Bokisingl's Blog

Akcija Vrh

Sedamdesetih godina, pojavom tzv. GG preduzeća (grupe gradjana), privatizacija je počela da ulazi na široka vrata u SFRJ. Partija i država su na to odgovorile odlukama 10. sednice CK SKJ da se formiraju posebne komisije za borbu protiv kriminala u privredi i za kontrolu porekla imovine. Prvi predsednik te komisije je bio Rato Dugonjić, a poslednji Jure Bilić. Ta politička bitka započela je baš sa Batom Todorovićem i četrdesetak njegovih saradnika. Zbog ideološkog karaktera ova akcija, umesto organima javne bezbednosti, poverena je Službi državne bezbednosti SSUP-a, koja joj je dala tajni naziv “Vrh”. Cilj je, naime, bio da se otkrije sprega privrednih kriminalaca sa političarima i time ovo “zlo” saseče u korenu. RepubliČke službe su zato dobile direktivu da formiraju svoje operativne grupe za borbu protiv kriminala u privredi. Srpska je bila najbrojnija. Njen šef u SDB je bio Vidosav Zlatić. Advokat Sava Andjelković mi je rekao da o tome postoji arhiva CK SKJ i SDB Jugoslavije.

“Sudjenje Bati Todoroviću je bilo politički proces. On je okrivljen da je oštetio Jugoslaviju za oko 800 miliona dinara. Pare koje je doneo državi SFRJ bile su mnogo veće, ali se o tome ćutalo, kao što se i ćutalo o direktorima iz Slovenije i Hrvatske, koji su se, takodje, bavili “korisnim malverzacijama”. U Srbiji je zbog toga posle Bate Todorovića smenjeno 150 direktora, a u Sloveniji nikome nije falila dlaka na glavi. Za ovo sudjenje direktno su bili zainteresovani Josip Broz Tito, Vladimir Bakarić i Draža Marković. Kidnapovanje i prebacivanje Bate Todorovića u Beograd i sudjenje, organizovao je ministar savezne policije general Franjo Herljević. Za sudiju je doveden “udbaš” Dragoljub Nikolić iz Obrenovca, koga je Herljević, posle drakonske presude Bati Todoroviću od dvadeset godina robije, častio pištoljem. Proces Todoroviću je održan u vreme rasprave o novom ustavu, čijim je donošenjem ozvaničeno pravo na decentralizaciju SFRJ. U ovom slučaju Slovenija je htela, ne samo da sakrije svoje tajne poslove, već i da sruši jedinstven devizni sistem, kako bi mogla slobodnije da trguje devizama.

Posle sudjenja u Beogradu, tadašnji Savezni devizni zakon je i promenjen, jer je dokazana, navodna, veza privrednih kriminalaca sa Narodnom bankom Jugoslavije. Po mišljenju pojedinih advokata, proces Todoroviću i još četrdesetorici, pa i smena direktora predstavljaju novi srpski Goli otok. Najveće je zlo bilo, izgleda, u tome što su tadašnji lideri Srbije sami pristali na tu slovenačku podvalu. Da bi se pravda koliko-toliko ispravila, zahtevao sam obnavljanje procesa, i rehabilitaciju ovog beogradskog veletrgovca. Takav zahtev podneli su Saveznom sudu i Saveznom javnom tuzilaštvu i advokati ostalih osudjenih direktora, jer i oni veruju da pravda mora da bude zadovoljena. Uostalom, i sam Bata Todorović svojevremeno u pismu Mitji Ribičiču i Milki Planinc, priznao je otvoreno: “ Kažnjen sam, ne zato što sam kriv, već zato što je to koristilo za druge ciljeve!” Da je slučaj Todorović bio Srbima namešten i to na Brionima, posvedočio je lično i Dragoslav Draža Marković u svojim memoarima “Zivot i politika”. Srpski lider je na dva mesta pisao o tome kako mu je savetovano šta da radi sa Batom.

Na strani 155. stav 6. (knjiga druga), Draža Marković je zapisao: “Imao sam ozbiljan razgovor sa Bakarićem oko sudjenja grupi Bate Todorovića. Herljević, savezni sekretar za unutrašnje poslove, zahtevao je da se sudi celoj grupi u Beogradu. Mi nismo upoznati s rezultatima istrage, koja je vodjena u Ljubljani, gde je on i uhapšen. Nismo to hteli prihvatiti. Bakarić se složio. Biće sada spora i gužve s Herljevićem. No, neka bude.”

Na strani 159. memoara “Zivot i politika” (knjiga druga), nalazi se još jedna beleška Draže Markovića o slučaju Bate Todorovića: “8. oktobra leteli smo Tica, Živan i ja na Brione. Tamo nam se pridružio i P. Stambolić. Bili smo na razgovorima kod druga Tita… Kroz razgovor smo dobili potvrdu i za naše opredeljenje u pogledu nekih konkretnih pitanja (sudjenje Todoroviću…)”.

Ako se zna da je Todoroviću i još cetrdesetorici lica sudjeno baš u Beogradu, onda je sasvim jasno da su Tihomir Vlaskalić, Živan Vasiljević, Petar Stambolić i Draža Marković pristali da na Brionima budu nagovoreni od Tita i Bakarića da se sudjenje održi u glavnom gradu Srbije i SFRJ, a ne u Sloveniji, gde je Todorović uhapšen, saslušavan i isledjivan. Izvršena je zamena teza, umesto da se Slovenci okrive za kupovinu oružja i naoružavanje, Srbi su okrivljeni da preko SDB ilegalno trguju jugoslovenskim oružjem. Na taj način stvoren je još jedan slučaj u Srbiji, a ne u Sloveniji. Operativci Službe državne bezbednosti Srbije koji su radili na slučaju Bate Todorovića, upozorili su na vreme politički vrh Srbije o kakvoj se nameštaljki iz Ljubljane radi, ali Draža Marković i Petar Stambolić nisu želeli da poveruju u informacije svojih tajnih policajaca. U federalnoj tajnoj službi, slučaj Bate Todorovića vodio je Jerko Bradvica, policajac iz Bosne i Hercegovine, Hrvat sa završenim semenistem u Širokom Brijegu. Pri Službi državne bezbednosti Srbije, bila je formirana posebna mešovita radna grupa za Batu Todorovića, sastavljena od operativaca iz SDB Jugoslavije i SDB Srbije. U njoj su bili Slobodan Stević, Negosav Pantelić i Milan Labus. Šef grupe je bio Vidosav Zlatić. Kada je ova radna grupa ugašena, a operativci penzionisani, jer su otkrili da se Slovenci naorućavaju preko Bate Todorovića, formirana je druga grupa, u kojoj su bili Obren Djordjević i Dragan Mitrović. Sam Djordjević je lično išao u Minhen na razgovore sa Batom Todorovićem, pre njegovog hapšenja, kada je došlo do saznanja da Slovenci trguju oružjem i naoružavaju Teritorijalnu odbranu. U takvoj misiji je bio i Milorad-Mika Bisić, načelnik u SDB Srbije, ali o tom saznanju nije smeo da “uznemirava” politički vrh SFRJ. Uz to, otkriveno je da je Bata Todorović radio i za SDB Slovenije. Da se vidjao čak i sa Edvardom Kardeljom, a da je imao i dobre veze sa Egonom Konradijem, načelnikom u državnoj bezbednosti Slovenije, a zatim i SDB Jugoslavije. Oni su poslovali preko “Ljubljanske banke” i kompanije “Kredeks”. O tome su SDB obaveštavali njeni doušnici Radovan-Raca Mitić i Igor Polaniščak, inače Batini bliski saradnici.

Kako, medjutim, srpski političari, pre svih, Slavko Zečević, ministar policije, nisu reagovali na informacije SDB Srbije, operativci su, predvodjeni Slobodanom Stevićem o tome upozorili saveznog ministra Franju Herljevića, koji je upravo 1974. godine stupio na dužnost. Herljević je podržao žalbu Slobodana Stevića i preneo je Stanetu Dolancu, ali ju je ovaj lukavo vratio u Srbiju, prvom coveku srpske partije Tihomiru Vlaškaliću, koji je odneo na sto ministra policije Slavka Zečevića. Iz osvete, Zečević je operativca Slobodana Stevića izbacio iz SKJ i iz SDB Srbije i oterao ga na ulicu.

Autor: Marko Lopusina, „UBIJ BLIZNJEG SVOG I/II“

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Velika slovenačka podvala

Početkom 1992. godine, posle otkrića 120 tona krijumčarenog oružja u Mariboru, slovenački ministar odbrane Janez Janša, gotovo da se javno hvalio da njegova dežela trguje dugim cevima i municijom. Nekada je to bila strogo čuvana, ne samo slovenačka, vec i jugoslovenska državna tajna. Naime, Slovenija u tom prljavom poslu učestvuje već pedesetak godina sa znanjem, a nekada bez odobrenja, nekadašnjeg političkog vrha Jugoslavije. Jedan čovek iz Beograda, medjunarodni trgovac, Slobodan Bata Todorović, otkrio je krajem šezdesetih sve o toj ilegalnoj trgovini oružjem, pa se uz saglasnost JNA, u nju i uključio. Sredinom sedamdesetih Todorović je osudjen na dvadeset godina robije, ali ne zbog oružja, već zbog mahinacija u deviznom poslovanju. Svedoci tog vremena i ljudi koji su imali prilike da čuju Todorovićevu ispovest, tvrde da je sudjenje bilo državna osveta zbog loše preprodaje domaćeg naoružanja i opreme. Tako tvrdi beogradski advokat Sava Andjelković:

“Kada je sredinom osamdesetih moj klijent Bata Todorović, iz Zabele došao u Beograd na operaciju prostate, predosećajući da ne može da pobedi rak, ispričao mi je svoju najveću privatnu tajnu. Februara 1975. kidnapovan je i zatvoren u ljubljanski Dom milicije, gde su ga islednici slovenačke Udbe optužili za izdaju zemlje i špijunažu u korist Mosada, odnosno Izraela. Kao dokaz za to, pokazali su mu dokumente o preprodaji jugoslovenskog naoružanja ruskog porekla, koja je obavljena preko firmi Bate Todorovića. Tu prodaju od Todorovića je naručio lično Nikola Ljubičić, general i ministar, da bi JNA rasteretio zastarelog oružja. Najbolju ponudu za tu robu dali su Italijani i oružje je uz pomoć “Tranšpeda” otišlo za Trst. Ugovorom izmedju prodavca i kupca, medjutim, nije bilo naznačeno da Italijani nemaju pravo da preprodaju to naoružanje nekim zemljama koje su u ratu, pa je čitav kontingent, dovoljan da se opremi jedna armija, za dobre pare prodat Izraelu. Tim jugoslovenskim oružjem ruskog porekla i uz pomoć svojih veštih komandanata, Izraelci su zaratili sa Egipćanima i vojnički ih porazili. Kako Kairo to nije mogao da otrpi, žalio se Moskvi. Vrlo brzo iz Moskve je u Beograd stigao Brežnjevljev prekor Titu zato što naoružava “neprijateljsku stranu”. Tu u Titovom kabinetu počelo je da se odmotava klupko. Otkriveno je da je glavni posrednik u prodaji bio Bata Todorović, ali je prećutano da JNA nije naznačila zabranu prodaje Izraelu, na šta je imala pravo, a da bi se ta greška sakrila, sva krivica je prebačena na Todorovića. Bata se u Ljubljani, dok je trajala tajna istraga, branio da poseduje kopiju Ljubičićevog naredjenja o prodaji ruskog oružja, u kome piše da se ono ne sme preprodavati zaraćenim stranama. Islednici SDB Slovenije i SSUP-a su našli generalovo pismo, priznao mi je Bata, ali nisu prestali da ga optužuju, jer je Titu, a i Ljubičiću bio potreban krivac, da bi se Brežnjev nekako umirio.”

Todorović je bio čovek sa jakim vezama u Narodnoj banci Jugoslavije. Imao je dobre veze i u jugoslovenskoj diplomatiji. Milan Trešnjić, nekadašnji konzul u Nemačkoj, tvrdi da je šef konzularnog odeljenja u Ambasadi SFRJ u Beču, Mihailo Jurman poslovao sa Batom Todorovićem i zato bio na sudu. Iskusni bivši kontraobaveštajac Trešnjić, priznaje da je Todorović bio u stalnom kontaktu i sa Edom Brajnikom i njegovim ljudima u saveznoj Udbi. Egon Konradi, nekadašnji direktor “Kompasa”, vodio je u Udbi zapadni sektor i stalno gurao Batu Todorovića da osniva spoljnotrgovinske firme napolju, ne bi li se kroz njih bavili i ekonomskom špijunažom. Udba, a kasnije i SDB je sa Batom Todorovićem imala velike kombinacije i poslove. Bile su sve to mutne radnje, tobože, u korist jugoslovenske obaveštajne službe, a u stvari, na štetu SFRJ, a pre svega srpske privrede. Zna se, na primer, da je Todorović italijanskim trgovcima isporučivao po nekoliko hladnjača ”bebi bifa”, sa rokom plaćanja do 90 dana. Za to vreme, dotični Italijani bi ugasili svoje firme, čiji je osnivački kapital obično bio mali, pa naša preduzeća iz Vojvodine nisu imala od koga da naplate to najkvalitetnije mlado juneće meso. Kako su sudski troškovi bili skupi, a sudovi spori, naši proizvodjači bi od svega dizali ruke, ćutali i skrivali svoju sramotu. Italijani su znali da će se to dogoditi, jer je sa njima i postignuta takva “špijunska pogodba”. Novac je deljen na tri dela trgovcima, Bati Todoroviću i Edi Brajniku, odnosno Udbi. Takve i slične trgovačke trikove Todorović je izvodio najčešće sa Slovencima, koji su se u “ime države SFRJ”, a za račun svoje dežele, bavili čak i velikim čvercom novca, deviza posebno, pa i robe. U tim poslovima su imali učešće čak i slovenački ministri u saveznoj vladi. Pokriće su imali u jugoslovenskom političkom vrhu, najviše kod Edvarda Kardelja. Kako bi, inače, Slovenija godinama mogla da izvozi tri puta više nego što je bila njena proizvodnja? Nisu je Hrvati uzalud zvali “jugoslovenska primadona”. Slovenci su čak i čuvenu srpsku šljivovicu pakovali u zelene flaše i prodavali je kao “Slovin – eksklusiv brandy”, a ta rakija je točena, kako tvrdi Milan Trešnjić, u Levaču.

Slobodan Bata Todorović je sa Slovencima ušao i u lanac trgovine oružjem, kao najunosnijim poslom. Za Slovence je on tu bio posebno velika konkurencija i zato su rešili da ga uklone. Jednog zimskog dana, početkom 1975. godine, dva automobila su na alpskom prelazu Brener, iz Austrije u Italiju, sačekala reno 15 u kome je bio Todorović na putu za Milano. Tu su ga kidnapovali, uspavali injekcijom i u specijalnoj hladnjači prebacili za Ljubljanu. Bata Todorović je smešten u jednu već pripremljenu prostoriju Doma milicije. Tu je držan u strogoj tajnosti, pod istragom, punih šest meseci. Njegovi andjeli čuvari su bili Antun Zagar i Boris Stupar, alijas Lemai, operativci SDB Slovenije, a islednik se predstavio kao Mladen Ratković. Pretpostavlja se da je nakon saslušanja pridobijen, odnosno prevaspitan na policijski način, ustupio svoje trgovačke veze i tajne kanale oružja slovenačkim kolegama. Ko zna šta se tačno dešavalo u tom specijalnom zatvoru. U Beogradu, u medjuvremenu, niko nije ni znao da je Bata Todorović uhapšen. Pojavio se iznenada te godine u Kopru, gde je opet, ali javno uhapšen, a zatim sproveden nadležnim organima gonjenja u glavni grad, koji su za njim bili raspisali poternicu. Bata Todorović je još u Ljubljani slovenačkoj SDB, tj. Janezu Zemljariću dao reč da nikada neće prozboriti o svom boravku u zatvorskoj sobi Doma milicije. Slovenački islednici nisu tukli Todorovića u Domu milicije, ali su mu pretili da će ga izručiti Italijanima, koji su ga tražili da mu sude zbog vojne špijunaže. Ucenjivali su ga da će objaviti u štampi da je po zadatku savezne SDB špijunirao i cinkario penzionisanog Aleksandra Rankovića, sa kojim se, navodno Bata Todorović privatno vidjao u Dubrovniku, i da će ga optužiti javno da je finansirao četničke organizacije u Nemačkoj i Francuskoj. Pod takvim pritiscima Bata Todorović je prihvatio predlog Janeza Zemljarića, načelnika SDB RSUP-a Slovenije da mu se javno sudi, ali za mahinacije u privredi. Za slovenačko političko i vojno rukovodstvo Slobodan Todorović, veletrgovac i srpski obaveštajac, bio je vrlo opasan čovek. Naime, Bata je medju prvima otkrio da se Slovenci u medjugraničnom prometu, masovno bave švercom raznih roba, pa i oružjem. Saznao je, na primer, da su delovi za tenkove, kupovani u Pragu, prodavani direktno Izraelcima. Taj posao je vodio Egon Konradi, načelnik u SDB SSUP-a, koji je održavao vezu sa Mosadom. Najgore od svega je bilo što je Bata Todorović saznao da Slovenci kupuju oružje za TO Slovenije i da se tajno naoružavaju. Tim poslom rukovodili su Stane Dolanc i Miloš Ogrizek. Iz straha da će biti otkriven, Ogrizek, koji je bio ministar policije, pa načelnik TO Slovenije, emigrirao je u Austriju. Odatle ga je u Sloveniju vratio tek počekom osamdesetih Janez Zemljarić, tada savezni funkcioner. Do tih podataka Bata je došao preko svog kolege Djoke Andjelkovića iz Beča. Istim kanalima je otkrio i kako Slovenci iznose devize iz zemlje preko firme “Kredeks”, koja je bila zapravo filijala “Ljubljanske banke” u inostranstvu. Ovakve tvrdnje pojavile su se i u memoarima Franca Šetinca, ali i u “Zelenoj knjizi o tajnoj trgovini oružjem”, koja se nalazi u arhivi SDB SSUP-a. Slovenci su informisali predsednika Jugoslavije na svoj način, pa je Tito našao za shodno da javno napadne Batu Todorovića. Titov napad na Batu Todorovića bila je, zapravo, prozivka Beograda i Srbije i pritajeni napad na Dražu Markovića. Prvog februara 1976. godine zagrebački “Vjesnik” je objavio razgovor novinarke Dare Janeković sa predsednikom Jugoslavije i CK SKJ pod naslovom “Komunisti moraju stvarati etiku samoupravnog socijalističkog poretka”. Bio je to treći po redu susret ove novinarke sa Josipom Brozom i prvi intervju u kome je Tito, uopšte, pomenuo ime neke ličnosti. Očigledno da mu je bilo stalo da apostrofira baš Batu Todorovića. U odgovoru na pitanje o ljudima kojima nije mesto u SK, Tito je, izmedju ostalog, naglasio:

“… Komunisti nisu bili trgovci. Došli su, dakle, bivši trgovci i to je za neke bio Eldorado. Oni su znali kako se trguje da bi se zaradjivalo, oni su odgajali i članove Partije koji su radili sa njima. Neki su nadmašili svoje učitelje, postali su gori od njih. Evo, sad imamo mnogo uhapšenih. Uskoro će početi veliki proces onima koji su napravili goleme štete, u milijardama, našoj spoljnoj trgovini. Krivci će biti oštro kažnjeni… Uzmite slučaj tog Bate Todorovića: banke su imali vani, a radili su sa nekim našim bankama zajedno! Mi smo pohapsili dosta ljudi, onih koji su bili povezani s raznim špekulantima izvana i koji su nam pravili velike štete…”

Ko je, zapravo, bio Slobodan Bata Todorović? Rodjen je januara 1925. u Smederevu, u porodici Dragoljuba i Adrijane, rodjene Matić. Završio je Pravni fakultet u Beogradu, ali je prvi posao dobio u zagrebačkom “Merkuru”. Vojsku nije služio. Ženio se dva puta, Radmilom, sa kojom je dobio kćerku Vesnu i Ljiljanom, koja mu je rodila Adrijanu, Dejanu i Ana-Mariju. U Beogradu je dugo bio zamenik direktora spoljnotrgovinskog preduzeca “Progres”. Kako su takva preduzeća formirana pod kontrolom Udbe, to se pretpostavlja, da je i Bata Todorović kao direktor, bio saradnik srpske političke policije. Prvi veći posao bio mu je da otkupi šezdesetak američkih brodova kao “staro gvoždje” za slovenačku železaru Štore. Medjutim, Todorović je te čelične ladje “poklonio” Sloveniji i Crnoj Gori da ih koriste kao morsku flotilu. Ti brodovi su kupljeni u periodu od 1954. do 1959. godine. Kada su Amerikanci čuli da nisu isečeni u staro gvoždje, protestovali su diplomatskim putem. Slovenci su to iskoristili, jer su načuli da se Tito naljutio na “Progres” zbog toga, pa je njihov delegat u Saveznoj skupštini Augustin Papić, napao ovo preduzece. Posle toga su inspektori SDK i Savezne devizne inspekcije čitavih godinu dana kontrolisali rad “Progresa”. Kako nisu nadjeni dokazi o mahinacijama, uhapšen je zamenik direktora Bata Todorović i optužen za preprodaju tri automobila. Istraga je trajala puna četiri meseca, pa je posle presude od šest meseci zatvora, brzo pušten kući. Tužilac se žalio, pa je viši sud osudio Todorovića uslovno na dve godine zatvora. U medjuvremenu, Bata Todorović je napustio “Progres” i prešao u “Interkomerc” iz Umaga. Odatle je sa porodicom ilegalno otišao u Italiju. Za vrlo kratko vreme, od 1965. do 1970. godine, Todorović je u Italiji, iz koje je proteran, a zatim i u Nemačkoj, osnovao čak dvadeset i pet trgovačkih firmi. Sve su radile za Jugoslaviju. Postao je čuven po uvozu deset miliona žileta. Njegove kolege iz SDB tvrde da je to radio po nalogu srpske tajne policije, jer su firme bile i filijale za špijuniranje. Jugoslavija je u svetu imala tri stotine takvih “kompanija od jednog čoveka”, čiji su se direktori, medjutim “otcepili” od domovine i SDB, pa im je zato bio strogo zabranjen rad sa našim preduzećima. To je važilo i za Batu Todorovića, ali se on te zabrane nije držao, a i kako bi, kada ga je lično ministar odbrane Nikola Ljubičić angažovao da proda staro naoružanje JNA ruskog porekla. Bata Todorović je bio sposoban, pa zato i imućan čovek. Imao je kuću u Dubrovniku, Beogradu, Orebiću, Minhenu, po kome je voleo da se vozi u fijakeru. Pre odlaska iz Beograda, nudjeno mu je da bude direktor “Jugobanke”, ali je on to odbio. U Nemačkoj je okupio oko sebe policajce stradale 1966. godine na Brionskom plenumu i pomogao im da udju u biznis. Neki od njih poricali su da je to Bata radio po zadatku SDB SSUP-a, koja je dirigovala operacijom “XI” čiji je cilj bio praćenje penzionisanih “udbaša”, a posebno Leke Rankovića. O Rankoviću, medjutim, Bata Todorović nije napisao nijedan izveštaj!

Autor: Marko Lopusina, „UBIJ BLIZNJEG SVOG I/II“

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Kidnapovanje pukovnika

Jugoslovenska tajna policija bavila se svim metodama predvidjenim u radu svih (kontra)obaveštajnih službi sveta, kao što su, na primer: tajno ugradjivanje agenta u redove protivnika; tajno snimanje i prisluškivanje; prikriveno anketiranje; prikriveno praćenje i posmatranje; maskirano naučno istraživanje; ispitivanje izbeglica, dezertera i emigranata; izvidjanje; prikupljanje podataka preko privrednih, diplomatskih i novinarskih predstavnika. U udžbenicima državne bezbednosti za buduće operativce pominju se i nasilni metodi rada, ali kao “neobaveštajna dejstva obaveštajne službe”: psihološka dejstva; propaganda; špijunaža; diverzija; sabotaža; izazivanje kriznih situacija; prevrati i pučevi; terorizam; ubacivanje naoružanih grupa; specijalne operacije. Kidnapovanja i likvidacije državnih neprijatelja se ne pominju, a upravo to su, gotovo, trideset godina, bili karakteristični metodi jugoslovenske tajne policije.

U inostranstvu su, na primer, kidnapovani Vlado Dapčević, Mileta Perović, Slobodan Bata Todorović i Krunoslav Draganović i dovedeni u SFRJ da im se sudi. Pukovnik JA, ibeovac iz logora u Bileći, emigrant u SSSR-u i Belgiji, Vlado Dapcević je 1975. godine boravio u Bukureštu. Bio je zajedno sa svojim telohraniteljem Djokom Stojanovićem, jer je već imao najava da će ga SDB Jugoslavije kidnapovati. To se i dogodilo 8. avgusta 1975. kako se seća sam Vlado Dapcević:

“… Posljednje veče nas je Aleksandar Opojević pozvao kod sebe na večeru. Bilo nas je četvorica: domaćin, Djordje Markušev, Stojanović i ja. Oko jedanaest sati krenuli smo u hotel. Sa Markuševim smo se prije toga oprostili. Čim smo krenuli, primjetio sam da nas prati jedan bijeli automobil. Skrenusmo u neku sporednu ulicu – on za nama, skrenusmo ponovo u glavnu – on za nama. Kad smo stigli u hotel “Derebenti”, oko onih liftova je stajalo dvadesetak ljudi. Na recepciji – nema našeg ključa. Opojević reče: “ To su sigurno ovi iz rumunske policije išli da ti pretresu sobu, pa su, vjerovatno, zaboravili da vrate ključ! Dali su nam rezervni ključ. Ostavio sam ovu dvojicu nasred onog hola i krenuo sam do recepcije da zakažem budjenje. Kad sam se okrenuo njih dvojice nije bilo. Udjoh u lift, udje za mnom i gomila onih koji su čekali pred liftom. Niko ni riječi ne progovori. Kako sam izašao iz lifta i krenuo ka sobi, na mene se obrušilo ko zna koliko ljudi. Pljuštali su po meni udarci sa svih strana. Onda sam dobio udarac od kojeg sam počeo da gubim svijest. Prvi put sam se osvijestio na podu izmedju prednjeg i zadnjeg sedišta nekog automobila. Bile su mi vezane i noge i ruke – kao paket! Jedan od njih mi je držao onu palicu duboko u ustima. Umalo se nijesam ugušio. To je kratka palica, obmotana gazom i služi da te onemogući da vičeš. Odvezli su me u neku vilu okruženu baštom. Četvorica su me iznijeli iz kola. Kroz trepavice sam vidio da nose i Stojanovića i Opojevića. Prvo su mene bacili na pod. Probudio sam se sjutradan uveče u beogradskom Centralnom zatvoru, u jednoj ćeliji u suterenu…”

Vlado Dapcević je kasnije prebačen u vojni zatvor na Voždovcu, gde su ga posetili šef odeljenja jugoslovenske državne bezbednosti Ćetković sa pomoćnicima Djerkovićem i Žikom Jovanovićem. Na prvom saslušanju Dapcević je shvatio da SDB zna sve o njemu. Na sudjenju kao krunski svedok pojavio se emigrant Lala Ivanović, a doveli su i nekog ibeovca koji je, kaže Dapčević, radio za Službu državne bezbednosti Jugoslavije. Sudjenje, vojno, je trajalo pet-šest dana. Odlukom suda Vladimir Dapčević je osudjen na smrt streljanjem. Kazna nije izvršena, jer je zamenjena sa dvadeset godina robije, od čega je Dapčević u požarevačkoj “Zabeli”, kao civilno lice, odležao dvanaest godina. Na slobodi se našao 1988. odnosno trinaest godina manje dva meseca, od trenutka kada je kidnapovan u Bukureštu. Sam Dapčević veruje da su kidnapovanje organizovali šefovi jugoslovenske Službe državne bezbednosti i rumunske Sekuritatee, uz saglasnost političkih rukovodilaca SFRJ i Rumunije. Početkom sedamdesetih, u vreme dok je Vlado Dapčević živeo u Briselu, tajna služba Vojvodine je slala u Belgiju operativca Slobodana Mirtića, zvanog Bob Karate da se otkrije gde i kako živi ovaj bivši jugoslovenski general.

Kako je pisao u svojim memoarima rumunski general Jon Pacepa, dogovor o saradnji jugoslovenske i rumunske tajne policije postignut je početkom sedamdesetih godina, prilikom Čauseskuove posete Titu. Tom prilikom sa Pacepom su razgovarali Luka Banović, tadašnji ministar savezne policije i Silvio Gorenjc, rukovodilac u SDB Jugoslavije. On je upozorio Pacepu, a time i Nikolae Čauseskua da Vlada Dapčević lider ibeovaca radi Titu o glavi, dok njegov brat Peko Dapčević, istovremeno, radi kod Josipa Broza u Maršalatu. Tito je od Čauseskua, svedoči Pacepa, lično zatražio da namami Vladu Dapčevića u Rumuniju, uhapsi ga i izruči Službi državne bezbednosti Jugoslavije. Zauzvrat SDB će namamiti rumunskog emigranta Fausta Bradeskua u Beograd, uhvatiti ga i izručiti Bukureštu. Čausesku je odgovorio da će namamiti Dapčevića, ali da ne želi sa njime da prlja ruke! Već 30. jula 1975. Bukurešt su posetili Draško Jurišić i Silvio Gorenjc da organizuju Vladino kidnapovanje. Tada je ministar jugoslovenske policije već bio general Franjo Herljević. Posao je na sebe preuzela Sekuritatea, rumunska tajna služba. Zbog obilne kiše, piše Pacepa, otmica je obavljena u hotelu. Tom prilikom Markušev je smrtno ranjen u glavu preminuo, a Djordje Stojanović je teško ranjen i sa Vladom Dapčevićem predat Jugoslovenima. U otmici je učestvovao i operativac SDB Nikola Nikolić. Zbog nemara u zbrinjavanju ranjenog Stojanovića, došlo je do iskrvavljenja i on je preminuo u beogradskom zatvoru, odmah čim je dovezen. Sahranjen je tajno na zrenjaninskom groblju. Posao skrivanja Stojanovićeve sudbine od javnosti, a i od njegove najbliže rodbine obavili su Zoran Martinov, šef vojvodjanske tajne policije i Obrad Grković, načelnik SDB Zrenjanin. Tanjug je tek 25. decembra 1975. javio da je Vlado Dapčević uhapšen na “jugoslovenskoj teritoriji, gde je obavljao neprijateljske aktivnosti”. Stane Dolanc se šepurio po novinama da je uhvatio jednog od organizatora Barskog kongresa KPJ, održanog u vili prištinskog profesora istorije dr Branislava Boskovića 6. aprila 1974. godine, na kome su ibeovci osnivali novu komunističku partiju u Jugoslaviji. O smrti Aleksandra Opojevića i Djordja Stojanovića, Dolanc nije ništa izjavio. Kako se za sudbinu svog brata jako zainteresovao, Ivan Stojanović, tajna policija SFRJ je počela da ga prati, sa dve devojke – agentima i da ga prisluškuje preko telefona. Ni desetak godina kasnije, kada je obio sve političke i pravosudne pragove u Jugoslaviji, Ivan Stojanović nije dobio odgovor na pitanje gde je njegov brat Djordje Stojanović. Policija i država su ćutale. I još ćute. Luka Banović i Silvio Gorenjc su javno demantovali memoare i generala Jona Pacepua i generala Vlada Dapčevića. U SDB Jugoslavije odeljenje za ibeovce neko vreme vodio je Meho Mujagić. Ni on nikada o tome nije progovorio.

