septembar 2009


Zbog uključivanja kadrova SPS-a u opštinske rukovodne strukture od strane predsednika Skupštine opštine Bor Krste Kalčića nastavljeni su bojkot i ometanje rada Saveta MZ Novo Selište u kome su većinu činili isti članovi koji su bili članovi Saveta iz perioda 1997-1999 kada je SPS uz pomoć falsifikovanog vojnog dokumenta na svom partijskom skupu smenio kompletan Savet MZ i umesto njega izabrao tzv. PRIVREMENI KOORDINACIONI ODBOR sastavljen od svojih poverljivih članova (vidi OVDE i OVDE)

U pogledu načina bojkota i ometanja rada Saveta MZ Novo Selište nakon tzv. „Demokratskih promena 2000.“  javnosti nudim na uvid sledeća dokumenta:

Zavera senki



Dopis 156 od 17.10.2001.

Dopis 210 od 03.12.2001.
Dopis 221 od 11.12.2001.
Obaveštenje od 24.04.2002.
Dopis 50 od 07.05.2002.
Dopis 55 od 08.05.2002.
Dopis 81 od 19.06.2002.

Deponovani potpisi 84 od 20.06.2002.
Dopis 95 od 05.07.2002.
Dopis 104 od 29.07.2002.

Dopis 105 od 29.07.2002.
Dopis 108 od 16.08.2002.
Dopis 116 od 09.09.2002.
Dopis 119 od 12.09.2002.

Dopis 132 od 08.10.2002.
Dopis 135 od 10.10.2002.
Dopis 136 od 11.10.2002.

Dopis 140 od 18.10.2002.

Dopis 147 od 06.11.2002.
Dopis 148 od 06.11.2002.

Dopis 158 od 19.11.2002.
Dopis 24 od 14.02.2003.

Dopis 38 od 21.03.2003.
Dopis 41 od 21.03.2003.
Dopis od 08.04.2003.
Obaveštenje 070-00-00193/03 od 14.03.2003.
Zapisnik 47 od 24.04.2003.


Odluka 82 od 17.10.2003.
Dopis 97 od 04.11.2003.

Dopis od 27.02.2004.
Dopis 51 od 28.06.2004.
Zahtev 132 za poštovanje programa rada MZ od 09.10.2002.
Zahtev 109 za ukidanje kontinuiteta ometanja MZ od 16.08.2002

Zavera senki 070-00-00193-2002-06 od 14.04.2003.


msoF18C9.jpg

msoF18C9.jpg
739 KB   Prikaži Preuzimanje

msoED47.jpg

msoED47.jpg
558 KB   Prikaži Preuzimanje

mso81FB7.jpg

mso81FB7.jpg
403 KB   Prikaži Preuzimanje

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović


Veoma poučno pitanje! (PODACI NISU SKROZ TAČNI ali su dobar primer).

Zašto sam uvek pod stresom?!

E, pa evo zašto:

Republika Srbija ima danas 6.437.460 stanovnika. Od toga je 2.200.000 penzionera.
To znači da ostaje 4.437.460 koji moraju da obavljaju sve poslove.
Ako se još odbije 1.450.000 učenika i dece, 450 000 studenata ostaje još 2.337.460 stanovnika koji obavljaju sve poslove u Srbiji. Tu je još 650.000 nezaposlenih
i 1.600.000 sluzbenika koji jedva nesto rade, dakle ostaje jos 87.460 ljudi.
70.000 je u službi u vojsci, a 17 458 se nalazi u zatvorima.

To znači da ostajemo samo: „TI i JA“

A šta ti radiš?

Sediš za kompjuterom i čitas viceve?!

Nije onda ni čudo što jedino ja radim u ovoj državi.

Autor: Božidar Bogdanović

ISPOVEST ALIJINOG AGENTA

Munir Alibabić Munja je rodjen 17. 10. 1950. godine u Srbljanima – Bihać. Osnovnu školu pohadjao je u Srbljanima, Jezeru Bihać i Ostrošcu kod Cazina, Učiteljsku školu završio u Bihaću, a FPN odsjek sociologije u Sarajevu. Bio zaposlen u SDB i MUP R BiH od 01. 03. 1973. godine do 01. 02. 1996. godine. U ratu obavljao funkciju načelnika sektora SDB i načelnika CSB Sarajevo. Nosilac je Zlatne policijske značke iz 1992. godine. Svojevremeno kao inspektor SDB BiH isledjivao je Aliju Izetbegovića, a od 1993. kao policajac radio je u muslimanskoj tajnoj službi, odakle ga je i isterao baš Alija Izetbegović. Ovo je njegova ispovest :

