorado. Oni su znali kako se trguje da bi se zaradjivalo, oni su odgajali i članove Partije koji su radili sa njima. Neki su nadmašili svoje učitelje, postali su gori od njih. Evo, sad imamo mnogo uhapšenih. Uskoro će početi veliki proces onima koji su napravili goleme štete, u milijardama, našoj spoljnoj trgovini. Krivci će biti oštro kažnjeni… Uzmite slučaj tog Bate Todorovića: banke su imali vani, a radili su sa nekim našim bankama zajedno! Mi smo pohapsili dosta ljudi, onih koji su bili povezani s raznim špekulantima izvana i koji su nam pravili velike štete…”

Ko je, zapravo, bio Slobodan Bata Todorović? Rodjen je januara 1925. u Smederevu, u porodici Dragoljuba i Adrijane, rodjene Matić. Završio je Pravni fakultet u Beogradu, ali je prvi posao dobio u zagrebačkom “Merkuru”. Vojsku nije služio. Ženio se dva puta, Radmilom, sa kojom je dobio kćerku Vesnu i Ljiljanom, koja mu je rodila Adrijanu, Dejanu i Ana-Mariju. U Beogradu je dugo bio zamenik direktora spoljnotrgovinskog preduzeca “Progres”. Kako su takva preduzeća formirana pod kontrolom Udbe, to se pretpostavlja, da je i Bata Todorović kao direktor, bio saradnik srpske političke policije. Prvi veći posao bio mu je da otkupi šezdesetak američkih brodova kao “staro gvoždje” za slovenačku železaru Štore. Medjutim, Todorović je te čelične ladje “poklonio” Sloveniji i Crnoj Gori da ih koriste kao morsku flotilu. Ti brodovi su kupljeni u periodu od 1954. do 1959. godine. Kada su Amerikanci čuli da nisu isečeni u staro gvoždje, protestovali su diplomatskim putem. Slovenci su to iskoristili, jer su načuli da se Tito naljutio na “Progres” zbog toga, pa je njihov delegat u Saveznoj skupštini Augustin Papić, napao ovo preduzece. Posle toga su inspektori SDK i Savezne devizne inspekcije čitavih godinu dana kontrolisali rad “Progresa”. Kako nisu nadjeni dokazi o mahinacijama, uhapšen je zamenik direktora Bata Todorović i optužen za preprodaju tri automobila. Istraga je trajala puna četiri meseca, pa je posle presude od šest meseci zatvora, brzo pušten kući. Tužilac se žalio, pa je viši sud osudio Todorovića uslovno na dve godine zatvora. U medjuvremenu, Bata Todorović je napustio “Progres” i prešao u “Interkomerc” iz Umaga. Odatle je sa porodicom ilegalno otišao u Italiju. Za vrlo kratko vreme, od 1965. do 1970. godine, Todorović je u Italiji, iz koje je proteran, a zatim i u Nemačkoj, osnovao čak dvadeset i pet trgovačkih firmi. Sve su radile za Jugoslaviju. Postao je čuven po uvozu deset miliona žileta. Njegove kolege iz SDB tvrde da je to radio po nalogu srpske tajne policije, jer su firme bile i filijale za špijuniranje. Jugoslavija je u svetu imala tri stotine takvih “kompanija od jednog čoveka”, čiji su se direktori, medjutim “otcepili” od domovine i SDB, pa im je zato bio strogo zabranjen rad sa našim preduzećima. To je važilo i za Batu Todorovića, ali se on te zabrane nije držao, a i kako bi, kada ga je lično ministar odbrane Nikola Ljubičić angažovao da proda staro naoružanje JNA ruskog porekla. Bata Todorović je bio sposoban, pa zato i imućan čovek. Imao je kuću u Dubrovniku, Beogradu, Orebiću, Minhenu, po kome je voleo da se vozi u fijakeru. Pre odlaska iz Beograda, nudjeno mu je da bude direktor “Jugobanke”, ali je on to odbio. U Nemačkoj je okupio oko sebe policajce stradale 1966. godine na Brionskom plenumu i pomogao im da udju u biznis. Neki od njih poricali su da je to Bata radio po zadatku SDB SSUP-a, koja je dirigovala operacijom “XI” čiji je cilj bio praćenje penzionisanih “udbaša”, a posebno Leke Rankovića. O Rankoviću, medjutim, Bata Todorović nije napisao nijedan izveštaj!

Autor: Marko Lopusina, „UBIJ BLIZNJEG SVOG I/II“

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Kidnapovanje pukovnika

Jugoslovenska tajna policija bavila se svim metodama predvidjenim u radu svih (kontra)obaveštajnih službi sveta, kao što su, na primer: tajno ugradjivanje agenta u redove protivnika; tajno snimanje i prisluškivanje; prikriveno anketiranje; prikriveno praćenje i posmatranje; maskirano naučno istraživanje; ispitivanje izbeglica, dezertera i emigranata; izvidjanje; prikupljanje podataka preko privrednih, diplomatskih i novinarskih predstavnika. U udžbenicima državne bezbednosti za buduće operativce pominju se i nasilni metodi rada, ali kao “neobaveštajna dejstva obaveštajne službe”: psihološka dejstva; propaganda; špijunaža; diverzija; sabotaža; izazivanje kriznih situacija; prevrati i pučevi; terorizam; ubacivanje naoružanih grupa; specijalne operacije. Kidnapovanja i likvidacije državnih neprijatelja se ne pominju, a upravo to su, gotovo, trideset godina, bili karakteristični metodi jugoslovenske tajne policije.

U inostranstvu su, na primer, kidnapovani Vlado Dapčević, Mileta Perović, Slobodan Bata Todorović i Krunoslav Draganović i dovedeni u SFRJ da im se sudi. Pukovnik JA, ibeovac iz logora u Bileći, emigrant u SSSR-u i Belgiji, Vlado Dapcević je 1975. godine boravio u Bukureštu. Bio je zajedno sa svojim telohraniteljem Djokom Stojanovićem, jer je već imao najava da će ga SDB Jugoslavije kidnapovati. To se i dogodilo 8. avgusta 1975. kako se seća sam Vlado Dapcević:

“… Posljednje veče nas je Aleksandar Opojević pozvao kod sebe na večeru. Bilo nas je četvorica: domaćin, Djordje Markušev, Stojanović i ja. Oko jedanaest sati krenuli smo u hotel. Sa Markuševim smo se prije toga oprostili. Čim smo krenuli, primjetio sam da nas prati jedan bijeli automobil. Skrenusmo u neku sporednu ulicu – on za nama, skrenusmo ponovo u glavnu – on za nama. Kad smo stigli u hotel “Derebenti”, oko onih liftova je stajalo dvadesetak ljudi. Na recepciji – nema našeg ključa. Opojević reče: “ To su sigurno ovi iz rumunske policije išli da ti pretresu sobu, pa su, vjerovatno, zaboravili da vrate ključ! Dali su nam rezervni ključ. Ostavio sam ovu dvojicu nasred onog hola i krenuo sam do recepcije da zakažem budjenje. Kad sam se okrenuo njih dvojice nije bilo. Udjoh u lift, udje za mnom i gomila onih koji su čekali pred liftom. Niko ni riječi ne progovori. Kako sam izašao iz lifta i krenuo ka sobi, na mene se obrušilo ko zna koliko ljudi. Pljuštali su po meni udarci sa svih strana. Onda sam dobio udarac od kojeg sam počeo da gubim svijest. Prvi put sam se osvijestio na podu izmedju prednjeg i zadnjeg sedišta nekog automobila. Bile su mi vezane i noge i ruke – kao paket! Jedan od njih mi je držao onu palicu duboko u ustima. Umalo se nijesam ugušio. To je kratka palica, obmotana gazom i služi da te onemogući da vičeš. Odvezli su me u neku vilu okruženu baštom. Četvorica su me iznijeli iz kola. Kroz trepavice sam vidio da nose i Stojanovića i Opojevića. Prvo su mene bacili na pod. Probudio sam se sjutradan uveče u beogradskom Centralnom zatvoru, u jednoj ćeliji u suterenu…”

Vlado Dapcević je kasnije prebačen u vojni zatvor na Voždovcu, gde su ga posetili šef odeljenja jugoslovenske državne bezbednosti Ćetković sa pomoćnicima Djerkovićem i Žikom Jovanovićem. Na prvom saslušanju Dapcević je shvatio da SDB zna sve o njemu. Na sudjenju kao krunski svedok pojavio se emigrant Lala Ivanović, a doveli su i nekog ibeovca koji je, kaže Dapčević, radio za Službu državne bezbednosti Jugoslavije. Sudjenje, vojno, je trajalo pet-šest dana. Odlukom suda Vladimir Dapčević je osudjen na smrt streljanjem. Kazna nije izvršena, jer je zamenjena sa dvadeset godina robije, od čega je Dapčević u požarevačkoj “Zabeli”, kao civilno lice, odležao dvanaest godina. Na slobodi se našao 1988. odnosno trinaest godina manje dva meseca, od trenutka kada je kidnapovan u Bukureštu. Sam Dapčević veruje da su kidnapovanje organizovali šefovi jugoslovenske Službe državne bezbednosti i rumunske Sekuritatee, uz saglasnost političkih rukovodilaca SFRJ i Rumunije. Početkom sedamdesetih, u vreme dok je Vlado Dapčević živeo u Briselu, tajna služba Vojvodine je slala u Belgiju operativca Slobodana Mirtića, zvanog Bob Karate da se otkrije gde i kako živi ovaj bivši jugoslovenski general.

Kako je pisao u svojim memoarima rumunski general Jon Pacepa, dogovor o saradnji jugoslovenske i rumunske tajne policije postignut je početkom sedamdesetih godina, prilikom Čauseskuove posete Titu. Tom prilikom sa Pacepom su razgovarali Luka Banović, tadašnji ministar savezne policije i Silvio Gorenjc, rukovodilac u SDB Jugoslavije. On je upozorio Pacepu, a time i Nikolae Čauseskua da Vlada Dapčević lider ibeovaca radi Titu o glavi, dok njegov brat Peko Dapčević, istovremeno, radi kod Josipa Broza u Maršalatu. Tito je od Čauseskua, svedoči Pacepa, lično zatražio da namami Vladu Dapčevića u Rumuniju, uhapsi ga i izruči Službi državne bezbednosti Jugoslavije. Zauzvrat SDB će namamiti rumunskog emigranta Fausta Bradeskua u Beograd, uhvatiti ga i izručiti Bukureštu. Čausesku je odgovorio da će namamiti Dapčevića, ali da ne želi sa njime da prlja ruke! Već 30. jula 1975. Bukurešt su posetili Draško Jurišić i Silvio Gorenjc da organizuju Vladino kidnapovanje. Tada je ministar jugoslovenske policije već bio general Franjo Herljević. Posao je na sebe preuzela Sekuritatea, rumunska tajna služba. Zbog obilne kiše, piše Pacepa, otmica je obavljena u hotelu. Tom prilikom Markušev je smrtno ranjen u glavu preminuo, a Djordje Stojanović je teško ranjen i sa Vladom Dapčevićem predat Jugoslovenima. U otmici je učestvovao i operativac SDB Nikola Nikolić. Zbog nemara u zbrinjavanju ranjenog Stojanovića, došlo je do iskrvavljenja i on je preminuo u beogradskom zatvoru, odmah čim je dovezen. Sahranjen je tajno na zrenjaninskom groblju. Posao skrivanja Stojanovićeve sudbine od javnosti, a i od njegove najbliže rodbine obavili su Zoran Martinov, šef vojvodjanske tajne policije i Obrad Grković, načelnik SDB Zrenjanin. Tanjug je tek 25. decembra 1975. javio da je Vlado Dapčević uhapšen na “jugoslovenskoj teritoriji, gde je obavljao neprijateljske aktivnosti”. Stane Dolanc se šepurio po novinama da je uhvatio jednog od organizatora Barskog kongresa KPJ, održanog u vili prištinskog profesora istorije dr Branislava Boskovića 6. aprila 1974. godine, na kome su ibeovci osnivali novu komunističku partiju u Jugoslaviji. O smrti Aleksandra Opojevića i Djordja Stojanovića, Dolanc nije ništa izjavio. Kako se za sudbinu svog brata jako zainteresovao, Ivan Stojanović, tajna policija SFRJ je počela da ga prati, sa dve devojke – agentima i da ga prisluškuje preko telefona. Ni desetak godina kasnije, kada je obio sve političke i pravosudne pragove u Jugoslaviji, Ivan Stojanović nije dobio odgovor na pitanje gde je njegov brat Djordje Stojanović. Policija i država su ćutale. I još ćute. Luka Banović i Silvio Gorenjc su javno demantovali memoare i generala Jona Pacepua i generala Vlada Dapčevića. U SDB Jugoslavije odeljenje za ibeovce neko vreme vodio je Meho Mujagić. Ni on nikada o tome nije progovorio.

Od pet hiljada ibeovaca, koji su emigrirali iz Jugoslavije, njih dve stotine su bili aktivni i tokom sedamdesetih godina. U SDB Jugoslavije se smatralo da su oni samo produžena ruka KGB i ostalih tajnih službi iz socijalističkih, ali i nekih kapitalističkih zemalja. Zahvaljujući saradnji sa tim službama, a i doušnicima koji su se nalazili medju ibeovcima, SDB je pedantno pratila njihov rad, a posebno pokušaje uspostavljanja veze sa staljinistima u samoj Jugoslaviji. Takvih grupacija je početkom sedamdesetih već bilo u Beogradu, Zagrebu, Splitu, Bosanskoj Dubici, Budvi, Ljubljani, Skoplju, Sremskim Karlovcima. Jugoslovenska tajna policija ih je neprestano pratila i snimala. Najaktivniji medju njima je bio “Koordinacioni odbor za osnivanje nove KPJ”, formiran 1971. zatim Tuzlanska grupa i Barska grupa, nastale 1974. Obe su vodjene spolja, iz inostranstva, a razbijane iznutra, iz Jugoslavije. Jedan od ibeovaca Milorad Todorovic je, na primer, pao u ruke SDB tako sto je na slavi kod svog zeta izjavio: “Ako Staljin nije 1948. uspeo da sruši Tita, srušiće ga sada Rusi.” Todorović je zaboravio da je njegov zet nekada radio u Udbi. Prijavio ga je tajnoj policiji, a ona je uhapsila Milorada Todorovića. Prilikom pretresa njegovog stana pronadjene su staljinističke knjige “Crveni apostol”, “Kritika antimarksizma”, “Prilog ideji o obnovi KPJ”. Zbog neprijateljske propagande Todorović je osudjen na pet godina robije. Kada je u noći sedmog aprila 1974. Peti kongres KPJ započeo rad u privatnoj vili u Baru, tajna policija je pohapsila sve njegove organizatore i rasturila ovu ibeovsku organizaciju. Sami operativci SDB danas govore da je taj kongres bio namešten od strane Službe državne bezbednosti da bi se uhvatio Vlada Dapcević i da bi likvidacija informbirovaca mogla lakše da se izvede. U Bosni i Hercegovini, kao i u Hrvatskoj nova potera za ibeovcima je korišćena radi novog obračuna sa srpskim nacionalno opredeljenim intelektualcima. U Banjaluci je, na primer, dve godine kasnije Služba državne bezbednosti izvela na sud dr Perka Vojinovića, Srboslava Čelebića i Zdravka Marijanca pod optužbom da su želeli da sruše ustavni poredak SFRJ. Sudjenje je montirano uz pomoć četiri lažna svedoka SDB BiH. Jaka Jugoslavija imala je tada i u svim policijama sveta svoje dobre saradnike. KGB je posle kongresa u Baru upozorio sve jugoslovenske ibeovce da će ih pohapsiti i proterati ako budu delovali protiv Tita i Jugoslavije. Predsednik nove KPJ Mileta Perović uspeo je da bežanjem iz Moskve u Francusku, izbegne hapšenje od strane KGB i SDB SFRJ. Napustio je SSSR 1975. godine i prešao u Pariz. Odatle je proteran onog trenutka kada se pročulo da će Dzemal Bijedić, jugoslovenski premijer posetiti Francusku. Perovića zatim put vodi u Bugarsku, Finsku, Švedsku, Veliku Britaniju i Izrael. U to vreme neprestano mu se kao saradnica i saputnica još iz Kijeva, nudila Mirkana Obrenović, bečka bogatašica. Živela je u Luganu sa svojim kominternovskim uspomenama na Tita, Djilasa i Staljina. Nekako je uspela da ubedi Perovića da odu na izlet u italijanski grad Paradizo. Tu je Mileta Perović kidnapovan od strane, navodno mladih fašista, koji su za njega tražili otkup od 200.000 američkih dolara. Taj posao su, medjutim, italijanski mafijaši uradili za jugoslovensku tajnu službu. Čitavom operacijom, koja je imala šifrovani naziv “Generalni sekretar”, u Paradizu, rukovodila je Sveta Kunc, operativac slovenačke Službe državne bezbednosti, koja je kod Mirkane Obrenović bila zaposlena kao služavka. Otmica je mafiji iz Milana plaćena 150.000 maraka iz tajnog fonda SDB Jugoslavije. Mileta Perović je vezan u automobilu, na državnoj medji kod Nove Gorice, prebačen u Jugoslaviju, gde je, po zvaničnom izveštaju policije i uhapšen. Iz Slovenije je prebačen specijalnim avionom, koji je zbog Perovića pristigao iz Beograda. Na ulazu u avion, kako se seća Mileta Perović, pozdravio se sa Nikolom Nikolićem, načelnikom u SDB Jugoslavije. Uhapšenik je u Beogradu bio smešten u luksuznom stanu kod glavne železničke stanice. Osudjen je na tajnom procesu u Beogradu na dvadeset godina robije. Kaznu je izdržavao u Sremskoj Mitrovici, jer je tamošnji zatvor bio namenjen političkim delinkventima iz Srbije i inostranstva. Mirkanu Obrenović i Svetu Kunc lider nove KPJ Mileta Perović, nikada više u životu nije video. Ova prva pojavljivala se, kažu neki ljudi, krajem osamdesetih u Vojvodini pod imenom Mirjana Zelen Maksa. Mileta Perović je na slobodu izašao za Novu 1988. godinu.

Realna opasnost od povratka staljinista u SFRJ nije postojala, ali je Titu i političkom vrhu zemlje bio potreban još jedan političko-policijski obračun, radi učvršćivanja sopstvene vlasti i demonstracije svoje snage i Istoku i Zapadu. Sam Milovan Djilas je tih godina pisao da je Josip Broz, opirući se rastućem uticaju SKJ i JNA, koje je 1971. godine, očistio od nacionalista, ponovo uzeo pod svoju kontrolu jugoslovensku tajnu policiju, jer mu je bila potrebna za nove političke obračune. Time je i SDB dobijala na snazi i moći, a njeni rukovodioci veliku policijsku i političku moć. Kako, medjutim, Tito više nije mogao da se suprotstavlja uticaju Edvarda Kardelja, to su se u jugoslovenskoj tajnoj policiji skoncentrisali sedamdesetih godina, uglavnom, slovenački kadrovi, koji su postepeno preuzimali potpunu kontrolu nad Službom državne bezbednosti. Čovek koji je tada sebe doživljavao kao prvog policajca Jugoslavije, bio je Stane Dolanc. O njemu je Dobrica Ćosić lepo rekao da je bio najmoćniji čovek brionske monarhije: “… Kardelj je bio mozak titoizma, Dolanc njegova pesnica deceniju i po. On je vladavini, od starosti onemoćalog Tita, davao energiju alpiniste i okrutnost lovca na sitne zveri. Tito je sa Dolancom nadoknadjivao upravo one moći koje su mu smalaksavale i bez kojih njegova despotija ne bi funkcionisala, a to su lukavstvo, beskrupuloznost, upornost u naopakoj politici. Kardeljeva samoupravna destrukcija Srbije i utvrdjivanje hrvatsko-slovenačke hegemonije, bez Dolanca, njegove autoritarne volje i energije, ne verujem da bi se tako uspesno održala!”

Autor: Marko Lopusina, „UBIJ BLIZNJEG SVOG I/II“

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Hrvatski udar

Kada su sedamdesetih nastali politički lomovi u Hrvatskoj, koje je Tito pravio, uz pretnje da ce pozvati Brežnjeva i Crvenu armiju u pomoć, Vladimir Bakarić se svim silama trudio da do istog loma, kako napisa Slavoljub Djukić, dodje i u Srbiji. Zato je zajedno sa Kardeljem učestvovao u obaranju srpskih liberala. Paralelno sa ovim političkim obračunom tekao je i jedan policijski sukob izmedju Hrvata i Srba. Naime, krajem 1970. i početkom 1971. godina, rumunska obaveštajna služba je došla do pouzdanih podataka o saradnji izmedju hrvatskih nacionalista, ustaških emigranata i KGB-a. Tačnije izmedju Zagreba i dr Branka Jelića u Nemačkoj i Moskve. To saznanje Sekuritatea je prosledila u Službu državne bezbednosti Jugoslavije, a ono je preko srpskih kadrova stiglo i u SDB Srbije. Za beogradske kadrove bio je to krunski dokaz protiv hrvatskog nacionalizma, pa i protiv dr Vladimira Bakarića lično. Najvažnije od svega je bilo da je i sam Tito poverovao u takve informacije, koje su počele da mu pristižu i preko obaveštajne službe SSIP-a. Tada je ministar spoljnih poslova bio Mirko Tepavac. O tom vremenu govori Dragan Mitrović, tada operativac u beogradskoj upravi SDB: “Mas-pokret u Hrvatskoj, a zatim otkrivanje veza hrvatskog rukovodstva sa ustašama, ogorčili su srpske operativce. Nama mladjim inspektorima tada je sasvim postala jasna prava suština Brionskog plenuma. Srpska tajna služba je likvidirana, da ne bi otkrila šta hrvatski političari, nacionalisti i ustaše pripremaju Jugoslaviji i Srbiji. Mi smo u SDB Beograda i SDB Srbije 1971. godine, javno po kancelarijama negodovali što politički vrh ništa ne preduzima protiv hrvatskih lidera u Zagrebu i hrvatske nacionalističke euforije!” Predosećajuci opasnost Bakarić je, medjutim, odmah krenuo u protivudar. Prvo je od SIV-a, odnosno od premijera Mitje Ribičiča zatražio da se povede istraga o “zaveri protiv hrvatskog rukovodstva”. Takvu ocenu prihvatili su u vrhu zemlje odmah Stane Dolanc, Nikola Ljubičić, Fadilj Hodža, pa i sam Tito. Hodža, a zatim i Savka Dabčević su ishitreno ocenili da je to bilo delo “ostataka onoga što nismo rasčistili na Četvrtom plenumu”. Pored SDB ona je prozvala i SSIP, tražeći da se preispita poverenje njihovih kadrova, pa i samog Tepavca kao Srbina. To je ohrabrilo Bakarića da zatim javno kaže: “Zavjera postoji i ona nije inspirisana od Jelića. Inicijativa je došla iz Jugoslavije, od beogradske čaršije!”

Srbija je takve optužbe odmah stavila na dnevni red CK SKJ, ali je on prekvalifikovan u “neka pitanja rada obaveštajne službe”. Usmenu informaciju o ovom problemu Titu i Izvršnom birou podneo je Stane Dolanc, koji je smušeno pričao o tome kako se glasinama ruši ugled političkog rukovodstva Hrvatske. Okrivljeni su od njegove strane “ostaci poraženih snaga posle IV plenuma”. Znači opet Srbi. Posle njega govorio je dr Vladimir Bakarić čitav sat. Mika Tripalo je za aferu okrivio Udbu, jer ona, navodno oko ustaškog lidera dr Branka Jelića ima tri-četiri agenta, koji prenose u Beograd sve što ovaj kaže i slaže. Budimir Šoškić je javno rekao da je to stavljanje Srbije na optuženičku klupu. Kada su se na Izvršnom birou CK SKJ susreli Vladimir Bakarić i Marko Nikezić, dogovoreno je da se njihova svadja povuče iz zapisnika i čitav slučaj prepusti posebnoj državnoj komisiji. Titovu komisiju sačinjavali su Stane Dolanc, Maks Bace i Ziga Vodoušek, slovenački i hrvatski nacionalisti. Odmah je ocenjeno da je rad tajnih službi Jugoslavije bio loš, neadekvatan i nekoordiniran. Planirano je da se istraga oko ovog sukoba Zagreba i Beograda vodi tajno, ali je aprila 1971. Hrvatska objavila saopštenje svog CK SK u kome opet, ali indirektno, proziva Srbiju: “Na sednici CK SK Hrvatske izraženo je potpuno jedinstvo i ocenjeno da se radi o krupnoj i smišljenoj neprijateljskoj političkoj intrigi i organizovanoj zaveri. Politički motivi te intrige ukazuju na to da korene pre svega treba tražiti u zemlji, u interesima unitarističkih, centralističkih i birokratskih snaga, koje se sve organizovanije i agresivnije suprotstavljaju promenama koje učvršćuju samoupravni razvoj zemlje. Iz činjenice što su takvom delovanju poslužili i pojedinci u nekim najosetljivijim organima državne službe, proizlazi ocena o nedoslednom sprovodjenju odluka Četvrtog plenuma. Nesumljivo je da se radi o političkoj akciji, pa je zato neophodno da se, dosledno i energično, sprovedu potrebne organizacione i kadrovske promene, koje će osigurati da se te značajne i osetljive službe osposobe za efikasno delovanje na političkoj liniji SKJ.” Hrvatska je u ovoj prozivci apostrofirala Državni sekretarijat inostranih poslova i Savezni sekretarijat unutrašnjih poslova, tačnije SID i SDB, koje su i došle do informacija o saradnji Zagreba sa ustaškim emigrantima u Nemačkoj. Kako je o tome odredjena saznanja imao i ambasador Vladimir Rolović u Švedskoj, pretpostavlja se da su Hrvati bili kivni i na njega. Petnaestog aprila 1971. godine, ambasador je ubijen u Stokholmu od ruku ustaša Mira Barešića i Andjelka Brajkovića. Ima operativaca SDB koji tvrde da je to bila ustaška, odnosno hrvatska osveta i za likvidaciju Maksa Luburića u Španiji. Srbi su i javno posumnjali da je atentat na Vladimira Rolovića maslo Steve Krajačića i Vladimira Bakarića, pa je na sahrani Mirko Tepavac, ministar jugoslovenske diplomatije govorio u insinuacijama, o antisrpskoj zaveri: “Živi mrtvima ne mogu ništa objasniti, ali mrtvi živima mogu mnogo!”

Beograd je zvanično odbio optužbe iz Zagreba. To je učinila i državna komisija u sastavu Marko Bulc, Trpe Jakovlevski, Ljubisav Marković, Marko Orlandić, Nikola Pavletić i Rajko Gagović. Indikativno je da su ovoj komisiji Služba državne bezbednosti Jugoslavije, SID i SDB Srbije dala sve potrebne informacije, dok je tajna policija Hrvatske odbila da izda ijedan dokument o ustaškoj emigraciji. U to vreme, naime, sam Bakarić je tvrdio da ustaše nisu politički i državni neprijatelji Jugoslavije i Hrvatske, već samo – ekonomski emigranti. Titova komisija sa Dolancom na čelu je donela sličan oslobadjajuci zaključak, mada je dugo za glasine okrivljivala SID i Ministarstvo inostranih poslova. Obe komisije su, medjutim, jednoglasne u oceni da zavera protiv Hrvatske i njenih kadrova postoji i da je ona plod neprijateljske kampanje od strane spoljnih i unutrašnjih neprijatelja, ali se ti neprijatelji ne imenuju. Srbe u Federaciji više niko nije pominjao, jer to nije bilo ni potrebno, oni su samim tim vec bili obeleženi. Hrvatski lobi je na taj odgovor reagovao novim optužbama protiv Srbije i Beograda. Ovog puta umesto rankovićevaca za aferu sa Brankom Jelićem i Vladimirom Bakarićem okrivljeni su ibeovci. Za njih se podrazumevalo da su ibeovci Srbi. Na to se odmah priključio Fadilj Hodža, koji je javno rekao da ibeovci posebno “deluju prema kadrovima na Kosovu”. Već tokom proleća, oslanjajući se na izveštaje KOS-a JNA o Beogradskom univerzitetu, Dobrici Ćosiću, penzionisanim generalima, sam Tito je Milentiju Popoviću u lice skresao: “U Beogradu je centar kontrarevolucije! Ja sam o tome obaviješten. Zavjera je protiv mene, a centar je u Srbiji! Ranković se sastaje sa generalima Hamovićem i Milojevićem! Vaše rukovodstvo preko Mijalka Todorovića je povezano sa Rusima. To je informacija našeg vojnog atašea u Moskvi!”

Tita su Hrvati i Slovenci u federaciji godinama informisali da je srpsko rukovodstvo protiv njega, pa ga je zato napadao neprestanim optužbama. Draža Marković je 1970. godine pitao Tita, dokle će Srbija biti na optuženičkoj klupi? Stari obaveštajac, politički lisac Josip Broz Tito umeo je da kombinuje informacije političke policije i partijske ocene da bi stvarao optužbe protiv srpskog rukovodstva. U razgovorima sa garniturom Marka Nikezića, predsednik Jugoslavije je zabrinuto pitao šta to rade beogradski profesori, Djurić i ostali. Zato je Tito izabrao Dražu Markovića i Petra Stambolića, kako napisa Slava Djukić, za staratelje Srbije. Obojica su bili laki na pronalaženju i žigosanju državnih neprijatelja u vlastitoj republici. Kada je, naime, u Skupštini Srbije godinu dana kasnije, došlo do raskida sa liberalima, garnitura Draže Markovića je kao prvi zaključak o greškama Marka Nikezića navela, upravo ta Titova pitanja iz delovanja Službe državne bezbednosti i KOS-a JNA: Šta je Filozofski fakultet? Šta je časopis “Filozofija”? Šta je Srpska knjićevna zadruga? Šta su monopoli u žirijima, u kulturnoj, izdavačkoj politici? Posle pada liberala, pali su i beogradski profesori filozofije Zagorka Golubović, Trivo Indjić, Mihajlo Marković, Dragoljub Mićunović, Nebojša Popov, Svetozar Stojanović, Ljubomir Tadić i Miladin Zivotić. Sa tim političkim padom, oni su po nalogu Draže Markovića postali i predmet tajnog posmatranja Službe državne bezbednosti Srbije i posebno SDB Beograda. Odmah su im oduzeti pasoši, a telefoni prikopčani na magnetofone za prisluškivanje. Tadašnji ministar policije Slavko Zečević imao je običaj da kaže svojim operativcima: “Uhapsite nekog, samo da ih zaplašimo, da pokažemo da smo energičcni!”

Gotovo da nije bilo Titovog govora, a da u njemu nije prozivao Beograd i Srbiju zbog aktivnosti opozicije i neprijatelja u njima. Na Izvršnom birou CK SKJ je čak rečeno da je Beograd centar “političke opozicije povezane sa ustaštvom i teroristima izvan naše zemlje”. Milutin Milenković, publicista, smatra da je to bila politička igra visoke škole obaveštajnog rada, tačnije agresivna akcija hrvatskog rukovodstva na stvaranju utiska da je Hrvatska žrtva u Jugoslaviji, neke potučene unitarističke snage, a nelikvidirane na Brionskom plenumu. Tu tezu o Srbiji kao centru kontrarevolucije širili su i Kardelj i Bakarić, ali ponekad i prozivani srpski kadrovi Draža Marković i Petar Stambolić. Na taj način Srbija je politički stiskana i gušena, primoravana da se bavi sama sobom i izmišljenim neprijateljima. Kako je političko rukovodstvo na to pristajalo, to je tajna policija Srbije imala pune ruke posla. U slučajevima kada je SDB Srbije odbijala da bude isključivi progonitelj sopstvenog naroda, tu ulogu preuzimala je savezna SDB, KOS JNA, pa i tajne službe drugih republika, koje su se ubacivale da rade po Beogradu. U policijskoj i političkoj izolaciji već početkom sedamdesetih, nalazili su se u Beogradu Dobrica Ćosić, Milovan Djilas, Aleksandar Ranković, Vojin Lukić, Matija Bećković, Branko Ćopić, pa i Ivo Andrić. Za samog Leku u SDB Jugoslavije bio je zadužen neko vreme Milutin Simonović, dok je Milovan Djilas praćen dvostruko, i od operativaca tajne službe Srbije i SDBJ. Branko Damjanović, u saveznoj tajnoj policiji, imao je običaj da naredjuje da se Djilas prati javno, kako bi znao da je pod kontrolom. Čak su išli za njim i kada je odlazio u žensko društvo. Za uzvrat, Djilas je svojim pratiocima kupovao karte u gradskom prevozu. O tome kako je “pokrivan”, sam Dobrica Ćosić je jednom rekao:

“… Niti želim, niti mogu da ispričam tegobe, napore i poniženja koja sam od 1966. do poslednjih godina trpeo od vlasti, policije, štampe, institucija, društvenih organizacija. U nekim vidovima bio sam potpuno gradjanski diskriminisan. Od političko-policijskih progona i diskriminacije, mnogo su propatile moja žena Božica, pa i kćerka Ana. Mnogi moji prijatelji, osobito iz zavičaja, maltretirani su zbog druženja sa mnom. Mnogi su morali da prijavljuju Udbi svaki razgovor sa mnom. Neki su “vrbovani” da budu doušnici, nekima su društvene karijere bile prikraćene. Bilo je opasno biti moj drug, prijatelj, razgovarati sa mnom, zvati me u goste, dolaziti u moju kuću. I moja porodica u selu – brat Bogosav, bila je pod Udbinom “paskom”.”

Štiteći svoje i policijsko dostojanstvo, Dobrica Ćosić prećutkuje da su inspektori SDB sa beogradske opštine Savski venac dovodili poznatog pisca na informativne razgovore o tzv. Otvorenom univerzitetu. Tom prilikom, Ćosić je saslušavan uvek u jednoj kancelariji, koja se nalazila do samog klozeta i u kojoj od smrada nije moglo da se diše. Time su inspektori želeli da ponize Dobricu Ćosića, zaboravljajući pri tom da su ponizili i sebe. U beogradskoj Upravi SDB, u mnoge Ćosićeve izjave operativci, pa i načelnici su namerno ubacivali toboćnje pisčeve tvrdnje da se “… Petar Stambolić dodvorava Titu…”, da “… Draža krčmi Srbiju…”, kako bi kroz Ćosićev dosije najvišim srpskim političarima stavili do znanja šta narod, ali i sami ljudi iz tajne službe misle o njima. Kako reče jedan od operativaca: “Mi smo i o Titu govorili sve najgore. Da je imao ko da nas hapsi, svi bismo završili na robiji!”

Autor: Marko Lopusina, „UBIJ BLIZNJEG SVOG I/II“

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Država bez policije

Već u toku 1968. godine, usvojeni su amandmani na Ustav SFRJ iz 1963. prema kojima je pokrajinama Vojvodini i Kosovu i Metohiji, do tada u sastavu Republike Srbije, dato pravo da budu konstitutivni elementi Federacije, odnosno odvojene jedinice od Srbije. Time je prvo Srbija svedena na prostor koji je imala pre Balkanske federacije, a drugo stavljena pod politički patronat pokrajina, jer su Vojvodina i Kosmet dobile pravo glasanja i nadglasavanja Srbije u saveznom parlamentu i svim ostalim federalnim forumima. Takva politička destabilizacija Srbije, izvršena posle samo dve godine od smaknuća Aleksandra Rankovića i razbijanja Udbe, pokazala je pravu svrhu Brionskog plenuma. Leku je trebalo skloniti da ne bi kočio sužavanje srpske državnosti i jačanje, pored živog Tita, republičkih i pokrajinskih država u SFRJ. U takvoj državi Edvard Kardelj je planirao da bude čovek broj jedan, što je i postao kada ga je početkom sedamdesetih, Tito postavio za koordinatora političkog vrha Jugoslavije. Usvajanjem novih amandmana 1971. godine, udareni su temelji novog koncepta tog jugoslovenskog federalizma, odnosno počela je, kako tvrde dr Boško Todorović i Dušan Vilić, demontaža druge Jugoslavije. Konačno je izvršena i decentralizacija sistema i službi bezbednosti, jer je iz isključive nadležnosti Federacije, prebačena u nadležnost republika i pokrajina. Savezni sekretarijat za unutrašnje poslove pretvoren je u koordinirajuće i kontrolno telo jugoslovenske policije, dok je Služba državne bezbednosti suzila prostor svog delovanja na Beograd, granice Jugoslavije i inostranstvo. Tako podeljena SDB je postala nesposobna, tvrde Todorović i Vilić, za energično suprotstavljanje stranim obaveštajnim službama i borbi protiv organizovanog nastupa unutrašnjeg neprijatelja. Punih dvadeset godina SDB SSUP-a nije otkrila nijednog stranog agenta. Nije zato čudno što su baš posle Brionskog plenuma, odnosno federalizacije SFRJ, počeli masovni istupi nacionalista svih boja u Jugoslaviji, pre svega, u Hrvatskoj, Sloveniji i na Kosmetu. Taktikom izbora što lošijih kadrova u federalne organe, pa i u javnu i tajnu policiju, republički centri su sedamdesetih godina otpočeli unutrašnje miniranje Federacije. Jugoslovensku tajnu policiju posle 1966. godine, vodili su Borče Samonikov iz Prilepa, Silvio Gorenc iz Krškog, Mitja Krajger iz Ljubljane, Srđan Andrejević iz Beograda, Zdravko Mustać iz Zagreba, Pjer Mišović iz Titograda, Dragiša Ristivojević iz Beograda, Mihalj Braca Kertes iz Beograda i sadašnji Miljan Lalović iz Titograda.

Umesto Udbe, 1966. godine formirana je, pri Saveznom sekretarijatu za unutrašnje poslove, Služba državne bezbednosti (SDB) kao “instrument samoupravnih, socijalističkih revolucionarnih potreba radničke klase i naroda Jugoslavije”. Služba državne bezbednosti SSUP-a SFRJ bavila se otkrivanjem i progonom spoljnjeg i unutrašnjeg neprijatelja. Nadležnost i zadaci SDB propisani zakonom bili su:

–         borba protiv unutrašnjeg neprijatelja, kontraobaveštajna zaštita teritorije SFRJ, objekata i struktura od delovanja stranih obaveštajnih službi,

–         – suprotstavljanje subverzivnoj i drugoj delatnosti ekstremnih i fašističkih grupa i organizacija neprijateljske emigracije,

–         neposredno angažovanje u obezbedjivanju društveno-političkih radnika,

–         kontraobaveštajno štićenje štabova i jedinica Teritorijalne odbrane i objekata od posebnog društvenog značaja,

–         krivični progon po nalogu tužilaštva, lica okrivljenih za dela protiv osnova socijalističkog samoupravljanja i bezbednosti SFRJ i složenijih dela ugrožavanja ekonomske osnovice društva,

–         obaveštavanje subjekata društvene samozaštite o pojavama neprijateljske delatnosti, radi njihovom suprotstavljanju.

U njenom sastavu je zato bilo sedam uprava:

-Kontraobaveštajna,

-Unutrašnja,

-Emigrantska,

-Funkcionerska,

-Teritorijalne odbrane,

-Krivična i

-Obaveštajna.

Organi SDB postojali su i u republikama i pokrajinama, pri tamošnjim ministarstvima policije, kao i u velikim gradovima, dok su u manjim mestima funkcionisali samo poverenici vojne tajne službe. Sama Služba državne bezbednosti Jugoslavije, kako piše dr Obren Djordjević, odnosno njena organizacija i nadležnost su u okviru SSUP-a tako bili postavljeni, da je SDB SFRJ faktički vršila poslove “usmeravanja, koordinacije i uskladjivanja rada organa SDB na celoj teritoriji Jugoslavije”, u borbi protiv unutrašnjeg i spoljnjeg neprijatelja. Posle Brionskog plenuma i u SDB Jugoslavije, tzv. unutrašnji neprijatelj svrstan je stručno u jedanaest kategorija:

-ostaci klasnih struktura;

-klerikalna grupacija: pravoslavna, katolicka, islamska crkva i male verske zajednice;

-nacionalistička grupacija; informbirovska grupacija; liberalistička grupacija; anarholiberalistička grupacija; birokratsko-dogmatska grupacija; grupacija gradjanske desnice; alternativni pokreti: mirovni pokret, ekološki pokret, feministički pokret i pokret za socijalna kretanja.

Od spoljnih neprijatelja, u udžbeniku za operativce tajne policije navodi se dvanaest kategorija tzv. jugoslovenske političke emigracije, a zatim sledi lista od tridesetak stranih obaveštajnih službi, od CIA i DIA, preko MI-5 do Mosada i Sigurimija.

Posle Brionskog plenuma, SDB Jugoslavije preuzeo je makedonski kadar Borče Samonikov, profesionalni kontraobaveštajac. Završio je školu Udbe na Topčideru, ali se ponašao kao birokrata. U samoj Službi, kako je zovu operativci državne bezbednosti, medjutim, posle Brionskog plenuma osetio se odmah i drugačiji odnos prema zadacima i uopšte, drugačije rezonovanje. Videlo se da je taj plenum otvorio oči mnogim tajnim policajcima. Naime, oni su zadatke dobijane od šefova SDB prihvatali, ali se i dešavalo da se njihovo izvršenje dovodi, iz raznih razloga u pitanje. Operativci su počeli da razmišljaju o svom poslu, o onome šta rade u svakom konkretnom slučaju, procenjivali su njegove posledice i tražili argumente da li slučaj zaslužuje toliku pažnju, koliko je predvidjeno tretmanom SDB. Drugi su operativci, na primer, jednostavno izbegavali da rade i da preduzimaju potrebne mere u nekim slučajevima. Tako se, na primer, dogodilo da je inspektor SDB Milan Naumović, posle višemesečne istrage nad jednim profesorom Beogradskog univerziteta, jednostavno sam zaključio da profesorova naučna aktivnost nije antidržavna, a samim tim i da je njegov posao praćenja profesora besmislen. Naumović je zato dao otkaz u SDB Srbije i iz državne bezbednosti, prešao na rad u resor javne bezbednosti, gde je dogurao do mesta načelnika Uprave za strance i pogranične poslove RSUP-a Srbije. Kako je taj proces preobraćanja i SDB, ali i operativaca tajne policije trajao veoma dugo, SDB je postepeno i sve više postajala skup profesionalaca, a manje partijskih radnika i političkih policajaca. Zadaci u SDB Srbije, na primer, su u komplikovanim slučajevima, kao što je bilo hapšenje članova tzv. Slobodnog univerziteta, prihvatani i izvršavani, ali sa zahtevom inspektora da nalozi za rad, odnosno hapšenje intelektualaca budu potpisani. To je za radnike SDB Srbije bilo, makar formalno pokriće za svaku radnju ili meru koju su preduzeli protiv osumnjičenih osoba za antidržavnu aktivnost. Retko su, posebno tokom sedamdesetih i osamdesetih godina, radnici SDB Srbije pristajali da urade nešto, a da prethodno nije napisan zahtev sa obrazloženjem. Drugo, u SDB-u Srbije radili su kadrovi koji znaju zakone i sve odredbe u kojima su precizirana ovlašćenja SDB i drugih represivnih organa u republici i državi Jugoslaviji.

Dobra strana IV plenuma i reorganizacije Udbe, po mišljenju samih rukovodilaca SDB, bila je i u tome što je u tajnoj policiji Jugoslavije i posebno Srbije, sukcesivno vršena zamena kadrova i što se pazilo da u službu može doći samo pojedinac sa visokoškolskom diplomom, a izuzetno sa višom školom. Tako je SDB sve više predstavljala skup fakultetski obrazovanih ljudi, koji ni po čemu ne liči na Udbu, odnosno policijsku ustanovu polupismenih ljudi. Time je postepeno i menjana javna slika o jugoslovenskoj i srpskoj tajnoj policiji. Naime, ako su Ozna i Udba u toku 1953. godine bile popunjene pretežno sa radnicima sa nižom spremom (88,56%), delimično srednjom (10,84%) i visokom (0,60%), ta slika se vremenom menjala. U 1963. godini u Udbi je bilo zaposlenih sa srednjom školom 19,56%, višom 22,25% i fakultetom samo 3,14%. U 1973. godini SDB je u radnom odnosu imala operativce sa srednjom školskom spremom – samo 36,76%, sa višom 27,70% i visokom čak 28,68 odsto. Tokom 1982. godine u SDB Srbije, sa srednjom školom bilo je 31,97% ljudstva, a sa višom školom 34,93%, fakultetom 27,68%, i sa naučnim stepenom 0,04%. Tih osamdesetih godina u Službu državne bezbednosti, i Jugoslavije, ali i Srbije primani su samo ljudi sa visokom školskom spremom. Kadrovi za tajnu policiju su prvo školovani na Visoj školi Udbe, koja je radila od 1952. do 1967. godine u Beogradu. U toj školi Edo Brajnik je, na primer, bio profesor i predsednik Komisije za polaganje iz predmeta “državna bezbednost”. Operativci su se zatim školovali i u zagrebačkoj Školi MUP-a, koja je počela sa radom krajem šezdesetih godina. Posle nje otvorena je Viša škola unutrašnjih poslova u Zemunu, da bi krajem sedamdesetih u Skoplju proradio Fakultet bezbednosti. Kako ove ustanove nisu mogle da zadovolje potrebe SFRJ za inspektorima i operativcima tajne policije, njihova selekcija je vršena još i na mnogim fakultetima društvenog smera. Pri tom je obavljana i političko-krivična provera njihovih roditelja. Tako odabrani studenti su dobijali posebne državne stipendije, ali uz obavezu da posle diplomiranja rade u državnoj bezbednosti. Na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, na primer, asistent Miroslav Radojčić je animirao studente da prime stipendiju SSUP-a, odnosno SDB Jugoslavije. U Službi državne bezbednosti postojali su spiskovi proverenih studenata sa pravnog, ekonomskog, filozofskog, filološkog i FPN, koje je trebalo pridobiti da postanu kandidati za buduće operativce. Autor ove knjige je takvu ponudu dobio 1975. godine od SDB SSUP-a, ali sam je odbio, sa obrazloženjem da je dovoljno što je već moj otac policajac u familiji. Tu stipendiju, koja je bila tri puta veža od redovne republičke i privilegiju da ne služe vojni rok, dobili su moje kolege Ramiz Hadžibegović i Toma Trajkovski, koji su radili u SDB Jugoslavije kao kontraobaveštajci. Početkom devedesetih otišli su sa četrdeset godina života u penziju. Božo Vuković je kao stipendista SDB SFRJ bio referent za kulturu, a zatim čak i šef kabineta ministra federalne policije Petra Gračanina. Miroslav Radojčić je radio neko vreme u Institutu bezbednosti, a sada je na Kosmetu poverenik SDB Srbije.

Autor: Marko Lopušina, „UBIJ BLIŽNJEG SVOG I/II“

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

NEŽELJENA POŠTA DRŽAVNOG TUŽILAŠTVA REPUBLIKE SRBIJE-drugi deo

POŠILJALAC:

SINDIKAT „NEZAVISNOST“ INSTITUT ZA BAKAR BOR

Broj: 10-12/02

Datum: 12.12.2002.

PRIMALAC:

OPŠTINSKO DRŽAVNO TUŽILAŠTVO BOR

Datum prijema: 12.12.2002.

OPŠTINSKOM DRŽAVNOM TUŽILAŠTVU BOR

Predmet: Krivična prijava protiv odgovornih lica u Institutu za bakar Bor D.O.O. iz Bora navedenih u zapisniku Finansijske policije Bor br. 47-00305/2001-027-050.

Prijava se podnosi zbog osnovane sumnje da su odgovorna lica navedena u pomenutom zapisniku Finansijske policije Bor oštetili Institut za bakar Bor isplaćujući svojim zaposlenima i trećim licima honorare za nezakonite ugovore o delu.

Na taj način su (sklapanjem nezakonitih ugovora o delu) pribavljali drugima protivpravnu imovinsku korist na štetu Instituta za bakar Bor d. o. o. i izbegavali da plaćaju poreze i doprinose državi, čime su učinili krivična dela.

Preduzeće Institut za bakar Bor D. O. O. je pretrpelo naknadno dodatnu štetu. Prvo je moralo da plati poreze i doprinose na isplaćene nezakonite honorare, a na osnovu Rešenja Finansijske policije Bor o nalaganju uplate dužnih obaveza br.47-00305/2001-027-010 od 01.10.2001. godine, a kasnije i kaznu na osnovu rešenja Up. Br. 218-43/1-02 od 27.06.2002. godine Odeljenja za utvrđivanje i naplatu Bor, Republičke uprave javnih prihoda.

DOKAZ: Kopija dopisa Finansijske policije Bor br. 168/02 od 24.07.2002. godine.

Na osnovu ovih podataka nedvosmisleno proizilazi da su prijavljeni počinili ova krivična dela.

Molimo Opštinsko javno tužilaštvo da hitno pokrene postupak protiv prijavljenih stavljanjem zahteva za sprovođenje istrage.

Odbor poverenika

Sindikata Instituta za bakar Bor D.O.O. „Nezavisnost“

Dragan Štrbac, predsednik

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Ratni informatori

Prve ozbiljnije korake u organizovanju obaveštajne službe čitavog NOP-a na teritorijalnom principu, Vrhovni štab i vrhovni komandant NOV i POJ Josip Broz načinio je, posle formiranja II odseka VS NOV i POJ maja meseca 1942. u Foči i posle usvajanja tajnih dokumenata o obaveštajnoj mreži, upravo na prostorima Slovenije, Hrvatske i Bosne. Tito je “Uputstvo za obaveštajnu službu” doneo u Bihaću 27. novembra 1942. godine. Obradu tog teksta vršio je, opet ruski kadar, Fjodor Mahin, član Kominterne i pukovnik sovjetske vojske, koji je posle rata postao i general JA. Tito je to naredjenje prosledio GŠ Slovenije istog dana, a u GŠ Hrvatske i GŠ Bosne i Hercegovine istom naredbom, poslatom iz Bosanskog Petrovca, od 2. decembra 1942. godine. Ovom naredbom data je potpuna organizaciona struktura obaveštajne teritorijalne službe, koju čine glavni obaveštajni centri pri glavnim štabovima Slovenije u Ljubljani, Hrvatske u Zagrebu i BiH u Bihaću. U GŠ NOV I POJ Hrvatske, odnosno Glavnom obaveštajnom centru, bilo je pedeset rukovodilaca i 200 poverenika tajne službe. Na tim poslovima radili su Vladimir Kurt, Ivan Krajačić, zvani Stevo ili Brko, Pero Dozet, Jure Naglić, Branko Ognjenović, Petar Grubor, obaveštajni oficiri Josip DJerdja, Karlo Mrazović – Ortega, Brzi tj. Pavle Gregorić, Ranko Mitić, pa i ruski rezident Dalibor – Jakša Maljčik, koji je bio posebno aktivan u Dalmaciji. Karlo Mrazović je bio, na primer, tada zadužen da po Slavoniji kontroliše kretanje četnika i nedićevaca. Pokrajinski obaveštajni centar u Slavoniji vodili su Ranko Zec, DJuka Matošić, Ivo Pekar ž Posavac i Ivan Mišković – Brk. Sam Krajačić je jednom priznao da je, po nalogu CK KPJ, preuzeo da vodi ilegalnu vojnu obaveštajnu službu u Zagrebu. Njegovi saradnici bili su i mnogi ugledni oficiri NDH. Franjo Pirc je bio načelnik Štaba komande NDH, Matija Petrović zrakoplovni bojnik, Srećko Brana, ustaški satnik, Ivan Cvenček, komandant aerodroma Borongaj, Ljudevit Gerl, domobranski satnik, Ivan Knezević, domobranski bojnik, Nikola Obuljan, pukovnik VZ NDH, Vlado Galić, komandant Pavelićeve tjelesne garde i komandant grada Zagreba, Frane Biočić, bojnik, Nenad Stefanović, zamenik Operativnog odeljenja GS NDH, Miha Marki, mornarički oficir, Demetar Varda, potporučnik, profesorka Anita Drobnić, Jože Kropar, Ljudevit Sinko, Franjo Balon, Emilio Zeželić, Zvonimir Hećimović, Josip Horvat. Većinu njih Krajačić je kasnije preveo u partizane, a posle rata im dao boračke penzije. Sam Tito nije bio posebno impresioniran radom komunističke agenture u Zagrebu, ali jeste onom u Splitu, o čemu je lično izvestio Moskvu.

Kako je u kom delu Jugoslavije rastao narodni i partizanski otpor, tako su tokom 1943. godine, organizovani pomoćni obaveštajni centri za zone i regione Gorenjsku, Notrenjsku, Dolenjsku, Štajersku, Korušku i samu Ljubljanu, zatim za Primorje i Istru, Gorski Kotar, Liku, Kordun, Baniju, Slavoniju, Gornju Hrvatsku, Dalmaciju i grad Zagreb. U tim centrima radilo je po tridesetak partizanskih rukovodilaca i stotinak obaveštajnih operativaca. Na teritoriji Slavonije, obaveštajni oficiri su bili, na primer, Rade Pavlović – Stric i Jakob Fijan – Družica. U glavnom gradu Hrvatske, obaveštajna mreža je organizovana po sistemu trojki, čija su imena bila obavezno šifrovana. Žena Kalodjera je, na primer, koristila šifru “K 28 A”. CK KPH je u Zagrebu organizovao i špijunski kurs, u trajanju od pet dana, na kome su se razradjivali zadaci obaveštajne službe u ratu, rad poverenika, uloga Gestapoa, Intelidžens servisa, petokolonaša u zemlji, vršenje istrage i vojno-informativni poslovi. Kurs je pohadjalo jedanaest drugova i jedna drugarica, zapisano je u partijskom izveštaju. Iz Like, koja je imala najače obaveštajne centre, kursisti su bili Dane Babić iz Medka, Stevo Cvijanović iz Udbine, Dušan Cvetković iz Gračaca, Milan Mirić iz Krbavice, Dane Balenović iz Perušića i Dane Obradović iz Donjeg Lapca. Iz Primorja su stigli Toma Stržić iz Bribira i Ludvig Hreljec iz Crikvenice, dok je Mica Vuksanović bila predstavnik AFŽ iz Zagreba. Kasnije su osnovani u Sloveniji, Hrvatskoj i BiH obaveštajni centri za sektore, sa obaveštajnim organima i oficirima i po dvadesetak poverenika u opštinama i selima. Istovremeno u operativnim jedinicama, Tito je predvideo formiranje korpuskih, divizijskih, brigadnih i bataljonskih obaveštajnih centara, umesto ranijih odseka, sa poverenicima u odredima. Svaki od ovih centara imao je dva sektora delovanja: Sekcija za obaveštavanje i Sekcija za kontrašpijunažu. Prva je prikupljala podatke o neprijatelju, a druga je vodila odbranu od neprijateljskih špijuna. U Glini je, na primer, krajem godine otkrivena Olga Gregorić, službenica kotarske oblasti, koja je kao simpatizer NOP-a radila za ustaškog ministra Žanića, dok je na Baniji otkriven i drugi ustaški špijun DJuro DJukić. Naredne godine tu su otkriveni i agenti Marija Horvat i Katica Dugac. One su bile obučavane za špijunažu u Zagrebu, Petrinji i Berlinu i ubačene u partizanske redove na prostoru Slavonije, zajedno sa još tridesetak žena-agenata. Na teritoriji Moslavine otkriveno je još trideset, u Karlovcu dvadeset, a u okolini Varaždina, takodje, još dvadeset ženskih špijuna. Koliko je partizanska tajna služba u Hrvatskoj bila jaka i sposobna, vidi se iz dokumenata štaba 717. pešadijske nemačke divizije:

“… Zaplenjena dokumenta potvrdjuju dobar rad neprijateljske obaveštajne službe. Snage i pravci nastupanja nemačkih jedinica tačno identifikovani, zbog čega je došlo do jakih neprijateljskih koncentracija i pokreta na odseku 737. grenadirskog puka …”

Internim naredbama i odlukama, glavni štabovi NOV, u Sloveniji, Hrvatskoj, BiH, zatim sredinom i krajem 1943. godine vrhovne komande i u Crnoj Gori, Vojvodini i Sandžaku, osigurali su izvršenje Titovog naredjenja na terenu i u samoj partizanskoj vojsci, pa, čak i u inostranstvu, jer je slovenački VOS, na primer, otvorio svoje obaveštajne punktove i u Rimu, Bolonji, Videmu, Veroni i Milanu. Te godine na tlu Hrvatske, maja meseca, stvorene su i prve oružane formacije za borbu protiv “pete kolone”. Naredjenje je izdao GŠ NOV i POJ Hrvatske, odnosno Vladimir Bakarić i Ivo Rukavina. Oni su tu jedinicu i krstili kao “Ceta P. P. K.”. Štab I slavonskog korpusa formirao je po tom naredjenju, na primer, sedam grupa od po devet boraca, naoružanih puškama, bombama i puškomitraljezom, za borbu protiv izdajnika, kolebljivih elemenata i dezertera. Slične čete formirane su i pri slovenačkom VOS-u, a zatim i u drugim oslobodjenim delovima Jugoslavije. Komandant Pavle Pekić se dobro seća tog vremena:

“… Odmah posle III ofanzive, jun-jul 1942. godine, Vrhovni štab je bio u Foči. Tada sam prvi put lično upoznao druga Marka i čuo da on rukovodi obaveštajnim radom. U štabu je postojao Obaveštajni odsek, vojno-sudski i istražni odsek. A posle povlačenja iz Bihaća stvorena je i Komisija za suzbijanje pete kolone i terorizam. To je prvi put da se čulo za neku posebnu službu. Znam da je drug Marko dao neke osnovne direktive, da jedinice imaju sopstvenu obaveštajnu službu, odnosno u prvom redu kontraobaveštajnu, radi prikupljanja podataka o špijunima, izdajnicima, provokatorima, pa i za likvidaciju najizrazitijih petokolonaša, četnickih i ustaških vodja. On je formirao jedan punkt, a kod Kalinovika jednu grupu, i jednu u Foči i još jednu u Crnoj Gori. Posle pete ofanzive u Jajcu smo raspravljali u Štabu o reorganizaciji Komisije protiv pete kolone. Šeta Maršal i u jednom trenutku kaze: “ Kako to da nazovemo, neka bude Odsek za zaštitu naroda! E, sad njemu treba neka oružana snaga, neka bude četa Narodna odbrana! Drug Marko je uzeo iz partijske škole u Jajcu Trivića, Sinkaru, Boška Baskota, Šehu, a za komandanta čete Duška Simića. Pri Vrhovnom štabu je formiran odsek i četiri opunomoćstva – za teritoriju komandi područja: banjalučko, bihaćko, drvarsko i jajačko. Tu su bili uz štab Mijat Vuletić, Marko Katunić, Slavko Odić, Jefto Šašić, Mićo Medić… Odsek za zaštitu naroda, osnovan pri VS NOV i POJ imao je svoja opunomoćstva u Bosni, delu Hrvatske i Sremu…”

Preko dva meseca, u Užičkoj republici 1941. godine, koja je povezivala područja pet okruga, delovali su narodnooslobodilački odbori. Vrhovni štab NOPOJ je tada, na tom prostoru organizovao 1941. godine, službu bezbednosti koja je nazvana Komisija za borbu protiv pete kolone. Njen posao je bio otkrivanje agenata okupatora i petokolonaša, vodjenje istrage protiv osumnjičenih špijuna i izdajnika i obavljanje policijskih dužnosti. U samom Užicu, ovu prvu tajnu policiju u Srbiji vodio je upravo Slobodan Penezić Krcun. Lično je hvatao špijune i saradnike okupatora: “Drug Ranković mi je u tome pomagao, hapsili smo i kažnjavali najokorelije petokolonaše!” i sudio im kako kad, nekad metkom, nekad olovkom. Nemački agenti su, za Slobodana Penezića, čak dojavili Gestapou u Beograd, da je rodjak Moše Pijade. Njegov pomoćnik Novak Živković imao je zaduženje da nadgleda četnike u Požegi, dok je Milan – Bajo Janković bio na čelu komisije u Čačku. U to vreme, novembra 1941. partizani su još bili u slozi sa četnicima, pa je i rukovodjenje ovom tajnom službom bilo zajedničko. Tada je Krcun prvi put video Tita, koga je instinktivno osetio kao velikog čoveka. Jednom prilikom je zapisao: “… Ja znam šta je mene nosilo, a znam da su i oni koji su verovali u mene, kroz mene verovali u Tita!” Tu su još bili i Venijamin Marinković, Slobodan Janković, Milivoje Nikitović – Furtula, Peko Tanović, Radomir Dabić, Ljuba Nikolić i Miša Glišić. Čačani su imali i specijalno poterno odeljenje, u kome su bili Milomir Vasilić – Ivo, Gojko Vujović, Dragoslav Pavić, Milivoje Jovanović, Mile Pavlović, Milenko Jovanović – Popaj, Miloš Vasović, Živorad Davidović. U svojim memoarima o tim uzičkim danima Milovan DJilas je zapisao:

“… U jednom trenutku našao sam se sa Mitrom u vojnom sudu, u sobi za saslušavanje, Ranković je imao nekog drugog posla, pa me je zamolio da završim saslušanje jednog zatvorenika. Verujem da se zvao Pavlović, držao je u Parizu partijsku knjižaru Horizonti i bio agent provokator kraljevske tajne policije. Zatvorske poslove je inače vodio Slobodan Penezić pod nadzorom Rankovića. Tako je počela njihova veza i saradnja u tajnoj policiji…”

I kasnije, tokom zime 1941. kada je Vrhovni štab prešao u Foču, po sećanju Vladimira Dedijera, Krcun je obavljao specijalne zadatke u obezbedjenju Titove komande.

Čitava ova obaveštajna mreža glavnih štabova NOV i POJ bila je centralizovana i neposredno potčinjena Obaveštajnom odseku Vrhovnog štaba, koji je rukovodio i upravljao celokupnom obaveštajnom službom. Moto rada ove ofanzivne obaveštajne službe bio je sadržan u kineskoj devizi da “… kad neprijatelj zna sta neprijatelj radi, neprijatelj će lako pobediti neprijatelja!”. Kuda se kretao Vrhovni štab NOV i POJ sa Titom na čelu, tamo je bilo i sedište drugog Obaveštajnog odseka i njegove Komisije za borbu protiv špijuna i pete kolone, kojim je rukovodio Aleksandar Ranković, član vrhovne komande, poznatiji kao drug Marko. Pre rata je bio profesionalni partijski i sindikalni radnik. Rodjen je 1909. godine u Draževcu kod Obrenovca. Završio je abadžijski zanat i dao se u ilegalni komunistički rad. Član SKOJ-a postao je 1927. a KPJ 1928. godine. Više puta je hapšen i osudjivan. Robijao je šest godina u Sremskoj Mitrovici i Lepoglavi. Bio je zatim biran za sekretara PK KPJ za Srbiju i za člana CK KPJ, odnosno Politbiroa CK KPJ. Jedan je od retkih kadrova Partije koji nije studirao i koji nije bio na političkom i obaveštajnom doškolovavanju u Moskvi. Prvoborac, član Vrhovnog štaba NOV i POJ, general-lajtnant, a od 1942. organizacioni sekretar CK KPJ. Tito mu je poverio rukovodjenje obaveštajnim poslovima, jer je u njega imao najviše poverenja, a možda i zato sto Ranković, jedini od funkcionera, nije bio kadar i agent Kominterne i što nije imao žicu profesionalnog špijuna, koji su često spremni i da trguju svojim informacijama i svojim životom. Ta Maršalova odluka dugo je držana u tajnosti tokom rata, sve dok drug Marko nije, maja 1944. imenovan za pomoćnika Tita, kao ministar narodne odbrane i čef jugoslovenske političke policije.

Titovim uputstvom iz 1942. godine, smatra Milovan Dželebdžić, udaren je temelj stvaranju jedne savremene obaveštajne organizacije, ali samo na jednom delu, tadašnje, ratom okupirane Jugoslavije. Obaveštajci, narodni heroji, koji su poginuli tokom rata, bili su uglavnom sa tog područja. A to su Nedeljko Barnić – sa nadimkom Žarki, Muharem Bekteši, Mojca Birta – zvani Zec, Ernest Ejper, Elias Engel, Petar Grubor “Buzdovan”, Radisav Janićijević, Gojko Kruška, Jovan Marinković – Ivo, Danko Mitrov, Vladimir Perić poznatiji kao Valter, Dušan Vujošević, Žarko Vuković zvani Pucar i Slavoljub Vuksanović – Jajko. U Srbiji, na Kosmetu i u Makedoniji, naime, teritorijalna obaveštajna služba nije stvarana, jer Glavni štabovi NOV i PO nisu dobili ovo maršalovo uputstvo. Na ovim prostorima, tvrdi dr Obren DJordjević, delovali su samo obaveštajni oficiri pri štabovima odreda i bataljona, a kasnije i pri komandama mesta i štabovima operativnih zona.

Pred ustanak i u ratu, nicala su po nalogu KPJ, po Srbiji pojedina (kontra)obaveštajna uporišta. Inžinjer Miladin Radulović upućen je sa poručnikom Rodoljubom Neumovićem u Kosovsku Mitrovicu da stvaraju agenturu. U Valjevu je kontraobaveštajno radio Ljubomir Petrović – Mingeja. Njegovi saradnici su bili Milica Nožica, Nada Ilić, Jovica Patak, Miša Veličković, Ljubiša Milošević i Dragan Ristić. Oni su grad podelili u četiri rejona i tako nadgledali šta se u njemu dešava. Obaveštajni centar u Arandjelovcu vodio je Dragomir Petrović – Gema, a u Lazarevcu Dragutin Karakljajić – Muzikant. Ovaj prvi je na vezi držao mnoge gradske činovnike, tako da je faktički kontrolisao čitavu varoš. U Kragujevcu je čak dvadesetak simpatizera KP Srbije radilo na prikupljanju vojnih i političkih informacija. Mnogi komunisti su bili ubačeni i skriveni u suprotnim taborima. Gojko Gosović je bio u četničkom javorskom korpusu, Miloš Popović – DJurin u cerskom, a Rade Jaksić u odredu Draže Mihailovića. Predrag Marković postao je komandant Nedićevog Krajiskog odreda. Ta agenturna aktivnost, medjutim, sve do povratka Vrhovnog štaba NOV i POJ 1944. godine u Srbiju, nije bila organizovana kao jedinstvena (kontra)obaveštajna mreža, kakve su već postojale u Sloveniji i Hrvatskoj. Istorijski, dakle, gledano Slovenija 1941. i Hrvatska 1942. godine, bile su kolevka radjanja i razvoja jugoslovenske političke policije i (kontra)obaveštajne službe. To ujedno i znači da sve do 1944. godine, Aleksandar Ranković i nije faktički mogao da bude glavnokomandujući ilegalnim komunističkim, a zatim partizanskim (kontra)obaveštajnim službama na teritoriji Jugoslavije. Glavni obaveštajci i političari bili su tada sam Tito, Kardelj, Bakarić, Krajačić i Kopinič.

Autor: Marko Lopušina, „UBIJ BLIŽNJEG SVOG I/II“

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Sledeća strana »