FINANSIJSKE PREVARE


Vlada Srbije je svoj mandat započela kao najbrojnija u našem Regionu i glomaznija je čak i od kineske vlade. Tokom svog mandata vodila je čudnu monetarno-finansijsku politiku, koja se u 2011. godini završava sa 11,2% inflacije merene indeksom potrošačkih cena i puštanjem u promet novčanice od 2.000 dinara.

Nije li to početak reprize inflacije iz devedesetih godina (period 1991-1993 godine-vidi sliku).

Radi podsećanja tokom 1993. godine štampana je novčanica od 500 milijardi dinara, čija je vrednost krajem te godine iznosila oko 4-5 nemačkih maraka. Uostalom predsednik Srbije nam je već najavio da u narednoj godini treba da očekujemo težak ekonomski period.

Za razliku od predsednika Srbije predsednik Vlade nastupa u optimističkom tonu, jer je 22. septembra 2011. godine ponosno najavio da je njegova vlada zadužila zemlju za još milijardu dolara, sa kamatom od 7,25% i rokom otplate od 10. godina. To znači da će Srbija od marta 2012. godine do septembra 2021. godine iz budžeta morati da isplaćuje 72,5 miliona dolara samo na ime kamate. Naravno, za otplatu ove kamate nekako će se naći mogućnost, ali iz kojih će se sredstava otplaćivati milijardu dolara osnovnog duga predsednik Vlade nije nagovestio. Po svemu sudeći očigledno je da nam je ovakvim vođenjem monetarno-finansijske strategije Vlada Srbije pripremila još goru sudbinu od Grčke, Italije, Španije, Portugala, Irske, jer sve navedene zemlje imaju bolje privredne i organizacione potencijale, jer za razliku od Srbije, mogu računati i na pomoć Evropske Unije.

Kao dodatni razlog za strah od povratka inflacije iz devedesetih godina je način kako Vlada rukuje budžetskim sredstvima. Naime, nije nikakva tajna da je budžet Srbije konstantno u stanju nelikvidnosti, zbog čega je Vlada prinuđena da g a “krpi”, tako što se često povećavaju postojeće takse i doprinose, menja se visina akciza na uvoznu robu, uvode se nove takse i doprinosi i sl. Međutim, sve to nije dovoljno pa je Vlada sve češće prinuđena da “rupe u budžetu” zatvara emitovanjem državnih obveznica, kao najbrži i najlakši način za popunu budžetskog deficita. Tako, naprimer 29. decembra 2010. godine rasprodati su šestomesečni zapisi sa kamatnom stopom od 5,25% u vrednosti od 21 milijarde dinara.

Već krajem marta (28.03.2011.) ukazala se potreba za popunu budžetskog deficita od 500 miliona evra a šest meseci kasnije napravljen je dug za još 500 miliona evra.

Koliko je praksa emitovanja državnih zapisa za popunu budžetskog deficita omiljena u Vladi Srbije vidi se iz činjenice da je za 2011. godinu bila planirana emisija državnih zapisa od 280 milijardi dinara od čega je za refinansiranje prethono izdatih zapisa namenjeno 235 milijardi dinara, a 45 milijardi za refinansiranje deficita budžeta. Na ovakve poteze Vlade Srbije reagovala je Narodna banka Srbije tako što je objavila da se Javni dug Republike Srbije nekontrolisano povećava emitovanjem državnih hartija od vrednosti, jer samo u prvom tromesečju 2011. godine taj dug se uvećao za 72,4 milijarde da bi na kraju marta dostigao vrednost od 250,2 milijarde dinara. U drugom tromesečju taj se dug povećao za 54,3 milijarde dinara, tako da je na kraju juna iznosio 304, 9 milijardi dinara.

Postavlja se logično pitanje ko i zbog čega kupuje ovakve državne zapise?

Pokazalo se da državne obveznice najčešće kupuju strane banke koje posluju sa Srbijom, a kupuju ih zato što Vlada Srbije za prodaju državnih obveznica daje galantnu kamatu od 13-14 %, a na dvogodišnje zapise krajem septembra 2011. davana je kamata od neverovatnih 14,9%.

Za tri godine Vlada Srbije je uspela da zaduži Srbiju za 5,7 milijardi evra, što znači da se dug Srbije svake sekunde uvećavao za 58 evra, a samo u ovoj godini taj je dug uvećan za preko 2 milijarde evra. Naime, ova Vlada je preuzela vlast sa Javnim dugom od 8,7 milijardi evra , a za vreme svog mandata taj dug uvećala na 14,4 milijarde evra.

Takođe, ova Vlada je preuzela vlast sa iznosom spoljnjeg duga od 17,9 milijardi evra da bi na kraju jula 2011. taj dug dostigao iznos od 23,1 milijardu evra, čime je Srbija dovedena na granicu zaduženosti od 45% BDP-a, koju je Vladi Srbije, kao fiskalno pravilo, postavio MMF.

Nakon emitovanja evro obveznica Vlada Srbije je Javni dug dovela na poziciju od 44,4%, tj. na samo 0,6% od postavljene gornje granice.

Ako se u narednom periodu nastave ovakvi trendovi zaduživanja Javni dug Srbije bi mogao do 2015 godine da dostigne čak 60% BDP-a.

Poseban problem u narednom periodu biće činjenica da država nema više šta da proda, a strane donacije su skoro potpuno “presušile”, što znači da, kao jedina alternativa, ostaje novo zaduživanje a to Srbiju vodi u Grčki scenario ili povratak u 90-te godine, tj. u “finansijski pakao”.

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović
Izvor podataka: http://svisrbisveta.org/ekonomija/istorijska-zaduzenost-srbije/#ixzz1hxldAIZ7

Uputstvo br. 1.

Uputstvo br. 2.

Izveštaj o nacionalnoj štedionici

Savet za borbu protiv korupcije prihvatio se zadatka da prikupi javno saopštene činjenice kao i podatke do kojih su u svom radu došli državni organi, a odnose se na Nacionalnu štedionicu koja je u više navrata spominjana u lošem kontekstu.

Prvo je javnost bila uznemirena dodeljivanjem Nacionalnoj štedionici  poslovnog prostora Narodne banke Jugoslavije na besplatno korišćenje. Zatim se tokom predizborne kampanje za parlamentarne izbore krajem 2003, zahuktala rasprava o odgovornosti pojedinih političara za gubitak kontrolnog uticaja države nad bankom. U to vreme je već stvoren utisak da se radi o nacionalnoj instituciji i stoga je vrlo negativno ocenjivano prevođenje ove banke u režim privatnog vlasništva. Treći put se Nacionalna štedionica spominjala marta meseca ove godine, tokom rada skupštinskog Anketnog odbora radi utvrđivanja činjenica i okolnosti u trgovini električnom energijom i finansijsko-bankarskim poslovima povezanim sa tom trgovinom. Iako su i tada pokrenuta mnoga ozbiljna pitanja, cela stvar nije dovedena do svog logičnog završetka i javnost je uskraćena za saznanje o pravim dešavanjima oko te banke.

Savet upućuje ovaj izveštaj Vladi kao podsticaj da se preduzmu svi potrebni koraci kako bi se zakonskim putem utvrdilo da li je bilo kršenja propisa u navedenim bankarskim poslovima i da li je pritom bilo korupcije među visokim državnim funkcionerima.

U izveštaju se prvo analizira struktura vlasništva Nacionalne štedionice od njenog osnivanja do današnjih dana, zatim se navode privilegije koje joj je država dodelila, što, sa svoje strane, neizbežno dovodi do potrebe da se objasni uloga moskovske banke Evroaksis. Na kraju izveštaja se iznose zaključci i preporuke.

Vlasništvo

Ugovor o osnivanju Nacionalne štedionice – banke a.d. (u daljem tekstu Banka) potpisali su  25. decembra 2001. predstavnici trinaest pravnih lica. Osnivačka skupština održana je sutradan – 26. 12.2001. –  kada je doneta odluka o izdavanju prve emisije akcija u vrednosti od 364 miliona dinara. Najveći akcionar postala je Jugoslovenska banka za međunarodnu ekonomsku saradnju (JUBMES) sa 38,46% akcija, tri osnivača su stekli po 9,62% akcija (Beopetrol, Ju-garant banka i Toza Marković a.d.), tri osnivača po 4,81% (Apatinska pivara, C-market i DDOR Novi Sad), dva po 3,85% (Kopaonik osiguranje i Sintelon), tri po 2,88% (Štedno kreditna zadruga samostalnih privrednika, Energoprojekt holding i Energoprojekt niskogradnja), dok je ostatak akcija (1,92%) pripao Eurosalonu.

Skupština Banke je na sednici 20. maja 2002. donela odluku o izdavanju druge emisije akcija u vrednosti od 180 miliona dinara. Najveći kupci, sa preko 80% emitovanih akcija bila su beogradska predeuzeća Skvadra, Pima, Principal eksport-import i Dajners klub. Ova preduzeća su povezana preduzeća, na šta ukazuje više činjenica konstatovanih u izveštaju Uprave za sprečavanje pranja novca. Povezana lica su kupovinu akcija obavila preko deviznog računa Nacionalne štedionice u Evroaksis banci iz Moskve.

Osnivači pomenutih povezanih preduzeća su domaća fizička i strana pravna lica, pri čemu domaća lica imaju manje učešće od stranih. Karakterističan je slučaj preduzeća Pima d.o.o, koje je registrovano kod Okružnog privrednog suda u Beogradu pod br.Fi. 14621/95 od 03.04.1995, sa osnivačima Jelenom Lazarević i Zoranom Stankovićem iz Beograda, koji imaju po 5% vlasništva, dok 90% poseduje Pluto International LTD sa Sveti Vinsent i Grenadini. Međutim, osnivači društva Pluto International su Vladan, Olivera i Vojin Lazarević, svi iz Kotora, Crna Gora.

Krajem 2002. i početkom 2003. došlo je do sekundarne prodaje akcija. Republika Srbija je sredinom novembra otkupila 21 akciju od banke JUBMES i tako postala vlasnik 13,83% akcija, dok je vlasništvo JUBMES je palo na 9,88%, a četiri povezana preduzeća (Skvadra, Pima, Principal i Dajners) su posedovala 37% akcija.

Valja naglasiti da je u istoj godini (2002.) barem jedan kupac akcija, koji je kupovao i na primarnom i na sekundarnom tržištu,  dobijao kredite od Banke. Savetu nije poznato da li su krediti korišćeni za kupovinu akcija, ali ako jesu – u pitanju bi bilo ozbiljno kršenje Zakona o bankama i drugim finansijskim organizacijama, koji u članu 19a navodi kako je takav pravni posao ništav. Iz izveštaja kontrole poslovanja u 2002. koju je sprovela  Narodna banka, vidi se da je preduzeće Dajners klub uzimalo velike iznose kratkoročnih kredita u toj godini, iako se radilo o problematičnom komitentu (mali sopstveni kapital, niska likvidnost i obrt). «Banka je i pored toga što je Sektor za upravljanje rizicima, Služba za kreditni rizik, ocenio da komitent nije operativno i finansijski stabilan, ima lošu likvidnost I, II i III stepena, neadekvatnu kreditnu sposobnost, potraživanje od navedenog komitenta klasifikovala u kategoriju A.»

Skupština Banke je 27. februara 2003. jednoglasno donela odluku (uz prisustvo predstavnika Republike) o izdavanju treće emisije akcija u iznosu od 300 miliona dinara. Do dana zaključenja emisije, akcije su kupila samo dva preduzeća:  Mali kolektiv iz Beograda i Elim iz Beča – koji je akcije platio preko Evroaksis banke iz Moskve. Uplatom akcija treće emisije učešće Republike Srbije palo je na 10,05%, JUBMES na 7,18%, dok četiri povezana preduzeća poseduju 26,88% akcionarskog kapitala Banke. Učešće ovih akcionara u vlasništvu Banke nije se menjalo do današnjih dana.

Kupci akcija treće emisije (Mali kolektiv i Elim) postali su pojedinačno najveći akcionari Banke sa 13,67% vlasništva. Osnivači Malog kolektiva su Milan Škorić sa 9% osnivačkog kapitala i preduzeće Anglo European Marketing sa Britanskih Devičanskih Ostrva, koje poseduje 91% osnivačkog kapitala. Vlasnik i direktor preduzeća Anglo European Marketing je Vuk Hamović iz Beograda. Kao osnivači firme Elim upisani su Aleksej i Igor Gorohov, a to preduzeće u Upravnom odboru Nacionalne štedionice zastupa Jovan Mitrović.

Privilegije u radu

Istog dana kada je održana osnivačka skupština, 25. decembra 2001, Narodna banka Srbije je izdala Banci dozvolu za rad.

Otvaranjem stečajeva velikih banaka bila je onemogućena isplata «stare devizne štednje» koja je kod njih bila deponovana. Postupci stečaja/likvidacije Privredne banke iz Novog Sada, Slavija banke i Valjevske banke otvoreni su 10.10.2001. dok su stečajevi četiri najveće banke (Beogradska banka, Beobanka, Jugobanka i Investbanka) otvoreni 03.01.2002. godine. Guverner Narodne banke je 16.01.2002. uputio dopis Agenciji za osiguranje depozita, sanaciju, stečaj i likvidaciju banaka, u kome traži od nje da «preduzme pravne radnje kako bi nadležni sudovi po hitnom postupku doneli odgovarajuće akte kojim bi ovlastili Nacionalnu štedionicu-banku da izvršava uručivanje obveznica i obavlja druge poslove izvršavanja obaveza navedenih banaka koji proizilaze iz Zakona».

Prihvatajući predlog, nadležna sudska veća su donela rešenja kojim su ovlastila Banku da obavlja navedene poslove. Time je bez tendera Nacionalnoj štedionici pripao posao servisiranja oko 84% stare devizne štednje (od ukupno 4,5 milijarde evra).

Odlukom guvernera o prenosu računa na poslovne banke, od 25. decembra 2001, otvoreni su su depoziti po viđenju Narodne banke kod 18 poslovnih banaka. Nacionalnoj štedionici se ustupaju 09.01.2002. sredstva NBJ-Sedište, NBJ-Zavod za izradu novčanica i kovanog novca, ZOP-Centrala Beograd, ZOP-Glavna filijala za teritoriju RS, NBJ-Glavna republička filijala, dok se sredstva NBJ-Filijale Kargujevac prenose od 01.01.2003. Sredstva su ustupljena beskamatno i krajem godine iznosila su preko 797 miliona dinara, što je predstavljalo 60% dinarskih depozita Banke.

Nepuna dva meseca od osnivanja (20. februara 2002.), Banka je dobila ovlašćenje za obavljanje poslova platnog prometa i kreditnih poslova sa inostranstvom (Veliko ovlašćenje).

Sutradan, 21. februara 2002, Narodna banka – Zavod za obračun i plaćanja (ZOP) i Banka, sklopili su Ugovor o poslovnoj saradnji kojim se preciziraju obaveze u obučavanju i preuzimanju zaposlenih. Ugovorom je Nacionalna štedionica preuzela obučavanje zaposlenih ZOP-a (oni su i dalje bili u radnom odnosu NBJ-ZOP), za rad na šalterskim poslovima, uz mogućnost preuzimanja zaposlenih ukoliko uspešno završe obuku.

Shodno Ugovoru o poslovnoj saradnji, Narodna banka i Banka su 28. oktobra 2002. sklopile Sporazum, prema kome je Banka stekla pravo besplatnog korišćenja u naredne tri godine 60 ekspozitura sa 271 šalterom i 7.200 kvadratnih metara poslovnog prostora sa nameštajem i opremom. Sporazum su sklopili guverner Narodne banke i generalni direktor Nacionalne štedionice, suprotno članu 5. Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije, koji reguliše raspolaganje nepokretnostima u državnoj svojini, a prema kome se prenos korišćenja nepokretnosti ne može vršiti na korisnike koji nisu u režimu državnog vlasništva, niti se može vršiti podzakup nepokretnosti u državnoj svojini. U trenutku sklapanja Sporazuma, Nacionalna štedionica je već bila u većinskom privatnom vlasništvu.

Odluku o korišćenju, odnosno o zakupu nepokretnosti u državnoj svojini, prema članu 8. Zakona mora doneti Vlada. Istim članom predviđeno je da se korišćenje ili zakup može ostvariti tek po pribavljanju saglasnosti Republičke direkcije za imovinu Republike Srbije. Iz Izveštaja UBPOK se vidi da saglasnost od Direkcije nije tražena.

Evroaksis banka iz Moskve ima vrlo važnu ulogu u poslovanju Nacionalne štedionice. Veliki broj akcija Banke kupljen je upravo preko deviznih računa u Evroaksis banci.

Svakako je najinteresantniji promet koji je obavljen 13.09.2002. Tada su, samo u jednom danu, četiri povezana preduzeća primila od preduzeća Koprom iz Beča, na devizni račun Banke kod Evroaksis banke, USD 1.200.000 i EUR 1.200.000, odmah su zatim prodala ta sredstva Nacionalnoj štedionici koja je dinarsku protivvrednost uplatila Atlas i Sosiete Ženeral banci. Ove dve banke su vratile isti iznos Nacionalnoj štedionici na ime dokapitalizacije u korist pomenutih preduzeća. Konačno, Nacionalna štedionica je uplaćeni iznos prenela na svoj račun u Evroaksis banci. Ovom složenom operacijom u kojoj novac nije ni učestvovao, već samo papiri, povezana preduzeća su stekla 88,16% druge emisije akcija i time došli do učešća od 37% u kapitalu Banke. Nalogodavac inicijalne uplate – preduzeće Koprom – takođe ima devizni račun u Evroaksis banci, a sredstva su uplaćena kao avans za izvoz kukuruza, do čega nikad nije došlo. Isto tako, jedan od dva trenutno najveća pojedinačna akcionara Banke, Elim iz Beča, uplatio je svoje akcije preko Evroaksis banke.

Evroaksis banka je osnovana devedesetih godina sa ciljem da se izbegnu sankcije Ujedinjenih nacija prema našoj zemlji. Osnivači su bile velike državne banke. Prema svedočenju Veroljuba Dugalića, generalnog sekretara Udruženja banaka, na skupštinskom Anketnom odboru, poslednjih godina Evroaksis banka ima godišnji promet preko četiri milijarde dolara sa našim bankama. Na istom Anketnom odboru Vojin Lazarević je saopštio da je njegovo učešće zajedno sa učešćem Vuka Hamovića u akcionarskom kapitalu banke oko 28%.

Ova banka je devedesetih godina dobijala devizna sredstva od Narodne banke Jugoslavije i koristila ih za kreditiranje uvoza i izvoza. Ovakvo postupanje koje je suprotno svim pravilima rada centralne banke, moglo je donekle biti opravdano u vreme sankcija UN protiv Jugoslavije. Savezna vlada je postavljala ograničenje guverneru da ne može plasirati više od 5% deviznih rezervi u mešovite banke (Evroaksis banka se devedesetih zvala Veksim). Oktobra 2000. depozit Narodne banke u Evroaksis banci je bio 4,6 miliona USD.

Umesto povlačenja svih depozita Narodne banke iz Evroaksis banke i njihovog plasiranja u neku od prvoklasnih banaka, guverner koga su postavile demokratske vlasti posle pada režima Slobodana Miloševića, već je 13.12 2000. oročio na tri meseca još 10 miliona USD, po minimalnoj kamatnoj stopi (LIBOR), radi «poboljšanja likvidnosti banke». Ovo je verovatno jedinstven slučaj u istoriji da centralna banka jedne države ulaže devize, koje je putem zakona prikupila od poslovnih banaka u zemlji, u jednu inostranu privatnu banku sa ciljem da joj poboljšala likvidnost. U narednim mesecima depozit je stalno rastao, guverner je svojom odlukom relaksirao prethodno ograničenje sa 5% na 7% deviznih rezervi, te su se od marta 2003. depozitni plasmani održavali do nivoa od 60 miliona USD.

Još čudnije je što je Evroaksis banka sredstva Narodne banke vraćala u zemlju kreditirajući domaće poslovne banke, jer time je obesmišljen sistem obaveznih deviznih rezervi. Naime, ako je procena bila da poslovne banke nemaju dovoljno deviznih sredstava, nije trebalo propisivati visoke iznose obaveznih rezervi. Štaviše, poslovne banke su dobijene devizne kredite konvertovale u dinare, čime se povećavala količina novca u opticaju. Cela operacija je rađena u dogovru Evroaksis banke sa Narodnom bankom, budući da je ugovarana ne samo kamatna stopa na depozit Narodne banke, već i kamata na kredite poslovnim bankama, ali i kamata koju treba da plate krajnji korisnici kredita.

Da apsurd bude veći, poslovne banke su se zaduživale kod Evroaksis banke koristeći kao garanciju za vraćanje kredita (zalogu) svoje devizne rezerve u Narodnoj banci, što još jednom potvrđuje saučesništvo centralne banke. O štetnosti i nezakonitosti takve politike guvernera su  blagovremeno upozorili saradnici iz Sektora za poslove sa inostrantvom.

Iz priloženog se može zaključiti da je Evroaksis banka bila sve vreme privilegovana banka jer je poslovala u tesnoj saradnji sa Narodnom bankom i nije se izlagala rizicima, budući da je vraćanje kredita osiguavala depozitima Narodne banke.

Pored toga, država je preko ove banke kreditirala i uvoz električne energije, što je dokumentovano na skupštinskom Anketnom odboru. Vremenom je sve veći udeo u trgovini strujom preuzimalo londonsko preduzeće Energy Financing Team (EFT). Tako je ova firma, koja je u isto vreme i komitent Evroaksis banke, u 2002. dobila 34% sredstava za uvoz struje, a u 2003. čitava 82%. Značajan deo tih para isplaćen je na račun EFT u Evroaksis banci. Vlasnik preduzeća EFT je Vuk Hamović.

Zaključci i predlozi

Sve iznete činjenice ukazuju na veliko narušavanje zakonitosti i standardnih principa poslovanja Narodne banke. Nesporno je da je Narodna banka:

1.besplatno dodelila na korišćenje opremu i poslovni prostor privrednom subjektu u većinskom privatnom vlasništvu, bez javnog konkursa i u suprotnosti sa važećim propisima;
2.mimo svojih nadležnosti raspolagala državnom imovinom, pa su ugovori koje su zaključili guverner i direktor ZOP-a potpisani od strane neovlašćenog lica i stoga ništavi. Bez obzira na autonomiju Narodne banke i određeni stepen autonomnosti u raspolaganju imovinom, Narodna banka je dužna da imovinu koristi za poslovanje Narodne banke;
3.propustila da utvrdi da povezana lica stiču kontrolni paketa akcija Nacionalne štedionice, a.d.;
4.propustila da uoči da je samo u jednom  danu značajan iznos deviznih sredstava napravio krug između Beča, Moskve i Beograda na osnovu prevarnog posla (navodni izvoz kukuruza do koga nikad nije došlo) i da su na kraju te transakcije kupljene akcije Banke, što ukazuje na fiktivnost celog posla;
5.nije postupila po upozorenju bankarske kontrole o nelikvidnosti Bančinog komitenta Dajners kluba, koji je u isto vreme sticao akcije Banke;
6.gašenjem ZOP-a prenela veliki deo svojih sredstava u privatnu banku, bez konkursa i bez naplate kamate, iako je u isto vreme postojala mogućnost da se platni promet obavlja preko Poštanske štedionice koja je u državnom vlasništvu;
7.dodelila Banci, koja je tek osnovana, takođe bez konkursa, isplatu velikog dela stare devizne štednje i time dovela u neravnopravan položaj ostale banke u zemlji;
8.plasirala sredstva obavezne devizne rezerve u inostranu banku sumnjivog boniteta, u vlasništvu domaćih pravnih i fizičkih lica;
9.dozvolila inostranoj banci da vraća u zemlju deponovana sredstva u vidu deviznih kredita poslovnim bankama, koji su zatim konvertovani u dinarske kredite pod uslovima koje je određivala inostrana banka;
10.garantovala kredite inostrane banke poslovnim bankama, putem deviznih rezervi deponovanih u istoj banci;

Ime «Nacionalna štedionica-banka a.d.» u sebi sadrži pridev koji se može upotrebiti za onaj oblik organizovanja u kome je država većinski vlasnik (npr. Nacionalna korporacija za osiguranje stambenih kredita u kojoj je država stopostotni vlasnik kapitala). Međutim, država nije bila osnivač Banke i akcijski kapital je stekla tek u sekundarnoj prodaji. Pored toga, reč «nacionalna», budući da implicira državno vlasništvo, upućuje na sigurnost poslovanja odnosno štednje kod takve banke. Stoga Savet smatra da Narodna banka nije trebalo da izda saglasnost u smislu člana 8 i 9 Zakona o bankama i drugim finansijskim organizacijama, odnosno guverener nije trebalo da donese rešenje kojim  se dozvoljava rad banke pod tim imenom.

Prisustvo visokih državnih funkcionera prilikom otvaranja Banke, kao i kasnija dodela servisiranja velikog dela stare devizne štednje Banci, samo je učvrstilo pogrešan utisak javnosti, čime je ovaj subjekt stekao privilegovan položaj na tržištu, što je moralo rezultirati u sticanju protivpravne dobiti.

Savet za borbu protiv korupcije smatra da se u naše zakonske propise što pre moraju ugraditi preporuke koje se nalaze u Konvenciji Ujedinjenih nacija protiv korupcije, kao i odredbe koje se nalaze u Krivičnopravnoj konvenciji o korupciji i Građanskopravnoj konvenciji o korupciji Saveta Evrope. U ovim konvencijama se korupcija, kako aktivna tako i pasivna, kvalifikuje kao krivično delo, a od učesnika iz javnog ili privatnog sektora se zahteva puna odgovornost za naknadu štete svima koji su pretrpeli materijalni ili nematerijalni gubitak usled korupcije.

Pored dopune zakona koji regulišu krivičnu i građanskopravnu odgovornost, potrebno je u konkretnom slučaju izvršiti i reviziju propisa koji se odnose na Narodnu banku, bankarski sistem i njegovo poslovanje. Neki vrlo važni elementi tog sistema regulisani su podzakonskim aktima i trebalo bi ih uključiti u tekst zakona. Tako se, recimo, bonitet osnivača banke ili pojam povezanih lica definiše jednim aktom guvernera, koji se više puta menjao, a to je «Odluka o načinu sprovođenja čl.8, 9, 10a, 12, 15, 19b, 19e, 28, 29. i 59. Zakona o bankama i drugim finansijskim organizacijama». Ova Odluka trenutno ima 44 člana, sa brojnim stavovima i tačkama, te odštampana zauzima 14 strana A4 formata, dok sam zakon staje na 23 strane. U jednom demokratskom društvu guverner ne bi smeo da ima pravo da putem svojih odluka daje autentično tumačenje zakona, niti da donosi odluke sa zakonskom snagom.

Centralno bankarstvo se bazira na dobro poznatim principima i moguće je da su pisci Zakona o narodnoj banci smatrali da se ti principi podrazumevaju. Poslovanje Narodne banke sa Evroaksis bankom pokazuje da se principi ipak ne podrazumevaju i da ih treba uključiti u tekst samog Zakona.

Prilikom izmene Zakona treba koristiti međunarodno standardizovane pojmove. Peto izdanje Priručnika Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) o bilansu plaćanja daje jasnu definiciju deviznih rezervi, što je kasnije još razrađeno u smernicama za statističko praćenje rezervi (International Reserves and Foreign Currency Liquidity: Guidelines for a Data Template). Prema definicijama koje se nalaze u paragrafima 64-74 Smernica, jasno je da se obavezne devizne rezerve koje je država plasirala u Evroaksis banku ne bi mogle smatrati deviznim rezervama zemlje (potrebna je «efektivna kontrola», likvidnost, ulaganje u banke čiji su vlasnici nerezidenti itd). Prema kriterijumima MMF naše devizne rezerve su posle plasmana u Evroaksis banku nenamenski korišćene.

Donošenje zakonskih propisa tek je prvi korak u borbi protiv zloupotreba i korupcije koja ih podstiče. Potrebno je formirti tela koja će biti u stanju da prepoznaju zloupotrebe i gone prekršioce. Savremeni finansijski kriminal je veome sofisticiran i organi gonjenja koji su formirani u prethodnom režimu nisu uvek u prilici da se snađu u promenjenim okolnostima. Ilustraciju toga predstavlja Izveštaj UBPOK, koji je bio dostupan Savetu. U njemu su korektno navedene činjenice, čijim čitanjem se stiče utisak da piscu Izveštaja nije bilo jasno da li je uopšte neki zakon prekršen (izuzev Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije, kada je u pitanju iznajmljivanje opreme i poslovnog prostora Banci). Stoga bi, prema mišljenju Saveta, bilo potrebno da se organizuje stručno osposobljavanje državnih organa za gonjenje finansijskog kriminala, pri čemu bi se mogla koristiti saradnja međunarodnih organizacija (OEBS, OECD) i/ili institucija EU (OLAF), Saveta Evrope (GMC, GRECO) i Sjedinjenih Država (Ministarstvo pravde).

Kada je u pitanju konkretna odgovornost pojedinaca u slučaju Nacionalne štedionice, Savet predlaže Vladi da sve informacije kojima raspolaže prosledi tužilaštvu, kako bi se rasvetlili svi aspekti ovog problema. Istražni organi bi trebalo da ispitaju koji su sve propisi prekršeni, koje ličnosti su umešane i da li postoje dokazi o korupciji. Vlada u međuvremenu mora preduzeti korake kako bi se zaštitila državna imovina koju sad, suprotno Zakonu, koristi privatno pravno lice. S obzirom da je u toku postupak otuđenja državne imovine, predlažemo Vladi da obustavi prodaja prema oglasu koji je objavljen u dnevnoj štampi 24.novembra 2004, dok se ne rasvetle sve činjenice u vezi sa osnivanjem Nacionalne štedionice. U tom smislu bi trebalo staviti van snage i Zaključak Vlade od  27. maja 2004. godine.