Od pet hiljada ibeovaca, koji su emigrirali iz Jugoslavije, njih dve stotine su bili aktivni i tokom sedamdesetih godina. U SDB Jugoslavije se smatralo da su oni samo produžena ruka KGB i ostalih tajnih službi iz socijalističkih, ali i nekih kapitalističkih zemalja. Zahvaljujući saradnji sa tim službama, a i doušnicima koji su se nalazili medju ibeovcima, SDB je pedantno pratila njihov rad, a posebno pokušaje uspostavljanja veze sa staljinistima u samoj Jugoslaviji. Takvih grupacija je početkom sedamdesetih već bilo u Beogradu, Zagrebu, Splitu, Bosanskoj Dubici, Budvi, Ljubljani, Skoplju, Sremskim Karlovcima. Jugoslovenska tajna policija ih je neprestano pratila i snimala. Najaktivniji medju njima je bio “Koordinacioni odbor za osnivanje nove KPJ”, formiran 1971. zatim Tuzlanska grupa i Barska grupa, nastale 1974. Obe su vodjene spolja, iz inostranstva, a razbijane iznutra, iz Jugoslavije. Jedan od ibeovaca Milorad Todorovic je, na primer, pao u ruke SDB tako sto je na slavi kod svog zeta izjavio: “Ako Staljin nije 1948. uspeo da sruši Tita, srušiće ga sada Rusi.” Todorović je zaboravio da je njegov zet nekada radio u Udbi. Prijavio ga je tajnoj policiji, a ona je uhapsila Milorada Todorovića. Prilikom pretresa njegovog stana pronadjene su staljinističke knjige “Crveni apostol”, “Kritika antimarksizma”, “Prilog ideji o obnovi KPJ”. Zbog neprijateljske propagande Todorović je osudjen na pet godina robije. Kada je u noći sedmog aprila 1974. Peti kongres KPJ započeo rad u privatnoj vili u Baru, tajna policija je pohapsila sve njegove organizatore i rasturila ovu ibeovsku organizaciju. Sami operativci SDB danas govore da je taj kongres bio namešten od strane Službe državne bezbednosti da bi se uhvatio Vlada Dapcević i da bi likvidacija informbirovaca mogla lakše da se izvede. U Bosni i Hercegovini, kao i u Hrvatskoj nova potera za ibeovcima je korišćena radi novog obračuna sa srpskim nacionalno opredeljenim intelektualcima. U Banjaluci je, na primer, dve godine kasnije Služba državne bezbednosti izvela na sud dr Perka Vojinovića, Srboslava Čelebića i Zdravka Marijanca pod optužbom da su želeli da sruše ustavni poredak SFRJ. Sudjenje je montirano uz pomoć četiri lažna svedoka SDB BiH. Jaka Jugoslavija imala je tada i u svim policijama sveta svoje dobre saradnike. KGB je posle kongresa u Baru upozorio sve jugoslovenske ibeovce da će ih pohapsiti i proterati ako budu delovali protiv Tita i Jugoslavije. Predsednik nove KPJ Mileta Perović uspeo je da bežanjem iz Moskve u Francusku, izbegne hapšenje od strane KGB i SDB SFRJ. Napustio je SSSR 1975. godine i prešao u Pariz. Odatle je proteran onog trenutka kada se pročulo da će Dzemal Bijedić, jugoslovenski premijer posetiti Francusku. Perovića zatim put vodi u Bugarsku, Finsku, Švedsku, Veliku Britaniju i Izrael. U to vreme neprestano mu se kao saradnica i saputnica još iz Kijeva, nudila Mirkana Obrenović, bečka bogatašica. Živela je u Luganu sa svojim kominternovskim uspomenama na Tita, Djilasa i Staljina. Nekako je uspela da ubedi Perovića da odu na izlet u italijanski grad Paradizo. Tu je Mileta Perović kidnapovan od strane, navodno mladih fašista, koji su za njega tražili otkup od 200.000 američkih dolara. Taj posao su, medjutim, italijanski mafijaši uradili za jugoslovensku tajnu službu. Čitavom operacijom, koja je imala šifrovani naziv “Generalni sekretar”, u Paradizu, rukovodila je Sveta Kunc, operativac slovenačke Službe državne bezbednosti, koja je kod Mirkane Obrenović bila zaposlena kao služavka. Otmica je mafiji iz Milana plaćena 150.000 maraka iz tajnog fonda SDB Jugoslavije. Mileta Perović je vezan u automobilu, na državnoj medji kod Nove Gorice, prebačen u Jugoslaviju, gde je, po zvaničnom izveštaju policije i uhapšen. Iz Slovenije je prebačen specijalnim avionom, koji je zbog Perovića pristigao iz Beograda. Na ulazu u avion, kako se seća Mileta Perović, pozdravio se sa Nikolom Nikolićem, načelnikom u SDB Jugoslavije. Uhapšenik je u Beogradu bio smešten u luksuznom stanu kod glavne železničke stanice. Osudjen je na tajnom procesu u Beogradu na dvadeset godina robije. Kaznu je izdržavao u Sremskoj Mitrovici, jer je tamošnji zatvor bio namenjen političkim delinkventima iz Srbije i inostranstva. Mirkanu Obrenović i Svetu Kunc lider nove KPJ Mileta Perović, nikada više u životu nije video. Ova prva pojavljivala se, kažu neki ljudi, krajem osamdesetih u Vojvodini pod imenom Mirjana Zelen Maksa. Mileta Perović je na slobodu izašao za Novu 1988. godinu.

Realna opasnost od povratka staljinista u SFRJ nije postojala, ali je Titu i političkom vrhu zemlje bio potreban još jedan političko-policijski obračun, radi učvršćivanja sopstvene vlasti i demonstracije svoje snage i Istoku i Zapadu. Sam Milovan Djilas je tih godina pisao da je Josip Broz, opirući se rastućem uticaju SKJ i JNA, koje je 1971. godine, očistio od nacionalista, ponovo uzeo pod svoju kontrolu jugoslovensku tajnu policiju, jer mu je bila potrebna za nove političke obračune. Time je i SDB dobijala na snazi i moći, a njeni rukovodioci veliku policijsku i političku moć. Kako, medjutim, Tito više nije mogao da se suprotstavlja uticaju Edvarda Kardelja, to su se u jugoslovenskoj tajnoj policiji skoncentrisali sedamdesetih godina, uglavnom, slovenački kadrovi, koji su postepeno preuzimali potpunu kontrolu nad Službom državne bezbednosti. Čovek koji je tada sebe doživljavao kao prvog policajca Jugoslavije, bio je Stane Dolanc. O njemu je Dobrica Ćosić lepo rekao da je bio najmoćniji čovek brionske monarhije: “… Kardelj je bio mozak titoizma, Dolanc njegova pesnica deceniju i po. On je vladavini, od starosti onemoćalog Tita, davao energiju alpiniste i okrutnost lovca na sitne zveri. Tito je sa Dolancom nadoknadjivao upravo one moći koje su mu smalaksavale i bez kojih njegova despotija ne bi funkcionisala, a to su lukavstvo, beskrupuloznost, upornost u naopakoj politici. Kardeljeva samoupravna destrukcija Srbije i utvrdjivanje hrvatsko-slovenačke hegemonije, bez Dolanca, njegove autoritarne volje i energije, ne verujem da bi se tako uspesno održala!”

Autor: Marko Lopusina, „UBIJ BLIZNJEG SVOG I/II“

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Hrvatski udar

Kada su sedamdesetih nastali politički lomovi u Hrvatskoj, koje je Tito pravio, uz pretnje da ce pozvati Brežnjeva i Crvenu armiju u pomoć, Vladimir Bakarić se svim silama trudio da do istog loma, kako napisa Slavoljub Djukić, dodje i u Srbiji. Zato je zajedno sa Kardeljem učestvovao u obaranju srpskih liberala. Paralelno sa ovim političkim obračunom tekao je i jedan policijski sukob izmedju Hrvata i Srba. Naime, krajem 1970. i početkom 1971. godina, rumunska obaveštajna služba je došla do pouzdanih podataka o saradnji izmedju hrvatskih nacionalista, ustaških emigranata i KGB-a. Tačnije izmedju Zagreba i dr Branka Jelića u Nemačkoj i Moskve. To saznanje Sekuritatea je prosledila u Službu državne bezbednosti Jugoslavije, a ono je preko srpskih kadrova stiglo i u SDB Srbije. Za beogradske kadrove bio je to krunski dokaz protiv hrvatskog nacionalizma, pa i protiv dr Vladimira Bakarića lično. Najvažnije od svega je bilo da je i sam Tito poverovao u takve informacije, koje su počele da mu pristižu i preko obaveštajne službe SSIP-a. Tada je ministar spoljnih poslova bio Mirko Tepavac. O tom vremenu govori Dragan Mitrović, tada operativac u beogradskoj upravi SDB: “Mas-pokret u Hrvatskoj, a zatim otkrivanje veza hrvatskog rukovodstva sa ustašama, ogorčili su srpske operativce. Nama mladjim inspektorima tada je sasvim postala jasna prava suština Brionskog plenuma. Srpska tajna služba je likvidirana, da ne bi otkrila šta hrvatski političari, nacionalisti i ustaše pripremaju Jugoslaviji i Srbiji. Mi smo u SDB Beograda i SDB Srbije 1971. godine, javno po kancelarijama negodovali što politički vrh ništa ne preduzima protiv hrvatskih lidera u Zagrebu i hrvatske nacionalističke euforije!” Predosećajuci opasnost Bakarić je, medjutim, odmah krenuo u protivudar. Prvo je od SIV-a, odnosno od premijera Mitje Ribičiča zatražio da se povede istraga o “zaveri protiv hrvatskog rukovodstva”. Takvu ocenu prihvatili su u vrhu zemlje odmah Stane Dolanc, Nikola Ljubičić, Fadilj Hodža, pa i sam Tito. Hodža, a zatim i Savka Dabčević su ishitreno ocenili da je to bilo delo “ostataka onoga što nismo rasčistili na Četvrtom plenumu”. Pored SDB ona je prozvala i SSIP, tražeći da se preispita poverenje njihovih kadrova, pa i samog Tepavca kao Srbina. To je ohrabrilo Bakarića da zatim javno kaže: “Zavjera postoji i ona nije inspirisana od Jelića. Inicijativa je došla iz Jugoslavije, od beogradske čaršije!”

Srbija je takve optužbe odmah stavila na dnevni red CK SKJ, ali je on prekvalifikovan u “neka pitanja rada obaveštajne službe”. Usmenu informaciju o ovom problemu Titu i Izvršnom birou podneo je Stane Dolanc, koji je smušeno pričao o tome kako se glasinama ruši ugled političkog rukovodstva Hrvatske. Okrivljeni su od njegove strane “ostaci poraženih snaga posle IV plenuma”. Znači opet Srbi. Posle njega govorio je dr Vladimir Bakarić čitav sat. Mika Tripalo je za aferu okrivio Udbu, jer ona, navodno oko ustaškog lidera dr Branka Jelića ima tri-četiri agenta, koji prenose u Beograd sve što ovaj kaže i slaže. Budimir Šoškić je javno rekao da je to stavljanje Srbije na optuženičku klupu. Kada su se na Izvršnom birou CK SKJ susreli Vladimir Bakarić i Marko Nikezić, dogovoreno je da se njihova svadja povuče iz zapisnika i čitav slučaj prepusti posebnoj državnoj komisiji. Titovu komisiju sačinjavali su Stane Dolanc, Maks Bace i Ziga Vodoušek, slovenački i hrvatski nacionalisti. Odmah je ocenjeno da je rad tajnih službi Jugoslavije bio loš, neadekvatan i nekoordiniran. Planirano je da se istraga oko ovog sukoba Zagreba i Beograda vodi tajno, ali je aprila 1971. Hrvatska objavila saopštenje svog CK SK u kome opet, ali indirektno, proziva Srbiju: “Na sednici CK SK Hrvatske izraženo je potpuno jedinstvo i ocenjeno da se radi o krupnoj i smišljenoj neprijateljskoj političkoj intrigi i organizovanoj zaveri. Politički motivi te intrige ukazuju na to da korene pre svega treba tražiti u zemlji, u interesima unitarističkih, centralističkih i birokratskih snaga, koje se sve organizovanije i agresivnije suprotstavljaju promenama koje učvršćuju samoupravni razvoj zemlje. Iz činjenice što su takvom delovanju poslužili i pojedinci u nekim najosetljivijim organima državne službe, proizlazi ocena o nedoslednom sprovodjenju odluka Četvrtog plenuma. Nesumljivo je da se radi o političkoj akciji, pa je zato neophodno da se, dosledno i energično, sprovedu potrebne organizacione i kadrovske promene, koje će osigurati da se te značajne i osetljive službe osposobe za efikasno delovanje na političkoj liniji SKJ.” Hrvatska je u ovoj prozivci apostrofirala Državni sekretarijat inostranih poslova i Savezni sekretarijat unutrašnjih poslova, tačnije SID i SDB, koje su i došle do informacija o saradnji Zagreba sa ustaškim emigrantima u Nemačkoj. Kako je o tome odredjena saznanja imao i ambasador Vladimir Rolović u Švedskoj, pretpostavlja se da su Hrvati bili kivni i na njega. Petnaestog aprila 1971. godine, ambasador je ubijen u Stokholmu od ruku ustaša Mira Barešića i Andjelka Brajkovića. Ima operativaca SDB koji tvrde da je to bila ustaška, odnosno hrvatska osveta i za likvidaciju Maksa Luburića u Španiji. Srbi su i javno posumnjali da je atentat na Vladimira Rolovića maslo Steve Krajačića i Vladimira Bakarića, pa je na sahrani Mirko Tepavac, ministar jugoslovenske diplomatije govorio u insinuacijama, o antisrpskoj zaveri: “Živi mrtvima ne mogu ništa objasniti, ali mrtvi živima mogu mnogo!”

Beograd je zvanično odbio optužbe iz Zagreba. To je učinila i državna komisija u sastavu Marko Bulc, Trpe Jakovlevski, Ljubisav Marković, Marko Orlandić, Nikola Pavletić i Rajko Gagović. Indikativno je da su ovoj komisiji Služba državne bezbednosti Jugoslavije, SID i SDB Srbije dala sve potrebne informacije, dok je tajna policija Hrvatske odbila da izda ijedan dokument o ustaškoj emigraciji. U to vreme, naime, sam Bakarić je tvrdio da ustaše nisu politički i državni neprijatelji Jugoslavije i Hrvatske, već samo – ekonomski emigranti. Titova komisija sa Dolancom na čelu je donela sličan oslobadjajuci zaključak, mada je dugo za glasine okrivljivala SID i Ministarstvo inostranih poslova. Obe komisije su, medjutim, jednoglasne u oceni da zavera protiv Hrvatske i njenih kadrova postoji i da je ona plod neprijateljske kampanje od strane spoljnih i unutrašnjih neprijatelja, ali se ti neprijatelji ne imenuju. Srbe u Federaciji više niko nije pominjao, jer to nije bilo ni potrebno, oni su samim tim vec bili obeleženi. Hrvatski lobi je na taj odgovor reagovao novim optužbama protiv Srbije i Beograda. Ovog puta umesto rankovićevaca za aferu sa Brankom Jelićem i Vladimirom Bakarićem okrivljeni su ibeovci. Za njih se podrazumevalo da su ibeovci Srbi. Na to se odmah priključio Fadilj Hodža, koji je javno rekao da ibeovci posebno “deluju prema kadrovima na Kosovu”. Već tokom proleća, oslanjajući se na izveštaje KOS-a JNA o Beogradskom univerzitetu, Dobrici Ćosiću, penzionisanim generalima, sam Tito je Milentiju Popoviću u lice skresao: “U Beogradu je centar kontrarevolucije! Ja sam o tome obaviješten. Zavjera je protiv mene, a centar je u Srbiji! Ranković se sastaje sa generalima Hamovićem i Milojevićem! Vaše rukovodstvo preko Mijalka Todorovića je povezano sa Rusima. To je informacija našeg vojnog atašea u Moskvi!”

Tita su Hrvati i Slovenci u federaciji godinama informisali da je srpsko rukovodstvo protiv njega, pa ga je zato napadao neprestanim optužbama. Draža Marković je 1970. godine pitao Tita, dokle će Srbija biti na optuženičkoj klupi? Stari obaveštajac, politički lisac Josip Broz Tito umeo je da kombinuje informacije političke policije i partijske ocene da bi stvarao optužbe protiv srpskog rukovodstva. U razgovorima sa garniturom Marka Nikezića, predsednik Jugoslavije je zabrinuto pitao šta to rade beogradski profesori, Djurić i ostali. Zato je Tito izabrao Dražu Markovića i Petra Stambolića, kako napisa Slava Djukić, za staratelje Srbije. Obojica su bili laki na pronalaženju i žigosanju državnih neprijatelja u vlastitoj republici. Kada je, naime, u Skupštini Srbije godinu dana kasnije, došlo do raskida sa liberalima, garnitura Draže Markovića je kao prvi zaključak o greškama Marka Nikezića navela, upravo ta Titova pitanja iz delovanja Službe državne bezbednosti i KOS-a JNA: Šta je Filozofski fakultet? Šta je časopis “Filozofija”? Šta je Srpska knjićevna zadruga? Šta su monopoli u žirijima, u kulturnoj, izdavačkoj politici? Posle pada liberala, pali su i beogradski profesori filozofije Zagorka Golubović, Trivo Indjić, Mihajlo Marković, Dragoljub Mićunović, Nebojša Popov, Svetozar Stojanović, Ljubomir Tadić i Miladin Zivotić. Sa tim političkim padom, oni su po nalogu Draže Markovića postali i predmet tajnog posmatranja Službe državne bezbednosti Srbije i posebno SDB Beograda. Odmah su im oduzeti pasoši, a telefoni prikopčani na magnetofone za prisluškivanje. Tadašnji ministar policije Slavko Zečević imao je običaj da kaže svojim operativcima: “Uhapsite nekog, samo da ih zaplašimo, da pokažemo da smo energičcni!”

Gotovo da nije bilo Titovog govora, a da u njemu nije prozivao Beograd i Srbiju zbog aktivnosti opozicije i neprijatelja u njima. Na Izvršnom birou CK SKJ je čak rečeno da je Beograd centar “političke opozicije povezane sa ustaštvom i teroristima izvan naše zemlje”. Milutin Milenković, publicista, smatra da je to bila politička igra visoke škole obaveštajnog rada, tačnije agresivna akcija hrvatskog rukovodstva na stvaranju utiska da je Hrvatska žrtva u Jugoslaviji, neke potučene unitarističke snage, a nelikvidirane na Brionskom plenumu. Tu tezu o Srbiji kao centru kontrarevolucije širili su i Kardelj i Bakarić, ali ponekad i prozivani srpski kadrovi Draža Marković i Petar Stambolić. Na taj način Srbija je politički stiskana i gušena, primoravana da se bavi sama sobom i izmišljenim neprijateljima. Kako je političko rukovodstvo na to pristajalo, to je tajna policija Srbije imala pune ruke posla. U slučajevima kada je SDB Srbije odbijala da bude isključivi progonitelj sopstvenog naroda, tu ulogu preuzimala je savezna SDB, KOS JNA, pa i tajne službe drugih republika, koje su se ubacivale da rade po Beogradu. U policijskoj i političkoj izolaciji već početkom sedamdesetih, nalazili su se u Beogradu Dobrica Ćosić, Milovan Djilas, Aleksandar Ranković, Vojin Lukić, Matija Bećković, Branko Ćopić, pa i Ivo Andrić. Za samog Leku u SDB Jugoslavije bio je zadužen neko vreme Milutin Simonović, dok je Milovan Djilas praćen dvostruko, i od operativaca tajne službe Srbije i SDBJ. Branko Damjanović, u saveznoj tajnoj policiji, imao je običaj da naredjuje da se Djilas prati javno, kako bi znao da je pod kontrolom. Čak su išli za njim i kada je odlazio u žensko društvo. Za uzvrat, Djilas je svojim pratiocima kupovao karte u gradskom prevozu. O tome kako je “pokrivan”, sam Dobrica Ćosić je jednom rekao:

“… Niti želim, niti mogu da ispričam tegobe, napore i poniženja koja sam od 1966. do poslednjih godina trpeo od vlasti, policije, štampe, institucija, društvenih organizacija. U nekim vidovima bio sam potpuno gradjanski diskriminisan. Od političko-policijskih progona i diskriminacije, mnogo su propatile moja žena Božica, pa i kćerka Ana. Mnogi moji prijatelji, osobito iz zavičaja, maltretirani su zbog druženja sa mnom. Mnogi su morali da prijavljuju Udbi svaki razgovor sa mnom. Neki su “vrbovani” da budu doušnici, nekima su društvene karijere bile prikraćene. Bilo je opasno biti moj drug, prijatelj, razgovarati sa mnom, zvati me u goste, dolaziti u moju kuću. I moja porodica u selu – brat Bogosav, bila je pod Udbinom “paskom”.”

Štiteći svoje i policijsko dostojanstvo, Dobrica Ćosić prećutkuje da su inspektori SDB sa beogradske opštine Savski venac dovodili poznatog pisca na informativne razgovore o tzv. Otvorenom univerzitetu. Tom prilikom, Ćosić je saslušavan uvek u jednoj kancelariji, koja se nalazila do samog klozeta i u kojoj od smrada nije moglo da se diše. Time su inspektori želeli da ponize Dobricu Ćosića, zaboravljajući pri tom da su ponizili i sebe. U beogradskoj Upravi SDB, u mnoge Ćosićeve izjave operativci, pa i načelnici su namerno ubacivali toboćnje pisčeve tvrdnje da se “… Petar Stambolić dodvorava Titu…”, da “… Draža krčmi Srbiju…”, kako bi kroz Ćosićev dosije najvišim srpskim političarima stavili do znanja šta narod, ali i sami ljudi iz tajne službe misle o njima. Kako reče jedan od operativaca: “Mi smo i o Titu govorili sve najgore. Da je imao ko da nas hapsi, svi bismo završili na robiji!”

Autor: Marko Lopusina, „UBIJ BLIZNJEG SVOG I/II“

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Država bez policije

Već u toku 1968. godine, usvojeni su amandmani na Ustav SFRJ iz 1963. prema kojima je pokrajinama Vojvodini i Kosovu i Metohiji, do tada u sastavu Republike Srbije, dato pravo da budu konstitutivni elementi Federacije, odnosno odvojene jedinice od Srbije. Time je prvo Srbija svedena na prostor koji je imala pre Balkanske federacije, a drugo stavljena pod politički patronat pokrajina, jer su Vojvodina i Kosmet dobile pravo glasanja i nadglasavanja Srbije u saveznom parlamentu i svim ostalim federalnim forumima. Takva politička destabilizacija Srbije, izvršena posle samo dve godine od smaknuća Aleksandra Rankovića i razbijanja Udbe, pokazala je pravu svrhu Brionskog plenuma. Leku je trebalo skloniti da ne bi kočio sužavanje srpske državnosti i jačanje, pored živog Tita, republičkih i pokrajinskih država u SFRJ. U takvoj državi Edvard Kardelj je planirao da bude čovek broj jedan, što je i postao kada ga je početkom sedamdesetih, Tito postavio za koordinatora političkog vrha Jugoslavije. Usvajanjem novih amandmana 1971. godine, udareni su temelji novog koncepta tog jugoslovenskog federalizma, odnosno počela je, kako tvrde dr Boško Todorović i Dušan Vilić, demontaža druge Jugoslavije. Konačno je izvršena i decentralizacija sistema i službi bezbednosti, jer je iz isključive nadležnosti Federacije, prebačena u nadležnost republika i pokrajina. Savezni sekretarijat za unutrašnje poslove pretvoren je u koordinirajuće i kontrolno telo jugoslovenske policije, dok je Služba državne bezbednosti suzila prostor svog delovanja na Beograd, granice Jugoslavije i inostranstvo. Tako podeljena SDB je postala nesposobna, tvrde Todorović i Vilić, za energično suprotstavljanje stranim obaveštajnim službama i borbi protiv organizovanog nastupa unutrašnjeg neprijatelja. Punih dvadeset godina SDB SSUP-a nije otkrila nijednog stranog agenta. Nije zato čudno što su baš posle Brionskog plenuma, odnosno federalizacije SFRJ, počeli masovni istupi nacionalista svih boja u Jugoslaviji, pre svega, u Hrvatskoj, Sloveniji i na Kosmetu. Taktikom izbora što lošijih kadrova u federalne organe, pa i u javnu i tajnu policiju, republički centri su sedamdesetih godina otpočeli unutrašnje miniranje Federacije. Jugoslovensku tajnu policiju posle 1966. godine, vodili su Borče Samonikov iz Prilepa, Silvio Gorenc iz Krškog, Mitja Krajger iz Ljubljane, Srđan Andrejević iz Beograda, Zdravko Mustać iz Zagreba, Pjer Mišović iz Titograda, Dragiša Ristivojević iz Beograda, Mihalj Braca Kertes iz Beograda i sadašnji Miljan Lalović iz Titograda.

Umesto Udbe, 1966. godine formirana je, pri Saveznom sekretarijatu za unutrašnje poslove, Služba državne bezbednosti (SDB) kao “instrument samoupravnih, socijalističkih revolucionarnih potreba radničke klase i naroda Jugoslavije”. Služba državne bezbednosti SSUP-a SFRJ bavila se otkrivanjem i progonom spoljnjeg i unutrašnjeg neprijatelja. Nadležnost i zadaci SDB propisani zakonom bili su:

–         borba protiv unutrašnjeg neprijatelja, kontraobaveštajna zaštita teritorije SFRJ, objekata i struktura od delovanja stranih obaveštajnih službi,

–         – suprotstavljanje subverzivnoj i drugoj delatnosti ekstremnih i fašističkih grupa i organizacija neprijateljske emigracije,

–         neposredno angažovanje u obezbedjivanju društveno-političkih radnika,

–         kontraobaveštajno štićenje štabova i jedinica Teritorijalne odbrane i objekata od posebnog društvenog značaja,

–         krivični progon po nalogu tužilaštva, lica okrivljenih za dela protiv osnova socijalističkog samoupravljanja i bezbednosti SFRJ i složenijih dela ugrožavanja ekonomske osnovice društva,

–         obaveštavanje subjekata društvene samozaštite o pojavama neprijateljske delatnosti, radi njihovom suprotstavljanju.

U njenom sastavu je zato bilo sedam uprava:

-Kontraobaveštajna,

-Unutrašnja,

-Emigrantska,

-Funkcionerska,

-Teritorijalne odbrane,

-Krivična i

-Obaveštajna.

Organi SDB postojali su i u republikama i pokrajinama, pri tamošnjim ministarstvima policije, kao i u velikim gradovima, dok su u manjim mestima funkcionisali samo poverenici vojne tajne službe. Sama Služba državne bezbednosti Jugoslavije, kako piše dr Obren Djordjević, odnosno njena organizacija i nadležnost su u okviru SSUP-a tako bili postavljeni, da je SDB SFRJ faktički vršila poslove “usmeravanja, koordinacije i uskladjivanja rada organa SDB na celoj teritoriji Jugoslavije”, u borbi protiv unutrašnjeg i spoljnjeg neprijatelja. Posle Brionskog plenuma i u SDB Jugoslavije, tzv. unutrašnji neprijatelj svrstan je stručno u jedanaest kategorija:

-ostaci klasnih struktura;

-klerikalna grupacija: pravoslavna, katolicka, islamska crkva i male verske zajednice;

-nacionalistička grupacija; informbirovska grupacija; liberalistička grupacija; anarholiberalistička grupacija; birokratsko-dogmatska grupacija; grupacija gradjanske desnice; alternativni pokreti: mirovni pokret, ekološki pokret, feministički pokret i pokret za socijalna kretanja.

Od spoljnih neprijatelja, u udžbeniku za operativce tajne policije navodi se dvanaest kategorija tzv. jugoslovenske političke emigracije, a zatim sledi lista od tridesetak stranih obaveštajnih službi, od CIA i DIA, preko MI-5 do Mosada i Sigurimija.

Posle Brionskog plenuma, SDB Jugoslavije preuzeo je makedonski kadar Borče Samonikov, profesionalni kontraobaveštajac. Završio je školu Udbe na Topčideru, ali se ponašao kao birokrata. U samoj Službi, kako je zovu operativci državne bezbednosti, medjutim, posle Brionskog plenuma osetio se odmah i drugačiji odnos prema zadacima i uopšte, drugačije rezonovanje. Videlo se da je taj plenum otvorio oči mnogim tajnim policajcima. Naime, oni su zadatke dobijane od šefova SDB prihvatali, ali se i dešavalo da se njihovo izvršenje dovodi, iz raznih razloga u pitanje. Operativci su počeli da razmišljaju o svom poslu, o onome šta rade u svakom konkretnom slučaju, procenjivali su njegove posledice i tražili argumente da li slučaj zaslužuje toliku pažnju, koliko je predvidjeno tretmanom SDB. Drugi su operativci, na primer, jednostavno izbegavali da rade i da preduzimaju potrebne mere u nekim slučajevima. Tako se, na primer, dogodilo da je inspektor SDB Milan Naumović, posle višemesečne istrage nad jednim profesorom Beogradskog univerziteta, jednostavno sam zaključio da profesorova naučna aktivnost nije antidržavna, a samim tim i da je njegov posao praćenja profesora besmislen. Naumović je zato dao otkaz u SDB Srbije i iz državne bezbednosti, prešao na rad u resor javne bezbednosti, gde je dogurao do mesta načelnika Uprave za strance i pogranične poslove RSUP-a Srbije. Kako je taj proces preobraćanja i SDB, ali i operativaca tajne policije trajao veoma dugo, SDB je postepeno i sve više postajala skup profesionalaca, a manje partijskih radnika i političkih policajaca. Zadaci u SDB Srbije, na primer, su u komplikovanim slučajevima, kao što je bilo hapšenje članova tzv. Slobodnog univerziteta, prihvatani i izvršavani, ali sa zahtevom inspektora da nalozi za rad, odnosno hapšenje intelektualaca budu potpisani. To je za radnike SDB Srbije bilo, makar formalno pokriće za svaku radnju ili meru koju su preduzeli protiv osumnjičenih osoba za antidržavnu aktivnost. Retko su, posebno tokom sedamdesetih i osamdesetih godina, radnici SDB Srbije pristajali da urade nešto, a da prethodno nije napisan zahtev sa obrazloženjem. Drugo, u SDB-u Srbije radili su kadrovi koji znaju zakone i sve odredbe u kojima su precizirana ovlašćenja SDB i drugih represivnih organa u republici i državi Jugoslaviji.

Dobra strana IV plenuma i reorganizacije Udbe, po mišljenju samih rukovodilaca SDB, bila je i u tome što je u tajnoj policiji Jugoslavije i posebno Srbije, sukcesivno vršena zamena kadrova i što se pazilo da u službu može doći samo pojedinac sa visokoškolskom diplomom, a izuzetno sa višom školom. Tako je SDB sve više predstavljala skup fakultetski obrazovanih ljudi, koji ni po čemu ne liči na Udbu, odnosno policijsku ustanovu polupismenih ljudi. Time je postepeno i menjana javna slika o jugoslovenskoj i srpskoj tajnoj policiji. Naime, ako su Ozna i Udba u toku 1953. godine bile popunjene pretežno sa radnicima sa nižom spremom (88,56%), delimično srednjom (10,84%) i visokom (0,60%), ta slika se vremenom menjala. U 1963. godini u Udbi je bilo zaposlenih sa srednjom školom 19,56%, višom 22,25% i fakultetom samo 3,14%. U 1973. godini SDB je u radnom odnosu imala operativce sa srednjom školskom spremom – samo 36,76%, sa višom 27,70% i visokom čak 28,68 odsto. Tokom 1982. godine u SDB Srbije, sa srednjom školom bilo je 31,97% ljudstva, a sa višom školom 34,93%, fakultetom 27,68%, i sa naučnim stepenom 0,04%. Tih osamdesetih godina u Službu državne bezbednosti, i Jugoslavije, ali i Srbije primani su samo ljudi sa visokom školskom spremom. Kadrovi za tajnu policiju su prvo školovani na Visoj školi Udbe, koja je radila od 1952. do 1967. godine u Beogradu. U toj školi Edo Brajnik je, na primer, bio profesor i predsednik Komisije za polaganje iz predmeta “državna bezbednost”. Operativci su se zatim školovali i u zagrebačkoj Školi MUP-a, koja je počela sa radom krajem šezdesetih godina. Posle nje otvorena je Viša škola unutrašnjih poslova u Zemunu, da bi krajem sedamdesetih u Skoplju proradio Fakultet bezbednosti. Kako ove ustanove nisu mogle da zadovolje potrebe SFRJ za inspektorima i operativcima tajne policije, njihova selekcija je vršena još i na mnogim fakultetima društvenog smera. Pri tom je obavljana i političko-krivična provera njihovih roditelja. Tako odabrani studenti su dobijali posebne državne stipendije, ali uz obavezu da posle diplomiranja rade u državnoj bezbednosti. Na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, na primer, asistent Miroslav Radojčić je animirao studente da prime stipendiju SSUP-a, odnosno SDB Jugoslavije. U Službi državne bezbednosti postojali su spiskovi proverenih studenata sa pravnog, ekonomskog, filozofskog, filološkog i FPN, koje je trebalo pridobiti da postanu kandidati za buduće operativce. Autor ove knjige je takvu ponudu dobio 1975. godine od SDB SSUP-a, ali sam je odbio, sa obrazloženjem da je dovoljno što je već moj otac policajac u familiji. Tu stipendiju, koja je bila tri puta veža od redovne republičke i privilegiju da ne služe vojni rok, dobili su moje kolege Ramiz Hadžibegović i Toma Trajkovski, koji su radili u SDB Jugoslavije kao kontraobaveštajci. Početkom devedesetih otišli su sa četrdeset godina života u penziju. Božo Vuković je kao stipendista SDB SFRJ bio referent za kulturu, a zatim čak i šef kabineta ministra federalne policije Petra Gračanina. Miroslav Radojčić je radio neko vreme u Institutu bezbednosti, a sada je na Kosmetu poverenik SDB Srbije.

