maj 2010


U prethodnim člancima – serijalu od četiri članaka (vidi prethodni ovde) izneti su podaci o nedovoljno korišćenim prirodnim resursima Srbije, koji boljim i organizovanijim korišćenjem daju šanse Srbiji da relativno brzo izađe iz ekonomske krize.

U nekim delovima navedenog serijala izneo sam osnovanu sumnju da Srbija nedovoljno i neekonomično koristi svoje prirodne resurse, kao i da nije zaštitila podatke o dosadašnjim istraživanjima svojih mineralnih resursa.

Nažalost, ove moje navode potvrdio je anonimni izvor tako što mi je dostavio svoje svedočenje o „patriotizmu“ najodgovornijih struktura iz Ministarstva rudarstva i energetike, koje su, prema navodima anonimnog izvora, marta meseca 2002. godine izradile „tajni CD“ sa kompletnim podacima i kartama o svim našim rudno-mineralno-energetskim resursima i podelile ih predstavnicima nekoliko zapadnih multinacionalnih kompanija koje se bave eksploatacijom ruda i minerala.

Ako se uzme u obzir kako je i pod kakvim uslovima sprovedena pljačkaška privatizacija Srbije (vidi ovde), kao i navodi o predaji tajnog CD-a strancima, vidi se da nam je državu i njene resurse predala-prodala u ruke stranim državama naša Vlada.

Radi potvrđivanja prethodnih navoda citiram kompletan tekst anonimnog izvora uz prilaganje dostavljene dokumentacije:

Gospodine Radulovicu, slucajno sam video vas blog o resursima Srbije.Vasa teza o tome da su podaci o mineralnim nalazistima „curili“ iz Ministarstva za Rudarstvo i energetiku,samo je delimicno tacna.Naime,oni nisu samo curili,vec je Ministarstvo za rudarstvo i energetiku jos marta 2002 godine,uz saglasnost Vlade Srbije,izradilo tajni CD sa kompletnim podacima i kartama o svim nasim rudno-mineralno-energetskim resursima i podelilo ih predstavnicima nekoliko zapadnih multinacionalnih kompanija koje se bave eksploatacijom ruda i minerala.Bukvalno,dobili su celu Srbiju na dlanu,a ta politika ustupanja nasih resursa stranim firmama uz mizerne naknade se u kontinuitetu i do dan danas nastavlja.

Dostavljam  vam sledece podatke iz tog CD-a:

1. Opsti podaci sa kartama rudno-mineralnih nalazista u Srbiji

2. Detaljni podaci o svakom nalazistu ponaosob (Serbia Mineral Deposits)

3. GIS kartu sa detaljno ucrtanim nalazistima ruda i minerala u Srbiji

Molim vas ,da ne objavljujete nikakve podatke o tome od koga ste i na koji nacin dobili ove podatke i da ne saljete e-mail na ovu adresu.

Sa postovanjem

P.

3 priloga:

 P.S. Pošto mi se neki od zainteresovanih za ovu temu javljaju sa primedbom da ne mogu preuzeti navedene priloge, obaveštavam ih da je to zato što mi neko uporno hakeriše, ne samo ove, već i druge linkovane priloge. Ja povremeno ponovo postavim priloge, ali ne mogu svakog dana da kontrolišem sve objavljene tekstove, zbog čega molim zainteresovane da kad ne mogu da preuzmu neki od priloga zatraže da im taj prilog pošaljem na njihov mail. Yahvaljujem se na rayumevanju problema. Moja mail adresa je: magila97@gmail.com

Mineral Deposits of Serbia

Mining districts of Serbia

Mineral deposits and mining districts of Serbia

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Advertisements

Moj glupi narode, da ironija bude veća
osećam se bedno ko bokserska vreća,
po kojoj svaka budala može da lupa
oh moj Bože „kako li sam bila glupa“.