Savet preporučuje da se preispita povezanost i bonitet akcionara Nacionalne štedionice, u skladu sa zakonskim ovlašćenjima i Odlukom o načinu sprovođenja čl.8, 9, 10a, 12, 15, 19b, 19e, 28, 29. i 59. Zakona o bankama i drugim finansijskim organizacijama. Takođe, sva uložena sredstva treba što pre povući iz Evroaksis banke i plasirati ih u skladu sa međunarodnim principima rada centralne banke i smernicama MMF.

Agencija za osiguranje depozita, sanaciju, stečaj i likvidaciju banaka bi trebalo da pokrene postupak preispitivanja dodele posla servisiranja stare devizne štednje Nacionalnoj štedionici. Sve poslovne banke bi trebalo da pod ravnopravnim uslovima budu u prilici da konkurišu za taj posao.

Savet je svestan da je slučaj Nacionalne štedionice za Vladu posebno delikatan. Nekoliko njenih istaknutih članova je posredno ili neposredno učestvovalo u osnivanju te institucije i kreiranju predstave da se radi o državnoj banci. Stoga je Savet na stanovištu da ukoliko Vlada ozbiljno namerava da se bori protiv korupcije, ona najpre mora da ispita političku odgovornost sopstvenih članova i da interes građana pretpostavi sopstvenim interesima.

ПРЕДСЕДНИК:  Verica Barać

Originalan tekst uz dodatak animacija od zaborava sačuvao:

Slobodan Radulović

U svemu ovome postoji i jedna specifičnost koju treba objasniti jer je u „Novom svetskom poretku“ (NSP) sve virtualno, pa i ono što bi trebalo biti tvrdo realno. Mislim na finansije i bankarsko-monetarni sektor. Šta je standard građana i koliko je on relativan, može se sagledati i iz ovakve tabelarne prizme: Ako državni dug podelimo na broj stanovnika znači da svaki građanin u Sloveniji prosečno duguje 19.377 evra. Tome treba dodati i zaduženost slovenačkih privatnih preduzeća, pa i samih građana. Ako sve te dugove navalimo na 2.023.000 građana Slovenije koji će ih na kraju morati da vraćaju – ostaćemo zaprepašćeni, jer dolazimo do cifre da svaki građanin duguje blizu 35.000. Prosečna plata u Sloveniji je oko 850 evra i koliko godina su to Slovenci unapred pojeli ili potrošili. Ovo je previše uprošćen prikaz ali približno tačan. No ipak nije baš sve tako i po mojoj proceni ta zaduženost je oko 25-30% manja od onog što se vidi. Slovenija je 100% austrijska kolonija, a Hrvatska Nemačka. Da bi se raznim kompanijama, trgovinskim lancima, bankama… brzo osvojilo tržište ostatka SFRJ Slovenačke, a delimično i Hrvatske kompanije, razne Alpe… ili Adrija… banke su samo dejure Slovenačke ili Hrvatske a defakto Austrijske ili Nemačke. Tako su Slovenci bili trojanski konj za Austrijski i Nemački kapital kojim je ostalim republikama kupovano mnogo toga što je vredno, a i dobijani su mnogi infrastrukturni poslovi. Stoga nije slučajno da nam dugo očekivani most preko Save i špica Ade gradi upravo slovenačko-austrijski konzorcijum.

Pitate se zašto je Austriji, Nemačkoj ili ostalim stranim kompanijama bilo potrebno da se skrivaju iza Slovenačkih odnosno Hrvatskih firmi? Iz više razloga a pomenuću najvažnjije. Na ovom tržištu, kao i u mnogim bivšim socijalističkim zemljama prevashodno se koristio takozvani riziko-kapital, često bez jasnog porekla, što spada u pranje novca. „Poštene“ austrijske, nemačke, italijanske, američke… kompanije i banke se time navodno ne bave, pa neka taj prljavi posao za njih odrade Slovenci ili Hrvati. Drugi razlog je da Slovenci i Hrvati odlično poznaju ta sad odvojena tržišta bivših republika, pa će se znatno lakše snaći u korupcijskim dogovorima sa lokalnim vlastima. Ako te „nagodbe“ ne daju rezultate, onda će uticajni ambasadori tih zemalja upozoriti lokalne političare da će se takvo blokiranje „stranog ulaganja“ loše odraziti po njihove političke pozicije i sve ostalo što sa tim ide…. Osim toga ako hoćemo u EU onda moramo biti znatno otvoreniji, i podsticajniji prema „stranim ulaganjima“ koja dolaze iz zemalja EU. To podrazumeva da svoja preduzeća moramo prodati u bescenje, jer smo to definisali kao „strana ulaganja“, – a stranci bi da ulažu. Ovo u bescenje se zvanično naziva „tržišna vrednost“ a koju će proceniti njihove revizorske kuće poput Deloitte & Touche“. Mi smo u celom postupku samo izvršitelji onom što nam je zapadna gospoda skrojila. MMF nam je pri odobravanju kredita izdiktirao šta treba da prodamo, da te firme „operemo“ od dugovanja, jer se samo čiste stvari prodaju, a Deloitte & Touche“ će izvršiti „poštenu procenu“ da ta firma tržišno i ne vredi mnogo, jer slabo radi a i nema obezbeđeno tržište. Tako izgleda savremena trgovina sa „Indijancima“, – poglavici se da flaša vatrene vode ili ogledalce, a onda se uzme hiljade hektara zemlje, šuma…

Treća i najvažnija zapadno bankarsko-finansijska kombinatorika izvedena je sa Slovenijom, jer se ona prva izdvojila iz SFRJ, pod potpunom je kontrolom Austrije i dok su ostale republike ratovale, preko Slovenije je ubacivano oružje i niko sa zapada „nije kršio sankcije“. Slovenačke banke jedine od svih republika nisu gašene, već su samo dokapitalizovane, gde je državno vlasništvo ostalo većinsko. Time je otvoren prostor zapadu da Sloveniji odobri ogromne kredite nesrazmerne njenom BDP i veličini države. Tim kreditnim novcem preko banaka i preduzeća Slovenija je kupovala interesantna preduzeća, banke… u ostalim republikama, otvarala trgovinske lance…. a zapadni kapital je bio bezbedan. Kada Slovenija ne bude u mogućnosti da vraća taj veliki dug moraće da prodaje te dokapitalizovane banke, preduzeća kako u Sloveniji tako i po ostalim republikama – pa će oni koji su ih uterali u enormno zaduživanje za male pare doći do bogatog vlasništva.

Upravo se ovih dana tako nešto događa u Hrvatskoj. Britanski dnevnik Independent piše kako je Hrvatska u potrazi za novim kreditima i dospelim kreditnim obavezama koje treba izmiriti, stavila na prodaju „Titove Brione“. Kupac će za dve i po milijarde evra, dobiti čak 14 ostrva odnosno ceo brionski arhipelag, sa svim hotelima i objektima koji se tamo nalaze, nacionalni park sa retkim životinjskim vrstama, pa čak i Titovog 52-godinjeg papagaja Kokija. U Hrvatskoj, u kojoj su strane investicije pale za preko 40 odsto, pored Biona, prinuđeni su da prodaju i železnicu, delove energetskog sektora (prenosnu dalekovodnu mrežu) i državnu osiguravajuću kompaniju. Independent ne navodi da im je ovaj „pametan savet“ dao upravo MMF ako misle da dobiju novi paket kredita. Koliko je to savet a koliko ucena vidite i sami. Hrvatska bi želela da za Brionski arhipelag dobije 2,5 milijardi evra, ali veliko je pitanje koliko će moći da dobije. Zamislite poziciju da ste kola oterali na auto pijacu da ih prodate, a cela pijaca zna da ih morate danas prodati jer sutra vam je zadnji rok da vratite dug. Svi će vas ucenjivati i teško da ćete dobiti realnu cenu. Čak i da Brione sa nacionalnim parkom i svim ostalim prodaju, hoće li u sledećoj turi prodati „nacionalni park Plitvice“ ili će možda na prodaju biti i cela Istra? Čiji će to sad „nacionalni park“ biti ako Brione kupi neki Deripaska?, njegov lični, Hrvatski jer je to uređeno zakonom, ili možda Ruski – jer je Deripaska Rus a i mnogo duguje ruskoj državi.

E tu sad ulazimo u suštinu „Novog svetskog poretka“ (NSP) i globalizacije koju su oni nametnuli, a gde je sve virtualno, pa i kompletne finansije kao i bankarsko-monetarni sektor – ono što bi trebalo biti čvrsto realno. Države čak mogu i da bankrotiraju, ali se time ne gase, niti ih bilo ko u suštini može kupiti. Onda se pitamo pa zašto mi te ogromne dugove uopšte i vraćamo? Vraćamo ih, jer proglašenjem bankrotstva oni se brišu, ostaju i dalje, samo njihovu otplatu pomeramo za neko vreme. Vraćamo i zato što su nam potrebni novi krediti za dalji razvitak zemlje i društva u celini – a nećemo ih dobiti ako bar usporeno ne vraćamo prethodne. Kad sve ovo pročitate, u formi zaključka, neminovno se nameću tri pitanja na koje treba odgovoriti:

1. Prvo pitanje je gde je kraj spirale zaduživanja ako jedna Mađarska, veličine kao i Srbija, sada ima blizu 200 milijardi evra državnog duga, i kojom snagom privrede i finansijskom gimnastikom će ona to moći da vrati?
2. Drugo je da li su MMF i SB kao i razni drugi krupni poverioci poput finansijskih fondova i velikih komercijalnih banaka drastično oborili svoj kriterijum oko davanja kredita, što je dovelo do enormnog zaduživanja ili je u pitanju nešto sasvim drugo?
3. Treće pitanje je zašto se za popunu deviznih rezervi od MMF lako mogu dobiti krediti po nekoliko desetina milijardi, dok se za investiranje u privredu krediti odobravaju na kašičicu i isključivo za infrastrukturu (puteve, pruge, ekologiju…)?

1. Gde je kraj zaduživanju niko ne zna, ali ga niko i ne želi, ni svetski bankari ni države koje kredite traže. Jedan privremeni kraj je kad država i pored reprogramiranja obaveza objavi bankrot, tj. da više nije u stanju da redovno izmirujete kreditne obaveze. No i tada će se razgovarati kako da ta država ipak po nešto otplaćuje, normalno uz znatno uvećane kamate, a da neke kredite i dobija. To je pozicija koju tvorci NSP najviše vole. Stalno će vas finansijski ucenjivati, ali ništa manje privredno i politički. Na primer, Tadiću će saopštiti da ovuda ne može da prođe ruski gasovod „Južni tok“, bez obzira što je to za nas privredno odlična strana investicija i što mi na tome možemo lepo zaraditi – pa lakše vraćati zapadne dugove. To je političko-privredno korisno za zapad, za vas štetno, ali pošto ste u dugu do guše, moraćete taj nalog da prihvatite. Prihvatićete i da Kosovo priznate kao državu, a usput i još mnogo stvari koje vam nikako ne odgovaraju. Biti prezadužen je ravno katastrofi i svaka zemlja veoma vodi računa da u tu poziciju ne upadne. Naravno, mislim na ozbiljne zemlje, sa odgovornim a ne marionetskim rukovodstvom, što mi nažalost ni u jednom segmentu nismo. Osnovni postulat bankarstva a i NSP je da jednu zemlju što duže dave i cede ali da je nikako ne udave, odnosno uvedu u nekontrolisani haos – jer je onda neizvesno ko će dugove da vraća. Ono što je i za bankare i za tvorce NSP najgore, to je da sve dugove vratite – pa će se zdušno potruditi da vam to ne dozvole. Tada oni gube sve poluge pritiska na jednu državu – a ako je dovoljno velika može se desiti da sada ona njih počne da pritiska.

2. Na ovo pitanje kratak odgovor bi bio da, no tu ima i mnogo ali. Zapad već nekoliko decenija izmešta svoje proizvodne tehnologije i kapacitete u Kinu i po azijskim zemljama zbog jeftine radne snage i ogromnog azijskog tržišta. Američke „Nike“ se proizvode u Kini jer je za kompaniju pravi san da proizvodi 1,5 milijardu patika za veliko kinesko tržište, pa plus još nekoliko stotina miliona za američko i ostala zapadna tržišta. Time premeštanjem proizvodnje u Americi su ukinuta mnoga radna mesta, pa je neminovno došlo do krupnih strukturalnih promena u privredi. Sve manje je ljudi radilo u fabrikama a sve više u bankama, koje su svu tu proizvodnju finansijski pratile. Slično su se ponašale i razvijene evropske zemlje, pa se ukupno na zapadu sve manje roba široke potrošnje proizvodilo – a sve više uvozilo. Tom privrednom politikom izraslo je na hiljade banaka, finansijskih fondova… koje su u žestokoj konkurenciji smišljale mogućnost da što lakše odobravaju kredite, kako privredi tako i građanima. Težnja je bila da se plasira što više sveže odštampanih fiktivnih dolara i evra, bez realnog pokrića, pa je svim sredstvima podsticana potrošnja. Kroz trgovinu je jedino taj fiktivni dolar mogao biti pretvoren u realni – ako je već proizvodnja u mnogim granama ugašena. Uprošćeno objašnjeno to izgleda ovako. Da bi se jedan dolar „oprao“ ili postao realan, treba ga pet puta okrenuti kroz trgovinu, pod uslovom da PDV 20%. Tako je trgovina a samim tim i potrošnja bila vrlo značajna za ukupni finansijski sistem. Ono što u tom virtualnom sistemu nikako nije valjalo, bilo je to što te robe nisu proizvedene u njihovim fabrikama već Kineskim. Tako je Kina proizvodno, tehnološki i finansijski ubrzano jačala a zapad drastično slabio.

I onda „bankarski bingo“. Najzad su uspeli da sruše SSSR, a sa njim i ceo socijalistički sistem evropskih zemalja. To je bankama, fondovima i ostalim finansijskim organizacijama otvorilo ogromne poslove. Zapadnim kompanijama su odobravani veliki krediti, da bi na brzinu pokupovale ono što je od privrede po istočnoj Evropi kvalitetno. Na berzama su akcije tih kompanija vrtoglavo rasle pa samim tim i njihova vrednost. Novoinstaliranim „demokratijama“ su odobravani državni krediti za sve i svašta, a dobar deo i za učvršćivanje novih, sada „demokratskih“ vlasti. Uličari, bez državničkog iskustva, a u formi „demokratskih promena“ instalisani su direktno sa ulica na odgovorne državne funkcije pa je bilo je po onom narodnom „uzmi ago kolko ti je drago“. Uništi svoju privredu pa onda postani uvoznik i zavisnik od stranih kredita i kreditora. Gramzivost zapadnog finansijskog sektora i jurnjava za velikim profitima na istoku, je drastično srozala i onako već niske kriterijume odobravanja kredita – jer realnih garancija za tako raskalašno kreditiranje nije bilo. Nije bilo ni toliko novca, pa su štamparije radile non-stop stvarajući sve više dolari i evri bez realnog pokrića. Dobro su poznate finansijske piramide, kako funkcionišu i kako se na kraju ruše. Ovo bih ja nazvao „finansijske podmornice“ gde se kriterijumi spuštaju sve niže, pa kad „podmornica“ siđe isuviše nisko neminovno dolazi do implozije. To se i dogodilo sa Finansijsko-bankarskim sektorom u Americi koji je za sobom povukao i mnoge ostale zemlje sveta jer u suštini to iste banke i finansijske institucije samo pod različitim imenima rasute po raznim zemljama sveta. Kada malo dublje uđete u te finansijske kanale odmah uočavate da svi vode do nekih Rothschild, Rockefeller, Morgan, Kada tome dodate i međusobnu kreditnu-poslovnu povezanost banaka lako je shvati zašto se ceo finansijski sistem Sveta zaljuljao kada je popustila jedna, u ovom slučaju američka noga, „finansijske Ajfelovove kule“. Mi smo, u celoj bankrot priči bili sitna „kolateralna šteta“ jer smo svoje banke zamenili, „našim“ a stranim bankama. Naše su jer su ovde registrovane, i što obrću našu štednju – a defakto su strane, jer njima upravljaju strane centrale, koje se opet slivaju u neke Rotšild, Rokfeler, Morgan…finansijske centre. Nije teško razumeti da su te „naše“ banke u ovoj krizi prevashodno spasavale svoje centrale osnivače, – a mi iz naših deviznih rezervi pokrivali njihovu likvidnost. Tako je iz Srbije isisano još jedno tri milijarde evra koje bi nam sada za oživljavanje te polu-privrede mnogo značile.

3. Treće pitanje se odnosi na popunu deviznih rezervi za koje se od MMF lako mogu dobiti krediti po nekoliko desetina milijardi dolara ili evra. Ovo pitanje je važno da bi se shvatilo kako dobijete kredit, koji ovde nikada ne stigne, a koji redovno otplaćujete. Važno je i da bi se shvatilo kako se hiljade milijardi upumpanih dolara i evra, od bezvrednih papirića pretvaraju u realnu i opranu valutu. Kada nam MMF npr. odobri kredit od 300 miliona $ za popunu deviznih rezervi, to znači da je na račun NBS (Narodne banke Srbije) dopisano još 300 miliona $ i one su sad potpuno realne, „oprane pare“ jer je to dug koji smo mi prihvatili i jednog dana ćemo morati da ga vratimo. Ali one ostaju tamo negde u stranim bankama, u Americi, Nemačkoj ili Engleskoj, jer mi naše devizne rezerve čuvamo u inostranim bankama. MMF ne štampa pare već mu neka „JPMorgan Chase“ dala 300 miliona $ da ih plasira i oni su nama odobrile kredit za popunu deviznih rezervi, nama je taj kredit upisan ali se dolari iz „JPMorgan Chase“ nisu ni pomerili jer mi kod njih čuvamo deo naših deviznih rezervi. Na odobreni kredit plaćamo od 5,5-6,5% kamatu (zavisno od aranžmana) a na naše dolare koje držimo u „JPMorgan Chase“ dobijemo 2% kamatu, – jer Dinkić objašnjava, ako ih držimo kod nas nećemo imati ni tih 2% kamate. Sve to odrađuju Dinkić i Jelašić, i niko živi, pa ni ministarstvo finansija, ne zna gde su, u kojim bankama i kojim valutama te rezerve. Sobzirom na velike promene kursa dolara, evra, funte… Koliko smo na 12,5 milijardi $ deviznih rezervi izgubili ili možda i zaradili.

Znam da devizne rezerve ne držimo u kineskim bankama. Ako pogledate ovu tabelu rejtinga banaka i sami će te se zapitati zašto? – ako su kineske banke najmoćnije i najsolidnije. Nijedna nije popustila pod udarima ove finansijske krize, čak na protiv dodatno su ojačale, – a Kina ima vrlo prijateljski pristup prema nama kako u UN po pitanju Kosova tako i po ostalim pitanjima. Devizne rezerve držimo Zapadnim bankama jer se tako elegantno čuva od strane zapada instalirana „demokratija“. Ako neko „poludi“ pa izvrši puč, ili nekim uličnim protestima smeni demokratske lopove, rezerve će odmah biti blokirane i sa nekoliko stotina miliona dolara i evra koji se nalaze u trezorima naše NBS država nikako ne može da funkcioniše. Zapadu Dinkićeva politika uništavanja srpske privrede odgovara i oni ga u tome zdušno podržavaju i na ovaj način. Kada za izbornu kampanju „demokratama“ zatrebaju pare, oni će sa MMF-om i „JPMorgan Chase“ napraviti neki kreditni aranžman za popunu deviznih iz koga će u „JPMorgan Chase“ ostati nekoliko desetina miliona $ za kampanju i pobedu na izborima.

Na ovako uprošćeno objašnjenje o deviznim rezervama ekonomski eksperti će mi s razlogom ozbiljno zameriti jer one imaju sasvim drugu svrhu. Devizne rezerve služe za podršku dinara i održanje njegovog kursa, sigurnosti rada banaka i sigurnosti deviznih štediša, a govore i o snazi jedne zemlje i njene ekonomije. Za tih pominjanih 300 miliona $ mi ovde možemo ištampati prema kursu adekvatnu količinu dinara i to plasirati u privredu, pomoći pozajmicama budžet… Ali to je teorija. NBS ne dodeljuje privredne kredite ona daje kredite komercijalnim bankama koje ih kasnije daju klijentima, a pošto su „naše“ banke u stvari strane, one ih ne daju privredi već građanima za kupovinu roba široke potrošnje – i to one iz uvoza. U krajnjem slučaju bankama se to više isplati bez obzira guverner hoće ili misli. Zašto Jelašić drži eskontnu stopu NBS na 8,5%, dok je referentna kamatna stopa u februaru bila 16,50% da bi u julu iznosila 12% i kako on sa tolikim osnovnim kamatama misli da kreditira privredu. Zna li Jelašić da je američki FED spustio kamatu na 0% u cilju pokretanja privrede i kako će naša privreda moći da bude nekome konkurentna čak i ako dobije neki kredit.

Znaju li Dinkić i Jelašić da Slovenija čiji je BDP gotovo isti kao i naš u Srbiji ima samo 1,753 milijardi evra deviznih rezervi, odnosno šest puta manje od nas. Da li su oni sa tako malim deviznim rezervama potpuni bankrot ili mi ne želimo da sa 3-4 milijardi iz deviznih rezervi dobro podstaknemo našu privredu, kroz specijalne i namenske kredite za te potrebe. Moram u ovu sliku otvorenog gušenja privrede da ugradim i podatak da je 1998 SR Jugoslavija imala samo 300-350 miliona $ deviznih rezervi pa je privreda bar raduckala. Sada sa 12,5 milijardi $ stoji, jer se devizne rezerve koriste za sasvim druge transakcije.

Svrha ovog dugog teksta u ove vrele letnje dane je bila da objasnim koliko je sve republike koštalo razbijanje SFRJ i valjda je bar sada, posle toliko godina, mnogima postalo jasno da smo svi mi veliki gubitnici. Nije tu bilo ni ljubavi ni mržnje prema Hrvatima, Srbima, Makedoncima,… bilo je samo golog interesa. Zapad je na tom razbijanju dobro zaradio, a kad je dobra zarada u pitanju za njih ništa nije sveto. Tih gotovo 300 milijardi $ što državnog, što privrednog i ličnog duga, vraćaće i naši čukun unuci, ali će se i pitati kakvi li su to idioti morali biti, da su od jedne prosperitetne zemlje napravili zgarište – čak i ako su se međusobno mrzeli.

Za pisanje ovog teksta korišćeni su podaci iz zvaničnih republičkih statistika, kao i dostupni podaci Narodnih banaka, ali zbog preračunavanja dolara i evra po današnjem kursu a ne kursevima iz tih vremena moguće su neznatne razlike. Ekonomski stručnjaci će zameriti na isuviše uprošćenim objašnjenjima, što je tačno, a ja ću se „braniti“ da svrha teksta nije bila da ekonomskim terminima zbunjujem ljude, već da svakom i najprostijem čoveku dočaram zašto je SFRJ razbijena, i da tu pojedinci nisu uopšte bili bitni. Bili su bitni samo dolari. Da su nam na vlast instalirali uličare i podanike, koji nas još uvek kradu, omogućavajući zapadu da nas dere, i treću kožu skida. Sve je lepo upakovano u „demokratiju, koja sa ovim, što se bar na ovim prostorima bivše SFRJ događa, nema nikakve veze, kao ni sa grčkom složenicom gde je demos –narod a kratija -vladavina. Demokratija je vladavina naroda, a ovde vladaju lopovi, podeljeni u nekoliko privatnih firmi“, koje su oni nazvali strankama, odnosno partijama, a do naroda i države im je ko do lanjskog snega.

Zvonimir Trajković
Politički analitičar
Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović
Izvor informisanja:

www.trajkovic.rs

Ušle ogromne pare, prodali smo skoro sve – i na kraju bankrot

Da bih vam ovo iz naslova objasnio kao i razmere pljačke Srbije malo više približio, poslužiću se jednim izvodom iz intervjua koji je Dr. Mlađan Kovačević, profesor univerziteta i redovni član Akademije ekonomskih nauka dao za „Blic nedelje“ – u kome kaže: „Po računici NBS, septembra 2008. dinar je realno vredeo 108 odsto više nego krajem 2000. Tolika precenjenost domaće valute dovela je do enormnog uvoza i gušenja domaće proizvodnje. Od 2001. u Srbiju je ušlo preko 62 milijarde dolara u neto iznosu. I sve je to pojeo ogroman uvoz – jer je domaća proizvodnja gušena pa danas malo toga i proizvodimo. Taj, ekstremno neoliberalni koncept reformi doveo nas je na ivicu sloma kakav su doživeli Meksiko, Rusija, Argentina… Na pitanje novinara kako je došao do cifre od 62 milijarde $ profesor Kovačević odgovara.

– Po osnovu novih zaduživanja, od 01. januara 2001. ostvaren je devizni priliv od 21 milijarde $ u neto iznosu. Po osnovu doznaka iz inostranstva došlo je oko 26 milijardi, a oko 15 milijardi su prihodi od privatizacije, grinfild i portfolio investicija. Banke i preduzeća dugovale su krajem 2000. godine oko dve milijarde $, a krajem prošle godine njihov inostrani dug premašio je 21 milijardu dolara. Ludilo olakog zaduživanja potpuno je prevladalo. Da sam se ja pitao, ako se preduzeće već zadužuje, insistirao bih da se taj novac upotrebi za uvoz opreme, reprodukcionog materijala i znanja, a ne za uvoz roba široke potrošnje. Za osam godina zbirna vrednost uvoza je preko 105 milijardi dolara. Sve se uvozi. Pogledajte „US Steel Serbia“, oni sve živo uvoze. Osim, otpadnog gvožđa i možda, kreča. Pa valjaonica u Sevojnu, „Petrohemija“, „Tigar“, farmaceutske kuće. Sve one svoju proizvodnju zasnivaju na uvoznim komponentama“ – kraj citata.

Kada sada uzmete olovku i ovo što je izneo profesor Kovačević malo presaberete doći ćete do zaključka o razmeri pljačke svoje zemlje (ako je uopšte smatraju svojom?), a koju sprovodi srpska vlast. Dobijete od zapada po skupim kamatama 21 milijardu $ kredita a onda iscedite iz džepova svojih građana još 84 milijardi $ pa uvezete njihovu robu za 105 milijardi $. Stim što u ovo ceđenje džepova građana nisu uračunate i milijarde $ koje su odnele strane banke, cedeći građane svojim lihvarskim kamatama za kredite kojima je kupovana ta roba široke potrošnje.

Sve ovo navedeno potpuno je ugušilo proizvodnju u Srbiji, čak i u poljoprivredi, koja je izdržala i osmogodišnje sankcije i godine ratova, ali ovo smišljeno uništavanje zemlje i privrede koju sprovodi sopstveno državno rukovodstvo je nemoguće izdržati. Stoga kad krenete na utakmicu, svratite do megamarketa hrvatske kompanije „Idea“ i kupite semenke za grickanje Made in China. Naših nema. Mi ni tikve više ne sadimo jer nema ko da ih kupi, pa nema ni semenki iz njih. A kako je do toga došlo? Za biološki opstanak čoveka potrebne su samo tri stvari: voda, hrana i nešto energije za obradu zemljišta, i da se ne smrznemo. Osmogodišnje sankcije prema Srbiji su se pokazale nedovoljno delotvorne upravo zbog toga što Srbija ima ova tri elementa da bi mogla preživeti. Stoga je, od strane naših „prijatelja“ sa zapada, jedan od prvi zadataka bio da se uništi naša poljoprivreda kao glavni oslonac naših odupiranja – jer kada ste gladni sve prihvatate.

Tako su Srbiju iz vazduha zasejavali Ambrozijom i raznim boleštinama, koje su počele da izazivaju neke za ove prostore sasvim nove bolesti biljaka i domaćih životinja. Pored Ambrozije koja izaziva razne vrste alergija pojavila i vrsta buđi nazvana „crna pšenica“ kao i neka druga parazitska oboljenja koja napadaju biljke. Darko Despotović, direktor veterinarskog instituta Srbije je nedavno u jednoj od TV emisija govorio o tome kako je pre 20 godina na prostorima Srbije bilo oko desetak oboljenja krava, svinja i ostalih domaćih životinja koje su mogla prouzrokovati masovnija uginuća životinja. Danas ih ima tridesetak a sa nekima se po prvi put srećemo. To nam rade neprejatelji isti oni koji su nas i bombardovali pa se nije ni čuditi, a na zemlji to još bolje odrađuju navedeni rasturači zemlje. Kako? Ne zasejavaju nas boleštinama, ali su po nalogu zapada hitno ukinute zemljoradničke zadruge, a njihova imovina i zemljište rasprodato. Slično je urađeno i sa hladnjačama za obradu voća. Tako je seljak sa malim posedom kojih je u Srbiji skoro 85% ostao bez zadružne podrške koja je ujedno bila i otkupni centar gde je on mogao da donese svoje proizvode. Sada imamo monopolističke otkupne stanice ili hladnjače, većinom stranih kompanija, koje svojim monopolskim položajem i izuzetno niskim otkupnim cenama demotivišu proizvodnju i lagano je gase. Stoga svake godine imamo proteste proizvođača žitarica, malina i ostalog voća, proteste proizvođača mleka, tovnih bikova ili svinja. Neki protestuju, dok drugi manje uporni dižu ruke od seoske proizvodnje i tako sela postaju pusta – a plodna zemlja neobrađena. Mladi na selu više ne ostaju jer poljoprivredna proizvodnja nije isplativa, sele se u gradove ili najradije odlaze u inostranstvo. Antirazvojni zakoni i korupcijska povezanost monopolista sa vlašću, jače su „oboljenje“ od bilo kakvih zasejanih boleština. Zato su semenke za grickanje iz Kine, a ne iz Pomoravlja.

Mnogi koji budu čitali ove redove reći će pa i Milošević je doneo zakon o privatizaciji i od njega je sve i počelo. Da, ali sa sasvim drugačijim principijelnim postavkama koje su utvrđene na „Komisiji za privrednu reformu“ još 1991-1992 godine, koju je vodio sam Milošević, a čijim sam sednicama i ja redovno prisustvovao. U tu komisiju bili su uključeni brojni akademici i eksperti za ekonomiju bez ikakvih stranačkih selekcija, jer se želelo da dođemo do naboljeg modela privatizacije kojim će se unaprediti a ne uništiti privreda. Utvrđeno je da privatizacija treba da bude dugoročan proces i da traje decenijama, odnosno da se odvija onoliko brzo koliko privatni sektor uspeva da jača i preuzima proizvodnju. Dugoročan proces, a sve u cilju da najveći deo vlasništva nad proizvodnim kapacitetima ostane u posedu građana Srbije. Da se u prvom krugu privatizuju manja preduzeća i preduzeća koja nisu od državnog značaja, a da se strancima može prodati samo manjinski paket akcija u strateškim preduzećima koja pripadaju državi ili država u njima ima većinski deo vlasništva. Nešto poput kineskog modela, „jedna država dva sistema“ – koji se u praksi pokazao vrlo uspešnim. Ne sporim da su se kroz formu probijanja sankcija i u vremenu Miloševića pojavili tajkuni, ali koje je država sasvim svesno tolerisala pa čak i pomagala – kako bi i u sankcijama država mogla da što normalnije funkcioniše. Svi ti tajkuni bili su pismenim dogovorima vezani za državu i bar se okvirno znalo šta je od te „nove imovine“ privatno, a šta državno. Ti pismeni dogovori postoje, ali se posle 05. oktobra ne spominju, jer sadašnjim tajkunima i vlasničkoj oligarhiji to nikako ne odgovara.

Raspad države i privatizacija u takvim uslovima neminovno je dovela do devijacija u društvu, otvaranja lanaca šverca i krađa, ali će te biti vrlo iznenađeni kada sve te činjenice budu prezentirane javnosti – jer se radi o minornim ciframa koje se sa današnjim ne mogu ni približno porediti. Radilo se o stotinama hiljada $ pa i po nekom milionu, ali današnji oblici pljačke su u milijardama. Kada je za 850 miliona dolara prodato 45% vlasništva Telekoma Srbije, Grcima i Italijanima, zapadni analitičari su odmah objavili da je Milošević obezbedio socijalni mir za naredne dve godine. Pre par meseci od MMF-a smo dobili kredit od 3 milijarde evra ili 4, 2 milijardi $ pa već tražimo još milijardu evra od Rusije kako bi bar do kraja godine spasili državu bankrotstva i socijalnih nemira koji joj prete. Zašto je 1998. 850 miliona $ bilo dovoljno za dve godine, a danas čak ni 5,5 milijardi ne može da potkrpi državu ni za pola godine? Zato što je 1998 privreda raduckala, a danas potpuno stoji i nema ko u budžet sredstva da ulije. Zato što se 1998 tih 850 obrtalo u Srbiji, a sada će 5,5 milijardi $ samo protrčati kroz Srbiju i otići na zapad kao profiti stranih kompanija, trgovinskih lanaca, banaka… A onda će trebati najmanje 10 milijardi $ kredita da se pokrije ovih 5,5 i podmire budžetski troškovi i ta spirala zaduživanja se samo povećava.

Pravi razlozi razbijanja SFR Jugoslavije
Ali da se vratim osnovnoj misli koju vam želim preneti. Devijacija u privatizaciji i privredi je i u Miloševićevom vremenu neosporno bilo, ali je sve to na globalnom planu predstavljalo ipak samo manja odstupanja od zauzetog kursa koju je sačinila „Komisije za privrednu reformu“. To je i kritična tačka koja će Miloševića, a dobrim delom i sve Srbe koštati „glave“. Ovi zaključci „Komisije za privrednu reformu“ su u stvari bili ključni razlozi za satanizaciju Miloševića, Srbije i Srba uopšte, jer to ruši ceo osmišljeni koncept zapada o neviđenom decenijskom pljačkanju bivših socijalističkih zemalja. Pokušaju Miloševića da očuva SFR Jugoslaviju i usvojena strategija privatizacije bili su glavni razlozi da zapad inicira i pokrene ratove u bivšoj Jugoslaviji, jer bi njen opstanak i planska dugoročna privatizacija onemogućili planiranu zapadnu pljačku. Osim toga takav model privatizacije mogao bi biti „virus“ zaraze i za ostale zemlje istočnog bloka, što zapad nikako nije smeo da dozvoli – jer je SFR Jugoslavija bila najliberalnija socijalistička zemlja u koju su mnogi gledali kao primer. Osim toga SFRJ je bila jedna od predvodnica gotovo 100 zemalja nesvrstanog sveta, koje je sada trebalo uterati u jaram i sistematski pljačkati. U tom kontekstu je u svom zadnjem obraćanju naciji Milošević rekao: „Ne ruše Srbiju zbog Miloševića već Miloševića zbog Srbije“. Sve je bilo na čisto ekonomskom-pljačkaškom planu, a nacionalne i verske razlike su samo iskorišćene kao najlakši put da se SFRJ razbije.

Posle raspada SSSR-a, u narušenom svetskom odnosu sile, mi smo ostali bez zaštite pa i bez šansi da ovaj princip privatizacije uspešno sprovedemo – a i sačuvamo SFRJ. Prema tome pravi razlozi raspada Jugoslavije leže u ovih 184,98 milijardi $, trenutnog duga koji će se samo povećavati, sa malim izgledima da novoformirane države sa razorenim privredama, pokidanim privrednim lancima i nametnutim marionetskim vladama, taj vrtlog zaduživanja i zavisnosti prevaziđu. Ceo sistem kontinuiranog pljačkanja je i zamišljen tako, da što duže traje, da ga sprovode domaće marionetske vlade, kako se ne bi mogao okarakterisati kao okupacija ili kolonijalno ropstvo – već kao „demokratske promene“. Veliki mislioci nam objašnjavaju da je „demokratija“ dugoročni proces koji tek treba da naučimo – pa ko preživi videće možda i kraj tunela.

Sad ulazimo u drugi krug začaranog kola, jer je takve Vlade faktički nemoguće smeniti. One kontrolišu sve finansijske tokove, a bez para je nemoguće učestvovati na višestranačkim izborima ili formirati stranke koje će na izborima pobediti i mirnim putem preuzeti vlast. Zapadne kompanije, banke i ostali privredni subjekti, kao i domaći tajkuni su u tesnoj vezi sa vlašću, i svakako neće finansirati stranke koje bi u interesu građana ugrozile njihove monopole, visoke profite i povoljne pozicije na tržištu. Da li građanima ostaje mogućnost da samo nekim „revolucijama“ te marionetske vlasti smene ili se mora sačekati potpuni bankrot kada bi se iz opšteg haosa možda izrodila neka normalnija vlast – velika je nedoumica?


Džordž Soroš i prevodilac koji pored njega stoji, Lila Radonjić( Studio B i „Mreža“), Zoran Ostojić (tad Studio B, sad poslanik LDP-a), Zoran Sekulić (Fonet),
Velimi Ćurguz Kazimir, Veran Matić i još nekoliko „kupljenih“ novinara koji su bili čelnici navedene novinarske propagande, a to vrlo uspešno i danas rade.

(klikom miša uvećajte fotografiju)

Da bi se ova pljačkaška zamisao zapada mogla ostvariti posebno značajan segment igrali su mediji, pa su od onih pomenutih 200 miliona $ uloženih u rušenje Miloševića, 20 miliona $ uložena su baš u medije. Posebno u televizije jer je njihova efikasnost ubedljivo najveća. Oni su morali da odrade nekoliko važnih poslova. Da stvore atmosferu da je braniti državu nepotrebno i antidemokratski. Da Miloševića kod domaće javnosti predstave kao diktatora, jedinog krivca za ratove, opšte stanje u državi, a da posle njegovog rušenja „demokratsku“ vlast obmanama naroda održavaju u životu. Kako se to izvodi? Jednom vrlo prostom ali efikasnom taktikom. Ako podmićivanjem urednika „kupite“ 40-tak jačih lokalnih tv stanica (opštinske tv) vi imate bolju i potpuniju tv pokrivenost Srbije nego da držite 3-4 glavne državne tv stanice. Sa 40-tak tv stanica svakodnevno emitujete svoju propagandu koja daleko nadmašuje ono što je moguće emitovati sa 3-4 kanala pod kontrolom vlasti, jer državni kanali moraju imati i druge programske sadržaje osim političe. Dobro snimljene emisije reemituju se od jedne do druge od ovih 40-tak televizija i faktički svakog dana u veše regiona imate interesantne političke emisije koje guraju svoju propagandu. Pored „kupovine“ ovih 40-tak lokalnih televizija, Soroš i ostale zapadne strukture stvorile su „Anem“ i Mrežu kao neke koordinatore tog lokalnog tv-pula, diktirajući ton i način na koji će se propaganda sprovoditi. Kada je Milošević srušen „demokrate“ su osim ovih 40-tak televizija koje su već bile „obrađene“, ovladali i državnom televizijom, tako da danas imate potpunu kontrolu medija koja obmanjuje građane. Prinuđeni su da svaki dan „gutaju“ laži emitovane sa najmoćnijih medija, a koji nas već devet godina uvode u EU a u koju teško da ćemo uopšte ući. Stoga na svim kanalima imamo potpuno iste vesti, jedino se redosled događaja ponekad menja. Za celu ovu „medijsku igru“ zapad je prema njihovim izvorima potrošio oko 20 miliona $ što je neverovatno mala suma da bi apsolutno kontrolisao medijski prostor Srbije, a mediji svojim delovanjem dobrim delom formiraju i mišljenje građana. Time je u potpunosti zaokružen sistem „demokratske vladavine“ u kojoj je zbog neinformisanosti građana sve moguće sprovesti.

Ali da se ponovo vratim brojkama, mislim da one mnogo rečitije pokazuju gde smo. Ovih 184 milijardi $ je samo javni dug, ili državni dug koji ćemo decenijama plaćati. Ovoj sumi treba dodati bar još toliki dug privatnih preduzeća koja su se zaduživala u inostranstvu, i dug samih građana koji su uzimali kratkoročne kredite za kupovinu kola i kućnih aparat, kao i dugoročne kredite za kupovinu stanova. Stoga stručnjaci procenjuju da je ukupan dug država bivše SFRJ između 300 i 320 milijardi $. A koliko je još putem profita stranih kompanija, banaka, korupcijskim pljačkama… iz zemalja ex Jugoslavije izneto, teško je izračunati. Razbijanjem zemlje pokidani su mnogi proizvodni lanci, veliki broj radnika ostao je bez posla, pa su sadašnje državice postale veliki uvoznici i onoga što se na ovim prostorima nekada proizvodilo i izvozilo. Vojna industrija SFRJ je godišnje izvozila 4,5-5 milijardi $ raznog naoružanja a sada sve države bivše SFRJ godišnje izvezu manje od 250 miliona $ naoružanja. I to ako vam zapadni mentori to dozvole – a obično vam ne dozvole jer će taj profitabilan posao uzeti neka njihova kompanija. Stoga je ovaj prostor postao veliki uvoznik i otvoreno tržište za sve robe sumnjivog kvaliteta, koje zapad treba nekome da uvali – da ih ne bi bacio na smetlište. Mi smo samo od 2001. do kraja 2008. uvezli roba za 105 milijardi $, koliko su Hrvati uvezli od 1992, Slovenci od 1991, BiH ili Makedonija, teško je do egzaktnih podataka doći, ali se procenjuje da je od raspada SFRJ na ovim prostorima uvezeno roba od oko 450 milijardi $. To je ogromna cifra i za razvijene i moćne zemlje zapada. Da smo sačuvali SFRJ veliki deo tih roba, bar 50%, mogli smo da proizvedemo sami. Kad već pišem o prostoru bivše SFRJ da se kratko osvrnem i na ostale republike.

Kako su prošle ostale republike
Ista receptura primenjivana je i na ostale bivše republike sada države iako su oni proglašeni „dobrim“ a mi Srbi „lošim momcima“. To što su ih promovisali u „dobre momke“ nije im ništa pomoglo kada je pljačkanje u pitanju. I oni su dobili, od strane zapada instalirane, svoje marionetske, naravno „demokratske“ vlade – pa su se i njihova dugovanja na sličan način vrtoglavo povećavala. Mi smo imali sankcije, bombardovanje, fizičko razaranje privrede i infrastrukture, a u Sloveniji, Hrvatskoj i Bih su proizvedeni sukobi da bi se te države morale da naoružavaju kupujući po paprenim cenama zapadni vojni otpad, koga se zapad ionako trebao osloboditi. Nisu bili pod sankcijama pa je njihovo zaduživanje počelo znatno ranije od našeg, kao i privatizaciona rasprodaja onog što je na tim prostorima za zapad bilo interesantno. Stoga su posebno Slovenija i Hrvatska dostigle izuzetno visok stepen zaduženosti koji će u budućnosti neminovno morati da izazovu velike potrese, kako privredne, tako i političke. Politički potresi u zemlji kao što je Hrvatska gde osnovnu privrednu granu čini turizam mogu biti fatalni. Prošle godine je Hrvatska od turizma „zaradila“ oko 8,5 milijardi evra, što je blizu 20% ukupnog BDP Hrvatske. Bilo bi to za Hrvatsku odlično da je taj novac i ostao u Hrvatskoj. Ali glavni hotelijeri i turoperatori na hrvatskom primorju su nemačke i austrijske kompanije, a gotovo dve trećine turista dolazi iz Nemačke, Austrije i Italije. Od tih 8,5 milijardi $ u hrvatskoj su ostale male konobarske platice, doprinosi na te plate, PDV od 19% i nešto malo evra koji su zaradile kafane, kafići, privatni smeštaj… Onaj najvažniji deo, profit, zbog čega se bilo koji posao i radi, otišao je u Nemačku. Dok su Hrvatskoj pevali Danke Deutschland“Hvala Nemačkoj, malo ko je shvatao da će to hvala biti jako skupo. Obmanuti lepim pričama „svojih“ od zapada instaliranih političara poverovali su da će standard biti znatno veći nego u SFRJ. On je bar prema statistici znatno veći, jer BDP po glavi stanovnika iznosi 15.680 $ odnosno 11.192 evra ali to je samo statistička varka. Gro tog BDP stvaraju strane kompanije pa onaj najbitniji deo, profit, iznose iz Hrvatske – isto kao i kod nas u Srbiji. Ako tome dodamo da se najveći deo tog BDP sliva u ruke malobrojnih stranih i domaćih vlasnika, slika standarda običnih građana je mnogo poraznija nego što su građani Hrvatske imali u SFRJ. Kad svemu ovome dodamo opštu nesigurnost za radno mesto, stotine hiljada nezaposlenih, bezperspektivnost omladine, ukupno moralno ruiniranje društva …. teško da bi se i danas zdušno pevalo Danke Deutschland“

Oružani sukobi, velike ljudske žrtve i proterivanje oko 520.000 Srba ostavili su duboke nacionalističke ožiljke i kod Srba i kod Hrvata, ali će „buđenje“ iz nacionalističkog bunila Hrvata doći tek kada se počne intenzivnije vraćati ogroman dug od 47,8 milijardi evra. U mnogim nacionalističkim glavama će se valjda tada izbistriti spoznaja, da je rat i nacionalistička propaganda bila samo sredstvo, model prevare, u procesu razbijanja SFRJ – a sve sa ciljem da se i „pobednici“ i „poraženi“ opljačkaju. Da ironija bude veća, upravo do onih kojima se peva pesma zahvalnosti.

Slično je i sa ostalim republikama bivše SFRJ samo je pitanje vremena kada će toga postati svesni. To zakasnelo osvešćenje zavisiće i od toga kada će takozvane demokratske vladajuće „elite“, da ne kažem lopine, biti bespomoćne u sprečavanju da se u medijima masovno pojave objektivne i istinite analize, pravih razloga razbijanja SFRJ. Što se lokalnih pljačkanja, i malverzacija tiče sve bivše republike su manje više „dostigle“ – podjednaki i zavidan nivo. Dok što se tiče zaduživanja, odnosno odobravanja kredita, sve je bilo u onom sklopu „što južnije sve tužnije“, pa su se tako krediti MMF, SB i ostalih fondova delili na kašičicu, uglavnom za budžetske troškove i popunu deviznih rezervi – radi makro ekonomske stabilnosti. Kad ove fraze „prevedemo“ na običan srpski jezik, to znači; Mi vam upišemo kredit od 300 miliona $, vi na njega plaćate kamatu od 5,5-7% a pare ne mrdaju nigde, i ostaju u velikim američkim ili nemačkim bankama, kao naše devizne rezerve, na koje dobijemo kamatu od 2-2,5 %. Onda nam te iste velike banke, te naše pare, kroz razne fondove daju kao investicione kredite. I tako sve u krug.

Dobro utvrđenu strategiju Broza i Čerčila, davno zacrtanu, ni savremeni zapadni stratezi nisu menjali. Srbe je trebalo nekako usitniti, smanjiti, iscepkati pa su Titove izmišljene nacije postali muslimani (sada Bošnjaci), Makedonci, Crnogorci, a u stvari su Srbi. Nije bilo dobro da Srbi čine 75% SFRJ, jer bi to bila vrlo „neuravnotežena država“ sa neminovnom brojčanom i teritorijalnom dominacijom Srba – pa su u tom pravcu izbalansiranosti, čak i toj okrnjenoj Srbiji ugrađene dve pokrajine. Zapadu je bilo od posebne važnosti da se SFRJ rasparča baš po avnojevskim granicama, iako Jugoslavija nije stvorena 1945, već 1918, kako bi i nove izmišljene nacije koje nisu stvarale Jugoslaviju dobile pravo na formiranje država. Ali da sada ne vršljam po nacionalnim pitanjima i avnojevskim granicama republika, već da se vratim osnovnoj temi. Predlažem da dobro pogledate ovaj grafikon jer slika govori hiljadu reči i videćete gde je ko, koliko mu je kredita odobreno i koliko duguje, koliki mu je BDP, i koliko je u stvari demokratski opljačkan.

U svemu ovome postoji i jedna specifičnost koju treba objasniti jer je u „Novom svetskom poretku“ (NSP) sve virtualno, pa i ono što bi trebalo biti tvrdo realno. Mislim na finansije i bankarsko-monetarni sektor. Šta je standard građana i koliko je on relativan, može se sagledati i iz ovakve tabelarne prizme: Ako državni dug podelimo na broj stanovnika znači da svaki građanin u Sloveniji prosečno duguje 19.377 evra. Tome treba dodati i zaduženost slovenačkih privatnih preduzeća, pa i samih građana. Ako sve te dugove navalimo na 2.023.000 građana Slovenije koji će ih na kraju morati da vraćaju – ostaćemo zaprepašćeni, jer dolazimo do cifre da svaki građanin duguje blizu 35.000. Prosečna plata u Sloveniji je oko 850 evra i koliko godina su to Slovenci unapred pojeli ili potrošili. Ovo je previše uprošćen prikaz ali približno tačan. No ipak nije baš sve tako i po mojoj proceni ta zaduženost je oko 25-30% manja od onog što se vidi. Slovenija je 100% austrijska kolonija, a Hrvatska Nemačka. Da bi se raznim kompanijama, trgovinskim lancima, bankama… brzo osvojilo tržište ostatka SFRJ Slovenačke, a delimično i Hrvatske kompanije, razne Alpe… ili Adrija… banke su samo dejure Slovenačke ili Hrvatske a defakto Austrijske ili Nemačke. Tako su Slovenci bili trojanski konj za Austrijski i Nemački kapital kojim je ostalim republikama kupovano mnogo toga što je vredno, a i dobijani su mnogi infrastrukturni poslovi. Stoga nije slučajno da nam dugo očekivani most preko Save i špica Ade gradi upravo slovenačko-austrijski konzorcijum.

Zvonimir Trajković
Politički analitičar
Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović
Izvor informisanja:
www.trajkovic.rs

Kako su nas opljačkali

( Prvi deo )

Bez pretenzija da ovom prilikom ulazim u političko-nacionalne, pa i verske razloge razbijanja SFR Jugoslavije, kojih je neosporno bilo, želim da vam na praktičnom primeru pokaže stvarne, i glave razloge za njeno razbijanje. Kome je razbijanje Jugoslavije trebalo, ko je tu profitirao, a ko ostao opljačkan – zaključite sami.

Bivša Jugoslavija u trenutku raspada dugovala je oko 16 milijardi dolara ili radi lakšeg računanja ako to po današnjem kursu preračunamo oko 11,5 milijardi evra. Posle 17 godina od raspada, krajem 2008 godine države, članice bivše jugoslovenske federacije dugovale su ukupno 117,3 milijardi evra, a po nezvaničnim podacima početkom jula ove godine duguju frapantnih 133 milijarde evra. Kažem frapantnih jer je ovo državni dug, kome treba dodati još bar isto toliki, nastao zaduživanjem preduzeća kod banaka u inostranstvu, ali i samih građana kod opet inostranih banaka koje posluju na ovim prostorima.

Tada te 1990-te, Vlada SFR Jugoslavije koju je vodio Ante Marković, nije mogla da dobije nove kredite, jer su strani poverioci kao MMF i SB procenjivali da je Jugoslavija prezadužena. Kada tih 16 milijardi $ uporedite sa današnjim stepenom zaduženosti cela stvar izgleda neverovatna. Postavlja se pitanje da li su ljudi iz MMF, SB, kao i ostali poverioci u međuvremenu poludeli ili je sve urađeno da bi se nepostojećim parama (lažnim novcem, bez pokrića) opljačkala realna imovina zemalja bivšeg socijalističkog bloka. Putem nametnutih „privatizacija“ i gramzivošću zapada spirala zaduživanja se sve više ubrzavala sve do momenta kada je svet finansija uleteo u neke virtualne vode koje su na kraju dovele celu planetu do praga finansijskog i monetarnog sloma. Ali da to razmotrimo malo kroz brojke.

Prema podacima Ministarstva finansija Hrvatske raspodela duga eks Jugoslavije od 11,5 milijardi evra najvećim delom sprovodila se po ključu MMF-a i odlukama „Badinterove komisije“. Tako je SR Jugoslavija (Srbija i Crna Gora) nasledila 36,5 odsto (4,198 milijardi evra), Hrvatska je preuzela 28,5 odsto (3,278 milijardi evra) duga, Slovenija 16,4 odsto (1,886 milijardi evra), Bosna i Hercegovina 13,2 (1,518 milijardi evra) i Makedonija 5,4 odsto (621 miliona evra). To je prema sadašnjim dugovanjima više nego skromno zaduženje i prava Božija blagodet.

Da odmah raščistimo. Ne spadam u jugonostalgičare već mi je namera da kroz čisto ekonomsku prizmu pokažem zašto je SFR Jugoslavija razbijena i pokažem kako smo time svi mnogo izgubili sa realnim izgledima da se nećemo oporaviti ni u narednih 50 godina. I Švajcarska je država triju nacija, Nemaca, Francuza i Italijana, ne vole se međusobno, ali zajedničku državu čuvaju kao interes dobrog življenja. Pa da još jednom ponovim. U oči konačnog raspada SFR Jugoslavije u oktobru 1991, prema podacima Narodne banke Hrvatske (NBH), bivša država bila je dužna oko 11,5 milijardi evra odnosno oko 16 milijardi $ preračunato po sadašnjem odnosu dolara i evra. I tada nas je MMF (Međunarodni monetarni fond) kao i SB Svetska banka) proglasila visoko zaduženom zemljom kojoj se više ne bi trebali odobravati međunarodni krediti. Insistirajući da se sa SFR Jugoslavijom mora uraditi obiman reprogram otplate duga uz obavezne reforme celog finansijskog sistema. Ali to je bilo tada. Što se novih zaduživanja tiče danas bi cela stvar trebala da bude mnogo teža, jer iste te države koje su činile bivšu Jugoslaviju prema preseku NBH na dan 30. juna 2008 godine dugovale su ni manje ni više nego 94,8 milijardi evra. U januaru 2009. godine ta cifra se popela na 117,3 milijardi evra da bi 01. jula 2009 iznosila 133 milijardi evra (procenjena vrednost) ili neverovatnih 184,98 milijardi $. Deo ovog ubrzanog zaduživanja od 94, 8 na više od 133 milijardi evra sve država i njihove političke „elite“ pravdaju finansijskom krizom, ali kako pravdati ovoliku zaduženost do pojave finansijske krize? Ali gle čuda. MMF i SB sada ne procenjuju da su zemlje proistekle iz eks Jugoslavije, sa pokidanom i rasparčanom privredom prezadužene, već dele kredite i kapom i šakom. Tačno, najčešće za popunu takozvanih deviznih rezervi, koje mi kao i ostale navedene države opet čuvaju u njihovim velikim zapadnim bankama.

Pljačkanje Srbije
Da prvo malo razjasnimo slučaj Srbije. Kada su 1992 SR Jugoslaviji (Srbiji i Crnoj Gori) uvedene sankcije mi smo prema MMF, SB, Londonskom i Pariskom klubu dugovali oko 6,944 milijardi $ ili 4,991 milijardi evra prema današnjem kursu. S obzirom da smo bili u blokadi te da je platni promet sa inostranstvom bio blokiran SR Jugoslavija nije mogla redovno da otplaćuje svoj dug niti da se zadužuje. No ipak mi smo preko privatnih ili navodno privatnih firmi (zbog niske cene duga) otkupili deo duga pa smo 2000 godinu dočekali sa ukupnim dugom od oko 5,600 milijardi $ odnosno 4,026 milijardi evra.

Gotovo svima je poznato da je zapad u rušenje Miloševića uložio veliki novac a da je samo za organizaciju 05 oktobra potrošeno oko 70 miliona $. Ali zapad ne baca pare. Odmah po dolasku „demokratske vlasti“ samozvani „eksperti“ iz G-17+ preuzimaju obimne radnje da se mentorima koji su ih doveli na vlast, te uložene pare u rušenju Miloševića vrate. Tako je Miroljub Labus kao potpredsednik Savezne vlade nonšalantno potpisao da SR Jugoslavija prihvata da plati sve redovne, zatezne i kaznene kamate MMF-u, SB, i ostalim gore pomenutim poveriocima. Još nonšalantnije je prihvatio da se SR Jugoslavija odriče svih kamata na naša blokirana sredstva u stranim bankama, koja uzgred rečeno ni do danas nisu vraćena – a radilo se o sumi od oko 1,7 milijardi $. Znao je Labus, a i zapadnjaci, da su nas oni uvođenjem sankcija i prekidanjem platnog prometa sa inostranstvom blokirali i onemogućili da redovno servisiramo dugove, te da mi u tom delu ne snosimo nikakvu krivicu – već isključivo oni. Ali zato je Labus i doveden na mesto potpredsednika Vlade, a asistent Dinkić za guvernera NB Jugoslavije, kako bi sve te činjenice ignorisali i svojim zapadnim mentorima omogućili debelu pljačku Srbije. Tako su zapadni lešinari preko noći samo na naplaćenim kamatama „zaradili“ oko 8,6 milijardi dolara, pa se naš dug sa 5,6 popeo na 14,2 milijarde $.

Od strane zapada, perfektno urađen posao. U rušenje „neposlušne“ Miloševićeve vlasti uložiš oko 200 miliona $, a onda instaliraš svoje podanike i odmah si „zaradio“ 12,4 milijardi $. Da ne bude zabune, 8,6 + 1,7 otetih sredstava + 2,1 po istoj metodologiji proračunatih kamate na naša zamrznuta sredstva iznosi 12,4 milijarde $ koje danas svi mi ubrzano otplaćujemo. Onda nam uz „posebne pregovaračke sposobnosti“ Labusa i Dinkića navedeni poverioci širokogrudo otpišu 2,8 milijardi $ duga, pa Labus i Dinkić poberu političke poene kod građana. U čitavu obmanu građana aktivno učestvuju i „demokratskih“ mediji pod kontrolom Soroša lažno informišući građane da je SR Jugoslaviji otpisan veliki deo duga – a to nije čak ni onaj iznos koji nam je otet. Pa umesto da pomenuti „eksperti“ krivično odgovaraju za ogromnu štetu nanetu državi, oni i dalje ekspertuju, uništavajući zemlju.

Druga etapa pljačke nastupa odmah. Sobzirom da su nas bombardovanjem temeljno razorili, onesposobili i ono malo privrede koja je nešto radila, zemlja nije u mogućnosti da redovno vraća tranše prekomponovanog zaduženja od 9,6 milijardi $, i mora da od MMF i SB uzima nove kredite kako bi redovno servisirala dugove i popunila budžet. I sa „dobrog“ zapada krediti stižu, ali uz uslove – naravno.

Tu uz uslove počinje treća faza pljačkanja Srbije. Prvi uslov je da Dinkić i Labus likvidiraju sve naše značajnije banke kako bi se otvorio prostor za ulazak zapadnih stranih banaka. One će onda pokupiti štednju građana i našim parama lomiti privredu, selektirajući koju će proizvodnju kreditirati, a koja će preduzeća neodobravanjem kredita oterati u stečaj – da bi ih u četvrtoj fazi pljačke kupili što jeftinije. Pored otvaranja prostora stranim bankama za pljačku privrede i građana koja se i danas sprovodi putem enormnih kamata, važnost likvidacije domaćih banaka bila je i u tome što su one imale kao garanciju svojih potraživanja vlasništvo nad velikim delom privrednih subjekata, koji se pod hipotekama domaćih banaka nisu mogli prodati zapadnim kupcima. Naši već navedeni „eksperti“ dovedeni na vlast da to sprovodu, preduzimaju odlučne korake i za samo dva dana zatvaraju sve naše značajnije banke, a na ulicu šalju oko 9.200 bankarskih činovnika. Čak su ih i u MMF-u pohvalili da je posao urađen perfektno, temeljno, i krajnje efikasno. Nisu ostali samo na pohvalama, već su Labusu, Dinkiću i Jelašiću obezbedili mesta, ako nešto pođe po zlu, a i odvojili dobre milionske iznose na njihovim računima u stranim bankama kako bi u svakom slučaju bili obezbeđeni.

Da bi bankarska pljačka trajala što duže svetski bankari su odvojili i nekoliko desetina miliona evra da bi ovi „eksperti“ formirali svoju stranku, koja će kroz Skupštinu i Vladu u kojoj učestvuju, sada institucionalno nastaviti pljačkanje Srbije. U našoj političko-vladajućoj „eliti“ svi igrači imaju svoje uloge, od „umerenih nacionalista“ preko pragmatičara, do onih koji su direktno antisrpski orijentisani – pa na izborima imamo široku lepezu izbora. Ali kada sve njih prema onome što su uradili proanalizirate shvatite da je to isti ološ ofarban samo različitim bojama. Pre nekoliko godina napisao sam tekst „Četiri jahača apokalipse“ opisujući pred izbore, ko su i šta su ti naši vodeći kandidati i stranke.

Ubrzana privatizacija
Labus i Dinkić su svoje zadatke odradili valjano i otvorili prostor tako da je sada mogla da otpočne četvrta faza pljačkanja Srbije – ubrzana privatizacija. U skladu sa zapadnim programima sada na scenu stupa druga pripremljena ekipa sa Đinđićem kao premijerom, Đelićem kao ministrom finansija i ekonomije, Aleksandarom Vlahovićem ministrom za prestruktuiranje privrede i privatizaciju, čijem ministarstvu ujedno pripada i vladina Agencija za privatizaciju. Goran Novaković postaje ministar energetike i rudarstva, Goran Pitić ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom, Marija Rašeta Vukosavljević za saobraćaj i telekomunikacije i da ne nabrajam sve te eksperte lopovluka. Za Đelića, Novakovića, Pitića gotovo niko nije ni čuo, jer upravo kao „eksperti“ doleću iz inostranstva pravo u ključne ministarske fotelje. Vlahović i Đelić su se kao eksperti konsultanti već „proslavili“ u Poljskoj, Češkoj…pa su ih otuda i bukvalno proterali, ali su za našu ubrzanu privatizaciju, odlični – jer su se za zapadne mentore već dokazali.

U socijalističkom sistemu gotovo su svi živeli su od svojih plata koje nisu omogućavale sticanje značajnijeg bogatstva. Stoga u ubrzanoj privatizaciji građani Srbije nisu mogli ni da učestvuju jer nisu raspolagali kapitalom kojim bi mogli kupiti bilo koje preduzeće. Novac su jedino imale strane zapadne kompanije za koje je ubrzana privatizacija kroz sve ove gore navedene poteze i pripremana. Brzo je „kupljeno“ sve ono za šta su stranci bili zainteresovani, po bagatelnim cenama koje čak ne prelaze ni samu vrednost zemljišta na kojoj se neka fabrika nalazila. Tako su od strane zapada instalirani Vlahovići, Đelići… odrađivali poslove za koje su na vlast i dovedeni. Navešću neke primere koji mnogo toga govori i objašnjava zašto je Srbija danas u bezizlaznoj privrednoj situaciji osuđena da živi isključivo na kreditima MMF, SB, i stranih poverilaca.

Kad „Sartid“-u (železara, nova i stara, fabrika belih limova, valjaonica…) skinete 650 miliona deviznih kredita obaveza i to prebacite da vraća država, a onda ga prodate za 26 miliona to je više nego pljačka. Jer ste Srbiju odštetili za više od 2,5 milijardi dolara. Kako? Sartid je strancima bio interesantan jer je to bila relativno nova železara, dobro lociran pored Dunava čime je transport koncentrata gvožđa olakšan, i koja je u svom sastavu imala i valjaonicu limova, kao i valjaonicu traženih belih limova. Ono što je bilo posebno interesantno je, da se u Srbiji posle bombardovanja nalazilo oko 11 – 15 miliona tona najkvalitetnijeg otpadnog gvožđa, od srušenih mostova, hala i drugih objekata. To je značilo da se sirovina sa preko 90% metal nalazi u prečniku od svega nekoliko stotina kilometara od železare, i kada se to pretopi ostvariće se ogroman profit – jer je cena gvožđa na svetskom tržištu bila odlična. Ujedno to otpadno gvožđe je perfektna sirovina za kontinuirani rad železare od 6-7 godina punom parom. Železara danas ne radi jer zalihe otpadnog gvožđa su gotovo istopljene, cena gvožđa na tržištu je pala, a ogroman profit „US Steel Serbia“ je odavno prebacio na račune u SAD. Srbiji je ostalo ogromno ekološko zagađenje o kojemu su vlasti ćutale, hiljade otpuštenih radnika, a sada i preostali radnici železare na prinudnom odmoru, sa neizvesnom budućnošću kada će se rad, i da li će se rad uopšte nastaviti. Država je građane i radnike obmanjivala uspešnim radom „US Steel Serbia“ najvećim izvoznikom u Srbiji koja od tog izvoza nema ništa jer novac od tog izvoza ne ostaje u Srbiji. Privatizacioni „eksperti“ nisu objasnili da su takvom privatizacijom debelo opljačkali Srbiju i da će strani vlasnik u Srbiji nešto raditi dok mu taj posao donosi dobar profit, kada toga više ne bude ili kada se on izjednači sa zemljom iz koje dolazi, zatvoriće fabriku i sve radnike otpustiti. To je privatno, sada njegovo, i Vlada ga u tome ne može ničim sprečiti.

Drugi biser privatizacije je prodaja obe fabrike cigareta u Nišu i Vranju za oko 850 miliona $, ali pod uslovom da 5 godina oni imaju potpuni monopol na tržištu cigareta u Srbiji, pa samim tim kontrolišu i uvoz cigareta. Ako znamo da građani Srbije godišnje na cigarete troše oko 1,2-1,3 milijardi $. Lako možete izračunati za koliko će strani kupci otplati kupljene fabrike i kakav će onda profit zgrtati godinama. Ono što je tu još katastrofalnije „DINPhilip Morris“ i „British American tobacco“, čim su fabrike kupili otpustili su skoro polovinu radnika i prebacili ih na naš i onako preopterećen penzijski fond. Doveli su i svoje dobavljače pa se u Srbiji više ne proizvode kartonske paklice, polipropilen za pakovanje, dok se i duvan uvozi iz Turske… ili kratko rečeno u srpskim cigaretama nema vi S od proizvoda iz Srbije. Koliko je u tom lancu proizvodnje cigareta ljudi ostalo bez posla možete videti u Mačvi, Posavini, južnoj Srbiji, gde se duvan više i ne seje, a hiljade seoski domaćinstava je ostalo bez značajnih prihoda. Zatvorena je „Viskoza“ u Loznici, jer svoj polipropilen i celofan više nema kome da proda, a „Kartonka Avala“ se svela na radionicu sa 50-tak zaposlenih. Da vam ne bih oduzimao vreme naveo sam samo dva primera mada i u Srbiji ima jako mnogo.

Ovakvim i sličnim „stranim ulaganjima“ je srpska privreda zatvarana pa će se ono frapantno zaduživanje iz grafikona sa početka teksta samo uvećavati dok MMF i ostali ne kažu dosta. A onda kada uskoro dođe taj trenutak „demokratski eksperti“ zbrisaće iz Srbije, ostavljajući građane da u bankrotiranoj državi grcaju i počnu da državu grade iz početka. Tim donosiocima „demokratije“ i promoterima stranih ulaganja kao spasonosne varijante oživljavanja privrede, biće udobno na nekim egzotičnim ostrvima i novcem koji su kroz korupcionašku privatizaciju obezbedili na računima u stranim bankama. Biće udobno sve dok nova ozbiljna država ne pošalje „devere“ po njih da ih dovedu i objasne za čiji račun su se oni poigravali sa državom, pljačkaškom demokratijom rasprodajući nacionalna dobra, kao da im je to tata ostavio. Jedan poslanik je pre više godina uporno nastojao da za govornicom ispriča kako „Priča ima tužan kraj“ ali su se svi grohotom smejali. Mislim da će priča stvarno imati tužan kraj.

„Strana ulaganja“ sam stavio pod znake navoda jer se radi o čistoj prevari građana iza koje se krije neviđena pljačka Srbije, a koja samo nosi privlačno ime. Kad prodate svoj stan ili kuću i odete da budete podstanar, smatrate li to dobitkom ili gubitkom, i nazivate li to stranim ulaganjem. Možda bi se strano ulaganje moglo nazvati kada bi Srbija prodala 40% deonica „Sartida“ ili 30% deonica fabrika duvana i taj novac bio uložen u revitalizaciju ili osavremenjivanje tih fabrika. Da je država na sebe preuzela 650 miliona duga „Sartid“-a on bi gotovo isto uspešno mogao da posluje kao i „US Steel Serbia jer ga je to preveliko dugovanje i gušilo – ali bi ogroman profit ostao u Srbiji. Kod duvanskih fabrika to nije ni bilo potrebno jer su one ionako vrlo uspešno poslovale – ali su ekspresno morale biti prodate jer su počele da izvoze cigarete na veliko rusko tržište – što se svetskim multinacionalnim kompanijama nikako nije dopalo. Pod „strana ulaganja“ se jedino mogu smatrati Grinfild investicije (Greenfield investment) za koje je karakteristično, da se sa poslom počinje od početka, bez prethodne infrastrukture, poslovnih prostora i radnika. Na livadi kako to i mi i Englezi kažemo.

Bilo je kod nas i takvih Grinfild investicija ali su one bile isključivo u sektoru trgovine, kao dodatni oblik pljačkanja Srbije. U Srbiji je od 2000. izgrađeno na desetine velikih tržnih centara raznih svetskih kompanija koje su te megamarkete napunile pretežno stranom robom. Da bi se ta strana roba široke potrošnje mogla isplativo uvoziti priskakale su „naše“ marionetske Vlade i donosile „povoljne“ zakone, a sve pod izgovorom neophodnog približavanja Evropskoj Uniji – u koju sigurno nećemo nikada ući, ili bar ne dok to ne bude i njihov interes. Dinkić je kao ministar ekonomije uveo kreditiranje građana da bi se ta uvozna roba široke potrošnje masovno kupovala, a i da bi strane banke lihvarskim kamatama koje su i četiri puta veće od sličnih kredita u Evropi dobro zaradile. Guverner Jelašić je u sferi monetarne politike odradio svoj deo zadatog posla. Dinar je držao daleko iznad njegovih realnih vrednosti u odnosu na $ i evro što je uvoznu robu činilo jeftinijom, a zbog nepovoljnog kursa izvoz iz Srbije je bio praktično neisplativ. Naravno, i guverner Jelašić je sve to radio za „naše dobro“. „Čuvao je vrednost domaće valute i obuzdavao inflaciju“. Lepo zvuči samo da je još istinito. Tako se Srbija našla u viru „demokratskih lopina“ koji su za sebe ipak pokrali mrvice u odnosu na obim pljačke koju su omogućili svojim zapadnim mentorima.

Zvonimir Trajković
Politički analitičar
Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović
Izvor informisanja:
www.trajkovic.rs

PDF Štampa El. pošta
Pet miliona građana Srbije je prevareno. I zbog toga nikome na fali ni dlaka s glave. Naprotiv, na sledećim izborima ponovo ćemo svi, listom, glasati za one koji su kumovali ovoj prevari decenije. A ko je to – pa i da se ne govori – zna se, ili barem znaju oni koji to žele da znaju, a na izborima će se tek videti.

A da su građani Srbije na najvulgarniji način prevareni jasno je, jer od obećanja vrednog 1000 evra “po glavi“, jednostavno nema ništa. Definitivno, potencijalni vlasnici dve novčanice od po 500 evra (pošto hiljadarki nema), odnosno akcija toliko vrednih, tu neveselu novost saznali su i bukvalno u poslednji čas, poslednjeg dana, u momentu kada im je trebalo biti uručeno ono što im je obećano – besplatne akcije od prodaje velikih javnih preduzeća.

Finansijska kriza koja trese Volstrit i druge finansijske centre širom planete uzdrmala je, nesumnjivo, i ovdašnje finansijske krugove, a iskorišćena je k’o bogom dana prilika da se potraži opravdanje za neispunjavanje obećanja, koja se inače, i po pravilu, moraju ispunjavati. Naročito kada stižu iz vrha Vlade i navodno eksperata, koji „u malom prstu“ drže ekonomiju, finansije, razvoj…

Zanimljivo je da je predsednik vlade izjavio, ubrzo nakon eskalacije krize u svetu, kao uostalom i njegovi zamenici, potpredsednici, ministar finansija, ekonomije i razvoja i ostali, da je kriza kod nas „pokazala zube, učinila svoje i da – jenjava“. Tako da navodno i rečeno opravdanje za „odlaganje“ dodele obećanih akcija i nije baš na čvrstim nogama. A u laži su duge uši.

S druge strane, vlast objašnjava da i nepotpuni spiskovi potencijalnih vlasnika besplatnih akcija nisu do kraja ažurirani, pa to, zapravo, stvara pometnju i sprečava podelu hartija od vrednosti! Navodno, ne zna se ukupan broj građana kojima sleduje „besplatna porcija“, pa dok se to ne sredi i ne  uradi mora da se sačeka. Ne lipši magarče!

Da su „vlasnici tapije“ na besplatne akcije uložili malo više truda, barem objašnjenje i obaveštenje, ne bi bili tako nemušti i bilo bi bar blagovremeno, te ne bi delovalo tako neubedljivo. Ovako, jasno je da građani baš i nisu neki značajan faktor u razmišljanjima ministara i da, ako nešto zaškripi, jednostavno „treba menjati građane“, a ne vlast.

Cilj naravno nije ni bio da se besplatni vrednosni papiri podele, jer obećanja su stizala u vreme kada su „glasovi građana“ vredeli suvog zlata i značili fotelju u državnom aparatu, odnosno priliku da se „brci dobro omaste“, a bankovni računi podgoje. Do nekih novih izbora smisliće se već nešto novo, a možda će se ipak, prodati nešto od preostalih javnih preduzeća. U ovom času, računice to nedvosmilseno potvrđuju i kada bi se i dodelila neka crkavica „akcionarima“ besplatnih (čitaj bezvrednih), akcija, recimo od prodaje NIS-a, građanima bi pripalo, od obećanih 270 evra, tek desetak procenata, ili nešto manje, dakle, dvadesetak evra – bruto! Takva računica, na samom startu ukazuje da je reč o velikoj prevari, prevari decenije, o računu bez krčmara i da od obećanih 1.000 evra nikada neće biti ništa! Ako se ne dogodi neko čudo i recimo, nebo nam padne na glavu!

Besplatne akcije nestale su bez traga, u oblaku dima. Ali obećanje je opet stiglo – evo akcija, možda ne baš svih 1.000 evra, ali stižu do kraja ove ili, ne daj Bože duže čekati, početkom sledeće godine. Pa ko dočeka.

A kakva je bila samo gužva, kako se samo trošio novac, kako je revnosno Agencija za privatizaciju objavljivala spiskove onih koji ne mogu, zbog kojekakvih razloga, da dobiju „besplatne“ akcije, pa te nemate državljanstvo, te dobili ste za nekoliko godina staža akcije vredne nekoliko stotina dinara, pa ne može „hleba preko pogače“… I kako su samo prevareni oni koji su se „odrekli“ tih istih akcija, istina male vrednosti – oni su se definitivno odrekli svega. Štaviše, sada ne mogu da se dočepaju ni onih, gotovo bezvrednih akcija koje ipak, vrede više od „besplatnih akcija“. Jer, 1.000 evra vredne „besplatne akcije“ na još su dužem štapu nego pre.

I konačno, kako bi te iste „besplatne akcije“ dobro došle tranzicionim gubitnicima, hiljadama i desetinama hiljada penzionera sa neznatnim primanjima, kako bi samo dobro došle onim beskućnicima da plate neku stanarinu, da se prehrane… studentima da plate školarine, a roditeljima da skupe pare za „besplatno osnovno školovanje“. Ne smeta ni to što je „kriza za nas prošla“, što nas je, kako vele u Vladi gotovo u velikom luku zaobišla. Kada bi samo nekako uspeli da se dočepamo tih 1.000 evra! Ko bi nam bio ravan.

Ovako, umesto da se oni koji su najodgovorniji oglase, da barem kažu da su pogrešili u proceni (da nisu računali na svestku finansijsku krizu koja nas je časom zaobišla), oni mudro ćute i isturaju svoje glasnogovornike (dobro plaćene) da narodu objašnjavaju i objasne kako će besplatne akcije vredne 1.000 evra dobiti – „malo sutra“

Branislav Kostić

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Izvor informisanja: NOVA SRPSKA POLITIČKA MISAO http://www.nspm.rs

Proces propadanja i ekonomskog kolapsa u Sjedinjenim Američkim državama krenuo je od investicionih banaka koje su bankrotirale iz dva razloga: jedan razlog je preterana trgovina rizičnim, sekundarnim, hipotekarnim hartijama od vrednosti, a drugi razlog je pad poverenja u bankarski sistem nakon naglog pada cena akcija u Njujorku. To je prouzrokovalo masovno povlačenje depozita iz banaka u SAD. Pored dva glavna navedena problema, ključ problema je bio i između ostalog u tome što su plasmani banaka bili duži od rokova vraćanja uzetih kredita, pa ni banke međusobno više nisu odobravale jedna drugoj kredite, jer se pojavilo mnogo takvih koji su tražili kredit za refinansiranje dugova. Stalo je odobravanje kredita, banke nisu imale kome da odobre nove kredite. Nakon kolapsa najvećih banaka, kriza se sa bankarskog prelila na realni sektor privrede.

U Srbiji je situacija drugačija i rekao bih za nijansu povoljnija, mada ne u potpunosti povoljna. Procenjujem da će se kriza u Srbiji, u delu koji se tiče stabilnosti banaka, kretati u suprotnom smeru u odnosu na Ameriku – prvo će krahirati privreda, a potom banke. Strane banke koje imaju svoja predstavništva u Srbiji, ćerke banaka, nisu trgovale rizičnim hipotekarnim obveznicama (sem Societe Generale). To doduše ne znači da bankarski sistem u Srbiji  nije ugrožen, i da ne može doći do propasti banaka. Pošto su se ekonomski „stručnjaci“ usaglasili da ugase domaće banke, iako neosnovano jer su te banke raspolagale pozamašnom imovinom iz koje su se mogla naplatiti nenaplativa potraživanja i gubici, banke koje danas rade u Srbiji posluju i osnovane su po Zakonima države Srbije, ali nisu naše u smislu porekla svog kapitala već dominantno strane. Kako je navedeno neosporno, bankarski sistem u Srbiji je, u dobroj meri, određen „zdravljem“ matica samih banaka u Austriji, Nemačkoj, Francuskoj, Grčkoj, čijim su kapitalom i osnovane.

Objektivni ekonomski analitičari nisu gledali blagonaklono na rasprodaju i gašenje domaćih banaka a pokazaće se da su njihove kritike samouništavanja domaćeg bankarskog sistema, bile opravdane. Navedeno možemo potkrepiti činjenicom da su banke u periodu od oktobra 2008. do početka 2009. god., u inostranstvo prebacile preko 600 miliona evra, što na ime vraćanja kredita uzetih od matica po povoljnijim kamatnim stopama nego kod nas, što na ime pomoći matičnim filijalama u inostranstvu da što lakše prebrode finansijsku krizu. Narodna banka Srbije je u više navrata pozivala strane banke, pretežno Austrijske, da ne povlače novac iz Srbije, da ga ne prebacuju u inostranstvo, kao i da ne smanjuju obim kreditnih aktivnosti u odnosu na decembar 2008. godine. Zašto vlasti pozivaju strane banke da ostanu u Srbiji, da zadrže nivo kreditiranja, i istovremeno izdvajaju pomoć bankama od 40 milijardi dinara, ako je banakrski sistem u Srbiji najstabiliniji u regionu, kako oni u to svakodnevno uveravaju građane Srbije.

Bankarski sektor ima ukupan gubitak veći od pola milijarde evra. Prema navodima iz statističkog biltena NBS, građani su sa štednje povukli 1,13 milijardi evra u periodu od septembra do decembra prošle godine, dok su banke imale gubitak na vrednosti kapitala od 572 miliona evra. Vrednost ukupne pasive bankarskog sektora u Srbiji, usled obezređivanja njenog dinarskog dela i pojačanog povlačenja deviznih depozita, smanjena je. Do današnjeg dana, mala količina raspoloživog novca građana Srbije vraćena je u banke na štednju. Postavlja se pitanje gde je onda ostatak štednje građana Srbije ako nije u bankama?

U Beogradu se, kao ni u većim gradovima širom Srbije, u bankama ne mogu naći slobodni sefovi. Banke su prinuđene da naručuju nove količine sefova za potrebe građana. Možda su građani, poučeni iskustvom piramidalne štednje kod Dafiment i Jugoskandik banke odlučili da svoju štednju sklone iz banaka na vreme, pre nego što im se desi još jedno propadanje njihovih štednih uloga.

NBS je u proteklom periodu preduzela određene korake u pravcu „stabilizacije“ deviznog kursa i jačanja likvidnosti banaka. Te mere podrazumevaju da obavezna rezerva za banke od prikupljenih sredstava od privrede i stanovništva iznosi 45 odsto, da višak devizne likvidnosti ostane u Srbiji a ne da se koristi za zaduživanje u inostranstvu, kao i smanjenje neto otvorene pozicije sa 20 na 10 odsto. Poslednji potezi Narodne banke Srbije usmereni su na smanjenje referentne kamatne stope. Ekonomisti će se složiti da je smanjivanje referentne kamatne stope (primarne eskontne stope) neophodna mera, jer je referentna stopa od 17,75 odsto koliko je iznosila do nedavno, nepristojno bila visoka. Međutim, pitanje na koje relevantni državni organi ne daju odgovor, jeste koji je cilj snižavanja referentne kamatne stope!? Ako Centralna banka cilja na to da će krediti u Srbiji postati jeftiniji, na način što će banke sniziti svoje aktivne kamatne stope (stope na plasmane), to je potpuno pogrešno uverenje nadležnih u Narodnoj banci Srbije, jer u trenutku kada svetske kamatne stope padaju, banke u Srbiji podižu svoje marže i time nadoknađuju pad baznih kamatnih stopa – EURIBOR; LIBOR.

Ako bi se pak, desilo čudo i banke snize cene svojih plasmana, i krenu u masovno odobravanje kredita, bez žiranata i učešća, može da se dogodi scenario vrlo sličan scenariju koji su primenile banke u SAD, pa su sada na rubu propasti. Naime, u situaciji kada plasmani banaka postaju primamljivi kroz snižavanje kamatnih stopa, građani Srbije bi, zbog oskudice novca u svojim novčanicima, mogli drastično da povećaju svoju tražnju za kreditima, i time će, osim povećane kreditne aktivnosti banaka (što njima naravno pogoduje) biti povećana i količina novca u opticaju što automatski vrši dodatni jak pritisak na inflaciju. Usled povećane raspoloživosti novca, građani će povećati tražnju za proizvodima i uslugama stranog porekla pretežno i u velikoj meri zastupljenih na našem tržištu (jer je domaća proizvodnja zamrla). To će dati pozitivan signal uvozničkom lobiju da još više vrši pritisak na svoje lobiste iz stranih kompanija da usled povećane tražnje, još više svojih škart proizvoda izvoze na naše tržište. Srbija bi više uvozila proizvoda i usluga, što znači pad deviznog kursa odnosno jačanje vrednosti domaće valute – doduše veštački. Ako dinar apresira (ojača), ponovo će doći do povećanog uvoza inostrane robe i usluga što povećava spoljnotrgovinski deficit Srbije (koji trenutno iznosi blizu 9 milijardi dolara). To znači da realni devizni kurs – devizni kurs korigovan za razliku u inflaciji u dinarima, apresira što pogoduje sektoru usluga. Cene usluga rastu brže, pa će se više ponovo ulagati u sektor usluga nego u sektor proizvodnje. Povećani spoljnotrgovinski deficit će se morati regulisati opet preko ubrzane depresijacije nominalnog deviznog kursa i trošenjem deviznih rezervi pošto više nema potencijala za privlačenje svežeg kapitala preko rasprodaje preduzeća u Srbiji.

Pod uticajem svetske krize, zamrznute plate gube na svojoj vrednosti usled obezvređivanja vrednosti domaćeg novca, i to zbog rasta cena tih proizvoda koje oni u povećanoj meri kupuju. Građani jesu u prvom mahu potpomognuti od strane banaka, kroz odobravanje kredita, radi povećanja tražnje na tržištu što je uzrokovalo rast cena. Međutim, građani će se u situaciji kada se njihova kupovna moć smanjuje, češće opredeliti u krizi da imaju na stolu namirnice da prehrane sebe i članove svojih porodica, nego da vrate uzete kredite bankama. Tu nastaje problem za banke, jer one više nisu u mogućnosti da naplate od građana odobrene im kredite. Kao posledica ne mogućnosti naplate rata kredita, banke mogu upasti u krizu solventnosti.

U narednom vremenskom periodu, sasvim je izvesno, kupovna moć građana će dodatno opasti pošto se najveći udar krize očekuje početkom jeseni – u septembru. U prvom redu, kupovna moć će opasti zbog rasta cena koji prouzrokuju rast inflacije, zamrzavanje plata i penzija na nivou 31. decembar 2008. god., akcize na gorivo, cigarete i slično. U toj situaciji, građani koji su uzeli kredit neće biti više u mogućnosti da ga vrate, a oni koji se nisu zadužili kod banaka to neće činiti ni u narednom vremenskom periodu, bar ne dok traje kriza. Kome će banke odobravati kredite, od kojih inače opstaju, i ako građani povlače svoje štedne uloge na bazi kojih banke posle odobravaju kredite!?

Banke u Srbiji su u ogromnom obimu odobravale kredite preduzećima, čiji računi su sada blokirani. Uzimajući u obzir bonitet preduzeća, tražioca kredita, pretpostavlja se da su banke, da bi odobrile kredit, tražile u zalogu opremu preduzeća. Zbog svetske ekonomske krize koja se prelila u Srbiju, od oktobra prošle godine do aprila 2009. godine, blokirano je oko 25 hiljada računa preduzeća. Preduzeća više nisu u mogućnosti da vrate uzete kredite. Bankama preostale zaloga ili hipoteka koju mogu prodati na tržištu da bi pokrili odnosno nadoknadili gubitak po osnovu ne naplaćenih potraživanja od svojih klijenata preduzeća. Međutim, u uslovima svetske krize, kada MMF preporučuje Vladi Srbije mere koje direktno utiču na smanjenje agregatne tražnje, na tržištu nema ko da kupi zaloge i hipoteke koje bi banka ponudila na prodaju. Takođe, ako se uzme u obzir da je od 398 miliona evra potencijalnih odobrenih subvencionisanih kredita čak 374 miliona evra zatraženo za likvidnost preduzeća, jasno je da je privreda Srbija na izdisaju. Postavlja se i nameće logično pitanje kako će banke naplatiti odobrene kredite preduzećima? Sada se vraćamo na ključ problema u bankarskom sistemu kod nas. Privreda je krahirala, banke nemaju kome više odobriti velike sume kredita, i lako može doći do stavljanja katanca na vrata pojedinih banaka.

S druge strane, uprkos pozivima NBS i organizovanim sastancima sa predstavnicima stranih banaka u Srbiji, sa ciljem da se banke obavežu da ne iznose devize iz zemlje, nema naznaka, bar za sada, da bi banke to mogle da prihvate. Kriza se zahuktava i kod nas i u svetu, pa nije isključeno da bi još neka strana banka mogla da propadne, pa bi pomoć, ne mareći za tržište na kojem se nalazi, mogla upravo tražiti od njihove banke ćerke. Ako se to desi, ponovo će doći do manjka deviza na deviznom tržištu. Sa politikom fluktuirajućeg deviznog kursa, kada se devizni kurs određuje na osnovu ponude i tražnje deviza uz povremene intervencije Centralne banke, monetarna vlast ne može da obeća i garantuje neki zacrtani nivo deviznog kursa. Upravo iz ovih razloga, razloga povećanog deviznog rizika, deluje malo verovatno da bi se banke mogle odlučiti da svoje kredite koje su odobrile klijentima, a vezane su sa valutnom klauzulom, pretvore u dinarske kredite. Takav potez banaka bi bio dosta rizičan i time bi banke same sebe svesno dovele u nelagodnu poziciju.

Biće iznenađujuće ako u narednom periodu ne bude kolapsa banaka, verovatno u svakoj zemlji u regionu. Srbija sigurno neće biti izuzetak od toga, jer je isti model ekonomije primenjivan u svim zemljama „Zapadnog Balkana“. Na ovu opasnost ukazuje i savetnik guvernera Hrvatske Centralne banke, Evan Kraft. U periodu koji dolazi, postoji opasnost da će male banke propasti jer neće moći igrati tržišnu utakmicu sa velikim i jakim finansijskim igračima – bankama. Doći će do akvizije ili spajanja, a jedna od mogućnosti je i podržavljenje banaka što je kod nas gotovo isključena opcija jer nismo dovoljno finansijski jaki kao država.

Građani Srbije, razmislite da li je sigurno držati svoju mukom stečenu deviznu štednju, u bankama koje posluju u Srbiji, koje uzgred da napomenem privlače špekulativni kapital kroz kupovinu repo hartija od vrednosti, oplode špekulativni kapital i brzo ga povlače iz Srbije kada procene da je za to najpogodnija situacija. Ozbiljna su iskušenja pred nama, kada moramo igrati pametno. Zato budite taktični i oprezni pre nego što se odlučite da svoju štednju date nekome na čuvanje.

Siniša Lalić

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Izvor informisanja: NOVA SRPSKA POLITIČKA MISAO
http://www.nspm.rs

Sledeća strana »