U dosadašnjim tekstovima o pljačkaškoj privatizaciji u Srbiji videli smo ulogu Vlade, Stečajnih upravnika, Agencije za privatizaciju i Trgovinskih sudova, kao i neke od drastičnih primera pljačkaških privatizacija. U ovom delu rezimira se istorijat pljačkaške privatizacije Srbije zbog koje je država pala na 130. mesto po korupciji i kriminalu.
U Srbiji su prisutne dve osnovne vrste kriminala – „ulični kriminal“ i „kriminal belih okovratnika“.
„Ulični kriminal“ (krađe, pljačke, uzimanje reketa) pripisuje se najsiromašnijim slojevima društva, a „kriminal belih okovratnika“ (bankarske pronevere, pronevere s računa preduzeća, fiktivni stečaji) rezervisan je za najmoćnije članove društva. Nosioce ovih krivičnih dela teže je otkriti i goniti zbog njihovih uticajnih položaja, mogućnosti da prikriju dela i veze kojima se oni služe da bi izbegli odgovornost.
„Andergraund preduzetničke grupe“ poznate u svakodnevnom životu pod imenom „mafija“ svoj posao su vremenom usavršile, tako da su se danas proširile i na regularne poslove, čime je mafija dobro izgradila „industriju pranja novca“, umešala se u legalne kupovine preduzeća i banaka koje su ranije bile u državnom vlasništvu.
Prvih pet godina vladavine Slobodana Miloševića obeležilo je naglo pogoršanje životnog standarda, što je dovelo do ogromnog broja siromašnih. Krivci za monetarni haos, prema zvaničnim objašnjenjima uvek su bili van institucija. Tvrdili su da je inflacija nešto što ne može da se kontroliše, a svakodnevno preživljavanje u uslovima kada se kurs menjao iz minuta u minut izjednačeno je s borbom za nacionalnu stvar. U tom periodu pod izgovorom sankcija iz zemlje je, prema nezvaničnim procenama, izneto 11,5 milijardi dolara. Veći deo iskorišćen je za funkcionisanje zemlje i privrede, jedan deo za kupovinu oružja, a jednom delu se izgubio trag i prema procenama Evropske unije i Haga taj novac je završio na privatnim računima i kasnije se u zemlju vratio kroz privatizaciju.
Prema procenama iz Evropske unije, više od 60 odsto novca iznetog iz zemlje opljačkano je od građana Srbije. U EU smatraju i da se veliki deo novca svojevremeno iznetog na Kipar vratio kroz privatizaciju u zemlju jer nije na vreme donet zakon koji reguliše učešće stranih investicionih fondova u privatizaciji.
U izbornom programu DOS-a pre 2000. jedno od glavnih obećanja bilo je da će, čim dođu na vlast, vratiti opljačkan novac građanima zemlje koji je iznet na Kipar.To se nije dogodilo. Oni koji su se u vreme Miloševića obogatili švercom i koristeći razne državne privilegije postali su još bogatiji u vreme DOS-a, a u vreme vlade Vojislava Koštunice kupili su više od 100 preduzeća u Srbiji.
Tim opljačkanim novcem se sada kupuju najbolja preduzeća u Srbiji, Knjaz Miloš i tako dalje. Videćete da se recimo u tim takozvanim privatizacijama pojavljuju Mišković, Beko, Ninić, Stefanović, Peconi. To su sve ljudi koji su primili pare iz Srbije, koji su znači opljačkali Srbiju.
Božidar Đelić, ministar finansija 2001-2004: Tu mogu da nagađam kao i svi drugi građani, konstatujem da ne mali broj privatizacija se radi kroz fondove sa Kipra, Paname, Luksemburga, Devičanskih Ostrva i tako dalje. Kao ozbiljan čovek ne mogu da vam kažem da je to dokaz, ali svi mi dobro znamo da se delimično tako reciklira taj novac, apsolutno.
Mlađan Dinkić, guverner NBJ 2000-2003: Posle 5. oktobra je krenuo proces privatizacije, oni koji su donosili Zakon o privatizaciji nisu u tom zakonu predvideli bilo kakvu kontrolu porekla kapitala, bilo kakav rejting firmi, već je bila logika – neka dođe novac pošto smo siromašna zemlja, što više novca, to bolje nama, odnosno kao državi. I onda je krenula takva privatizacija gde su i razni fondovi došli. Ja ne znam šta su neki fondovi koji su kupovali, možda su čisti, možda nisu, to niko ne može da sazna jer svi oni koriste izvore sredstava…
B92: Dobro, to se dešavalo i u vaše vreme, sada, kad su razni fondovi kupovali mnoge velike firme, Knjaz Miloš…
Mlađan Dinkić: I sad je tu isto… šta je sad problem u svemu tome, što su fondovi legitimna pravna lica svuda u svetu, fondovi kupuju po svetu. Ono što je u okviru zakona to je nešto što prosto ne možete ništa da uradite. Sa moralnog aspekta nije svaki novac isti novac, potpuno se slažem.
Dragomir Janković, izvršni direktor Ekonomskog instituta EU: Ne postoji ništa sumnjivije nego da neki privatizacioni fond koji nekim svojim novcem sa računa na nekim of šor destinacijama učestvuje u privatizaciji, šta vam je sumnjivije od toga.
B92: Investicioni fondovi sa raznih ostrva čiji vlasnici nisu poznati kupili su Knjaz Miloš, postali većinski vlasnici Nacionalne štedionice pre prodaje Grcima. Novac je sa ostrva došao i za kupovinu Jugoremedije. Banka Delta, koja je prodata, bila je u vlasništvu of šor kompanije sa Kipra Hemslade, tako da je novac ponovo završio na Kipru, a Srbija ostala bez novca od poreza na dobit.
Iznošenje novca iz Srbije počinje u vreme sankcija. 1992. Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija tadašnjoj Jugoslaviji uvodi sankcije kojima je zabranjena legalna razmena robe sa inostranstvom. Država počinje da osniva of šor kompanije koje za cilj imaju prikrivanje poslovanja Beogradske banke na Kipru, kojoj je rad zbog sankcija bio onemogućen. Zanimljivo je da je svaku od tih firmi osnovala advokatska kancelarija Tasosa Papadopulosa, koji je u međuvremenu postao predsednik Kipra. Haški istražioci, ali i MUP Srbije, još 2001. su utvrdili da je državni vrh Slobodana Miloševića stajao iza osam of šor kompanija na Kipru čiji su računi u kiparskim i grčkim bankama korišćeni za prebacivanje milionskih suma deviza koje su iznete iz Srbije, ali i za razne bankarske transakcije. Pošto je Beogradska banka osnovala svoju of šor banku na Kipru, a u vreme sankcija ta banka osnovala svoje of šor firme koje su preuzele ulogu banke i na čijim računima su se nalazili milioni, postavlja se pitanje da li je trebalo ugasiti četiri banke u Srbiji pre no što u njihov bilans uđe novac iznet iz zemlje i koji se nalazio na računima tih of šor kompanija.
Mlađan Dinkić: Ta dva procesa nemaju veze jedan s drugim zato što je novac na Kipar iznošen ilegalno, polagan na račun Beogradske banke knjigovodstveno, a suštinski je kasnije retransferisan dalje, tako da je Beogradska banka bila suštinski protočni bojler, to nikada nije bio kapital koji je bio položen trajno u Beogradsku banku. Tako da proces zatvaranja četiri banke nema nikakve veze s procesom iznošenja novca na Kipar posredstvom Beogradske banke.
Vladan Batić, ministar pravde 2001- 2004: Te banke nije trebalo da budu zatvorene jer u njihov bilans nisu ušle njihove pare koje su se nalazile u Beogradskoj banci na Kipru, odnosno na računima fantomskih of šor kompanija koje je formirala Beogradska banka. Prema tome, nisu one mogle biti likvidirane dok se ne napravi kompletan saldo gde su te pare. Ponavljam, iz Beobanke, iz Investbanke, iz Jugobanke, sve pare su se slivale u trezor Beogradske banke. Iz trezora Beogradske banke avionima noću, u džakovima, kesama, koferima, akten-tašnama odlazile su na Kipar.
Mlađan Dinkić: Za laika, kad kažete običnom čoveku – ej, zatvorili su banku da bi uklonili tragove, pa to može da poveruje samo onaj ko se ne razume u bankarstvo jer zatvaranjem bilo koje banke ne uništava se dokumentacija o njenom poslovanju iz prošlosti, a suština problema kiparskih para je vezana za devedesete, a ne za 2002, kada su zatvorene. U momentu kada su zatvorene te banke više nisu ni služile za ono što su služile tokom Miloševićevog perioda, one su ostale prazne ljušture na kojima je bilo nešto novca koji je ostao u stečajnoj masi.
B92: Međutim, 2001. se ispostavilo da su osobe koje su zvanično zavedene u papirima kao vlasnici većine tih of šor kompanija to zapravo nisu ni bile, odnosno da tih nekoliko godina nisu uopšte znale da kroz račune navodno njihovih kompanija prolaze gotovo svakodnevno milionski iznosi. Takav je bio slučaj s radnicima Beogradske banke Radmilom Budišin i Ljiljanom Radenković, koje su tužile Papadopulosovu kancelariju zato što je uz, kako tvrde, pomoć Borke Vučić njihov potpis zloupotrebljen.
Predrag Đorđević: To je bilo zvanično, znači defakto firma Beogradske banke, de jure Ljiljane Radenković, Papadopulos je morao da vrati tu firmu i Ljiljani Radenković da je da i da kaže – gospođo Radenković, mi smo s vašom firmom radili pet godina bez vašeg znanja, ili 10 godina, evo vama vaša firma ili je morao da kaže – evo firma Dinkiću, pošto Beogradske banke više nema, to je njena firma. Znači, jedno ili drugo, znači, Dinkić je odlučio da Papadopulosu ostavi da upravlja tim firmama, to je po našem zakonu zabranjeno. Po našem zakonu krivičnom iznošenje para, stavljanje na račun pod kontrolu stranaca je zabranjeno izričito i za to se ide u zatvor.
B92: Zašto ste ostavili Papadopulosu da njima kontroliše? Vi ništa niste mogli tu da uradite?
Mlađan Dinkić: Zaista ne znam, ja kao guverner… to zaista nije bio moj posao.
B92: Ali ako gledamo kroz Beogradsku banku, koja je bila vlasnik tih of šor kompanija, nešto na taj način?
Mlađan Dinkić: Ne, moj posao kao guvernera je bio da vodim računa o bankarskom sektoru u celini, između ostalog zbog toga što su četiri državne banke bile izuzetno nesolventne, imale gubitak od oko osam milijardi maraka tadašnjih. Mi smo doneli odluku, s Vladom Srbije, da zatvorimo sve četiri banke, uključujući Beogradsku banku. Tu je prestala moja nadležnost kao guvernera. Znam da je Agencija za stečaj i osiguranje, stečaj banaka i osiguranje depozita, tražila od kiparskih vlasti podatke o stanju računa Beogradske banke kako bi uključila ukupni bilans Beogradske banke, međutim, nikada te podatke kiparske monetarne vlasti nisu dostavile Srbiji.
Borka Vučić, direktorka Beogradske banke do 2001: Stečaj Beogradske banke nije završen, a Beogradsku banku čini i Beogradska banka Kipar… Sve što je Beogradska banka, ako je on Antexol Beogradska banka, jeste, sigurno. To što je registrovano kao Beogradska banka to sigurno njoj pripada i ja mislim da će jednog dana morati da se završi, ne može to da se otegne 10 godina, već šest godina je mnogo
B92: Da li je sadašnja vlast trebalo da preuzme kontrolu nad firmom Antexol?
Borka Vučić: Neka pokušaju (Napomena: Borka Vučić je 01.08.2009. godine nastradala pod misterioznim okolnostima u saobraćajnoj nesreći kod Lapova).
B92: Banke su ugašene, a tadašnji savezni ministar za finansije Jovan Ranković podneo je ostavku jer su, kako je rekao, Dinkić i Labus doneli odluku da ugase četiri banke bez njegovog znanja. Jovan Ranković tada javno optužuje Dinkića. Zanimljivo je da šef kabineta tadašnjeg predsednika Koštunice Ljiljana Nedeljković piše pismo Jovanu Rankoviću povodom najavljenog gostovanja u TV emisiji s Mlađanom Dinkićem.
Pismo Ljiljane Radenković, koje je potpisao i Vojislav Koštunica: Dragi profesore, molim vas da večeras ne budete previše oštri prema Mlađanu Dinkiću. On je prema nama, Demokratskoj stranci Srbije, krajnje blagonaklon, pre svega prema Voji, i iskreno govoreći Demokratska stranka ga žestoko napada. Ne treba nam da od njega pravimo neprijatelja, kada nam je potreban kao saveznik. Nemojte, molim vas, zameriti zbog ovakvog obraćanja. Mnogo pozdrava i veliko hvala.
Mlađan Dinkić: Ranković me tada napadao zbog odluke da zatvorimo banke, pri čemu, ponavljam, to nije bila odluka samo moja kao guvernera, do te odluke smo došli konsenzusom Đinđić i ja, kao premijer i guverner, uz saglasnost tadašnjeg ministra finansija Đelića, Aleksandra Vlahovića kao ministra privrede, jer smo videli da je dubioza tolika da ne vredi trošiti novac poreskih obveznika za pokušaj rehabilitacije jer se pokazalo u drugim zemljama istočne Evrope da oni koji su pokušali da iz budžeta saniraju banke na kraju nisu uspeli i te banke su svejedno posle nekoliko godina otišle u stečaj. Tako da, zašto je to pisala šefica tadašnjeg kabineta Koštunice, pretpostavljam zato što je na kraju Koštunica stao na našu stranu, bez obzira na to što su njegovi savetnici bili protiv.
B92: Pored osnivanja of šor kompanija na Kipru Borka Vučić osnovala je tokom devedesetih banku Euro aksis u Moskvi koja je kasnije promenila ime u Veksim. Prema nezvaničnim informacijama, deo novca koji je iznet iz zemlje završio je i u toj banci. Euro aksis osnovan je za potrebe funkcionisanja Naftne industrije Srbije i Elektrodistribucije u vreme sankcija. Tadašnji i sadašnji biznismeni Vuk Hamović i Vojin Lazarević bili su vlasnici 28 odsto te banke. Iako je bilo zabranjeno u njoj držati više od 5 odsto deviznih rezervi države, guverner Mlađan Dinkić je već u decembru 2000. počeo da uvećava devizne rezerve u toj banci. Sa 4,6 miliona dolara u martu 2003, na računu banke u Moskvi bilo je čak 60 miliona dolara.
Božidar Đelić: To je dosta umršena stvar. Da pojednostavim, taj novac je služio da se kroz kredit, bez novca novog, otkupi Nacionalna štedionica, da to uradi nekoliko lokalnih tajkuna. To je ono što morate da shvatite, prva stvar je da je Narodna banka mimo želje Jelašića držala novac i povećavala taj iznos novca sa nekih 5-6 miliona na 58 miliona dolara i taj novac je višekratno služio tim ljudima koji su posle otkupili tu banku, tu rusku banku, prvo da tim novcem državnim otkupe Nacionalnu štedionicu, drugo, da time garantuju uvoz struje u našu zemlju i tako pobeđuju na tenderima EPS-a.
Mlađan Dinkić: Mi smo imali 35 banaka koje su poslovale posredstvom Veksima jer je sve do 2002. i 2003. delovao takozvani spoljni zid sankcija. Drugim rečima, bilo je daleko skuplje otvarati akreditiv za plaćanje uvoza u banci Dojče banci ili u banci ABM ambro nego u banci Veksim i klijenti naših domaćih banaka su masovno tražili da im se plaćanja ne vrše preko poznatih svetskih banaka nego preko banke Veksim koja je najmanju proviziju naplaćivala za tu uslugu. Samim tim je rastao pritisak da se drži likvidnost te banke, međutim, nikada učešće rezervi NBJ u Veksimu nije prešlo 5 odsto, što je bilo u skladu s tadašnjim propisima.
B92: Imam podatak da je prešlo sedam.
Mlađan Dinkić: Nikad nije prešlo iznos koji je bio propisan u tom momentu kada su rezerve držane. U momentu kada sam ja otišao sa mesta guvernera bilo je ispod dva odsto deviznih rezervi u Veksimu.
B92: Da li znate u tom momentu ko je vlasnik te banke?
Mlađan Dinkić: Zaista ne znam, znam samo da su se menjali.
B92: Ne znate da su Vojin Lazarević i Vuk Hamović?
Mlađan Dinkić: To sam samo čuo u štampi, međutim, postoji mnogo vlasnika te banke koji su se menjali, nikad nisu bili isti vlasnici, nego su se menjali tako što su ovi kupovali, ovi prodavali. Ali isto, i za slučaj Veksima ne postoji ama baš nijedna krivična prijava ni protiv koga.
B92: 2004. Vuk Hamović i Vojin Lazarević su preko povezanih firmi putem dokapitalizacije postali pojedinačno vlasnici najvećeg paketa akcija Nacionalne štedionice. Sve je počelo 2001. kada je doneta odluka da se formira Nacionalna štedionica koja će preuzeti isplatu stare devizne štednje. Prvi osnivači i vlasnici bili su između ostalog Jugoslovenska banka za međunarodnu i ekonomsku saradnju, Beopetrol AD, Ju garant banka i Toza Marković Kikinda. Istog dana kada je osnovana, Štedionica je od Narodne banke dobila dozvolu za rad. Istovremeno, Štedionica je dobila pravo da servisira 84 odsto stare devizne štednje. Ukupan iznos koji je država trebalo da vrati građanima je bio 4,5 milijardi evra. Među privilegijama koje je dobila bilo je dobijanje ekskluzivnog poslovnog prostora i to sedišta Narodne banke Jugoslavije, centrale ZOP-a i glavna filijala ZOP-a, koja je u međuvremenu zatvorena, i to na besplatno korišćenje. U februaru 2002. guverner i direktor Štedionice potpisali su ugovor o obučavanju zaposlenih, pa su dotadašnji radnici ZOP-a prešli da rade u Štedionicu, istovremeno primajući platu Narodne banke. U javnosti se tako stekao utisak da se radi o novoj jakoj državnoj banci.
Mlađan Dinkić: Od početka, kad je dospela u javnost, tema Nacionalne štedionice je zapravo politički iskontruisana. To tvrdim zato što nije bilo nijedne reči o Nacionalnoj štedionici sve dotle dok nisu raspisani izbori 2003. Nacionalna štedionica postaje tek tema na jesen 2003, kad su raspisani izbori, pa zapitajte se zašto je to tako. Zato što je tada gospodin Đelić, koji je bio u suprotnoj stranci, u Demokratskoj stranci, želeo da politički napada svog suparnika, mene kao nekog ko sam bio u stranci G17 plus. Zašto nije ta pitanja postavljao dve godine ranije, to je pod jedan, dakle, sva priča o Nacionalnoj štedionici je oduvek bila politička priča kad govorimo o toj temi u javnosti.
Božidar Đelić: Ja sam pokušao, znam da je to dosta komplikovano, da objasnim šta se dešava, sada kažu oni koji su to radili da je to super projekat, da je sada ta banka prodata veoma skupo, da sada ne znam šta je država dobila, ali je realnost da je, prema onom šta je država unela u to, to veoma loša investicija za državu. Sigurno je bila izvanredna investicija za one koji su učestvovali u tom poslu.
Mlađan Dinkić: Većinsko vlasništvo država gubi u Nacionalnoj štedionici u septembru 2003, kad ja nisam bio ni na kakvoj državnoj funkciji jer su me smenili tri meseca ranije. Tad sam bio guverner, naime, do jula 2003, a tek u septembru 2003. Nacionalna gubi većinsko vlasništvo. Ako me pitate zašto je izgubila, zato što Đelić tada preko svojih ljudi koji su bili u Upravnom odboru Štedionice, kao što je njegov direktor Zoran Pajić, nije čak ni prisustvovao sednici gde se vršila dokapitalizacija, niti je tu dokapitulizaciju sam izvršio, mogao je da da ili pare ili da traži da se deo zgrada konvertuje u kapital. On nije tražio ni jedno ni drugo. I kad se to desilo moglo je da mu bude krivo zašto to nije uradio, ali nije fer da za to mene napada koji sam običan građanin, van bilo kakve funkcije.
Božidar Đelić: I tada je krug lepo zatvoren i po tome je za mene Nacionalna štedionica i bila… imao sam ja i krivične prijave i sve su pale zato što sam ja govorio samo ono što je činjenično tačno, kao što vam sada radim, sve je to palo zato što sam u pravu. Ja nemam ništa protiv nikoga, ali branim kad sam u državi državne interese. I to sam hteo da odbranim u slučaju Nacionalne štedionice. Za mene je to najveći slučaj ekstraprofita od 5. oktobra do danas, bez ikakvog premca.
Mlađan Dinkić: U slučaju dokapitalizacije Nacionalne štedionice sektor kontrole Narodne banke je proveravao da li se radi o povezanim licima i utvrđeno je da se ne radi o povezanim licima.
B92: Detalji o dokapitalizaciji objavljeni su u izveštaju UBPOK-a do kog je došla ekipa emisije Insajder. Iz tog policijskog izveštja vidi se kako su Vuk Hamović i Vojin Lazarević postali pojedinačno vlasnici najvećeg paketa akcija u Nacionalnoj štedionici pre njene prodaje.
Najveći kupci akcija bila su četiri preduzeća iz Beograda, Skvadra, Pima, Principal export-import i Dajners klub. Ta četiri preduzeća imala su račune u banci Euro aksis, gde je račun imala i Nacionalna štedionica. Oni su kupili akcije prodajom deviza sa svojih deviznih računa. Naime, istog dana, 13. septembra 2002. na račun Nacionalne štedionice u banci Euro aksis u Moskvi legle su dve uplate od 600.000 evra i dve uplate od po 600.000 dolara. Novac su dobili Dajners klub i Principal, a kao svrha uplate navedena je dokapitalizacija, dok je novac u korist preduzeća Skvadra i Pima uplaćen kao avans za robu. Sve četiri uplate izvršilo je preduzeće Koprom iz Beča. Proverama je utvrđeno da je firma Koprom iz Beča u vlasništvu jedne moskovske i jedne likvidirane austrijske firme, a da je kao direktor upisana Jovanka Lajtput Ivanišević. Suvlasnik u firmama Dajners i Principal je Obrad Sikimić. Proverama je utvrđeno da novac koji je legao na firmu Dajners klub potiče sa britanskih Devičanskih Ostrva i to sa firme Findejl enterprajz limitid. Preduzeće Pima registrovano je 1995, kao vlasnici upisani su Pluto International Company Limited sa Sent Vinsenta s 90 odsto. Firma Pluto international registrovana je na Grenadirskim Ostrvima, a osnivači su Vladan, Olivera i Vojin Lazarević. Preduzeće Skvadra registrovano je 1999, kao direktor je upisan Stevan Aksentijević, kao zamenik direktora upisan je Zoran Milovanović, koji je do 1998. bio direktor Pime. Osnivač preduzeća je takođe firma sa Grenadirskih Ostrva. Međutim, sedišta preduzeća Pima i Skvadra nalaze se na istoj adresi, u Ulici Koste Glavinića 8a, i koriste zajednički poslovni prostor, prateću opremu i telefone. Tokom 2002. došlo je do sekundarne prodaje akcija. Deo akcija banke Jubmes kupila je Vlada Srbije, a deo krajem 2002. preduzeće Dajners klub.
U januaru 2003. preduzeće Pima kupilo je akcije Toze Markovića. Početkom 2003. vlasnička struktura u Nacionalnoj štedionici je takva da četiri privatna preduzeća postaju vlasnici 37 odsto akcija Nacionalne štedionice, a Srbija poseduje 13,83 odsto. Odluka o trećoj emisiji akcija doneta je u aprilu 2003, a uplata je vršena u septembru 2003. Kupci su bili preduzeća Mali kolektiv iz Beograda i firma Elim iz Beča uloživši po 2,5 miliona evra. Preduzeće Mali kolektiv 91 odsto je u vlasništvu firme Angloeuropian Marketing, registrovane na britanskim Devičanskim Ostrvima. Vlasnik i direktor te firme je Vuk Hamović iz Beograda. Firma Mali kolektiv kupovinu akcija izvršila je novcem od prodaje banke Trast iz Beograda koja je bila u vlasništvu Malog kolektiva. Proverama je utvrđeno da je firma Elim iz Beča osnovana 1995, a kao vlasnici upisani su Gorohov Aleksej i Gorohov Igor. Dva preduzeća posle kupovine akcija postala su vlasnici po 13,67 odsto akcija, udeo četiri preduzeća koja su prethodne godine kupila akcije bio je ukupno 26,88 odsto, dok je vlasnički udeo države pao na 10,05 odsto. Kada je tokom 2005. i 2006. grčka banka EFG kupila Nacionalnu štedionicu za paket Vuka Hamovića i Vojina Lazarevića, koji su uložili 6,2 miliona evra i 1,2 miliona dolara, plaćeno je 41 milion evra. Država koja je svoj udeo 2005. uvećala na 37 odsto prodajući Štedionici ranije ustupljen prostor dobila je 35 miliona evra.
Božidar Đelić: Jasno je da je to veoma sofisticirano smišljeno. Verujte, ja znam malo finansije, ali s tom malom ekipom koja je mogla to da razmrsi trebali su nam dani i nedelje, išlo je do čak i veoma zabavnih stvari. Na primer, da bi opravdali dolazak deviza u zemlju, ogranci tih lokalnih of šor firmi su govorili da im ta ruska banka šalje novac jer žele da uvezu žito i kukuruz, pardon, kukuruz, da, uvoze kukuruz. U sred dana se predomisle, umesto da kupe kukuruz, kupe Nacionalnu štedionicu. I tako u jednom danu zatvore papire, a novac se nije ni mrdnuo iz Moskve jer Nacionalna štedionica, kad je dobila pare za svoje akcije, kaže – jao, pa, hajde ostavite pare na mom računu, gde, pa u Moskvi. Tako da novac se uopšte nije pomerao, ostao je tamo gde jeste, papir, papir, papir, novac, a novac koji je omogućio sve to, Narodna banka.
Mlađan Dinkić: Zbog toga je to bila veoma uspešna transakcija jer su svi ciljevi ostvareni. S jedne strane novac je štedišama nesmetano isplaćivan u onim teškim početnim godinama kada je još bilo mnogo štediša koji su čekali u redovima jer ta banka nije bila opterećena nekim drugim poslovima, to joj je bio glavni posao, a na kraju krajeva, država je uložila minimalan novac u tu banku, svega sedam miliona evra da bi na kraju izvukla skoro šest puta više.
B92: Iako se u javnosti često postavljalo pitanje zašto je država izgubila kontrolni uticaj u banci koja je od prvog dana koristila niz privilegija Narodne banke, nikada nije utvrđeno postojanje nečije odgovornosti. Tokom 2004. UBPOK je po nalogu vlade Zorana Živkovića izvršio provere u vezi s dešavanjima oko Štedionice. Izveštaj je dostavljen, ali vladi Vojislava Koštunice, a krivične prijave nikada nisu podignute. Krajem 2004. Savet za borbu protiv korupcije uradio je obiman izveštaj o Nacionalnoj štedionici i tražio da tužilaštvo ispita koji su sve propisi prekršeni, koje ličnosti su umešane i da li postoje dokazi o korupciji. Ponovo se ništa nije dogodilo. Posle sastanka na kom su predsedniku Vlade Vojislavu Koštunici predstavljene sve pojedinosti Savet i predstavnici Vlade nisu se više nikada sastajali. Prva velika finansijska afera za vreme vlade Vojislava Koštunice bila je vezana za privatizaciju Knjaz Miloša. Većinski vlasnik fabrike mineralne vode Knjaz Miloš sredinom decembra 2004. postao je investicioni fond sa Kajmanskih Ostrva FPP Balkan limitid s 57 odsto. Konsultant tog fonda bio je Milan Beko, koji se nakon povlačenja iz javnosti 2001. prvi put pojavio javno kao učesnik u nekoj privatizaciji. Procene državnih organa bile su da je za budžet bilo najpovoljnije da akcije Knjaza otkupi francuska firma Danon udružena s košarkašem Vladom Divcem.
Miroljub Labus, potpredsednik Vlade Srbije, novembar 2004: Politički šta to znači, vrlo jednostavno pitanje, da li ovde pravila igre postavlja Vlada i zakon i Skupština ili tajkuni, ekstraprofiteri i vlasnici sumnjivog novca, i to moramo da vidimo za par dana i to je test na koji politički moramo da odgovorimo.
B92: Tokom trgovanja akcijama Knjaz Miloša u roku od pet dana desilo se nekoliko munjevitih preokreta. Dva člana Komisije za hartije od vrednosti završila su u bolnici, jedan u predinfarktnom stanju. Održana je jedna od retkih noćnih sednica kabineta Vojislava Koštunice, a ubrzo konferencija za štampu premijera. Tužilaštvo se po nalogu Vlade našlo u prilici da traži poništenje jedne odluke iako za to nema zakonska ovlašćenja, a UBPOK je celu priču počeo ekspresno da ispituje. Kada je krajem novembra 2004. privatizacija Knjaz Miloša ulazila u završnu fazu, a Vladi Srbije zbog skandala s prodajom fabrike pretio krah, opšti zaključak je bio da se sve okolnosti oko privatizacije moraju ispitati, a da se oni koji su kršili zakon moraju krivično goniti. Dve godine kasnije očigledno je da je skandal zataškan jer posao koji je uradio UBPOK nije doveo do krivičnih prijava. Anketni odbor u Skupštini Srbije nije imao nikakve posledice, a javnosti je ostalo nejasno ko je na koga u tom procesu vršio pritisak. Insajder je došao do izveštaja koji je o ovoj privatizaciji uradio UBPOK. Najpre se košarkaš Vlade Divac udružio s francuskom firmom Danon i formirao Apurnu. Vlada Srbije ocenila je da je ponuda Apurne bila najbolja i odlučila da svoj deo akcija proda Francuzima. Prvi problem desio se 20. novembra 2004. u krugu fabrike na sastanku predstavnika Apurne i akcionara Knjaz Miloša, kom su prisustvovali i predstavnici Komisije za hartije od vrednosti.
Iz izveštaja UBPOK-a: U svom obraćanju akcionarima Knjaza, odnosno tokom izlaganja, Snežana Divac je putem mobilnog telefona navodno dobila informaciju koju je javno i saopštila, da je košarkaš Predrag Danilović spreman da pokloni 3.500 dinara svim akcionarima kompanije Knjaz Miloš po jednoj akciji ako se odluče da prihvate ponudu kompanije Danon i Vlada Divca. Nakon toga nastala je opšta euforija, predstavnici Komisije koji su vršili nadzor odmah su reagovali i ukazali da je tako narušena zakonom propisana procedura.
B92: 22. novembra 2004. održana je sednica Komisije za hartije od vrednosti na kojoj je odlučeno da se francuska firma diskvalifikuje iz privatizacije Knjaz Miloša. Predstavnici Vlade Predrag Bubalo, Miroljub Labus, ali i savetnici Vojislava Koštunice prema policijskom izveštaju počinju da intervenišu zbog takve odluke.
Iz informativnog razgovora, Milko Štimac: Milko Štimac je izjavio da je Komisija u ponedeljak ujutru 22. novembra održala sednicu zbog događaja u Aranđelovcu tokom nedelje, te da pre sednice i tokom sednice nije bilo sporno da li je povređen zakon i da li ponuđača Apurna treba kazniti, nego da li je odluka opravdana. Po izjavi Štimca nakon sednice razgovarao je s predstavnikom ekonomskog odeljenja francuske ambasade i obavestio ga o odluci Komisije. Nakon sat vremena pozvao ga je ministar Predrag Bubalo iz Francuske i pitao ga šta to rade. Posle toga zvao ga je i potpredsednik Vlade Miroljub Labus sa sličnim pitanjem, a obojici je izneo stavove i jedinstveno mišljenje Komisije. Nakon toga krenuo je na ranije zakazan razgovor s ministrom finansija Mlađanom Dinkićem, ali mu je na stepenicama u zgradi Vlade pozlilo, pa ga je hitna pomoć odvezla u Urgentni centar. U narednom periodu Štimac nije dolazio u Komisiju, ali je bio u telefonskom kontaktu sa ostalim članovima. U četvrtak rano ujutru 25. novembra 2004. kod Štimca je došao Marko Obradović iz kabineta potpredsednika Vlade Miroljuba Labusa i rekao mu da je neophodno da se nađe izlaz iz situacije, odnosno da se poništi rešenje koje je doneto prethodnog dana, a sve ovo na osnovu pisma javnog tužioca.
B92: Ostavku bez detaljnog obrazloženja podneo je član Komisije iz Demokratske stranke Dušan Bajec.
Mlađan Dinkić, decembar 2004: Vi govorite o jednoj strani posledica, a niko ne govori o pritiscima Milana Beka, koji stoji iza FPP-a na članove Komisije.
B92: Iste noći, međutim, održana je sednica Vlade Srbije gde je zaključeno da nadležni organi treba da ocene zakonitost rešenja Komisije za hartije od vrednosti, da diskvalifikuje ponudu kompanije Danon i Vlade Divca i da MUP i tužilaštvo preduzmu sve radnje kako bi utvrdilo da li je bilo krivičnih dela u postupku preuzimanja kompanije Knjaz Miloš. Desetak sati kasnije Javno tužilaštvo od Komisije je tražilo poništenje odluke, što je Komisija i uradila donoseći novi zaključak o poništavanju čitavog procesa prodaje akcija. Novi postupak trebalo je da traje do 6. decembra, od učešća su odustali i Apurna i Pivovarna Laško. Vlasnik je postao FPP Balkan limitid, čiji je stručni konsultant bio Milan Beko. Privatizaciju Knjaz Miloša pratili su pokušaji svih zainteresovanih kupaca da dođu do članova Vlade i da tako intervenišu.
Iz informativnog razgovora, Miroljub Labus: U izveštaju Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala do kog je došao Insajder navodi se da je Labus izjavio da su na zahtev francuske ambasade predstavnici kompanije Danon tražili sastanak s premijerom Koštunicom i s njim, a taj sastanak je realizovan 7. oktobra 2004. u njegovoj kući jer je u to vreme bio bolestan. Sastanku je bio prisutan potpredsednik kompanije Danon sa svoja dva sagovornika, među njima Nikola Živanović. Tema sastanka i interesovanje francuske kompanije bilo je da li moraju u kasnijem postupku da otkupe svih 100 odsto akcija i da li je moguće da deo plaćanja izvrše obveznicama stare devizne štednje. O svemu navedenom u potpunosti je bio informisan i Koštunica. Posle sastanka Labus je telefonirao premijeru da bi ujedinili stavove pre njegovog susreta sa istom delegacijom. Labus je takođe rekao da je oko 1. oktobra Beko tražio sastanak u vezi s privatizacijom Knjaz Miloša, ali da do istog nije došlo jer se u zakazano vreme nije pojavio.
B92: Milan Beko nekoliko puta je pozivao i tadašnjeg ministra finansija Mlađana Dinkića, navodi se u izveštaju UBPOK-a.
Iz informativnog razgovora, Mlađan Dinkić: Mlađan Dinkić je u iskazu policiji rekao da ga je više puta pozivao Beko, ovlašćen predstavnik Balkan limitida, koji se interesovao za postupke predstavnika Vlade u tom slučaju. Beko je negodovao zbog navodnog favorizovanja jednog kupca, odnosno kompanije Apurna.
B92: Sredinom decembra FPP Balkan limitid, iza kog stoji Milan Beko, saopštio je da ima oko 57 odsto akcija. Samo mesec dana kasnije pojavljuje se firma Salford kao suinvestitor i najavljuje da neće biti konkurent većinskom vlasniku. Iako je uporno demantovao da iza FPP-a i Salforda stoje isti ljudi, zanimljivo je da je Milan Beko bio i konsultant kompanije Salford koja predstavlja investicioni fond sa Gibraltara, a koji se pojavio u privatizaciji mlekara u celom regionu. U februaru, FPP je Salfordu prepustio upravljanje aranđelovačkom fabrikom Knjaz Miloš koji danas ima oko 38 odsto vlasništva. Zanimljivo je da je sekretarka Komisije za hartije od vrednosti koja najpre nije kaznila FPP, a potom jeste kaznila konkurenta, Olivera Savović ranije radila kao jedan od direktora u beogradskoj firmi Dibek, koja je bila u vlasništvu Milana Beka. Zanimljivo je i to da je Milan Beko 2005. preko investicionog fonda Wordfin povezanog s firmom FPP Balkan limitid privatizovao i Luku Beograd. Mali akcionari tog preduzeća već duže pokušavaju da dokažu da je privatizacija izvršena po višestruko nižoj ceni, da su oštećeni i da je veliki broj kvadrata u centru Beograda završio kod novog vlasnika iako to ekskluzivno zemljište nije ni bilo predmet prodaje. Milan Beko bio je 1997. srpski pregovarač u prodaji 49 odsto Telekoma Srbija italijanskom Stetu i grčkom Oteu. Telekom je prodat za oko 1,3 milijardi maraka. Beko je čovek koji je naložio da se novac od prodaje Telekoma uplati u malu grčku banku gde su račune držale srpske of šor kompanije. Dalje kretanje tih sredstava za istražioce Haškog tribunala bio je jedan od ključnih dokaza da država upravlja sa osam of šor kompanija jer je i novac od prodaje Telekoma završio na tim računima.
Borka Vučić: Ja sam onda ovako, što kažu neki bankari, bila kraljica kada je milijarda i 500 legla na račun fonda kod Beogradske banke, odnosno kod banke u Grčkoj, ne na Kipru.
B92: I onda je to išlo dalje na račune?
Borka Vučić: To nije išlo ni na kakve račune, to je išlo isključivo tamo gde je Upravni odbor doneo odluku da se plasira.
Verica Barać: Čak se Savet u jednom trenutku bavio, pokušao da se bavi, prodajom Telekoma i tim novcem od Telekoma, ali smo tad, već to je bila 2003, posle premijerovog ubistva, tad smo shvatili da se do… makar mi do podataka nismo mogli da dođemo.
B92: Međutim, dokumentacija do koje je došao Insajder pokazuje brojne sumnjive transakcije oko prodaje Telekoma.