– Dolaskom u Sarajevo, sredinom 1975. dobivam resor liberalizma i anarholiberalizma, i tu se, kroz mjere Službe, posredno-operativno, sretoh sa Rajkom Nogom, Radovanom Karadžićem, Gojkom Djogom, Dobricom Ćosićem… Interesantno je da su upravo oni sumnjali da Karadžić radi za KOS, jer su nadležni blagovremeno saznavali za detalje razgovora njegovih prijatelja s njim, vodjenih u četiri oka. Prijatelji su imali silne peripetije, a on nikad nije pozivan, privodjen i hapšen zbog verbalnog delikta, koristio je pogodnosti specijaliziranja na Zapadu, mimo svih kriterija. Nije se nikad znalo da li specijalizira kao psihijatar, književnik ili sportista! Koristio je sve, imao neobjašnjive prednosti, privilegije na radnom mjestu, medju prvima privatno ordinirao, sjedio na klupi FK „Sarajevo“, opljačkao firmu „Gradjenje“, pušten – oslobodjen odgovornosti. Vodila ga i spasavala nevidljiva ruka.

Tokom boravka u Beogradu, a u povodu sudjelovanja na jednom od kongresa književnika, Nogo i kompanija su, u to sam se uvjerio, stalno kukali kolegama iz Srbije, o svojoj navodnoj nacionalnoj ugroženosti, ponižavajućem položaju u Bosni. Izjavljivali su da je lako biti Srbin u Srbiji, ali teško u Bosni, tražili zaposlenje u Beogradu, hvalili JNA, govoreći da jedino njoj vjeruju, napadali SKBiH, a hvalili SK Srbije. Provjeravali smo, zaista su svi imali briljantne karakteristike iz JNA…Da li su ih pisali oficiri Vojne bezbjednosti – KOS-a?

Od 1976. radim na problematici birokratsko-dogmatskoj, i sa strukturom IB-ovaca, rukovodićevaca, IB emigranata se susrećem, sve do 1983. god. Preko njih su se uglavnom prelamali „odnosi SFRJ-SSSR“. Svaki zastoj, konflikt medju emigrantima, sve do 1983. Jedno od pitanja koje je ostalo otvoreno glasi: Zašto 1948. god. nisu hapšeni agenti NKVD-a? Ovi su imali instrukciju da verbalno osude Rezoluciju IB-a. Interesantno je da su iseljednici upravo na Golom otoku natjerali mnoge IB-ovce da izmisle i da priznaju da su radili za NKDV, za GESTAPO, specijalnu policiju, talijansku OVRU, UNS-u.Svaki je izabrao za sebe odgovarajućeg špijunskog gazdu. Poneko i dvojicu. Mogao je čovjek raditi za GESTAPO i NKVD uzastopce.“ A kakav je bio taj isljednik?“ Bio je preglup, čak i za svoj posao. Sam, izlučen iz čvrstog stada najboljih sinova naše Partije, preambiciozan, udario je stranputicom i ponašao se kao da je Berijin sinovac. Tražio je špijune, i špijune i špijune. I razumljivo, nalazio ih“.

U tom periodu je, u januaru 1977. god., na misteriozan način, u avionskoj nesreci poginuo predsjednik SIV-a Džemal Bijedić, sa suprugom i saradnicima. U saopćenje o tome, u „Oslobodjenju“ od 19.1.1977. god., nije rečeno ništa konkretno, čak ni indicija uzroka nesreće. Istragu su vodile službe SDB RSUP-a, SSUP- i KOS-a, s tim da je veći dio istražnih radnji izvodio dio ekipe iz 1991. god. kod sredjivanja dokumentacije imao „specijalni status“, tako da ga niko nije mogao koristiti bez saglasnosti ministra, šta li se krilo iza tih „specijalnih“ pozicija? Najvjerovatnije je da su mnoga dokumenta prenesena u Beograd, na sigurnije mjesto, u KOS i SDB SSUP-a. Ova pogibija je bila veliki gubitak za Jugoslaviju i, naročito, Bosnu. Ovom i kasnijom Titovom smrću stavljena je tačka na jedan period djelovanja i razvoja službe SDB RBiH u postplenumskom razdoblju, dakle od 1966-1980. god. koji je specifičan. osnovna karakteristika je da se SDB uspjela u tom periodu kadrovski obnoviti, nacionalno izbalansirati približno strukturi stanovništva sa izuzetkom rukovodnog sastava, da je bila orijentirana uglavnom na prevenciju, sa izuzetkom IB-ovštine i ekstremne emigracije. Dakle, kategorija unutrašnjeg neprijatelja je rijetko krivično gonjena, korištene su mjere upozorenja, razgovora. Vodilo se računa o ravnoteži nacinalnoj, tretiranih slučajeva, tako da su poslije primjene mjera prema, recimo, jednom imamu, slijedile iste ili slične prema svećeniku i svešteniku. Odnos SDB-a i KOS-a bio je rivalski, istina, razmjenjivali su se podaci, ali se strogo vodilo računa o razgraničenju nadležnosti. Ako se desilo da starješina iz SUP-a bez dogovora, neovlašteno, ustupi podatke KOS-u, bio je izložen oštrim sankcijama; gubljenju funkcija, ponekad mu je odredjivan pritovr i dr. Rad SDB je kontrolirala Partija, i ova (SDB) se ponašala kao njen istureni odred, najsavjesniji dio. Zbog toga su se za primjenu mjera SDB protiv članova Partije trebala posebna komitetska odobrenja i ona su bila rijetka, čime su nečlanovi SK dovodjeni u neravnopravan položaj i odnos prema njima u osnovi je bio drskiji, oštriji, bez mnogo obzira. Rukovodstvo SDB-a je cijeli ovaj period nosilo hipoteku Ranković i bilo ubijedjeno da, što više Partija bude utjecala na rad SDB-a, bit će manje propusta, a samim tim i kritika.

Duško Zgonjanin, faktički prvi čovjek RSUP-a, već 1981. god. formira ekipu ljudi koji će, sa izvesnim odstupanjima i dopunama 1986. i 1987. god., vedriti i oblačiti cijelih deset godina. Posebno je forsirao tandeme koji su u napredovanju pratili jedan drugog, kao na sportskim takmičenjima. Opredijelio se za slijedeće: Slobodan Skipina Borisa Delić SDB Sarajevo, Todor Panjković, Milan Ljubojević SDB Bihać, Mile Mandić , Djuro Savić Banja Luka, Bogdan Nikolić Doboj, Mehmed Bajrić Budimir Nikolić Tuzla, Slobodan Šarenac Mostar, Tanović Radoš Goražde, a na republičkom nivou Resid Musić Boris Tankosić, Željko Varunek Dragan Kijac, Ristu Basića, Ranka Pejanovića, Jerku Bradvicu, Brunu Socea, Sredoju Novića i Jovu Tadića. Druga kategorija rukovodilaca se teško uklapala u ovu ekipu izabranih, koji su bili neka vrsta službe u službi, neprikosnoveni, nepogrešivi i kao takvi su u strukturi izvršilaca vezali za sebe „pouzdanije i povjerljivije operativce“, koji su odradjivali specijalne zadatke, pogotovo one na ivici propisa i ovlaštenja. Ti su morali izvršiti i šutjeti, ali su za to bili i specijalno nagradjivani. U osnovi, bili su to loši ljudi i operativci i kolektiv ih je, zbog povlaštenog položaja, sitnog denunciranja i laskanja, prezirao. Uz ovu Zgonjaninovu ekipu, u KOS-u u BiH su od 1980-1990. god., pored Mileta Babića, „harali“ Aleksandar Vasiljević, Simeun Tomanov, Fikret Muslimović, negdje 1984. i 1985. god., pojavio se jedan poručničić Enver Mujezinović, čulo se za Jusufa Jašarevića, Seju Ćudića, Šaćira Arnautovića i druge, i sadašnje i bivše kosovce. Zgonjanin i Vasiljević, naravno uz podršku na saveznom nivou, na terenu Bosne provode simbiozu SDB i KOS-a, u kojoj KOS ipak dominira. Tako se organiziraju zajedničke akcije praćenja aktivnosti nacionalista i kleronacionalista, provjerava se i pokriva svećenički podmladak, kategorija studenata teologije u Jugoslaviji i vani, organiziraju se zajedničke vježbe na terenu, od Bihaća do Zvornika i Gacka, rukovodni kadar milicije pohadja vojne kurseve u Bileći, preko tzv. odbrambenih priprema dobar dio aktivnosti SDB-a se utapa u KOS, kadrovi se preko toga upućuju na dnevne kontakte, organiziraju se zajedničke akcije obezbjedjenja, provode se zajedničke mjere suzbijanja „kontrarevolucije“ na Kosovu. Rezervni sastav SDB-a i milicije bira se uz pomoć KOS-a. U takvim okolnostima, KOS preko svojih organizacionih jedinica u trupama, komandama, Ministarstvu odbrane, TO-u, vojnoprivrednom sektoru i „rezervnog sastava“, koji regrutira iz strukture zaposlenih u sredstvima informisanja, obrazovanju, velikim privrednim sistemima, strukturi vjerskih službenika, civila na radu uArmiji i klasičnih agenata i njihovih veza operativno pokriva cijelo područje BiH, njene ključne državne organe. Rezultat toga su i usaglašene procjene SDB-a i KOS-a oko stanja na terenu, u masama, čime se odredjivao rad drugih državnih organa, pa i SK u cjelini, koji je pretendirao na rukovodnu ulogu u sistemu i pokušao izvesti demokratske promjene. No, čelni kadrovi Partije, sa malim iznimkama, uklopili su se i bili počašćeni što im čelnici SDB-a i KOS-a vjeruju, te su se prema njima odnosili kao prema svojim zaštitnicima, pa su propuste Službe i KOS-a često predstavljali kao kolosalne uspjehe.

Prioritetan interes SDB i KOS-a bile su kategorije albanskih, zatim hrvatskih i muslimanskih nacionalista, a ostale su bile ipak sporadičnije, ravnoteže radi i za nastup pred javnošću. Možda će u vezi sa ovim biti interesantan slučaj jednog bivšeg vojnika iz Zagreba, koji je 1981. god. u VP u Čapljini vrbovan za saradnju, a onda upućen na zadatak, o čemu je zapisano: „Lončarević (Mišo KOS-vac kojeg smo sretali u Sarajevu 1992. i 1993. god. p. aut.) mu je uoči odlaska dobacio onako u prolaze E, sad ćeš ti Marku Veselici ofarbati jaja. čim je doputovao u Sarajevo, javio se potpukovniku Vasiljeviću, koji ga je odveo na ručak u tamošnji Dom JNA u samom središtu grada. Tad je upitao Vasiljevića: Zašto vam je Marko toliko interesantan? A ovaj odgovorio: E, pa vidi! Da, zapravo ja ne znam sasvim precizno kakve su trenutno prilike u Zagrebu, ali valjda i sam vidiš da situacija u čitavoj Jugoslaviji nije baš stabilna. Na Kosovu su izbili veliki neredi! Tito je umro! Marko je, pretpostavljam, vrlo opasna osoba koja bi u takvim okolnostima mogla da izazove velike ekscese! Zato je najbolje da ga maknemo!“

Autor: Marko Lopušina, „UBIJ BLIŽNJEG SVOG I/II“

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Da priču skratim,

Nije me sramota.

Za ljubavlju ja patim,

Celoga života,

Na pogrešnom tragu,

Zalutah dva puta,

Jer ne nađoh dragu,

Duša mi još luta.

U lutanju tome,

U ljubavi padoh,

Te životu svome,

Novu nadu dadoh.

U životu pustom,

Ja zavoleh tebe,

U mom mraku gustom,

Predadoh ti sebe.

Mom svemiru slatkom,

Sred ljubavne suše,

U trenutku kratkom,

Svu nadu moje duše.

Da slatki svemir plavi,

Taj moj problem reši,

Da l’ je izbor pravi,

Il’ mi duša opet greši?

Hoću li saznati,

Da l’ će postat java,

Da duša više ne pati,

Jer je ljubav prava?

Autor: Slobodan Radulović

BORSKI GRAĐANSKI PARLAMENT

Tema:„Što se derete kad vas polako koljemo?“

Razlozi za pokretanje teme:

Postupanje nekih diskutanata na današnjoj sednici Skupštine opštine Bor u vezi drugog rebalansa budžeta za ovu godinu.

Gledajući i slušajući kritike i replike  nekih diskutanata na današnjoj sednici Skupštine opštine Bor u vezi drugog rebalansa budžeta Opštine Bor za ovu godinu stekao sam utisak da posmatram i slušam rasprave nekih senilnih penzionera od kojih jedni tvrde da su nekud pošli a drugi da su od nekud došli.

Naime, diskutanti na današnjoj sednici Skupštine opštine su se međusobno optuživali za razne greške i propuste iz prethodnog perioda, koji su izazvali ukidanje nekih javnih ustanova i preduzeća u Boru, kao da pre jednih na vlasti nisu bili oni drugi a sada ponovo oni prethodni, odnosno koalicija bivših i sadašnjih.

Iz svega viđenog mogu samo da izvučem zaključak da se i jedni i drugi prema nama građanima ponašaju u stilu: „Što se derete kad vas polako koljemo?“

Slobodan Radulović

BORSKI GRAĐANSKI PARLAMENT

Tema: Sa čijeg  žiro računa JKP  Toplana Bor vrši isplatu zarada zaposlenima?

Razlozi za pokretanje teme:

1. Vest da je žiro račun JKP Toplane iz Bora u blokadi.

2. Opomene JKP za stambene usluge Bor građanima Bora za redovnu uplatu svih komunalnih usluga kao da se one vrše uredno.

U vezi navedenog, postavljam sledeća javna pitanja direktoru JKP za stambene usluge Bor i direktoru JKP Toplana Bor:

Na čiji se žiro račun/e JKP Toplani Bor prenose prikupljena sredstva za usluge grejanja u Boru radi isplate zarada zaposlenima?

Sa čijeg  žiro računa JKP  Toplana Bor vrši isplatu zarada zaposlenima?

Pitanja postavio: Slobodan Radulović

IZMEDjU TRI VATRE

Kako su se 1991. godine muslimanski nacionalisti na izborima dokopali vlasti u Bosni i Hercegovini, odmah je smenjen Avdo Hebib, načelnik milicije MUP-a BiH, a na njegovo mesto Alija Izetbegović je doveo drugog muslimana Jusufa Pušinu, nekadašnjeg direktora Milicijske škole. Ovo kadrovsko i nacionalno pomeranje u bosanskoj policiji deo je taktičke igre SDA da od MUP-a BiH napravi muslimansku miliciju, koja bi vremenom, prerasla u pravu stranačku vojsku. To Avdo Hebib nije uspeo da uradi, pa je zamenjen tvrdjim čovekom. Ujedno, to je i najava novih kadrovskih promena. Očekivalo se da će Alija Izetbegović i kao predsednik republike, ali i kao lider ove stranke, smeniti suviše mekanog i jugoslovenski orijentisanog ministra unutrašnjih poslova Aliju Delimustafića. Velike kadrovske promene unutar MUP-a BiH počele su odmah posle višestranačkih izbora, koji su završeni triplim nerešenim rezultatom. Partija koja se domogla presedničkog kabineta, SDA, za ministra policije postavila je Aliju Delimustafića. HDZ je za ministra odbrane imenovao Jerka Doka. Dok je SDS dobio resore kontrole ovih bezbednosnih institucija, u kojima su Biljana Plavšić i dr Miodrag Simović. A to je za SDA značilo pravo da u MUP-u BiH sva najvažnija mesta dodeli Muslimanima. Tada je u Sarajevu izbegnuto i imenovanje načelnika SDB MUP BiH, pa i načelnika SDB SSUP-a, jer je po nacionalnom ključu to trebalo da bude Srbin. Naime, prvi put posle rata dogodilo se da je u Službenom listu SFRJ objavljeno imenovanje Sredoja Novića iz MUP BiH za šefa savezne Službe državne bezbednosti, a da do njega nikada nije došlo, jer to nije bilo po volji vladajućoj muslimanskoj struji u BiH. Srbi su postavljenje Alije Delimustafića prihvatali, jer im je izgledao kao politički umerenjak. Alija Delimustafić je rodjen januara 1954. godine u Olovu. Završio je prava i neko vreme radio u SUP-u Sarajevo, potom u Domu JNA, trgovinskom preduzeću “ Voćar „, a bio je i direktor “ Geneksa „. Posao prvog policajca BiH, kažu njegovi poznavaoci, prihvatio je kao profesionalac, zato mu je i smetalo neprestano politizovanje MUP-a BiH, pa je jednom prilikom ogorčen javno izjavio:

Uslovi za očuvanje javnog reda, mira i bezbednosti u BiH nikada nisu bili gori nego početkom devedesetih godinu, jer su medjunacionalni odnosi i u ovoj republici bili dovedeni do ivice gradjanskog rata. U takvoj situaciji ministar unutrašnjih poslova Alija Delimustafić odlučio se za reorganizaciju MUP-a BiH. Formalno-pravne promene, medjutim, nisu dovele do bitnijih poboljšanja stanja u policijskim stanicama. Dr Miodrag Simović, potpresednik vlade za oblast unutrašnjih poslova javno rekao da je služba bezbednosti BiH praktično dovedena u situaciju da ne može da ostavaruje svoju funkciju. U MUP-u 41,8 odsto radnika je bez stana. U miliciji trinaest odsto radnih mesta nije popunjeno. A uskladjivanje nacionalne strukture radnika MUP-a sa nacionalnom strukturom stanovništva predstavlja, takodje, veliki problem, s obzirom da dosadašnji nacionalni sastav u stanicama javne bezbednosti neodgovara u potpunosti nacionalnom sastavu stanovništva ! A to u politici znaci, da su u mestima, gde Srbi čine većinu, načelnici, pa i milicionari, uglavnom, Muslimani, što u ovim vrućim vremenima ne daje garancije za miran i bezbedan život.

Čovek koji je prvi uspostavio vezu izmedju Zagreba i Sarajeva, odnosno HDZ-a i SDA, bio je bivši milicioner i obaveštajac SSUP-a Nurif Rizvanović. Neki sumnjaju da radi za nemačku obaveštajnu službu i da je on rukovodio akcijom dovodjenja članova IRE u redove Zbora narodne garde. Kako bilo da bilo, Nurif Rizvanović je 1991. bio glavni zagovornik stvaranja muslimanske milicije, makar i u saradnji sa bosanskim HDZ-om. Pretpostavlja se da je Rizvanović pomagao i Miru Kovaču, predsedniku opštine Posušje, da preko svoje braće Ante i Ljube Kovača iz Nemačke prošvercuju oružje, radio-stanice i lekove za “ svoju vojsku „. Ministar policije Alija Delimustafić pokušao je da se suprostavi ovoj nacionalizaciji MUP-a BiH, ali u tome nije uspeo, jer je bio neprestano okružen, uglavnom, muslimanskim kadrovima. Ti isti ljudi su 1991. godine u poverljivoj septembarskoj informaciji o bezbednosnom stanju u BiH, otkrili postojanje paravojnih formacija, ali, uglavnom, u srpskim krajevima: na Ozrenu, u Bosanskoj Gradiški, na Romaniji, na Baniji. A kada je trebalo te iste krajeve braniti od ustaških napada iz Hrvatske, MUP BiH je zakazao. Nije to bio jedini neuspeh MUP-a BiH da zaštiti srpsko stanovništvo u ovoj republici. Batinaši koji su prebili ministra za informacije Velibora Ostojića ni do danas nisu pronadjeni. U Banja Luci zu izvršena četiri atentata na srpske lidere i predsednika opštine. Napadači nisu nikada identifikovani. Zbog nepružanja pomoci Krajišnicima, Srbi u BiH su u više navrata javno izjavljivali da nemaju poverenje u MUP BiH. A to je i generalni stav dr Radovana Karadžića i Srpske demokratske stranke. Sve to ukazivalo je na mogućnost zaoštravanja situacije u BiH, pa je ministar unutrašnjih poslova Alija Delimustafić inicirao sastanak sa Petrom Gračaninom, ministrom federalne policije i generalom Aleksandrom Vasiljevićem, tada načelnikom Uprave bezbednosti SSNO. Na ovom skupu u Milićima dogovoreno je da SSUP i JNA pomognu MUP BiH tehnički i kadrovski da se suprostavi delovanju paravojski, terorista i kriminalaca. A to znači da je Alija Delimustafić i tada definitivno odbio ideju o stvaranju muslimanske milicije i hrvatske vojske, pod pokroviteljstvom SDA tj. HDZ. Time je doveo u pitanje i svoj opastanak u MUP-u BiH. Jer, ako je Avdo Hebib „pomeren“ samo zato što miliciju nije obukao u muslimansku uniformu šivenu u Sanskom Brodu, onda se logično očekivalo da će i Alija Delimustafić platiti ceh zbog svoje stranačke i nacionalne nediscipline.

U BiH, državi sa tri entiteta, sa tri kantona, tri policije i armije, stvorene su i tri (kontra)obaveštajne službe. Sa starim kadrovima SDB SSUP-a i KOS-a JNA, i takodje, na organizacionim ostacima Službe državne bezbednosti BiH u Sarajevu, i njenim odelenjima u Mostaru i Banjaluci. Kako je to izgledalo priča Petko Pele Budiša, prvi čovek Službe bezbednosti Semberskog okruga, bivši glavni inspektor Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srpske, i prvi saradnik od početka rata bivšeg ministra policije Tome Kovača :

– Rodjen sam pre 35 godina u Mrkonjić Gradu, mada sam od 1977. u Sarajevu gde sam završio školu unutrašnjih poslova na Vračama kao najbolji maturant u sarajevskoj opštini. Odmah po završetku školovanja primljen sam u Službu državne bezbednosti i verovatno sam bio najmladji operativac DB-a u tadašnjoj Jugoslaviji. Bosanska SDB je bila pretežno muslimanska, bilo je i dosta i Hrvata. Srbi su naravno bili u manjini. Medjutim, do prave katastrofe je došlo kada je na mesto nacelnika SDB-a početkom ’80. godina došao Resid Musić, koji će kasnije postati jedan od osnivača SDA, a danas je siva eminencija svega što se dešava u njegovoj rodnoj Tuzli. Kada je postao načelnik SDB-a Resid Musić je tolerisao da se službenici pozdravljaju sa „merhaba“ i maltene smo se i mi, Srbi trebali izuvati kada bismo ulazili u njegov kabinet… Užasno me je sve to nerviralo, ali sam radio svoj posao sve dok nisam 1984. godine gotovo isteran iz službe. Te godine su se u Mostaru pojavili grafiti „živela Velika Srbija“, „Dole crvena buržoazija“. A neposredno pred rat se ispostavilo da iza njih stoji jedan od osnivača HDZ-a i HVO-a, bivši pripadnik službe Jerko Kostić. Bila je to njihova akcija dezinformacija. U Mostaru sam proveo neko vreme i kada sam se vratio optužili su me za kontakte sa srpskim nacionalistima i za nekakve „malogradjanske sklonosti“, lično me je isledjivao Musić. Zabranjen mi je kontakt sa kolegama, dolazak na posao…

Rat je počeo. Kovačev školski kolega sa Više škole SUP-a u Zemunu, Jusuf Pušina, čiji kumovi žive u Beogradu i čija je supruga na početku rata uživala veliko gostoprimstvo u Srbiji, je organizovao zajedno sa Ejupom Ganićem „zelene beretke“, najčešće od grupice predratnih huligana. Na kolegijumu u Ministarstvu unutrašnjih poslova Branko Kresić, načelnik, Hrvat u lice je skresao Muslimanima da znaju kakve su akcije prisluškivanja i praćenja pa čak i postojanja spiskova za likvidaciju čelnika SDS-a i vidjenih Srba provodjene, i da se to isto verovatno sprema i Hrvatima i napustio je sastanak, tako da su u ratnom Sarajevu ostali samo muslimanski policajci. Medjutim, Hrvati su odneli sa sobom i mnogo municije, vozila, naoružanja, prebacili sve to u Hercegovinu i znatno ojačali HVO. Naime, postoji uvreženo mišljenje da su nakon povlačenja dr Karadžića na Pale sa najbližim saradnicima i srpski policajci napustili MUP. Jesmo doduše, i to u velikoj meri. Momo Mandić je bio pomoćnik ministra policije Alije Delimustafića i mada o njemu neki krugovi pričaju svašta mogu da vam kažem da sam lično u nekoliko navrata bio svedok kada je na Delimustafićeve oči Mandić cepao njegova rešenja o premeštaju srpskih kadrova na lošija radna mesta. Tu je još od srpskih kadrova značajnu ulogu od SDS-ovaca igrao i Mićo Stanišić koji je posle izbora postao načelnik sarajevske policije, a priključio nam se i Tomo Kovač, u to vreme načelnik stanice policije na Ilidži. Mićo, Tomo i ja bili smo tada nekako, frontmeni srpskog otpora u policiji, no imali smo i mnogo naših poverljivih ljudi u ilegali. Zbog mojih aktivnosti normalno je i da je moja porodica trpela. I supruga mi je bila zaposlena u DB-u, pa ju je Asim Dautbašić, tada načelnik, proglasio tehnološkim viškom. Tek kada sam im žestoko pripretio, pa čak i fizičkim obračunom jer sam majstor džudoa, a ako to ne upali i bombom, smirli su se i istog dana moja žena je dobila unapredjenje. Ali, moram da napomenem da su i Delimustafić, Dautbašić, Hebib Avdo, Juka, Caco, Ćelo i ostali bili samo figure u rukama Omera Behmana, današnjeg ambasadora Alijine Bosne u Teheranu. Pa, čak mogu slobodno da tvrdim da je i Alija bio prema njemu u podredjenom položaju.

Sve do 1994. godine muslimanska tajna policija je i funkcionisala kao bivši SDB, a onda je pod uticajem, pre svega, Irana i njegove vlade formirana Agencija za istraživanje i dokumentaciju – AID. Njen prvi načelnik bio je Bakir Alispahić, čovek blizak iranskoj tajnoj službi VEBAK, bivši ministar unutrašnjih poslova muslimanske vlade u Sarajevu. AID ima pet odelenja : obaveštajno, kontraobaveštajno, za tajne operacije, obezbedjenje rukovodstva i za tehniku. Okrivljen za tesnu saradnju sa islamskim teroristima, koje su Amerika i CIA proglasili za svoje neprijatelje broj jedan, Bakir Alispahić je smenjen, a njegovo mesto preuzeo je aprila 1995. godine Kemal Ademović, tada komandant specijalnih snaga muslimanskog MUP-a.

Ove (kontra)obaveštajne službe novih jugoslovenskih komšija nisu bile brojčano velike. Imale su od dve stotine, kao na primer, Makedonija, do hiljadu zaposlenih u Hrvatskoj. Ali su zato na raznim pozicijama, u dubini Jugoslavije imale svoje saradnike, krtice, doušnike, agente i špijune. Jedno od tih zagonetnih mesta, na kome su se strani obaveštajci okupljali bila je, na primer, Banja Koviljača, pa Subotica, Zvornik, i naravno i Beograd. Na suprotnoj strani ovim tajnim sluzbama, nalazile su se tajne policije i kontraobaveštajci Republike Srpske, Srbije, Crne Gore i Vojske Jugoslavije, koji su ih uspešno razotkrivali i hapsili. General policije Tomo Kovač je muslimanske špijune počeo da juri još po Ilidži i Sarajevu :

– Na početku rata imali smo dosta uspeha u hvatanju kojekakvih ubačenih muslimanskih špijunskih grupa, jer smo otkrivali razne strane obaveštajce koji su se predstavljali kao novinari. Kasnije smo taj posao nekako batalili zbog važnijih zadataka koje smo imali, a i zbog nerazumevanja u Vladi. Kako da kontrolišemo špijune kada je u RS bilo dozvoljeno da svako, na iole značajnijoj funkciji, može da razgovara sa strancima bukvalno o svemu. Tako, na primer, sa gradonačelnikom Banjaluke stranci razgovaraju o Mrkonjiću i Šipovu, a on nije svestan toga da je taj stranac došao sa zadatkom da baš njega podigne na nivo ovlašćenog pregovarača, da poništi RS kao državu i da se Republika Srpska kantonizuje. Ili kad ti strani medijatori dodju u Bijeljinu, pa sa tamošnjim gradonačelnikom razgovaraju o Majevici, na primer. Imali smo u Sarajevu predsednike opština koji su u trans pali kada su se rukovali sa Klintonom, jer su valjda mislili da su jako važni ljudi…Kada sam posle izbora u BiH preuzeo stanicu milicije na Ilidži provalio sam muslimanske prislušne centre. Unutar službe oni su vodili samo četvoricu ljudi koje su prisluškivali, potpuno nebitnih. To je meni nešto smrdelo. Ubrzo smo im otkrili potcentar koji je radio isključivo za SDA i u njemu prave spiskove ljudi koje su pratili i prisluškivali. Na njima je bilo oko 60 čelnika SDS-a. I mene su pratili, uvek po trojica muslimana. Oni su bili organizovani preko taksi službe. Na mom spratu je stanovao Musliman Ramiz Delalić, koji je ubio onog našeg svata Gardovića na Baščaršiji. Ja sam svako jutro ostavljao porodicu sa zebnjom da li će im se nešto dogoditi ili ne. Muslimani su pokušali tri puta da mi kidnapuju familiju. Moja supruga i deca su poslednjim avionom napustili Sarajevo. Vozili su se u gepeku aviona, pa su od mraza imali užasne posledice. Hvala bogu, sada je sve u redu. Odnedavno sam, pošto sam navikao da živim u velikom gradu žitelj Beograda, upisujem decu u školu…

Autor: Marko Lopušina, „UBIJ BLIŽNJEG SVOG I/II“

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Sledeća strana »