Autor: Marko Lopušina, „UBIJ BLIŽNJEG SVOG I/II“

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

NEŽELJENA POŠTA DRŽAVNOG TUŽILAŠTVA REPUBLIKE SRBIJE-drugi deo

POŠILJALAC:

SINDIKAT „NEZAVISNOST“ INSTITUT ZA BAKAR BOR

Broj: 10-12/02

Datum: 12.12.2002.

PRIMALAC:

OPŠTINSKO DRŽAVNO TUŽILAŠTVO BOR

Datum prijema: 12.12.2002.

OPŠTINSKOM DRŽAVNOM TUŽILAŠTVU BOR

Predmet: Krivična prijava protiv odgovornih lica u Institutu za bakar Bor D.O.O. iz Bora navedenih u zapisniku Finansijske policije Bor br. 47-00305/2001-027-050.

Prijava se podnosi zbog osnovane sumnje da su odgovorna lica navedena u pomenutom zapisniku Finansijske policije Bor oštetili Institut za bakar Bor isplaćujući svojim zaposlenima i trećim licima honorare za nezakonite ugovore o delu.

Na taj način su (sklapanjem nezakonitih ugovora o delu) pribavljali drugima protivpravnu imovinsku korist na štetu Instituta za bakar Bor d. o. o. i izbegavali da plaćaju poreze i doprinose državi, čime su učinili krivična dela.

Preduzeće Institut za bakar Bor D. O. O. je pretrpelo naknadno dodatnu štetu. Prvo je moralo da plati poreze i doprinose na isplaćene nezakonite honorare, a na osnovu Rešenja Finansijske policije Bor o nalaganju uplate dužnih obaveza br.47-00305/2001-027-010 od 01.10.2001. godine, a kasnije i kaznu na osnovu rešenja Up. Br. 218-43/1-02 od 27.06.2002. godine Odeljenja za utvrđivanje i naplatu Bor, Republičke uprave javnih prihoda.

DOKAZ: Kopija dopisa Finansijske policije Bor br. 168/02 od 24.07.2002. godine.

Na osnovu ovih podataka nedvosmisleno proizilazi da su prijavljeni počinili ova krivična dela.

Molimo Opštinsko javno tužilaštvo da hitno pokrene postupak protiv prijavljenih stavljanjem zahteva za sprovođenje istrage.

Odbor poverenika

Sindikata Instituta za bakar Bor D.O.O. „Nezavisnost“

Dragan Štrbac, predsednik

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Ratni informatori

Prve ozbiljnije korake u organizovanju obaveštajne službe čitavog NOP-a na teritorijalnom principu, Vrhovni štab i vrhovni komandant NOV i POJ Josip Broz načinio je, posle formiranja II odseka VS NOV i POJ maja meseca 1942. u Foči i posle usvajanja tajnih dokumenata o obaveštajnoj mreži, upravo na prostorima Slovenije, Hrvatske i Bosne. Tito je “Uputstvo za obaveštajnu službu” doneo u Bihaću 27. novembra 1942. godine. Obradu tog teksta vršio je, opet ruski kadar, Fjodor Mahin, član Kominterne i pukovnik sovjetske vojske, koji je posle rata postao i general JA. Tito je to naredjenje prosledio GŠ Slovenije istog dana, a u GŠ Hrvatske i GŠ Bosne i Hercegovine istom naredbom, poslatom iz Bosanskog Petrovca, od 2. decembra 1942. godine. Ovom naredbom data je potpuna organizaciona struktura obaveštajne teritorijalne službe, koju čine glavni obaveštajni centri pri glavnim štabovima Slovenije u Ljubljani, Hrvatske u Zagrebu i BiH u Bihaću. U GŠ NOV I POJ Hrvatske, odnosno Glavnom obaveštajnom centru, bilo je pedeset rukovodilaca i 200 poverenika tajne službe. Na tim poslovima radili su Vladimir Kurt, Ivan Krajačić, zvani Stevo ili Brko, Pero Dozet, Jure Naglić, Branko Ognjenović, Petar Grubor, obaveštajni oficiri Josip DJerdja, Karlo Mrazović – Ortega, Brzi tj. Pavle Gregorić, Ranko Mitić, pa i ruski rezident Dalibor – Jakša Maljčik, koji je bio posebno aktivan u Dalmaciji. Karlo Mrazović je bio, na primer, tada zadužen da po Slavoniji kontroliše kretanje četnika i nedićevaca. Pokrajinski obaveštajni centar u Slavoniji vodili su Ranko Zec, DJuka Matošić, Ivo Pekar ž Posavac i Ivan Mišković – Brk. Sam Krajačić je jednom priznao da je, po nalogu CK KPJ, preuzeo da vodi ilegalnu vojnu obaveštajnu službu u Zagrebu. Njegovi saradnici bili su i mnogi ugledni oficiri NDH. Franjo Pirc je bio načelnik Štaba komande NDH, Matija Petrović zrakoplovni bojnik, Srećko Brana, ustaški satnik, Ivan Cvenček, komandant aerodroma Borongaj, Ljudevit Gerl, domobranski satnik, Ivan Knezević, domobranski bojnik, Nikola Obuljan, pukovnik VZ NDH, Vlado Galić, komandant Pavelićeve tjelesne garde i komandant grada Zagreba, Frane Biočić, bojnik, Nenad Stefanović, zamenik Operativnog odeljenja GS NDH, Miha Marki, mornarički oficir, Demetar Varda, potporučnik, profesorka Anita Drobnić, Jože Kropar, Ljudevit Sinko, Franjo Balon, Emilio Zeželić, Zvonimir Hećimović, Josip Horvat. Većinu njih Krajačić je kasnije preveo u partizane, a posle rata im dao boračke penzije. Sam Tito nije bio posebno impresioniran radom komunističke agenture u Zagrebu, ali jeste onom u Splitu, o čemu je lično izvestio Moskvu.

Kako je u kom delu Jugoslavije rastao narodni i partizanski otpor, tako su tokom 1943. godine, organizovani pomoćni obaveštajni centri za zone i regione Gorenjsku, Notrenjsku, Dolenjsku, Štajersku, Korušku i samu Ljubljanu, zatim za Primorje i Istru, Gorski Kotar, Liku, Kordun, Baniju, Slavoniju, Gornju Hrvatsku, Dalmaciju i grad Zagreb. U tim centrima radilo je po tridesetak partizanskih rukovodilaca i stotinak obaveštajnih operativaca. Na teritoriji Slavonije, obaveštajni oficiri su bili, na primer, Rade Pavlović – Stric i Jakob Fijan – Družica. U glavnom gradu Hrvatske, obaveštajna mreža je organizovana po sistemu trojki, čija su imena bila obavezno šifrovana. Žena Kalodjera je, na primer, koristila šifru “K 28 A”. CK KPH je u Zagrebu organizovao i špijunski kurs, u trajanju od pet dana, na kome su se razradjivali zadaci obaveštajne službe u ratu, rad poverenika, uloga Gestapoa, Intelidžens servisa, petokolonaša u zemlji, vršenje istrage i vojno-informativni poslovi. Kurs je pohadjalo jedanaest drugova i jedna drugarica, zapisano je u partijskom izveštaju. Iz Like, koja je imala najače obaveštajne centre, kursisti su bili Dane Babić iz Medka, Stevo Cvijanović iz Udbine, Dušan Cvetković iz Gračaca, Milan Mirić iz Krbavice, Dane Balenović iz Perušića i Dane Obradović iz Donjeg Lapca. Iz Primorja su stigli Toma Stržić iz Bribira i Ludvig Hreljec iz Crikvenice, dok je Mica Vuksanović bila predstavnik AFŽ iz Zagreba. Kasnije su osnovani u Sloveniji, Hrvatskoj i BiH obaveštajni centri za sektore, sa obaveštajnim organima i oficirima i po dvadesetak poverenika u opštinama i selima. Istovremeno u operativnim jedinicama, Tito je predvideo formiranje korpuskih, divizijskih, brigadnih i bataljonskih obaveštajnih centara, umesto ranijih odseka, sa poverenicima u odredima. Svaki od ovih centara imao je dva sektora delovanja: Sekcija za obaveštavanje i Sekcija za kontrašpijunažu. Prva je prikupljala podatke o neprijatelju, a druga je vodila odbranu od neprijateljskih špijuna. U Glini je, na primer, krajem godine otkrivena Olga Gregorić, službenica kotarske oblasti, koja je kao simpatizer NOP-a radila za ustaškog ministra Žanića, dok je na Baniji otkriven i drugi ustaški špijun DJuro DJukić. Naredne godine tu su otkriveni i agenti Marija Horvat i Katica Dugac. One su bile obučavane za špijunažu u Zagrebu, Petrinji i Berlinu i ubačene u partizanske redove na prostoru Slavonije, zajedno sa još tridesetak žena-agenata. Na teritoriji Moslavine otkriveno je još trideset, u Karlovcu dvadeset, a u okolini Varaždina, takodje, još dvadeset ženskih špijuna. Koliko je partizanska tajna služba u Hrvatskoj bila jaka i sposobna, vidi se iz dokumenata štaba 717. pešadijske nemačke divizije:

“… Zaplenjena dokumenta potvrdjuju dobar rad neprijateljske obaveštajne službe. Snage i pravci nastupanja nemačkih jedinica tačno identifikovani, zbog čega je došlo do jakih neprijateljskih koncentracija i pokreta na odseku 737. grenadirskog puka …”

Internim naredbama i odlukama, glavni štabovi NOV, u Sloveniji, Hrvatskoj, BiH, zatim sredinom i krajem 1943. godine vrhovne komande i u Crnoj Gori, Vojvodini i Sandžaku, osigurali su izvršenje Titovog naredjenja na terenu i u samoj partizanskoj vojsci, pa, čak i u inostranstvu, jer je slovenački VOS, na primer, otvorio svoje obaveštajne punktove i u Rimu, Bolonji, Videmu, Veroni i Milanu. Te godine na tlu Hrvatske, maja meseca, stvorene su i prve oružane formacije za borbu protiv “pete kolone”. Naredjenje je izdao GŠ NOV i POJ Hrvatske, odnosno Vladimir Bakarić i Ivo Rukavina. Oni su tu jedinicu i krstili kao “Ceta P. P. K.”. Štab I slavonskog korpusa formirao je po tom naredjenju, na primer, sedam grupa od po devet boraca, naoružanih puškama, bombama i puškomitraljezom, za borbu protiv izdajnika, kolebljivih elemenata i dezertera. Slične čete formirane su i pri slovenačkom VOS-u, a zatim i u drugim oslobodjenim delovima Jugoslavije. Komandant Pavle Pekić se dobro seća tog vremena:

“… Odmah posle III ofanzive, jun-jul 1942. godine, Vrhovni štab je bio u Foči. Tada sam prvi put lično upoznao druga Marka i čuo da on rukovodi obaveštajnim radom. U štabu je postojao Obaveštajni odsek, vojno-sudski i istražni odsek. A posle povlačenja iz Bihaća stvorena je i Komisija za suzbijanje pete kolone i terorizam. To je prvi put da se čulo za neku posebnu službu. Znam da je drug Marko dao neke osnovne direktive, da jedinice imaju sopstvenu obaveštajnu službu, odnosno u prvom redu kontraobaveštajnu, radi prikupljanja podataka o špijunima, izdajnicima, provokatorima, pa i za likvidaciju najizrazitijih petokolonaša, četnickih i ustaških vodja. On je formirao jedan punkt, a kod Kalinovika jednu grupu, i jednu u Foči i još jednu u Crnoj Gori. Posle pete ofanzive u Jajcu smo raspravljali u Štabu o reorganizaciji Komisije protiv pete kolone. Šeta Maršal i u jednom trenutku kaze: “ Kako to da nazovemo, neka bude Odsek za zaštitu naroda! E, sad njemu treba neka oružana snaga, neka bude četa Narodna odbrana! Drug Marko je uzeo iz partijske škole u Jajcu Trivića, Sinkaru, Boška Baskota, Šehu, a za komandanta čete Duška Simića. Pri Vrhovnom štabu je formiran odsek i četiri opunomoćstva – za teritoriju komandi područja: banjalučko, bihaćko, drvarsko i jajačko. Tu su bili uz štab Mijat Vuletić, Marko Katunić, Slavko Odić, Jefto Šašić, Mićo Medić… Odsek za zaštitu naroda, osnovan pri VS NOV i POJ imao je svoja opunomoćstva u Bosni, delu Hrvatske i Sremu…”

Preko dva meseca, u Užičkoj republici 1941. godine, koja je povezivala područja pet okruga, delovali su narodnooslobodilački odbori. Vrhovni štab NOPOJ je tada, na tom prostoru organizovao 1941. godine, službu bezbednosti koja je nazvana Komisija za borbu protiv pete kolone. Njen posao je bio otkrivanje agenata okupatora i petokolonaša, vodjenje istrage protiv osumnjičenih špijuna i izdajnika i obavljanje policijskih dužnosti. U samom Užicu, ovu prvu tajnu policiju u Srbiji vodio je upravo Slobodan Penezić Krcun. Lično je hvatao špijune i saradnike okupatora: “Drug Ranković mi je u tome pomagao, hapsili smo i kažnjavali najokorelije petokolonaše!” i sudio im kako kad, nekad metkom, nekad olovkom. Nemački agenti su, za Slobodana Penezića, čak dojavili Gestapou u Beograd, da je rodjak Moše Pijade. Njegov pomoćnik Novak Živković imao je zaduženje da nadgleda četnike u Požegi, dok je Milan – Bajo Janković bio na čelu komisije u Čačku. U to vreme, novembra 1941. partizani su još bili u slozi sa četnicima, pa je i rukovodjenje ovom tajnom službom bilo zajedničko. Tada je Krcun prvi put video Tita, koga je instinktivno osetio kao velikog čoveka. Jednom prilikom je zapisao: “… Ja znam šta je mene nosilo, a znam da su i oni koji su verovali u mene, kroz mene verovali u Tita!” Tu su još bili i Venijamin Marinković, Slobodan Janković, Milivoje Nikitović – Furtula, Peko Tanović, Radomir Dabić, Ljuba Nikolić i Miša Glišić. Čačani su imali i specijalno poterno odeljenje, u kome su bili Milomir Vasilić – Ivo, Gojko Vujović, Dragoslav Pavić, Milivoje Jovanović, Mile Pavlović, Milenko Jovanović – Popaj, Miloš Vasović, Živorad Davidović. U svojim memoarima o tim uzičkim danima Milovan DJilas je zapisao:

“… U jednom trenutku našao sam se sa Mitrom u vojnom sudu, u sobi za saslušavanje, Ranković je imao nekog drugog posla, pa me je zamolio da završim saslušanje jednog zatvorenika. Verujem da se zvao Pavlović, držao je u Parizu partijsku knjižaru Horizonti i bio agent provokator kraljevske tajne policije. Zatvorske poslove je inače vodio Slobodan Penezić pod nadzorom Rankovića. Tako je počela njihova veza i saradnja u tajnoj policiji…”

I kasnije, tokom zime 1941. kada je Vrhovni štab prešao u Foču, po sećanju Vladimira Dedijera, Krcun je obavljao specijalne zadatke u obezbedjenju Titove komande.

Čitava ova obaveštajna mreža glavnih štabova NOV i POJ bila je centralizovana i neposredno potčinjena Obaveštajnom odseku Vrhovnog štaba, koji je rukovodio i upravljao celokupnom obaveštajnom službom. Moto rada ove ofanzivne obaveštajne službe bio je sadržan u kineskoj devizi da “… kad neprijatelj zna sta neprijatelj radi, neprijatelj će lako pobediti neprijatelja!”. Kuda se kretao Vrhovni štab NOV i POJ sa Titom na čelu, tamo je bilo i sedište drugog Obaveštajnog odseka i njegove Komisije za borbu protiv špijuna i pete kolone, kojim je rukovodio Aleksandar Ranković, član vrhovne komande, poznatiji kao drug Marko. Pre rata je bio profesionalni partijski i sindikalni radnik. Rodjen je 1909. godine u Draževcu kod Obrenovca. Završio je abadžijski zanat i dao se u ilegalni komunistički rad. Član SKOJ-a postao je 1927. a KPJ 1928. godine. Više puta je hapšen i osudjivan. Robijao je šest godina u Sremskoj Mitrovici i Lepoglavi. Bio je zatim biran za sekretara PK KPJ za Srbiju i za člana CK KPJ, odnosno Politbiroa CK KPJ. Jedan je od retkih kadrova Partije koji nije studirao i koji nije bio na političkom i obaveštajnom doškolovavanju u Moskvi. Prvoborac, član Vrhovnog štaba NOV i POJ, general-lajtnant, a od 1942. organizacioni sekretar CK KPJ. Tito mu je poverio rukovodjenje obaveštajnim poslovima, jer je u njega imao najviše poverenja, a možda i zato sto Ranković, jedini od funkcionera, nije bio kadar i agent Kominterne i što nije imao žicu profesionalnog špijuna, koji su često spremni i da trguju svojim informacijama i svojim životom. Ta Maršalova odluka dugo je držana u tajnosti tokom rata, sve dok drug Marko nije, maja 1944. imenovan za pomoćnika Tita, kao ministar narodne odbrane i čef jugoslovenske političke policije.

Titovim uputstvom iz 1942. godine, smatra Milovan Dželebdžić, udaren je temelj stvaranju jedne savremene obaveštajne organizacije, ali samo na jednom delu, tadašnje, ratom okupirane Jugoslavije. Obaveštajci, narodni heroji, koji su poginuli tokom rata, bili su uglavnom sa tog područja. A to su Nedeljko Barnić – sa nadimkom Žarki, Muharem Bekteši, Mojca Birta – zvani Zec, Ernest Ejper, Elias Engel, Petar Grubor “Buzdovan”, Radisav Janićijević, Gojko Kruška, Jovan Marinković – Ivo, Danko Mitrov, Vladimir Perić poznatiji kao Valter, Dušan Vujošević, Žarko Vuković zvani Pucar i Slavoljub Vuksanović – Jajko. U Srbiji, na Kosmetu i u Makedoniji, naime, teritorijalna obaveštajna služba nije stvarana, jer Glavni štabovi NOV i PO nisu dobili ovo maršalovo uputstvo. Na ovim prostorima, tvrdi dr Obren DJordjević, delovali su samo obaveštajni oficiri pri štabovima odreda i bataljona, a kasnije i pri komandama mesta i štabovima operativnih zona.

Pred ustanak i u ratu, nicala su po nalogu KPJ, po Srbiji pojedina (kontra)obaveštajna uporišta. Inžinjer Miladin Radulović upućen je sa poručnikom Rodoljubom Neumovićem u Kosovsku Mitrovicu da stvaraju agenturu. U Valjevu je kontraobaveštajno radio Ljubomir Petrović – Mingeja. Njegovi saradnici su bili Milica Nožica, Nada Ilić, Jovica Patak, Miša Veličković, Ljubiša Milošević i Dragan Ristić. Oni su grad podelili u četiri rejona i tako nadgledali šta se u njemu dešava. Obaveštajni centar u Arandjelovcu vodio je Dragomir Petrović – Gema, a u Lazarevcu Dragutin Karakljajić – Muzikant. Ovaj prvi je na vezi držao mnoge gradske činovnike, tako da je faktički kontrolisao čitavu varoš. U Kragujevcu je čak dvadesetak simpatizera KP Srbije radilo na prikupljanju vojnih i političkih informacija. Mnogi komunisti su bili ubačeni i skriveni u suprotnim taborima. Gojko Gosović je bio u četničkom javorskom korpusu, Miloš Popović – DJurin u cerskom, a Rade Jaksić u odredu Draže Mihailovića. Predrag Marković postao je komandant Nedićevog Krajiskog odreda. Ta agenturna aktivnost, medjutim, sve do povratka Vrhovnog štaba NOV i POJ 1944. godine u Srbiju, nije bila organizovana kao jedinstvena (kontra)obaveštajna mreža, kakve su već postojale u Sloveniji i Hrvatskoj. Istorijski, dakle, gledano Slovenija 1941. i Hrvatska 1942. godine, bile su kolevka radjanja i razvoja jugoslovenske političke policije i (kontra)obaveštajne službe. To ujedno i znači da sve do 1944. godine, Aleksandar Ranković i nije faktički mogao da bude glavnokomandujući ilegalnim komunističkim, a zatim partizanskim (kontra)obaveštajnim službama na teritoriji Jugoslavije. Glavni obaveštajci i političari bili su tada sam Tito, Kardelj, Bakarić, Krajačić i Kopinič.

Autor: Marko Lopušina, „UBIJ BLIŽNJEG SVOG I/II“

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

U svemu ovome postoji i jedna specifičnost koju treba objasniti jer je u „Novom svetskom poretku“ (NSP) sve virtualno, pa i ono što bi trebalo biti tvrdo realno. Mislim na finansije i bankarsko-monetarni sektor. Šta je standard građana i koliko je on relativan, može se sagledati i iz ovakve tabelarne prizme: Ako državni dug podelimo na broj stanovnika znači da svaki građanin u Sloveniji prosečno duguje 19.377 evra. Tome treba dodati i zaduženost slovenačkih privatnih preduzeća, pa i samih građana. Ako sve te dugove navalimo na 2.023.000 građana Slovenije koji će ih na kraju morati da vraćaju – ostaćemo zaprepašćeni, jer dolazimo do cifre da svaki građanin duguje blizu 35.000. Prosečna plata u Sloveniji je oko 850 evra i koliko godina su to Slovenci unapred pojeli ili potrošili. Ovo je previše uprošćen prikaz ali približno tačan. No ipak nije baš sve tako i po mojoj proceni ta zaduženost je oko 25-30% manja od onog što se vidi. Slovenija je 100% austrijska kolonija, a Hrvatska Nemačka. Da bi se raznim kompanijama, trgovinskim lancima, bankama… brzo osvojilo tržište ostatka SFRJ Slovenačke, a delimično i Hrvatske kompanije, razne Alpe… ili Adrija… banke su samo dejure Slovenačke ili Hrvatske a defakto Austrijske ili Nemačke. Tako su Slovenci bili trojanski konj za Austrijski i Nemački kapital kojim je ostalim republikama kupovano mnogo toga što je vredno, a i dobijani su mnogi infrastrukturni poslovi. Stoga nije slučajno da nam dugo očekivani most preko Save i špica Ade gradi upravo slovenačko-austrijski konzorcijum.

Pitate se zašto je Austriji, Nemačkoj ili ostalim stranim kompanijama bilo potrebno da se skrivaju iza Slovenačkih odnosno Hrvatskih firmi? Iz više razloga a pomenuću najvažnjije. Na ovom tržištu, kao i u mnogim bivšim socijalističkim zemljama prevashodno se koristio takozvani riziko-kapital, često bez jasnog porekla, što spada u pranje novca. „Poštene“ austrijske, nemačke, italijanske, američke… kompanije i banke se time navodno ne bave, pa neka taj prljavi posao za njih odrade Slovenci ili Hrvati. Drugi razlog je da Slovenci i Hrvati odlično poznaju ta sad odvojena tržišta bivših republika, pa će se znatno lakše snaći u korupcijskim dogovorima sa lokalnim vlastima. Ako te „nagodbe“ ne daju rezultate, onda će uticajni ambasadori tih zemalja upozoriti lokalne političare da će se takvo blokiranje „stranog ulaganja“ loše odraziti po njihove političke pozicije i sve ostalo što sa tim ide…. Osim toga ako hoćemo u EU onda moramo biti znatno otvoreniji, i podsticajniji prema „stranim ulaganjima“ koja dolaze iz zemalja EU. To podrazumeva da svoja preduzeća moramo prodati u bescenje, jer smo to definisali kao „strana ulaganja“, – a stranci bi da ulažu. Ovo u bescenje se zvanično naziva „tržišna vrednost“ a koju će proceniti njihove revizorske kuće poput „Deloitte & Touche“. Mi smo u celom postupku samo izvršitelji onom što nam je zapadna gospoda skrojila. MMF nam je pri odobravanju kredita izdiktirao šta treba da prodamo, da te firme „operemo“ od dugovanja, jer se samo čiste stvari prodaju, a „Deloitte & Touche“ će izvršiti „poštenu procenu“ da ta firma tržišno i ne vredi mnogo, jer slabo radi a i nema obezbeđeno tržište. Tako izgleda savremena trgovina sa „Indijancima“, – poglavici se da flaša vatrene vode ili ogledalce, a onda se uzme hiljade hektara zemlje, šuma…

Treća i najvažnija zapadno bankarsko-finansijska kombinatorika izvedena je sa Slovenijom, jer se ona prva izdvojila iz SFRJ, pod potpunom je kontrolom Austrije i dok su ostale republike ratovale, preko Slovenije je ubacivano oružje i niko sa zapada „nije kršio sankcije“. Slovenačke banke jedine od svih republika nisu gašene, već su samo dokapitalizovane, gde je državno vlasništvo ostalo većinsko. Time je otvoren prostor zapadu da Sloveniji odobri ogromne kredite nesrazmerne njenom BDP i veličini države. Tim kreditnim novcem preko banaka i preduzeća Slovenija je kupovala interesantna preduzeća, banke… u ostalim republikama, otvarala trgovinske lance…. a zapadni kapital je bio bezbedan. Kada Slovenija ne bude u mogućnosti da vraća taj veliki dug moraće da prodaje te dokapitalizovane banke, preduzeća kako u Sloveniji tako i po ostalim republikama – pa će oni koji su ih uterali u enormno zaduživanje za male pare doći do bogatog vlasništva.

Upravo se ovih dana tako nešto događa u Hrvatskoj. Britanski dnevnik „Independent„ piše kako je Hrvatska u potrazi za novim kreditima i dospelim kreditnim obavezama koje treba izmiriti, stavila na prodaju „Titove Brione“. Kupac će za dve i po milijarde evra, dobiti čak 14 ostrva odnosno ceo brionski arhipelag, sa svim hotelima i objektima koji se tamo nalaze, nacionalni park sa retkim životinjskim vrstama, pa čak i Titovog 52-godinjeg papagaja Kokija. U Hrvatskoj, u kojoj su strane investicije pale za preko 40 odsto, pored Biona, prinuđeni su da prodaju i železnicu, delove energetskog sektora (prenosnu dalekovodnu mrežu) i državnu osiguravajuću kompaniju. „Independent„ ne navodi da im je ovaj „pametan savet“ dao upravo MMF ako misle da dobiju novi paket kredita. Koliko je to savet a koliko ucena vidite i sami. Hrvatska bi želela da za Brionski arhipelag dobije 2,5 milijardi evra, ali veliko je pitanje koliko će moći da dobije. Zamislite poziciju da ste kola oterali na auto pijacu da ih prodate, a cela pijaca zna da ih morate danas prodati jer sutra vam je zadnji rok da vratite dug. Svi će vas ucenjivati i teško da ćete dobiti realnu cenu. Čak i da Brione sa nacionalnim parkom i svim ostalim prodaju, hoće li u sledećoj turi prodati „nacionalni park Plitvice“ ili će možda na prodaju biti i cela Istra? Čiji će to sad „nacionalni park“ biti ako Brione kupi neki Deripaska?, njegov lični, Hrvatski jer je to uređeno zakonom, ili možda Ruski – jer je Deripaska Rus a i mnogo duguje ruskoj državi.

E tu sad ulazimo u suštinu „Novog svetskog poretka“ (NSP) i globalizacije koju su oni nametnuli, a gde je sve virtualno, pa i kompletne finansije kao i bankarsko-monetarni sektor – ono što bi trebalo biti čvrsto realno. Države čak mogu i da bankrotiraju, ali se time ne gase, niti ih bilo ko u suštini može kupiti. Onda se pitamo pa zašto mi te ogromne dugove uopšte i vraćamo? Vraćamo ih, jer proglašenjem bankrotstva oni se brišu, ostaju i dalje, samo njihovu otplatu pomeramo za neko vreme. Vraćamo i zato što su nam potrebni novi krediti za dalji razvitak zemlje i društva u celini – a nećemo ih dobiti ako bar usporeno ne vraćamo prethodne. Kad sve ovo pročitate, u formi zaključka, neminovno se nameću tri pitanja na koje treba odgovoriti:

1. Gde je kraj zaduživanju niko ne zna, ali ga niko i ne želi, ni svetski bankari ni države koje kredite traže. Jedan privremeni kraj je kad država i pored reprogramiranja obaveza objavi bankrot, tj. da više nije u stanju da redovno izmirujete kreditne obaveze. No i tada će se razgovarati kako da ta država ipak po nešto otplaćuje, normalno uz znatno uvećane kamate, a da neke kredite i dobija. To je pozicija koju tvorci NSP najviše vole. Stalno će vas finansijski ucenjivati, ali ništa manje privredno i politički. Na primer, Tadiću će saopštiti da ovuda ne može da prođe ruski gasovod „Južni tok“, bez obzira što je to za nas privredno odlična strana investicija i što mi na tome možemo lepo zaraditi – pa lakše vraćati zapadne dugove. To je političko-privredno korisno za zapad, za vas štetno, ali pošto ste u dugu do guše, moraćete taj nalog da prihvatite. Prihvatićete i da Kosovo priznate kao državu, a usput i još mnogo stvari koje vam nikako ne odgovaraju. Biti prezadužen je ravno katastrofi i svaka zemlja veoma vodi računa da u tu poziciju ne upadne. Naravno, mislim na ozbiljne zemlje, sa odgovornim a ne marionetskim rukovodstvom, što mi nažalost ni u jednom segmentu nismo. Osnovni postulat bankarstva a i NSP je da jednu zemlju što duže dave i cede ali da je nikako ne udave, odnosno uvedu u nekontrolisani haos – jer je onda neizvesno ko će dugove da vraća. Ono što je i za bankare i za tvorce NSP najgore, to je da sve dugove vratite – pa će se zdušno potruditi da vam to ne dozvole. Tada oni gube sve poluge pritiska na jednu državu – a ako je dovoljno velika može se desiti da sada ona njih počne da pritiska.

2. Na ovo pitanje kratak odgovor bi bio da, no tu ima i mnogo ali. Zapad već nekoliko decenija izmešta svoje proizvodne tehnologije i kapacitete u Kinu i po azijskim zemljama zbog jeftine radne snage i ogromnog azijskog tržišta. Američke „Nike“ se proizvode u Kini jer je za kompaniju pravi san da proizvodi 1,5 milijardu patika za veliko kinesko tržište, pa plus još nekoliko stotina miliona za američko i ostala zapadna tržišta. Time premeštanjem proizvodnje u Americi su ukinuta mnoga radna mesta, pa je neminovno došlo do krupnih strukturalnih promena u privredi. Sve manje je ljudi radilo u fabrikama a sve više u bankama, koje su svu tu proizvodnju finansijski pratile. Slično su se ponašale i razvijene evropske zemlje, pa se ukupno na zapadu sve manje roba široke potrošnje proizvodilo – a sve više uvozilo. Tom privrednom politikom izraslo je na hiljade banaka, finansijskih fondova… koje su u žestokoj konkurenciji smišljale mogućnost da što lakše odobravaju kredite, kako privredi tako i građanima. Težnja je bila da se plasira što više sveže odštampanih fiktivnih dolara i evra, bez realnog pokrića, pa je svim sredstvima podsticana potrošnja. Kroz trgovinu je jedino taj fiktivni dolar mogao biti pretvoren u realni – ako je već proizvodnja u mnogim granama ugašena. Uprošćeno objašnjeno to izgleda ovako. Da bi se jedan dolar „oprao“ ili postao realan, treba ga pet puta okrenuti kroz trgovinu, pod uslovom da PDV 20%. Tako je trgovina a samim tim i potrošnja bila vrlo značajna za ukupni finansijski sistem. Ono što u tom virtualnom sistemu nikako nije valjalo, bilo je to što te robe nisu proizvedene u njihovim fabrikama već Kineskim. Tako je Kina proizvodno, tehnološki i finansijski ubrzano jačala a zapad drastično slabio.

I onda „bankarski bingo“. Najzad su uspeli da sruše SSSR, a sa njim i ceo socijalistički sistem evropskih zemalja. To je bankama, fondovima i ostalim finansijskim organizacijama otvorilo ogromne poslove. Zapadnim kompanijama su odobravani veliki krediti, da bi na brzinu pokupovale ono što je od privrede po istočnoj Evropi kvalitetno. Na berzama su akcije tih kompanija vrtoglavo rasle pa samim tim i njihova vrednost. Novoinstaliranim „demokratijama“ su odobravani državni krediti za sve i svašta, a dobar deo i za učvršćivanje novih, sada „demokratskih“ vlasti. Uličari, bez državničkog iskustva, a u formi „demokratskih promena“ instalisani su direktno sa ulica na odgovorne državne funkcije pa je bilo je po onom narodnom „uzmi ago kolko ti je drago“. Uništi svoju privredu pa onda postani uvoznik i zavisnik od stranih kredita i kreditora. Gramzivost zapadnog finansijskog sektora i jurnjava za velikim profitima na istoku, je drastično srozala i onako već niske kriterijume odobravanja kredita – jer realnih garancija za tako raskalašno kreditiranje nije bilo. Nije bilo ni toliko novca, pa su štamparije radile non-stop stvarajući sve više dolari i evri bez realnog pokrića. Dobro su poznate finansijske piramide, kako funkcionišu i kako se na kraju ruše. Ovo bih ja nazvao „finansijske podmornice“ gde se kriterijumi spuštaju sve niže, pa kad „podmornica“ siđe isuviše nisko neminovno dolazi do implozije. To se i dogodilo sa Finansijsko-bankarskim sektorom u Americi koji je za sobom povukao i mnoge ostale zemlje sveta jer u suštini to iste banke i finansijske institucije samo pod različitim imenima rasute po raznim zemljama sveta. Kada malo dublje uđete u te finansijske kanale odmah uočavate da svi vode do nekih Rothschild, Rockefeller, Morgan,… Kada tome dodate i međusobnu kreditnu-poslovnu povezanost banaka lako je shvati zašto se ceo finansijski sistem Sveta zaljuljao kada je popustila jedna, u ovom slučaju američka noga, „finansijske Ajfelovove kule“. Mi smo, u celoj bankrot priči bili sitna „kolateralna šteta“ jer smo svoje banke zamenili, „našim“ a stranim bankama. Naše su jer su ovde registrovane, i što obrću našu štednju – a defakto su strane, jer njima upravljaju strane centrale, koje se opet slivaju u neke Rotšild, Rokfeler, Morgan…finansijske centre. Nije teško razumeti da su te „naše“ banke u ovoj krizi prevashodno spasavale svoje centrale osnivače, – a mi iz naših deviznih rezervi pokrivali njihovu likvidnost. Tako je iz Srbije isisano još jedno tri milijarde evra koje bi nam sada za oživljavanje te polu-privrede mnogo značile.

3. Treće pitanje se odnosi na popunu deviznih rezervi za koje se od MMF lako mogu dobiti krediti po nekoliko desetina milijardi dolara ili evra. Ovo pitanje je važno da bi se shvatilo kako dobijete kredit, koji ovde nikada ne stigne, a koji redovno otplaćujete. Važno je i da bi se shvatilo kako se hiljade milijardi upumpanih dolara i evra, od bezvrednih papirića pretvaraju u realnu i opranu valutu. Kada nam MMF npr. odobri kredit od 300 miliona $ za popunu deviznih rezervi, to znači da je na račun NBS (Narodne banke Srbije) dopisano još 300 miliona $ i one su sad potpuno realne, „oprane pare“ jer je to dug koji smo mi prihvatili i jednog dana ćemo morati da ga vratimo. Ali one ostaju tamo negde u stranim bankama, u Americi, Nemačkoj ili Engleskoj, jer mi naše devizne rezerve čuvamo u inostranim bankama. MMF ne štampa pare već mu neka „JPMorgan Chase“ dala 300 miliona $ da ih plasira i oni su nama odobrile kredit za popunu deviznih rezervi, nama je taj kredit upisan ali se dolari iz „JPMorgan Chase“ nisu ni pomerili jer mi kod njih čuvamo deo naših deviznih rezervi. Na odobreni kredit plaćamo od 5,5-6,5% kamatu (zavisno od aranžmana) a na naše dolare koje držimo u „JPMorgan Chase“ dobijemo 2% kamatu, – jer Dinkić objašnjava, ako ih držimo kod nas nećemo imati ni tih 2% kamate. Sve to odrađuju Dinkić i Jelašić, i niko živi, pa ni ministarstvo finansija, ne zna gde su, u kojim bankama i kojim valutama te rezerve. Sobzirom na velike promene kursa dolara, evra, funte… Koliko smo na 12,5 milijardi $ deviznih rezervi izgubili ili možda i zaradili.

Znam da devizne rezerve ne držimo u kineskim bankama. Ako pogledate ovu tabelu rejtinga banaka i sami će te se zapitati zašto? – ako su kineske banke najmoćnije i najsolidnije. Nijedna nije popustila pod udarima ove finansijske krize, čak na protiv dodatno su ojačale, – a Kina ima vrlo prijateljski pristup prema nama kako u UN po pitanju Kosova tako i po ostalim pitanjima. Devizne rezerve držimo Zapadnim bankama jer se tako elegantno čuva od strane zapada instalirana „demokratija“. Ako neko „poludi“ pa izvrši puč, ili nekim uličnim protestima smeni demokratske lopove, rezerve će odmah biti blokirane i sa nekoliko stotina miliona dolara i evra koji se nalaze u trezorima naše NBS država nikako ne može da funkcioniše. Zapadu Dinkićeva politika uništavanja srpske privrede odgovara i oni ga u tome zdušno podržavaju i na ovaj način. Kada za izbornu kampanju „demokratama“ zatrebaju pare, oni će sa MMF-om i „JPMorgan Chase“ napraviti neki kreditni aranžman za popunu deviznih iz koga će u „JPMorgan Chase“ ostati nekoliko desetina miliona $ za kampanju i pobedu na izborima.

Na ovako uprošćeno objašnjenje o deviznim rezervama ekonomski eksperti će mi s razlogom ozbiljno zameriti jer one imaju sasvim drugu svrhu. Devizne rezerve služe za podršku dinara i održanje njegovog kursa, sigurnosti rada banaka i sigurnosti deviznih štediša, a govore i o snazi jedne zemlje i njene ekonomije. Za tih pominjanih 300 miliona $ mi ovde možemo ištampati prema kursu adekvatnu količinu dinara i to plasirati u privredu, pomoći pozajmicama budžet… Ali to je teorija. NBS ne dodeljuje privredne kredite ona daje kredite komercijalnim bankama koje ih kasnije daju klijentima, a pošto su „naše“ banke u stvari strane, one ih ne daju privredi već građanima za kupovinu roba široke potrošnje – i to one iz uvoza. U krajnjem slučaju bankama se to više isplati bez obzira guverner hoće ili misli. Zašto Jelašić drži eskontnu stopu NBS na 8,5%, dok je referentna kamatna stopa u februaru bila 16,50% da bi u julu iznosila 12% i kako on sa tolikim osnovnim kamatama misli da kreditira privredu. Zna li Jelašić da je američki FED spustio kamatu na 0% u cilju pokretanja privrede i kako će naša privreda moći da bude nekome konkurentna čak i ako dobije neki kredit.

Znaju li Dinkić i Jelašić da Slovenija čiji je BDP gotovo isti kao i naš u Srbiji ima samo 1,753 milijardi evra deviznih rezervi, odnosno šest puta manje od nas. Da li su oni sa tako malim deviznim rezervama potpuni bankrot ili mi ne želimo da sa 3-4 milijardi iz deviznih rezervi dobro podstaknemo našu privredu, kroz specijalne i namenske kredite za te potrebe. Moram u ovu sliku otvorenog gušenja privrede da ugradim i podatak da je 1998 SR Jugoslavija imala samo 300-350 miliona $ deviznih rezervi pa je privreda bar raduckala. Sada sa 12,5 milijardi $ stoji, jer se devizne rezerve koriste za sasvim druge transakcije.

Svrha ovog dugog teksta u ove vrele letnje dane je bila da objasnim koliko je sve republike koštalo razbijanje SFRJ i valjda je bar sada, posle toliko godina, mnogima postalo jasno da smo svi mi veliki gubitnici. Nije tu bilo ni ljubavi ni mržnje prema Hrvatima, Srbima, Makedoncima,… bilo je samo golog interesa. Zapad je na tom razbijanju dobro zaradio, a kad je dobra zarada u pitanju za njih ništa nije sveto. Tih gotovo 300 milijardi $ što državnog, što privrednog i ličnog duga, vraćaće i naši čukun unuci, ali će se i pitati kakvi li su to idioti morali biti, da su od jedne prosperitetne zemlje napravili zgarište – čak i ako su se međusobno mrzeli.

Za pisanje ovog teksta korišćeni su podaci iz zvaničnih republičkih statistika, kao i dostupni podaci Narodnih banaka, ali zbog preračunavanja dolara i evra po današnjem kursu a ne kursevima iz tih vremena moguće su neznatne razlike. Ekonomski stručnjaci će zameriti na isuviše uprošćenim objašnjenjima, što je tačno, a ja ću se „braniti“ da svrha teksta nije bila da ekonomskim terminima zbunjujem ljude, već da svakom i najprostijem čoveku dočaram zašto je SFRJ razbijena, i da tu pojedinci nisu uopšte bili bitni. Bili su bitni samo dolari. Da su nam na vlast instalirali uličare i podanike, koji nas još uvek kradu, omogućavajući zapadu da nas dere, i treću kožu skida. Sve je lepo upakovano u „demokratiju“, koja sa ovim, što se bar na ovim prostorima bivše SFRJ događa, nema nikakve veze, kao ni sa grčkom složenicom gde je demos –narod a kratija -vladavina. Demokratija je vladavina naroda, a ovde vladaju lopovi, podeljeni u nekoliko „privatnih firmi“, koje su oni nazvali strankama, odnosno partijama, a do naroda i države im je ko do lanjskog snega.

www.trajkovic.rs

Bože mili! Čuda velikoga!
Kad se ćaše po zemlji Srbiji,
Po Srbiji zemlji da prevrne
I da druga postane sudija,
Tu knezovi nisu radi kavzi,;
Nit’ su radi Turci izjelice,
Al’ je rada sirotinja raja,
Koja globa davati ne može,
Ni trpiti Turskoga zuluma;
I radi su Božij ugodnici,;
Jer je krvca iz zemlje provrela,
Zeman doš’o valja vojevati,
Za krst časni krvcu proljevati,
Svaki svoje da pokaje stare.
Nebom sveci staše vojevati;
I prilike različne metati
Viš’ Srbije po nebu vedrome;
‘Vaku prvu priliku vrgoše:
Od Tripuna do svetoga Ðurđa
Svaku noćcu mesec se vataše,;
Da se Srblji na oružje dižu,
Al’ se Srblji dignut’ ne smjedoše.
Drugu sveci vrgoše priliku:
Od Ðurđeva do Dmitrova dana
Sve barjaci krvavi idoše;
Viš’ Srbije na nebu vedrome,
Da se Srblji na oružje dižu,
Al’ se Srblji dignut’ ne smjedoše.
Treću sveci vrgoše priliku:
Grom zagrmi na svetoga Savu;
Usred zime, kad mu vreme nije,
Sinu munja na časne verige,
Potrese se zemlja od istoka,
Da se Srblji na oružje dižu,
Al’ se Srblji dignut’ ne smjedoše.;
A četvrtu vrgoše priliku:
Viš’ Srbije na nebu vedrome
Uvati se sunce u proljeće,
U proljeće na svetog Tripuna,
Jedan danak tri puta se vata,;
A tri puta igra na istoku.
To gledaju Turci Bijograci,
I na grada svi sedam dahija:
Aganlija i Kučuk-Alija,
I dva brata, dva Fočića mlada,;
Mehmed-aga i šnjime Mus-aga,
Mula Jusuf veliki dahija,
Derviš-aga gracki taindžija,
Starac Fočo od stotine ljeta,
Sve sedam se sastalo dahija;
Bijogradu na Stambol-kapiji,
Ogrnuli skerletne binjiše,
Suze rone, a prilike glede:
„Ala kardaš! Čudnijeh prilika“
„Ono, joldaš, po nas dobro nije.“;
Pa od jada svi sedam dahija
Načiniše od stakla tepsiju,
Zagrabiše vode iz Dunava,
Na Nebojšu kulu iznesoše,
Navrh kule vrgoše tepsiju,;
U tepsiju zv’jezde povataše,
Da gledaju nebeske prilike,
Što će njima biti do pošljetka,
Oko nje se sastaše dahije,
Nad tepsijom lice ogledaše;;
Kad dahije lice ogledaše,
Sve dahije očima viđeše,
Ni na jednom glave ne bijaše.
Kad to viđe sve sedam dahija,
Potegoše nadžak od čelika,;
Te razbiše od stakla tepsiju,
Baciše je niz bijelu kulu,
Niz bijelu kulu u Dunavo,
Od tepsije nek potroška nema,
Pa od jada svi sedam dahija;
Pošetaše brižni neveseli
Niz Nebojšu kulu Jakšićevu,
Odšetaše u kavu veliku,
Pak sjedoše po kavi velikoj,
Sve sjedoše po kavi velikoj,
Sve sjedoše jedan do drugoga,;
Starca Foču vrgli u začelje,
Bijela mu brada do pojasa,
Pak povika sve sedam dahija:
„K nama brže, hodže i ‘vaizi!
„Ponesite knjige indžijele,
„Te gledajte, što vam knjige kažu,
„Što će nama biti do pošljetka.“
Potekoše hodže i ‘vaizi,
Donesoše knjige indžijele;
Knjige glede, grozne suze rone,;
Dahijama ovako govore:
„Turci, braćo, sve sedam dahija“
‘Vako nama indžijeli kažu:
„Kad su ‘nake bivale prilike
„Viš’ Srbije po nebu vedrome,;
„Ev’ od onda pet stotin’ godina,
„Tad je Srpsko poginulo carstvo,
„Mi smo onda carstvo zadobili,
„I dva vlaška cara pogubili:
„Konstantina nasred Carigrada;
„Ukraj Šarca, ukraj vode ladne,
„I Lazara na polju Kosovu;
„Miloš ubi za Lazu Murata,
„Al’ ga dobro Miloš ne potuče,
„Već sve Murat u životu bješe,;
„Dok mi Srpsko carstvo osvojismo,
„Onda sebi vezire doziva:
„Turci braćo, lale i veziri!
„Ja umrijeh, vama dobih carstvo,
„Nego ovo mene poslušajte,;
„Da vam carstvo dugovječno bude:
„Vi nemojte raji gorki biti,
„Veće raji vrlo dobri bud’te;
„Nek je harač petnaest dinari,
„Nek je harač i trideset dinari;;
„Ne iznos’te globa ni poreza,
„Ne iznos’te na raju bijeda;
„Ne dirajte u njihove crkve,
„Ni u zakon, niti u poštenje;
„Ne ćerajte osvete na raji,;
„Što je mene Miloš rasporio,
„To je sreća vojnička don’jela:
„Ne može se carstvo zadobiti,
„Na dušeku sve duvan pušeći;
„Vi nemojte raju razgoniti;
„Po šumama, da od vas zazire,
„Nego paz’te raju k’o sinove,
„Tako će vam dugo biti carstvo;
„Ako l’ mene to ne poslušate,
„Već počnete zulum činit’ raji,;
„Vi ćet’ onda izgubiti carstvo. –
„Car umrije, a mi ostadosmo,
„I mi našeg cara ne slušasmo,
„Već veliki zulum podigosmo:
„Pogazismo njihovo poštenje,;
„Svakojake b’jede iznosismo,
„I grijotu Bogu učinismo,
„Sad su ‘nake postale prilike,
„Sad će netko izgubiti carstvo;;
„Ne bojte se kralja ni jednoga,
„Kralj, na cara udariti ne će,
„Niti može kraljevstvo na carstvo,
„Jer je tako od Boga postalo;
„Čuvajte se raje sirotinje;;
„Kad ustane kuka i motika,
„Biće Turkom po Mediji muka,
„U Šamu će kade proplakati,
„Jera će ih raja ucv’jeliti.
„Turci braćo sve sedam dahija!;
„Tako naši indžijeli kažu,
„Da će vaše kuće pogoreti,
„Vi dahije glave pogubiti;
„Iz ognjišta pronić’ će vam trava,
„A munare popast’ paučina,;
„Ne će imat’ ko jezan učiti;
„Kud su naši drumi i kaldrme,
„I kuda su Turci prolazili
„I s konjskijem pločam’ zadirali,
„Iz klina će proniknuti trava,;
„Drumovi će poželjet’ Turaka,
„A Turaka nigde biti ne će,
„Tako knjige indžijeli kažu.“
Kad to čuše svi sedam dahija,
Sve dahije nikom ponikoše,;
I preda se u zemlju poglaše,
S knjigom ne zna niko besjediti,
Ni kako će knjizi odkazati.
Starac Fočo podavio bradu,
Pa je b’jelu sa zubima grize,;
Ni on ne zna s knjigom besjediti,
Već se i on tome poslu čudi;
Ne poniče Fočić Mehmed-aga,
Ne poniče, već junak pokliče:
„Dišer more, hodže i vaizi!;
„Molt’te Boga i jezan učite
„Svaki danak a sve po pet puta,
„Ne brin’te se nama dahijama:
„Dok je nama zdravlja i pameti,
„I dok nam je biogradskog grada,;
„Mi smo kadri upraviti gradom,
„Oko grada sirotinjom rajom.
„Kad kraljevi na nas vojštit’ ne će,
„Kako će nam raja dosaditi,
„Kad nas ima u sedam dahija,;
„U svakoga po magaza blaga?
„Kakva blaga? Sve meka dukata,
„A sve pusta blaga ležećega;
„U nas, braćo, četiri dahije,
„Aganlije i Kučuk-Alije,;
„I u mene i Mula-Jusufa,
„U svakoga ima pusta blaga
„Nebrojena po dvije magaze;
„Nas četiri kada ustanemo,
„Ustanemo na noge lagane,;
„A magaze s blagom otvorimo,
„Prosućemo rušpe po kaldrmi,
„Na dukate pokupiti vojsku;
„Nas četiri velike dahije
„Na četvero razd’jeliti vojsku,;
„Na četvero k’o četiri brata,
„Poći ćemo iz našega grda
„Kroz našije sedamn’est nahija,
„Isjeć’ ćemo sve Srpske knezove,
„Sve knezove, Srpske poglavice,;
„I kmetove, što su za potrebe,
„I popove Srpske učitelje,
„Samo ludu đecu ostaviti,
„Ludu đecu od sedam godina,
„Pak će ona prava biti raja,;
„I dobro će Turke poslužiti.
„Dok pogubim kneza Palaliju
„Iz lijepa sela Begaljice,
„On je paša, a ja sam subaša.
„Dok pogubim i Jovana kneza;
„Iz Landova sela malenoga,
„On je paša, a ja sam subaša;
„I Stanoja kneza iz Zeoka,
„On je paša, a ja sam subaša.
„Dok pogubim Stevu Jakovljeva;
„Iz Lijevča gn’jezda hajdučkoga,
„On je paša, a ja sam subaša;
„I Jovana kneza iz Krsnice.
„Dok pogubim do dva Čarapića
„Iz potoka B’jelog od Avale,;
„Koj’ su kadri na Vračar izići,
„U Biograd Turke zatvoriti,
„On je’ paša, a ja sam subaša.
„Dok pogubim Crnoga Ðorđija
„Iz Topole sela ponosita,;
„Koji s Bečkim trguje ćesarom,
„On je kadar svu džebanu kupit’
„Od bijela grada Varadina,
„I oružje, što je za potrebe,
„On je kadar na nas zavojštiti,;
„On caruje, a ja subašujem.
„Dok pogubim protopop’ Nikolu
„Iz lijepa sela Ritopeka,
On pašuje, a ja subašujem.
„Dok pogubim Ðorđija Guzonju;
„I njegova brata Arsenija
„Iz lijepa sela Željeznika,
„Koj’ je kadar Topčider zatvorit’:
„Dok pogubim protopopa Marka
„Iz lijepa sela Ostružnice,;
„On je paša, a ja sam subaša.
„Dok pogubim do dva igumana,
„Adži-Ðeru i Adži-Ruvima,
„Koji znadu zlato rastapati
„I sa njime sitne knjige pisat’,;
„Nas dahije caru opadati,
„Oko sebe raju sjetovati,
„Oni paše, a mi smo subaše.
„Dok pogubim Birčanin-Iliju,
„Obor-kneza ispod Međednika,;
„Evo ima tri godine dana,
„Od kako se vrlo posilio:
„Kudgođ ide, sve kr’ata jaše,
„A drugoga u povodu vodi;
„On buzdovan o unkašu nosi,;
„A brkove pod kalpakom drži,
„On Turčinu ne da u knežinu,
„Kad Turčina u knežini nađe,
„Topuzom mu rebra isprebija,
„A kad Turčin stane umirati,;
„A on viče na svoje hajduke:
„“More, sluge! tamo pašče bac’te,
„“Ðe mu gavran kosti naći ne će.““
„A kad nama porezu donese,
„Pod oružjem na divan iziđe,;
„Desnu ruku na jatagan metne,
„A lijevom porezu dodaje:
„“Mehmed-aga, eto ti poreze,
„“Sirotinja te je pozdravila,
„“Više tebi davati ne može.““;
„Ja porezu započnem brojiti,
„A on na me očima strijelja:
„“Mehmed-aga! zar ćeš je brojiti?
„“Ta ja sam je jednom izbrojio.““
„A ja više brojiti ne smijem,;
„Već porezu ukraj sebe bacim,
„Jedva čekam, da se skine b’jeda,
„Jer ne mogu da gledam u njega;
„On je paša, a ja sam subaša.
„Dok pogubim kneza Grbovića;
„Iz lijepa sela Mratišića,
„On je paša, a ja sam subaša.
„Dok pogubim i Aleksu kneza
„Iz lijepa sela Brankovine,
„I Jakova brata Aleksina:;
„Car i ćesar kad se zavadiše,
„Kod ćesara obršteri biše,
„I nosiše od zlata kaškete,
„Popl ‘jeniše sve Turske palanke,
„Porobiše, vatrom popališe,;
„Car i ćesar kad mir učiniše,
„A oni se caru predadoše.
„I kod cara knezovi postaše,
„Mloge Turke caru opadaše,
„Sedam paša, što su opadnuli,;
„Opadnuli, pa ih pomorili;
„Oni paše, a mi smo subaše.
„Dok pogubim kneza Tavnavskoga,
„Iz Ljutica Stanka obor-kneza;
„Dok pogubim kneza Mačvanskoga,;
„S Bogatića Martinović-Lazu,
„On je paša, a ja sam subaša.
„Dok pogubim kneza Pocerskoga,
„S Metkovića Ružičić-Mijajla,
„On je paša, a ja sam subaša.;
„Dok zapalim Raču ukraj Drine,
„I pogubim Adži-Melentija,
„Koj’ je iš’o preko mora sinjeg,
„Te je vlašku ćabu polazio,
„Pak se uzgred u Stambol svratio,;
„I od cara ferman izlagao
„Za stotinu žutijeh dukata,
„Da vlasima bogomolju gradi,
„Da je gradi za sedam godina,
„Načini je za godinu dana,;
„Evo ima šest godina dana
„Kako zida pokraj ckrve kule,
„A u kule nabavlja džebanu
„I po mraku topove privlači;
„Vidiš, joldaš, da se nečem’ nada!;
„Pak ćem’ onda zaći kroz nahije,
„Te isjeći sve Srpske kmetove,
„Kako bi nam raja dodijala?“
Sve dahije na noge skočiše,
Memed-agi svi se pokloniše:;
„Fala joldaš, Fočić Memed-aga!
„Tvoja pamet pašovati može,
„Mi ćemo te pašom učiniti,
„Tebe ćemo svagđe poslušati.“
Starac Foča poče govoriti:;
„Nuto momka! i nuto pameti!
„S kojom riječi na pašaluk sjede!
„Uzmi sinko, Fočić Mehmed-aga,
„Uzmi slame u bijelu ruku,
„Mani slamom preko vatre žive:;
„Il’ ćeš vatru sa tim ugasiti,
„Ili ćeš je većma raspaliti?
„Vi možete, i Bog vam je dao,
„Tako silnu pokupiti vojsku,
„I poć’ćete, sinko, kroz nahije;;
„Jednog kneza prevarit’ možete
„I na vjeru njega domamiti;
„Svoju ćete vjeru izgubiti,
„Jednog posjeć’, a dva će uteći,
„Dva pos’jeci, četiri odoše,;
„Oni će vam kuće popaliti,
„Vi dahije od njih izginuti.
„Al’ vi tako nemojte raditi,
„Nego mene starca poslušajte:
„Ja sam gled’o u našem indžilu,;
„Ovo, piše, dugo biti ne će,
„Nego će se prom’jeniti carstvo,
„Već se, sinko, podobrite raji:
„Od harača raji otpustite,
„Nek je harač, k’o što Murat reče:;
„Prođite se globa i poreza;
„S knezovima vi se pobratite,
„Knezovima ate poklanjajte,
„Kmetovima osrednje paripe,
„S popovima u dosluku bud’te,;
„Ne bi l’ i mi uz njih preživljeli,
„Jera naše dugo biti ne će.
„A šo će nam više pusto blago?
„Da meljete, izjest’ ne možete.“
Al’ govori Fočić Memed-aga:;
„Moj babajko, ne slušam te stari.“
To izreče, a na noge skoči,
I za njime ostale dahije,
Pak na gradu baciše topove,
Na dukate pokupiše vojsku,;
Nji četiri velike dahije:
Aganlija i Kučuk-Alija,
Mula-Jusuf, Fočić Memed-aga,
Na četvoro razd’jeliše vojsku,
Nji četiri, k’o četiri brata,;
pak na gradu otvoriše vrata,
I odoše s vojskom po teftišu
Kroz njihovih sedamn’est nahija.
Prvog Srpskog kneza prevariše:
Domamiše kneza Palaliju;
I u Grockoj njega pogubiše;
I Stanoja kneza iz Zeoka
Prevariše, pa ga pogubiše
U njegovu dvoru bijelome.
Prevariše Marka Čarapića,;
Prevariše, te ga pogubiše;
I Gagića Janka buljubašu
Iz Boleča sela malenoga;
Pogubiše kneza Teofana
Iz Orašja Smederevske na’je;;
Ta i kneza Petra iz Resave,
Prevariše Mata buljubašu
Iz Lipovca blizu Kragujevca,
Te i njega mlada pogubiše,
Moravcima crkvi dopadoše,;
I tu Adži-Ðera pogubiše,
A Ruvima u grad opremiše,
I u gradu njega pogubiše.
Mehmed-aga u Valjevo dođe:
Grbović se bješe osjetio,;
Pa Grbović na strani pobježe,
I dođe mu obor-knez Aleksa,
I dođe mu Birčanin Ilija,
Obojicu vata Memed-aga,
Bijele im savezao ruke,;
Pa ih vodi na most Kolubari;
A kad viđe obor-knez Aleksa,
Da će Turci oba pogubiti,
Tad on reče Fočić Memed-agi:
„Gospodaru Fočić Mehmed-aga!;
„Pokloni mi život na mejdanu,
„Evo tebi šest kesa blaga.“
Memed-aga govori Aleksi:
„Ne mogu te, Aleksa, pustiti,
„Da mi dadeš i sto kesa blaga.“;
Al’ besjedi Birčanin Ilija:
„Gospodaru, Fočić Mehmed-aga!
„Evo tebi i sto kesa blaga,
„Pokloni mi život na mejdanu.“
Veli njemu Fočić Mehmed-aga:;
„Ne budali, Birčanin Ilija!
„Tko bi gorskog upustio vuka?“
Mehmed-aga viknu na dželata
Dželat trže sablju ispod skuta,
Te Iliji odsiječe glavu;;
A Aleksa sjede na ćupriju,
Pa ovako poče govoriti
„Bog ubio svakog rišćanina,
„Koji drži vjeru u Turčinu!
„Ah Jakove, moj rođeni brate!;
„Ti ne drži vjere u Turcima,
„Ðe s’ udesiš, udri se s Turcima.“
Još Aleksa govoriti šćaše,
Ali dželat govorit’ ne dade,
Trže sablju, ods’ječe mu glavu.;
Kada do dva kneza pogiboše
Na ćupriji nasred Kolubare:
Knez Aleksa, Birčanin Ilija;
Adži-Ruvim nasred Beograda,
Jednog dana, a jednoga časa:;
Viš’ njih jarko pomrčalo sunce.
Mehmed-aga konaku pohiti,
Ne bi l’ još kog Srba zastanuo,
Da još bira đekog da pos’ječe.
Al’ kad Srbi žalost opaziše,;
Iz čaršije na mah pobjegoše,
Memed-agi nijedan ne dođe.
Kad to viđe Fočić Memed-aga,
Odmah pozna, do gore uradi,
I odmah se bješe pokajao,;
Al’ se veće dockan pokajati,
Već povika dvanaest delija,
I Uzuna svoga kavedžiju:
„Čujete li, moji sokolovi!
„Brzo dobre konje posjednite,;
„Pak trčite u selo Topolu,
„Ne bi l’ Crnog pogubili Ðorđa:
„Ako li nam sad uteče Ðorđe,
„Neka znate, dobra biti ne će.“
Kad to čuše dvanaest delija,;
Odmah dobre konje posjedoše,
I pred njima Uzun kavedžija,
Otidoše u selo Topolu
U subotu uoči neđelje;
Na osvitak neđelji dođoše;
Prije zore i bijela dana,
I Ðorđijne opkoliše dvore,
Udariše s obadvije strane,
A sa dvije strane povikaše:
„Iziđ’ amo, Petroviću Ðorđe!“;
Tko će ljuta zmaja prevariti?
Tko li njega spavaćiva naći?
Ðorđe se je junak naučio
Prije zore svagda uraniti,
Umiti se i Bogu moliti,;
I popiti počašu rakije:
Bješe Ðorđe prije uranio
I otiš’o u donje podrume.
Kada viđe oko kuće Turke,
On se njima javiti ne ćede.;
Javi im se mlada Ðorđijnica:
„Da Bog s vama, Turci, noćas bio!
„Što tražite ovđe u to doba?
„Ðorđe sada pred kućom bijaše,
„Tu sad bješe, pak nekud otide,;
„A ja ne znam, kud je otišao.“
A to Ðorđe i gleda i sluša.
Kad je Ðorđe izbrojio Turke,
Čašu popi, a pušku potpraši,
Uze dosta praha i olova,;
Pa iziđe svojemu oboru
Među svoji dvanaest čobana;
A kad dođe, čobane izbudi,
I ovako čobanima reče:
„Braćo moja, dvanaest čobana!;
„Ustanite, obor otvorite,
„Iz obora išćerajte svinje,
„Neka idu, kuda kome drago;
„A vi braćo, mene poslušajte,
„I šarene puške potprašite;;
„Ako Bog da, te se ono steče,
„Što sam danas radit’ naumio,
„Čestite ću vas sve učiniti,
„Okovati u srebro i zlato,
„A u svilu obuć’ i kadivu.“;
Svi čobani jedva dočekaše,
Išćeraše svinje iz obora,
Pak šarene puške potprašiše
Na mah oni za Ðorđem pođoše.
Ode Ðorđe pravo svome dvoru,;
A kad Turke s čobanima viđe,
Onda Ðorđe ovako govori:
„Čujete li, dvanaest čobana!
„Svaki jako glajte po Turčina,
„Al’ nemojte pušaka metati,;
„Dokle moja najprije ne pukne,
„Ja ću gledat’ Uzuna Memeda,
„Viđećete, što ć’ od njega biti.“
To izreče Petroviću Ðorđe,
Zemlji pade, pušci oganj dade,;
Puče puška, ostat’ pusta ne će;
Ðe je gled’o, Ðorđe pogodio,
Mrtav pade Uzun sa kulaša.
Kad to viđe dvanaest čobana,
Na mah puče dvanaest pušaka,;
Mrtvi pade onđe šest Turaka,
Šestorica na konjma pobježe.
Na mah Ðorđe viknu po Topoli,
Te sakupi jošte više društva,
Sve po tragu Turke poćeraše,;
Do Sibnice sela doćeraše,
I tu Turci u han pobjegoše,
Kami majci da ostati mogu!
Tu ih Ðorđe opkoli sa društvom,
Pa on viknu u selo Sibnicu,;
Sibničani svi mu dolećeše;
tu se sasta stotina junaka,
Na mah Srblji hana zapališe,
I trojica Turak’ izgorješe,
A trojica pred njih istrčaše,;
I Srbini sva tri pogubiše.
Na sve strane Ðorđe knjige posla
U svih gradskih sedamn’est nahija
Na kmetove selske poglavare:
„Svaki svoga ubijte subašu;;
„Žene, đecu u zbjegove krijte.“
Kad to čule Srpske poglavice,
Na mah oni poslušaše Ðorđa:
Svi skočiše na noge lagane,
Pripasaše svijetlo oružje,;
Svaki svoga ubiše subašu,
Žene, đecu u zbjeg odvedoše,
Kad je Ðorđe Srblje uzbunio
I s Turcima veće zavadio,
Onda Ðorđe prođe kroz nahije,;
Pa popali Turske karaule,
I obori turske teferiče,
i udari na Turske palanke,
Sve palanke on Turske popali,
Žensko, muško, sve pod mač udari,;
Teško Srblje s Turcima zavadi.
Turci misle, da je raja šala,
Al’ je raja gradovima glava;
Usta raja k’o iz zemlje trava.
U gradove saćeraše Turke;;
Trči Ðorđe od grada do grda,
I građane svagđe dovikuje:
„Čujete li, vi Turci građani!
„Na gradov’ma otvarajte vrata,
„Izmeđ’ sebe dajte zulumćare,;
„Ak’ hoćete mirni da budete,
„Da gradova caru ne kvarimo:
„Jer ako ih vi dati ne ćete,
„Izmeđ’ sebe Turke zulumćare,
„Te gradove raja načinila,;
„Gradila ih po devet godina,
„Kadra ih je za dan oboriti
„I sa carem kavgu zametnuti;
„A kada se s carem zavadimo,
„Da ustane svi sedam kraljeva,;
„Da nas mire, pomirit’ nas ne će;
„Bićemo e, more, do jednoga.“
Tad građani suze proljevahu,
I Ðorđiji ‘vako govorahu:
„Beg Ðorđije, od Srbije glavo!;
„Davaćemo štogod raja ište,
„Ne kvarite carevih gradova,
„Ni sa carem zamećite kavge,
„Mi ćemo Turke zulumćare.“
Pa građani ustadoše Turci,;
Na gradov’ma otvoriše vrata
Izmeđ’ sebe daju zulumćare,
Zulumćare izjelice Turke,
Predaju ih u Srbinjske ruke.
Bože mili i Bogorodice!;
Kada Srblji dokopaše Turke
Zulumćare u bijele ruke,
Pa ih staše Srblji razvoditi
Preko polja bez svijeh haljina,
Bez ćuraka i bez anterija,;
Bez saruka, u malim kapama,
Bez čizama i bez jemenija,
Gole, bose topuzima tuku:
„More, baša! kam’ poreza naša'“
U po polja Ðorđe sablju vadi,;
Zulumćarske odsijeca glave.
A kad Ðorđe isiječe Turke,
Isiječe Turke zulumćare,
Onda Ðorđe u gradove uđe;
Što bi Turak’ po gradov’ma b’jelim,;
Što bi Turak za sječe, is’ječe;
Za predaje što bi, to predade;
Za krštenja što bi, to iskrsti.
Kad je Ðorđe Srbijom zavlad’o,
I Srbiju krstom prekrstio,;
I svojijem krilom zakrilio
Od Vidina pak do vode Drine,
Od Kosova te do Biograda,
‘Vako Ðorđe Drini govorio:
„Drina vodo! plemenita međo;
„Izmeđ’ Bosne i izmeđ’ Srbije!
„Naskoro će i to vreme doći,
„Kada ću ja i tebeka preći
„I čestitu Bosnu polaziti.“

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Izvor informisanja: http://www.nb.rs

Ušle ogromne pare, prodali smo skoro sve – i na kraju bankrot

Da bih vam ovo iz naslova objasnio kao i razmere pljačke Srbije malo više približio, poslužiću se jednim izvodom iz intervjua koji je Dr. Mlađan Kovačević, profesor univerziteta i redovni član Akademije ekonomskih nauka dao za „Blic nedelje“ – u kome kaže: „Po računici NBS, septembra 2008. dinar je realno vredeo 108 odsto više nego krajem 2000. Tolika precenjenost domaće valute dovela je do enormnog uvoza i gušenja domaće proizvodnje. Od 2001. u Srbiju je ušlo preko 62 milijarde dolara u neto iznosu. I sve je to pojeo ogroman uvoz – jer je domaća proizvodnja gušena pa danas malo toga i proizvodimo. Taj, ekstremno neoliberalni koncept reformi doveo nas je na ivicu sloma kakav su doživeli Meksiko, Rusija, Argentina… Na pitanje novinara kako je došao do cifre od 62 milijarde $ profesor Kovačević odgovara.

Kada sada uzmete olovku i ovo što je izneo profesor Kovačević malo presaberete doći ćete do zaključka o razmeri pljačke svoje zemlje (ako je uopšte smatraju svojom?), a koju sprovodi srpska vlast. Dobijete od zapada po skupim kamatama 21 milijardu $ kredita a onda iscedite iz džepova svojih građana još 84 milijardi $ pa uvezete njihovu robu za 105 milijardi $. Stim što u ovo ceđenje džepova građana nisu uračunate i milijarde $ koje su odnele strane banke, cedeći građane svojim lihvarskim kamatama za kredite kojima je kupovana ta roba široke potrošnje.

Sve ovo navedeno potpuno je ugušilo proizvodnju u Srbiji, čak i u poljoprivredi, koja je izdržala i osmogodišnje sankcije i godine ratova, ali ovo smišljeno uništavanje zemlje i privrede koju sprovodi sopstveno državno rukovodstvo je nemoguće izdržati. Stoga kad krenete na utakmicu, svratite do megamarketa hrvatske kompanije „Idea“ i kupite semenke za grickanje Made in China. Naših nema. Mi ni tikve više ne sadimo jer nema ko da ih kupi, pa nema ni semenki iz njih. A kako je do toga došlo? Za biološki opstanak čoveka potrebne su samo tri stvari: voda, hrana i nešto energije za obradu zemljišta, i da se ne smrznemo. Osmogodišnje sankcije prema Srbiji su se pokazale nedovoljno delotvorne upravo zbog toga što Srbija ima ova tri elementa da bi mogla preživeti. Stoga je, od strane naših „prijatelja“ sa zapada, jedan od prvi zadataka bio da se uništi naša poljoprivreda kao glavni oslonac naših odupiranja – jer kada ste gladni sve prihvatate.

Tako su Srbiju iz vazduha zasejavali Ambrozijom i raznim boleštinama, koje su počele da izazivaju neke za ove prostore sasvim nove bolesti biljaka i domaćih životinja. Pored Ambrozije koja izaziva razne vrste alergija pojavila i vrsta buđi nazvana „crna pšenica“ kao i neka druga parazitska oboljenja koja napadaju biljke. Darko Despotović, direktor veterinarskog instituta Srbije je nedavno u jednoj od TV emisija govorio o tome kako je pre 20 godina na prostorima Srbije bilo oko desetak oboljenja krava, svinja i ostalih domaćih životinja koje su mogla prouzrokovati masovnija uginuća životinja. Danas ih ima tridesetak a sa nekima se po prvi put srećemo. To nam rade neprejatelji isti oni koji su nas i bombardovali pa se nije ni čuditi, a na zemlji to još bolje odrađuju navedeni rasturači zemlje. Kako? Ne zasejavaju nas boleštinama, ali su po nalogu zapada hitno ukinute zemljoradničke zadruge, a njihova imovina i zemljište rasprodato. Slično je urađeno i sa hladnjačama za obradu voća. Tako je seljak sa malim posedom kojih je u Srbiji skoro 85% ostao bez zadružne podrške koja je ujedno bila i otkupni centar gde je on mogao da donese svoje proizvode. Sada imamo monopolističke otkupne stanice ili hladnjače, većinom stranih kompanija, koje svojim monopolskim položajem i izuzetno niskim otkupnim cenama demotivišu proizvodnju i lagano je gase. Stoga svake godine imamo proteste proizvođača žitarica, malina i ostalog voća, proteste proizvođača mleka, tovnih bikova ili svinja. Neki protestuju, dok drugi manje uporni dižu ruke od seoske proizvodnje i tako sela postaju pusta – a plodna zemlja neobrađena. Mladi na selu više ne ostaju jer poljoprivredna proizvodnja nije isplativa, sele se u gradove ili najradije odlaze u inostranstvo. Antirazvojni zakoni i korupcijska povezanost monopolista sa vlašću, jače su „oboljenje“ od bilo kakvih zasejanih boleština. Zato su semenke za grickanje iz Kine, a ne iz Pomoravlja.

Mnogi koji budu čitali ove redove reći će pa i Milošević je doneo zakon o privatizaciji i od njega je sve i počelo. Da, ali sa sasvim drugačijim principijelnim postavkama koje su utvrđene na „Komisiji za privrednu reformu“ još 1991-1992 godine, koju je vodio sam Milošević, a čijim sam sednicama i ja redovno prisustvovao. U tu komisiju bili su uključeni brojni akademici i eksperti za ekonomiju bez ikakvih stranačkih selekcija, jer se želelo da dođemo do naboljeg modela privatizacije kojim će se unaprediti a ne uništiti privreda. Utvrđeno je da privatizacija treba da bude dugoročan proces i da traje decenijama, odnosno da se odvija onoliko brzo koliko privatni sektor uspeva da jača i preuzima proizvodnju. Dugoročan proces, a sve u cilju da najveći deo vlasništva nad proizvodnim kapacitetima ostane u posedu građana Srbije. Da se u prvom krugu privatizuju manja preduzeća i preduzeća koja nisu od državnog značaja, a da se strancima može prodati samo manjinski paket akcija u strateškim preduzećima koja pripadaju državi ili država u njima ima većinski deo vlasništva. Nešto poput kineskog modela, „jedna država dva sistema“ – koji se u praksi pokazao vrlo uspešnim. Ne sporim da su se kroz formu probijanja sankcija i u vremenu Miloševića pojavili tajkuni, ali koje je država sasvim svesno tolerisala pa čak i pomagala – kako bi i u sankcijama država mogla da što normalnije funkcioniše. Svi ti tajkuni bili su pismenim dogovorima vezani za državu i bar se okvirno znalo šta je od te „nove imovine“ privatno, a šta državno. Ti pismeni dogovori postoje, ali se posle 05. oktobra ne spominju, jer sadašnjim tajkunima i vlasničkoj oligarhiji to nikako ne odgovara.

Raspad države i privatizacija u takvim uslovima neminovno je dovela do devijacija u društvu, otvaranja lanaca šverca i krađa, ali će te biti vrlo iznenađeni kada sve te činjenice budu prezentirane javnosti – jer se radi o minornim ciframa koje se sa današnjim ne mogu ni približno porediti. Radilo se o stotinama hiljada $ pa i po nekom milionu, ali današnji oblici pljačke su u milijardama. Kada je za 850 miliona dolara prodato 45% vlasništva Telekoma Srbije, Grcima i Italijanima, zapadni analitičari su odmah objavili da je Milošević obezbedio socijalni mir za naredne dve godine. Pre par meseci od MMF-a smo dobili kredit od 3 milijarde evra ili 4, 2 milijardi $ pa već tražimo još milijardu evra od Rusije kako bi bar do kraja godine spasili državu bankrotstva i socijalnih nemira koji joj prete. Zašto je 1998. 850 miliona $ bilo dovoljno za dve godine, a danas čak ni 5,5 milijardi ne može da potkrpi državu ni za pola godine? Zato što je 1998 privreda raduckala, a danas potpuno stoji i nema ko u budžet sredstva da ulije. Zato što se 1998 tih 850 obrtalo u Srbiji, a sada će 5,5 milijardi $ samo protrčati kroz Srbiju i otići na zapad kao profiti stranih kompanija, trgovinskih lanaca, banaka… A onda će trebati najmanje 10 milijardi $ kredita da se pokrije ovih 5,5 i podmire budžetski troškovi i ta spirala zaduživanja se samo povećava.

Pravi razlozi razbijanja SFR Jugoslavije
Ali da se vratim osnovnoj misli koju vam želim preneti. Devijacija u privatizaciji i privredi je i u Miloševićevom vremenu neosporno bilo, ali je sve to na globalnom planu predstavljalo ipak samo manja odstupanja od zauzetog kursa koju je sačinila „Komisije za privrednu reformu“. To je i kritična tačka koja će Miloševića, a dobrim delom i sve Srbe koštati „glave“. Ovi zaključci „Komisije za privrednu reformu“ su u stvari bili ključni razlozi za satanizaciju Miloševića, Srbije i Srba uopšte, jer to ruši ceo osmišljeni koncept zapada o neviđenom decenijskom pljačkanju bivših socijalističkih zemalja. Pokušaju Miloševića da očuva SFR Jugoslaviju i usvojena strategija privatizacije bili su glavni razlozi da zapad inicira i pokrene ratove u bivšoj Jugoslaviji, jer bi njen opstanak i planska dugoročna privatizacija onemogućili planiranu zapadnu pljačku. Osim toga takav model privatizacije mogao bi biti „virus“ zaraze i za ostale zemlje istočnog bloka, što zapad nikako nije smeo da dozvoli – jer je SFR Jugoslavija bila najliberalnija socijalistička zemlja u koju su mnogi gledali kao primer. Osim toga SFRJ je bila jedna od predvodnica gotovo 100 zemalja nesvrstanog sveta, koje je sada trebalo uterati u jaram i sistematski pljačkati. U tom kontekstu je u svom zadnjem obraćanju naciji Milošević rekao: „Ne ruše Srbiju zbog Miloševića već Miloševića zbog Srbije“. Sve je bilo na čisto ekonomskom-pljačkaškom planu, a nacionalne i verske razlike su samo iskorišćene kao najlakši put da se SFRJ razbije.

Posle raspada SSSR-a, u narušenom svetskom odnosu sile, mi smo ostali bez zaštite pa i bez šansi da ovaj princip privatizacije uspešno sprovedemo – a i sačuvamo SFRJ. Prema tome pravi razlozi raspada Jugoslavije leže u ovih 184,98 milijardi $, trenutnog duga koji će se samo povećavati, sa malim izgledima da novoformirane države sa razorenim privredama, pokidanim privrednim lancima i nametnutim marionetskim vladama, taj vrtlog zaduživanja i zavisnosti prevaziđu. Ceo sistem kontinuiranog pljačkanja je i zamišljen tako, da što duže traje, da ga sprovode domaće marionetske vlade, kako se ne bi mogao okarakterisati kao okupacija ili kolonijalno ropstvo – već kao „demokratske promene“. Veliki mislioci nam objašnjavaju da je „demokratija“ dugoročni proces koji tek treba da naučimo – pa ko preživi videće možda i kraj tunela.

Sad ulazimo u drugi krug začaranog kola, jer je takve Vlade faktički nemoguće smeniti. One kontrolišu sve finansijske tokove, a bez para je nemoguće učestvovati na višestranačkim izborima ili formirati stranke koje će na izborima pobediti i mirnim putem preuzeti vlast. Zapadne kompanije, banke i ostali privredni subjekti, kao i domaći tajkuni su u tesnoj vezi sa vlašću, i svakako neće finansirati stranke koje bi u interesu građana ugrozile njihove monopole, visoke profite i povoljne pozicije na tržištu. Da li građanima ostaje mogućnost da samo nekim „revolucijama“ te marionetske vlasti smene ili se mora sačekati potpuni bankrot kada bi se iz opšteg haosa možda izrodila neka normalnija vlast – velika je nedoumica?

Da bi se ova pljačkaška zamisao zapada mogla ostvariti posebno značajan segment igrali su mediji, pa su od onih pomenutih 200 miliona $ uloženih u rušenje Miloševića, 20 miliona $ uložena su baš u medije. Posebno u televizije jer je njihova efikasnost ubedljivo najveća. Oni su morali da odrade nekoliko važnih poslova. Da stvore atmosferu da je braniti državu nepotrebno i antidemokratski. Da Miloševića kod domaće javnosti predstave kao diktatora, jedinog krivca za ratove, opšte stanje u državi, a da posle njegovog rušenja „demokratsku“ vlast obmanama naroda održavaju u životu. Kako se to izvodi? Jednom vrlo prostom ali efikasnom taktikom. Ako podmićivanjem urednika „kupite“ 40-tak jačih lokalnih tv stanica (opštinske tv) vi imate bolju i potpuniju tv pokrivenost Srbije nego da držite 3-4 glavne državne tv stanice. Sa 40-tak tv stanica svakodnevno emitujete svoju propagandu koja daleko nadmašuje ono što je moguće emitovati sa 3-4 kanala pod kontrolom vlasti, jer državni kanali moraju imati i druge programske sadržaje osim političe. Dobro snimljene emisije reemituju se od jedne do druge od ovih 40-tak televizija i faktički svakog dana u veše regiona imate interesantne političke emisije koje guraju svoju propagandu. Pored „kupovine“ ovih 40-tak lokalnih televizija, Soroš i ostale zapadne strukture stvorile su „Anem“ i Mrežu kao neke koordinatore tog lokalnog tv-pula, diktirajući ton i način na koji će se propaganda sprovoditi. Kada je Milošević srušen „demokrate“ su osim ovih 40-tak televizija koje su već bile „obrađene“, ovladali i državnom televizijom, tako da danas imate potpunu kontrolu medija koja obmanjuje građane. Prinuđeni su da svaki dan „gutaju“ laži emitovane sa najmoćnijih medija, a koji nas već devet godina uvode u EU a u koju teško da ćemo uopšte ući. Stoga na svim kanalima imamo potpuno iste vesti, jedino se redosled događaja ponekad menja. Za celu ovu „medijsku igru“ zapad je prema njihovim izvorima potrošio oko 20 miliona $ što je neverovatno mala suma da bi apsolutno kontrolisao medijski prostor Srbije, a mediji svojim delovanjem dobrim delom formiraju i mišljenje građana. Time je u potpunosti zaokružen sistem „demokratske vladavine“ u kojoj je zbog neinformisanosti građana sve moguće sprovesti.

Ali da se ponovo vratim brojkama, mislim da one mnogo rečitije pokazuju gde smo. Ovih 184 milijardi $ je samo javni dug, ili državni dug koji ćemo decenijama plaćati. Ovoj sumi treba dodati bar još toliki dug privatnih preduzeća koja su se zaduživala u inostranstvu, i dug samih građana koji su uzimali kratkoročne kredite za kupovinu kola i kućnih aparat, kao i dugoročne kredite za kupovinu stanova. Stoga stručnjaci procenjuju da je ukupan dug država bivše SFRJ između 300 i 320 milijardi $. A koliko je još putem profita stranih kompanija, banaka, korupcijskim pljačkama… iz zemalja ex Jugoslavije izneto, teško je izračunati. Razbijanjem zemlje pokidani su mnogi proizvodni lanci, veliki broj radnika ostao je bez posla, pa su sadašnje državice postale veliki uvoznici i onoga što se na ovim prostorima nekada proizvodilo i izvozilo. Vojna industrija SFRJ je godišnje izvozila 4,5-5 milijardi $ raznog naoružanja a sada sve države bivše SFRJ godišnje izvezu manje od 250 miliona $ naoružanja. I to ako vam zapadni mentori to dozvole – a obično vam ne dozvole jer će taj profitabilan posao uzeti neka njihova kompanija. Stoga je ovaj prostor postao veliki uvoznik i otvoreno tržište za sve robe sumnjivog kvaliteta, koje zapad treba nekome da uvali – da ih ne bi bacio na smetlište. Mi smo samo od 2001. do kraja 2008. uvezli roba za 105 milijardi $, koliko su Hrvati uvezli od 1992, Slovenci od 1991, BiH ili Makedonija, teško je do egzaktnih podataka doći, ali se procenjuje da je od raspada SFRJ na ovim prostorima uvezeno roba od oko 450 milijardi $. To je ogromna cifra i za razvijene i moćne zemlje zapada. Da smo sačuvali SFRJ veliki deo tih roba, bar 50%, mogli smo da proizvedemo sami. Kad već pišem o prostoru bivše SFRJ da se kratko osvrnem i na ostale republike.

Kako su prošle ostale republike
Ista receptura primenjivana je i na ostale bivše republike sada države iako su oni proglašeni „dobrim“ a mi Srbi „lošim momcima“. To što su ih promovisali u „dobre momke“ nije im ništa pomoglo kada je pljačkanje u pitanju. I oni su dobili, od strane zapada instalirane, svoje marionetske, naravno „demokratske“ vlade – pa su se i njihova dugovanja na sličan način vrtoglavo povećavala. Mi smo imali sankcije, bombardovanje, fizičko razaranje privrede i infrastrukture, a u Sloveniji, Hrvatskoj i Bih su proizvedeni sukobi da bi se te države morale da naoružavaju kupujući po paprenim cenama zapadni vojni otpad, koga se zapad ionako trebao osloboditi. Nisu bili pod sankcijama pa je njihovo zaduživanje počelo znatno ranije od našeg, kao i privatizaciona rasprodaja onog što je na tim prostorima za zapad bilo interesantno. Stoga su posebno Slovenija i Hrvatska dostigle izuzetno visok stepen zaduženosti koji će u budućnosti neminovno morati da izazovu velike potrese, kako privredne, tako i političke. Politički potresi u zemlji kao što je Hrvatska gde osnovnu privrednu granu čini turizam mogu biti fatalni. Prošle godine je Hrvatska od turizma „zaradila“ oko 8,5 milijardi evra, što je blizu 20% ukupnog BDP Hrvatske. Bilo bi to za Hrvatsku odlično da je taj novac i ostao u Hrvatskoj. Ali glavni hotelijeri i turoperatori na hrvatskom primorju su nemačke i austrijske kompanije, a gotovo dve trećine turista dolazi iz Nemačke, Austrije i Italije. Od tih 8,5 milijardi $ u hrvatskoj su ostale male konobarske platice, doprinosi na te plate, PDV od 19% i nešto malo evra koji su zaradile kafane, kafići, privatni smeštaj… Onaj najvažniji deo, profit, zbog čega se bilo koji posao i radi, otišao je u Nemačku. Dok su Hrvatskoj pevali „Danke Deutschland“ – Hvala Nemačkoj, malo ko je shvatao da će to hvala biti jako skupo. Obmanuti lepim pričama „svojih“ od zapada instaliranih političara poverovali su da će standard biti znatno veći nego u SFRJ. On je bar prema statistici znatno veći, jer BDP po glavi stanovnika iznosi 15.680 $ odnosno 11.192 evra ali to je samo statistička varka. Gro tog BDP stvaraju strane kompanije pa onaj najbitniji deo, profit, iznose iz Hrvatske – isto kao i kod nas u Srbiji. Ako tome dodamo da se najveći deo tog BDP sliva u ruke malobrojnih stranih i domaćih vlasnika, slika standarda običnih građana je mnogo poraznija nego što su građani Hrvatske imali u SFRJ. Kad svemu ovome dodamo opštu nesigurnost za radno mesto, stotine hiljada nezaposlenih, bezperspektivnost omladine, ukupno moralno ruiniranje društva …. teško da bi se i danas zdušno pevalo „Danke Deutschland“

Oružani sukobi, velike ljudske žrtve i proterivanje oko 520.000 Srba ostavili su duboke nacionalističke ožiljke i kod Srba i kod Hrvata, ali će „buđenje“ iz nacionalističkog bunila Hrvata doći tek kada se počne intenzivnije vraćati ogroman dug od 47,8 milijardi evra. U mnogim nacionalističkim glavama će se valjda tada izbistriti spoznaja, da je rat i nacionalistička propaganda bila samo sredstvo, model prevare, u procesu razbijanja SFRJ – a sve sa ciljem da se i „pobednici“ i „poraženi“ opljačkaju. Da ironija bude veća, upravo do onih kojima se peva pesma zahvalnosti.

Slično je i sa ostalim republikama bivše SFRJ samo je pitanje vremena kada će toga postati svesni. To zakasnelo osvešćenje zavisiće i od toga kada će takozvane demokratske vladajuće „elite“, da ne kažem lopine, biti bespomoćne u sprečavanju da se u medijima masovno pojave objektivne i istinite analize, pravih razloga razbijanja SFRJ. Što se lokalnih pljačkanja, i malverzacija tiče sve bivše republike su manje više „dostigle“ – podjednaki i zavidan nivo. Dok što se tiče zaduživanja, odnosno odobravanja kredita, sve je bilo u onom sklopu „što južnije sve tužnije“, pa su se tako krediti MMF, SB i ostalih fondova delili na kašičicu, uglavnom za budžetske troškove i popunu deviznih rezervi – radi makro ekonomske stabilnosti. Kad ove fraze „prevedemo“ na običan srpski jezik, to znači; Mi vam upišemo kredit od 300 miliona $, vi na njega plaćate kamatu od 5,5-7% a pare ne mrdaju nigde, i ostaju u velikim američkim ili nemačkim bankama, kao naše devizne rezerve, na koje dobijemo kamatu od 2-2,5 %. Onda nam te iste velike banke, te naše pare, kroz razne fondove daju kao investicione kredite. I tako sve u krug.

Dobro utvrđenu strategiju Broza i Čerčila, davno zacrtanu, ni savremeni zapadni stratezi nisu menjali. Srbe je trebalo nekako usitniti, smanjiti, iscepkati pa su Titove izmišljene nacije postali muslimani (sada Bošnjaci), Makedonci, Crnogorci, a u stvari su Srbi. Nije bilo dobro da Srbi čine 75% SFRJ, jer bi to bila vrlo „neuravnotežena država“ sa neminovnom brojčanom i teritorijalnom dominacijom Srba – pa su u tom pravcu izbalansiranosti, čak i toj okrnjenoj Srbiji ugrađene dve pokrajine. Zapadu je bilo od posebne važnosti da se SFRJ rasparča baš po avnojevskim granicama, iako Jugoslavija nije stvorena 1945, već 1918, kako bi i nove izmišljene nacije koje nisu stvarale Jugoslaviju dobile pravo na formiranje država. Ali da sada ne vršljam po nacionalnim pitanjima i avnojevskim granicama republika, već da se vratim osnovnoj temi. Predlažem da dobro pogledate ovaj grafikon jer slika govori hiljadu reči i videćete gde je ko, koliko mu je kredita odobreno i koliko duguje, koliki mu je BDP, i koliko je u stvari demokratski opljačkan.

U svemu ovome postoji i jedna specifičnost koju treba objasniti jer je u „Novom svetskom poretku“ (NSP) sve virtualno, pa i ono što bi trebalo biti tvrdo realno. Mislim na finansije i bankarsko-monetarni sektor. Šta je standard građana i koliko je on relativan, može se sagledati i iz ovakve tabelarne prizme: Ako državni dug podelimo na broj stanovnika znači da svaki građanin u Sloveniji prosečno duguje 19.377 evra. Tome treba dodati i zaduženost slovenačkih privatnih preduzeća, pa i samih građana. Ako sve te dugove navalimo na 2.023.000 građana Slovenije koji će ih na kraju morati da vraćaju – ostaćemo zaprepašćeni, jer dolazimo do cifre da svaki građanin duguje blizu 35.000. Prosečna plata u Sloveniji je oko 850 evra i koliko godina su to Slovenci unapred pojeli ili potrošili. Ovo je previše uprošćen prikaz ali približno tačan. No ipak nije baš sve tako i po mojoj proceni ta zaduženost je oko 25-30% manja od onog što se vidi. Slovenija je 100% austrijska kolonija, a Hrvatska Nemačka. Da bi se raznim kompanijama, trgovinskim lancima, bankama… brzo osvojilo tržište ostatka SFRJ Slovenačke, a delimično i Hrvatske kompanije, razne Alpe… ili Adrija… banke su samo dejure Slovenačke ili Hrvatske a defakto Austrijske ili Nemačke. Tako su Slovenci bili trojanski konj za Austrijski i Nemački kapital kojim je ostalim republikama kupovano mnogo toga što je vredno, a i dobijani su mnogi infrastrukturni poslovi. Stoga nije slučajno da nam dugo očekivani most preko Save i špica Ade gradi upravo slovenačko-austrijski konzorcijum.

Agresivni Hrvati i Slovenci

Najagilniji u stvaranju prve političke policije u Hrvatskoj, bio je Štab grupe narodnooslobodilačkih odreda za Liku, koji je u odredu “Velebit” i svim bataljonima imao svoje obaveštajne političke oficire. Na oslobodjenoj teritoriji u Korenici, GS Hrvatske je imao svoju oficirsku školu, u kojoj su polaznici sticali i prva znanja o obaveštajnoj službi. Elaborat koji je tom prilikom korišćen kao udžbenik, delio je tajnu službu na:

“informativnu”, odnosno obaveštajnu i na

“obaveštajnu” odnosno kontraobaveštajnu.

Takva podela je prihvaćena i za oficire ove svojevrsne političke policije, pa su i oni deljeni na:

“informativne” tj. obaveštajne i

“obaveštajne”, odnosno kontraobaveštajne.

U toj školi oficiri bezbednosti su učili šta su to zadaci Obaveštajne i Informativne službe uopšte, koji su to organi i sredstva Obaveštajne službe, kakve osobine treba da ima tajni agent ili provokator, a koje obaveštajni oficir. I da su njegovi konkretni zadaci: da prima direktive za organizovanje obaveštajne službe od komandanta i komesara, pristupa njihovim izvršenjima, vrši organizaciju službe u jedinicama sa dva-tri poverenika iz redova KP, sačinjava nedeljne obaveštajne izveštaje i planira nove akcije. Krajem marta 1942. godine, u Lici je održana i prva konferencija političkih obaveštajnih oficira, na kojoj su razmatrani izveštaji i novi planovi rada. Na Kordunu su u početku partizanski kuriri vršili obaveštajne poslove, a kasnije je za to odredjen Grga Milasinčić. Tek krajem te godine, u Hrvatskoj je pridavan veći značaj političkoj obaveštajnoj službi, posebno kad je tada formiran Operativni štab za Baniju. Za obaveštajnog oficira je imenovan Dragan Branković, a za informativnog Stevo Bevandić. U štabu srednje- dalmatinskog odreda, tajni oficir je bio prvo Vjeko Širinić, a zatim Ivan Grubiša. Glavni štab u Zagrebu, radi komandovanja i koordinacije ovom obaveštajnom mrežom, već je sredinom 1942. oformio Političko – obaveštajni odsek. Medjutim, Vladimir Bakarić, politički komesar Glavnog štaba Hrvatske 1942. godine, nije bio zadovoljan funkcionisanjem političkih oficira, pa je i javio Centralnom komitetu KPH da je celokupna ta “… organizacija obavještajne i informativne službe još vrlo traljava…”

Istoričar Milovan Dželebdžić ocenjuje da je razvoj tajne službe i komunističke političke policije u Hrvatskoj bio, kao i u Sloveniji, deo narodnog otpora neprijatelju i okupatoru, ali i odgovor na gradjanski rat koji je buktao u ovom delu Jugoslavije. Tada je, medjutim, jedino CK KP Slovenije, i to u prvim mesecima rata, imao sopstvenu (kontra)obaveštajnu organizaciju: Varnostna in obvescevalna sluzba (VOS). Ovom tajnom službom, koja je formirana 15. avgusta 1941. rukovodio je specijalni četvoročlani Kolegijum odredjen od CK KPS. Zato su u njenom radu učestvovali isključivo članovi Partije – izvestio je Edvard Kardelj 29. marta 1942. godine, vrhovnog komandanta Josipa Broza Tita.

“… Sve bi u našem pokretu bilo nerazumljivo bez tzv. Varnostne in obvescevalne sluzbe Osvobodilne fronte. Čitav aparat VOS-a sastoji se od članova Partije i to naši ne daju nikome iz ruku. Izgradjena je iz dva dela – od obaveštajne službe i egzekutivnog aparata. Rukovodstvo je jedinstveno i sastoji se od sekretara oba dela i rukovodioca čitavog tog rada, koji je direktno vezan za CK. Obaveštajni ured je masovan odozdo i dnevno dolazi na rejonske punktove obaveštajne službe mnogo svakih prijava. Imaju čitavu uredjenu kartoteku za ljude koje imaju pod nadzorom, prate ih… Isto tako imaju svoje provokatore u belogardističkim organizacijama. Zahvaljujuci tom zaista dobrom aparatu, odlično su u svemu obavešteni i sprečili su čitav niz pokušaja da se ubace provokatori u KP i Osvobodilnu frontu. Taj aparat danas sigurno daleko bolje funkcionira od Overe ili Gestapoa u Ljubljani…”

Tvorci VOS-a bili su Edvard Kardelj, Zdenka Kidrič, Franc Ravbar – Vitez, Franc Leskošek i Ivan Maček – Matija. Bezbednosno „obavestajna služba” slovenačkih komunista delovala je na prostoru Slovenije, ali ponajvise u okupiranoj Ljubljani. Bezbednjaci su bili organizovani u grupama i radili su na sprovodjenju oružanih akcija protiv Italijana i Nemaca u Sloveniji. Posebne egzekutivne ekipe VOS-a radile su i na likvidaciji izdajnika, špijuna, petokolonaša, najčešće u Ljubljani i Novom Mestu. Jedan od vodja prve borbene grupe bio je Milan Juričev, sin ruskih izbeglica iz Boke Kotorske, predratni komunista sa konspirativnim imenima Rostov i Jugov. Rukovodioci VOS-a dali su mu drugo tajno ime – Tarzan. Pored njega su u grupi bili i Janez Artić, Lado Hafner, Ive Lončar, Jože Ludvik, Nik Bojić, Marjan Dolinšek, Toni Šubert, Miha Urbasek i Janez Mejić. Sedište ove udarne grupe VOS-a bilo je u pivari “Union”. O delovanju 2.500 pripadnika VOS-a, a posebno službe bezbednosti, Edvard Kardelj je redovno izveštavao Kominternu, potpisujući se obaveštajnim pseudonimom France Birk. To ime Edvard Kardelj je dobio, dok je od 1934. do 1936. boravio u Moskvi na obuci i školovanju. U prepiskama sa rukovodstvom VOS-a, Edvard Kardelj se potpisivao kao Kristof. Marta 1942. izveštavajuci Tita o radu likvidatora VOS-a, tada pod konspirativnim imenom drug Bevc, prvi slovenački komunista Edvard Kardelj je napisao:

“… Egzekucioni aparat sastoji se iz oko 50 momaka, naoružanih revolverima i bombama, koji su se dobro izvežbali. Sada su počeli njihov broj podizati s obzirom na sve žešći italijanski teror i akcije Bele garde. Ti momci rade svake stvari. Nekoliko primera: skoro dnevno padaju denuncijanti, okupatorske snage itd. Nikakova policijska zaštita ne spašava one koje su vosovci, tako ih ovde zovu, uzeli na muhu. Vosovci ulaze u restauracije sa revolverima, zamole prisutne da dignu ruke, da se legitimišu, ako traže nekoga, hapse na ulicama i preslušavaju. Zvati Italijane u pomoć uhapšeni se ne usude, jer je Osvobodilna fronta izdala dekret, da se svako na mestu strelja, čim se obrati za pomoć okupatorskim vlastima. Prave pretrese u kućama belogardejaca, plene i pale belogardejski materijal. Ponekog gestapovca preslušaju i preko noći jako temeljito, usred Ljubljane, pretuku. Tako su, na primer, provalili u ilegalnu štampariju Dražinih ljudi, zaplenili štampariju i slova, na kojima se sada štampaju OF- ovske stvari, te 130 kilograma hartije. Preslušavali su tri štampara koji su sve priznali. Zapalili su sve što je bilo odštampano, zatim materijal metnuli u auto i odvezli. Tako su uhvatili i neke belogardističke kurire sa lecima protiv nas, zaplenili, i kurire dobro izmlatili… A italijanska policija je do sada bila prilično bespomoćna, jer vosovci uvek uživaju najveću pomoć naroda, a izdajice se boje da se otvoreno pokažu kao takvi…”

Obaveštajci su delovali u tri sektora: vojnom – prikupljanje podataka o neprijateljskim jedinicama; specijalnom – rad saradnika VOS-a u okupatorskim ustanovama; i obaveštajnom – masovnom prikupljanju informacija na terenu. Za rad ovog trećeg sektora u svakom terenskom odboru Osvobodilne fronte postojalo je odgovorno lice, odnosno poverenik, kome su dostavljani svi poverljivi podaci o neprijatelju koje je narod sakupljao. U Ljubljani je, na primer, krajem 1941. godine, bilo preko 400 terenskih odbora, tvrdi Milovan Dželebdžić, sto dovoljno govori o širini delovanja ovog sektora VOS-a. Slovenačka tajna služba uspela je, na primer, da još 1941. godine, kod predsednika Pokrajinske uprave ljubljanske provincije i generala Jugoslovenske kraljevske vojske Leona Rupnika ubaci svog obaveštajca, daktilografkinju Mariju Malahovsku, zvanu Vane. Ona je uspela da postane Rupnikova lična sekretarica i da sve do januara 1945. godine, u njegovom kabinetu prikuplja važne političke informacije i vojne podatke i dostavlja ih VOS-u. Najpouzdaniji saradnik VOS-a bio je svakako jedan od šefova ljubljanske policije dr Vladimir Kante. Ovaj doktor prava bio je pre rata načelnik političkog odeljenja ljubljanske policije, zadužen za progon slovenačkih komunista. Godine 1941. postao je savetnik, a zatim i šef operativne grupe u Ljubljanskoj kvesturi. VOS ga je zavrbovao i vodio kao obaveštajca pod tajnim imenima “Lia” i “Filister”. Gestapo ga je otkrio tek januara 1945. godine, kada je pala i Marija Malahovska. Oboje su mučeni i zatim likvidirani kao komunistički špijuni. Koliko su obaveštajci VOS-a bili, jaki vidi se i po činjenici da je u prvim danima rata Kominterna preko Borisa Kidriča i Ivana Krajačića insistirala da VOS na jugoslovensko-italijanskoj granici organizuje poseban obaveštajni punkt. Za to, medjutim, 1941. godine nije bilo mogućnosti.

Pravi šef slovenačke tajne službe bila je Zdenka Kidrič, iskusni moskovski djak, supruga Borisa Kidriča, koja se potpisivala tajnim imenom Marijeta. Bila je rodjena Ljubljančanka, stara dvadeset i jednu godinu, kada je postala član Partije 1930. godine, a ubrzo i poverenik Moskve za Crvenu pomoc. Posle partijskog rada u SSSR-u, Francuskoj i Austriji, dolazi u Ljubljanu, gde postaje sekretar Okružnog komiteta 1939. godine. Na toj funkciji je zatiče i početak rata. Aktivni obaveštajci VOS-a bili su i Ejper Ernest i Muhin Dušan, koji je vodio centar u Trstu. Pored nje, najaktivniji članovi VOS-a, kao likvidatori bili su Dušan Bravničar, France Stedlar – Pepe, Bojan Polak – Stjenka, Stefan tj. Edi Brajnik, Franc Tavčar – Rok i Miha Babnik. Franc Grajzner – Albin je bio komandant bataljona VOS-a i jedan od obaveštajaca, koji je posle pogibije 1944. godine, proglašen za narodnog heroja. Bivši vosovac Albert Svetina – Erno priseća se da su baš ovi ljudi likvidirali dr Lambreta Erliha, bana dr Marka Natlacana, lidera Bele garde i tvorca nacionalističke izreke “Srbe na vrbe”, komunistu Petra Cefuta – Gada, zbog izdaje i Marjana Sterniša, vodju četnika Draže Mihailovića u Sloveniji. Zbog smrti Natlačana, Italijani su streljali oktobra 1942. godine, u Ljubljani 24 taoca. U izveštajima VOS-a objavljivanim u “Slovenskom porocevalcu”, još početkom 1941. godine, nalazili su se podaci o likvidacijama nemačkih i italijanskih špijuna u Sloveniji. Izmedju Crnuća i Trzina, na primer, ubijen je konfident gestapovaca Lojze Majhenic. A u Vevcama likvidiran je žandar, italijanski špijun Sušnik, dok je u čitavoj Gorenjskoj ubijeno 12 denuncijanata i 46 gestapovaca, žandara i policajaca. U izveštaju italijanskog 11. armijskog korpusa krajem 1942. godine, mogu se sagledati glavne karakteristike slovenačkog VOS-a:

“… Politički fanatizam, priroda i sam mentalitet slovenačkog naroda, sklon intrigama, zaverama i spletkama, čine da obaveštajna služba ustanika dobija prvostepenu ulogu. Lukavstvo, dvoličnost, prepredenost, iskorišćavaju se u obaveštajnoj službi radi dobijanja vesti o neprijatelju, dok nepoverljivost, politička mržnja, solidarnost, saglasnost stanovništva, predstavljaju odbrambene elemente za osujećivanje naše akcije prema njima…”

Ljubljanska kvestura umela je ponekad oštro da se odupre akcijama VOS-a i KP Slovenije, hapšenjima i mučenjima gradskih skojevaca. Krajem 1941. godine, došlo je do velike provale u KP Slovenije, pa su se pod policijskom istragom našli Vida Tomšić – Lenka, Tone Tomšić – Gašpar, Miha Marinko – Polde, Oskar Kovačić – Muha, Pepca Kardelj, Mica Slander. Do te komunističke izdaje je došlo posle hapšenja kurirke Grete Ranzinger Hilde, koja je pristala da bude agent kvesture i odala svoje partijske drugove. Denuncijant je postala i Sonja Oman – Darja, aktivista Osvobodilne fronte iz Maribora, pa ih je VOS obe likvidirao zbog izdaje. Širenjem ratnih, odnosno vojnih operacija na prostoru čitave Slovenije, delovanje VOS-a je počelo postepeno da se sužava, zbog toga je CK KPS izdao 10. februara 1943. godine, Uputstvo za izgradnju VOS-a na terenu i u vojsci. Ovim dokumentom VOS se pretvara u “… akciono oružje oslobodilačke borbe za razbijanje neprijatelja na njegovim vlastitim pozicijama, s posebnim metodama, koje su svojevrsne karakteru VOS-a…” Time je slovenačka tajna služba izrasla u vojnu bezbednosno- obaveštajnu organizaciju i organ Glavnog staba NOV I POJ Slovenije, pri kome je formiran i poseban Obaveštajni centar, koji je vodio Edi Brajnik. On je bio iz Kamnika. Rodjen je 1922. godine. Studirao je prava u Ljubljani i kao ilegalac počeo je da se bavi (kontra)obaveštajnim radom. Bio je jedno vreme član Kolegijuma VOS-a za Sloveniju, a tokom rata i šef VOS-a za Ljubljanu i načelnik Odseka unutrašnjih poslova u Osvobodilnoj fronti Slovenije. U Ljubljani je ostao sve do maja 1943. godine, kada prelazi na slobodnu teritoriju. Uputstvo o delovanju VOS-a u vojsci i na terenu, potpisao je Edvard Kardelj, kao prvi čovek KP Slovenije, ali i kao slovenački vojni komandant. Tim novim VOS-om je rukovodila Centralna komisija bezbednosno-obaveštajne službe CK KPS i CK KPJ. Radi zaštite i KP Slovenije, partijskog rukovodstva, pa i samog VOS-a, i Partija i tajna služba su i na terenu, medju partizanima i u narodu, bili konspirativni i ilegalni tokom čitavog rata. Tajna služba VOS funkcionisala je u Sloveniji sve do februara 1943. godine, kada je transformisana i utopljena u Odsek za unutrašnje poslove.

Autor: Marko Lopušina (zapis iz knjige „UBIJ BLIŽNJEG SVOG I/II“)

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Kako su nas opljačkali

( Prvi deo )

Bez pretenzija da ovom prilikom ulazim u političko-nacionalne, pa i verske razloge razbijanja SFR Jugoslavije, kojih je neosporno bilo, želim da vam na praktičnom primeru pokaže stvarne, i glave razloge za njeno razbijanje. Kome je razbijanje Jugoslavije trebalo, ko je tu profitirao, a ko ostao opljačkan – zaključite sami.

Bivša Jugoslavija u trenutku raspada dugovala je oko 16 milijardi dolara ili radi lakšeg računanja ako to po današnjem kursu preračunamo oko 11,5 milijardi evra. Posle 17 godina od raspada, krajem 2008 godine države, članice bivše jugoslovenske federacije dugovale su ukupno 117,3 milijardi evra, a po nezvaničnim podacima početkom jula ove godine duguju frapantnih 133 milijarde evra. Kažem frapantnih jer je ovo državni dug, kome treba dodati još bar isto toliki, nastao zaduživanjem preduzeća kod banaka u inostranstvu, ali i samih građana kod opet inostranih banaka koje posluju na ovim prostorima.

Tada te 1990-te, Vlada SFR Jugoslavije koju je vodio Ante Marković, nije mogla da dobije nove kredite, jer su strani poverioci kao MMF i SB procenjivali da je Jugoslavija prezadužena. Kada tih 16 milijardi $ uporedite sa današnjim stepenom zaduženosti cela stvar izgleda neverovatna. Postavlja se pitanje da li su ljudi iz MMF, SB, kao i ostali poverioci u međuvremenu poludeli ili je sve urađeno da bi se nepostojećim parama (lažnim novcem, bez pokrića) opljačkala realna imovina zemalja bivšeg socijalističkog bloka. Putem nametnutih „privatizacija“ i gramzivošću zapada spirala zaduživanja se sve više ubrzavala sve do momenta kada je svet finansija uleteo u neke virtualne vode koje su na kraju dovele celu planetu do praga finansijskog i monetarnog sloma. Ali da to razmotrimo malo kroz brojke.

Prema podacima Ministarstva finansija Hrvatske raspodela duga eks Jugoslavije od 11,5 milijardi evra najvećim delom sprovodila se po ključu MMF-a i odlukama „Badinterove komisije“. Tako je SR Jugoslavija (Srbija i Crna Gora) nasledila 36,5 odsto (4,198 milijardi evra), Hrvatska je preuzela 28,5 odsto (3,278 milijardi evra) duga, Slovenija 16,4 odsto (1,886 milijardi evra), Bosna i Hercegovina 13,2 (1,518 milijardi evra) i Makedonija 5,4 odsto (621 miliona evra). To je prema sadašnjim dugovanjima više nego skromno zaduženje i prava Božija blagodet.

Da odmah raščistimo. Ne spadam u jugonostalgičare već mi je namera da kroz čisto ekonomsku prizmu pokažem zašto je SFR Jugoslavija razbijena i pokažem kako smo time svi mnogo izgubili sa realnim izgledima da se nećemo oporaviti ni u narednih 50 godina. I Švajcarska je država triju nacija, Nemaca, Francuza i Italijana, ne vole se međusobno, ali zajedničku državu čuvaju kao interes dobrog življenja. Pa da još jednom ponovim. U oči konačnog raspada SFR Jugoslavije u oktobru 1991, prema podacima Narodne banke Hrvatske (NBH), bivša država bila je dužna oko 11,5 milijardi evra odnosno oko 16 milijardi $ preračunato po sadašnjem odnosu dolara i evra. I tada nas je MMF (Međunarodni monetarni fond) kao i SB Svetska banka) proglasila visoko zaduženom zemljom kojoj se više ne bi trebali odobravati međunarodni krediti. Insistirajući da se sa SFR Jugoslavijom mora uraditi obiman reprogram otplate duga uz obavezne reforme celog finansijskog sistema. Ali to je bilo tada. Što se novih zaduživanja tiče danas bi cela stvar trebala da bude mnogo teža, jer iste te države koje su činile bivšu Jugoslaviju prema preseku NBH na dan 30. juna 2008 godine dugovale su ni manje ni više nego 94,8 milijardi evra. U januaru 2009. godine ta cifra se popela na 117,3 milijardi evra da bi 01. jula 2009 iznosila 133 milijardi evra (procenjena vrednost) ili neverovatnih 184,98 milijardi $. Deo ovog ubrzanog zaduživanja od 94, 8 na više od 133 milijardi evra sve država i njihove političke „elite“ pravdaju finansijskom krizom, ali kako pravdati ovoliku zaduženost do pojave finansijske krize? Ali gle čuda. MMF i SB sada ne procenjuju da su zemlje proistekle iz eks Jugoslavije, sa pokidanom i rasparčanom privredom prezadužene, već dele kredite i kapom i šakom. Tačno, najčešće za popunu takozvanih deviznih rezervi, koje mi kao i ostale navedene države opet čuvaju u njihovim velikim zapadnim bankama.

Pljačkanje Srbije
Da prvo malo razjasnimo slučaj Srbije. Kada su 1992 SR Jugoslaviji (Srbiji i Crnoj Gori) uvedene sankcije mi smo prema MMF, SB, Londonskom i Pariskom klubu dugovali oko 6,944 milijardi $ ili 4,991 milijardi evra prema današnjem kursu. S obzirom da smo bili u blokadi te da je platni promet sa inostranstvom bio blokiran SR Jugoslavija nije mogla redovno da otplaćuje svoj dug niti da se zadužuje. No ipak mi smo preko privatnih ili navodno privatnih firmi (zbog niske cene duga) otkupili deo duga pa smo 2000 godinu dočekali sa ukupnim dugom od oko 5,600 milijardi $ odnosno 4,026 milijardi evra.

Gotovo svima je poznato da je zapad u rušenje Miloševića uložio veliki novac a da je samo za organizaciju 05 oktobra potrošeno oko 70 miliona $. Ali zapad ne baca pare. Odmah po dolasku „demokratske vlasti“ samozvani „eksperti“ iz G-17+ preuzimaju obimne radnje da se mentorima koji su ih doveli na vlast, te uložene pare u rušenju Miloševića vrate. Tako je Miroljub Labus kao potpredsednik Savezne vlade nonšalantno potpisao da SR Jugoslavija prihvata da plati sve redovne, zatezne i kaznene kamate MMF-u, SB, i ostalim gore pomenutim poveriocima. Još nonšalantnije je prihvatio da se SR Jugoslavija odriče svih kamata na naša blokirana sredstva u stranim bankama, koja uzgred rečeno ni do danas nisu vraćena – a radilo se o sumi od oko 1,7 milijardi $. Znao je Labus, a i zapadnjaci, da su nas oni uvođenjem sankcija i prekidanjem platnog prometa sa inostranstvom blokirali i onemogućili da redovno servisiramo dugove, te da mi u tom delu ne snosimo nikakvu krivicu – već isključivo oni. Ali zato je Labus i doveden na mesto potpredsednika Vlade, a asistent Dinkić za guvernera NB Jugoslavije, kako bi sve te činjenice ignorisali i svojim zapadnim mentorima omogućili debelu pljačku Srbije. Tako su zapadni lešinari preko noći samo na naplaćenim kamatama „zaradili“ oko 8,6 milijardi dolara, pa se naš dug sa 5,6 popeo na 14,2 milijarde $.

Od strane zapada, perfektno urađen posao. U rušenje „neposlušne“ Miloševićeve vlasti uložiš oko 200 miliona $, a onda instaliraš svoje podanike i odmah si „zaradio“ 12,4 milijardi $. Da ne bude zabune, 8,6 + 1,7 otetih sredstava + 2,1 po istoj metodologiji proračunatih kamate na naša zamrznuta sredstva iznosi 12,4 milijarde $ koje danas svi mi ubrzano otplaćujemo. Onda nam uz „posebne pregovaračke sposobnosti“ Labusa i Dinkića navedeni poverioci širokogrudo otpišu 2,8 milijardi $ duga, pa Labus i Dinkić poberu političke poene kod građana. U čitavu obmanu građana aktivno učestvuju i „demokratskih“ mediji pod kontrolom Soroša lažno informišući građane da je SR Jugoslaviji otpisan veliki deo duga – a to nije čak ni onaj iznos koji nam je otet. Pa umesto da pomenuti „eksperti“ krivično odgovaraju za ogromnu štetu nanetu državi, oni i dalje ekspertuju, uništavajući zemlju.

Druga etapa pljačke nastupa odmah. Sobzirom da su nas bombardovanjem temeljno razorili, onesposobili i ono malo privrede koja je nešto radila, zemlja nije u mogućnosti da redovno vraća tranše prekomponovanog zaduženja od 9,6 milijardi $, i mora da od MMF i SB uzima nove kredite kako bi redovno servisirala dugove i popunila budžet. I sa „dobrog“ zapada krediti stižu, ali uz uslove – naravno.

Tu uz uslove počinje treća faza pljačkanja Srbije. Prvi uslov je da Dinkić i Labus likvidiraju sve naše značajnije banke kako bi se otvorio prostor za ulazak zapadnih stranih banaka. One će onda pokupiti štednju građana i našim parama lomiti privredu, selektirajući koju će proizvodnju kreditirati, a koja će preduzeća neodobravanjem kredita oterati u stečaj – da bi ih u četvrtoj fazi pljačke kupili što jeftinije. Pored otvaranja prostora stranim bankama za pljačku privrede i građana koja se i danas sprovodi putem enormnih kamata, važnost likvidacije domaćih banaka bila je i u tome što su one imale kao garanciju svojih potraživanja vlasništvo nad velikim delom privrednih subjekata, koji se pod hipotekama domaćih banaka nisu mogli prodati zapadnim kupcima. Naši već navedeni „eksperti“ dovedeni na vlast da to sprovodu, preduzimaju odlučne korake i za samo dva dana zatvaraju sve naše značajnije banke, a na ulicu šalju oko 9.200 bankarskih činovnika. Čak su ih i u MMF-u pohvalili da je posao urađen perfektno, temeljno, i krajnje efikasno. Nisu ostali samo na pohvalama, već su Labusu, Dinkiću i Jelašiću obezbedili mesta, ako nešto pođe po zlu, a i odvojili dobre milionske iznose na njihovim računima u stranim bankama kako bi u svakom slučaju bili obezbeđeni.

Da bi bankarska pljačka trajala što duže svetski bankari su odvojili i nekoliko desetina miliona evra da bi ovi „eksperti“ formirali svoju stranku, koja će kroz Skupštinu i Vladu u kojoj učestvuju, sada institucionalno nastaviti pljačkanje Srbije. U našoj političko-vladajućoj „eliti“ svi igrači imaju svoje uloge, od „umerenih nacionalista“ preko pragmatičara, do onih koji su direktno antisrpski orijentisani – pa na izborima imamo široku lepezu izbora. Ali kada sve njih prema onome što su uradili proanalizirate shvatite da je to isti ološ ofarban samo različitim bojama. Pre nekoliko godina napisao sam tekst „Četiri jahača apokalipse“ opisujući pred izbore, ko su i šta su ti naši vodeći kandidati i stranke.

Ubrzana privatizacija
Labus i Dinkić su svoje zadatke odradili valjano i otvorili prostor tako da je sada mogla da otpočne četvrta faza pljačkanja Srbije – ubrzana privatizacija. U skladu sa zapadnim programima sada na scenu stupa druga pripremljena ekipa sa Đinđićem kao premijerom, Đelićem kao ministrom finansija i ekonomije, Aleksandarom Vlahovićem ministrom za prestruktuiranje privrede i privatizaciju, čijem ministarstvu ujedno pripada i vladina Agencija za privatizaciju. Goran Novaković postaje ministar energetike i rudarstva, Goran Pitić ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom, Marija Rašeta Vukosavljević za saobraćaj i telekomunikacije i da ne nabrajam sve te eksperte lopovluka. Za Đelića, Novakovića, Pitića gotovo niko nije ni čuo, jer upravo kao „eksperti“ doleću iz inostranstva pravo u ključne ministarske fotelje. Vlahović i Đelić su se kao eksperti konsultanti već „proslavili“ u Poljskoj, Češkoj…pa su ih otuda i bukvalno proterali, ali su za našu ubrzanu privatizaciju, odlični – jer su se za zapadne mentore već dokazali.

U socijalističkom sistemu gotovo su svi živeli su od svojih plata koje nisu omogućavale sticanje značajnijeg bogatstva. Stoga u ubrzanoj privatizaciji građani Srbije nisu mogli ni da učestvuju jer nisu raspolagali kapitalom kojim bi mogli kupiti bilo koje preduzeće. Novac su jedino imale strane zapadne kompanije za koje je ubrzana privatizacija kroz sve ove gore navedene poteze i pripremana. Brzo je „kupljeno“ sve ono za šta su stranci bili zainteresovani, po bagatelnim cenama koje čak ne prelaze ni samu vrednost zemljišta na kojoj se neka fabrika nalazila. Tako su od strane zapada instalirani Vlahovići, Đelići… odrađivali poslove za koje su na vlast i dovedeni. Navešću neke primere koji mnogo toga govori i objašnjava zašto je Srbija danas u bezizlaznoj privrednoj situaciji osuđena da živi isključivo na kreditima MMF, SB, i stranih poverilaca.

Kad „Sartid“-u (železara, nova i stara, fabrika belih limova, valjaonica…) skinete 650 miliona deviznih kredita obaveza i to prebacite da vraća država, a onda ga prodate za 26 miliona to je više nego pljačka. Jer ste Srbiju odštetili za više od 2,5 milijardi dolara. Kako? Sartid je strancima bio interesantan jer je to bila relativno nova železara, dobro lociran pored Dunava čime je transport koncentrata gvožđa olakšan, i koja je u svom sastavu imala i valjaonicu limova, kao i valjaonicu traženih belih limova. Ono što je bilo posebno interesantno je, da se u Srbiji posle bombardovanja nalazilo oko 11 – 15 miliona tona najkvalitetnijeg otpadnog gvožđa, od srušenih mostova, hala i drugih objekata. To je značilo da se sirovina sa preko 90% metal nalazi u prečniku od svega nekoliko stotina kilometara od železare, i kada se to pretopi ostvariće se ogroman profit – jer je cena gvožđa na svetskom tržištu bila odlična. Ujedno to otpadno gvožđe je perfektna sirovina za kontinuirani rad železare od 6-7 godina punom parom. Železara danas ne radi jer zalihe otpadnog gvožđa su gotovo istopljene, cena gvožđa na tržištu je pala, a ogroman profit „US Steel Serbia“ je odavno prebacio na račune u SAD. Srbiji je ostalo ogromno ekološko zagađenje o kojemu su vlasti ćutale, hiljade otpuštenih radnika, a sada i preostali radnici železare na prinudnom odmoru, sa neizvesnom budućnošću kada će se rad, i da li će se rad uopšte nastaviti. Država je građane i radnike obmanjivala uspešnim radom „US Steel Serbia“ najvećim izvoznikom u Srbiji koja od tog izvoza nema ništa jer novac od tog izvoza ne ostaje u Srbiji. Privatizacioni „eksperti“ nisu objasnili da su takvom privatizacijom debelo opljačkali Srbiju i da će strani vlasnik u Srbiji nešto raditi dok mu taj posao donosi dobar profit, kada toga više ne bude ili kada se on izjednači sa zemljom iz koje dolazi, zatvoriće fabriku i sve radnike otpustiti. To je privatno, sada njegovo, i Vlada ga u tome ne može ničim sprečiti.

Drugi biser privatizacije je prodaja obe fabrike cigareta u Nišu i Vranju za oko 850 miliona $, ali pod uslovom da 5 godina oni imaju potpuni monopol na tržištu cigareta u Srbiji, pa samim tim kontrolišu i uvoz cigareta. Ako znamo da građani Srbije godišnje na cigarete troše oko 1,2-1,3 milijardi $. Lako možete izračunati za koliko će strani kupci otplati kupljene fabrike i kakav će onda profit zgrtati godinama. Ono što je tu još katastrofalnije „DIN–Philip Morris“ i „British American tobacco“, čim su fabrike kupili otpustili su skoro polovinu radnika i prebacili ih na naš i onako preopterećen penzijski fond. Doveli su i svoje dobavljače pa se u Srbiji više ne proizvode kartonske paklice, polipropilen za pakovanje, dok se i duvan uvozi iz Turske… ili kratko rečeno u srpskim cigaretama nema vi S od proizvoda iz Srbije. Koliko je u tom lancu proizvodnje cigareta ljudi ostalo bez posla možete videti u Mačvi, Posavini, južnoj Srbiji, gde se duvan više i ne seje, a hiljade seoski domaćinstava je ostalo bez značajnih prihoda. Zatvorena je „Viskoza“ u Loznici, jer svoj polipropilen i celofan više nema kome da proda, a „Kartonka Avala“ se svela na radionicu sa 50-tak zaposlenih. Da vam ne bih oduzimao vreme naveo sam samo dva primera mada i u Srbiji ima jako mnogo.

Ovakvim i sličnim „stranim ulaganjima“ je srpska privreda zatvarana pa će se ono frapantno zaduživanje iz grafikona sa početka teksta samo uvećavati dok MMF i ostali ne kažu dosta. A onda kada uskoro dođe taj trenutak „demokratski eksperti“ zbrisaće iz Srbije, ostavljajući građane da u bankrotiranoj državi grcaju i počnu da državu grade iz početka. Tim donosiocima „demokratije“ i promoterima stranih ulaganja kao spasonosne varijante oživljavanja privrede, biće udobno na nekim egzotičnim ostrvima i novcem koji su kroz korupcionašku privatizaciju obezbedili na računima u stranim bankama. Biće udobno sve dok nova ozbiljna država ne pošalje „devere“ po njih da ih dovedu i objasne za čiji račun su se oni poigravali sa državom, pljačkaškom demokratijom rasprodajući nacionalna dobra, kao da im je to tata ostavio. Jedan poslanik je pre više godina uporno nastojao da za govornicom ispriča kako „Priča ima tužan kraj“ ali su se svi grohotom smejali. Mislim da će priča stvarno imati tužan kraj.

„Strana ulaganja“ sam stavio pod znake navoda jer se radi o čistoj prevari građana iza koje se krije neviđena pljačka Srbije, a koja samo nosi privlačno ime. Kad prodate svoj stan ili kuću i odete da budete podstanar, smatrate li to dobitkom ili gubitkom, i nazivate li to stranim ulaganjem. Možda bi se strano ulaganje moglo nazvati kada bi Srbija prodala 40% deonica „Sartida“ ili 30% deonica fabrika duvana i taj novac bio uložen u revitalizaciju ili osavremenjivanje tih fabrika. Da je država na sebe preuzela 650 miliona duga „Sartid“-a on bi gotovo isto uspešno mogao da posluje kao i „US Steel Serbia“ jer ga je to preveliko dugovanje i gušilo – ali bi ogroman profit ostao u Srbiji. Kod duvanskih fabrika to nije ni bilo potrebno jer su one ionako vrlo uspešno poslovale – ali su ekspresno morale biti prodate jer su počele da izvoze cigarete na veliko rusko tržište – što se svetskim multinacionalnim kompanijama nikako nije dopalo. Pod „strana ulaganja“ se jedino mogu smatrati Grinfild investicije (Greenfield investment) za koje je karakteristično, da se sa poslom počinje od početka, bez prethodne infrastrukture, poslovnih prostora i radnika. Na livadi kako to i mi i Englezi kažemo.

Bilo je kod nas i takvih Grinfild investicija ali su one bile isključivo u sektoru trgovine, kao dodatni oblik pljačkanja Srbije. U Srbiji je od 2000. izgrađeno na desetine velikih tržnih centara raznih svetskih kompanija koje su te megamarkete napunile pretežno stranom robom. Da bi se ta strana roba široke potrošnje mogla isplativo uvoziti priskakale su „naše“ marionetske Vlade i donosile „povoljne“ zakone, a sve pod izgovorom neophodnog približavanja Evropskoj Uniji – u koju sigurno nećemo nikada ući, ili bar ne dok to ne bude i njihov interes. Dinkić je kao ministar ekonomije uveo kreditiranje građana da bi se ta uvozna roba široke potrošnje masovno kupovala, a i da bi strane banke lihvarskim kamatama koje su i četiri puta veće od sličnih kredita u Evropi dobro zaradile. Guverner Jelašić je u sferi monetarne politike odradio svoj deo zadatog posla. Dinar je držao daleko iznad njegovih realnih vrednosti u odnosu na $ i evro što je uvoznu robu činilo jeftinijom, a zbog nepovoljnog kursa izvoz iz Srbije je bio praktično neisplativ. Naravno, i guverner Jelašić je sve to radio za „naše dobro“. „Čuvao je vrednost domaće valute i obuzdavao inflaciju“. Lepo zvuči samo da je još istinito. Tako se Srbija našla u viru „demokratskih lopina“ koji su za sebe ipak pokrali mrvice u odnosu na obim pljačke koju su omogućili svojim zapadnim mentorima.

Pre oktobarskih promena 2000. godine, kao i nakon toga u RTB-u je, zbog prezaduženosti firme i višegodišnje blokade žiro računa bila ustaljena praksa nelegalnog finansijskog poslovanja mimo platnog prometa, tako što je poslovodstvo preko ličnih veza sklapalo poslove sa poslovodstvima drugih firmi kao posrednika. Tako, naprimer proizvodi RTB-a (bakar, bakar u prahu, sumporna kiselina, plavi kamen, itd) prodavani su preko zemljoradničkih zadruga a plaćanje dobavljača roba i usluga za potrebe RTB-a, kao i druge selektivne isplate vršene su po odobrenju poslovodstva (putni troškovi, dnevnice, reprezentacije, donacije, plate radnika, itd.)  sa otvorenih podračuna na žiro računima tih zadruga.

Posledice toga su bile utaja poreza i doprinosa za PIO, niske i neredovne isplate zarada radnicima, velika dugovanja za utrošenu struju, vodu, grejanje, gorivo, mazivo, rezervne delove, potrošni materijal itd.

Razmatrajući tu problematiku sindikat RTB Bor Grupa Zajednički odbor poverenika „NEZAVISNOST“ je doneo odluku da, zbog restriktivnih odredbi Zakona o štrajku, umesto štrajka pokrene višednevne proteste, koji su se održavali ispred Generalne direkcije a kojima su mogli da prisustvuju u svom slobodnom vremenu i radnici i građani.

Tim povodom ZOP RTB BOR GRUPA je uputio pismo premijeru Zoranu Đinđiću (vidi OVDE).

Takođe sa ovog protesta javno su pozvani državni organi da preispitaju poslovanje RTB-a u poslednjih 10 godina a delegacija sindikata im je uručila i pisane dopise (prilog: prepis dopisa za Finansijsku policiju).

PRIMALAC:

Finansijska policija Bor

POŠILJALAC:

RTB BOR GRUPA

ZOP GSM „NEZAVISNOST“

Br. Akta: 154/01

Datum: 11.10.2001.

FINANSIJSKOJ POLICIJI BOR

Predmet: Prijava nelegalnog poslovanja

Osnovano sumnjamo da poslovodstvo RTB-a Bor Grupa nelegalno posluje sa poslovnim partnerima tako što koristi tuđe žiro račune preko kojih se vrše plaćanja roba i usluga dobavljačima.

Ovakav vid poslovanja omogućuje stvaranje „CRNIH“ fondova iz kojih se dele provizije i dobavljačima i naručiocima.

Na taj način se izbegava redovno plaćanje poreza i doprinosa zbog čega ima slučajeva da neki radnici ne mogu sa preko 40 god. Staža da ostvare pravo na penziju, dok sa druge strane preduzeće trpi posledice zbog monopolskog poslovanja, jer je isto zasnivano na ličnim vezama i interesima a ne na tržišnim principima.

Ovom prijavom želimo da saznamo odgovor na pitanje: KO KRADE NAŠE PARE?

Odgovor na ovo pitanje treba da pomogne javnom tužilaštvu i MUP-u da bi se dobio odgovor na pitanje: GDE SU NAŠE PARE?

Saznanje o tome pomoći će pravednoj privatizaciji tako što će se pokradena imovina vratiti u preduzeće radi prave procene vrednosti.

U Boru, 11.10.2001. godine

RTB BOR GRUPA

ZOP GSM „NEZAVISNOST

Predsednik

Dejan Cvetanović

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Čovek koji je spasavao Broza

Tihi i poverljivi čovek Josip Kopinič, drugi Titov najbolji drug, je rodjen 18. februara 1911. godine u okolini Metlike, Slovenija. Studirao je ekonomiju i vojnu akademiju, ali se medju komunistima proslavio kao osnivač partijske ćelije u bokokotorskoj flotili, zbog čega je morao da emigrira u Beć. U Moskvi je tridesetih godina, dobio sovjetsko državljanstvo. Bio je stanar hotela “Luks”, kursista Čeke, apsolvent Crvenog univerziteta. U toj Rusiji, tajni agent Josip Kopinič je Josipu Brozu dva puta spasavao živu glavu. Prvi put kada je okrivljen za odavanje imena dobrovoljaca za Španiju i njihovo hapšenje na brodu u Budvi. Kominterna je tada 1936. planirala čak i da raspusti KPJ, ali je pobedila ideja Bjelova i Dimitrova, da je bolje da se KPJ prepusti vodjstvu jugoslovenskih komunista, a drugi put kada je Broz 1939. godine, zbog prevoda “Kratkog kursa historije SKP/b” okrivljen da je trockista. Proveo je Kopinič i dve godine u španskom gradjanskom ratu. Po zadatku Kominterne postao je vojni i politički obaveštajac u Zagrebu. Radio-stanicu je držao u specijalnom bunkeru ispod stepeništa. Prvi je 1941. godine video Hrvate kako mašu i sa ćvecem dočekuju naciste. Prvi je počeo da dobija tajne informacije direktno iz Hitlerove “Vucje jame”. Prvi je Moskvi slao depeše o nemačkim transportima za Rumuniju i ruski front. I prvi je osetio kako hrvatski komunisti šuruju sa ustašama i izbegavaju sukob sa Nemcima. Otkrio je Hebrangovu izdaju. Josip Kopinič – Vazduh, koji je držao obaveštajni centar Kominterne i KPJ usred Zagreba, tokom 1942. godine je uspeo da u ustaškoj policiji stvori agenturu. Glavna i tajna komunistička “krtica” bio mu je Tibor Vasko, lično referent u odeljenju za antikomunističku delatnost. Njemu je Vazduh izdao i posebnu ličnu kartu, kao i dokumenta na ime Teodor Maksimović, sekretar danskog konzulata u Zagrebu. O tome je svojevremeno svedočio Zvonko Morić, Kopiničeva desna ruka uoči II svetskog rata. Kopiničev centar slao je tokom rata Kominterni depeše, sve do njenog raspuštanja 1943. godine. Iz Zagreba je po moskovskim podacima stiglo čak 4.500 tajnih poruka od Vazduha. Neke od tih depeša Kopinič je posle rata, uz detaljan izveštaj o svom radu, poklonio Aleksandru Rankoviću za arhiv Ozne, ali je, kažu neki publicisti, Leka to odbio i dokumentaciju poslao Rusima, generalu Kiseljevu. Stela i Josip Kopinič stigli su u Beograd februara 1945. godine, gde je Vazduh dobio čin pukovnika JA, iako je već bio potpukovnik španske Republikanske armije. Da bi spasao svog saradnika Tibora Vaska od Hebrangove izdaje, Kopinič je zamolio Aleksandra Rankovića da ga dovede iz Zagreba i smesti na neko tajno mesto. To mesto je bio specijalni zatvor usred Beograda. Tu je ovaj agent i okončao svoj život. Sva dokumenta o aktivnostima Tibora Vaska, tajni agent Vazduh predao je kolegi Maksimilijanu Baceu. Po nalogu Moskve, a i želji samog Tita, nekoliko meseci kasnije, Josip Kopinič je upućen na novi obaveštajni zadatak. Postavljen je za trgovackog atašea u Istanbulu, što je bilo samo pokriće za njegov rad u diplomatskoj tajnoj službi. Zahvaljujući baš Vazduhu, i Moskva i Broz su sve znali o zbivanjima u Jugoslaviji i unutar KPJ. Tu na prostorima Turske, iskusni obaveštajac Josip Kopinič uspeo je u jesen 1947. godine, od starih španskih boraca iz Rusije, da dodje do podataka o Staljinovoj optužnici protiv Tita i Jugoslavije. Stari, kada je dobio Vazduhovu informaciju, naprosto nije verovao u nju, ali posle objavljivanja Rezolucije IB pokazalo se da je od 18 tačaka Staljinovih optužbi, Josip Kopinič dostavio Titu čak sedamnaest. O tome je Kopinič govorio u listu “Politika” 1990. godine:

“… Za mene je 1948. godina bila dobrih pola godine ranije. Negde u jesen ili zimu 1947. godine, kod mene je došao engleski obaveštajac Bejli i predao mi jedan papir, za koji mi je rekao da ga dobro pročitam, jer se Titu i komunistima u Jugoslaviji, prema engleskim saznanjima, ne piše dobro. Zapravo Bejli mi je predao 18 optučbi koje su smislili Staljin i Molotov protiv CK KPJ i Tita. Isprva sam mislio da je u pitanju čista provokacija i da je to deo kapitalističkih čarki, čija je namera da nas, komunističke države, zavade izmedju sebe. Ali, ne lezi vraže, jednog dana dodje jedan čovek iz Donovanove službe, znate iz američke obaveštajne službe. I veli mi: Frend, uskoro će Jugoslavija biti na raportu kod Staljina. I on mi je dao spisak optužbi koje su smislili u Moskvi protiv Tita i naše partije. Ni njemu nisam verovao. Medjutim, pojavio se jedan sasvim drugi čovek, koji me je prosto zaprepastio. Reći ću da je bio Rus i da je bio general po činu. Rekao mi je da je nedavno održan tajni sastanak rukovodilaca bezbednosti SSSR u Moskvi i da je bilo reči o mogućim akcijama u vezi sa Jugoslavijom, ukoliko Tito i CK KPJ ne prihvate ocene koje će izneti Staljin, KP SSSR i Informativni biro…Prvo je bilo da uporedim spiskove optužbi. Rus je popisao 15, Amerikanac 16, a Englez 18 tačaka optužbi. Sve je tu u suštini bilo isto, samo su se razlikovale u sitnicama i po redosledu. Odmah sam tražio dozvolu da hitno krenem za Beograd. Želeo sam da lično referišem Titu. Tito nije bio zapanjen. Rekao mi je: “ Sve je moguće Mali! Mislim da su ovo vaše obaveštajne podmetaljke. No, ko zna? Videćemo kako se stvar bude razvijala!”

Kada se nekoliko godina kasnije sve oko Rezolucije Informbiroa završilo dobro po Tita, predsednik Jugoslavije želeo da se oduži Josipu Kopiniču za vernost, odanost i profesionalnost imenovanjem za admirala Ratne mornarice, ali je Josip Kopinič izabrao da bude direktor brodogradilišta “Uljanik” u Puli. Ovaj čovek iz Titove senke izašao je tek 1983. godine, kada je Vjenceslav Cenčić u dva toma pokusao da odgonetne enigmu Kopinič. U tome ga je omela hrvatska tajna služba, kojom je dirigovao Josip Vrhovec, pa se zbog mogućih neprijatnosti Kopinič iz Pule, sredinom osamdesetih, preselio u rodnu Sloveniju, odnosno Ljubljanu. “Ramon Valdes”, “Vazduh”, “Mali” i ko zna još kako se sve zvao Josip Kopinič, kao svaki veliki obaveštajac nikada nije nikome ispričao svoju kompletnu priču o radu za “Djeda”, “Direktora” i Tita.

O Josipu Brozu je u Jugoslaviji napisano oko devet stotina knjiga. U njima je, medjutim, bilo najmanje reči, upravo, o Titovom obaveštajnom radu za Moskvu. I u njegovoj političkoj biografiji ima istorijskih rupa i to baš o periodima kada je Broz od referenta Balkanskog sekretarijata Kominterne uzleteo do generalnog sekretara KPJ u zemlji. Bilo je to vreme Staljinovih čistki, u kojima su stradali mnogi jugoslovenski internacionalci, ali ne i Josip Broz. Govoreći o tom vremenu, sam Tito je najčešće pominjao tri imena: Georgija Dimitrova, generalnog sekretara Kominterne, Vilhelma Pika, člana Izvršnog komiteta, a nešto redje i Ivana Karaivanova, rezidenta NKVD. Dok je sa prvom dvojicom obavljao političke i partijske zadatke selekcije kadrova za Španiju i Jugoslaviju, sa trećim je Broz kao obaveštajac Valter, vršio proveru tih članova Kominterne. Ivan Karaivanov – Spiner, bugarski internacionalac, bio je neko vreme desna ruka Božidara Maslarića – Andrejeva, koji je bio izaslanik NKVD u Kominterni. Zvanično Maslarić je radio kao zamenik Manuilskog, Staljinovog predstavnika Svesavezne komunističke partije (boljševika), i otuda imao dvostruki uticaj na Broza, i kao politički, i kao obaveštajni kadar. Sam Andrejev imao je velike primedbe na Valterov rad, posebno zbog njegovog raskalašnog privatnog života, a i zbog optužbi Srebrnjaka da se Valter druži sa jugoslovenskom buržoazijom. Broz je zbog toga bio pod partijskom i policijskom istragom, pa su ga Spiner i Andrejev uporno pratili. Josip Kopinič je, medjutim, uspeo da dokaže da je Broz čist, a da su drugi jugoslovenski komunisti sumnjivi, i to Gorkić, Miletić, i Srebrnjak. Optužbe Vojne obaveštajne službe tj. Srebrnjaka su povučene, a Spiner i Andrejev su postali veliki Brozovi prijatelji. Još su i bili zadovoljni izveštajima koje im je Broz dostavljao o kadrovima za Španiju, kao i o stanju u KPJ i njenom rukovodstvu. Insistiranjem na svojim kadrovima, koji su odani Kominterni, a ne na staroj gardi, koja je težila ka političkoj samostalnosti, Broz je ubedio i Andrejeva, i Dimitrova, i Staljina da mu povere mandat za stvaranje kominternovskog CK KPJ u zemlji. Neposredno pred postavljenje, Dimitrov mu je u poverenju rekao: – Od jugoslovenskih kadrova ostao si samo ti!

Tito je u Moskvu došao krajem 1934. godine i u njoj bio u raznim razdobljima sve do 1939. Izvršni komitet Kominterne mu je tada dao konspirativno ime Fridrih Valter, koje je Tito koristio sve do kraja II svetskog rata. U tom periodu, Josip Broz se tako i potpisivao ispod svojih izveštaja Staljinu, odnosno Kominterni i NKVD. U Dedijerovoj biografiji Josipa Broza, o obaveštajnim poslovima nema mnogo zapisa, samo se u drugom tomu “Priloga…” nalazi spisak svih Titovih tajnih imena. Njih ima oko sedamdeset. Ona svedoče o Brozovoj potrebi da iz bezbednosnih razloga prikrije svoj identitet, ali i da pod lažnim imenom deluje kao političar i kao obaveštajac. Ovo su bili poznatiji Brozovi partijski, politički, ratni, literarni, ali i obaveštajni pseudonimi: Metalac, Bradopor, Radnik, Georgijević, Zagorac, Rudi, Vanja, Jireček, Valter, Titus, Pebić, Caca, Ivica, Oto, Viktor, ing. Brkić, Titerman, Vaster, Spiridom, Vilim, Stari, Vanij, Petar, Isaković, Novak, Tito…

Kao organizacioni sekretar KPJ, Josip Broz je nastojao da učvrsti redove Partije, naročito posle učestalih provala i hapšenja i u Zagrebu i u Beogradu krajem tridesetih godina. Preduzimajući razne mere zaštite kao generalni sekretar, a i mnogo ranije, kao polit – referent Jugoslovenske sekcije u Kominterni, Broz je insistirao na konspiraciji, ilegalnosti, tajnom radu i delovanju jugoslovenskih komunista. Na V zemaljskoj konferenciji u Dubravi 1940. i na savetovanju rukovodećih kadrova CK KPJ maja 1941. godine, Tito je posebno oštro govorio o potrebama konspiracije, bezbednosti i zaštite od tzv. pete kolone. Tada je i naglasio da iz Partije treba ukloniti “… sve elemente koji su se pokazali kao kolebljivci i nesigurni…”, a da prilikom prijema novih članova treba obratiti pažnju i budnost da se “… ne bi provokatori i tudji elementi uvukli…” u KPJ. Očigledno je, zaključuje istoričar Milovan Dželebdžić, da je KPJ, u periodu svog ilegalnog delovanja, imala organizovanu obaveštajnu i bezbednosnu službu. Nju su sačinjavali članovi Partije ubačeni u državni i policijski aparat Kraljevine Jugoslavije, ali i simpatizeri KPJ, koji su se nalazili u vojsci, železnici i ostalim važnijim ustanovama. U KPJ, tada nije postojala posebna tajna služba, politička policija ili organizacija ili telo za vršenje obaveštajnih funkcija, smatra dr Obren DJordjević, jer su one bile inkorporirane u političku aktivnost svih komunista, od partijske celije do CK. Zato se i dešavalo da i politički sekretar, kakav je bio Rade Končar, zvani Brka, u Zagrebu, padne u zamku policije. Iz bezbednosnih razloga premesten je prvo u Beograd, a zatim u Split, gde je, opet, zbog nepaznje uhapšen. Umesto njega u Zagreb je otišao Aleksandar Ranković. Andrija Hebrang, potpisan kao Faty, je u svom izveštaju CK KPJ, tim povodom napisao da su “… nekonspirativnost i aljkavost bile njegova (Brkina) slabost…” U takvoj situaciji KP Hrvatske i KPJ su dočekali i početak oružanog otpora nemačkom okupatoru jula 1941. godine, koji je pripreman preko oblasnih, okružnih i mesnih, tada već “vojnih” komiteta Partije.

Kako svedoči Josip Kopinič, u svom intervjuu “Politici”, 23. maja 1941. godine, Josip Broz je, samo dan pre nego što je rodjen njegov drugi sin Miša, odlučio da iz Zagreba predje u Beograd i odatle vodi KPJ, a kasnije i ustanak u Jugoslaviji. Razlozi za to su bili dvojaki. Prvi je, što se dan kasnije zatvarala granica izmedju NDH i okupirane Srbije, pa Broz nije mogao lako da predje preko nje. A drugi je, što je Tito gledajući Hrvate kako sa veseljem dočekuju naciste, shvatio da se Nemcima samo Srbi mogu odupreti. To je glasno i rekao Kopiniču. Kada je došao u Beograd, Josip Broz je kao iskusni internacionalac, obaveštajac i komandant, gradio oko sebe zid bezbednosti, koji će do njegove smrti činiti isključivo armijski kadrovi. Tek kasnije, kada se Vrhovni štab našao na terenu, kada su formirane partizanske jedinice, Josip Broz je naredio i formiranje bezbednosne službe na frontu i oslobodjenim teritorijama. Mnogi istoričari bezbednosti pišu, da je to bilo prema Titovim opštim naredjenjima za organizovanje i partizanske (kontra)obaveštajne službe, izdatim prvi put jos na Savetovanju u Stolicama 26. i 27. septembra 1941. godine, a zatim iste godine u Crnoj Gori. Pukovnik Mirko Simić, autor poglavlja o istorijskom nasledju vojne obaveštajne službe, u knjizi o VOS-u, kategorično i dokumentovano tvrdi da u Stolicama nije bilo ni reči o pitanjima obaveštajnog rada. Kako je to savetovanje trajalo samo jedan dan, a ne dva, tvrdi pukovnik Simić, Tito nije ni stigao da govori o tom pitanju, pa se prema tome, svako uplitanje Stolica u istoriju vojne tajne službe, može smatrati izmišljanjem istorije. Činjenica je, medjutim, da je te ustaničke godine, Glavni štab NOP Hrvatske još u decembru 1941. objavio Uputu za organizaciju političke obaveštajne službe. Taj termin je preuzet najverovatnije od ruskih instruktora, jer je predratnim kursevima u SSSR-u rukovodila upravo “Glavna politicka uprava” – GPU. Tu hrvatsku “uputu” potpisali su politički komesar Vlado Katić, odnosno Vladimir Bakarić i komandant Ivo Vladić, tj. Ivan Rukavina:

“… Da bismo uspješno spriječili i u začetku onemogućili podlu rabotu fašističkih plaćenika, moraju komesari, komandanti i partizani da razviju veliku političku djelatnost i budnost. Za taj rad treba organizirati posebnu službu, u kojoj će se drugovi za to odredjeni posvetiti isključivo pronalaženju i raskrinkavanju petokolonaških i tudjinskih agenata u našim redovima. Taj zadatak treba da vrši politička obavještajna služba… U svakom bataljonu i višim stabovima treba postaviti političkog obavještajnog oficira, koji će obuhvatiti u svoj djelokrug sve vojne jedinice i sve civilno stanovništvo svog područja, dok se ne organizira civilna obavještajna služba. Za svoj rad u cetama, odijeljenim vodovima, selima i mjestima imati ce obavještajni oficir svoje povjerenike. Sav rad u obavještajnoj službi odvija se sistematski, temeljno i bez žurbe. Nije najvažnije uhvatiti sitne protivničke agente ili izvršitelje, nego prave kolovodje i organizatore. Ako se naidje na rad protivnika, ne treba odmah intervenirati, jer nam otkriveni protivnički agent nije više tako opasan. Takve agente treba vješto pratiti i hvatati njihove veze i organizaciju. Hapšenju pristupiti onda kad je stvar sazrela ili kad iziskuju same prilike… Politički obavještajni oficir polaže računa o svom radu svom pretpostavljenom komandantu i komesaru, kojima podnosi svoje izveštaje, upoznava ih sa tokom ispitivanja i prima od njih potrebna uputstva. U slučajevima veće, a naročito političke važnosti, treba odmah obavijestiti više komande, koje će u konkretnom slučaju odlučiti da li je potrebna i njihova intervencija. Sudjenje nad krivcima vrši sud, koji se sastoji od komandanta, komesara, sudskog oficira i obavještajnog oficira. Organizaciji političke obavještajne službe treba pristupiti čim prije i posvetiti joj naročitu pažnju, jer aktivnost protivnika postaje sve veća.”

Autor: Marko Lopušina (zapis iz knjige „UBIJ BLIŽNJEG SVOG I/II“)

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Titova tajna veza

Prema istorijskim dokumentima, Josip Broz je postao obaveštajac jos 1914. godine i to na austrougarskom frontu prema Srbiji. Titovi biografi su dugo godina prećutkivali istinu da je Broz u I svetskom ratu bio vodnik u bataljonu 25. domobranskog puka i starešina izvidjackog, tj. obaveštajnog odeljenja bečke armije. Njegov zadatak je bio da osmatra srpske pozicije, da upada na srpsku teritoriju, hvata zarobljenike, saslušava ih i iz njih “vadi” vojne podatke o srpskoj armiji. Podoficir Josip Broz je bio toliko dobar vojni obaveštajac, da ga je komanda predlagala i za odlikovanje. Tu medalju je Tito i dobio šezdesetak godina kasnije iz ruku Kurta Valdhajma, možda, ponajviše zato što je, kako misli Dobrica Cosić, Josip Broz u čitavoj svojoj političkoj karijeri srpsko nacionalno pitanje rešavao na austrougarski i austromarksistički način. Sa takvim obaveštajnim iskustvom, Titu nije bilo teško da u Rusiji nastavi da bude vojni obaveštajac Kominterne. Ima u Jugoslaviji publicista koji su tvrdili da je Josip Kopinič stvorio Tita, a da ga je Ivan Krajačić uništio.

Za razliku od Josipa Kopiniča, koji je voleo da deluje iz senke, i mrzeo vlast i sve što ona donosi, Ivan Krajačić, poznatiji kao Stevo, voleo je javnost i vladavinu. Samo nije voleo da priznaje da je ikada bio rezident Kominterne i NKVD u Jugoslaviji. Dr Obren DJordjević seća se, da je Krajačiću federalna tajna policija oduzela tajnu radio-stanicu, sa kojom je držao vezu sa Moskvom, tek 1985. godine, gotovo, pred smrt. Tu radio-stanicu uzeo je general Jere Grubesić, načelnik vojne kontraobaveštajne službe, sa namerom da proveri da li je Krajačić zaista i pred smrt radio za KGB. Izgleda da jeste, jer je i u bolničkoj postelji, Stevo Krajačić ležao sa pištoljem ispod jastuka. Toliko se bojao stranih agenata i sopstvenih neprijatelja. A imao ih je puno. Svoju obaveštajnu aktivnost ovaj slavonski metalac, kako je sebe često predstavljao, uporedjujući se sa Josipom Brozom, zagorskim metalcem, započeo je 1936. kao likvidator Kominterne u Parizu. Bio je tada zamenik Ivana Antonova Srebrnjaka, šefa grupe za atentate u kojoj su bili još i Joca DJaković, Nikola Kovačević, Vlajko Begović. Istoričari Komunističke internacionale sumnjaju da su oni 1937. godine ubili Blagoja Parovića, metkom u ledja. Sam Krajačić, svoju špijunsku biografiju je javno pominjao samo dva puta. U Moskvi 1935. na zakletvi Kominterni i u Zagrebu u ispovesti kolegi Antonu Duhaceku:

“…U Moskvu sam išao kao kurir CK KPJ. S Titom sam u Moskvi ostao mesec dana. U Moskvi sam od njega čuo da se bavi obaveštajnim radom. Bio je zadužen za jugoslovenske kadrove pri Kominterni. Nije bio zadovoljan tim poslom, mislio je da će učiti na jednom od univerziteta za strance. U Kominterni nije bilo drugih poslova sem kadrovskih. Pratio je rad svakog komuniste ponaosob. Bez razlike na funkcije i hijerarhiju u Kominterni. Čim je Tito došao u Moskvu, počeo je da piše izveštaj o stanju u KPJ. Mene je konsultovao oko nekih kadrova koji su se nalazili u Parizu. Nakon toga je usledila molba da mu pomognem u prikupljanju nekih podataka o našim ljudima koji su radili po punktovima van zemlje. Tada je Tito i dobio prvi zadatak od Kominterne. Sugerisano mu je da popuni obaveštajni centar u Beču sa novim ljudima. U obaveštajni rad me uputio Josip Broz. Ja to nisam ni krio od svojih drugova, bila je čast raditi za Kominternu. Svoju biografiju Kominterni sam napisao 1939. godine i dao je Srebrnjaku, u njoj sam se potpisao kao Stevo Španac. Mi smo obaveštajno radili i dostavljali centru tražene podatke, nismo uopšte mislili da obaveštajno radimo za SSSR. Radeći za Kominternu, mi smo radili za našu zemlju. Najveći broj tih informacija koje su dostavljane Moskvi, odnosio se na devijacije i sektašku borbu u Partiji, na trockiste i izdajnike, koji su se držali slabo pred policijom. Rusi su bili odlično obavešteni šta se dešava u našoj partiji. Jasno se videlo, pričao mi je Tito, da Rusi imaju posebnu obaveštajnu mrežu medju našim članovima, kako u zemlji, tako i u inostranstvu. Mora se znati da je Titova aktivnost u Kominterni bila više kontraobaveštajnog, nego obaveštajnog karaktera. I sigurno su se njegovi bezbednosni podaci podudarali sa ruskim informacijama, jer da nije tako bilo, Tito ne bi dobio podršku Kominterne da bude generalni sekretar KPJ…”

U zvaničnim Krajačićevim biografijama izdatim u Jugoslaviji, nijednom nije napisano da se bavio obaveštajnim radom u Kominterni i KPJ, da je bio obaveštajni rezident na relaciji Beč – Prag – Pariz, niti da je školovan za agenta i rezidenta u Moskvi i Pragu. Svojevremeno je u intervjuu zagrebačkom “Vjesniku” 1984. sam Krajačić licno demantovao mnoge činjenice, ali i mnoge napise o svom i Valterovom obaveštajnom radu. Ti njegovi moskovski dani i meseci pribeleženi su, po Stevinom naredjenju, u enciklopedijama samo kao – školovanje u SSSR-u-zvanicno Ivan Krajačić je pristupio kominternovskoj agenturi, Odeljenju za kontrolu stranaca, koje je vodio Božidar Maslarić – Andrejev, najbliži Brozov saradnik. Sa njim je Stevo bio u Španiji, gde je stekao čin kapetana Republikanske vojske. Zadatak rezidenta Krajačića je bio, prvo da unutar KPJ, a i u Jugoslaviji stvori agenturnu mrežu za informisanje Kominterne, a zatim i da štiti Josipa Broza od frakcija, trockista, nacionalista unutar same Partije i Komunističke internacionale. Saradjivao je sa Srebrnjakom, koga je nasledio na mestu šefa obaveštajnog punkta u Zagrebu i sa Ivom Lolom Ribarom – Fišerom, koji je, pod Stevinom kontrolom, bio Titov lični obaveštajac. Ako je, kao što tvrdi Anton Duhaček, Tito još 1940. godine, Stevi Krajačiću dodelio u rad Zdenku Kidrič, Ivana Matiju – Mačeka, Lolu Ribara, Jokaša Dalibora, Franceka Klinceva, Vlajka Begovića, onda se može izvući zaključak da su Tito i Stevo u Jugoslaviji imali svoju privatnu tajnu službu. Već tada, Krajačić počinje da stvara tajna dosijea o jugoslovenskim komunističkim kadrovima, koja je čuvao sve do svoje smrti 1986. godine. Ostavio ih je u nasledstvo svojim pulenima, medju koje Vladimir Dedijer ubraja Josipa Vrhovca, Fabijana Trga i Budimira Lončara. Dolazak Broza na čelo KPJ, bio je za obojicu ključni momenat u njihovoj kominternovskoj i komunističkoj karijeri. Prvom da osvoji vlast, a drugom da bude u vrhu te vlasti. Kada je Broz došao u Zagreb 1939. godine, ubrzo za njim je stigao i tajni agent Kominterne i NKVD, Stevo Španac. Ivan Krajačić, koga je Broz najradije zvao Štef, je bio ključni čovek u Brozovom obračunu sa konkurentima iz stare komunističke garde, kao što su bili Gorkić, Marković, Golubić. U tim burnim godinama za KPJ, izgradjen je prisan i poverljiv odnos izmedju Josipa Broza i Ivana Krajačića, koji je u uzajamnom razumevanju prevazilazio uspostavljene relacije generalnog sekretara KPJ i obaveštajnog poverenika Kominterne. Kao čovek od isključivog Titovog poverenja, Ivan Krajačić je lično Josipu Brozu preporučio Jovanku Budisavljević za rad u Belom dvoru. Josip Kopinič ne veruje da je Jovanka Budisavljević bila Krajačićev ili Moskvin špijun kod Tita, ali podseća da je Stevo Krajačić bio njen stari svat na Titovoj i njenoj svadbi. Sam Krajačić je, inače, kao i Broz bio oženjen Srpkinjom, Milicom Milidrag iz Bosne i Hercegovine. Milomir Marić je u uvodniku feljtona DJure Zagorca za “Dugu” o Krajačiću, napisao da je “Drug Stevo bio najbolji drug našeg Najboljeg druga”, odnosno da se može smatrati da je Ivan Krajačić duhovni blizanac Josipa Broza i jedini čovek koji je u Jugoslaviji mogao da čini, zaista, sve šta mu je volja. Razlikovali su se jedino po tome što je Broz uvek sanjao Jugoslaviju, a Krajačić Hrvatsku.

Autor: Marko Lopušina (zapis iz knjige „UBIJ BLIŽNJEG SVOG I/II“)

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Dogodi se čudo,

Da se muško rače,

Zaljubilo ludo,

U lepo plavo mače.

Mače ga razara,

Dušu mu grebe,

Kroz srce mu hara,

Sve će da ga “sjebe”.

To siroto rače,

Sada ljubav prosi,

Jer mu lepo mače,

U ljubavi prkosi.

Lepo plavo mače,

Plaši se od ljudi,

Kad mu muško rače,

Svoju ljubav nudi.

Al’ ko dokonom svetu,

Može da ugodi,

Da ne pravi štetu,

Kad tračeve vodi?

Muško se rače,

Baš uporno trudi,

Da kod lepo mače,

Ljubav probudi.

Jer ljubav na kraju,

Uvek pobedi,

Nek dokoni znaju,

Da im trač ne vredi.

Autor: Slobodan Radulović

Kako Kominterna kaže

KPJ nije imala posebnu organizaciju koja se bavila obaveštajnom aktivnošću za svoje potrebe, niti specijalno odabrane i izdvojene kadrove koji bi se bavili tim poslovima. Tajnost, konspiracija, budnost, zaštita svog i tudjeg imena, posebno rukovodilaca, šifrovana prepiska, bili su utkani principi delovanja jugoslovenskih komunista. Samo godinu dana nakon što je 1919. godine osnovana, partija komunista je zabranjena u Beogradu, ali nije sklonjena sa jugoslovenske političke scene.

Potreba borbe za političku vlast, u takvim uslovima, nalagala je KPJ da razvija svojevrsnu obaveštajnu aktivnost, pa su sve vrste saznanja do kojih su dolazili aktivisti i simpatizeri partije, dostavljane direktno, čak do Centralnog komiteta. Na drugoj strani, posebnim merama bezbednosti, komunisti su se suprotstavljali delovanju organa vlasti Kraljevine Jugoslavije. Članstvo je redovno, preko lista “Proleter”, upozoravano na opasnost od tajne službe i informisano o otkrivenim agentima i provokatorima. Decembra 1932. zagrebačke organizacije su upozorene da se paze lažnog ilegalca Jose Starčevića i poznatog provokatora Josipa Cara, a u Beogradu da se čuvaju agenta Radoslava Markovića. Doušnik Branko Teodosić sa ženom, koja se potpisivala kao Cina Jota, je, na primer, političkoj policiji dostavio spisak od pedeset simpatizera KPJ. Zato su policijske provale i metodi mučenja komunista u partijskim ćelijama posebno analizirani, a sve partijske ćelije su u slučajevima izdaje tajnoj službi blokirane i izolovane od ostalih. Povlačenjem u duboku ilegalnost, KPJ se spasavala od progona političke policije Kraljevine Jugoslavije. Prve osnovne mere bezbednosne zaštite KPJ je objavila u knjizi “Pravila konspiracije”, tek pred sam rat 1940. godine. Ko je ta pravila kršio, potpisivao je sebi smrtnu presudu. Da bi zaštitila sebe, KPJ je bila surova prema kolebljivcima iz vlastitih redova.

Biti komunista u Jugoslaviji izmedju dva rata značilo je često i biti politički kadar, ali i obaveštajac partije, tj. Kominterne ili sovjetske države, odnosno GPU. Bila je to Državna politička uprava SSSR-a sa pretežno kontraobaveštajnim zadacima, koja je 1936. prerasla u NKVD (Narodni komitet unutrašnjih dela). Partijsko školovanje u Moskvi komunističkih internacionalaca bilo je uvek tesno povezano i sa agenturnim obrazovanjem. Istoričari se i danas trude da razaznaju i razdvoje političku, partijsku i obaveštajnu aktivnost jednog Petka Miletića, Mustafe Golubića – Mujke, dr Sime Markovića, Milana Gorkića, Borisa Kidriča, Andrije Hebranga, Ivana Krajačića, Josipa Kopiniča, pa i Josipa Broza. Jedan od mladjih Titovih pratilaca, Marko Strunje, smelo je jednom prilikom izjavio da je Broz od 1922. do 1924. godine, u Moskvi završio visoku Akademiju NKVD, i da je dobio sovjetsko državljanstvo i čin generala-lajtnanta. Koliko je Josip Broz zatim, tridesetih godina bio jak kao vojni obaveštajac i politički komesar, svedoči Strunje, videlo se i po činjenici da je on Staljinu doveo i namestio Beriju za šefa sovjetske tajne policije. U svojim memoarima, na primer, Jakov Blažević tvrdi da je Andrija Hebrang hteo zajedno sa Vladimirom Bakarićem 1941. da uz pristanak ustaša, formira KP NDH i da je Hebrang, zapravo, bio i sovjetski, i nemački, i ustaški špijun.

Pavle Pavlovic – Crni se seća, da su tokom tridesetih godina u vojnoj tajnoj službi SSSR-a radili Bosanac Ivan Kralj i Srbijanac Andrija Biklović. Prvi je bio čak i šef GPU i tvorac jednog od najvećih srpskih špijuna Branka Vukelića, saradnika legendarnog Zorgea u Tokiju, a drugi je bio član sekcije IV uprave GPU za likvidacije političkih ličnosti po Evropi, u kojoj je neko vreme radio i Mustafa Golubić. Naime, pored obaveštajnog rada, Moskva se aktivno bavila kontraobaveštajnim, ali i specijalnim akcijama, odnosno i subverzivnom delatnošću, koja je često podrazumevala i uklanjanje nepodobnih kadrova. Jedna od tajnih organizacija Moskve sa specijalnom namenom, nosila je ime “Crveni kamerni orkestar”. Zvanicno ova organizacija je pripadala tehničkom aparatu Kominterne. Njene temelje u Beogradu postavio je baš Mustafa Golubić, koji je, inače, bio koordinator ruskih tajnih službi na tlu Jugoslavije. Mujka je bio član centrale Komunističke partije SSSR-a, zadužen u Beču za Odeljenje Jugoslavija, a zatim rukovodilac Balkanske komunističke federacije. U Jugoslaviji se pojavio prvi put 1932. godine, a u Beogradu početkom četrdesetih. Tada je ovaj Mostarac već imao pedeset godina i status večitog studenta.

U beogradskom ansamblu tog “Crvenog kamernog orkestra”, pod komandom Golubića, radila je Ljubica DJurdjević – Popović, radio-telegrafista pod šifrom “Bauer”. Ona je imala dve mlade saradnice Davorjanku Paunović i Veru Miletić. Pored njih tu su bili i Pavle Popović – Crni, Dida Demajo, Stevan Hristić, Dragutin – Guta Kostić, dr Miša Subotić. U drugom obaveštajnom punktu u Beogradu, članovi su bili Pavle Bastajić, Čeda Popović, Nezir Hadžinazović, Cile Kovačević, Čeda Krusevac, Radivoje – Bata Uvalić, Mata Vidaković, Bora Prodanović. Pored njih, Pavle Popović spominje kao ruskog obaveštajca i pisca Dragišu Vasića. Treći obavestajni centar “Pavlodar”, vodio je beogradski novinar Miša Brašić pod konspirativnim imenom “Dzin”, a četvrti Blagoje – Blaško Nešković, španski borac. Istovremeno u Zagrebu je delovao poseban obaveštajni centar koji je vodio Ivan Srebrnjak – Antonov. On je bio Slavonac, obućarski radnik. Nekoliko godina je proveo u SSSR-u, gde je završio vojno-obaveštajnu školu. U Jugoslaviji, odnosno u Zagrebu je bio šef sovjetske obaveštajne službe za Balkan. Koristio se još lažnim prezimenima Stefanović i Ivančić. U Hrvatskoj je postojao i drugi centar, koji je pripadao Josipu i Steli Kopinič. Bio je to zapravo obaveštajni centar Kominterne za osam srednjoevropskih država: Bugarsku, Grčku, Nemačku, Čehoslovačku, Madjarsku, Austriju, Švajcarsku i Jugoslaviju. Zadatak ovog centra, koji je radio od 1939. do 1944. godine, bio je da održava radio-vezu izmedju Kominterne i KPJ. Pseudonimi Josipa Kopiniča, rukovodioca ovog punkta u Zagrebu, bili su najčešće Vazduh i (Ramon) Valdes. Potpisivao se i kao Aleksandar. Staljin ga je zvao Stefan. Za Tita je bio Mali. U Hrvatskoj je bio major Marković, za ustašku policiju i Antun Kadić, a za kraljevsku beogradsku policiju bio je inžinjer Nik Brozović.

Sam Kopinič, za sebe nije voleo da kaže da je obaveštajac, nečiji špijun, vec da je komunista, revolucionar, internacionalac. Kominterna, po kazivanju samog Josipa Kopiniča, nije imala svoju posebnu prijemnu radio-stanicu u Moskvi, pa su sve depeše njenih internacionalnih saradnika, išle preko državne sovjetske radio-stanice. Otuda, ono što je bilo najinteresantnije i najvažnije za Kominternu, često, pretpostavlja Kopinič, nije odlazilo kod Dimitrova, već je završavalo kod Staljina, odnosno državnih organa SSSR-a. Tim podacima Moskva je hranila svoje obaveštajne i kontraobaveštajne službe, a pre svih, Četvrto odeljenje NKVD, koje je bilo zaduženo za “zagraničnu bezbednost”. To odeljenje je imalo zadatak da prikuplja sve interesantne podatke za bezbednost, ali i za unutrašnju i spoljnu politiku SSSR-a. Kako tvrdi Josip Kopinič, ne samo sovjetski obaveštajac, nego i rezident tog IV odeljenja NKVD-a, a kasnije i KGB-a, bio je lično Ivan – Stevo Krajačić i to od 1942. godine, pa do svoje smrti. Rezident je šef obaveštajaca na terenu, na odredjenom prostoru, a to je Krajačić bio za Jugoslaviju, a i za države Srednje Evrope.

Istina, Kominterna je tražila od KPJ detaljne izveštaje o radu, naročito zapisnike o pojedinim odlukama sednica Politbiroa i Centralnog komiteta KPJ, ali, kada je reč o direktnom, neposrednom kurirskom prenošenju tih dokumenata za Moskvu, bar što se Tita tiče, to je prestalo 1941. godine. Jedino je Stevo Krajačić, šef IV sekcije sovjetske obaveštajne službe, redovno odlazio iz Zagreba u Sofiju i tamo predavao pisane izveštaje. Usput je svraćao do Blaška Neškovića u Beograd. O tome je Stevo Krajačić pričao svom bratu Josipu, komesaru jedne naše divizije. On je imao svoj dnevnik i u njega unosio sve što mu je Stevo Krajačić pričao o svojim putovanjima u Sofiju, i o zadržavanjima u Beogradu izjavio je akademik Vladimir Dedijer 1990. godine beogradskoj “Politici”

Najkompletniju priču o Ivanu Stevi Krajačiću imala je svojevremeno Dara Janeković, koja je uspela da sa ovim sovjetskim agentom napravi višečasovni intervju. Neko joj je, medjutim, ukrao sve magnetofonske trake sa snimljenom ispovešću Ivana Krajačića. Sumnja se da je to on lično uradio, uz malu pomoć svojih saradnika. Većina pripadnika jugoslovenske partijske tajne službe, radila je u interesu Moskve, a ne beogradske ili zagrebačke centrale KPJ. Tako se i moglo dogoditi, svedoči Popović, da je Mustafa Golubić sa svojim ljudima podigao narod na puč 27. marta 1941. godine, bez Brozovog znanja i uplitanja. Doduše, neki od aktivista ovih obaveštajnih centara Kominterne i NKVD bili su članovi KPJ, kao na primer, Vasilije – Cile Kovačević, Voja Nikolić, Davorjanka Paunović, kurirka CK KPJ, Vera Miletić, Miloš Mamic i o svemu su obaveštavali Aleksandra Rankovića i Svetozara Vukmanovića – Tempa. Jačanjem te jugoslovenske frakcije unutar Kominterne, što se povezuje sa Brozovim dolaskom u Kraljevinu Jugoslaviju, osnaženi su i politički i špijunski sukobi izmedju pripadnika promoskovske i Brozove struje. U toj borbi za prevlast unutar Kominterne, istorija je pokazala, pobedio je Josip Broz, za koga se sumnja da je sredio da “padnu” ili da se likvidiraju svi njegovi konkurenti, od Milana Gorkića, Petka Miletića, preko Mustafe Golubića i beogradskih članova njegove obaveštajne mreže do Ratka Pavlovića – Cicka i Andrije Hebranga. Glavni likvidatori Titovih protivnika, kaže Pavle Popović – Crni bili su Boris Kidrič, Ivan Karaivanov, a zatim Milovan DJilas. Kasnije je tu ulogu preuzeo Ivan Krajačić, zvani Stevo, koji je bio glavni obaveštajac Moskve u Jugoslaviji i na Balkanu. O tome svedoči njegova sestra Emica Krajačić – Drlić:

Ivan Krajačić je pripadao egzekutorskoj grupi, formiranoj još u Parizu posle sloma gradjanskog rata u Španiji, u kojoj su bili i Mustafa Golubić, ali i Boris Kidrič. Ivo je sve do 1943. godine, bio direktno i isključivo vezan za Kominternu i NKVD. Tačnije, radio je za njihove dve obaveštajne službe, a februara 1942. godine, posle hapšenja Ivana Srebrnjaka, NKVD ga je postavio za šefa tajne policije Kominterne za čitav Balkan. Taj zadatak mu je u Zagrebu preneo Ivo Lola Ribar. Kako je Tito, takodje, bio vezan za Kominternu, njemu je iz Moskve naredjeno da Ivu Krajačića stavi na najvišu vojnu dužnost u Hrvatskoj, kako bi obaveštajno mogao bolje da radi. Tom prilikom je došlo do nesporazuma, jer je Broz želeo da Ivana Krajačića kooptira u CK Hrvatske i CK KPJ, ali Moskva to nije dala. Bilo joj je važnije da Stevo radi za “Direktora”, odnosno NKVD. Tito je Krajačia imenovao za komandanta Druge operativne zone, što je zapravo bio obaveštajni centar, u kome su radili i Marko Belinić, Antun Biber i Dragutin Sajli. O tome je Josip Broz odmah izvestio Kominternu, telegramom koji je potpisao konspirativnim obaveštajnim imenom “ Valter.”

Poruke koje je direkcija NKVD slala Titu iz stanice u Kujbiševu, bile su potpisane lozinkom “Centr”, dok su Brozovi telegrami bili pod šifrom “Za direktora”. Te tajne depeše iz Jugoslavije su slate po sledećem sistemu: pozivna oznaka – KFO, osnovni talasi – 56 m, rezervni talasi – 35 m, moskovsko vreme emitovanja – 01,30 i vreme trajanja emisije – 20 minuta. Prvo sa osnovnog, a zatim sa rezervnog talasa. One poruke koje su bile namenjene centrali Kominterne u Moskvi, Tito, Kopinič i Krajačić su adresovali sa lozinkom: “Za Djeda”. Sva trojica su prošla istu političku i policijsku školu u Moskvi, mada Broz i Krajačić to nisu želeli da priznaju jugoslovenskoj javnosti, dok je priča o Kopiniču objavljena tek sredinom osamdesetih. Vlado Dapčević se seća jednog incidenta kod Tita, kada je na večeri sa Rankovićem, Tempom i Krajačićem 1948. godine, podnapit i ljut na Staljina rekao: “Evo kako nas napadaju, a mi smo im dali najbolje kadrove. Čak sam i ja radio za Ministarstvo državne bezbednosti NKVD!” Kada ga je Krajačić gurnuo nogom, da ga opomene da ćuti, Broz mu je odgovorio da nema šta da krije, jer oko njega su njegovi najbolji kadrovi. Josip Broz i Josip Kopinič su se prvi put sreli, upravo u Moskvi, krajem maja 1935. godine. Godinu dana kasnije i Ivan Krajačić je došao u sovjetsku prestonicu. Kada su Tito i Stevo došli u Pariz, posle rata u Španiji, lično ga je Broz preporučio Kominterni kao obaveštajca u Jugoslaviji, jer je taj posao obavljao sjajno za Božidara Maslarića – Andrejeva, sovjetskog špijuna u Madridu. Svoj potpis, Ivan-Stevo Krajačić stavio je na zakletvu NKVD-u u Pragu 1936. godine i postao tajni agent Stefan. Sličnu preporuku, ali dosta kraćeg sadržaja, Broz je dao i za druga Voksina, kako se tajno tada zvao Kopinič, jer je Moskva, njegovu biografiju sa karakteristikama, već imala. Kopinič je bio šef centra za Srednju Evropu, pa je Krajačić i od njega dobijao obaveštajne zadatke. Za ovu trojicu komunista, obaveštajaca i političara, a posebno za Broza i Krajačića, pokazaće se kasnije, vezuje se direktan nastanak, razvoj, a zatim i propast sistema bezbednosti i tajne policije u Jugoslaviji od 1945. do 1991. godine. A nijedan od njih trojice nije bio Srbin.

Autor: Marko Lopušina (zapis iz knjige „UBIJ BLIŽNJEG SVOG I/II“)

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Svojevremeno je predsednik Srbije, Boris Tadić, izrekao tzv. „Javnu tajnu“ da u Srbiji funkcioniše sprega politike, kriminala i pravosuđa. Ova tvrdnja je toliko argumentovana i opštepoznata da se slobodno može smatrati „Notornom činjenicom“ za koju nisu potrebni posebni dokazi.

Međutim, za neke vršioce javnih ovlašćenja u pravosudnim institucijama argumentovane tvrdnje ili tzv. „Notorne činjenice“ predstavljaju problem za svrhu sabotiranja ili opstruiranja istražnih krivičnih postupaka jer za uspešno funkcionisanje sprege politike, kriminala i pravosuđa od dotičnog vršioca pravosudne funkcije očekuje se zataškavanje krivične prijave podnete protiv nekog izvršioca iz strukture aktuelne vlasti. Uobičajeni postupak zataškavanja podrazumeva tobožnje „otvaranje istražnog postupka“ koje podrazumeva dopis Javnog tužioca MUP-u da u vezi navoda iz krivične prijave, a radi navodnog „dokaznog postupka“ obavi „informativni razgovor“ sa podnosiocem prijave iako je podnosilac prijave Javnom tužiocu kao dokaz navoda podneo pisane isprave, nakon čega bi Javni tužilac po službenoj dužnosti trebao sam ili preko MUP-a samo da izvrši proveru validnosti pisanih isprava tamo gde su one nastale.

Podnosilac krivične prijave , koga MUP pozove na tzv. „informativni razgovor“ u MUP-u ima tri izbora:

1. Da se odazove pozivu, čime sebe dovodi u nepriliku da bude saslušavan i o stvarima koje nemaju nikakve veze sa podnetom krivičnom prijavom i tako dođe u neprijatnu situaciju da sam sebe optuži za neki nezakonit ili nemoralni postupak, što onda može da se iskoristi protiv njega samog kao ucena da odustane od krivične prijave.
2. Da se ne odazove na tzv. „informativni razgovor“, u kom slučaju se to obično smatra kao odustajanje od krivične prijave.
3. Da odustane od krivične prijave.

Ukoliko podnosilac krivične prijave bude uporan i pristane da prođe „policijsku istragu“, kojom prilikom potvrdi svoje navode iz krivične prijave, Opštinski javni tužilac radi zataškavanja krivične prijave ima sledeće mogućnosti:

1. Da odbaci krivičnu prijavu kao delo za koje nije obavezno gonjenje po službenoj dužnosti (obično najčešći način zataškavanja).
2. Da, ukoliko proceni da je podnosilac uporan, raznim potezima, prolongira vreme podizanja optužnice, ili ako podigne optužnicu to učini krajnje neprimereno i neprofesionalno pa je istražni sudija odbaci, ili ako se to ne desi, raznim smicalicama, prolongira istražni postupak sve dok se ne desi da podnosilac prijave prvi put iz nekog razloga ne dođe na odloženo ročište, što se automatski konstantuje kao odustajanje od krivične prijave.
3. Da, uz logistiku istražnog sudije (neaktivni istražni postupak u dužem vremenskom periodu) odbaci krivičnu prijavu zbog apsolutne zastarelosti za procesuiranje krivičnog postupka.
4. Da, od podnete optužnice, po principu nadređenosti, odustane Javni tužilac višeg ranga.

U svakom slučaju podnosilac krivične prijave, može o svom trošku da pokrene istražni postupak, čije se trajanje tada obično prolongira u nedogled sve dok podnosilac sam ne odustane ili dok ne nastupi period apsolutne zastarelosti za procesuiranje izvršenog krivičnog dela.

Kao jedan od načina zataškavanja krivične prijave u Boru može se ilustrovano prikazati na sledećem primeru iz Instituta za bakar Bor:

POŠILJALAC:
sindikat „Nezavisnost“ Instituta za bakar Bor

Delovodni broj: 23-01/03

Datum: 14.04.2003.

PRIMALAC: Opštinsko javno tužilaštvo Bor

Datum prijema: 15.04.2003.

OPŠTINSKOM DRŽAVNOM TUŽILAŠTVU BOR

Predmet: Krivična prijava protiv vd direktora Instituta za bakar Bor D.O.O. Vlastimira Trujića od 15.04.2003.

Na osnovu naših saznanja obaveštavamo Vas sledeće:

Postoji osnovana sumnja da je vd direktor Vlastimir Trujić zloupotrebio službeni položaj tako što je prisvojio reprezentativne zlatnike (8 komada) preuzete iz Instituta za bakar Bor, a radi davanja suvenir-poklona poslovnim partnerima.

Početkom februara meseca sindikat Institut za bakar „Nezavisnost“ dobio je anonimno pismo u kome je izneta sumnja da 8 zlatnika, namenjenih poslovnim partnerima iz Sirije, nisu uručeni. Imajući tu sumnju u vidu naš sindikat se obratio vd direktoru dopisom br. 287 od 24.02.2003. godine, u kome je između ostalog tražena i informacija i dokazi da su zlatnici stvarno poklonjeni poslovnim partnerima.

U odgovoru koji smo dobili od vd direktora dopisom br. 287/3 od 27.03.2003.  godine nismo dobili odgovor, pa zbog toga sindikat osnovano sumnja da zlatnici nisu predati, i da su bespravno prisvojeni. Time je naneta šteta našem preduzeću pa se zbog toga podnosi ova krivična prijava.

Uz krivičnu prijavu dostavljamo vam i sledeće priloge.

1. Anonimna prijava,
2. Izveštaj sa službenog puta br. 2685 od 04.02.2002. godine,
3. Dopis vd direktoru br. 287 od 24.02.2003. godine,
4. Odgovor vd direktora br. 287/3 od 27.03.2003. godine.

Odbor poverenika

Instituta za bakar Bor „Nezavisnost“

Predsednik: Dragan Štrbac

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

POŠILJALAC:

U ime NN lica sindikat „Nezavisnost“ Instituta za bakar Bor

PRIMALAC: Sekretarijat unutrašnjih poslova Bor (dopis primljen 22.02.2002. godine)

Poštovana gospodo,

Računajući da nakon smene vlasti iako delimične doći će korak po korak do promena kako u ekonomsko-finansijskoj politici poslovanja, politici kadrova i zapošljavanja te ujedno i kontroli prethodnog načina manipulacije i malverzacije dotadašnjeg poslovanja bivšeg rukovodećeg kadra. Međutim, da li zbog lošeg uvida u poslovnu politiku Instituta u celini a posebno po zavodima, ili neupućenosti novog rukovodećeg kadra, SPS se u Institutu za bakar koncentriše i sabotira rad novog rukovodećeg kadra, laže i podmeće lažnu dokumentaciju i služe se i dalje svojim mafijaškim načinom iskazivanja poverenja. I pored ogromnih teškoća u nerazumnim okvirima, razumno je čekanje boljeg i bolje sutra pod uslovom da ne bude malo sutra. Međutim i pored svega stoji:

–         Institut se naglo puni novim kadrovima i opet su to veze i rodbina kao i promenjeni na prethodnim radnim mestima. I dalje se nezna kako to funkcioniše ali funkcioniše. Samovolja se iskazuje na sve strane kao prkos i inat svemu što je ometalo dosadašnji rad eks-gospode.

–         Državni sindikat je za svog predsednika izabrao Jerinu Miailović koja je u prethodnom sazivu kao sekretar zloupotrebljavala svoj položaj i potkradala našu sindikalnu članarinu. Ranije se porodično letovalo na moru a kasnije na Kopaoniku na račun i o trošku sindikata. Kupljen je apartman na Kopaoniku od članarine članova samostalnog sindikata (do skora svih zaposlenih) na ime Dragana Milojkovića. Radnici HTK (Lenče) isplaćeno je 36.000 dinara na ime uplaćene članarine njene i njenog supruga, a istoj radnici je kao socijalnom slučaju kupljen stan u Palestinskom naselju i isplaćeno u gotovini oko 170.000 dinara jer nisu imali da isplate traženih 250.000 dinara. Sve ostalo sitno u odnosu na ovo nije vredno pomena. Bez ikakve kontrole rada prethodnog sindikata dozvoljena je ostavka Dragana Milojkovića bivšeg predsednika samostalnog sindikata bez odgovornosti za nedela i krađe i predsednikom proglašena Jerina Miailović koja je u stvari bila prvi čovek u prethodnom sazivu odnosno čija je reč bila zadnja uz potpis na dokumentu.

–         Voja Dulkanović u sindikatu metalaca plaća se preko Zavoda za metalurgiju i to kao stručnjak za rad na velikim projektima te tako vuče dohodak VSS. Takav kadar metalurgiji nije potreban te i troškovi njegovog dohotka, pa smatram da bi isti mogao da se plaća preko Opštine ili neka ga plaća TIR pošto je bio član Skupštine TIR-a.

–         Sekretarica direktora Trujića je član SPS-a te sa takvim ubeđenjem i mišljenjem ne može obavljati tu funkciju.

–         Umesto Voje Dulkanovića za člana Skupštine RTB-a je biran Čedomir Knežević, čovek koji je dobio dva stana u Beogradu za potrebe privatne firme gde su mu zapošljene obe ćerke i bavi se delatnošču kojom se bavi Zavod za metalurgiju a to je rad sa platinom, zlatom, galvanizacija i dr. Na ime diplomskog rada jedne od ćerki trebovan je prženac iz Zlatare Bor preko Savreta Jankovskog koji do danas nije pravdan a kako kruže priče Institut je to već platio ili će platiti 200.000 dinara.

–         Gospođa Jovanović kojoj čini mi se ističe plaćeno odsustvo pred penziju 1.01.2001. godine, još uvek vodi glavnu reč na rafinaciji, kontroliše rad i menja kadar u okviru sekcije. Za projekat koji je ugovoren još pre četiri godine a i do danas nije završen prima poseban dodatak na dohodak za pregoran rad na projektu i plus se plaćaju saradnici penzioneri. Zna se da je projekat Zambija propao neodgovornošću Ugovarača odnosno rukovodećeg kadra tog projekta (Smatra se da se Projekat vodi na daljinu od strane L. Jovanović, Č. Knežević i J. Marinković). Forsira se proizvodnja platine oksid za koju kako se zna do sada niko nije zainteresovan. U vreme ekspanzije posla na platini pojavio se tada inostrani kupac Jugosloven u inostranstvu navodno zainteresovan za kupovinu veće količine platine oksid, ponet je uzorak a kupac se nije pojavio ni do danas, a kruže priče da je poznanik ili rođak D. Stanković koja u sekciji ima vodeću reč jer je poverilac L. Jovanović.

–         Odeljenje prerade platine po dogovoru sa rukovodiocima u vreme bombardovanja šalje dopis komercijalnoj službi da otpiše učešće platine oko 3 i nešto kilograma u Azotari Pančevo u saglasnosti sa upravnikom Zavoda a po nalogu D. Pavlovića. Zatim opeka sa visokim sadržajem platine i ostalih plemenitih metala od 2,5 tone ušla je ’98. u Institut i do sada nije isporučen metal nakon prerade. Preporuka je da strani ulagač (Gostivar) sačeka april 2001.

–         Glavni magacin plemenitih metala od topljenja, rafinacije i prerade držao je Savre Jankovski, zapravo jedan ključ, drugi Branko Janjić a treći Branko Perić ili Paki. U slučaju da se ne obezbedi novac za dohotke uz strogu tajnost platina je odlazila preko Zorana Mladenovića preko granice jednog dana a sutradan obično lično sa šoferom platinu vozi Branko Perić.

–         Oprema za potrebe Zavoda naručena iz inostranstva (Nemačka) pre nekoliko godina u iznosu negde oko 25.000 DM nije isporučena jer je Institut za opremu dao nešto manje od polovine iznosa. Sada moli isporučioca opreme (firma JAGER) da uvaži plaćeni iznos i doplatu koju će izvršiti preko elektronske industrije Niš i isporuči traženu opremu.

–         Projekat Irak je takođe vrlo škakljiva podloga. Naime S. Nikolić i S. Stević za rukovođenje na ovom projektu primaju devizne iznose po dva osnova. Jedan preko Instituta kao vodeći na projektu a drugi deo preko neke beogradske firme na račune u inostranstvu direktno od investitora. Na projektu rade samo ljudi koji su od velikog poverenja prema gore navedenim a ne od znanja. Znalci su doprineli zaživljavanju projekta a poverenici ubiraju devize. Za poslovne ručkove pravo na potpisivanje u borske kafane imaju S. Nikolić, S. Stević, S. Jankovski, V. Stangačilović i M. Bugarin, pa se jelo šta se htelo familijarno, prijateljski i svakodnevno sve dok nije počela borba za odlazak na rad u inostranstvo. Firma plavi salon kojoj se redovno uplaćuju ugovoreni iznosi u dolarima, koristi opremu uzetu od drugih zavoda. Lična oprema nije kupljena. Kupljeno je nekoliko PS računara sa kompletnom opremom a u funkciji je samo jedan.

–         Za sve manipulacije upoznat je D. Pavlović koji je zapravo glavni vinovnik svega. Znao je za sve što se u Institutu događalo, odobravao prema svojoj koristi, putovao na račun ino-projekata, koristio plemenite metale gde je bio i glavni šef, finansirao razne manifestacije javnog karaktera, gostio funkcionere ondašnje vlasti, finansirao fudbalski klub Slatina i naravno izgradnju Slatine.

–         Povereniku Slađanu odobrava restauraciju stana na račun firme, potom izgradnja privatne kuće a kulminacija svega da mu se dodeljuje kadrovski stan.

–         Za radnike koji nisu zadovoljni ovim ili onim da bi se ućutkali izmišlja se put u inostranstvo za VSS a za SSS koji ni posle 35 godina staža nisu zadovoljili svojim radom ni prema jednom poslu niti nosiocu, naručuju se postrojenja za rad u vrednosti od oko 50.000 dinara.

–         Šofer kome kradu dva putnička automobila i to jedan pun zlata ne odgovara za svoju neodgovornost već funkcioniše prepotentno i dalje kao šofer.

Žao mi je, ali navoda ima još mnogo međutim smatram da je trenutno za rešavanje i kontrolu sasvim dovoljno ovoliko. Klupko se radom odmotava i troši te gospodo smatram da će vašim radom i ostala prljavština izaći na videlo i očistiti se. Vašom ležernošću prema problemima i nonšalantnim ponašanjem prema članovima SPS-a smatram nepodobnom i da ćete se vrlo brzo stopiti u svakodnevnu kolotečinu dvovlašća i postati ONI.

Ukoliko ima netačnosti u podnetom neću se izvinjavati jer se 10 godina niko nije izvinjavao nama gladnima, bolesnim željnim a ne željenim. Nema izvinjavanja za ubice dece svoga naroda.

NN

Ova prijava je kao i mnoge druge zataškana primenom sprege politike, kriminala i pravosuđa.

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

POŠILJALAC:

GSM“Nezavisnost“ Instituta za bakar Bor

Delovodni broj: 10-02/02

Datum: 05.02.2002.

OPŠTINSKOM JAVNOM TUŽIOCU BOR

Predmet: Krivična prijava protiv direktora Instituta za bakar Bor

Obraćamo Vam se u vezi potpisanog protivzakonitog ugovora o autorskim delima br. 71/2001.

Ugovor je potpisan za izradu autorskog rada „Koncepcija otvaranja, transport-izvoz, provetravanje i odvodnjavanje“ dana 07.05.2001. godine pod brojem 71/2001. sa rokom izrade od 01.05.2001. godine do 01. godine. Ugovorena vrednost rada je 42.000 dinara.

Ovaj posao , odnosno rad, je iz delatnosti za koju je poslodavac registrovan, tako da se po članu 135. Zakona o radnim odnosima (koji je tada bio na snazi), nije mogao potpisivati ovakav ugovor za ovakav rad.

Ovakvi ugovori nisu dozvoljeni ni po Zakonu o radu koji je sada na snazi.

Ugovor je potpisan sa penzionerom Stojislavom Aleksandrovićem, iako za ovaj posao postoje utvrđena posebna radna mesta i zaposleni radnici.

Obaveštavamo Vas da, pored toga što je ugovor nezakonit, on nije ispunjen u roku jer trenutno ga rade tehničari u Institutu za bakar Bor u Zavodu za rudarstvo (rade na pripremi priloga za projekat – ne radi se ni o kakvom autorskom radu).

Obzirom na sve napred izneto, molimo Vas da odmah intervenišete jer se radi o klasičnoj zloupotrebi ovlašćenja a na štetu preduzeća i zaposlenih.

Ovo preduzeće je još uvek u društvenoj svojini i izgleda da se pokušava pre privatizacije potpuno obezvrediti nezakonitim prelivanjem novca sa računa preduzeća na privatne račune.

Predsednik Odbora poverenika

GSM „Nezavisnost“

Instituta za bakar Bor

Dragan Štrbac

Prijava je zavedena u Opštinskom javnom tužilaštvu u Boru 04.02.2002. godine, ali je zataškana uz pomoć sprege politike, kriminala i pravosuđa.

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović