maj 2011


Otkako je sveta i veka svaka državna vlast je težila da to svoje „blago“ sačuva što je moguće duže. U takvom nastojanju tražena su različita rešenja. U zavisnosti od postojećih političkih, ekonomskih, istorijskih i dr. faktora, neka od rešenja za očuvanje vlasti nametnula su se kao dominantna.

Tako, naprimer u većini zemalja u svetu, kao oblik vladanja nametnuto je tzv. „Demokratsko vladanje“, koje podrazumeva izborni sistem, koji omogućuje da većina punoletnih državljana glasanjem na izborima, između više kandidata, izaberu onog kandidata za koga veruje da će biti njihova „dobitna kombinacija“ do narednog izbornog perioda.

Da bi kandidat pobedio na izborima mora tokom izbornog perioda da pruži uveravanja glasačkom telu da je upravo on taj koji većini glasača može ponuditi najbolje životne opcije. Nažalost, prilikom takvih uveravanja biračkog tela mnogi kandidati su u svoj izborni program uveli tzv. „grubu igru“, koja je suspendovala „fer plej“ igru i „takmičarsko dostojanstvo“ i umesto toga uveli „cilj opravdava sredstvo“ ili „pobeda po svaku cenu“.

Šta to znači u praksi?

Pa, znači upravo ono što je navedeno, tj. ne biraju se sredstva i načini da se dođe do pobede na izborima. Takvi nastupi iznedrili su praksu davanja lažnih i nerealnih obećanja, razne vrste izbornih manipulacija sa biračkim spiskovima (glasanje umesto umrlih osoba), finansiranjem izbornih kampanja prljavim novcem (novac od kriminalnih aktivnosti), zloupotrebe prava glasa (glasanje po nalogu šefa neke firme ili državne ustanove – naročito policijske, zatvorske i vojne ustanove), izbornim komisijama (u komisije se ubacuju ljudi na koje kandidat ima privatnog uticaja), kupovinom glasova (glasanje za kandidata uz novčanu isplatu ili zbog obećanja neke pogodnosti nakon izbora – najčešće dobijanje zaposlenja, nekog unapređenja ili amnestija za neki zakonski prekršaj), itd.

Nakon izbora, tako izabrani kandidat, ima vremena i političke mogućnosti da tokom svog mandata kreira strukturu vlasti onako kako mu najviše odgovara da sebi u narednom mandatu obezbedi produžetak vladavine. Ukoliko je to Ustavom i zakonom onemogućeno  (u nekim zemljama je izbor istog kandidata ograničen na samo dva mandata), onda radi na tome da mu naslednik obično bude poverljiva osoba iz istog, sličnog, pa čak i potpuno drugačijeg političkog okruženja. Bitno je da mu ta osoba tokom svog mandata obezbedi nastavak korišćenja državnih privilegija, makar u redukovanom obliku.

U državama sa slabim demokratskim tradicijama nije neobično da jednom izabrani ili nametnuti vladar, uz pomoć instaliranih službi represije (vojska, policija, državna bezbednost) sebi trasira put za doživotnu vladavinu (naprimer Josip Broz Tito – vladao je od 1945 – 1980. godine). Takve režime u svetu većina drugih država smatra diktatorskim.

A kako se uspostavlja diktatorski režim?

Najčešći i najsigurniji način da neki vladar postane diktator je ukoliko uspe da strukturama državne represije (vojska, policija, državna bezbednost, tužilaštvo, sudstvo) nametne svoju direktnu ili indirektnu podređenost. U praksi to je obično manji problem nego što je obezbeđenje duže vremenske potčinjenosti, jer to je glavni problem vlastodržaca. Od uspešnosti rešavanja tog problema zavisi i dužina njihovog opstanka na vlasti.

Najduži mandat vladavine Jugoslavijom imao je Josip Broz Tito, koji je uspeo da sebi obezbedi istovremeno doživotno obavljanje sledećih dužnosti:

Predsednik Republike,

Vrhovni komandant Armije, i

Predsednik jedine političke stranke (Savez Komunista Jugoslavije).

Da bi postigao ovoliku koncentraciju diktature Josip Broz je direktno ili posredno prethodno ovladao vojnim strukturama, policijskim strukturama, državno – bezbednosnim strukturama, tužilaštvima i sudskim strukturama.

Da bi neko mogao da uspostavi i doživotno održava u funkciju toliku koncentraciju moći morao je da ima izgrađen mehanizam bezpogovorne poslušnosti u izvršavanju naloga vladara.

Takvu bezpogovornu poslušnost Josip Broz Tito je izgradio tako što je naredio ili odobrio žestoke represije svojih potčinjenih državnih struktura nad svim svojim političkim protivnicima i neistomišljenicima. Iz doba takvih obračuna ostali su poznati: nasilne mobilizacije, masovna streljanja tzv. „narodnih neprijatelja“, tzv. „Dahauski i imfobiroski procesi“, tzv. „obavezni otkupi“ itd. Računa se da je kroz takve krvave represalije stradalo oko milion ljudi, zbog čega Josip Broz Tito zauzima 10 – to mesto na Top listi najvećih svetskih zločinaca – vidi ovde.

Nakon smrti Josipa Broza Tita, sve nacionalne vođe naroda sa prostora bivše Jugoslavije, oslobodile su se straha od doživotnog Vrhovnog komandanta i međusobno su otpočeli borbu za nasledstvo Titovog diktatorskog trona. U toj njihovoj borbi, kao prva politička žrtva postao je Savez Komunista Jugoslavije, koji se raspao na republičke političke partije, koje su svaka za sebe počele da uspostavljaju vlast u svojim republičkim granicama, sa ambicijama svojih vođa, da svako od njih postane vladar, po modelu Josipa Broza Tita, pa makar to bilo samo u okviru republičkih granica. Pošto su na prostorima tih republičkih granica živele višenacionalne zajednice, ambicije novih republičkih partijskih lidera bile su da, kao Tito, sve nacionalne zajednice sa tih prostora potčine svojoj vladavini. Naravno, takve njihove ambicije imale su podršku samo njihovih nacionalnih zajednica, zbog čega su politička i verska neslaganja ubrzo prerasla u ratne sukobe, koji su obilato potpirani i od strane obaveštajno – finansijskih službi stranih zemalja, a ishod svega je raspad Jugoslavije i formiranje nacionalnih država.

U svetlu navedenih događanja Srbija, kao najbrojnija nacionalna zajednica, imala je svog Josipa Broza Tita u liku Slobodana Miloševića, koji je gajio ambiciju da postane vladar svih teritorija na kojima su živeli Srbi.

U takvoj svojoj ambiciji ovaj „srpski Tito“ nije prezao da za svoje ciljeve koristi neke od metoda Josipa Broza. Tako, naprimer uspeo je da svojoj vlasti podredi srpske vojne, policijske, bezbednosne, tužilačke i sudske strukture. Kao i Josip Broz Tito svoju bezpogovornu vlast obezbedio je uklanjanjem svojih političkih protivnika i neistomišljenika (vidi TAJNO ODELJENJE DB ZA POLITIČKA UBISTVAUNIŠTAVANJE DOKAZA O ZLOČINIMA DRŽAVNE BEZBEDNOSTI JE SLUŽBENA TAJNA). Za uklanjanje političkih protivnika je,kao i Tito, koristio bezbednosne strukture, a za terorisanje stanovništva tzv. „paravojne formacije“.  Za razliku od Tita, za zločine Miloševićevog režima, iako su po brojnosti daleko manji od Titovih, ima mnogo više neoborivih i sudski izvedenih dokaza. Naprimer: ubistvo Ivana Stambolića i dvostruki pokušaji ubistva Vuka Draškovića.

Iz perioda vladavine Miloševića zabeležene su i velike krađe izbornih rezultata, kao i uspostavljena sprega politike, kriminala i pravnog sistema.

Nakon pada Miloševićevog režima uspostavljene paravojne i druge paradržavne strukture, u sprezi sa moćnim tajkunima i mafijom, uspostavile su svoje sfere vladavine Srbijom (vidi ovde i ovde), što već čitavu deceniju zvanično funkcioniše kao sprega kriminala, politike i pravosuđa. Rezultate delovanja ovih paradržavnih struktura, policija i tužilaštvo su prepoznali kao „organizovani kriminal“, koji je podeljen na svoje resorne nadležnosti: „Narko mafija“, „Stečajna mafija“, „Putna mafija“,  „Duvanska mafija“, „Prosvetna mafija“, „Farmaceutska mafija“, „Carinska mafija“ itd. Tih mafija ima najmanje onoliko koliko ima i ministarstava u vladi Srbije, koja je zvanično u ratnom stanju sa svim strukturama organizovanom gkriminala. Ko će od njih pobediti u toj borbi biće i verovatni vlastodržac u narednom izbornom periodu. Prema trenutnom stanju na terenu vlada je, za sada, još uvek u podređenom položaju i ukoliko ne dobije pomoć EU i Amerike postoji realna šansa da taj rat izgubi.

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Advertisements

EVROPO STIŽEMO

Ova ilustracija na satiričan način pokazuje kako izgleda Srbija nakon okončanja potrage i hapšenje Ratka Mladića. Da li je Srbija mogla ranije da završi ovu svoju obavezu ostavljam čitaocima da sami prosude. Fotke za ilustraciju preuzete su iz lista „Tabloid“ – vidi http://www.magazin-tabloid.com

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

DAJTE ZEMLJI ŠTO VIŠE I ŠTO

BOLJEG BAKRA –  TITO

Praksa povećanog zagađenja u Boru ili “Ekoliški genocid” uveden je u aktivnu praktičnu upotrebu još pre drugog svetskog rata, što ne treba da nas čudi ako se uzme u obzir da su Rudnik bakra Bor tada eksploatisali stranci, tj. Francuzi. Kao organizovani otpor protiv “Ekološkog genocida” iz tog perioda zabeležena je tzv. “Vlaška buna”. Ovu ekološku pobunu, uz civilne žrtve sa smrtnim ishodom – ili popularno “u krvi”  ugušila je žandarmerija tadašnje državne zajednice.

Krajem osamdesetih godina prošlog veka “Ekološki genocid” je stekao svoju “popularnost” i svoje pristalice u krugovima Miloševićeve vlasti i menadžmenta RTB-a (Nikola Šainović), što je izbilo na videlo kroz aferu “Embarga na informisanje” tokom 1989. godine, kada se saznalo da su ljudi iz struktura tadašnje vlasti i RTB.a, radi provizije, posredstvom firmi Marka Riča uvozili i prerađivali u Boru tzv. “penalisane koncentrate” (uz zvanični popust od 6 dolara na svakih 5 ppm-a zagađenja uvoznog koncentrata iznad dozvoljenih granica, “obogaćenog” i teškim metalima koji predstavljaju kumulativne otrove bez obzira na koncentraciju – živa, kadmijum, arsen, olovo, itd. i nukleidima prirodnog i veštačkog porekla).

Tada je to nezvanično pravdano tobožnjim patriotizmom zbog više sile – poćetak raspada SFRJ i ratnih sukoba, ali u tom periodu “sasvim slučajno” su stekli bogatstvo ljudi iz tadašnjih struktura vlasti (naprimer Miroslav Mišković, Slobodan Milošević sa porodicom, Nikola Šainović i neki drugi), jer je nezvanično procenjeno da je ukupna provizija za uvoz takvih koncentrata isplaćena u iznosu od oko 2 milijarde dolara, od čega je delom finansiran socijalni mir u državi, delom su finansirane ratne operacije na prostorima bivše SRFJ, a jedan ogroman deo je završio u privatnim džepovima učesnika i organizatora ove vrste “patriotskog Ekološkog genocida”.

Od tog vremena desile su se neke promene. Milošević je umro, Mira Marković je sa sinom pobegla iz Srbije, Šainović je osuđen na višegodišnju robiju zbog ratnih zločina, a Miroslav Mišković je pokupovao pola Srbije i uz pomoć struktura vlasti razvio veliki biznis.

Ono što se nije promenilo jeste činjenica da su građani Bora i dalje podvrgnuti posledicama “Ekološkog genocida”, ali sada imaju mogućnost da budu informisani koliko su kog dana progutali raznih otrova. Sada se to pravda lošim radom topioničkih agregata uz obećanja da će biti bolje kad se izgradi Nova Topionica, a da bi se to bolje desilo neophodno je da se u strukturama vlasti i RTB-a zadrže ovi postojeći rukovodeći i upravljaćki kadrovi.

Koliko su u laži kratke noge svako se može uveriti ako se podseti činjenice da je građanima Bora obećavano smanjenje zagađenja nakon svake rekonstrukcije pogona RTB-a radi povećanja proizvodnje bakra i zlata (prilikom izgradnje sadašnje Topionice davana su lažna obećanja da će proizvodnja te Topionice biti toliko ekološki čista da će radnici u toj Topionici raditi u “belim mantilima”). Naravno, da ta obećanja nisu bila nikada ispunjena, jer se uvek posle povećanja proizvodnje povećavao i stepen zagađenja i površina zagađenja.

Poslednje lažno obećanje dato je građanima Bora i okoline povodom  izgradnje Novih filtera. Pa eto izgrađeni su i pušteni u rad ti filteri a zagađenje je veće nego što je bilo – vidi:

https://bokisingl.wordpress.com/2009/08/18/akcija-smanjenja-zagadenja-u-boru-kao-partijski-marketing/

https://bokisingl.wordpress.com/2009/08/19/ekoloska-prevara-gradana-bora/

Gostujući u večernjem terminu TV Bor 20.05.2011. godine direktor RTB-a Bor je zamolio građane da se „strpe“ još nekoliko godina dok se u RTB-u Bor ne izgradi Nova Topionica, koja će, prema njegovim očekivanjima, omogućiti veliko povećanje proizvodnje bakra i zlata uz istovremeno drastično smanjenje zagađenja životne sredine.

Obzirom na dosadašnja lažna obećanja građani Bora i okoline ne treba više da budu „lakoverne, već neverne Tome“, jer i potpunom laiku za oblast metalurgije, uz primenu zdravog razuma i čiste logike, rezon govori da “apel za strpljenje građana od nekoliko godina” u praksi podrazumeva “DOŽIVOTNO TRPLJENJE POSLEDICA EKOLOŠKOG GENOCIDA”.

Naime, ako se, pri proizvodnji bakra od oko 20.000 tona, iz pogona RTB-a ispušta tako velika količina otrova, koji zagađuju čak i susedne države, logično je da će se sa povećanjem proizvodnje bakra za 20 puta bar toliko puta povećati i proizvodnja otrovnih gasova. E, sad nešto od toga će biti uhvaćeno efikasnijim tehnološkim postupcima u obliku sumporne kiseline, ali u tom slučaju i sama sumporna kiselina bi zbog problema sa proizvodnjom, rukovanjem, skladištenjem, plasmanom i transportom, ubrzo postala nerešiv ekološki problem, pogotovu ako se uzme u obzir da bi to radili naši ljudi sa sadašnjim nivoom ekološke svesti i navika.

Što se tiče zagađenja od kumulativnih otrova, u koje spadaju teški metali, koji se zajedno sa bakrom nalaze u koncentratima, niko od zvaničnika ne spominje kako će Nova Topionica rešiti taj očigledno nerešiv problem, jer ti teški metali naročito arsen, živa, olovo i kadmijum i sada pri ovako niskoj proizvodnji predstavljaju smrtnu opasnost, naročito za decu i omladinu Bora i okoline. Šta će biti sa građanima kada Nova Topionica počne da ispušta u vazduh i vodotokove 20 puta veću količinu teških metala? Ali, to sadašnje vlastodršce ne zabrinjava, jer tada će oni, kao i prethodni davaoci lažnih obećanja biti “dobro nafatirani” i daleko od Bora.

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Na osnovu Rešenja br. 334-00-00957/2010-04 Ministarstva poljoprivrede, trgovine, šumarstva i vodoprivrede od 01.04.2011. godine, kojim je odbijena moja žalba u vezi kršenja Kodeksa poslovne etike, obaveštavam građane i nadležne institucije da će po pravosnažnosti navedenog Rešenja u Srbiji biti legalizovana praksa, kojom će državnim javnim preduzećima biti dozvoljeno da građanima  ispostavljaju račune sa retroaktivno izmišljenim dugovima (“dugovi za prethodni period”), za struju, vodu, grejanje, telefon ili neke druge usluge, na osnovu čega će im uz takve račune biti upućene pretnje i ucene da, ukoliko izmišljena dugovanja ne uplate u ostavljenom roku sa uračunatom zakonskom kamatom, biće im obustavljena dalja isporuka struje, vode, grejanja, telefoniranje ili neke druge usluge.

Pitate se da li je tako nešto moguće?

Naravno da je moguće kada nosioci državnih nadležnosti, na koje su izabrani u Skupštini Srbije, i za čije obavljanje su položili svečane zakletve „da će iste obavljati u skladu sa Ustavom i Zakonom“, imaju preča posla, pa zbog toga svoja zakonska zaduženja Dekretom prenose u nadležnost osobama, u koje navodno imaju poverenja, iako te osobe nisu izabrane u Skupštini Srbije za takva zaduženja i za njihovo zakonito obavljanje nisu položile zakletvu, pa tako ne mogu ni snositi odgovornost za nezakonite odluke.

Lepo su se gospoda ministri dosetili kako da maltretiraju narod a da za to “ne budu odgovorni” .

A kako to vlast radi?

Navodim primer iz svog ličnog iskustva

Zbog izmišljenog dugovanja u iznosu od preko 18.000 dinara iz prethodnog perioda, kada mi zbog havarije niskonaponske mreže nije vršena isporuka struje na nedovršenom objektu kod Zaječara, od strane Elektrodistribucije Zaječar ucenjen sam, pod pretnjom obustave dalje isporuke struje, ukoliko navedeno dugovanje sa troškovima zatezne kamate i sudskim troškovima, po osnovu navodne odluke o sudskom izvršenju (oko 24.000 dinara) ne uplatim u ostavljenom roku.

Kako u navedenom periodu, zbog havarijskog stanja naponske mreže, na mom brojilu nije bila registrovana nikakva potrošnja struje, niti sam u tom periodu od strane Elektrodistribucije dobijao bilo kakva mesečna zaduženja, u prvom trenutku pomislio sam da se radi o nekoj greški.

Međutim, nakon izmene nekoliko mailova sa nadležnima, shvatio sam da oni imaju ozbiljnu nameru da mi to naplate.

Uzalud sam se pozivao na to da mi nisu prethodno dostavljali nikakve mesečne obračune i da je teoretski nemoguće da toliki dug nastane samo po osnovu takse za električno brojilo, a pošto se radilo o retroaktivnom periodu, uložio sam i prigovor zastarelosti uz poziv na član 360. u vezi člana 378. stav 1. tačka 1. Zakona o Obligacionim Odnosima, po kome ta vrsta dugovanja zastareva u roku od godinu dana.

Na ovaj moj argument nadležni iz Elektrodistribucije Zaječar su tvrdili da oni imaju pravosnažno Rešenje Opštinskog suda iz Zaječara za sudsku naplatu svog potraživanja.

Naravno, bio sam iznenađen tvrdnjom da u Srbiji postoji mogućnost da neko nekome izmisli neko dugovanje, tuži ga sudu i onda taj sud, bez znanja i učešća tuženog, donese Rešenje o prinudnoj naplati izmišljenog dugovanja.

Zbog takvog postupanja nadležnih iz Elektrodistribucije Zaječar uložio sam Žalbu Ministarstvu trgovine i usluga.

Ministarstvo trgovine i usluga je moju Žalbu prosledilo u nadležnost inspektoru tog ministarstva Jasminki Jocić iz Zaječara.

Nakon toga, od tržišnog inspektora Jasminke Jocić, umesto službenog rešenja sa pravnom poukom, dobio sam Obaveštenje, kojim se moja žalba odbija.

Zbog nepoštovanja  utvrđene službene procedure iz Zakona o upravnom postupku, u vezi rešavanja Žalbe od strane prvostepenog organa, uz netačno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu primenu materjalnog prava, od Ministra trgovine i usluga, tražio sam da navedeni akt ukine i postupak obnovi.

Tim povodom nisam dobio obaveštenje iz Ministarstva trgovine i usluga da je navedeni akt ukinut, ali postupak je obnovljen i moja Žalba je ovog puta odbijena Resenjem inspektora trgovine i usluga Jasminke Jocić br. 330-334-1502/2010-06  od 05.10.2010. godine.

Iz navoda ovog Rešenja vidi se da je tržišni inspektor Jasminka Jocić, radi odbijanja moje žalbe, retroaktivno primenjivala odredbe Zakona, koji nisu postojali u periodu za koji mi je vršen navedeni obračun.

Takođe, i pored mog insistiranja, nije mi dostavljeno navodno sudsko izvršenje na koje su se tokom vođenja postupka pozvali nadležni iz Elektrodistribucije Zaječar i tržišni inspektor Jasminka Jocić.

Zbog netačno utvrđenog činjeničnog stanja, pogrešne primene materijalnog prava i osnovane sumnje da je tokom vođenja prvostepenog postupka, radi opravdanja postupanja nadležnih iz Elektrodistribucije Zaječar, izmišljeno ili falsifikovano sudsko rešenje o prinudnoj naplati izmišljenog duga, na Rešenje br. 330-334-1502/2010-06 tržišnog inspektora Jasminke Jocić od 05.10.2010. godine podneo sam Žalbu Ministru trgovine i usluga.

U međuvremenu, došlo je do rekonstrukcije Vlade, tako da je bivše Ministarstvo trgovine i usluga sada postalo Ministarstvo poljoprivrede, trgovine, šumarstva i vodoprivrede.

Pošto ni nakon četiri meseca od uložene žalbe, odnosno dva meseca nakon pomenute rekonstrukcije moja žalba nije bila rešena uložio sam UrgencijuDopunu urgencije .

Kao reakciju na to, dana 16.05.2011. godine, dobio sam Rešenje br. 334-00-00957/2010-04 Ministarstva poljoprivrede, trgovine, šumarstva i vodoprivrede od 01.04.2011. godine, koje mi je dostavljeno uz propratni Akt br. 330-334-1502/2010-06 tržišnog inspektora iz Zaječara Jasminke Jocić od 11.05.2011. godine (vidi sliku na početku teksta ili prvu stranicu uz Rešenje iz ministarstva).

Kao dokaz verodostojnosti ovaj propratni akt overen je njenim potpisom, okruglim pečatom nadležnog Ministarstva i sa jednom jasno vidljivom   flekom od kafe (naznačeno strelicom), što je siguran dokaz da se radi o verodostojnom državnom aktu.

U Rešenju br. 334-00-00957/2010-04 Ministarstva poljoprivrede, trgovine, šumarstva i vodoprivrede od 01.04.2011. godine, koje je ispisano na osam stranica, prilično verno su citirani svi moji navodi o nezakonitosti prvostepenog rešenja, zbog netačno utvrđenog činjeničnog stanja, pogrešne primene materjalnog prava i odbijanja dostavljanja „misterioznog“ sudskog rešenja, ali umesto poništaja prvostepenog rešenja ono je potvrđeno.

To praktično znači da i novo ministarstvo daje podršku netačno utvrđenom činjeničnom stanju, pogrešnoj primeni materijalnog prava i upotrebi „misterioznog“ sudskog rešenja o prinudnoj naplati izmišljenog duga (takvo rešenje meni nije bilo nikada dostavljeno niti sam bio pozivan prilikom vođenja eventualnog sudskog postupka), a sve sa očiglednom namerom da takvom podrškom zaštiti kadrove vladajuće koalicije na funkcijama u državnim strukturama.

Kao i prvostepeni organ, tako i drugostepeni organ, kao opravdanje za odbijanje moje žalbe navodi “misteriozno sudsko rešenje”, ali kao i svi dosadašnji akteri i novo ministarstvo odbija da mi isto stavi na uvid.

Prema navodima državnog sekretara Ljubiše Dimitrijevića (potpisanog u svojstvu donosioca Rešenja (!!!???) br. 334-00-00957/2010-04 Ministarstva poljoprivrede, trgovine, šumarstva i vodoprivrede od 01.04.2011. godine), uz poziv na nadležnost po ovlašćenju iz rešenja ministra Ministarstva poljoprivrede, trgovine šumarstva i vodoprivrede broj 119-01-29/2011-09 od 24.03.2011. godine,  novoimenovani ministar mu je između ostalog poverio i rešavanje žalbi na prvostepene postupke!!!???

Naime, novi ministar na čelu navedenog ministarstva je Dušan Petrović. On je pravnik po struci i bivši minister pravde Republike Srbije.

Kao pravnik po struci, valjda u interesu prakse iz Miloševićevog perioda, gospodin ministar je u svom ministarstvu uveo praksu da, izdavanjem punomoćja, svoju nadležnost u vezi donošenja drugostepene odluke po izjavljenoj žalbi, umesto njega može doneti neko koga on ovlasti.

To vam je isto, kao i kad bi neki sudija, koji je izabran u Skupštini Srbije i koji se svečanom zakletvom obavezao na poštovanje ustavnosti i zakonitosti, prilikom obavljanja sudijskog poziva, izda punomoćje nekom sudskom pisaru, koji naravno nema kvalifikacije sudije, niti je zakonom izabran za takvu dužnost,  da može umesto njega da sudi i donosi presude!!!???

Dalje, to je isto kao kada bi neki Načelnik policijske uprave izdao punomoćje nekom kriminalcu u koga ima lično poverenje da umesto njega rukovodi tom policijskom upravom!!!???

Što bi rekao Šojić: “I šta se dalje događa?”

Punomoćem ovlašćeni činovnik Vlade, na dužnosti državnog sekretara, na osnovu Dekreta ministra Dušana Petrovića postaje drugostepeni organ, tj. Zamenik novoimenovanog ministra, jer taj ministar, očigledno nema poverenje da navedenu žalbu obradi neki njegov zamenik i tako obrađenu mu podnese na potpis.

Ne, u slučaju ove vlasti, njihovi kancelarijski pisari Dekretom postaju zamenici ministara, a verovatno i ostalih članova Vlade i u praksi oni obavljaju ministarske poslove.

Valjda zbog takvog vršenja svojih zaduženja članovi Vlade Republike Srbija gaje optimizam da će to biti najbolja preporuka Srbije za članstvo u Evropskoj uniji.

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Suočena sa velikim finansijskim deficitom, ovih dana vlast u Srbiji priprema izmene zakona, koji će kad bude usvojen omogućiti državi da sa bilo kojim kriminalcem postigne nagodbu, koja podrazumeva da kriminalac prizna da se bavio određenom vrstom kriminala i da dobrovoljno pristane da od tog svog „prihoda“ državi uplati onoliki deo koliko se on i državni predstavnik dogovore u zamenu da bude osuđen na dogovoreni iznos kazne „kućnog pritvora“. Na ovaj način vlast u Srbiji će legalizovati kriminal kao najprofitabilniju „privrednu granu“ od koje može najviše i najbolje da napuni državni budžet. Za ovu vrstu državnog biznisa Republike Srbije, pored dosadašnjih, već postoje i druge zainteresovane „stranke“ – vidi link: http://www.alo.rs/vesti/38218/I_Saric_hoce__narukvicu_kao_Ceca – slika dole

Time država svojim građanima šalje jasnu poruku da više nema potrebe da se muče da bi sebe i svoje potomstvo školovali za neko stručno zvanje ili zanimanje, jer za bavljenje kriminalom, za sada, nije potrebno da izvršilac bude pismen, niti da ima neku diplomu . Kasnije, kad se ova vrsta biznisa razvije i postane dominantna u odnosu na druge delatnosti, država može otvoriti „gansterske univerzitete“ sa specijalističkim mafijaškim zanimanjima, od kojih su neka već registrovana u policijskim i pravosudnim analima („Putna mafija“, „Duvanska mafija“, „Stečajna mafija“, „Carinska mafija“, „Narko mafija“, „Farmaceutska mafija“, „Obrazovna mafija“, itd. – preciznija obaveštenja o vrstama mafija u Srbiji zainteresovani mogu dobiti od policije i tužilaštva).

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

U prethodnom članku izneo sam predlog kako da Srbija izađe iz krize – vidi https://bokisingl.wordpress.com/2010/09/08/kako-da-srbija-izade-iz-krize-sesti-deo/

U međuvremenu, Srbija je na pragu gubitka viznog režima i bankrotstva!!!???

Najbrojniji azilanti iz Srbije

Izvor: Beta

Beograd — Građani Srbije su prošlog meseca ponovo bili najmnogobrojniji među strancima koji su zatražili azil u Nemačkoj.

Nemačka je već upozorila da bi zbog toga moglo da bude zatraženo suspendovanje prošlogodišnje odluke o bezviznom režimu putovanja u zemlje Evropske unije.

U novembru je 1.159 državljana Srbije zatražilo politički azil u Nemačkoj. To je porast u odnosu na septembar i oktobar, kada je bilo 800, odnosno 1.083 nova zahteva za azil.

Kao i ranijih meseci, skoro svi podnosioci zahteva za azil iz Srbije pripadnici su romske nacionalne grupe.

Ukupno je u novembru u Nemačkoj 4.599 stranaca zatražilo politički azil.

Posle Srbije, na listi zemalja iz kojih je došlo najviše stranaca koji su zatražili azil, sledi Makedonija sa 512 zahteva, što je pad u odnosu na oktobar kada je bilo 746.

DOGORELO DO NOKATA

Ovih dana gotovo sve medijske kuće prenose vesti o mogućnosti gubitka bezviznog režima za građane Srbije zbog zloupotreba statusa “lažnih azilanata”. Naime, državni mediji prenose stavove srpskih zvaničnika da se navodno radi o zloupotrebi traženja azila u mnogim evropskim zemljama od strane srpskih državljana, jer po njima takvi građani nisu izloženi političkom progonu. A kakvom su ako ne političkom progonu izloženi građani Srbije kojima je politički ološ upropastio državu kroz spregu politike, kriminala i pravosuđa? Zar  nije politički progon ako država, pod parolom “privatizacije”, proda vašu firmu nekom “kontraverznom” biznismenu za male pare i pod sumnjivim okolnostima (sa sumnjivim poreklom kapitala-naprimer za 1-3 evra), koji nakon takve vlasničke transakcije otpusti ljude i tako im ukine redovan i pošten izvor prihoda, a država u pravosudne institucije postavi svoje partijske članove i simpatizere, kojima su reči “partijskih moćnika” važnije od Ustava i zakona i koji nezakonite otkaze tretiraju kao nužnost “tranzicije”? Zar to nije politički progon ako građanin ne može da se negde zaposli na osnovu svojih stručnih i moralnih sposobnosti već samo ako plati mito ili ako se učlani u neku od stranaka vladajuće koalicije.? Jeste gospodo vlastodršci. Vi itekako u Srbiji vršite politički progon građana, tako da oni koji traže azil u inostranstvu nisu lažni već pravi azilanti. Možda nisam dovoljno informisan, ali zar Vi gospodo vlastodršci niste od EU dobili donacije da siromašnim građanima izgradite stanove i otvorite radna mesta kako ne bi tražili azil u državama EU?. A šta ste Vi uradili sa tim i ostalim namenskim donacijama i povoljnim kreditima? Jednostavno niste ih namenski potrošili i zato su državljani Srbije postali žrtve vašeg političkog progona. A politički progon je vrsta genocida.

Srbija je bankrotirala! Sta nam valja ciniti i kako promeniti vlast u Srbiji, i pre svega svest i navike u nama samima!

Veröffentlicht am März 14, 2011 von dijaspora

Srbija je bankrotirala! Sta nam valja ciniti i kako promeniti vlast u Srbiji, i pre svega svest i navike u nama samima!
http://www.youtube.com/watch?v=rTvZxs5Kvao
Za glas dijaspore: Sasa Miskovic

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović