DOPRINOS NAPRETKU


Svecani cin

Recept je vrlo prost. Treba se ugledati na neke zapadne zemlje, a radi bržeg prilagođavanja treba anganžovati što veći broj stranih savetnika.

Najveću grešku Srbija čini što Gej zajednicu smatra nastranom, ali u zapadnim demokratijama je homoseksualna populacija lokomotiva razvoja. Umesto da se naša država ugleda na napredne svetske države gubi se vreme u osudi nekakvog protivprirodnog bluda. Neki se na tu temu čak i šegače – kažu da za kriminalca koji je homoseksualac kazna zatvora nije kazna nego nagrada. Međutim, nameće se pitanje – ko je nadležan da oceni šta je prirodno u odnosima gej populacije? Logika nameće zaključak da je valjda prirodna gej veza ona u kojoj njeni akteri ne koriste ništa veštačko, mada i to nije pouzdana definicija, jer ako neko koristi veštačku vilicu niko mu ne prigovara da to nije prirodno.
Priroda najbolje može da proceni šta je prirodno. Ona se za neprirodna zajedništva pobrinula da budu i nemoguća. Tako npr. neprirodna je ljubav između pingvina i čovečje ribice. I priroda je to sredila tako što je pingvine smestila na Južni pol, a čovečju ribicu u Postojnsku jamu. Nema mešanja – nema seksa! Tutori su suvišni i zato neka svako za sebe odluči svojom glavom i svojom zadnjicom šta je njemu prirodno.
Mnogo toga kod nas se ne shvata na pravi način, pa je netrpeljivost prema gej parovima često način da se sakrije sopstvena neprosvećenost. Pre nekoliko godina u prestonici, prilikom gej parade, došlo je do fizičkog napada na njene učesnike. A oni nisu provocirali. Jednostavno, hteli su da slobodno i demokratski iskažu svoja napredna opredeljenja na zadnji pogon.
Danas je ta netrpeljivost nešto manja jer su mnogi od onih koji nisu imali opreza prilikom zaključivanja, te loše mislili o homoseksualcima, puni kajanja. Ipak, odnosi među ljudima i danas su daleko od onih kakve bi gej populacija želela. Još uvek je prisutno nepoverenje, tako da većina muške populacije gleda da pederima, kako ih zovu, ne okreće leđa, a neki se drže zida kao pijan plota. Zbog svoje neprosvećenosti ne mogu sebi da utuve u glavu da to što se radi otpozadi može da bude napredno.
Pod izgovorom da su zbog pedera nehumani zatvorski uslovi mnogi kontraverzni biznismeni odbijaju da idu u zatvor kad prekrše zakon, a ako ih policija tamo smesti protiv njihove volje, Država na Međunarodnom sudu gubi sporove i mora takvima da plaća visoke odštete. Zbog toga se policija ustručava da hapsi one prekršioce zakona, koji ne pripadaju gej populaciji, a one koji su se tako javno opredelili ne sme da hapsi da im ne bi ugrozila ljudska prava. Ovu vrstu zbrke i zabune u policiji mnogi kontraverzni bisnismeni su finansijski iskoristili da dobiju titulu: bogati kontraverzni biznismeni.
Kod nas su na udaru kritike i biseksualci, koji bi u svakoj normalnoj zemlji, zbog svoje svestranosti i pregnuća, bili istaknuti kao primer za ugled.
Biseksualac je, za pametnog čoveka, kao auto koji može da plovi po moru. Neprobirljiv i svestran. Takav je bio Erol Flin, zvezda avanturističkih filmova. Samo je večernja slučajnost određivala hoće li te noći biti muškarac ili devojčica. Na njega treba da se ugledamo.
Odnos prema gej brakovima više nego išta drugo pokazuje koliko Srbija zaostaje za evroatlantskim integracijama. Taj odnos je i najpouzdaniji test demokratičnosti zemlje i njene privredne snage. Kada u komšiluku čujem i vidim da su se venčali dvojica muškaraca, znaću da smo krizi zalupili vrata.
Na žalost, kod nas u strukturi stanovnika procenat registrovanih pedera je još uvek jednocifren, a potrošnja vazelina po glavi stanovnika najniža je u Evropi. Čak tolika da kada je jedan naš seksolog davao intervju stranom listu, da izbegne sramotu, bio je neiskren, te je višestruko povećao količine. A i s tako naduvanim ciframa mi smo opet poslednji!
Naša Država je u pogledu propagiranja gej brakova vrlo pasivna, zbog čega rizikuje da nam EU to postavi kao novi uslov u procesu pridruživanja. Ako bismo bez emocija, hladne glave, pogledali atlas, zaključak bi bio da su najveći stepen industrijskog razvoja i bogatstva ostvarile zemlje u kojima je odnos prema homoseksualcima najtolerantniji.
Logičan je zaključak da gej momci odlučujuće doprinose privrednom razvoju. Na Zapadu se to zna, te kada neko kaže da je gej, otvaraju mu se sva vrata. Nismo mi glupi, moglo bi i kod nas tako, ali nema političke volje za prosvećivanje stanovništva, jer u prosvetnom budžetu nije predviđena stavka za homoseksualno, već samo za seksualno vaspitanje. Zbog toga među našom populacijom ima dosta nebrazovanih, koji misle da zadnjica služi samo za sedenje i veliku nuždu!
Malo se zna da su u inostranstvu prvi gej brakovi dali izvanredne rezultate. Preko svih očekivanja! U takvom braku produktivnost je udvostručena jer nema podele na muške i ženske poslove. Ko šta uhvati, to i radi. Ovi brakovi su pošteniji, jer nastaju iz ljubavi, a ne zbog gravidnosti jednog od supružnika, što je čest uzrok kod zaključivanja bračnih zajednica polno heterogenih učesnika.
U tradicionalnom braku muž kod žene nikada nema razumevanja za sport i kladionice koliko bi imao kad bi mu žena bila muško.
Vernost u gej brakovima je veća, jer dok vode ljubav, partner koji je „devojčica“ ne vidi svog ljubljenog, te nema razloga da ga menja, dok su u klasičnom braku neverstva česta, kao način bega od zasićenja i monotonije. Pošto u gej brakovima supružnici često ne nailaze na razumevanje okoline, više su naslonjeni jedan na drugog. Sa aspekta racionalnosti gej brak je racionalniji, jer ako svaki od supružnika ima po dva para odela, to je kao da imaju po četiri zato što mogu da se menjaju. U gej braku nema rasprave da li da se gleda prenos utakmice ili latinoamerička serija.
U gej brakovima nema opasnosti od neželjene trudnoće, te se partneri lagodno i potpuno prepuštaju uživanju. Iz ovih brakova se još nije rodilo dete, ali je potpuno izvesno da ta jalovost neće još dugo, jer za naučnike nije pitanje da li će, već kada će se i u ovim jednojajčanim brakovima zanjihati kolevke. Kada se to desi, procene su, stvorila bi se nova, braon rasa, sa perspektivom da postane najbrojnija na svetu.
Sa pravnog aspekta u naprednim zemljama već su u pripremi zakonski propisi kojima će se regulisati odrastanje deteta u gej brakovima. Procurila je informacija da će zakonom biti predviđeno da jedan od supruga obavezno nosi brkove, da bi dete lakše uočilo ko mu je otac. Onaj što preostane je majka, jer trećeg nema.
Sa aspekta bezbednosti gej brakovi su bezbedniji, jer će se siledžije ustručavati da maltretiraju dete koje ima dva muška roditelja.
Uz sve navedene prednosti i gej brakovi, ma koliko savremeni, doživljavaju evoluciju u vidu stalnih poboljšanja, te se očekuje da uskoro probije led brak trojice muškaraca. Najveća prednost takve zajednice je u slučaju kada je jedan član bračne zajednice gripozan. I tada preostala dvojica ne moraju da budu nervozni zbog uzdržavanja od prohteva. Od trojice članova samo je jedan pod apstinencijom.
Naša Država, ako ima ozbiljne namere u pridruživanju EU, umesto verbalne podrške, treba da podstiče sklapanje gej brakova izmenom zakona o braku. Da se supružnici, pre sklapanja klasičnog braka, obavežu i na sklapanje po jednog gej braka. To bi bilo delotvorno, jer bi zemlja brzo izašla iz krize i izolacije.

Slobodan Radulović

Др Јово Ћирилица – Читам и пишем – НЕПИСМЕНИ УЧИТЕЉ

Saopstenje za javnos

Неписмени учитељ је професија новијег датума, занимање произишло из демократских промена, које су задесиле наше друштво у најнезгоднијем тренутку. Таман смо завршили ратовања, и када смо мислили да мало предахнемо, дође однекуд и код нас та демократија. Да је пре тога неко рекао да постоји занимање „неписмени учитељ“, сви би помислили да се шали или да му стварно није добро у глави.

Постојање овог занимања утврдио сам готово случајно, како су настали и бројни други епохалнији проналасци. Шетајући, прочитам оглашавање да је Партија светлих перспектива (у даљем тексту ПСП) заказала конференцију за штампу. Одлучим да одем. Брзо сам напредовао до првог реда како бих могао да снимим шта причају, да не морам касније да напрежем памћење.

Председавајући председник странке изгледао ми је нормално док није проговорио:

„Драги пријатељи, присутни новинари, дозволите да вас поздравим у име ПСП-а и изразим задовољство што сте се окупили у тако великим количинама. Као озбиљна странка, која ради у интересу грађана, досад нисмо, а нећемо ни убудуће траћити време у полемикама са странкама којима је то често једина ‘делатност’. Али, како халабука која се подигла након што смо у Каменовом Селу поставили неписменог учитеља све више прераста у хистерију, то је ред да се и ми, у паузи рада на остварењу предизборних задатака, огласимо. Познато је то, нећу рећи ништа ново, да смо на последњим изборима наступили у коалицији. На њима смо, и то је познато, прошли одлично, рекао бих, сразмерно предизборним обећањима која су, објективно, могла бити и боља да нисмо претерано водили рачуна о њиховој реалности. Коалиционим споразумом предвиђена је подела места у локалној самоуправи, јавним предузећима и школама. Јасно је речено да ми дајемо учитеља у Каменовом Селу. Одредили смо кога смо мислили да треба, а онда су, најпре наши коалициони партнери, а потом и корумпирани новинари (не кажем да су сви такви) почели да се ишчуђују што је учитељ неписмен! Другим речима, почело је кршење коалиционог споразума јер су хтели они да одреде ко ће бити учитељ. А у споразуму јасно пише да ми дајемо учитеља, и не помиње се да ли треба да буде писмен, неписмен или академик. Њихов аргумент своди се на питање – где то има?! Да то досад није виђено. Молим вас, да ли би Џемс Ват конструисао парну машину да се питао где то има? Нил Армстронг, да му је лака земља, не би шетао по Месецу да се оптерећивао – је ли неко пре њега то чинио. Логиком наших коалиционих партнера, не би било прогреса. А, ако смо ми у ПСП-у стварно први поставили неписменог учитеља, онда смо ми, то хоћу јасно да кажем, поносни на то. Неписмени су у нашем друштву запостављенији од било које етничке групе. Предрасуде према њима су такве да број неписмених директора јавних предузећа далеко мањи него што је њихово учешће у структури становништва. Стање у републичкој Скупштини није ништа боље. Неповерење у неписмене је такво да их тамо представљају писмени посланици! Они треба да штите њихове интересе. Да туђа рука чеше свраб. Неписмени хоће да узму судбину у своје руке и за то имају подршку Европе. И других континената. У Немачкој и каубојске филмове синхронизују на немачки језик, а код нас их титлују на хрватској латиници и тако неписмене спречавају да се упознају шта има ново на Дивљем западу. А, ако би се прихватио наш предлог да се и овде филмови синхронизују, домаћин би могао истовремено да гледа филм и треби пасуљ. У нашем друштву распрострањене су предрасуде да је писменост нешто добро, а неписменост лоше! Губи се из вида да и неписменост има својих добрих страна и да тај однос није ‘добро–зло’, већ је знатно комплекснији. Потпис неписменог човека много је поузданији од потписа неписменог. Није се десило да графолози утврђују аутентичност потписа лица које се потписало отиском кажипрста. А много пута се споре да ли је потпис писменог фалсификат. Када човек вади личну карту, узму му отисак кажипрста, а не дају му папир да се игра шкрабала. Неписмени људи, нека се нико не љути, често су много поштенији. Није забележен случај да је неписмен човек одговарао због фалсификата. То као да није знао један судија, па је неписменог џепароша осудио на пола године апсе. Тамо овога описменили, а он, после издржане казне, разним фалсификатима картица ојадио неколико банака. Да од њега нису правили књижевника, он би и данас у трамвајима пензионерима вадио празне новчанике. Ако се и деси да неки непоштен неписмени обије какав стан, полиција га, често успешно, тражи по отисцима прстију, а не тражи по собама његов потпис. Паметном човеку из ових чињеница јасно је шта је важније. Неписмени учитељ има више разумевања за своје ученике и са њима успоставља приснији однос. Просто се такмичи у освајању градива, док је приступ писменог учитеља неретко надмен и нестрпљив. Донекле је то и разумљиво јер зна више од ученика. Сви смо ми у неком периоду живота били неписмени. Можда је и учитељева неписменост привремена. То што је дуго неписмен је доследност, а она пре може бити врлина, а не мана. Сви писмени потичу од предака који су у најбољим годинама својих живота били неписмени, те би требало да имају више поштовања за претке и фамилију. Папагајским понављањем – да учитељ мора да буде писмен, само показују да им незнање не дозвољава да се издигну изнад чуђења. Лакше су стигли до презрења него да нешто науче. Губе из вида да неписмен човек има разуђеније области интересовања док начитани с дипломирањем престају с учењем. Ми их лепо питамо – где пише да учитељ мора да буде писмен? Они кажу да се то подразумева. Не подразумева се, то ви подразумевате, ми подразумевамо да треба да буде неписмен. И да не може друга странка да одређује нашег члана који ће бити учитељ. Неписмени људи су и мање свадљиви, солидарнији су међусобно, док писмени често пишу писма један против другог. Да неписмени књаз није направио државу, данас, када атмосфера зебње све више прелази у депресију, учењаци би се убијали од досаде јер не би имали шта да растурају.  Претерује се са захтевима за писменошћу. На пијаци траже писмене за истовар кромпира. Лично сам протестовао код тамошњег шефа, он се шегачи са мном. Каже треба да буде писмен да не би ставио тону кромпира на раме, па да се искилави. Када би сви грађани били неписмени, новине не би могле ширењем сензационалистичких, често измишљених вести, да узнемиравају јавност. Када најаве смак света, писмени се смрзавају по парковима, а неписмени им врше преметачине и башкаре се у њиховим купатилима. Ако би сви чланови библиотеке били неписмени, не би нам недостајало новца за књиге. Неписмени не повећавају тензије у расправама око српске ћирлилице и хрватске латинице јер оба писма равноправно не знају. И на крају о нашем понашању у сличној ситуацији. Када су наши коалициони партнери поставили свог неписменог члана за машиновођу на железници, ми смо то прихватили као нормалну фазу спровођења споразума. И као освежење у кадровској политици у односу на досадашњу учмалост. Ако смо и били неповерљиви у погледу његовог сналажења, и у том решењу видели нешто егзибиционизма, то размишљање нисмо пуштали из глава. Само је један пензионер прорицао пустошне последице таквог решења. Сада смо сведоци да неписмени машиновођа свој посао добро ради. Иако не може да прочита где је станица, види где су се људи сакупили – и ту заустави композицију. Само је једном стао ван станице, али за то су криви они који су зајечарски вашар лоцирали тик уз пругу. Ако ту уопште кривице и има, јер су се продавци који су продали робу одмах укачили на воз. Неписмени машиновођа подигао је безбедност јер не чита новине док је воз у покрету (евентуално баци понеки поглед на голишаву лепотицу на дуплерици). Странка која нема кадрове, а освојила је власт у вароши на југу Србије (не кажем да је Врање, али не кажем ни да није) запослила је неписмене поштаре. Тиме су успешно приведена крају демонтажа свих стереотипа у кадровској политици. Тешкоћа је било само недељу дана, док по поштама у Србији није никло обавештење о начину слања пошиљки. Уместо имена и презимена у адреси, треба залепити фотографију примаоца. Никаквих проблема није било, показало се да је то унапређење продуктивности рада. Нема више потребе за питања типа: Да ли сте Ви…? „Транзиција значи и сналажење. Ето, ја сам дао сина на курс за месара чим сам чуо да начелник хируршког одељења одлази у пензију. Предлажем да од неписменог учитеља у Каменовом Селу не одустанемо ни по цену нових избора. Уосталом, истраживања јавног мњења показују да рејтинг наше странке расте и да нисмо ми ти који треба да се плашимо провере поверења.“

Присутни су гласали громогласним аплаузом. Гунђао је само један. Рекао је да ће двојицу синова који су завршили факултете дати на онеписмењавање јер овако не може да их запосли.

Од заборава сачувао: Слободан Радуловић

U prethodnim tekstovima serijala „KAKO DA SRBIJA IZAĐE IZ KRIZE“ videli smo da se navedena tematika u svih sedam tekstova koncepcijski oslanja isključivo na domaće resurse Srbije – vidi sledeće linkove:

KAKO DA SRBIJA IZAĐE IZ KRIZE?-prvi deo

KAKO DA SRBIJA IZAĐE IZ KRIZE-drugi deo

KAKO DA SRBIJA IZAĐE IZ KRIZE-treći deo

KAKO DA SRBIJA IZAĐE IZ KRIZE-četvrti deo

KAKO DA SRBIJA IZAĐE IZ KRIZE-peti deo

KAKO DA SRBIJA IZAĐE IZ KRIZE-šesti deo

KAKO DA SRBIJA IZAĐE IZ KRIZE? – sedmi deo

Na osnovu svega iznetog u prethodnim tekstovima jasno je da Srbija ima dovoljno svojih resursa za izlazak iz krize, ali pored korišćenja domaćih resursa potrebno je koristiti i domaću pamet. Kako se može izvesti takva kombinacija  – vidi ovde .

Slobodan Radulović

 Srbijom već duže vremena vlada zabluda da građani na izborima biraju sami ono što je za njih najbolje, ali takva zabluda je najopasnija po njihove stvarne interese.

Nažalost, u poslednjoj deceniji pokazalo se u praksi da Srbijom vladaju domaće “Marionetske strukture stranih sila”, a njihov osnovni zadatak je da građane Srbije odvoje od njihovih vekovnih navika, tradicija i nacionalnog identiteta. Gubitak nacionalnog identiteta pretstavlja najveći poraz jedne nacije, a sem toga, gubitak upravljačkih i vlasničkih prava nad javnom i društvenom svojinom, predstavlja tipičan primer novog oblika kolonizacije jedne male države od strane nekih velikih.

Zahvaljujući “Marionetskoj vlasti” javna i društvena svojina Srbije su se dobrim delom transformisale u privatnu, ali vlasnici te svojine postali su stranci ili isključivo oni, koji su pravo na vlasništvo kupovali lojalnošću i pokornošću toj “Marionetskoj vlasti”.

Dakle, najveća nacionalna dobra u tim prilikama postala su vlasništvo stranaca, a oni koji su prethodno njima upravljali postali su službenici stranih firmi u sopstvenoj državi.

U takvim okolnostima, marionetske vlasti se ne obaziru na ljudska prava građana.

Umesto poštovanja ljudskih prava, uz pomoć sprege politike, kriminala i pravosuđa, dozvoljena je u vidu farse, simulacija zaštite ljudskih prava, koja u praksi deklarativno funkcioniše u obliku zakonskih rešenja sa dvostrukim pravnim standardima, tako što su “Marionetske strukture” tzv. “reformisanom pravosuđu” omogućile da se u svojim pravnim i drugim odlukama, po istim pravnim stvarima, poziva na suprotstavljene zakonske odredbe iz istih zakona (doneti su zakoni sa duplim standardima), u zavisnosti od statusa stranke u postupku prema “Marionetskoj vlasti”.

Na ovaj način i tzv. “reformisano pravosuđe”  ispoljava se u praksi kao “skutonoša” stranih gazda, jer simulacijom zaštite ljudskih prava u Srbiji daje pokriće “Marionetskom režimu” da je uspostavio demokratiju u Srbiji.

Zahvaljujući takvoj simuliranoj zaštiti ljudskih prava u Srbiji, mladi ljudi, intelektualci, naučni radnici, kao i svi pošteni, vredni i  kreativni građani lišeni su motiva za stvaralaštvo, a naročito za stvaralaštvo u oblasti nauke i privrede.

Veliki centri moći tzv. “Marionetskih struktura”, finansiraju samo “podobno” naučno stvaralaštvo, kontrolišu njihove domašaje i odlučuju o primeni njigovih rezultata.

Srpske naučne laboratorije i naučni instituti počinju da nestaju kao samostalni  subjekti, već postaju ispostave centrale koja im kontroliše sve, a naročito domašaje u stvaralačkom mišljenju i radu. Ti domašaji se moraju kretati u granicama koje u okupiranu zemlju i okupirani narod neće uneti seme pobune ili emancipacije.

Kolonizacija Srbije pretstavlja vekovni, trajno neostvareni projekat stranih sila još iz doba Rimskog carstva. Naime, još polovinom X veka Konstantin Porfirogenet, u spisu: „De Administrando Imperio“

kaže sledeće:

„[…] »Srbi« na jeziku Rimljana je reč koja označava »robove«, a na tom jeziku obično se rečju »serbula« označava obuću robova, a reč »tzerboulianoi« označava one koji nose jeftinu, siromašku obuću. Srbi su to ime dobili jer su postali robovi imperatora Rimljana[…]“ (Konstantin Porfirogenet,De administrando imperio,Glava trideset i druga,str. 153.).

Ta viševekovna aspiracija u porobljavanju Srbije vidi se i iz drugih istorijskih izvora na latinskom, po kojima  se reč „Srbi“ prevodila kao „Sluge, a Srbija kao „Sluganija“(Servia), ili „zemlja Sluga“

Prema tim izvorima:

“Srbi su kao Sluge dovedeni na Balkan (od strane rimskog cara Heraklija), a kao Sluge su se oformili u obliku naroda i to bezobzirno plagirajuci koga su stigli. Ako se objektivno sagleda njihov razvoj kao naroda vidi se i više nego jasno, da osim spektakularnog imena „Sluge“ ničega originalnog kao narod nemaju. Sluga su jedino što imaju, i opet tvrde da je sve pod nebeskom kapom njihovo, slugansko. Čak i današnje sluge, koje su do juče bili Bošnjaci, Hrvati, Crnogorci ne žele da se toga sećaju, jer su nastali kao narod u obliku konglomerata različitih naroda i ništa više. Tome je nesumnjiv dokaz činjenica da u čitavoj istoriji nisu bili u stanju produkovati bilo šta originalno, pa čak ni svoje ime,  jer ime „Sluge“ je univerzalno i koristi ga svaki narod na svetu da bi opisao one koji su potčinjeni nekome. Kada se uporede sa npr. Bošnjacima, koji su jedini narod u Evropi sa originalnim kulturnim spomenicima, kako je lepo već odavno zapazio M. Krleža, hvata ih neizečiva zavist i na sve načine pokušavaju pokrasti i prisvojiti ono sto nikada nije bilo njihovo, jer to je način na koji Sluge mogu jedino opstati, krađom tuđeg, prevarama i zločinom. Kada bi nekome od danasnjih Sluga dali zadatak da napiše knjigu pod naslovom „Moj pradeda nije bio Srbin“, pokušali bi na sve moguće načine da „dokažu“ da to nije istina, da su pećinski ljudi redom bili Srbi (istom revnošću kojom „dokazuju“ to isto za Bošnjake, Hrvate, Crnogorce itd…),  jer kako će biti da Srbi nisu nastali od Srba.  I to je upravo tačka iz koje potiče njihovo celokupno ludilo. Kada jednoga dana shvate da sami Srbi nisu nastali od Srba, vide će se konačno koliko su smešni, patetični i iznad svega glupi.

Nesrpski (ilirski) naziv „njihove“ države „Raška“, nesrpska (avarska) titula vladara „župan“, nesrpska vera hrišćanstvo (pokršteni od strane Nesrbina – vidi pod „Heraklije“), malo posle toga nesrpska (vizantijska) vera pravoslavlje, nesrpska (bugarska) ekavica, nesrpsko (bugarsko) pismo ćirilica, nesrpski (slavenski) jezik. Sve što praktično imaju originalno kao činilac u procesu njihovog nastanka jeste njihovo ime „Sluge“, a znamo svi koliko je to originalno ! Citava istorija Sluga govori samo o njihovim gospodarima,prvo je to bio Rim,potom Vizantija,pa Bosna, pa Turska,Pa Njemacka… U zadnjih stotinu godina Sluge su ostavljene bez gospodara,i kao takvi zapali su u masovnu psihozu,samobmanivanja i zločina.Koliko su samo ogrezli u samoobmanivanju,pokazuju brojne činjenice navedene ovdje.Npr.Sluge bezočno lažu sami sebe dan i noć da su jedini branili „hrišćansku Evropu“ od Turaka,ali nikada ih nećete čuti da govore o bici na Nikopolju gde je na jednoj strani bila vojska „hrišćanske Evrope“najjača do tada ikad skupljena,a sa druge Turci i Srbi (Sluge) i tako Turci i Srbi (Sluge) na čelu sa Stefanom Lazarevićem poklaše na Nikopolju najjaču vojsku „hrišćanske Evrope“ i to tako žestoko da se u narednih 300 godina nije oporavila.Ili,kada se lažu da je Marko Kraljević bio „najveći borac protiv Turaka“,a kraljević Marko je u stvari bio turski vezir…”

Iz navedenih izvora jasno proizilazi činjenica da su strane sile Srbiji uvek nametale “Marionetske režime”, koji su kao takvi služili interesima svojih gospodara, zbog čega je ceo srpski narod bio tretiran kao „Sluge“.

Kao zaključak može se reći da se na sledećim izborima Srbija nalazi na poslednjoj liniji odbrane od invazije, koju su joj “Marionetske vlasti” pripremile u prethodnoj deceniji.

Poseban problem na sledećim izborima građani Srbije će imati prilikom odluke za koga će glasati.

Lično smatram, da pri sadašnjem stanju stvari na političkoj sceni Srbije, kao rešavanje prethodnog izbornog pitanja, treba obavezno izaći na izbore i precrtati glasački listić i tako stvoriti uslove za izbor “Ustavotvorne skupštine”, koja bi bila sastavljena isključivo od “Nemarionetskih struktura” sa mandatom od šest meseci. Tako izabrana Ustavotvorna skupština treba da u svom mandatu pripremi zakonsku proceduru za stvarno slobodne i demokratske izbore.

Slobodan Radulović

Za poslednjih par decenija iz godine u godinu Srbija doživljava sve veći sunovrat. Tradicionalne vrednosti građanskog društva Srbije zamenile su vrednosti tzv. „Novog svetskog poretka“, koje podrazumevaju sticanje što većeg bogatstva za što kraće vreme i sa što manje rada.

Takav sistem vrednosti uništio je privredu i pravni poredak Srbije stvorivši na jednoj strani ogroman broj sirotinje na ivici životne egzistencijie i mali broj ekstremno bogatih pojedinaca. Posledice takvog sistema vrednosti su pljačkaške privatizacije, koje su iznedrile veliki broj nezaposlenih građana, prezaduženost i države i njenih građana, spregu politike, kriminala i pravosuđa, porast beznađa, kriminala i samoubistava.

Opšte je poznato da se oblik vlasti može opravdati samo pred sudom ljudi kojima se vlada, odnosno oni treba da svojom voljom pristanu na to, prosudivši razumno o postupcima vlasti i društvenom uređenju. Normalno bi bilo da se vlast u Srbiji uspostavlja legalnim izbornim postupkom između najboljih kandidata sa najboljim programima, ali i na osnovu njihove uspešnosti u ostvarivanju tih programa.

Nažalost, u Srbiji je zadnjih decenijuipo uspostavljen nakaradni izborni sistem, koji više liči na tender za najvećeg lažova nego na utakmicu kandidata sa pozitivnim sistemom tradicionalnih građanskih vrednosti zasnovanih na razumu, znanju, časti, poštenju, humanosti, zakonitosti itd.

Zbog otuđenja političkih elita od tradicionalnih vrednosti građanskog društva potrebno je da građani Srbije, kao alternativu lošem vođenju države uspostave Ustavotvornu skupštinu, koja će, za period do legalnih izbora imenovati paralelne institucije vlasti, koje će umesto stvarnog vršenja vlasti, postojećim državnim institucijama davati javne besplatne savete kako bi te državne institucije trebale da budu uređene i kakva bi pojedina rešenja trebalo primenjivati umesto postojećih vladinih rešenja. Na taj način predstavnici Ustavotvorne Skupštine i Vlade u senci pokazali bi biračima da Srbija ima alternativu.

Slobodan Radulović

Činjenica je da zlato na svetskim berzama postaje sve skuplje i obara istorijske rekorde, a do kraja godine cena zlata mogla bi da premaši 1.500 dolara za uncu. Analitičari objašnjavaju da rast cene zlata podstiče više faktora – visoka cene nafte, niske realne kamatne stope i stalno prisutan strah od dužničke krize u Evropi.

Upravo zbog straha velikog broja država u svetu od dužničke krize Srbija ima realne šanse da, zahvaljujući svojim mineralnim resursima na području Istočne Srbije (Bor i Majdanpek), iskoristi takvu pogodnost i ulaganjem u proizvodnju bakra i zlata osigura solidan profit. Naime, zlato je od početka godine poskupelo gotovo 20 odsto, a dinamika tražnje i cena održava rastući značaj zlata za investitore, za koje je ovaj plemeniti metal sve sigurnije polje za ulaganja, naročito ako se zna da danas mnoge visoko razvijene zemlje svoje ekonomije zasnivaju na fiktivnoj vrednosti svojih valuta bez odgovarajuće podloge u zlatu.

Posle saopštenja Američkih federalnih rezervi da će kupiti još hartije od vrednosti, dostignut je novi rekord cene zlata od skoro 1.400 dolara za uncu. Najnoviji skok cena, međutim, nisu uzrokovali samo Federalne rezerve i slab dolar.

Prema ocenama analitičara, investitori se nisu poveli za prognozama o završetku recesije, pa i dalje kapital pretvaraju u zlato. U njihovom posedu je, prema procenama konsalting kompanije GFMS, oko 30.000 tona, odnosno šestina svetskih rezervi, što je više od zlatnih rezervi svih centralnih banaka zajedno. Analitičari britanskog investicionog fonda Hermitage Capital Managment idu i korak dalje i prognoziraju da bi kotacije zlata mogle i da premaše cifru od 2.000 dolara za uncu u narednih 18 meseci.

Eksperti nemačke „Komercbanke“ su mišljenja da će ove godine cene zlata nastaviti da rastu i da će premašiti 1.600 dolara za uncu, dok švajcarski analitičari ne isključuju mogućnost da bi njegova cena mogla da dostigne istorijski maksimum od 1.780 dolara.

Na povećanje cena zlata značajno utiču ekonomije u usponu iz jugoistične Azije. Indija je tako u 2010. godini uvezla čak 43 metričke tone zlata za proizvodnju nakita i relikvija, s obzirom da su u toj zemlji trenutno sezona različitih festivala. To je bilo dovoljno za novi rast  cena zlata, a i kinesko tržište juvelirskog zlata, drugo po veličini posle indijskog, takođe je u porastu.

U Kini je osnovan prvi fond za zlato –  Lion Global Gold Fund, koji je za samo nekoliko nedelja posle otvaranja privukao uloge vredne 500 miliona dolara Od početka 2011. godine Kina je uvećala rezerve zlata na 200 tona. Analitičari procenjuju da će Kina, koja je inače najveći kupac plemenitih metala posle Indije, ove godine udvostručiti ulaganja u zlato, zbog nepostojanja druge investicione alternative. Najveći problem kineske ekonomije je ubrzanje inflacije, koja je prošle godine dostigla 3,3 procenata premašivši planski pokazatelj od tri procenta. Početkom godine rast cena u Kini je ubrzan na 4,9 odsto.

Zlato je očigledno privlačna aktiva, jer što je tržište pod većim pritiskom inflacije ili nereda u Africi, sve veći broj investitora se okreće zlatu kao sigurnom utočištu. Prošle godine zlato je poskupelo za 30 procenata. Cene su rasle deset godina zaredom, što je i najduži period kontinuiranog poskupljenja ovog plemenitog metala.

Poskupljenje zlata poslednjih godina rezultat je rastuće nestabilnosti svetskog finansijskog sistema, ekomomske i dužničke krize u Evropi. U vreme ekonomske krize zlato dobija na popularnosti među investitorima, za koje taj plemeniti metal postaje sigurnija alternativa od nestabilnih valuta i nesigurnih akcija kompanija. Skoro 20 godina zlatom se trgovalo po cenama na nivou od 300 do 400 dolara za finu uncu, a u poslednjoj deceniji, kotacije su porasle na 400 dolara za uncu.

Zato neće biti ništa neobično ukoliko kotacije zlata od 2020. godine stignu i na 7.000 dolara za uncu. Zbog novog skoka cene zlata ali i velikih osiguranja u kursu evra i dolara sve više država, ali i pojedinaca, okreće se kupovini zlata i u tom pogledu ni Srbija nije izuzetak. Srbija drži zlato u okviru svojih deviznih rezervi, a povećala ga otkupom poluga iz domaće proizvodnje. Narodna banka Srbije raspolaže sa oko 13,1 tonom zlata.

Prema podacima sa liste „Bord gold kansila“, koja se kvartalno objavljuje, Srbija se u martu 2010. godine nalazila na 59 mestu u svetu po količini zlata, koja čuva u deviznim rezervama, objašnjavaju u NBS. Rast cene zlata pozitivno se održava na povećanje deviznih rezervni Centralne banke, koje su 9,7 milijardi evra.

Povećana atraktivnosti tržišta plemenitih metala u svetu podstakla je aktivnosti u tom sektoru i u Srbiji. U tek obnovljenom rudniku Lece, kod Medveđe, stiglo se do nalazišta u kome ima i do 250 grama zlata u toni olovnog koncentrata ili nekoliko puta više nego u svetskim rudnicima sa isplativom eksploatacijom.

To je i prilika za borsku topionicu bakra u izgradnji u kojoj bi, kako je planirano, već 2014. godine moglo da se proizvodi gotovo 70.000 tona bakra, 14 tona srebra i 2150 kilograma zlata iz rude u Boru i Majdanpeku. Ako se tome doda ruda i iz drugih ležišta u Timočkoj Krajini i Srbiji, zlata bi moglo da bude i dvostruko više. U isto vreme u Srbiji se iz mulja elektrolize bakra u Boru godišnje proizvodilo 3,5 tona zlata, a još trećina dobijala se iz drugih ležišta.

Stručnjaci poredviđaju da bi aktiviranjem i ostalih ležišta, bar desetak, proizvodnja zlata bi mogla da se uveća od tri do četiri puta. Naravno, pod uslovom da se dodatnim istaživanjima potvrde dosadašnje prognoze i nađe dovoljno novca za pokretanje proizvodnje. Sada je prava prilika za oba metala – zlato i bakar, jer je njihova cena veća nego ikada. Prilika je to i za ispiranje zlata u dolinama Peka i Timoka. Očekuje se i početak eksploatacije zlata u novom majdanpečkom rudniku Čoka Marin. Reč je o malom, ali zlatom veoma bogatom ležištu.

U Svetskim geološkim enciklopedijama piše kako u timočkom magmatskom kompleksu ima ukupno oko hiljadu tona zlata, što vredi oko 50 miliona tona bakra. Borski rudari planiraju ulazak i u najveće borsko rudno telo „Borsku reku“, u kojoj ima oko milijardu i 200 miliona tona rude bakra, s dobrim sadržajem bakra i zlata. Izvesno je da će biti otvorena i druga nova ležišta u Boru i Majdanpeku i da će Borski kombinat bakra imati dovoljno sirovina i u narednih sto godina.

Zahvaljujući navedenim činjenicama ovih dana se u Boru najavljuje svečani početak izgradnje Nove Topionice i Nove Fabrike sumporne kiseline, a početak radova treba da otvori predsednik Republike Boris Tadić. Ovakva vest trebala bi da obnovi nadu građana Srbije, ukoliko se to ne pretvori u običan predizborni politički marketing.

Ukoliko se u Boru budu zaista ugradila nova tehnološka postrojenja za veću i čistiju proizvodnju bakra i zlata, postoji realna šansa da se bakar proda na svetskom tržištu a dobijena sredstva počnu da se koriste namenski za oživljavanje srpske privrede, dok se zlato može iskoristiti za podlogu i jačanje domaće valute, što bi bio signal da Srbija konačno počinje da se oporavlja od višedecenijske ekonomske krize.

Nažalost, lepu perspektivu koja se Srbiji ukazuje kroz rast cena bakra i zlata umnogome ugrožavaju domaće političke prilike i loši maniri i običaji, kao i nedovoljna radno – tehnološka disciplina.

Naime, zbog velikih dugovanja dobavljačima (naprimer samo za struju dug dostiže 3,2 milijarde dinara), raznih tehničko – tehnoloških ekscesa (materjalne štete zbog krađa i havarija opreme i česte isplate šteta zbog zagađenja), RTB Bor je dospeo u nezavidnu situaciju – u predstečajno stanje.

Može li se RTB Bor izvući iz navedene situacije ostaje da se vidi.

Izvor: http://www.voanews.com/…/glas-amerike-inflation-worries-push-up-gold-silver-prices-04-25-2011

http://www.blic.rs/…/Cenezlata-na-novom-istorijskom-rekordu

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

U prethodnim člancima navedeni su podaci o nedovoljno iskorišćenim resursima Srbije. Takođe, u serijalu pod naslovom „KAD ZAIGRA MEČKA“ opisani su spoljni razlozi, koji su bili od uticaja da Srbija zapadne u veliku finansijsku krizu kroz pljačkašku privatizaciju sprovedenu uz pomoć srpskih struktura vlasti.

Upravo lakoća sa kojom strane državne strukture utiču na srpske strukture vlasti inspirisala me je da u ovom članku opišem osnovni unutrašnji razlog zbog koga je Srbija zapala u toliku krizu.

Dakle, kao osnovni razlog tolike srpske propasti vidim u nedovoljnoj prosvećenosti srpskog naroda.

A šta je to prosvećenost?

Prosvećenost je hrabrost da se služiš svojim razumom.

Naime, još tokom 18. veka ideje o razumu kao izvoru sposobnosti da samostalno znamo šta je istinito, postaju šire prihvaćene. Zahvaljujući tim idejama javlja se pokret koji je dobio naziv PROSVETITELJSTVO.

Kakva je to prosvetiteljska ideologija?

Prosvetitelji su videli da se nauka brzo razvija i da će, ukoliko joj ništa ne bude stajalo na putu, uskoro uslediti nova i nova saznanja o prirodi. Prepreka tom razvitku mogu biti samo ukorenjene predrasude, tj. sklonost ljudi da se, zatvorena duha, pridržavaju već usvojenih mišljenja čak i kada su ona pogrešna. Za prosvetitelje je glavni greh bio ne biti otvorena duha za nova saznanja.

Prosvetitelji su smatrali da bi napredak ljudskih znanja bio mnogo brži ako bi se ljudski rod oslobodio uverenja da na prirodu i ljude utiču transcendentne (natprirodne) sile i da Božija volja, a ne prirodni zakon i volja ljudi, određuje ljudski život do najsitnijih detalja. Ako je tačno da se Bog ne meša u ljudski život, kao što je mislio Spinoza ili da je znanje o njegovim namerama nemoguće, onda je pozivanje na božiju volju samo paravan za interese samozvanih božijih predstavnika na zemlji. Zbog toga Volter  veruje u deizam, tj. stanovište po kome je Bog stvorio zemlju, ali se posle toga ne meša u ljudski život koji je ostavljen samim ljudima da ga urede. Ljudi će mnogo manje biti podložni manipulaciji koja učvršćuje njihove predrasude i neprijateljstva, ako se potrude da upoznaju prirodu i sebe kao deo prirode, tumačeći je uvek iz nje same, preko zakona koji deluju u njoj.

U etici i politici, prosvetitelji su se snažno suprostavljali bilo kakvom obliku pravne nejednakosti među ljudima, a zalagali su se za slobodu mišljenja i štampe, kao i za versku toleranciju, i uopšte za sve ono što su smatrali da je „razumno“. Oblik vlasti se po njima može opravdati samo pred sudom ljudi kojima se vlada, odnosno oni treba da svojom voljom pristanu na to, prosudivši razumno o postupcima vlasti i društvenom uređenju. Tako je društvo, umesto trajnih i nepromenljivih osnova u tradiciji i veri, zasnovano na promenljivoj saglasnosti ljudi.

Na taj način je postavljena osnova za Francusku revoluciju, koja je bila veliki preokret u istoriji Evrope. Francuska revolucija imala je dvojnu prirodu. Sa jedne strane, ona je ostvarila neke prosvetiteljske ideje (npr. pravnu jednakost), ali je sa druge, na primer toleranciju, ugrozila krajnjom netolerancijom, koju je pokazala prema protivnicima revolucije.

Osnovne prosvetiteljske ideje Dositeja Obradovica bile su:

-Knjiga je pre i iznad svega. Pisao je:“Knjige razgone mrak,sujeverja i donose svetlost znanja; one caruju,vojuju i pobeđuju.“

-Knjige treba da budu štampane na narodnom jeziku, kako bi ih razumeli i prosti seljani, jer samo tako ljudi mogu „razum svoj prosvetiti,srce poboljšati a narav ukrasiti.“

-Uvek treba težiti novom-„samo prostota i glupost zadovoljava se svagda starim.“

-Čovek u čoveku treba da gleda sebi bliskog, bez obzira na veru i zakon.

-Nesporazum i mržnja među ljudima dolaze iz prostote i neprosvećenosti ljudske, a to se može jedino knjigom i prosvećenjem uma otkloniti.

-Biblioteke i čitaonice su izvor novih prosvećenja.

-Otvarati škole i školovati i mušku i žensku decu, što je preduslov da se jedan narod potpuno prosveti.

-Podizati bolnice koje će biti čiste, svetle u zelenilu i tišini.

-Izjednačuje dobro sa korisnim i zalaže se za ono što je u skladu sa razumom i interesom naroda.

Kada bi ljudi bili neiskvareni, kada bi svaki čovek nosio na sebi odgovornost za sopstvene postupke, tada ne bi postojala potreba za pravnim sistemom koji bi represivnim merama primoravao neodgovorne pojedince na odgovorno ponašanje. Sami ljudi traže autoritet kome će pokloniti političku moć zauzvrat obezbeđene građanske sigurnosti. Kada jedan čovek maltretira drugog čoveka, tada vlast ovog prvog šalje u zatvor a ovom drugom obezbeđuje da živi bezbedno i u miru. Kao što na lokalnom planu postoji potreba da država svojom vlašću obezbedi osnovna ljudska prava svakom pojedincu, tako i na globalnom planu postoji potreba da nekakva međunarodna vlast obezbedi mir među narodima.

Iz ovakvih prosvetiteljskih shvatanja proizišle su i ideje o konceptu državnog uređenja, koje podrazumeva da umesto političkih stranaka vlast treba da formiraju esnafska udruženja po demokratskim principima, jer malo ko bi se usudio da svoju profesiju, od koje žive i on i njegova porodica, rizikuje radi politike. To bi sprečilo razne političke mahinacije poput sprege politike, kriminala i pravosuđa, jer bi esnafska udruženja za Skupštinu Srbije, shodno broju dobijenih glasova na izborima, delegirali svoje najbolje esnafske predstavnike, a Vlada bi bila sastavljena tako što bi esnafska udruženja za pojedina ministarsva delegirali najbolje stručnjake na nivou tih esnafskih udruženja. To bi, na primer, u praksi omogućilo da najbolji vojni starešina bude ministar vojske, najbolji policijski starešina bude ministar unutrašnjih poslova, najbolji profesor bude ministar prosvete, najbolji trgovac bude ministar trgovine, najbolji poljoprivrednik bude ministar poljoprivrede, najbolji pravnik bude ministar pravde itd.

Da bi se u Srbiji postavio ovakav vid vladavine potrebno je da se iz srpskog naroda iskorene posledice višedecenijskog delovanja komunističke utopije da svakome treba dati prema njegovim potrebama, a od svakoga uzeti prema njegovim sposobnostima. Posledice takve nakazne ideologije je stvorio veliki broj onih kojima treba mnogo a od njih se ne može dobiti ništa ili vrlo malo. Radi promene evoluiranog komunističkog oblika vladavine u Srbiji potrebno je da se anganžuju svi prosvetiteljski kadrovi na nivou svojih esnafskih udruženja i da, mirnim putem, od svojih predstavnika obrazuju Ustavotvornu skupštinu, koja će, za period do legalnih izbora imenovati paralelne institucije vlasti, koje će umesto stvarnog vršenja vlasti, postojećim državnim institucijama davati javne besplatne savete kako bi te državne institucije trebale da budu uređene i kakva bi pojedina rešenja trebalo primenjivati umesto postojećih vladinih rešenja. Na taj način predstavnici Ustavotvorne Skupštine i Vlade u senci pokazali bi biračima da Srbija ima alternativu umesto evoluirane komunističke vladavine.

Eto, to bi, po mom viđenju, bio najbolji način da Srbija izađe iz krize.

Od zaborava sačuvao:

Slobodan Radulović

Sledeća strana »

Prati

Dobijte svaki novi članak dostavljen u vaše poštansko sanduče.

Pridružite se 31 drugom pratiocu