Tek sad shvatih Bože da srpski se narod
promeniti na bolje nikada ne može.
Nekad je isti vampire na kolac nabijao,
a sad vidim da vampir nažalost nije dolijo.

Vraćaju se isti sve podbuli i jači,
a tu su i stari Slobini navijači,
te radnike podeliše u sindikata tri,
a bolje bi bilo da su nestali svi.
Jer od njih ima fajde samo njihov džep,
pa to vidi svako ako nije slep.

Pitam se da li sam stvarno pre godina deset
marširajući pod strahom terora i bombi,
skidala tadašnju vladajuću kliku,
misleći stvarno doći će neka bolja vremena
i neke nove poštenije političke struje,
kad ono isti samo obukli košulje druge,
umesto po pravdi i zakonu da obuču pruge.

O narode glupi ništa se promenilo nije
ovi „novi“ nam vratiše stare,
budale i dalje rade za neke bedne pare,
a neki naši ozdravljeni invalidi
silno postadoše na sve strane vredni
pa još više pustoše i kradu ovaj narod bedni.

Sad se trenutno Tadiću doček sprema
čisti se i pere sve što godinama nije
ali džaba sve te pločice sjajne i nove,
kad krik naroda iz duše Domanovića zove.

I zato rekoh sebi
dabogda slomio nogu i nek sam proklet
ako na izbore izađem opet.

Author: Mala Jelena

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

LUSTRACIJA U LANCIMA

Većina bivših komunističkih država otvorila je dosijee o građanima koje su vodile njihove službe bezbednosti. Dosijea su otvorena u Bugarskoj (2006), Češkoj (2003), Mađarskoj (1991), Bosni (2000), Makedoniji (1998), Poljskoj (2001), Rumuniji (2005), Slovačkoj (2002), Sloveniji (2003). Samo u Srbiji to nije urađeno kako oštećeni građani Srbije ne bi saznali koje su to njihove komšije i prijatelji uz čiju su pomoć i cinkarenje slati na Goli otok, vršen im mobing i nameštani im otkazi. Zbog izostale lustracije “vladari iz senke” nad sudbinama građana Srbije i dalje nesmetano obavljaju svoj prljavi posao, jer Srbija izbegava da se suoči sa svojom nečasnom prošlošću iz doba komunističke diktature. Zašto?

Svi znamo da je služba državne bezbednosti potrebna svakoj državi. Ali kome je potrebna služba državne bezbednosti koja nije spremna da oštećenim građanima Srbije otvori svoja tajna dosijea i zašto građani Srbije treba i dalje da iz svojih budžetskih sredstava finansiraju takve službe?

Prvi i jedini korak koji je napravljen kako bi se zavirilo u tajna dosijea bio je sredinom 2001. kada je Vlada Republike Srbije donela uredbu o davanju građanima na uvid dosijea Državne bezbednosti. Povlašćeni su pogledali svoje arhive, ali ono što ih je najviše zanimalo – ko ih je cinkario, ostalo je tajna. Na kraju je Ustavni sud Srbije, 19. juna 2003. godine, ukinuo i tu uredbu, uz obrazloženje da je to neustavan akt, odnosno da se ta materija može regulisati samo zakonima.

Krajem 2006, na inicijativu SPO-a napravljen je nacrt zakona po ugledu na nemački, ali ga je radna grupa odbila. Nekadašnji šef beogradske policije Marko Nicović smatra da se otvaranje dosije neće dogoditi uskoro jer bi jedan takav korak ugrozio i doušnike i ljude koji su na čelu države. Zašto i na koji način bi ih ugrozilo otvaranje tajnih dosijea državne bezbednosti nije objašnjeno. Možda je upravo razlog za to da se ne bi otkrile okolnosti u vezi ubistva novinara Slavka Ćuruvije i otmice i ubistva Ivana Stambolića!

Neki od naših vodećih političara dok su bili u opoziciji insistirali su na otvaranju dosijea, ali sada kada su na vlasti to im apsolutno ne odgovara jer bi ih ugrozilo. Zašto ako su na vlast došli na pošten način? Ili možda su na vlast došli upravo zahvaljujući državnoj bezbednosti a ne volji građana.