Desetog juna 1997. prodato je 49 odsto Telekoma Srbija i to italijanskom Stetu 29 odsto i grčkom Oteu 20 odsto. Nikada nije osporena sumnja da su na tom poslu italijanski i srpski akteri zaradili. Jedina ozbiljna istraga do sada vođena je u Italiji 2001, ali ništa nije utvrđeno. Saslušavan je i Beko, međutim, dokumentacija do koje je došao Insajder pokazuje brojne sumnjive transakcije oko prodaje Telekoma. Stet na ime kupovine 29 odsto Telekoma šalje u European Popular Bank više od 700 miliona maraka i to da se podeli na tri računa, prvi za Natvest sekjuriti limitid, na račun u Paribas Frankfurt, više od 16 miliona nemačkih maraka. Drugi za Velgoč na račun u banci Barkles banci London, funte u protivvrednosti 1,7 miliona maraka, treći za BB DD Cyprus račun u European Popular Bank na podračun Fond za razvoj Srbije više od 680 miliona maraka. Ote na ime kupovine 20 odsto Telekoma šalje u European Popular Bank više od 540 miliona maraka i to da se podeli na tri računa, prvi za Netvest sekjuriti limitid na račun Paribas Frankfurt više od 12 miliona maraka. Drugi za Velgoč na račun u banci Barkles London, funte u protivvrednosti više od 1,3 milion maraka, treći za BB DD Cyprus račun u European Popular Bank na podračun Fond za razvoj Srbije više od 529 miliona maraka. BB COB-u sumu koju je dobila na ime prodaje dela Telekoma šalje na račune nekoliko of šor kompanija koje se nalaze na Kipru, po 160 miliona maraka prebačeno je na Hilsej, Verikom i Braunkord. Suma od 350 miliona plaćena je istog dana na račun Kramdor investment menadžment, ta firma je uvidom u registar osnovana na britanskim Devičanskim Ostrvima. Predstavnik BB COB-u firmu Krandor naziva našom firmom. Nije poznato čija je firma Krandor i ko je zapravo uzeo proviziju od 350 miliona. Nekoliko meseci kasnije holandski Stet je još jednoj našoj of šor firmi MCC uplatio 2 miliona maraka, namena nije navedena.
Verica Barać: Danas su oni bogati ljudi, o čijem novcu se više ne pita ništa. Otkud Bojiću pare da kupi najmoderniji skener u Srbiji? Otkud su ti ljudi uopšte.. otkud njima novac da kupuju u privatizaciji, da kupuju firme legalno? Ova vlada je zaista napravila kontinuitet s Miloševićevim režimom i očigledno da sad sve one koji su nekako bili udaljeni sad vraća. Koliko mi možemo kao građani da vidimo zaista je uspostavljeno ono staro vreme, ljudi se vraćaju, novac im je ostao, oni su danas moćni, bogati, poštovani.
B92: Predrag Ranković Peconi široj javnosti je postao poznat najpre po jeftinim cigaretama Fast koje je počeo da proizvodi krajem devedesetih. Šireći posao posle 2000. do danas je postao vlasnik Rubina, Vitala, Ratara, a kupio je i Beogradsku industriju piva. Vlasnik je Albusa i fabrike šporeta Milan Blagojević. Za Peconija su mediji pisali da je počeo da radi poker aparatima, da je tako došao do prvog miliona, a prema nekim izvorima bio je jedan od velikih državnih dilera deviza u vreme hiperinflacije. U vreme vlade Zorana Đinđića Predraga Rankovića je Demokratska strank Srbije označila kao kriminalca i člana Surčinskog klana. Uhapšen je u akciji Sablja. Kada je pušten iz zatvora, DSS je tražio odgovor na pitanje zašto su bez ikakvog obrazloženja pušteni iz pritvora Milan Narandžić Limun i Ranković. Oni su, prema informacijama iz policijske bele knjige o kriminalnim grupama i pojedincima, istaknuti članovi Surčinskog klana koji postoji i deluje makar od 1990, podsećali su tada javno, gotovo svakodnevno predstavnici DSS-a. Međutim, kada je Vojislav Koštunica postao premijer, Peconi je postao jedan od najuspešnijih privrednika, a u procesu privatizacije kupio je brojna preduzeća. Tako je krajem 2004. izgradio fabriku cigareta Monus u Inđiji, a vlada Vojislava Koštunice mu je, iako je odluka bila da se dozvoli rad samo tri fabrike cigareta, ipak dala dozvolu.
Jedan od primera kako je novac otišao na Kipar i posle se vratio kroz privatizaciju jeste firma Jugoremedija koju je kupio Jovica Stefanović Nini.
Verica Barać: Sigurno se radi o novcu koji je iznet iz zemlje, mi smo čak neku dokumentaciju koju smo imali odneli u tadašnje… tada je direktor Uprave za sprečavanje pranja novca bio Bogavac, mi smo mu to dali i nikada nismo dobili nikakvu informaciju. Nije važno što Savet nije dobio informaciju, očigledno da nikakvih provera nije bilo jer se ovako u grubo kad pogledate vidite da se to radi o Jakini, jedan od vlasnika je firma sa Kipra, znači to je ta priča o novcu koji je iznošen iz Srbije i onda se vraća. I očigledno je da je bilo potrebno proveriti poreklo tog novca, pre svega što se radi o čoveku koji je upravo zbog tih krivičnih dela bio na poternici i trebalo je videti o čemu se tu stvarno radi. Očigledno je da ne samo što je sada vidimo upropašćena Jugoremedija, nego je to bio način da se opere taj veliki novac.
B92: Jovica Stefanović do vlasništva u Jugoremediji došao je kupujući 41,93 odsto vlasništva firme na aukciji Agencije za privatizaciju 10. septembra 2002. Privatizacija Jugoremedije jedan je od primera kako je novac sa Kipra direktno uložen u kupovinu jednog preduzeća u Srbiji. Pri prodaji zaključena su dva ugovora, da Stefanović plati ugovorenu cenu u roku od pet dana i da u roku od 30 meseci investira 360 miliona dinara u dve rate, a dogovoreno je da Stefanović za investiciju odmah obezbedi bankarsku garanciju. Stefanović je Jugoremediju kupio kroz firmu Jaka 80 iz Radoviša u Makedoniji. Prema trgovinskom registru do kog je došla ekipa Insajdera vlasnici Jake su obični akcionari i Jovica Stefanović s vlasništvom 51,97 odsto i Demeno trejd, firma sa Kipra. Jaka 80 izabrana je kao najbolji kupac da plati oko 16 miliona evra, iako podaci iz bilansa ukazuju da je 2001. otvarila dobit od 1,86 miliona evra. Demeno trejd iz Nikozije registrovan je za menadžment i ima tri zaposlena, adresa je nepoznata, a osnivački kapital 1.000 dolara. Firmom upravlja advokatska kancelarija Tasosa Papadopulosa, koja je upravljala i sa osam of šor kompanija koje je tokom devedesetih država Srbija otvarala na Kipru.
Odlukom Višeg trgovinskog suda dokapitalizacija Jugoremedije je poništena, malim akcionarima je vraćeno 58 odsto vlasništva, a državi 42 odsto. Prošlog meseca mali akcionari su izabrali novi upravni odbor i novo rukovodstvo. Gubitkom Jugoremedije Stefanović je izgubio vlasništvo u firmi Luxol, dok je vrbaška Medela još pod sporom jer je u međuvremenu pokušao da je preuzme van berze.
Stefanović je osamdesetih otvorio malu nišku firmu Nini. Zbog veza sa Smiljkom Kostićem, tadašnjim direktorom Duvanske industrije Niš, bio je jedan od ekskluzivnih distributera cigareta niške fabrike. U vreme sankcija na crno je preprodavao lekove slovenačke firme Krka privatnim vlasnicima apoteka u Nišu. 1998, posle afere s fabrikom DIN i hapšenja Smiljka Kostića, Jovica Stefanović je napustio zemlju. Osumnjičen je za krivična dela zloupotrebe službenog položaja i zloupotrebe ovlašćenja u privredi od oko dva miliona dinara izvršenih tokom poslovanja s Duvanskom industrijom Niš i Srpskom komercijalnom bankom i drugim bankama i firmama u gradu. U Srbiju i Niš vratio se 2003. pošto mu je Okružno tužilaštvo iz Niša ukinulo pritvor i nacionalnu poternicu koja je bila raspisana za njim zbog pomenutih krivičnih dela. Položio je kauciju od 250.000 evra. I Jovici Stefanoviću krenulo je dobro tek posle 5. oktobra i pada Miloševića. Za veoma kratko vreme uspeo je da od gazde male niške firme Nini postane vlasnik poslovne imperije koja danas broji više srpskih preduzeća. Špekulacijama na berzi, u nekim slučajevima koristeći akcije Jugoremedije, kasnije je postao većinski vlasnik Medele iz Vrbasa, Elida iz Gadžinog Hana, Elinda iz Valjeva, Luxola iz Zrenjanina, Žitoprometa iz Niša, Vetproma iz Novog Sada, Pivare Niš, Srboleka iz Beograda i Prosvete iz Niša. Vlasnik je i 15 odsto kapitala banke AIK.
Verica Barać: Sve izveštaje smo dostavljali Vladi, pa Vlada je reagovala da je to bezveze, da nije uopšte ni važno, to je inače stav Vlade bio, da nije ni važno čiji je novac, mislim, otkud mi znamo, važno je da je novac ušao u zemlju i stalno su govorili kako je to jako dobra kupovina, da je postignuta odlična cena i da je to jedna onako uspešna što bi se reklo prodaja na berzi.
B92: Miroslav Mišković vlasnik je holdinga Delta, najveće kompanije u Srbiji, a njegovo bogatstvo procenjuje se na 1,5 milijardi dolara. Broj firmi koje su u vlasništvu Miškovića neprekidno raste poslednjih godina. Miškovićeva kompanija bavi se proizvodnjom, maloprodajom, izvozom, uvozom, zastupanjem stranih firmi, distribucijom, razvojem nekretnina, uslugama inženjeringa i konsaltinga, brokerskim uslugama i uslugama osiguranja. Kompanija zapošljava 16.200 ljudi. Krajnji vlasnik svih kompanija Delta je of šor firma sa Kipra Hemslejd. U Delti kažu da je to normalno i da je Hemslejd vlasnik po savetu stranih stručnjaka jer svuda u svetu sve velike kompanije tako funkcionišu i to je potpuno po zakonu da bi se platio manji porez. U of šor zonama porezna stopa je znatno niža.
B92: Da li je za vas recimo sporno što je of šor kompanija Hemslejd Miroslava Miškovića osnivač banke Delta, da li je to po našem zakonu dozvoljeno?
Mlađan Dinkić: Jeste.
B92: Sada, po novom zakonu, ili je oduvek dozvoljeno?
Mlađan Dinkić: Po zakonima kad se to dešavalo je bilo dozvoljeno, a mislim da je dozvoljeno i sada.
B92: Dobro, i kada recimo…
Mlađan Dinkić: Nevezano za Deltu, za bilo koju firmu…
B92: Dobro, sad smo samo uzeli kao primer. Ta banka je prodata, taj novac… znači, Miroslav Mišković ovde nije platio porez zato što je to banka of šor kompanije.
Mlađan Dinkić: Isto tako kao što imate druge banke čiji su osnivači of šor kompanije koje nisu platile porez zato što je to tako.
B92: Dobro, ali to je normalno, legitimno, po zakonu sve, sve je u redu?
Mlađan Dinkić: To nije samo zakon koji je u Srbiji, Srbija nikad nije pisala neke sopstvene zakone, posle 2000. uglavnom smo kopirali zakone iz Evropske unije. Recimo, evo, daću vam primer, kada je bila, ne znam, neka transakcija oko privatizacije… evo vam Telenor, velika norveška kompanija, vrlo poznata i jedna od verovatno najkredibilnijih u svetu. Norvežani su jedan od najpoštenijih naroda, pa oni su takođe transakciju izvršili preko… čini mi se, da li neke zemlje, Švajcarske ili nešto slično da bi platili manji porez, što je potpuno… to rade svi. To nije Srbija, to je svet.
B92: U Delti tvrde da su uvek radili sve po zakonu i regularno i da su njihove arhive s dokumentacijom dostupne za sve nadležne institucije koje hoće da provere kako je radila ta kompanija. Oni takođe navode da su od prodaje banke Delta zaradili oko 350 miliona evra i da je to novac kojim su kupili dosta preduzeća na privatizaciji u Srbiji.
U vlasništvu Miroslava Miškovića je veći deo maloprodaje u Srbiji, lanac prodavnica Maxi, Pekabeta ili C market. U većim gradovima sve je veći broj hipermarketa Tempo, od prošle godine strateški partner mu je vlasnik hrvatskog Agrokora Ica Todorić, a od spajanja dve firme trebalo bi da nastane preduzeće s profitom od pet milijardi evra koje će se kotirati i na londonskoj berzi. Automobili fiat, alfa romeo, lančia, honda, reno traks, BMW, kozmetika nivea, sportska oprema nike, garderoba marke zara i jana, mnogi prehrambeni proizvodi u Srbiju dolaze preko Miškovićevih firmi. Ima ekskluzivni ugovor s kompanijom Intersport. Strateški je partner s grupom Đenerali i kroz firmu Delta Đenerali prodaje osiguranja raznih vrsta. Što kroz aukciju, što kroz dokapitalizaciju ili na tenderima, Mišković je između ostalog došao do vlasništva Preduzeća za puteve Beograd. U vlasništvu Delte su i poljoprivredna preduzeća Napredak iz Stare Pazove i Jedinstvo iz Apatina, firma Seme iz Sombora, somborsko Sunce i industrija ulja Dunavka iz Velikog Gradišta, jagodinska klanica za proizvodnju suhomesnatih proizvoda Juhor, trgovinska firma Namateks iz Subotice, beogradska Obuće. Većinski je vlasnik i novosadskog Bazara, u njegovom vlasništvu je poslovni prostor Investbanke na Terazijama. Dobio je pravo izgradnje smeštaja za potrebe Univerzijade koji će u novobeogradskom bloku 67 posle sportskog događaja postati tržni centar. Veliki tržni centar planiran je i na zemljištu koje je nekad pripadalo preduzeću Autokomanda, a koje je Mišković kupio na aukciji. Gradi multipleks bioskop, kuglanu, igraonice za decu i fitnes centar, raznovrsne tematske restorane i kafiće. Kao vlasnik oranica po Srbiji opet je jedan od najvećih jer je uspeo da kupi 20.000 hektara zemlje kroz poljoprivredne kombinate u Vojvodini.
Proizvodi i trguje kukuruzom, pšenicom, ječmom, proizvodima od uljarica i stočne hrane, suncokretom, sirovim i jestivim uljem, bavi se i preradom mesa. Miškovićeve firme i fabrike trguju i proizvode pesticide, mineralna đubriva, granulate, gume, pa i viljuškare, motorna ulja, antifriz, akumulatore i rezervne delove za bicikle. Firma Delta brokers zauzima treće mesto prema tržišnom učešću trgovinom na beogradskoj berzi. Londonski Sandej tajms sredinom prošle godine je pisao da je Mišković svom sinu kupio vilu u Londonu vrednu 25 miliona funti. Iza svih Miškovićevih firmi stoji međutim kiparska firma Hemslejd, koja je bila i vlasnik banke Delta sve do prodaje italijanskoj banci Inteza. Mišković je na tom poslu zaradio 350 miliona evra, a novac od prodaje je ponovo završio na Kipru.
Božidar Đelić: Detajkunizacija zemlje Srbije nije moguća, kao što nije moguća detajkunizacija bilo koje zemlje. Imate li u Rusiji detajkunizaciju? Imate jednog tajkuna u Sibiru i seriju drugih tajkuna koji rade. Pogledajte Francusku, kada je predsednik Širak izabran u trećem pokušaju prati ga cela nacija, gde on ide, u njegov izborni štab, ne, ide da večera s kim – s najvećim tajkunom Francuske gospodinom Pinoom. Pogledajte administraciju SAD, pogledajte šta se dešava u Engleskoj oko finansiranja Laburističke partije. Ne želim da kažem time narodu – o, pa pošto su svi tako povezani, ušemljeni, sve je to prljavo, onda nema veze, ne kažem to.
B92: Prema procenama iz EU, više od 60 odsto novca koji je iznet iz zemlje bio je opljačkan od građana Srbije. U EU takođe smatraju da se veliki deo novca koji je iznet na Kipar vratio kroz privatizaciju u zemlju jer nije na vreme donet zakon koji reguliše učešće stranih investicionih fondova u privatizaciji.
Dragomir Janković: Ali, vi imate da je 90 odsto privatizacije završeno u Srbiji, vi donosite zakon o investicionim fondovima tek kad završite privatizaciju, što je nelogično.
B92: A šta to znači, da smišljeno nije donet zakon…
Dragomir Janković: Pretpostavljam da jeste zaista jer ne vidim nijedan razlog, država koja ne želi da joj taj crni novac uđe u legalne tokove, odnosno da neki ljudi koji su izneli novac postanu vlasnici nekih fabrika, a između ostalog i iz tih fabrika se iznosio novac na slične načine. Te fabrike su i postale manje vredne upravo zbog toga što je taj novac od njih odliven i preliven u te nekakve crne tokove ili na račune tih ljudi koji su napravili privatizacione fondove.
Rade Terzić, Okružno javno tužilaštvo 2001-2003: Prvo, vezano za priču o Kipru i poslovanje naših firmi s Kiprom, ono što je meni poznato i što jeste u domenu mog saznanja, a saznanja potiču isključivo iz perioda dok sam obavljao dužnost, govore da mi nikada nismo imali jasan pregled transakcija s dokazima koji bi ukazivali na postojanje određenih sumnji, odnosno, tako nešto u Okružno tužilaštvo u Beogradu dok sam ja bio tamo nikad nije dostavljeno.
Morten Torkildsen: Kipar i Grčka su nam dali mnogo materijala o izveštajima banaka, šta se posle dogodilo s tim ja ne znam, znam samo da su srpske vlasti dobile kopije svih relevantnih dokumenata što se Kipra tiče i prirodno je bilo da to istraže.
Dragomir Janković: Nažalost, Srbija te četiri milijarde ne tretira kao svoje, te milijarde su na računima pojedinaca ili nekakvih grupacija. Mora da postoji jasna želja i odlučna namera Srbije da do tog novca dođe.
B92: Prema saznanjima Insajdera, haški istražioci su kontigent od više desetina hiljada bankarskih izvoda dostavili istražnim organima u Srbiji 2002. Tu su sve transakcije osam državnih of šor kompanija na Kipru, sve transakcije Beogradske banke na Kipru, ali i transakcije nekoliko firmi u vlasništvu privatnih lica za koje je utvrđeno da su posredovale u nabavci vojne opreme za potrebe MUP-a Srbije i Vojske Jugoslavije. Nalaze se i sumnjive bankarske transakcije danas uspešnih biznismena koji su u milionskim iznosima, ali bez ikakve namene.
Morten Torkildsen: Ja vidim samo jedan razlog, a to je da oni ne žele da to istraže. Ja ne želim da nagađam oko razloga, vi saberite dva i dva, ja neću nagađati. To su sigurno ljudi na važnim pozicijama koji su imali snagu da zaustave to, to je jedino logično obrazloženje.
B92: U potragu za srpskim parama posle 5. oktobra išli su predstavnici Narodne banke, Državne bezbednosti, FIA, haški istražioci, ali i Mlađan Dinkić, Velimir Ilić i Vladan Batić. Dok jedni tvrde da je vlast posle 5. oktobra napravila dogovor s biznismenima koji su tada radili na Kipru, a danas vladaju Srbijom, drugi navode da je dogovor napravljen na mnogo višem nivou, između Srbije i Kipra, jer je u pitanju veliki novac, a treći da se jednostavno izgubio svaki trag i da novac nije mogao da bude nađen i vraćen. Tasos Papadopulos postao je u međuvremenu predsednik Kipra. Biznismeni koji su radili s Beogradskom bankom postali su vlasnici Srbije, Borka Vučić predsednica parlamenta, a država je odustala od istrage da utvrdi ko se nelegalno na štetu građana obogatio i da novac vrati u zemlju.
U strukturi ukupnog kriminala na teritoriji Srbije, u periodu od 1997. do 2000. godine, privredni kriminal je učestvovao sa 13 do 15 odsto, a u poslednje dve godine, zbog očigledne sprege politike, kriminala i pravosuđa, uočen je pad prijavljenih krivičnih dela u privredi.
Borba protiv privrednog kriminala i korupcije je vladin prioritetan zadatak, jer je dobila takve razmere da je dovela društvo do metastaze. Mala grupa ljudi se enormno obogatila koristeći svoja poznanstva i veze, bliskost s vlastima, nedorečenost zakonskih propisa, međunarodne sankcije i hiperinflaciju.
Tako naprimer, u proteklih desetak godina, oko 200 Srba postalo je milion puta bogatije nego što je bilo.
Usvajanjem Zakona o jednokratnom oporezivanju ekstra-profita ili ekstraimovine, republička vlast predvidela je da počinioci tih dela vrate državi veći deo protivzakonito stečene imovine i kapitala. Pod lupom zakona morala bi se naći mnoga velika preduzeća i pojedinci koji su sprovodili postupak privatizacije.
Podaci iz skupštinskog stenograma
„Ekonomija destrukcije“ (pojam iz knjige Mlađana Dinkića) je ono što su 90-ih sprovodile odabrane privatne banke (Jezda, Karić, Dafina), a danas sprovodi finansijska mafija koja se kao hobotnica širi od Narodne banke preko Ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj, Agencije za promociju izvoza, Agencije za privatizaciju i Agencije za sanaciju, stečaj i likvidaciju banaka koja se danas zove Agencija za osiguranje depozita.
Najveći gubitak se u Narodnoj banci stvara trgovinom hartijama od vrednosti sa stranim bankama. Samo na tri emisije NBS im je isplatila 110 miliona evra! Najzanimljivije je što je na dan dospeća tih zapisa kurs pao na 78,7 dinara a danas taj kurs prelazi 100 dinara.
Neko ko nam promoviše nadležnosti vođenja ukupne ekonomije, sve do kreditiranja i finansiranja razvojnih projekata, kvalifikovao se jednom od najvećih pljački preko Nacionalne štedionice i stečajne mafije.
Najveći gubitak se u Narodnoj banci stvara trgovinom hartijama od vrednosti sa stranim bankama tako što NBS veštački, političkom odlukom kreira vrednost dinara i vrednost kursa, a i referentnu kamatu stopu.
Dok se građani Srbije zadužuju kod stranih banaka po kamatama od osam do 16 odsto i za to moraju da daju garancije – hipoteke na stan koji tek kupuju, za to vreme strane banke iz svojih centrala unose devize na koje im guverner ne naplaćuje obaveznu rezervu. Pušta ih da maksimalan iznos tih sredstava upotrebe za kupovinu državnih hartija od vrednosti, jer ih ne opterećuje obaveznom rezervom, već im omogućuje da kupe hartije od vrednosti od države koja garantuje da će svoje obaveze izmiriti u roku od 30, 60 ili najviše 90 dana.
Znači, strane banke ne zapošljavaju naše mlade ljude, kao što se priča, da izučavaju kreditnu sposobnost tražioca kredita. Drže po troje ljudi u odeljenju za repooperacije, kupe od Narodne banke zapise, mirno spavaju mesec dana, dođu posle mesec dana i naplate – pored glavnice – i 15,75 odsto kamate!
Tako naprimer, samo na tri emisije zapisa za samo jedan mesec NBS je stranim bankama isplatila 110 miliona evra, sa kojim sredstvima im je bilo omogućeno da kupe evre po kursu od 78,7 dinara, a to je nešto što će iz budžeta morati da pokriju građani Srbije.
Najzanimljivije je što je na dan dospeća tih zapisa kurs pao na 78,7 dinara. Znači, ne samo da su zaradili na referentnoj kamatnoj stopi, nego će zaraditi kad za dinare koje im isplati Narodna banka kupe evre po 78,7 dinara a prodaju ih kasnije po znatno većem kursu!
Za to vreme kada građanima dospevaju krediti i rate za otplatu kurs raste.
O nezakonitosti privatizacije u Srbiji zabeleženih okom kamere zainteresovani se mogu dodatno informisati i preko sledećih linkova:
Naime, procedura pljačkanja srpskih firmi teče ovako:
Neki tajkun (Voja Brajović u ulozi Đoleta – pečalbara povratnika iz Amerike) odluči da preotme neku firmu, koja najčešće je to slučaj, ima veliku imovinu. Kako nije spreman da plati tržišnu cenu preduzeća, pošto je njegov osnovni cilj da zaradi ogroman novac preprodajući jeftino kupljeno preduzeće, tajkun nalazi insajdera u preduzeću (Lane Gutović u ulozi direktora firme Srećka Šojića), kupuje preduzeće za male pare i namerno ga zadužuje, obično tajkun sa tim preduzećem radi od ranije preko nekog svog poznanika biznismena te mu plasira repromaterijal sa naduvanim fakturama (kofice, lopatice, staro gvožđe itd.) ili kratkoročne pozajmice sa zelenaškim kamatama. Poslodavac preduzeća (direktor Šojić) potpisuje te štetne ugovore i za tu uslugu dobija proviziju. Posle izvesnog vremena kada preduzeće, usled narastanja obaveza postaje, prvo nelikvidno, a zatim, vrlo brzo, i nesolventno, tajkun poverilac pokreće stečaj da bi preuzeo preduzeće za male pare.
Odlaskom preduzeća u stečaj, poslodavac je završio posao za koji je bio plaćen i tada je najvažnije da tajkun ima svog predsednika suda, stečajnog sudiju i stečajnog upravnika koji, radeći za proviziju, vrše likvidaciju preduzeća. Tako se stečaj najčešće pretvara u likvidaciju preduzeća, jer je to u interesu stečajne mafije koja zarađuje ogroman novac na stečaju.
U praksi je dolazilo do apsurdne situacije da su neki stečajni upravnici vodili čak po 64 stečaja u par godina, što je svetski rekord. Imamo i takve koji su u jednom trenutku vodili čak 25 stečajeva. Tajkun je čekao licitaciju da bi kupio imovinu bez radnika i bez bilo kakvih drugih obaveza, pošto su poverioci morali da se zadovolje mrvicama iz kupoprodajne cene. Kako je tajkun istovremeno i poverilac, on glumi nezadovoljstvo da bi prevara bila što bolja.
Eto tako to funkcioniše godinama u Srbiji uz prećutnu političku i logističku podršku ljudi na vlasti. Posledice su veliki broj otpuštenih radnika, veliki porast kriminala i korupcije i socijalni nemiri koji prete da prerastu u građanski rat.
NEKI PRIMERI PLJAČKAŠKE PRIVATIZACIJE
Koncern SARTID je iz stečaja prodat za svega 23 miliona dolara, a samo fabrika BELIH LIMOVA u Šapcu vredi 120 miliona dolara, a celi SARTID preko 500 miliona dolara? Gde je nestalo 527 milona dolara koje je otišlo iz Pensilvanije za plaćanje SARTIDA? Koji ministri su učestvovali u ovoj operaciji? Zašto ih danas ne hapse? Dug SARTID-a u visini od 1,7 milijardi dolara je ostao državi kao i tužbe prevarenih stranih poverilaca. Zašto dug stranih poverilaca nije pretvoren u akcijski kapital i tako bi se SARTID privatizovao, a to su poverioci i tražili?
BRODOGRADILIŠTE Beograd je prodato iz stečaja za 13 miliona dolara, dok je njegova tržišna vrednost čitavih 270 miliona evra.
Najveći nekadašnji trgovinski gigant na Balkanu ROBNE KUĆE BEOGRAD koje su namerno gurnute u stečaj i gde je stečajni upravnik tvrdio da su obaveze 134 miliona evra, a da je kapital svega 130 miliona evra, što je značilo da preduzeće treba odmah likvidirati. Kada je Branko Dragaš bio angažovan od strane radnika i penzionera robnih kuća i kada je sa svojim timom napravio novu procenu kapitala, posle popisa sve imovine preduzeća u stečaju procena po likvidacionoj metodi iznosila je 833 miliona evra i epilog je bio da je taj kapital je bio dovoljan da pokrije sve dugove prema poveriocima, da se isplate sve zaostale plate radnicima i da ostane kapital za upis akcija, a za direktorom preduzeća, inače bivšim potpresednikom Vlade Srbije, raspisana je međunarodna Interpolova poternica, pa se sa njegovim hapšenjem i procesuiranjem očekuje raskrinkavanje uloge i ostalih članova vlade u pljačkaškim privatizacijama preduzeća u Srbiji.
Sličan slučaj je i sa CENTROSLAVIJOM Novi Sad, KLUZOM, SPORTSTAROM, BEKOM, VOJIN POPOVIĆ N. Pazar, METALOGRAF Trstenik, VESNA Sjenica i mnogim drugim firmama koje su opljačkane.
U prethodnom tekstu videli smo kakvu su ulogu u pljačkaškoj privatizaciji Srbije imali Vlada i Stečajni upravnici. U ovom tekstu opisana je uloga Agencije za privatizaciju viđena iz perspektive ruskog ambasadora Konuzina.
Naime, ruskog ambasadora u Srbiji zapalo je da Srbima objasni kako je u pretežnom broju privatizacija do kupoprodaje došlo zahvaljujući bilo kriminalnom kupcu, bilo kriminalnim namerama, jer bi pošten kupac prosto-naprosto tražio – papire, koji nadležnu Agenciju za privatizaciju nisu zanimali, čime je lično obezbeđivala kriminalne okolnosti za potpisivanje u suštini bezvrednih ugovora, čime je, opet, sama postajala državni kriminalac.
Malo kada i malo ko je poslednjih decenija ovdašnjim privatizatorima, privrednim reformatorima, tajkunokratorima i kojekakvim drugim ekonomskim i finansijskim seratorima razvalio takvu, i pri tom umesnu, šamarčinu kao što je to nedavno učinio ruski ambasador u Srbiji Aleksandar Konuzin, javno i neuvijeno poručivši odavde ruskim investitorima da ubuduće budu oprezni prilikom ulaganja u Srbiji, pre svega „zbog dugovanja srpskih preduzeća za koja se nije znalo pre privatizacije, potom zbog birokratskih prepreka i sudskih žalbi“, koje vire iza svakog ćoška.
Da ne bi bilo nejasnoća u tumačenju, stiglo je i objašnjenje: „Kupac u Srbiji ne zna šta kupuje, a prodavac ne zna šta prodaje. Agencija za privatizaciju, koja je posrednik u svakoj takvoj kupoprodaji, ne snosi nikakvu odgovornost za nepotpunu dokumentaciju koju dostavi srpska strana. Onda se vremenom pojave dugovi preuzetih srpskih firmi za koje kupac pre kupovine nije znao da postoje, niti su se ti dugovi mogli videti iz raspoložive dokumentacije prilikom preuzimanja firme“.
Ove za svaku iole ozbiljnu državu maligne konstatacije potkrepljene su činjenicama, da, na primer, ni posle više od godinu dana od stupanja na presto većinskog vlasnika NIS-a, ruski Gaspromnjeft nije uspeo da u svoje vlasništvo upiše više od dva do četiri odsto imovine, a da je Lukoilu, na primer, trebalo sedam godina da konačno reši pitanje legalizacije benzinskih stanica Beopetrola, od kojih većina nije imala ni građevinske dozvole niti su uopšte bile uknjižene, što je prilikom kupovine bilo prikriveno.
Iako ozbiljnijih reagovanja na ovakav stav najvećeg srpskog spoljnotrgovinskog partnera gotovo da nije bilo, vredi reći da se oglasio neki „savetnik“ predsednika Vlade Srbije kontraargumentom da ni Rusi nisu omogućili Srbima slobodan izvoz italijanskih automobila u Rusiju (!?), a jedan uvaženi ekonomski konsultant se čak upitao što se ti Rusi bune kad „jeste tačno da su kupili mačku u džaku, ali su zato barem jeftino prošli“ (!?).
Nije prošlo ni par dana, a iz sveta, koji nam je svima, jel’te, cilj, i na čijem tetošenju je u ovoj siromašnoj zemlji angažovano na hiljade bizarnih a skupih birokrata različitih profila, stiže vest da se Srbija, među 133 zemlje obuhvaćene metodologijom Svetskog ekonomskog foruma u Davosu, po efektivnosti antimonopolske politike nalazi se na – 130. mestu. U prevodu, to otprilike znači da smo tako rangirani u zaštiti konkurencije, koja je osnova svakog tržišta i prva preporuka za potencijalnog stranog ulagača.
U normalnoj zemlji i pod normalnim okolnostima, gornje ambasadorove reči izazvale bi pometnju u vladajućem establišmentu, vlada bi sazvala hitnu sednicu, makar i telefonsku, a svi njeni ekonomski i finansijski sektori, hirurški precizno raskrinkani jednom jedinom i to dobronamernom denuncijacijom države od koje i sami dobrim delom zavise, preko noći bi bili nokautirani i bačeni u vanredno stanje iz kojeg ne bi izašli dok se ne upristoje, osposobe da funkcionišu, reše ljudskog, profesionalnog i fekalnog balasta i prihvate regule koje će im zabraniti da rade isključivo na štetu države i isključivo u korist svojih dubokih grla.
Nema tog Dinkića niti Tadića kojem bi posle jednog takvog klistirnog vanrednog stanja palo na pamet da i pored stotina postojećih agencija, biroa i službi, čijem se postojanju sprdaju i zaposleni šeici u njima, i hiljade birokrata koje nije moguće videti u blokadama i štrajkačkim kolonama širom Srbije, i dalje smišlja nove i nove, za koje nema ni raspoloživih reči kako da se nazovu, a kamoli kako da im se opišu „nadležnosti“. To se pogotovo odnosi na legendarno promašenu (da li slučajno?) Agenciju za privatizaciju (i njoj srodne i s njom uvezane agencije na istom zadatku), koncipiranu kao Dinkićev patent pod radnim nazivom „Vi ne znate zašto, ali ćete nam dati pare, ni mi ne znamo zašto, ali ćemo vam ih uzeti„. Tako je (teorijski) vrhunska, elitna agencija za posredovanje između dva sistema – socijalizma i kapitalizma – i mogla da postane povlašćena klika koja ovlašćeno preprodaje tuđe, uz punu svest da time čini teška krivična dela lako dokaziva svakom pravnom brucošu. Nije, dakle, bio potreban ruski ambasador da ikome u ovoj zemlji otvori oči, niti ih je ikome otvorio; on je samo rekao da do sada – nije verovao svojim očima. I, što je najgore, ako je već poverovao u ono što vidi, pa to još i naglas obznanio, odmazda se podrazumeva!
Nema sumnje da bi istup ruskog ambasadora morao da u ovoj zemlji otvori najmanje dve prvorazredne društveno-ekonomske i kriminalno-bezbednosne teme.
Prva je već aktivirana poslednjih dana poništavanjem desetina i stavljanjem na listu čekanja stotina ranijih privatizacija, iz različitih razloga i s različitim ciljem. Ali, pouka dostignutog privatizacionog ćorsokaka sadržana je u sve očiglednijoj činjenici da je u pretežnom broju privatizacija do kupoprodaje i došlo zahvaljujući bilo kriminalnom kupcu, bilo kriminalnim namerama, što je Agenciji za privatizaciju odgovaralo, jer bi pošten kupac prosto-naprosto tražio – papire, koji Agenciju nisu zanimali, čime je lično obezbeđivala kriminalne okolnosti za potpisivanje u suštini bezvrednih ugovora, čime je, opet, i sama postajala državni kriminalac. Zbog toga ni opštenarodni antiprivatizacioni bunt širom Srbije nije moguće objasniti dinkićevskim idiotizmom „tražili ste kapitalizam, imate ga“, nego, i pre svega, kriminalnim delovanjem Agencije za privatizaciju i drugih sličnih i namenskih, smišljenih u DS-G17 bunkerima.
Druga će doći na red posle zahteva da u budućim sličnim slučajevima, Agencija svoje eventualne kriminalne delatnosti i rizike na obavlja na račun kupca nego na vlastiti ili račun svojih sponzora, dakle države. Tada bi se svako „nevidljivo“ potraživanje, prikriveni sudski spor ili naknadno uočena finansijska dubioza posle transakcije u kojoj je posrednik, ubuduće garant, Agencija za privatizaciju, direktno i automatski prelomili preko budžeta države, a nadležni državni funkcioner, na primer Dinkić, kao odgovoran bi logično zaglavio u zatvoru zbog ugrožavanja ustavnog i finansijskog poretka i bezbednosti zemlje.
Međutim, pre nego što se dogodi to, Dinkić će do kraja marta, po ambasadama Srbije u inostranstvu, rasporediti onih čuvenih 28 ekonomskih diplomata, čiji će osnovni zadatak biti i privlačenje stranih investitora za investiranje u Srbiji. Ako se, posle svega rečenog, neki poremećeni parajlija i javi, biće priveden Agenciji za privatizaciju da mu uvali ko zna šta. Dok ne otkrije šta u Srbiji znači Agencija za privatizaciju i kako ova stručno određuje vrednost robe o kojoj ne zna ništa, možda i zaboravi šta je hteo i gde je došao.
U svakom slučaju, neko će nekada zbog ovoga Konuzinu napraviti spomenik. Odavno nijedan domaći ekonomista, konsultant, ministar ili Vladin stručni saradnik nije učinio tako lep gest prema – srpskim nacionalnim interesima.
Da bi se što efikasnije sproveo model neoliberalnog kapitalizma pljačkaškom privatizacijom srpskih preduzeća, kroz njihovo fiktivno bankrotstvo, Vlada je pored Agencije za stečaj i likvidaciju preduzeća aganžovala i pomoć od strane stečajnih upravnika, a da bi ih pridobila za takve prljave poslove, donet je Pravilnik o nagradama po kome Stečajnom upravniku pored dobre plate sleduje i poklon od 0,5 % ukoliko je vrednost stečajne mase preko 2.5 miliona evra, uz dodatnih 1 % na ime složenosti stečajnog postupka, tako da su u praksi zabeleženi slučajevi da stimulacije za Stečajne upravnike dostižu iznos u visini od 63.000 eura – vidi ovde.
Prema izvoru “Biznis novine” kroz Agenciju za stečaj i likvidaciju preduzeća u 2006. godini je pokrenuto 268 postupaka, u 2007. godini 200 postupaka, u 2008. godini 147 postupaka, a u 2009. godini 266 postupaka. Od osnivanja Agencije (2005. godine) kroz njenu evidenciju prošlo je 1447 predmeta u koje nisu uračunati postupci koji se vode po starom Zakonu o stečaju i likvidaciji, kao i stečajni postupci banaka i osiguravajućih društava.
Stečajni postupci su obustavljeni samo tamo gde nije bilo imovine i gde su troškovi stečaja ‘prelazili’ vrednost imovine, a takvih je bilo u 197 postupaka.
Prema objašnjenju predstavnika Agencije, g-đe Gaćeše, radnici koji su uvođenjem stečaja ostali bez posla moraju da shvate da je neminovnost tranzicije da se ostane bez posla i da je bitno da „promene svest o tome da je stečaj bauk i nešto strašno što se događa svakom preduzeću“.
„Nikome nijedno radno mesto odavno nije zagarantovano i to je nešto što mora da uđe u svest svih nas“, poručila je ona, uz opasku da što se pre raščisti problem sa preduzećem u stečaju, pre će radnik ostvariti svoja prava na birou i mogućnost da se zaposli i da se otvore nova radna mesta.
Agencija je od septembra 2009. godine počela da uvodi elektronski sistem za vođenje stečajnih postupaka, pa će u narednom periodu objaviti još statističkih podataka, i „javnost treba za njih da bude spremna“, naglasila je ona.
„U društu treba otvoreno da se priča o stečaju, da nam stečaj ne bude bauk i da jedine teme u novinama budu koliko je zaposlenih ostalo bez posla i kolika je plata stečajnog upravnika“, zaključila je Gaćeša.
U prethodnom tekstu videli smo kako je država na primerima „fiktivnog bankrotstva“ srpskih banaka i velikih društvenih preduzeća pokazala model za nemoralno i nesavesno poslovanje.
Zahvaljujući takvoj likvidaciji srpskih banaka stranim bankama je omogućena jeftina kupovina poslovnog prostora za otvaranje svojih ekspozitura koje su preuzele najveći deo bankarskog poslovanja u Srbiji i uz pomoć države otpočele sprovođenje neoliberalnog kapitalizma, koji se zasniva na tome da bogati budu još bogatiji, a siromašni još siromašniji.
Ideolog neoliberalnog koncepta kapitalizma, koji se sprovodi kod nas je američko ministarstvo finansija, a tvorac tog modela, nobelovac Fridman, koji je nakon deset godina takve primene u Americi, kada je usledio krah (1999), priznao je da je takav koncept, koji se zasniva na tome da bogati budu još bogatiji, a siromašni još siromašniji, bio potpuno pogrešan.
Taj koncept neoliberalnog kapitalizma su odbile sve zemlje, ali je isti uz pomoć obmana bio nametnut našem pokojnom premijeru Đinđiću. On nije odmah shvatio da su neki naši finansijski stručnjaci ustvari konsultanti multinacionalnih kompanija na privremenom radu u Vladi Republike Srbije, ali kasnije kada je uvideo da je pogrešio ubzo je bio ubijen.
U prilog koncepta neoliberalnog kapitalizma koji je vlada Srbije počela da sprovodi kod nas ide i uredba koju je Predrag Bubalo potpisao 2005 godine, po kojoj svako ko dovede stranog investitora dobija pet odsto provizije.
Verovatno je navedena Uredba bila stimulans članovima vlade da u Srbiji stvore uslove za bagatelnu rasprodaju srpskih preduzeća, što je za posledicu imalo da se u javnosti objave podaci da su neke firme prodavane za samo 3 evra (naprimer neke šećerane), ali niko stvarno nezna koliko je kupac na ime provizije isplatio onome ko mu je to omogućio. Po ovakvom konceptu trebalo je da bude prodat i RTB Bor pri čemu je nekome trebalo da pripadne provizija u iznosu od oko 23 miliona evra. A koliku su proviziju tek dobili oni članovi vlade koji su strancima omogućili bagatelnu rasprodaju duvanske, prehrambe, metalo-prerađivačke i svih ostalih industrijskih grana, fabrika i pogona, od kojih su većina bili u dobrostojećem finansijskom i rentabilnom stanju a prodati su za male pare jer je nekim članovima Vlade bilo važnije da za sebe prkupe što veći iznos provizija nego očuvanje državnog interesa zašta su bili plaćani iz sredstava poreskih obveznika Srbije.
KAKO JE U SRBIJI SPROVEDEN KONCEPT NEOLIBERALNOG KAPITALIZMA
Postoje tri osnovne poluge tog katastrofalnog, neoliberalnog koncepta:
– spoljnotrgovinska liberalizacija (U tom konceptu profitira uvoznički lobi. Od 2001. do 2008. godine 41 milijarda dolara je otišla nepovratno iz zemlje. Uvoznički lobi pljačka građane između ostalog i tako što imamo ne samo najveće cene proizvoda u regionu, već i u odnosu na daleko razvijenije zemlje. Na primer, mleko u Cirihu košta 52 dinara, a kod nas pre poskupljenja je koštalo 65).
– ubrzana privatizacija (rasprodaj što pre u bescenje, bez obzira na to da li je to prljavi novac kriminalaca sa Interpolove poternice, novac Miloševićevih tajkuna ili novopečenih, demokratskih. Do sada je privatizovano preko 2.600 firmi i procena je da je preko 20 milijardi evra izgubljeno. Firme su prodavane u bescenje: šećerane koje su vredele 35 miliona evra date su za svega tri, „Sartid“ za 23 miliona, a vredi 700 miliona, poljoprivredna dobra vrednosti oko 40 miliona za milion i po, „Nisal“ u Nišu procenjen da vredi 61 milion za 325.000 evra i tako dalje).
– vezivanje dinara za evro (kojim Narodna banka nanosi ogromnu štetu i lažno štiti nacionalnu valutu. I statistički podaci su pogrešni, a ekonomija je matematika i sve je jednostavno. Recimo, nije istina da je inflacija prošle godine iznosila 10,5 već je ona bila 27 odsto. Ako je jedan evro bio 60 dinara, a zatim naprasno stigao na vrednost od preko 100 dinara to je rast od preko 40 odsto. Za to vreme od 2001. do danas rast cena bio je oko 200 odsto, što naši građani i te kako osećaju po svom džepu. Dakle, cene su porasle oko 6 puta puta brže nego kurs. Dinar je precenjen i kao takav služi lažnom održavanju stabilnosti države, a zapravo nanosi gubitke).
Takva pogrešna ekonomska politika za zemlju koja je preživela sankcije, ratove i hiperinflaciju i koja je imala tiraniju jednog despota, a kasnije lažnih reformatora, dovela je danas do nezaposlenosti milion ljudi. Dovela je i dotle da je spoljnotrgovinski deficit od 2001. do 2007. premašio 41 milijardu dolara, da je spoljni dug sa 10 milijardi narastao na 26,2 milijardi dolara, da je inflacija od 2001. do 2007. kumulativno dostigla 200 odsto, da je javna potrošnja preko 52 odsto bruto domaćeg proizvoda, da su građani za nekoliko godina povećali zaduženost sa 147 na preko 1.017 evra, da plate godišnje rastu i do 30 procenata, dok se produktivnosti povećava po stopi od svega četiri odsto i da je stopa privrednog razvoja daleko ispod stope rasta zemalja u regionu, tako da nema poboljšanja životnog standarda, usled čega, međutim, rastu socijalne napetosti kaže ekonomista Branko Dragaš, zahvaljujući kome je sprečena privatizacija RTB-a po vladinon konceptu iz 2001. godine.
Dragaš, pri tom, upozorava „da nam tek predstoji lomljenje kičme s prodajom državnih firmi“ i pita – od čega ćemo živeti onda kada sve rasprodamo?
U prethodnom tekstu dato je objašnjenje o postupanju Elektrotimoka iz Zaječara u vezi prinudne naplate izmišljenih ili zastarelih dugovanja. Pošto je nakon objavljivanja navedenog teksta takva praksa nastavljena, uz pretnje zakonskim sankcijama iz Zakona o energetici i isključenjem sa mreže, u ovom tekstu objavljujem obraćanja ministarstvu za rudarstvo i energetiku zbog kršenja Kodeksa poslovne politike od strane Elektrotimoka iz Zaječara.
Na osnovu reagovanja nadležnog ministarstva videćemo da li je navedeni Kodeks donet radi uvođenja nekog reda i suzbijanja zloupotreba sa aspekta monopolskog ponašanja javnih preduzeća ili samo radi demagoškog približavanja Evropskoj uniji.
Kada neka američka ili evropska firma bankrotiraju, gazda po pravilu više nikada ne može da otvori novu firmu. U zemljama jugoistočne Azije zakon ide još dalje, pa je otvaranje firme zabranjeno čak i potomcima i prvim rođacima vlasnika bankrotiranog preduzeća.
U Srbiji se, međutim, neretko događa da vlasnik preduzeća kome je banka blokirala račun, a koje nije isplatilo sve dugove, već sutra otvori novu firmu i krene po starom.
Ovakva praksa bila je moguća i ranije, ali je pospešena izmenama Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji tako što je dobijanje PIB-a prebačeno u Agenciju za privredne registre. Prethodno se PIB dobijao u Poreskoj upravi, koja je imala uvid u neplaćene obaveze.
Prema našim zakonskim propisima Agencija za privredne registre zbog prethodno blokiranog računa nema ovlašćenje da odbaci registracionu prijavu. Ova činjenica postala je pravi „ Srpski Eldorado“ za nesavesne i nemoralne „biznismene“, pa je u Srbiji, sa nastupom „svetske krize“, sve veća pojava izazivanja bankrotstva jedne firme i otvaranje druge, a onima koji su takvim činom pogođeni država nije obezbedila efikasan mehanizam za zaštitu svojih prava. Samo u poslednja dva-tri meseca broj takvih slučajeva je porastao za oko pet odsto“, izjavio je Stevo Đuranović, vršilac dužnosti predsednika Trgovinskog suda u Beogradu.
Sa ovim stavom slažu se i u jednoj beogradskoj knjigovodstvenoj agenciji koja radi uglavnom sa velikim klijentima, jer postaje zabrinjavajuće što bi u narednih nekoliko meseci broj bankrotiranih firmi mogao da poraste za 15 i više odsto“, kaže anonimni sagovornik, i dodaje da je najproblematičniji sektor trgovine.
U Trgovinskom sudu kažu i da vlasnici bankrotiranih firmi, nove firme osnivaju neretko i pod svojim imenom. Oni oprezniji firmu otvaraju na najuže članove porodice, neki čak i na svoje zaposlene.
Problem je, međutim, što za oštećene strane u Srbiji, teško da postoji adekvatna zaštita. Iako u celoj priči ima elemenata krivičnog dela i oštećenja poverioca, sankcija ni u kom slučaju ne podrazumeva zabranu obavljanja delatnosti kao u razvijenim zemljama.
Za poverioce bankrotirane firme u suštini postoji fiktivna pravna zaštita, zato što je sudski postupak naplate duga dugotrajan i traje najkraće šest meseci a lica kojima je bankrotirano preduzeće ostalo dužno, i ne znaju da imaju pravo da podnesu tužbu i da traže da se potraživanje prenese na novoosnovano preduzeće“.
Nepoznavanje postojećih pravnih propisa od strane oštećenih, kao i njihovo slabo materjalno stanje su glavni razlog zašto u Trgovinskom sudu, uprkos povećanog broja bankrotiranih firmi, nema povećanog broja predmeta za obeštećenje.
Nesavesni i nemoralni vlasnici firme banrotstvo sve češće primenjuju kao model za izbegavanje nagomilanih obaveza, jer nakon bankrotstva i zatvaranja prethodne firme za otvaranje nove potreban je minimalni osnivački kapital od 500 evra, što je obično prava „sića“ u odnosu na dugovanja koja se „brišu“ kroz postupak bankrotstva, koja su, zbog povoljnih finansijskih efekata za vlasnike firmi u Srbiji postali nova vrsta „biznisa“. Nažalost, u Srbiji ovu vrstu „biznisa“ prva je „patentirala “ i sprovela upravo Vlada Srbije stečajem i likvidacijom srpskih banaka i velikih preduzeća.
Naprimer, samo železara „Sartid“ iz Smedereva je pre stečaja Beobanci, Jugobanci i Invest banci dugovala oko 70 odsto od ukupnog duga, koji je bio od 1,4 do 1,7 milijardi dolara, a železara je tokom stečajnog postupka prodata američkom „US Steel “-u za 23 miliona dolara, iako je Ekonomski institut procenio njenu vrednost na 57,645 miliona dolara, a u njenoj finansijskoj potpori još 1966. godine su učestvovali svi zaposleni u tadašnjoj Jugoslaviji izdvajanjem po jedne svoje plate.
Prilikom likvidacije banaka, kojima je bio dužan „Sartid“, taj dug nije ušao u njihovu aktivu, odnosno – stečajnu masu, jer da je to urađeno objašnjenja za njihove likvidacije bila bi potpuno deplasirana i finansijski apsolutno neopravdana.
Po sličnom modelu je, radi brisanja ogromnih dugovanja RTB-a Bor, bila likvidirana i Borska banka (bivša Jugobanka). Naime pre njene likvidacije dug RTB-a je bio blizu 190 miliona dolara.
Međutim, učešće u stvaranju uslova za bankrotstvo srpskih banaka nisu imala samo velika društvena preduzeća poput Sartida i RTB-a, već i mnoga druga fizička i pravna lica.
Tako naprimer, u rešenju NBJ od 18. juna 2001. stoji da je Borska banka (bivša Jugobanka Bor) zaključno sa 31.12.2000. godine, odobrila 16 najvećih mogućih kredita akcionarima i osobama povezanim sa njima (više od pet odsto kapitala), a do 31. marta 2001. odobreno je još 15 najvećih kredita istim „komintentima“ (isto sa više od pet odsto kapitala).
U slučaju finansijskih zavrzlama na relaciji banke –RTB Bor najinteresantniji lik bila je pok.Dafina Milanović, koja je u vreme najveće inflacije u Srbiji otkupljivala zlato od RTB-a za tadašnje „bagatelne dinare“, a od Borske banke (bivša Jugobanka Bor) je uz pomoć 119 nearilozovanih čekova uzela 437.000 dinara. Inače, protiv Dafine Milanović je vođena istraga zbog ukupno 365 nerealizovanih čekova. Od ostalih pljački Borske banke interesantan je slučaj kada je jedan od direktora te banke jednostavno iz trezora odneo 600.000 maraka i 37.000 šilinga. Epilog svega toga je da sa bankrotstvom Borske banke navedena dugovanja nisu vraćena.
Država može pokrenuti stečaj protiv bankrotirane firme, ali je problem što je iz te firme sva imovina preneta na novo preduzeće i što se na taj način ne dobija ništa“.
Jedini način da se navedenim finansijskim mahinacijama stane na put bio bi kroz izmene Zakona o privrednim društvima, u koji bi bilo unete evropske sankcije. Drugi put bile bi izmene po kojima bi vlasnik bankrotiranog preduzeća mogao osnovati novu firmu tek kada izmiri poverioce iz propale firme.
Na slici: Staklo-keramički materjali dobijeni preradom jalovinskih komponenata iz proizvodnje RTB-a Bor
Srbija je jedina zemlja u Evropi koja ne zarađuje od domaćih i inostranih kompanija koje koriste njeno prirodno bogatstvo. U tu grupu kompanija, koje su neplaćanjem naknade za korišćenje mineralnih sirovina ostvarivale i još uvek ostvaruju ekstra profit na račun građana Srbije, spadaju EPS, NIS, RTB Bor, proizvođači mineralnih voda, kamenolomi, cementare, industrija građevinskih materijala i drugi.
Srbiji nedostaje strategija upravljanja prirodnim resursima, (ugalj, minerali, vode, geotermalni izvori energije), a sve se to verovatno događa iz neznanja nadležnih.
U velika neiskorišćena bogatstva Srbije treba računati jalovinske komponente iz proizvodnje nekih metala, koje su izvanredna sirovina za proizvodnju staklo-keramičkih materijala. Nažalost, ova je oblast u Srbiji potpuno zanemarena i zapostavljena. Ovo tvrdim na osnovu činjenice da je u nekadašnjem Institutu za bakar u Boru g-dja Radmila Petrović diplomirani inženjer tehnologije, u čijem sam stručnom timu imao čast da sarađujem tokom osamdesetih godina, i pored patentiranja jeftinih staklo-keramičkih proizvoda od kombinacija jalovine iz proizvodnje RTB-a (slika gore), zbog političke nepodobnosti vlasnika patenta i njenog stručnog tima, ignorisana šansa za preporod i RTB-a i cele Srbije.
Preradom 1 tone jalovine u proizvode od staklo keramike moglo se dobiti oko 600 – 800 kg raznih proizvoda (proizvodi za građevinske radove – podne i zidne pločice, staklena vuna, zidna i fasadna opeka, fasadne ploče, crep itd.; proizvodi za opremu stambenog prostora – kade, lavaboi, toaleti i drugi sitniji sanitarni delovi, posuđe i predmeti za domaćinstvo; proizvodi za antikorozionu zaštitu – zaštitne ploče i razne vrste premaza, liveni sklopovi, kućišta, itd; juvelirski materjali – nakit, ukrasni predmeti itd.) u ekvivalentnoj finansijskoj vrednosti od preko 100 kg. bakra po toni jalovine.
Srbija ne naplaćuje eksploataciju svojih prirodnih bogatstava zato što se Uredba o visini naknade za korišćenje mineralnih sirovina ne primenjuje već nekoliko godina – koliko je prošlo od njenog donošenja.To brojnim privatnim i državnim kompanijama omogućuje da, eksploatacijom mineralnih sirovina za koje nikome ne plaćaju naknadu, ostvaruju ekstraprofit.
Mineralne sirovine na koje se Uredba odnosi su, između ostalog, nafta i prirodni gas, ugalj za termoelektrane, ugalj za široku potrošnju, bakar, plemeniti metali, podzemne i geotermalne vode, glina, pesak, šljunak, kamen, … Do danas nije naplaćen ni dinar naknade.
Šteta nastala neprimenjivanjem Uredbe o visini naknade za korišćenje mineralnih sirovina premašuje 3,8 milijardi dinara (45 miliona evra), za koliko su budžetski prihodi Srbije, od donošenja Uredbe, bili umanjeni.
Ono što Srbiju razlikuje od ostalog dela sveta je činjenica da se ovde istražna prava po pravilu dodeljuju nad već istraženim lokalitetima gde je dokazano postojanje određenih metala, pa je za domaće i strane privatne komanije, „istraživanje“ ovde „samo prečica, da bi se za male pare domogle željenih lokacija.
Ustupanjem istražnih prava, u cilju navodnog istraživanja, nad već dokazanim mineralnim i energetskim nalazištima, država je ostala kratkih rukava za nekoliko miliona evra.
Ustupanje domaćih ležišta po takvom osnovu je odraz odsustva nacionalne strategije i nehajnog odnosa države prema vlastitim prirodnim potencijalima. Samo su 4 od više desetine dokazanih mineralnih i energetskih nalazišta, prodata koncesijom. Ostala su data pod firmom tkz. „istraživačkih prava“, čime je država u startu ostala kratka za nekoliko miliona evra.
Sve istražene lokacije Vlada, odnosno resorno ministarstvo, bi moralo da ustupa isključivo koncesijom – tenderskom utakmicom najpovoljnijeg ponuđača. Ali to u Srbiji ne važi, jer su ovde unazad nekoliko godina strane kompanije preko svojih insajderskih kanala u Ministarstvu energetike i rudarstva , dolazile do podataka o nalazištima, i po sistemu istražnih prava, uzimale te lokacije za hiljadu evra. Imamo dokazana nalazišta cinka i olova recimo, na koja strane kompanije za neku mizernu sumu dolaze „na sigurno“.
Ušlo se u privatizaciju i rasprodaju strateških nalazišta, uz Zakon o geološkim istraživanjima iz 1995. godine, za koji je privatan kapital nepoznica. Izmenama i dopunama Zakona o rudarstvu napravljene su kozmetičke promene , ali ni pomak u praksi.
Kupce zanimaju uglavnom samo objekti koji imaju sirovinsku bazu. Nema smisla kupiti cementaru Beočin ako postoji mišljenje da tamo nema rezervi. Onaj ko je kupovao cementaru, prvo je pitao kolike su rezerve. Ali, za te rezerve u proceni kapitala nije platio ni dinara. Do novembra 2006.godine niko nije platio državi ni dinar zato što eksploatiše sirovine ove zemlje. Znači, država je ušla u privatizaciju rudnika i resursa 2000. a tek 2007.godine je donela Uredbu o plaćanju naknade za korišćenje sirovina a i ta uredba se slabo primenjuje.
Tako naprimer, kanadska firma Capital reservoir corp. je prva privatna kompanija koja je posle 2000.godine ušla u Srbiju. Ovo je prva privatna kompanija koja je posle Drugog svetskog rata u Srbiji dobila pravo za istraživanje zlata i plemenitih metala. Čim prva kompanija objavi da ovde ima rezulata i započne eksploataciju, u Srbiju će nagrnuti i druge veće kompanije sveta. Kompanija ima odlične rezultate u istraživanju zlata i bakra na lokalitetu Brestovac kod Bora i Deli Jovana, koje je pre Drugog svetskog rata, kao i za vreme Rimskog carstva, poznato kao nalazište zlata. Ova Kompanija do sada je kupila sedam istražnih prava u Srbiji. Osim pomenutih lokaliteta, tu su i: Stara planina, Plavkovo kod Raške, Lece, Kosmaj babe i Bobija na granici sa Drinom.
Da bi se dobilo istražno pravo, koje se izdaje na godinu dana, podnosi se projekat i plaća taksa od 40.000 dinara, a Resornom ministarstvu se kasnije podnosi Izveštaj o rezultatima istraživanja, koje, ukoliko rezultata ima, produžuje istražno pravo toj kompaniji. Istraživanja traju nekoliko godina, a kompanija koja ih je radila ima prioritet i u dobijanju eksploatacionog prava.
Kako je Ministarstvo rudarstva i energetike oštetilo budžet Republike Srbije za oko 45 miliona eura
Kao razlog za neprimenjivanje Uredbe navodno služi izgovor da ista nije usaglašena sa važećim Zakonom o rudarstvu, a to će se pitanje rešiti tek kada se usvoje izmene i dopune Zakona o rudarstvu.
Pravni stručnjaci smatraju da je problem mogao biti rešen sklapanjem posebnih ugovora o naplati naknade sa kompanijama koje eksploatišu mineralne sirovine i za čije je poslovanje i inače nadležno Ministarstvo rudarstva i energetike.
Pored domaćih javnih energetskih preduzeća, najveći dobitnici su i privatizovani kamenolomi, cementare, fabrike mineralne vode, industrija građevinskog materijala itd. Elektroprivreda Srbije je u protekle tri godine proizvela oko 98,5 miliona tona uglja, od čega 90 odsto uglja za termoelektrane po ceni od sedam evra po toni, a 10 odsto uglja za široku potrošnju po prosečnoj ceni od 20 evra po toni.
Primenom stope od dva odsto na ugalj za termoelektrane i tri odsto na ugalj za široku potrošnju, EPS je za protekle tri godine trebalo u budžet da uplati blizu 20 miliona evra, odnosno 1,7 milijardi dinara. Naftna industrija Srbije je za prethodne tri godine proizvela više od 2,2 miliona tona sirove nafte za čiju je eksploataciju trebalo uplatiti naknadu u iznosu od oko milijardu dinara, odnosno više od 15 miliona dolara.
Veliki hendikep i dokaz neosmišljene državne politike je što je država naše najveće cementare prodala strancima.
Cementare u Beočinu, Kosjeriću i Novom Popovcu, koje su kupili francuski Lafarž, švajcarski Holcim i grčki Titan su za prethodne tri godine proizvele oko 6,3 miliona tona cementa, što nas dovodi do cifre od blizu 125 miliona dinara (1,5 miliona evra) koliko je tebalo uplatiti na ime nadoknade za korišćenje mineralnih sirovina.
Za godišnje otkopavanje između šest i sedam miliona tona rude bakra, RTB Bor je na ime nadoknade trebalo da izdvaja u proseku 70 miliona dinara godišnje, dok bi za eksploataciju olovne i cinkane rude godišnja naknada iznosila oko 20 miliona dinara.
Ciglarska i keramičarska industrija, koja je mahom privatizovana, na ime korišćenja gline, trebalo je godišnje da izdvaja oko 40 miliona dinara.
Deset punionica mineralne vode u Srbiji godišnje tržištu isporuči u proseku 300 miliona litara mineralne vode, a kako je stopa naknade prema Uredbi 1,5 odsto od tržišne cene, dolazimo do iznosa od 90 miliona dinara godišnje.
Ipak, da se u ovoj oblasti stvari koliko toliko pokreću na bolje dokaz je svojevremeno donošenje Zakona o prostornom planu („Sl. glasnik RS“, br. 13/96), kojim su za budućnost, bar približno, definisane zone metaličnih i nemetaličnih sirovina, i to:
1. Timočka zona (nalazišta bakra i zlata – rudnici: Majdanpek – Južni i Severni revir, Bor – Krivelj, Cerovo, Borska reka i Brezonik; prateći metali: molibden, germanijum, selen, platina; nemetalne sirovine: ukrasni kamen – u ataru Boljevca, na Rtnju i okolini; krečnjak – Zagrad – Kučevo; kvarcni pesak – Rgotina; kvarcne sirovine – Postojka Čoka, Rajkova Čuka, Veliki Strnjak i dr.)
2. Podrinjska zona (nalazišta antimona, olova i cinka – rudnici: antimon – Brasina, Zavorje-Štira, Dolić, Kik, Rujevac; olovo i cink – Veliki Majdan, Bobija, Tisovik i Ravnaja; nemetalne sirovine: fluorit – Ravnaja kod Krupnja: dijabaz – Selenac – Ljubovija; kaolinska glina – lokalitet Iverka; oniks – Boranja – Krupanj; barit – Bobija – Krupanj; tehnički kamen – Gajića stene, Bučevski potok i Sokoline; dacit – kod Ljubovije; ukrasni kamen – lokalitet Boranja – Krupanj; cementna sirovina – Kosjerić.)
3. Kopaonička zona ili Ibarski basen (nalazišta antimona, olova i cinka – rudnici: Žuta Prlina, Crnac, Koporić, Sastavci-Kiževak; Pb, Zn, Sb – Rajićeva gora,Zajača).
4. Gračaničko-novobrdska zona (olovo, cink, srebro – rudnici: Ajvalija, Kižnica, Kižnica-površinski kop, Badovac i Novo Brdo (Farbani potok).
5. Besnokobilsko osogovski rejon i Pasjačko-kukavička zona (olovo, cink, molibden – rudnik: Blagodat, Podvirovi-Karamanica; kvarcne sirovine – Svrljište kod Bosilegrada; bentonit – lokaliteti Donji Prisjen i Breznica; feldspat – Samoljica i Borovac; zeolit – Zlatokop; kaolini – Vrtogoš kod Vranja; tuf – Duge njive, Korbevac kod Vranjske Banje; mermerni oniks – Sijerinska Banja; fosfati – okolina Bosilegrada. Na prostorima Nišavskog okruga registrovane su i istražene rezerve kvalitetnog kvarca i dolomita, a u ataru Gadžin Han i ležišta kalcita visokog kvaliteta.
6. Rudnici obojenih metala izvan rudnih zona.
U ovu grupu rudnika Srbije spadaju: Rudnik Lece u Leckom rudnom rejonu (olovo-cinkova ruda). Ovo ležište je inače poznato po povećanoj količini plemenitih metala zlata i srebra.
Na području Glogovca aktivni su površinski kopovi Čikatovo i Glavica sa postrojenjima za proizvodnju nikla. U zone sa perspektivnim pojavama i uslovima za razvoj novih proizvodnih kapaciteta u periodu posle 2010 god. spadaju: Šumadijski, Golijski, Podrinjski i Polimski rudni rejoni.
Timočko-magmatski kompleks zbog sadržaja rude bakra i zlata predstavlja danas jedno od najvažnijih rudnih područja Srbije.
Na rudnom polju Crni vrh utvrđeno je prisustvo značajnih resursa bakra, olova cinka i plemenitih metala, koji zahtevaju ulaganja u dalja istraživanja u iznosu od više desetina miliona dolara, kako bi se utvrdile rudne rezerve i ekonomičnost eksploatacije. Ukupni utvrđeni mineralni resursi iznose više od 600.000 tona bakra, više desetina hiljada tona olova, cinka i zlata, dok se procenjuje da su resursi bakra oko milion tona. A nisu zanemarljive ni rezerve zlata.
Upravo je to razlog što je država svojevremeno raspisala tender za davanje koncesija. U oštroj konkurenciji četiri ponuđača, opet je „Dandi“ pobedio na tenderu i dobio koncesije za istraživanje i eksploataciju bakra, zlata i pratećih metala na ovom rudnom polju i to za područja Čoka Kuruga, Čoka Kupjatra i Tilva Njagra, zbog čega se ova kanadska firma vrlo visoko kotira na listi ulagača u istinske grinfild investicije u Srbiji. Za „Dandijem“ nimalo ne zaostaje ni australijsko-engleska kompanija „Rio Tinto“, koja je dobila koncesije za istraživanje i eksploataciju borne rude na teritoriji Baljevca. Procenjuje se da su zalihe bornih minerala na području Baljevca veće od osam miliona tona. Procenjuje se, takođe, da će sredstva za izgradnju rudnika i rafinerije iznositi više od 100 miliona evra i da će upošljavati veliki broj radnika.
Interesantno je da su rudnik molibdena u Mačkatici otvorili Nemci i eksploatisali ga još tokom Drugog svetskog rata, a od tada ležište nije eksploatisano zbog ograničenih rezervi siromašne rude i prilično niske cene molibdena na svetskom tržištu.
Prema podacima iz perioda postojanja SFRJ na pojedinim lokalitetima Srbije bez Kosova preliminarnim istraživanjima utvrđeno je postojanje rudnih rezervi za proizvodnju sledećih metala:
Uranijuma ima na područjima Bukulje, granitoidni kompleks Janje, kompleks Stare planine (rudnik „Gabrovnica“ u Gabrovnici kod Kalne), Kučarsko-Beljanički region, područje Avala-Kosmaj Babe, Rudnik, Cer, Franjsko-Pčinjski region , Fruška Gora, Vršačko Brdo.
Aluminijum
Srbija nema proizvodnju boksita i aluminijuma, mada postoje ležišta boksita u zapadnoj Srbiji – Tara, Mčkat, Počuša sa prosečnim sadržajem 25-30% Al, niskog kvaliteta zbog visokog sadržaja silicijuma.
Crvenog boksita ima i na područjima Valjeva i Bele Palanke.
Bakar
U Srbiji se ležišta bakra nalaze u istočnoj,zapadnoj i jugozapadnoj Srbiji,a najveći značaj imaju ležišta bakra na području Bora i Majdanpeka. U njima ima i plemenitih metala koji povećavaju vrednost rude.
Ležišta sa uslovno-bilansnim rezervama C1 kategorije mogu se svrstati u tri grupe:
– Ležišta sa velikim rezervama i relativno velikim sadržajem bakra – Borska Reka ali i na velikoj dubini
– Ležišta sa velikim rezervama i malim sadržajem bakra i plemenitih metala – Cerovo,Kiseljak,Lece
– Ležišta sa relativno velikim sadržajem bakra i malim rezervama – Čoka Mrin, Stojadinovići, Karavansalija
Sve rude bakra se podvrgavaju flotaciji kojom se dobija koncentrat sa više od 18% bakra, koji se prerađuje u metalurgiji radi dobijanja bakra. Oko 25% svetske proizvodnje bakra se dobija luženjem (rastvaranje bakra sumpornom kiselinom), dobijeni rastvor se obogaćuje i šalje direkno na elektrolizu čime se smanjuju troškovi dobijanja bakra. Ova tehnologija nije primenjiva na svim rudama, tako da se na ostalim još koristi flotacija i topionica.
Olovo i cink
Srbija je do pre 20 god. imala veliku proizvodnju olova i cinka u svetskim okvirima. Međutim danas su aktivna samo dva rudnika i to: Rudnik na planini Rudnik i Grot kod Vranja, dok su ostali zatvoreni zbog iscrpljenosti istraženih rezervi.
Olovo-cinkovne rude se otkopavaju jamskim putem,jer se pretežno nalaze na većim dubinama, a u sebi sadrže ekonomski značajnu količinu srebra, a ređe i zlata. Neke su nosioci ekonomski interesantnih količina kadmijuma i bizmuta.
Danas su interesantna ležišta sa sadržajem olovo-cinkovne rude koji je veći od 5%: Veliki Majdan, Lece, Kosmaj,Grot, Belo Brdo, Stari Trg i još neka ležišta u kopaoničkoj i šumadijskoj oblasti.
Sve rude olova i cinka se podvrgavaju flotaciji ili gravitacijskoj koncentraciji, pošto metalurgija zahteva koncentrate olova sa više od 65% Pb i koncentrate cinka sa više od 47 Zn.
Mangan
Mangana ima na Ceru, Stogovu i Novom Brdu
Hrom
Hroma ima na području Zlatibora, Raške, Bjelice.
Nikl
Nikla ima u ibarskom prediotitskom masivu.
Magnezijum
– Magnezit – okolina Čačka, Raške i na Zlatiboru. Troši se za proizvodnju vatrostalnih opeka i magnezijum metala.
Pregled stanja bilansnih rezervi ruda metala do 2010. godine
Legenda:
+++++ Veoma velike rezerve, ++++ Velike rezerve,
+++ Dovoljne do 2010. g., ++ Nedovoljne do 2010. g.
+ Male rezerve
Nemetalične mineralne sirovine
Moguće je izdvojiti nekoliko karakterističnih eksploatacionih zona nemetaličnih sirovina, bilo da se radi o određenoj vrsti mineralnih sirovina (tipično za magnezite) ili o regionalnoj koncentraciji raznorodnih ruda.
U tom pogledu izdvajaju se sledeće zone:
1. Zlatiborska zona (magnezit – Liska, Krive Strane, Konjske Torine, Stublo, Slovići a zatim Kose i Bele vode kod Nove Varoši, tehnički kamen – Begluk, Čavlovac, Masnice, Bakića kolibe i Semegnjevo.),
2. Šumadijska zona sa kolubarskim basenom (magnezit – okolina Pranjana, Čačka i Kraljeva, rudnici: Brezak, Koviljača, Veliki Jelen, Petrov Do, Bačevci Ljuljaška, Stara Kuća i Orljevac, mrežasti magnezit – rudnici Bogutovac i Lazac u regionu Kraljeva, visokokvalitetni krečnjaci – Jelen Do kod Požege, karbonatne sirovine – Nepričava – Lajkovac, selo Ba i Ljig, dacit – Slavkovica, vatrostalne i keramičke gline – rudnici – rudnici Rudovci, Krušik, Vrbica, Ćumurac a zatim Pločnik, Košarno, Dren i Slatina kod Uba, kvarcni pesak – Slatina i Čuruge kod Uba, Dijatomit – Baroševac, gips – Lipnica – Gruža.),
3. Fruškogorska zona (cementna sirovina – Beočin, tehnički kamen – Rakovac, ugalj i prirodno aktivna montmorijonitska glina vrhunskog kvaliteta – rudnik Vrdnik,),
4. Dunavski i Moravski aluvioni (šljunak i pesak – duž korita Južne, Zapadne Morave, Velike Morave i Dunava),
5. Ibarski basen u sastavu kopaoničke zone (azbest – Korlaće, dolomit za proizvodnju magnezijuma – Lipnica, ruda Bora – Baljevac na Ibru- Pobrdski potok i Piskanja, volastonit – lokalitet Jaram i Duboka – Kopaonik, hrizotil – Korlać – Raška, duniti i oliviniti – lokalitet Poljane, fluorit – Koprivica – Jošanička banja, ukrasni kamen – Dreljska klisura i Tikvice.).
Ostala značajnija ležišta nemetaličnih sirovina i proizvodni objekti, više nego metaličnih sirovina, rasejani su na teritoriji Republike kao samostalni objekti sa sopstvenim pogonima za preradu ili koncentraciju. U ovu grupu spadaju rudnici kvarcnog peska Rgotina, zatim rudnik magnezita Strezovci kod Kosovske Kamenice i rudnik Goleš-Magura kod Lipljana.
Pregled stanja bilansnih rezervi ruda nemetala do 2010. god.
Ruda
Bil. rezerve, 000 t
Stanje do 2010.
Napomena
Arhitekt. i ukrasni kamen
101477
++++
Azbest
955
++++
Barit
30763
+++
Bentonit
1088
++++
Kvalitet nije dobar (kalc.tip)
Bor
14500
++++
Dijabaz
200
++++
Dijatomiti
69147
++++
Duniti
12997
++++
Feldspat
1297
+++
Gips
52669
+++
Gline keramičke
8527
++++
Kvalitet nije najbolji
Gline vatrostalne
106659
+++
Kamen tehnički
62357
+++++
Kaolin
437296
++++
Kvalitet je problem
Krečnjak
26992
+++++
Kvarc
135367
++++
Treba usavršiti tehnol. prečiš.
Kvarcni pesak
213900
+++++
Laporac za cement
13083
+++++
Magneziti
150000
+++
Opekarske gline
16747
+++++
Tuf
131
++++
Volastonit
419
++
Nije u eksploataciji
Zeoliti
++++
Legenda:
+++++ Veoma velike rezerve, ++++ Velike rezerve,
+++ Dovoljne, ++ Nedovoljne, + Kritične
Od ostalih vrednih metaličnih i nemetaličnih sirovina vredi spomenuti sledeće:
Uljani škriljci
Pojave i ležišta ugljenih škriljaca u Srbiji kao potencijalni energetski izvori: – područje Boljevca – Vlaško Polje Rujište
– Aleksinački basen – Aleksinac, Prugovac, Bovan-pripada mu 2/3 utvrđenih i procenjenih rezervi,imaju srednji sadržaj ulja od 10,2% što omogućava tehnološki uspešnu ekstrakciju ulja.
– Zapadnomoravski basen – Čačak – Petnica
– Vranjski basen – Vlase – Golemo selo
– Valjevsko – Mionički basen – Ribnica – Šušoke
Imajući u vidu aktuelne i očekivane cene ostalih izvora energije proizvodnja električne energije iz uljnih škriljaca nije izvesna u bliskoj budućnosti.
Samo kada su izbori, ili kada poskupe benzin i drugi naftni derivati, poneko se seti Aleksinca i njegove okoline, gde su najbogatija nalazišta uljnih škriljaca u Evropi. Naime u okolini samog Aleksinca, bukvalno svuda u aleksinačkoj kotlini, ali još više u atarima sela Subotinac, Kraljevo, Bradarac, Bovan, Mozgovo i drugih, utvrđeno je veliko rudno bogatstvo i bogatstvo u uljnim škriljcima za koje je procenjeno da bi mogli da se eksploatišu i više od 50 godina. Nije nikakva tajna da uljni škriljci kod Aleksinca predstavljaju ogromno i neprocenjivo bogatstvo Srbije i o tome se već decenijama veoma dobro zna. Međutim, kad god je trebalo nešto konkretno učiniti i preduzeti da se zaista organizuje i započne eksploatacija škriljaca, ostajalo se na pričama. Poslednji put, pre šest godina obavljena su velika istraživanja, koja su inicirana iz Kanade i tada je utvrđeno da su nalazišta uljnih škriljaca kod Aleksinca među najbogatijim u svetu, jer sadrže u proseku između 12 i 18 odsto nafte.
Ovde treba pomenuti da se na teritoriji Srbije nalaze i neka manja nalazišta sirove nafte i gasa koji se proizvode na području Vojvodine a manjim delom u Stigu.
Minerali Bora
Pronalazak retkog i skupog bornog minerala „jadarit“ u okolini Loznice
kompaniji „Rio tinto“ doneće dobru zaradu jer se koristi za visoke tehnologije
i istraživanje kosmosa.
Ugalj
Niskookalorični ugalj – lignit, čini preko 92% rezervi uglja u Srbiji. Eksploatacione rezerve lignita se procenjuju na oko 13 milijardi tona (sa KiM). Zbog visokog sadržaja vlage i pepela, odnosno niske toplotne moći (prosecno oko 7000 kJ/kg), upotrebna vrednost lignita je uglavnom ograničena na proizvodnju električne energije. Rezerve lignita su gotovo u celini koncentrisane u pet velikih basena:
– Kolubarski basen,
– Kostolački basen,
– Kosovski basen,
– Metohijski basen i
– Kovinski basen.
Najveći deo rezervi je lociran u kosovskom ugljonosnom basenu, koji ima poseban značaj zbog niskog odnosa otkrivke i uglja, velike prosečne debljine ugljenog sloja i niskog sadržaja sumpora.
JP EPS vrši eksploataciju uglja u Kolubarskom i Kostolačkom ugljonosnom basenu. U ovom trenutku postoji ograničenje u pristupu rezervama uglja na Kosovu i Metohiji, dok je Kovinski basen van sistema Elektroprivrede Srbije, odnosno u nadležnosti je državnih organa Republike Srbije.
Od proizvedenih količina uglja u 2001. godini 90% je utrošeno na proizvodnju električne energije, a od ovog uglja u TE je proizvedeno 67.5% ukupne proizvodnje električne energije u EPS-u. Preostali deo proizvedenog uglja je plasiran na tržište za potrebe industrije i široke potrošnje kao komadni ugalj (6%) i za proizvodnju sušenog uglja (4%). Od ukupno proizvedenih količina uglja (podzemne eksploatacije) u 2000. godini za proizvodnju električne energije je isporučeno 19%, dok je za potrebe industrije i široke potrošnje isporučeno 81% proizvedenog uglja.
Velike rezerve kvalitetnog lignita nalaze se u Zapadno-moravskom basenu između Kraljeva i Čačka. Procenjeno je da samo na levoj obali Zapadne Morave ima preko 100 miliona tona rezervi uglja. Na ovom području, u pojedinim periodima od Prvog svetskog rata, postojala je proizvodnja u manjim razmerama. Sigurno je da će ovaj izuzetni prirodni potencijal biti od velikog značaja za razvoj energetike Srbije.
U predelu Ušća (kod Kraljeva) nalaze se značajne rezerve kamenog uglja. Na postojećoj lokaciji proizvodi se oko 50.000 tona godišnje. Očekuje se početak eksploatacije na nalazištima u blizini čije su rezerve oko 1.000.000 tona.
Prema podacima iz perioda postojanja SFRJ na pojedinim lokalitetima Srbije bez Kosova preliminarnim istraživanjima utvrđeno je postojanje rudnih rezervi za proizvodnju sledećih nemetala:
Kamena so
Kamene soli ima na području Severozapadne Srbije.
Fluorit
Fluorita ima na području istočne Srbije.
Kaolin
Kaolina ima na područjima Bukulje i Dimitrovgrada.
Keramička glina
Keramičke gline ima u panonskotamnavskom, Kolubarskom i Mladenovačkom basenu.
Kvarcne sirovine
Rgotina kod Zaječara, Donja Bela Reka kod Bora, Lazarevac, Valjevo, Vršac itd.
Bentonit
Bentonita ima u Pomoravlju, Istočnoj Srbiji i Fruškoj Gori.
Azbest
Ima ga – korlaće kod Baljevca na ibru i Stragari i Ruište kod Kragujevca. To je specifičan vlaknasti mineral otporan na toplotu i kiseline, pa zato služi za proizvodnju vatrostalnih tkanina.
Fosfat
Ima ga – lisina kod Bosilegrada, detaljno istražena ali nije u eksploataciji
Arhitektonski kamen
Arhitektonskog kamena ima u Zapadnoj i Istočnoj Srbiji (krečnjaka i dolomite – Aranđelovac i Sijerinska Banja, karbonatne breče i konglomerati – Aranđelovac i Novi Pazar, mermeri – Jošanička Banja I Knjaževac).
Krečnjak
Ležište krečnjaka „Tisnica“, nalazi se u blizini same Žagubice od čijeg centra je udaljena oko kilometar sa desne strane puta Žagubica-Bor. Ležište se sastoji od crvenih i krem krečnjaka. Eksploatacija se obavlja već 25 godina. Krem krečnjak je dosta ujednačenog izgleda sa manje ili više izraženim stilolitskim strukturama. Crveni krečnjak ima takodje vrlo izražene i brojne stilolitske kontakte duž kojih se nalazi glinovita komponenta. Eksploatacione rezerve kategorije A+B su 46.000 m3 blokova.
Ležište krečnjaka „Djula“ nalazi se oko 6 kilometara od Žagubice. Krečnjak je donjekredne starosti, krem boje. Monolitni, redje kristalast, fosili i kalcitske žice neravnomerno su orjentisani u osnovnom matriksu stene. Ležište nije u eksploataciji, te se ne može izračunati blokovsko iskorišcenje stenske mase u procentima.
Ležište crnog gabroa na lokaciji „Crna reka“ nalazi se na podrueju Velike Glavice (697m),udaljeno je od Žagubice 23 kilometara sa desne strane puta žagubica-Bor.Stenska masa na svežem prelomu ima tamnu, gotovo crnu boju Ujednačenu boju daje pravilan raspored i po veličini ujednaeenih mineralnih sastojaka.Ležište nije u eksploataciji.
Andezit
U okolini Kraljeva postoje nalazišta kvalitetnog kamena od kojih je najznačajnija Kamenica, udaljena 15 km od Kraljeva. Ovo nalazište korišćeno je u prošlosti. Rezerve se kreću iznad 4.000.000 m3. Materijal je upotrebljiv za gradnju puteva, izradu zastora železničkih pruga, za izradu kocke, ploča ivičnjaka i druge kamene galanterije. Takođe je vrlo povoljan za sva zidanja i oblaganja u niskogradnji i hidrogradnji.
Proizvodnja dolomitnog peska
Utvrđene su rezerve od oko 30.000.000 tona dolomitskog peska dobrog kvaliteta u selu Đakovu. Posle kratkog vremena proizvodnja je ugašena.
Obzirom na značajne rezerve, kvalitet i mogućnost primene (staklare, proizvodnja opeka, posipanje puteva umesto soli, sastavni deo asfaltne mase) realni su izgledi da se eksploatacija obnovi.
Proizvodnja talka
Na području planina Radočela i Čemerna nalazi se veći broj nalazišta talka. Ova lokacija je obrađena, utvrđene su geološke rezerve i izvršena laboratorijska istraživanja o čemu postoji dokumentacija.
U raznovrsnom rudnom bogatstvu, kojim je priroda Srbiju izdašno obdarila, značajno mesto zauzimaju juvelirske mineralne sirovine. Dosadašnja istraživanja ovih sirovina, iako skromnog obima, neravnomerna i bez kontinuiteta, nedvosmisleno su pokazala da u našoj državi postoji veliki broj njihovih nalazišta. Ipak, nijedno od njih nije do sada proizvodno aktivirano, te naše juvelirske mineralne sirovine nisu komercijalno juvelirski obrađivane i korišćene za izradu nakita, već su domaće potrebe podmirivane uvozom ovih sirovina iz drugih zemalja.
Zbog toga se kao glavni budući zadaci postavljaju: proizvodno aktiviranje istraženih nalazišta juvelirskih mineralnih sirovina i dalje sistematsko proučavanje i istraživanje ovih sirovina na celoj teritoriji Srbije.
NALAZIŠTA DRAGOG KAMENJA U SRBIJI
Najznačajnija ležišta dragog kamenja u Srbiji su na: Leckom (kod Medveđe – kvarc-ametist, opali (obični), jaspisi, kalcedoni i ahati.), Fruške gore (kalcedon i ahatosni karbonatni oniks) i Cera (lepi berili akvamarinskog tipa). Ovi materijali u svojoj klasi, po kvalitetu su ravni svetskim ali po klasifikaciji spadaju u nižu i srednju grupu dragog kamenja. I pored toga opalska grupa je ekonomski veoma interesantna. Na području Ramaće, u delovima kore raspadanja, nalaze se obični opali, jaspisi, kalcedoni, plazma i magnezitsko-silicijske breče. Ležište nikla na Golešu bogato je kalcedonima, hrizoprasima, mlečnim kvarcom, hrizopalima, opalima (običnim) belim, medeno žutim, plavkastim i kahalong vrste. Nalazišta minerala nalaze se i na lokalitetima planine Zlatibora i Šumadije.
Lozovik ima rudnik kamena oniksa, koji spada u poludragi kamen i majdan kamena za nasipanje puteva. Priča o rudniku oniksa je duga i komplikovana. U selu postoji blago koje se na žalost nedovoljno koristi.
Ležište nikla na Golešu bogato je kalcedonima, hrizoprasima, mlečnim kvarcom, hrizopalima, opalima (običnim) belim, medeno žutim, plavkastim i kahalong vrste.
Posebna karakteristika opala je njegov mlečno-plavkasti ili biserni (voštani) izgled površine i njegove razne boje koje mogu biti promenjive, zavisno od ugla posmatranja. Opal uvjek u sebi sadrži 3-30% vode. Tokom vremena postoji mogućnost da kamen izgubi tekućinu, pukne i izgubi opalne vizualne osobine površine. Zbog toga se ne preporučuje njegovo izlaganje toploti. Opal je takođe neotporan na kiseline i razne hemikalije te treba izbegavati kontakt sa sapunom i parfemima. Neke vrste opala ubrajaju se u poludrago kamenje.
Drevne tradicije opalu pripisuju dvojake osobine. S jedne strane, on sa sobom nosi štetan uticaj urokljivih očiju, a s druge strane on poseduje moć da ublaži bolove onima koji pate od bolesti očiju.
Stara iskustva navodno govore da onaj koji nosi opal, postaje imun na sve bolesti oka i povećava snagu pogleda i uma. Pošto se sjajane boje rubina, mrkocrvenog granata, granata, smaragda i ametista vide u pozadini njegovog blistavog sjaja, obožavoci opala smatraju da poseduje snažne profilakticke i terapeutske moći svih ovih poludragih kamenova. Inače, takozvani “crni opal” je veoma cenjen, jer nosi imidž – sretnog kamena! Taj kamen koji se sjaji u svim bojama kod brojnih ljudi izaziva strah, a tvrdi se da je u tim bojama Bog ovekovječio sedam smrtnih greha! Evo još nekih verovanja o opalu:
– Donose nesreću onima koji ga nose u kombinaciji sa dijamantima;
– donosi nesreću osobama rođenim u oktobru;
– donosi veliku nesreću ako se nalazi u vereničkom prstenu;
– opal gubi sjaj ako mu vlasnik umre;
Tužno je i žalosno što na pojedinim lokalitetetima bogatim majdanima dragog i poludragog kamenja živi veliki broj sirotinje koja se, zbog nedovoljne prosvećenosti i neznanja, muči u bedi jer ne znaju da su u svoje objekte ugradili opal i ametist misleći da je to obično kamenje. Tako na tim prostorima bogatstvo i siromaštvo žive jedno pored drugog.
Zvuči gotovo neverovatno da na području opštine Medveđa, jedne od najnerazvijenijiih u Srbiji, meštani prave kuće i puteve od poludragog kamena, stoku poje mineralnom vodom, a više od tone zlata leži u „otpadu”. Sijarinska Banja, veliki turistički potencijal, nije jedinstvena samo po svom prirodnom gejzeru, već i po rudniku mermera „oniks”, jedinom takvom nalazištu na prostorima bivše Jugoslavije.
Pored dragog kamenja, u Medveđi se nalazi i rudnik bogat olovom, cinkom, srebrom i zlatom, koji će, kako se očekuje, biti ponovo otvoren. Samo na jalovištu rudnika, prema nekim istraživanjima, ima tri tone zlata.
U centru Sijarinske banje, bogate lekovitim vodama, nalazi se kamen oniks čija je eksploatacija zaustavljena zbog nedostatka novca. A celo područje opštine leži i na bogatim izvorima mineralnih voda.
Pokušano je da se sa „Energoprojektom” to blago iskoristi za razvoj čitavog kraja, ali će, izgleda, posle samo nekoliko godina eksploatacije, saradnja sa beogradskom kompanijom biti raskinuta na sudu (pošto u Medveđi tvrde da im „Energoprojekt” ne ostavlja ni dinar od dobiti iz njihovog rudnika).
Svojevremeno je za mermerni oniks bila veoma zainteresovana jedna kompanija iz Južnoafričke Republike, a posredstvom Ministarstva za dijasporu u Sijarinsku Banju je doveden njihov predstavnik, ali radnik „Energoprojekta” koji se zadesio na nalazištu mermera jednostavno nije dozvolio pristup rekavši: „Ovo je naše, nemate vi šta ovde da tražite.” Nakon takvog iskustva nije bilo svrhe zadržavati potencijalnog investitora.
Koliko zaista ima poludragog kamena na Rasovači može se samo nagađati (neki tvrde za stogodišnju eksploataciju), ali ono što se pouzdano zna jeste to da su geolozi još polovinom prošlog veka ovde detektovali velike zalihe opala, kalcedona, ametista… Poznato je i da su ova ležišta snimljena i iz američkih satelita. Pre dvadesetak godina pravljen je, kao eksperiment, i nakit od ovog kamena koji je prikazivan po raznim privrednim sajmovima, ali do investitora se još nije došlo.
Nema novca ni za davno najavljivan projekat prerade jalovinskog otpada (na flotaciji rudnika zlata „Lece” iznad sela Gazdara). Tu je, usled neusavršenosti flotacijskih postrojenja u prvim godinama rada, u tri prve „brane” (od ukupno devet) „otišla” i veća količina plemenitih metala. Ispitivanja stručnjaka RTB „Bor” pokazala su da u tim skladištima otpada ima oko 1.100 kilograma zlata i oko 11 tona srebra.
Takođe na Fruškoj gori u listvenitima se javlja kalcedon i ahatosni karbonatni oniks, dok su u nanosima Cera deponovani lepi berili akvamarinskog tipa. Jako lepi berili pronađeni su i kod Trstenika, a na području Aranđelovca turmalini.
Srbija se godinama nalazi u sve većoj i većoj ekonomskoj krizi a istovremeno raspolaže velikim i neiskorišćenim resursima. U prethodnim člancincima pisao sam o nedovoljnom korišćenju izvora mineralne vode i banjskom turizmu i lečenju. Ovog puta ukazujem na nedovoljno korišćenje resursa alternativnog oblika energije – geotermalne energije. Ovi nedovoljno iskorišćeni resursi Srbije su odlična prilika za poslovne ljude i njihove firme ako imaju neiskorišćen kapital da isti ulože u eksploataciju ovih neiskorišćenih resursa Srbije, jer će im to u bliskoj budućnosti doneti daleko veću dobit od eventualnih bankarskih kamata.
Geotermalna energija
Korišćenje i eksploatacija geotermalne energije u Srbiji moraju postati intenzivniji, jer na to nas primoravaju sledeći faktori:
-tenzije naftno-energetske neravnoteže,
-neminovna tranzicija na tržišnu ekonomiju,
-stalni porast deficita fosilnih i nuklearnih goriva,
-pogoršavanje ekološke situacije i porast troškova za zaštitu okoline.
Najveći značaj za Srbiju imaće direktno korišćenje geotermalne energije za grejanje i toplifikaciju ruralnih i urbanih naselja i razvoj agrara i turizma, ali u perspektivi i za proizvodnju električne energije.
Geotermalne karakteristike teritorije Srbije su veoma povoljne. To je posledica povoljnog geološkog sastava terena i povoljnih hidroloških i geotermalnih karakteristika terena. Gustina geotermalnog toka je glavni parametar na osnovu kojeg se procenjuje geotermalni potencijal nekog područja. On predstavlja količinu geotermalne toplote koja svakog sekunda kroz površinu od 1 m2 dolazi iz Zemljine unutrašnjosti do njene površine. Na najvećem delu teritorije Srbije gustina geotermalnog toplotnog toka je veća od njegove prosečne vrednosti za kontinentalni deo Evrope, koja iznosi oko 60 mW/m2. Najveće vrednosti od preko 100 mW/m2 su u centralnom delu južne Srbije i u centralnoj Srbiji. Na teritoriji Srbije nalazi se 240 lokaliteta sa oko 1000 što prirodnih, što veštačkih izvora geotermalnih voda sa temperaturom većom od 15°C. Najveću temperaturu od njih imaju vode izvora u Vranjskoj Banji (96°C), zatim u Jošaničkoj Banji (78°C), Sijerinskoj Banji (72°C) itd. Ukupna izdašnost svih prirodnih geotermalnih izvora je oko 4.000 l/s.
Prema sadašnjim saznanjima na teritoriji Srbije postoji 60 nalazišta geotermalnih voda sa temperaturom većom od 15°C do dubine od 3000 m. Ukupna količina toplote koja se nalazi akumulirana u nalazištima geotermalnih voda u Srbiji do dubine od 3 km, oko dva puta je veća od ekvivalentne toplotne energije koja bi se mogla dobiti sagorevanjem svih vrsta ugljeva iz svih njihovih nalazišta u Srbiji.
Izdašnost 62 veštačka geotermalna izvora, tj. geotermalne bušotine, na području Vojvodine je oko 550 l/s, a toplotna snaga oko 50 MW, a na ostalom delu Srbije iz 48 bušotina 108 MW. Na teritoriji Srbije pored povoljnih mogućnosti za eksploataciju toplotne energije i ostalih geotermalnih resursa iz geotermalnih voda, postoje i povoljne mogućnosti za eksploataciju geotermalne energije iz „suvih“ stena, tj. stena koje ne sadrže slobodnu podzemnu vodu.
U tom slučaju voda se upumpava u podzemne tople stene gde se zagreva. Ispumpavanjem tako zagrejane vode ostvaruje se prenos energije iz toplih stena. Eksploatacija energije iz ovog resursa neće početi u dogledno vreme kada se uzme u obzir i trenutno minimalno korišćenje prirodnih izvorišta tople i lekovite vode, mada su u svetu razvijene i tehnologije za tu primenu.
U našoj zemlji postoji veliki broj geotermalnih izvora s različitim temperaturama vode. Temperatura zemlje se za svakih 100 m povećava za 3 o C. Na dubinama od 1 do 3 km u Srbiji su locirani izvori vode s temperaturom od 80-150 o C. Oni se za sada koriste samo u banjsko-rekreativne svrhe u Banji Vrućici, Guberu, Laktašima, Mlječnici, Slatini, Vilinom Vlasu i Gornjem Šeheru (sada zvanom Sprske Toplice). Posebno mnogo imamo geotermalnih izvora, čija se toplota može iskoristiti u poljoprivredi (plastenici i staklenici), ribarstvu, industriji, itd.
Razlikujemo 4 grupe geotermalnih energetskih izvora:
-hidro geotermalna energija izvora vruće vode,
-hidro geotermalna energija izvora vodene pare,
-hidro geotermalna energija vrele vode u velikim dubinama,
-petrotermička energija-energija vrelih i suvih stena.
Voda koja se pojavljuje u izvorištima vruće vode i vodene pare dospela je u dublje slojeve kroz vodopropusne slojeve. Ona akumulira toplotu vrelih stena i onu koja dolazi iz većih dubina dostižući temperaturu od oko 400 0 C. Ako voda pronađe put do površine Zemlje bilo kroz bušotine, ili preko gornjeg nepropusnog sloja stena, ona se javlja u obliku vruće, ili ključale vode (fumarole), ili u obliku pare (gejziri). Postoje slojevi Zemlje koji su toliko nepropusni da do njih ne može stići voda sa površine. Što je veća dubina poroznost je sve manja a temperatura sve veća pa se smatra da u dubini Zemlje postoje ogromne količine energije akumulisane u suvim stenama.
Prema podacima Ministarstva energetike, u Srbiji postoji nekoliko stotina bušotina sa geotermalnom vodom čija je temperatura relativno niska, uglavnom ispod 60°C. Toplotna snaga ovakvih izvora je manja od 160 MJ/s, ali se smatra da je stvarni potencijal bar pet puta veći od ostvarenog. U Ministarstvu smatraju da je osnovni razlog njihovog slabog iskorišćenja nesistematičnost u istražnim i pripremnim radovima za korišćenje geotermalnih izvora i odsustvo podsticaja za korišćenje ovog izvora energije. Potencijal ovog resursa u Srbiji je 185.000 tona ekvivalentne nafte, što je petnaesti deo ukupne procenjene energije obnovljivih izvora, koja je ekvivalentna sagorevanju 3,1 milion tona nafte.
Termalni izvori u Srbiji klasifikovani prema temperaturi vode i opštinama
20 – 40 0 C
SO Požarevac
SO Malo Crniće (Salakovac)
SO Smederevo (Jugovo)
SO Prokuplje (Suva česma, Vička banja)
SO Kuršumlija (Prolom banja)
SO Preševo (Miratovce)
Grad Beograd (Leštane, Braće Jerković)
SO Obrenovac (Poljane)
SO Lazarevac (Vreoci)
SO Sopot (Koraćica-Kosmaj)
SO Ljig (Onjeg)
Grad Aranđelovac
SO Topola (Stragari)
SO G. Milanovac (Mlakovac)
SO Čačak (Gornja Trepča)
SO Kraljevo (Mataruška banja, Bogutovačka banja, Vitanovac)
SO Vranjačka banja (Vrnjačka banja)
SO Aleksandrovac (Mitrovo polje, Veluće)
SO Raška (Baljevac)
SO Brus
SO Novi Pazar (Vuča)
SO Kosovska Mitrovica (Kisela banja)
SO Gnjilane (Ugljare)
40 – 60 0 C
SO Smederevska Palanka (Palanački kiseljak)
SO Kruševac (Ribarska banja)
SO Bujanovac (Bujanovačka banja)
SO Uroševac (Klokot banja)
SO Mladenovac (Selters)
SO Kuršumlija (Lukovska banja, Banjska)
SO Novi Pazar (Novopazarska banja)
60 – 80 0 C
SO Vranje (Sijarinska banja)
SO Raška (Jošanička banja)
SO Kuršumlija (Kuršumlijska banja)
Preko 80 0 C
SO Vranje (Vranjska banja)
U Srbiji se trenutno 10% struje dobija iz obnovljivih izvora. Uredba o ovlašćenom korišćenju energije iz obnovljivih izvora energije stupila je na snagu 1. janura 2010. godine. Država je prepoznala i dala podsticaj budućim ulagačima sa definisanjem cene za proizvodnju električne energije iz obnovljivih izvora energije. Početna ulaganja su nešto veća, ali se ta investicija brzo isplati, jer na primer, korišćenjem toplotnih pumpi, ušteda energije ide od 30 do 60 odsto. Nemačka razvojna banka KfW za investitore u obnovljive izvore energije je obezbedila povoljne kredite, a kompanija Tesla sistemi mogu da urade: projekat solarne elektrane, isporuče i montiraju opremu i preko KfW-a obezbede kredit za investitora. Na Web sajtu ove kompanije imate sve o fotonaponskim sistemima, toplotnim sistemima i geotermalnoj energiji (http://www.tesla-sistemi.co.rs/ ).
Uredbom o ovlašćenom korišćenju energije iz obnovljivih izvora u republici Srbiji predviđeno je da se poveća za 7,4 posto proizvodnja električne energije iz obnovljivih izvora u odnosu na 2007. godinu. Mi koristimo samo nekih 18 odsto obnovljivih izvora energije i to pre svega zahvaljujući hidroelektranama.
Ljudi širom sveta već vekovima koriste vodu zagrejanu u vreloj utrobi zemlje, radi relaksacije u izvorima vruće vode do proizvodnje struje za gradove. Kupke u takvim izvorima vode na ostrvu Beppu na jugu Japana datiraju iz 8. veka. Kako?
U najkraćem, vrela voda iz podzemnog izvora dovodi se do postrojenja u kojem zagrejava rashladnu spiralu, stvarajući pri tome vodenu paru koja zatim pokreće turbinu koja proizvodi električnu energiju.
Prema procenama Agencije za energetsku efikasnost, potencijali geotermalnih voda u Srbiji su takvi da mogu da zamene potrošnju 200.000 tona nafte godišnje. Ta energija mogla bi dobro da se iskoristi za grejanje i hlađanje poslovnog i stabenog prostora, što je u skladu sa rigoroznim propisima Evropske unije, po kojima mogu da se grade samo energetski efikasne zgrade.
Primer kako podzemna voda može da zagreva stanove
U večitu trku za pronalaženjem alternativnih vidova energije uključio se i 27-godišnji Subotičanin Dušan Marić, koji je projektovao sistem podnog grejanja putem toplotnih pumpi, koje kao pogonsko gorivo koriste podzemne vode, kojih je Vojvodina prepuna. Osim što je potpuno ekološki, sistem omogućava veliku finansijsku uštedu domaćinstvima koja ga koriste za zagrevanje prostorija.
U efikasnost ovog sistema među prvima se uverila Subotičanka Tereza Telek, koja je u januaru, upamćenom po ekstremno niskim temperaturama, zagrevanje porodične kuće od 150 kvadratnih metara platila svega 3.000 dinara.
– Ranije smo se grejali na gas i računi u zimskom periodu nisu bili manji od 12.000 dinara. Bili smo po malo skeptični u početku, jer nismo bili dovoljno upoznati sa novim sistemom, ali sada moram da kažem da smo prezadovoljni. Izuzetno je ekonomičan. U letnjim mesecima potrošnja struje u našem domaćinstvu, kada sistem grejanja nije uključen, jeste oko 700 kilovata, a u januaru ove godine, kada je najintenzivnije radio, potrošili smo 1.371 kilovat. Uskoro ćemo izolovati kuću stiroporom, tako da očekujem da ćemo grejanje naredne zime plaćati još manje – priča za „Blic“ Tereza Telek.
Porodična firma Dušana Marića i njegovog oca Steve „Geotermika“, kompletno projektuje i ugrađuje sistem. Cena najviše zavisi od površine objekta, a za porodične kuće površine od 100 kvadratnih metara naplaćuje se oko 4.500 evra. Veliku pomoć u realizaciji ovog projekta, Marići su imali od profesora dr Milana Kekanovića sa Građevinskog fakulteta u Subotici, stručnjaka u oblasti izolacije objekata, njegovog kolege profesora dr Fabijana Đule, kome je specijalnost hidraulika, i profesora dr Đorđa Kozića sa beogradskog Mašinskog fakulteta, koji se bavi termodinamikom gasova.
– Uslov za ugradnju sistema je dobra termična izolovanost objekta. Sistem radi tako što voda iz bunara dolazi do pločastog izmenjivača, koji od nje uzima toplotnu energiju i ubacuje je i sistem podnog ili zidnog grejanja. Pomoću mikroprocesora u termostatu, korisnik može programirati vreme grejanja čak i do sedam dana unapred, što znači da ga, ukoliko ide na put, može tako podesiti da se isključi po polasku, te da se ponovo uključi pre nego što se vrati, kako ne bi dolazio u hladan dom. Takođe, mikrokontroler, koji ima 100 funkcija, u slučaju eventualnog nestanka vode zaustavlja sistem – zaključuje Stevo Marić.
ENERGIJA IZ VAŠEG DVORIŠTA –Toplotne pumpe
Toplotne pumpe spadaju u najefikasnije sisteme grejanja i hlađenja danas. Od 100% energije koju generiše toplotna pumpa 75% je besplatno jer dolazi iz okolnog okruženja, a samo 25% energije dolazi iz električnih izvora koji se plaćaju.
Toplotne pumpe su uređaji pomoću kojih se toplotna energija iz jedne sredine prenosi u drugu sredinu. Za taj prenos toplotne energije takođe je potrebno da se utroši određena energija koja je nekoliko puta manja od prenete energije.
Tako na primer, kod toplotne pumpe GEOTERM 18 ulaže se električna energije od oko 5 kWh da bi se na izlazu dobila ukupna toplotna energija od 18 kWh.
U tehničkoj praksi toplotne pumpe se najčešće koriste za:
– grejanje i hlađenje prostora
– rekuperaciju toplotne energije
Tipovi toplotnih pumpi
U zavisnosti od sredine iz koje se preuzima toplotna energija i sredine u koju se ona prenosi postoje više tipova toplotnih pumpi. Njčešća su dva osnovna tipa: vazduh – vazduh i voda – voda kao i njihove kombinacije.
Postoje tri različita izvora toplotne energije:
– spoljašnji vazduh,
– zemlja i
– podzemne vode.
Ovo su najefikasniji sistemi za grejanje i hlađenje objekata pogotovu na terenima bogatim podzemnim vodama kao što su naši krajevi.
Sistem spoljašnji vazduh koristi okolni vazduh kao izvor energije i može da efikasno koristi energiju spoljašnjeg vazduha čak do temperature od -15°C. Ovaj sistem se koristi samo u situaciji kada je nemoguće primeniti sisteme zemlja-voda i voda-voda, jer ima najmanju efikasnost.
Toplotna pumpa tipa: voda – voda
Toplotna pumpa koja koristi vodu kao toplotni izvor i vodu kao toplotni ponor uzima energiju iz vode i prenosi je takođe u vodu u drugom prostoru.
Na šemi je prikazan princip rada toplotne pumpe u sistemu za podno grejanje i hlađenje zgrada. Kada se kao toplotni izvor koristi podzemna voda koja je ćele godine na temperaturi od 14 do 16 °C optimizacijom parametara toplotne pumpe postiže se maksimalni koeficijent korisnog dejstva u toku celog perioda upotrebe. Ovaj tip toplotne pumpe u kombinaciji sa podnim sistemom grejanja i hlađenja daje najpogodnije rezulte i sve se više koristi u svetu.
Kod sistema tipa voda-voda dobija se veoma visok koeficijent energetske efikasnosti. Podzemne vode, koje su na konstantnoj temperaturi tokom cele godine su glavni razlog za visoku energetsku efikasnost.
Sistemi voda-voda su pogodni za praktično sve tipove podzemnih voda zahvaljujući izmenjivaču toplote izrađenom od prohroma.
Potrebno je otvoriti dva bunara – jedan kao ulazni (u koji se ubacuje potopna pumpa koja crpi vodu), a drugi kao izlazni put vode.
Iz izbušenog bunara voda se vodi u toplotni izmenjivač u kome se deo toplote iz podzemne vode prenosi u freon koji tada isparava.
Delimično ohlađena voda vraća se u drugi bunar koji je iste dubine kao i prvi tako da se tokovi podzemnih voda ne remete. Freon koji je sada u gasovitom stanju sabija se kompresorom i tada otpušta latentnu prenetu toplotu i predaje je vodi koja cirkuliše kroz kondenzator i podni sistem cevi u zgradi.
Prednosti ovakvog sistema za grejanje i hlađenje su sledeće:
– Preko 70 % energije potrebne za grejanje prostora dobija se iz podzemne vode besplatno u toku celog veka eksploatacije toplotne pumpe.
– Podni sistem za grejanje i hlađenje u kombinaciji sa toplotnom pumpom i sunčanim kolektorima je potpuno ekološki način korišćenja energije.
– Toplotna puma za grejanje ili hlađenje uključuje se na početku grejne sezone, a isključuje se na kraju. Time se postiže najbolji energetski učinak i prostor je zagrejan na željenu temperaturu tokom celog tog perioda. Isto važi i za period hlađenja prostora.
– Podno grejanje omogućava racionalnije korišćenje prostora zbog toga što nema potrebe za postavljanjem radijatora. To pruža mogućnosti za maksimalno prilagođavanje enterijera potrebama i vizuelnom utisku.
– Ugodan osećaj prijatne topline u bilo kom delu grejanog prostora omogućava da se temperatura prostora održava na dva do tri stepena nižoj temperaturi u odnosu na druge klasične sisteme grejanja.
– Snižavanje temperature životnog ili radnog ambijenta u prošeku za 1 °C donosi energetsku uštedu od 5 do 6%.
– Jednokratnom investicijom se rešava i grejanje i hlađenje prostora.
– Poređenjem cena toplotne pumpe i podnog sistema grejanja i hlađenja sa kotlovskim i radijatorskim sistemom ukazuje da je investicija u podno grejanje sa toplotnom pumpom neznatno veća od klasičnog sistema. Ušteda goriva je dugogodišnja dobit pogotovo
kada se uzme u obzir trend povećanja cena svih goriva.
– Ravnomerno zagrevanje celokupnog prostora dovodi do mini malnog strujanja vazduha čime se drastično smanjuje prisustvo prašine u vazduhu što umanjuje ili eliminiše alergijske tegobe.
– Ugodna temperatura poda od 22 do 27 °C ne izaziva nikakve zdravsvene probleme i omogućuje nošenje lake porozne obuće što smanjuje zamor i povećava ugodnost.
Zemlja kao izvor energije
Sistem zemlja-voda koristi energiju iz energetskog potencijala zemlje putem sondi visoko energetskog potencijala.
U sistemima tipa zemlja-voda toplotne pumpe koriste energiju zemlje, koja čuva nagomilanu energiju dobijenu od sunca. Postoje dva različita sistema eksploatacije energije zemlje na konstantnoj bazi: podzemni rešetkasti izmenjivači (na maloj dubini) i sonde koje se pobijaju na većim dubinama (preko 30m). U oba slučaja fluid koji cirkuliše je odgovoran za prenos toplotne energije sa zemlje na sistem grejanja u objektu.
Gas r407c se direktno šalje preko sonde u zemlju i tako razmenom energije preuzima toplotu ili hladnoću zemlje u zavisnosti od režima rada (grejanje ili hlađenje).
Sonde se mogu postavljati horizontalno ili vertikalno.
Horizontalne sonde se smeštaju na dubini od 1,8-2m uz minimalni međusobni razmak od 3 metra.
Iz vertikalne sonde dužine 35 m možemo crpiti 3,5 – 4,5 kW energije u zavisnosti od tipa tla.
Svaku sondu kontroliše toplotna pumpa uz pogon iz njenog kompresora gde se energija crpi iz najizdašnije sonde što je automatski regulisano sklopom toplotne pumpe.
Kada se odlučuje o ugradnji toplotne pumpe i podnog grejanja i hlađenja?
Najpovoljniji trenutak za odlučivanje o sistemu grejanja novog objekta je trenutak početka njegovog projektovanja. Tada je investicija najmanja, a rezultati najbolji.
Kod postojećih objekata sistem grejanja je najpovoljnije promeniti ako se planira ili izvodi temeljna rekonstrukcija, popravka ili adaptacija. Ako u objektu postoji nezadovoljavajući sistem grejanja ili je gorivo isuviše skupo, prelazak na toplotnu pumpu sa podnim grejanjem je najskuplje rešenje ali se dobija najkvalitetnije rešenje i trajno zadovoljstvo.
Koji objekti su pogodni za primenu toplotne pumpe i podnog grejanja?
Svi objekti koji se grade na lokacijama gde se pretpostavlja ili zna da postoje podzemne vode su idealni za ovaj način grejanja. Škole, obdaništa, domovi za stara lica, hoteli, industrijski objekti, stambeni objekti kao i objekti u kojima nije poželjno da se vide grejna tela su idealni za primenu ovog sistema grejanja i hlađenja. Takođe veliki holovi, pokriveni tržni centri, sportski objekti i proizvodni i magacinski prostori sa velikim površinama i prosečno nižim temperaturama jedino se mogu kvalitetno zagrejati i hladiti primenom podnog sistema grejanja i hlađenja.
Rudarsko-geološki fakultet, po narudžbini Grada, započeo studiju o lokocijama sa geotermalnim izvorima, pogodnim za gradnju. Na Novom Beogradu gradi se poslovna zgrada VIG Plaza, vredna 42 miliona evra, koja će biti treća „pametna zgrada“ u Srbiji. Zdanje od 16.000 kvadratnih metara, čak 75 % potreba za energentima dobijaće se iz podzemnih voda postavljanjem geosonde.
U dosadašnjim tekstovima o pljačkaškoj privatizaciji u Srbiji videli smo ulogu Vlade, Stečajnih upravnika, Agencije za privatizaciju i Trgovinskih sudova, kao i neke od drastičnih primera pljačkaških privatizacija. U ovom delu rezimira se istorijat pljačkaške privatizacije Srbije zbog koje je država pala na 130. mesto po korupciji i kriminalu.
„Andergraund preduzetničke grupe“ poznate u svakodnevnom životu pod imenom „mafija“ svoj posao su vremenom usavršile, tako da su se danas proširile i na regularne poslove, čime je mafija dobro izgradila „industriju pranja novca“, umešala se u legalne kupovine preduzeća i banaka koje su ranije bile u državnom vlasništvu.
Borka Vučić, direktorka Beogradske banke do 2001: Stečaj Beogradske banke nije završen, a Beogradsku banku čini i Beogradska banka Kipar… Sve što je Beogradska banka, ako je on Antexol Beogradska banka, jeste, sigurno. To što je registrovano kao Beogradska banka to sigurno njoj pripada i ja mislim da će jednog dana morati da se završi, ne može to da se otegne 10 godina, već šest godina je mnogo
„Ekonomija destrukcije“ (pojam iz knjige Mlađana Dinkića) je ono što su 90-ih sprovodile odabrane privatne banke (Jezda, Karić, Dafina), a danas sprovodi finansijska mafija koja se kao hobotnica širi od Narodne banke preko Ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj, Agencije za promociju izvoza, Agencije za privatizaciju i Agencije za sanaciju, stečaj i likvidaciju banaka koja se danas zove Agencija za osiguranje depozita.
Dok se građani Srbije zadužuju kod stranih banaka po kamatama od osam do 16 odsto i za to moraju da daju garancije – hipoteke na stan koji tek kupuju, za to vreme strane banke iz svojih centrala unose devize na koje im guverner ne naplaćuje obaveznu rezervu. Pušta ih da maksimalan iznos tih sredstava upotrebe za kupovinu državnih hartija od vrednosti, jer ih ne opterećuje obaveznom rezervom, već im omogućuje da kupe hartije od vrednosti od države koja garantuje da će svoje obaveze izmiriti u roku od 30, 60 ili najviše 90 dana.
Bokisingl's Blog 