A što se doušnika tiče, oni su ostajali isti. Kako su se menjale strukture u tajnim službama, novi šefovi su ih samo preuzimali – tvrdi Nicović.

Zoran Mijatović, načelnik Beogradskog centra Resora državne bezbednosti do 1998. i zamenik načelnika Resora državne bezbednosti 2001, za Press kaže da u Srbiji nema potpune demokratije ako ne otvorimo sve dosijee.

– Kada to kažem, ne mislim samo na dosijea koja vodi i Služba javne bezbednosti već i ona koje vodi Vojska. Apsolutno identično su radili i DB i Vojska tako da su vojni dosijei izuzetno bogati, kao i policijski. Ali u Srbiji, pogotovo među ljudima na vlasti, ne postoji želja ni volja da se tako nešto dogodi jer im to nije u interesu. Jer, otvaranje dosijea je vrlo složeno pitanje, to nije biblioteka u koju svako može da svrati i pročita šta ga zanima, već jasno treba da se precizira kome su dostupna i u koje svrhe mogu da se koriste – naglašava Mijatović.

Nekada visoki funkcioner Državne bezbednosti Božidar Spasić smatra da se otvaranje tajnih dosijea kako to građani očekuju nikada neće odigrati „jer bi to izazvalo neverovatne lomove u društvu“.

– Iz iskustva znam da su žene govorile protiv muževa, deca protiv očeva, kumovi protiv kumova. S obzirom na to da je služba državne bezbednosti Srbije bila najjača na prostoru bivše Jugoslavije, to znači da bi se otkrilo nekoliko hiljada tajnih agenata, od kojih su neki sada aktivni u politici i javnom životu – tvrdi Spasić.

U Srbiji se već godinama samo nagađa o tome koliko su tajne službe „naštancovale“ tajnih dosijea o građanima i drugim svojim „klijentima“, pa se, prema nekim istraživanjima, išlo u rasponu od 100.000 do 400.000 ličnosti pod obradom.

Direktor arhiva Srbije Miroslav Perišić, kome je BIA predala ukupno 64.327 dosijea, kaže da samo dosije Dragoljuba Mićunovića ima 12.000 stranica.

Spasić spada u grupu od nekoliko hiljada građana koji su imali pravo da pogledaju svoj dosije, u kome su imena ljudi koji su ga pratili bila precrtana crnim markerom.

– Dosije se čita u prisustvu jednog policajca i ne smete da ga kopirate, iznesite i pričate šta u njemu piše. To je frizirani dosije na 600 stranica, gde je bilo pisalo s kim spavam, ručam, kako živim, šta vozim. Bio sam veoma razočaran i smučilo mi se kada sam video čime su se bavili – otkriva Spasić i objašnjava:

– Svaki građanin naše zemlje koji ima dosije mora da zna da je on takozvana operativna obrada službe i da služba po svom internom zakonu prikuplja svaku informaciju o njemu, pa makar ona bila o tome da li je taj čovek izašao da kupi hleb. Da bi to saznala, policija koristi nekoliko metoda – tajno vas prisluškuje, posmatra, fotografiše, a pre svega, ima agenta koji vas „cinkari“. E, našu javnost najviše interesuje ko je cinkaroš. To će se teško otkriti, možda tek u pojedinačnim slučajevima, i to najmanje za 50 godina – zaključuje naš sagovornik.

SPO je jedina politička stranka koja se zalaže za otvaranje dosijea. Kada god smo pokrenuli tu inicijativu, nikad nismo dobili podršku drugih stranaka.

Dragan Todorović, SRS – Nama je potpuno svejedno da li će se dosijei otvarati jer, da su postojali podaci o nekom iz SRS-a, to bi odavno bilo objavljeno.

Borislav Pelević, SNS – Srpska napredna stranka zalagaće se za otvaranje tajnih dosijea. Da se vidi ko je ko.

Miloš Aligrudić, DSS – Za otvaranje tajnih dosijea potrebno je napraviti kvalitetne propise koji bi regulisali tu oblast. Ovde su se vodili dosijei o svakom, o sumnjivcima, ali i ljudima koji su bili politički nepodobni.

Vladan Batić, DHSS – DHSS je prva stranka koja je zvanično predala Skupštini zakon o otvaranju dosijea tajnih službi 2003. godine. Ali nema političke volje da se on usvoji, jer mnogo viđenijih saradnika Udbe ima u većini stranaka.

Branko Ružić, SPS – Mi nikad nismo bili prepreka otvaranju dosijea tajnih službi. Nemamo razloga da se bojimo i budemo protiv toga. Očigledno da od 5. oktobra do danas nema političke volje da se to pitanje reši.

Vesna Trivan, DS – Do zatvaranja ovog izdanja proveravala stav svoje stranke.

Izvor: Pres

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Poštovani posetioci,

Zahvaljujem se svima na poseti ovom blogu, dobronamernim, smislenim i tematskim komentarima.

Obaveštavam Vas da sam pri ovom blogu otvorio drugi blog koji je tematski vezan za vlasnička i stanarska prava ali u perspektivi i sva druga vlasnička i svojinska prava. Zainteresovani za takvu tematiku mogu je pratiti preko sledećeg linka:

SAČUVAJMO SVOJE VLASNIŠTVO

Kontakt i komentari u vezi tematike bloga preko G-maila:

skupstinastanaranjegoseva5a@gmail.com

S` poštovanjem i zahvalnošću:

Slobodan Radulović

U prethodnom članku opisano je samovlašće Elektrotimoka iz Zaječara u pogledu naplate viška profita i moja pritužba ministarstvu rudarstva i energetike Srbije u vezi nepoštovanja Kodeksa poslovne politike od strane te državne firme.

Tim povodom gornjim obaveštenjem br. 312-01-00218/2010-01 od 04.05.2010. godine oglasio se lično ministar rudarstva i energetike gospodin Petar Škundrić. Po njegovom izveštavanju to ministarstvo nema nadležnost postupanja po svim tačkama moje pritužbe, pa je pritužba prosleđena na nadležnost PD „Jugoistok“ d.o.o. Niš. Za deo pritužbe u kome se ukazuje na stanje niskonaponske mreže pritužba je prosleđena elektroenergetskom inspektoru tog ministarstva radi postupanja u skladu sa Zakonom o energetici.

Ono što je posebno zanimljivo i najvažnije u celoj stvari monopolskog i samovlasnog postupanja Elektrotimoka iz Zaječara jeste činjenica da to ministarstvo nije nadležno ni za kontrolu obračuna izvršenog od strane Elektrotimoka Zaječar, ali je ministar propustio da po službenoj dužnosti taj deo moje pritužbe uputi Ministarstvu trgovine i usluga – Sektor tržišne inspekcije, već je taj „vruć krompir“ vratio u moju nadležnost .

Ovakvo postupanje nadležnog ministarstva rudarstva i energetike asocira me na onu narodnu poslovicu „Vrana vrani ne vadi oči“. Da li u ovom slučaju po pitanju nepoštovanja Kodeksa poslovne politike u nadležnim državnim institucijama umesto vršioca dužnosti na teret poreskih obveznika sede odgovorni ljudi ili vrane videće se po okončanju kompletnog postupka i nakon moje pritužbe i Ministarstvu trgovine i usluga.

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Funkcioneri su morali do 31. januara da prijave visinu svoje plate, sve prihode koje imaju iz budžeta ili drugih javnih izvora, ali i sve druge prihode. Takođe, morali su da navedu i podatke o svoj nepokretnoj i pokretnoj imovini (stanovi, kuće, vozila, plovila, oružje…), o ušteđevini, svim hartijama od vrednosti koje poseduju, kao i da navedu sva svoja potraživanja. U formular se unose i podaci o dragocenostima, zbirkama, umetničkim predmetima… Ovo se odnosi i  na funkcionere lokalnih samouprava u gradovima Srbije. Tako naprimer, imovinu su u obavezi da prijave gradonačelnici, predsednici Skupština gradova, kao i njihovi zamenici, pomoćnici i sekretari Skupština gradova. Imovinu moraju da prijavljuju i svi članovi i sekretari Gradskog veća, načelnici svih gradskih uprava i njihovi zamenici, ombudsmani, javni pravobranioci i njihovi zamenici, kao i direktori i članovi upravnih odbora javnih agencija. Sa spiska onih koji su u obavezi da podnesu izveštaj nisu izuzeti ni direktori osnovnih, srednjih škola i vrtića, direktori i upravnici ustanova kulture, direktori i zamenici zdravstvenih ustanova i javnih preduzeća, kao i druga izabrana, postavljena ili imenovana lica u organe drugih ustanova.

Imovinu i prihode ne prijavljuju odbornici, članovi upravnih i nadzornih odbora javnih preduzeća, ustanove ili organizacije čiji je osnivač grad ili država ukoliko za te funkcije ne primaju naknadu, mada Agencija za borbu protiv korupcije i od njih može da zatraži da podnesu izveštaj.

Osim toga, funkcioneri koji obavljaju više funkcija do kraja marta morali su da se opredele za jednu, pa su, na primer, Veroljub Stevanović i Dragan Marković – Palma morali da se izjasne da li žele da budu gradonačelnici ili narodni poslanici.

Po najavama, podaci o imovini srbijanskih funkcionera trebali su biti postavljeni na internet stranici Agencije krajem februara meseca, ali umesto toga 01.04.2010. godine usledila je sledeća izjava predsednika Čedomira Čupića: Imovinske karte oko 30.000 funkcionera danas neće biti objavljene, jer nema “tehinčkih mogućnosti”.

Prema do sada objavljenim informacijama stiče se utisak da su izabrani, postavljeni i imenovani funkcioneri u državi Srbiji izuzetno siromašni. Recimo, mediji su objavili da predsednik Srbije Boris Tadić ima istu imovinu koju je imao i 2004. godine: ne poseduje nikakvu nepokretnu imovinu i ima 50.000 evra na računu, a to su mu dali roditelji. Tadić nema ni automobil. Nije mnogo bogatiji ni zamenik predsednika Vlade Srbije Ivica Dačić, koji, kako su prenele novine, ima stan u Beogradu od 90 kvadrata, a automobil „nisan” je vlasništvo njegove supruge.

Koliko ima poštenja i iskrenosti u navedenim prijavama možda najbolje svedoči Milivoj Vrebalov, predsednik opštine Novog Bečeja:

“U Blicu je objavljeno da sam ja najbogatiji funkcioner u Vojvodini. Mislim da je to besmislica. Mislim, nažalost, da ljudi nisu iskreni prilikom davanja svoje imovinske karte. Ne mislim uopšte da sam najbogatiji zato što imam samo dva sina, bogatiji su oni koji imaju više dece, ali mislim da sam prilikom predstavljanja svoje imovinske karte (objavljeno u 481. broju Bečejskog mozaika; prim. nov.) bio najpošteniji i najiskreniji. Sve što sam do sada zaradio, ja sam i prikazao. To sam rekao i vama. Ne znam zašto to  i drugi ne urade. Bojim se samo da ova stvar sa imovinskim kartama funkcionera ne bude zamazivanje očiju javnosti, jer ja ne mogu da shvatim da predsednik države nema ništa od imovine i da ima svega 50.000 evra ušteđevine koje je dobio od tate i mame. Onda se postavlja pitanje: ako sam sebi nije znao da stvori, kako će onda omogućiti uslove građanima Srbije za bolji život”??!!

Postavlja se onda i pitanje da li su ti ljudi koji nemaju ništa, ili su sve što imaju dobili od tate i mame, ušli u politiku da bi zaradili?

”Upravo tako. Ima takvih, to je nesporno, a mislim da ne pripadam takvoj grupi ljudi. Ponovo bih se vratio na to da moji Novobečejci treba da znaju ko je pre vodio politiku i šta su ti ljudi imali pre, a šta imaju sada. Žao mi je što tada nije postojala Agencija za borbu protiv korupcije. Mislim da bi imala pune ruke posla, mada i sada mislim da može mnogo toga da uradi ako bude imala odgovarajuću snagu i potporu države da može da sprovede zakone iz ove oblasti“.

KOLIKA JE IMOVINA NOSILACA VLASTI U SRBIJI

Odricanje od državničke plate srpskih ministara Božidara Đelića i Dragana Đilasa izazvala je buru različitih reakcija u javnosti. Oni su, naime, svoje ministarske plate poklonili u humanitarne svrhe. Glavna dilema koja je ovim otvorena jeste da li gest pomenutih državnika predstavlja čistu demagogiju u cilju privlačenja simpatija naroda ili su na ovaj način javnosti stavili do znanja da se politikom ne bave iz materijalnih razloga, već iz nekih viših ciljeva. Da li su pomenuti političari najbogatiji ili najhumaniji? Paralelno se otvorila i rasprava o bogatstvu srpskih ministara uopšteno, nastala na uvreženom verovanju da biti bogat u Srbiji, znači biti lopov.

U Srbiji, međutim, svaki drugi funkcioner na pitanje o imetku odgovara da je to privatna stvar. To potvrđuje i podatak da je do isteka martovskog roka za prijavljivanje imovine Odboru za rešavanje sukoba interesa imovinu prijavilo manje od polovine srpskih funkcionera, 6.128 od ukupno 13.000 političara. Na osnovu podataka o njihovoj imovini, stiče se utisak da naši funkcioneri žive krajnje skromno. Većina, naime, živi u stanovima svojih supruga, tastova ili u roditeljskim kućama, voze relativno stare automobile i gotovo da nemaju ušteđevine.

Nije sramota biti bogat

– Kada Srbija postane „normalno“ društvo, neće biti sramota to što je neko bogat, već će to biti za poštovanje. Mnogi ljudi danas mogu pošteno da dođu do para. Postoje osobe koje imaju preduzetničkog duha, spremnosti da rizikuju i pameti da ostvare svoje ciljeve.
Za Đelića i Đilasa se zna da su bili bogati i pre nego što su počeli da se bave politikom – komentariše novonastalu dilemu psiholog Žarko Trebješanin.

Tako Mlađan Dinkić, ministar ekonomije, živi u dvosobnom stanu od 68 kvadrata, ima garažu od 16 kvadrata i vozi „pežo 206“. Ministar zdravlja Tomica Milosavljević prijavio je kuću od 250 kvadrata u kojoj živi sa suprugom i dvoje dece. Ima „fijat punto“ i „tojotu jaris“ i dodaje da kredite i lizing članova porodice prijavljuje svake godine.
Ima i ministara koji gotovo da nemaju ništa. To je slučaj Vuka Jeremića, ministra spoljnih poslova, koji živi u iznajmljenom stanu i vozi „suzuki svift“. Dragan Šutanovac, da nije tasta, takođe ne bi imao gde da stanuje. On, naime, sa suprugom i decom živi u stanu koji pripada Miroslavu Iliću. Supruga, takođe, ima stan u selu kod Prokuplja, a u imovinskoj karti su mu samo automobili „fijat“ i „škoda superbo“, kao i nešto novca u banci.

Funkcionerske prevare

Odbor za rešavanje sukoba interesa nije u obavezi da proveri istinost podataka koje im dostavljaju političari. Teoretski, to pruža mogućnost političaru da na početku mandata prijavi da ima, recimo 50.000 evra, iako ih još nema, ali namerava da ih u narednom periodu stekne na nelegalan način. Milovan Dedijer, predsednik Odbora za rešavanje sukoba interesa, smatra da takve priče spadaju u „svet fantazije“. Odbor se, naime, već jednom susreo sa sličnim pokušajem, ali je funkcioner otkriven i kažnjen.

Na osnovu ovih podataka, izgleda da su Božidar Đelić i Dragan Đilas zaista najbogatiji srpski političari, s obzirom na to da su se olako odrekli svojih ministarskih plata. Javnost, a i pojedini političari poput Aleksandra Vučića, generalnog sekretara Srpske radikalne stranke, smatraju da su do bogatstva došli nelegalnim putem, pa da su i dobar deo imovine „sakrili“ od Odbora za rešavanje sukoba interesa. On je Đelića javno optužio da je od Odbora sakrio da poseduje 10 odsto akcija Meridijan banke, koje trenutno na tržištu vrede oko 11 miliona evra. Đelić je, naravno, demantovao ove optužbe, uz komentar da će konačni odgovor na pitanje ko je u pravu dati upravo Odbor za rešavanje sukoba interesa.

Imovinsko stanje političara

Evo malo da se krstite i čudite državi Srbiji, gde imovinsko stanje političari prijavljuju sami,a ne nadležne institucije za proveru toga.
Šta radi ova proevropska koalicija „drmatora-reformatora”?

Pozovu novinara na kafu i kažu otprilike ovo:“ ja imam to i to,i samo to i ništa više”…!?

A kod običnog građanina i privatnika sve to proveravaju nadležne institucije,inspekcije,pa traže povezana lica sa dotičnim, sve kako i treba.
Ali,DOS „bogovi” tranzicije;- Dinkić,Đelić i „beskompromisno realni” LDP iliti „LDS”…Čedica Jovanović,imaju privilegiju da oni sami kažu šta imaju i tačka!
Kakve provere nadležnih institucija i slična „sra*a”…

Evo izveštaja povodom toga jedne hrabre žene,Verice Barać, iz Vladinog „Saveta za borbu protiv korupcije” …

Samokontrolori

U razvijenim demokratijama podacima o imovini funkcionera se bave za to nadležne institucije, a ne sami funkcioneri, u predizborne svrhe.
Čelnici koalicije koja je na predhodnim parlamentarnim izborima nastupala pod sloganom „Evropska Srbija“, upoznali su javnost sa svojim imovinskim kartama. Za njihovim primerom su se zatim poveli predsednik LDP-a Čedomir Jovanović i potpredsednik SRS-a Dragan Todorović. Inicijativu za medijsku prezentaciju imovinskih karata pokrenuo je predsednik G17 plus ministar Mlađan Dinkić.
Ne ulazeći u verodostojnost prezentovanih podataka, činjenica da se ovim pitanjem bave sami funkcioneri predstavlja zloupotrebu borbe protiv korupcije u predizborne svrhe i suštinski je obmanjivanje, a ne informisanje javnosti. Tim pitanjem se, naime, u razvijenim demokratijama bave institucije u čiju nadležnost spadaju imovinske karte, a ne sami funkcioneri koji bi trebalo da budu predmet kontrole.

U Srbiji je za vođenje imovinskih kartona bio nadležan Republički odbor za rešavanje o sukobu interesa. Odbor je osnovan Zakonom o sprečavanju sukoba interesa pri vršenju javnih funkcija aprila 2004, a konstituisan januara 2005. Međutim,već početkom 2006. Ministarstvo pravde je pripremilo nacrt zakona o agenciji za borbu protiv korupcije kojim je ukinut pomenuti odbor, a tadašnji ministar Stojković javno je iznosio ocene da Odbor za rešavanje sukoba interesa ne radi dobro. Septembra 2006. odbor je dostavio vladi svoje predloge za izmene i dopune Zakona o sprečavanju sukoba interesa koje bi im omogućile efikasniji rad, ali vlada na ovaj predlog nije odgovorila.

Juna 2007. javnost je imala priliku da se uveri da u delu zakona koji reguliše podnošenje podataka za imovinske karte postoje ozbiljni nedostaci: Božidar Đelić je izbegao da pomene akcije koje de fakto poseduje u Meridijan banci, izgovarajući se da ga propisi obavezuju da prijavi samo imovinu koja se vodi na njegovo ime, ali ne i onu koju poseduju njegove firme. A kako zakon pod povezanim licima podrazumeva i strine i zaove, ali ne i pravna lica sa vlasničkim udelom funkcionera, Republički odbor je protiv gospodina Đelića obustavio postupak. Međutim, na istoj sednici, odbor je doneo pravni stav da funkcioneri u svoje imovinske karte, osim podataka o pravnom licu u kom imaju akcije, ubuduće moraju navesti i svoja imovinska ili upravljačka prava s obrazloženjem da se ovi podaci ne podnose samo zbog praćenja stanja imovine pre i posle vršenja javne funkcije već i radi identifikovanja povezanih lica.

Nekoliko meseci kasnije, Ministarstvo pravde je pripremilo nacrt sadašnjeg – važećeg zakona o agenciji za borbu protiv korupcije, kojim je ponovo bilo predviđeno ukidanje Republičkog odbora.
Pre osam godina, DOS je uoči dolaska na vlast ponudio građanima ugovor kojim se obavezao na izgradnju institucija demokratske države. Danas, umesto da instituciji nadležnoj za imovinske karte podnesu valjan izveštaj, funkcioneri koji godinama otežavaju rad Republičkog odbora sazivaju novinare kući na kafu, i pokazuju kako su im stanovi skromni, a žene ljubazne. Pritom je ministar, kome fali jedna soba da bi razvio svoj muzički talenat, u proteklih sedam godina raspolagao praktično celokupnim finansijama države, a da skupština nije usvojila nijedan završni račun budžeta niti građani imaju verodostojne informacije kako su u tom periodu trošene javne finansije; iako je Zakon o državnoj revizorskoj instituciji usvojen još novembra 2005. ona skoro do kraja 2009. nije počela sa radom, pa je Srbija još uvek jedina evropska zemlja koja u tom periodu nije imala eksternu reviziju javnih finansija. A kada je po prvi put takva revizija prezentovana javnosti videlo se da se budžet građana Srbije uveliko nenamenski troši – vidi NAJVEĆE PLJAČKE SRBIJE: KAKO VLADA PLJAČKA PORESKE OBVEZNIKE-peti deo

Onda građanin izađe na ulicu i vidi basnoslovno skupe predizborne kampanje, mitinge na koje se stranački aktivisti dovoze autobusima iz cele Srbije, događanja naroda za koja se đaci puštaju sa časova, tabloidne reportaže sa džet-set prijema na kojima ministri i njihove supruge nose večernju toaletu skuplju od prijavljene imovine.

Sutra će političke partije podneti izveštaje o finansiranju tako što će lideri provesti novinare kroz skromne stranačke prostorije, upoznati ih sa ljubaznim sekretaricama i pokazati filadendron koji tu stoji još od Koalicije „Zajedno“, telefonski aparat preko kog su branili univerzitet od Šešeljevog zakona, stari dobri „pentijum 1″ sa kog su probijali medijsku blokadu.

Mediji za čiju nezavisnost smo se borili, umesto da prate uspostavljanje i rad institucija, vode abrove po ministarskim stanovima. Ugovor sa građanima iz 2000. godine nije ispoštovan, funkcioneri odbijaju da polože račune za svoj osmogodišnji rad, a nude nam novi ugovor za put ka evropskoj Srbiji. Ko će pristati da ga potpiše?

Izvor podataka: Agencija za borbu protiv korupcije

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović