U ZNAK POŠTOVANJA I SEĆANJA


Добри доме Божић стиже,

Драгом Богу да смо ближе,

Да нас греје ватра света,

Да нам срећа кућом цвета,

Да крст часни коло води,

Христос се роди,

Ваистину се роди!

Честитку упутио: Слободан Радуловић

Advertisements

Ličnosti za ponos i postupci za divljenje

Ovom listom hteli smo da iskažemo poštovanje prema onima koje smo prepoznali kao posebne u 2009. godini. Čitaocima želimo da krenu stopama naših izabranika, a veličanstvenima želimo da budu s pravom ponosni na sebe i da nastave da nas inspirišu.
U našoj zemlji su nadu i inspiraciju uspeli da pronađu najbolji mladi naučnici, zatim lekari, koji ponekad za život građana i zdravstveni napredak države ne poseduju ni elementarne uslove… Srećom, u Srbiji postoje i odgovorni političari, oni koji se ne libe zaduženja i teških obaveza od kojih se svi ostali sklanjaju jer ne donose ni popularnost ni lični boljitak.
Ponosni smo i na naše sportiste koji su iz nemogućih uslova postali najbolji na svetu, na trenere i selektore koji su posrnulim sportovima vratili ugled kakav su nekada davno imali. Na našem spisku nema prvog i poslednjeg. Naših 20 veličanstvenih nisu poređani ni po kakvoj zasluzi, već po azbučnom redu na koji im počinju imena.

Brankica Stanković

Televizijska novinarka oko koje se danas najviše lomi javno mnjenje. Autorka „Insajdera” je nesumnjivo hrabra i profesionalna novinarka koja u svojim emisijama pokreće teme koje bi drugi najradije stavili pod tepih. Zbog nepotkupljivosti i istrajnosti stekla je epitet osobe autoritativnije od većine tužilaca i sudija. Od nje strepe tajkuni i pripadnici kriminalnih grupa, a kada je, nakon divljanja navijačkih grupa i ubistva francuskog navijača Brisa Tatona krenula u „obračun” sa ekstremnim navijačkim grupama, dobila je bezbroj pretnji, zbog čega je i policija bila prinuđena da joj dodeli obezbeđenje.
U B92 radi od 1997. godine, uređivala je centralnu informativnu emisiju Dnevnik Radija B92 i bila jedan od urednika nedeljne emisije „Jutopija”. Radila je kao dopisnik Švedskog radija i nemačkog WDR. Od 2004. uređuje emisiju „Insajder” koja je za godinu dana postala najgledanija dokumentarna emisija u Srbiji i najcitiranija u dnevnoj štampi. Novinarstvom je počela da se bavi 1996. godine na Televiziji Studio B posle završene škole novinarstva i od tada je dobila više prestižnih novinarskih nagrada.
Emisija „Insajder” „Tragom Ratka Mladića” osvojila je na Devetom međunarodnom TV festivalu u Baru bronzanu maslinu u kategoriji TV reportaža i ušla u konkurenciju za nagradu na najvećem evropskom festivalu – Gran pri Evrope 2004. godine. Nagradu „Dušan Bogavac”, koju za etiku i hrabrost dodeljuje NUNS, dobila je 2005. godine, a 2006. dobija nagradu „Jug Grizelj” za najviša dostignuća u istraživačkom novinarstvu.
U tradicionalnoj anketi koju svake godine na teritoriji Srbije sprovodi list „Status”, u kojoj je učestvovalo više od 100 novinara i urednika iz svih redakcija, proglašena je za najboljeg novinara 2005. godine. Godinu dana kasnije emisiju „Insajder” kolege su u istom listu proglasile za emisiju godine. Emisija se bavila ubistvom Zorana Đinđića, razotkrivanjem mafijaških klanova u Srbiji, pravosuđem, korupcijom i ratnim zločinima.

Goran Paskaljević

Uoči premijere njegovog poslednjeg filma „Medeni mesec” u Srbiji, Paskaljeviću je na 50. filmskom festivalu u Solunu uručena nagrada „Zlatni Aleksandar” za životno delo i doprinos svetskom filmu, a u Beogradu mu je priređena retrospektiva i promovisana monografija o njegovim delima.
Prema scenariju koji je napisao zajedno sa Gencom Permetijem, Paskaljević je novo delo realizovao u srpsko-albanskoj koprodukciji, a film su podržali Ministarstvo kulture Srbije, Nacionalni filmski centar Albanije i Filmska komisija „Apugla” iz Italije.
– Kada sam pre tri godine otišao u Tiranu, na njihov poziv, da predstavim filmove „Bure baruta”, „San zimske noći” i „Optimisti”, krenuo sam sa predrasudama kao i svaki Srbin, a tamo sam dočekan fenomenalno i nisam osetio animozitet prema srpskom narodu – izjavio je Paskaljević i dodao da su predrasude i loše vođena politika u prošlosti doprineli netrpeljivosti između dva naroda.
Film „Medeni mesec”, koji je na Festivalu u Solunu dobio nagradu publike za najbolji film, do sada je prikazan na festivalima u Veneciji, Torontu, Valjadolidu, Abu Dabiju i Sao Paulu, a otkupljen je za prikazivanje u Francuskoj, Austriji, Švajcarskoj, Nemačkoj i zemljama Južne Amerike. Premijera u Tirani bila je 27. novembra, a pariska premijera 14. decembra.
Paskaljević je diplomirao filmsku režiju na Praškoj akademiji, režirao mnoge dokumentarne filmove i TV drame, a prvi dugometražni igrani film „Čuvar plaže u zimskom periodu” snimio je 1976. godine. Napravio je preko 30 dokumentarnih i 13 igranih filmova. Dobitnik je mnogih prestižnih nagrada: Nagrada kritičara za najbolji evropski film 1998. za „Bure baruta”, nagrada kritičara u San Sebastijanu 1990. za „Vreme čuda”. Časopis „Varajeti” svrstao ga je 2001. u pet najboljih režisera godine. On je prvi filmski režiser koji je 2002. u Minhenu dobio nagradu Bernard Viki „Most” za humanizam u svojim delima. Novembra 2007. Paskaljević je odlikovan francuskim ordenom umetnosti i književnosti.

Draginja Đurić

Predsednica Izvršnog odbora „Banke Inteze” po šesti put zaredom proglašena je za bankara godine u izboru britanskog finansijskog magazina „Finance Central Europe”, zbog čega je, između ostalog, s punim pravom zaslužila da na „Blicovoj” listi „Sto najmoćnijih žena” u Srbiji zauzme prvo mesto. Na čelu „Banke Inteze” je od 2001. godine i pod njenim vođstvom banka je postala vodeća u Srbiji na finansijskom tržištu. Tvrdi da nikada nije osetila da je diskriminisana zato što je žena. „Banka Inteza” uložila je prošle godine 1,6 miliona evra za programe iz oblasti kulture, sporta, zdravstva, edukacije i humanitarne pomoći. Pored obaveza u banci, obavlja i funkciju predsednika UO Udruženja banaka Srbije.
– Priznanje uvek služi kao dodatni motiv da se nastavi sa daljim uspesima, da podignete lestvicu sopstvenih očekivanja na viši nivo. Moj lični uspeh proizilazi iz rezultata „Banke Inteze”. Naravno, tih rezultata ne bi bilo da nema timskog rada sa mojim saradnicima, koji su mahom mladi i veoma ambiciozni – kaže Draginja Đurić.
U svetu uspešnih, gde su uspešni muškarci mnogo više uočljiviji, na pitanje šta nju kao ženu izdvaja, odgovara:
– Tačno je da uspeh pripada muškarcima, ali uviđam da se ta predrasuda u našoj sredini menja. Moram da priznam da se nikad ne trudim da sebe pokažem kao uspešnu, već nastojim da svoj posao obavljam krajnje odgovorno i profesionalno. Naravno, taj svoj profesionalni odnos nastojim da prenesem i na svoje saradnike. Danas žene ravnopravno rukovode odgovornim i važnim poslovima i sposobne su da donose strateški važne odluke, a svoju snagu i promišljenost žene pokazuju naročito u kriznim vremenima.
Zavist, što neminovno prati svaki uspeh, kaže da nije osetila. Kada su čitaoci „Blica” birali žensku vladu Srbije, Draginju Đurić su izabrali za ministarku finansija, mada sama kaže da nije mogla ni da pretpostavi da će jednog dana biti u bankarstvu.

Drago Milutinović

Načelnik Centra za transplantaciju u Institutu za urologiju i nefrologiju Kliničkog centra Srbije, u kojem je tokom 2009. godine obavljeno 40 transplantacija bubrega. Prvi put posle dvadeset godina dogodilo se da se na Institutu za urologiju i nefrologiju urade četiri kadaverične transplantacije bubrega u istoj nedelji.
– Mogućih primalaca sa liste čekanja samo za jedan bubreg bilo je 279. Nefrolog prvo pravi kompletan skrining i odabere grupu od 20 najpodudarnijih pacijenata. Naša je obaveza da saznamo da li su oni kompletno ispitani, da li imaju neku infekciju. Pacijent pre transplantacije, pored imunološke podudarnosti za primanje bubrega, mora da ima i funkcionalne testove svih drugih organa da bi bilo moguće uspešno uraditi transplantaciju – objašnjava dr Drago Milutinović, koji je i sam potpisao karticu kojom zaveštava svoje organe. Potencijalni donori organa postaće i urolozi iz ove ustanove Radmila Blagojević i Aleksandar Vuksanović.
– U našoj zemlji je oko 3.500 ljudi na redovnoj dijalizi, a od toga je oko 1.500 osoba na vejting listi za transplantaciju – kaže dr Drago Milutinović, napominjući da naša zemlja nema problema sa kadrovima koji rade transplantacije, ali da je problem u tome što nemamo adekvatno prijavljivanje moždane smrti, kao i to što rodbina u velikom broju slučajeva neće da odobri da se izvadi organ njihovom srodniku u stanju moždane smrti kada oporavak nije moguć.
– Recimo da do nas na vreme stigne 50 odsto prijava moždane smrti, od toga u 25 odsto slučajeva rodbina daje pristanak. S obzirom na to da postoje aparati koji mogu da potvrde moždanu smrt, trebalo bi da smo bolje organizovani i da službe koje se time bave prijavljuju moždanu smrt na vreme – kaže dr Milutinović. On napominje da u slučaju moždane smrti oporavak pacijenta nije moguć, ali njegovi organi mogu da spasu mnogima život, u prilog čemu podseća da je čak i papa 2000. godine dao blagoslov na ovaj vid lečenja.

Dušan Ivković

Vratio se u srpsku košarku u vreme njene najveće krize. Selektor Srbije prihvatio se teškog posla i uspeo da vrati ugled košarkaškoj reprezentaciji. Jedan od najuspešnijih evropskih trenera, predsednik Svetske trenerske organizacije, selektor nacionalnog tima Srbije, dobitnik ordena Nemanje, košarkaški misionar… Ogromno znanje, originalnost, odlučnost, nepogrešivost u selekciji samo su neki od detalja iz lične karte Dušana Ivkovića. U reprezentaciju je uneo najveću dozu svog karaktera i preneo na igrače nepokolebljivost, pa je ove godine sa podmlađenim timom neočekivano osvojio srebrnu medalju. Izborio se za povratak košarke na veliku scenu, a pri tom je školovao trenerski kadar. Predsednik je Udruženja košarkaških trenera Srbije, član Stručnog saveta KSS.
Kompletnu igračku karijeru proveo je u Radničkom, igrao na poziciji beka, organizatora igre. U prvoj sezoni potpuno profesionalnog bavljenja trenerskim poslom uzeo je tri trofeja. Jedini je trener koji je osvojio sva četiri evropska klupska trofeja, što je još zanimljivije, sa četiri potpuno različita kluba. Tvrde da uvek zna šta hoće i da ne troši velike reči. „Moj je posao da pronađem ulogu svakome u timu koji vodim, da svako pruži svoj maksimum i kada oni to uzvrate, to je njihov uspeh. Ne zameram ni onima, iako mi je to strano, koji kažu: ja sam dobio, ja sam te stvorio… Kod mene je uvek: ja sam ti dao šansu, ti si je iskoristio, ti si dao svoj maksimum”, priča o viđenju uloge trenera i selektora.
Najmlađi sin u šestočlanoj građanskoj porodici, odrastao je na beogradskom Crvenom krstu. O odnosu prema politici je rekao: „Da, recimo, kuću nisam podigao u Medakoviću, da sam prihvatio od vlasti plac na Dedinju koji mi je nuđen, verovatno bih morao da ispratim određene stvari, da budem neki savetnik.”

Đule Van Gog

Bavljenje rokenrolom u Srbiji nije lako rabota, štaviše to je posao bez adekvatne novčane satisfakcije, borba sa vetrenjačama kiča i nekog čudnog sistema vrednosti. U toj i takvoj borbi Zvonimir Đukić Đule (46), frontmen sastava „Van Gog”, godinama istrajava kao čuvar vatre beogradskog i srpskog rokenrola koja se, ruku na srce, ne razgoreva kao nekad.
Za neke priča o Đuletu i njegovom „Van Gogu” počinje pre dve godine, sa danom kada su dobili MTV nagradu. Za većinu, priča o njemu datira početkom devedesetih, kada je obnovljeni „Van Gog” objavio promo singl „Gubiš me” i album „Svet je moj”, gde se Đule prvi put ogleda u ulozi pevača. Uz pomoć Srboljuba – Srbe Radivojevića, bubnjara, i kasnije basiste Dejana Ilića Cvike, Đule kreće na rokenrol misiju koja i dalje traje.
– Samo sam hteo da budem tamo gde me niko ne pita gde sam i šta sam. Odrastao sam u porodici gde su me roditelji, hvala im na tome, otpustili u pravom trenutku pošto su mi prethodno dali sve od sebe. Kućno vaspitanje s kojim svako izađe na ulicu i onda mora sam da odabere put – govorio je Đule.
Tačno tri godine posle objavljivanja diska „Kolo”, posle kojeg je održao preko sto koncerata, uključujući i nastup u „Areni” pred 15.000 ljudi i u Minhenu dobio MTV nagradu početkom 2009. godine, Đule se vratio novim studijskim albumom „Lavirint”, koji je za mesec dana prodat u više od 100.000 primeraka. Usledila je turneja po Srbiji i regionu, rasprodati spektakli u halama širom eks-Ju i onda veliko finale – šou u krcatoj „Areni” 28. novembra, koji se danima prepričavao kao jedan od najboljih nastupa domaćih muzičara ikada i kao prava stvar za poređenje sa svetskim zvezdama.
Đule, otac tinejdžera Simona i jača polovina životnog dueta sa skromnom Julijom, ne skreće sa svog kursa. Rokenrol kursa. I za to mu treba skinuti kapu.

Iva Nikolić

Velika drama u niškoj višespratnici u centru grada iznedrila je istinskog heroja – četrnaestogodišnju Ivu Nikolić, zahvaljujući čijoj prisebnošću i odvažnošću su, sem njenog, spaseni i životi njene dve mlađe sestre, od kojih je najmlađa u trenutku požara i spasavanja imala samo osam meseci. Požar je oko 7.50 izbio u stanu na trećem spratu zgrade, a čim se osetio dim mnogi stanari su pohitali niz stepenice i uspeli da izađu iz zgrade. Zgrada se ubrzo ispunila dimom, pa se kroz hodnik više nije moglo, a jedino rešenje bio je izlazak na krov, što je Iva odmah shvatila.
Tog jutra sestre su spavale kada je osmomesečna Sanja počela da kašlje, probudivši Ivu i Minu. Devetogodišnju Minu i osmomesečnu Sanju, koju je uzela u naručje, Iva je pribrano odvela na krov susedne zgrade, odakle su ih kasnije evakuisali vatrogasci. Njihovi roditeljima u vreme izbijanja požara nisu bili u stanu, a Iva je posle podviga ispričala:
– Mina me je probudila jer je osetila dim. Izašla sam u hodnik, ali od dima nije moglo da se diše, a počeli su da pucaju i prozori u zgradi! Mnogo smo se uplašile. Sanja je spavala, čvrsto sam je uzela u naručje, bilo mi je bitno da se spasemo od gušenja od dima i vatre koja je mogla da i zahvati i naš stan. Deda Slobodan nam je pomogao da pređemo na krov zgrade, gde smo sačekali da vatrogasci dođu po nas. Deda je ostao. Rekao je: Spasite prvo decu, a ja ću posle…
Potom je usledila dramatična evakuacija dece sa krova zgrade. Vatrogasci su sa specijalnog vozila podigli visoku platformu sa korpom do vrha zgrade. Iva je pažljivo, stojeći na samoj ivici krova, vatrogascu najpre predala bebu, a potom pomogla i sestri Mini da pređe u korpu. Zatim je i sama pružila ruke vatrogascu i obrela se na sigurnom. Ostala je ispred zgrade i pronašla dedu koji je uspeo stepenicima da nekako izađe iz zgrade.

Milica Delević

Direktorka Kancelarije za evropske integracije Vlade Srbije mesecima je strpljivo, u saradnji sa partnerima iz Brisela, pripremala dokumenta i procedure neophodne za put Srbije ka Evropskoj uniji. Zbog obima i značaja posla koji je obavila, čestitke iz EU nisu izostale. Prema izboru nedeljnika „Vreme”, Milica Delević proglašena za ličnost godine većinom glasova članova uredništva ovog nedeljnika, a kriterijum za nagradu je pozitivan doprinos unapređenju društvenih institucija u javnom interesu.
Na pitanje šta to Srbija dobija približavanjem EU, svojevremeno je odgovorila:
– Prednosti evropske Srbije su stabilniji, predvidiviji, bogatiji i bezbedniji život. To su, mislim, i razlozi zbog kojih se građani Srbije od oktobarskih promena 2000. godine većinski opredeljuju za evropske integracije. Jednostavno, kada pogledate zemlje koje su se priključile EU u prethodnim ‘talasima’ proširenja, prilike u njima nisu idealne, puno je stvari koje bi njihovi građani i dalje želeli da unaprede, ali je nesporno da su ulaskom u EU postale članice zone mira, stabilnosti i prosperiteta i da se možda razlikuju po pitanju budućnosti ove organizacije, ali svakako računaju na svoje članstvo u njoj.
Na mestu direktorke Kancelarije za evropske integracije nalazi se od oktobra 2008. godine. U Kancelariju je prešla sa mesta pomoćnice ministra spoljnih poslova Srbije. U vreme državne zajednice Srbije i Crne Gore nepunu godinu dana bila je na funkciji direktorke Kancelarije SCG za pridruživanje EU, koju je napustila, kako je izjavila, jer nije verovala u opstanak državne zajednice.
– U mom slučaju, smatram da je moć zapravo u timu s kojim radim. Moć definišem kao sposobnost da se postigne ono što se želi. Da se ostvari cilj. Moj cilj, kao i cilj čitavog mog tima, jeste Srbija i njeno približavanje EU, a moć je snaga da na tome radimo i da to i ostvarimo – izjavila je posle saznanja da po mišljenju žirija „Blica” spada među žene sa najviše moći i uticaja u zemlji.

Mirko Đorđević

Apsolvent Biološkog fakulteta u Beogradu, pobednik Internacionalnog „FameLab” (Laboratorija slavnih) festivala održanom u britanskom gradu Čeltnemu na kojem je nastupio s temom „Seksualna selekcija”. Cilj takmičenja „Laboratorija slavnih” je da podrži mlade naučnike od 18 do 35 godina kako bi vizijom nauke 21. veka inspirisali i izazvali maštu kod publike. Naučni festival u Čeltnemu se održava četiri dana, a predavači su najpoznatiji naučnici iz cele Britanije koji obuhvataju spektar svih prirodnih nauka. Mirko objašnjava da je prava svrha takmičenja da se pronađu mladi koji će biti naučni lideri u svojoj zemlji i koji će učestvovati u podizanju naučne svesti kod sugrađana.
– U Srbiji postoji veliki jaz između naučnika i nauke s jedne strane i stanovništva i medija sa druge. Taj jaz je meni potpuno nelogičan jer kako lekari postoje zarad pacijenata, tako naučnici postoje zarad obrazovanja. Ovo takmičenje pruža mladim naučnicima komunikatorske veštine kako bi znali kako da komuniciraju s medijima i publikom, kako da učestvuju u podizanju naučne svesti svoje zajednice. Samo tako će ljudi razumeti zašto je ekologija važna, kakve su posledice klimatskih promena, šta je genetički modifikovana hrana… – kaže Đorđević.
Skromni mladić, rođen 1986. u Požarevcu, planira da nakon studija ostane u Srbiji, a sanja da izgradi istraživački centar u blizini nekog jezera okružen prirodom koji će okupljati mlade naučnike iz svih oblasti, kao i umetnike, filozofe, književnike, muzičare.

Nađa Higl

Dvadesetdvogodišnja devojka iz Pančeva prva je plivačica sa prostora Srbije koja je postala prvakinja sveta. Izronila je iznenada, sasvim nepoznata za plivački svet, i na šampionatu u Rimu trijumfovala na 200 metara prsno. Njene fotografije osvanule su na naslovnim stranama, vesti o njoj obišle su svet, sportski analitičari bavili su se njenim stilom, tempom i rezultatom, magazini su se utrkivali ko će pre da objavi kada je prohodala, proplivala, prvi put skočila u bazen, kada se prvi put zaljubila… Opsedali su njen stan u Pančevu, pratili je u stopu, hvatali njen lepi profil, prozvali je srpska Pipi Duga Čarapa, opisivali njene pegice, beležili svaku njenu reč…
Za dva minuta, dvadeset i jednu sekundu i šezdeset i dve stotinke njen život se nepovratno podelio na onaj pre nego što je skočila u bazen i onaj kada je iz njega izašla kao prvakinja sveta, sa zlatnom medaljom oko vrata. Rođena je 2. januara 1987. godine u Pančevu kao drugo dete Snežane i Dragana Higla. Porodica Higl poreklom je iz Nemačke, odakle su se početkom dvadesetog veka doselili u Travnik, a potom u Pančevo, gde se Dragan upoznao sa Zrenjaninkom Snežanom i oženio se. I sva njegova familija živi na ovim prostorima. Za Nemačku ga samo veže prezime Higl, koje znači „brežuljci”, „brdašca”. Tako su im decu od milja zvali.
Prva medalja stigla je pre nego što je Nađa napunila deset godina. Tada je već postavila neke rekorde koji nisu oboreni ni do danas. Dva sata dnevno provodi u teretani, a četiri u bazenu. Bilo je trenutaka kada ju je hvatala malodušnost i kada je želela da odustane. Dešavalo se to onda kada je ustajala u šest sati ujutro i po hladnoći putovala do bazena, pa ulazila u gotovo hladnu vodu. Ali onda bi stizali uspesi pod kojima je nestajala kolebljivost. Uz obavezan ritual pred svako takmičenje – slušanje muzike. I uvek su to AC/DC, „Rolingstonsi” i „Dorsi”.

Nenad Vranješ

naučnik iz Beograda, jedan od učesnika u najvećem svetskom naučnom projektu – superakceleratoru Evropskog instituta za istraživanja u oblasti fizike (CERN) koji se nalazi kod Ženeve. Posle više od godinu dana pauze uzrokovane havarijom, CERN je obnovio rad, a istraživanja su krenula u dobrom pravcu. U timu od više hiljada naučnika nalazi se i sedmoro sa Instituta za fiziku u Beogradu. Najveće očekivanje naučnika je vezano za nadu da bi jednog dana, ako neke pretpostavke budu eksperimentalno potvrđene, čovečanstvo moglo u potpunosti da reši energetske probleme.
Trenutno su naučnici obuzeti potragom za kvantnom česticom, poznatom kao Higsov bozon. To je najveći poduhvat koji je ikad zamišljen. Kroz tunel koji je dugačak 27 kilometara i nalazi se na 100 metara dubine, ubrzavaju se snopovi protona u oba pravca: jedan u pravcu kretanja skazaljke na satu, a drugi u suprotnom. Kada se postigne određena energija, izvodi se sudar ta dva snopa. Ideja je da se pronađe minimalni broj čestica od kojih je sazdana materija, kao i interakcija između njih.
Uz Nenada je u Ženevi i Marija Vranješ-Milosavljević, takođe naučnik angažovan na ovom projektu, s kojom je Nenad sklopio brak mesec dana pre zajedničkog odlaska u Ženevu. „Drago mi je da mogu da učestvujem u ovako značajnom projektu. Mislim da je važno da u ovakve projekte budu uključeni srpski naučnici i naučne institucije. Velike su mogućnosti koje pruža rad na ovakvom eksperimentu jer najveći broj naučnika dolazi iz najjačih svetskih centara u Evropi, SAD i Japanu. Mogućnosti da se nešto nauči i doprinese nauci su ogromne, često veće nego u nekim drugim naučnim oblastima. Projekat „Atlas” na kojem mi radimo angažuje skoro 3.000 naučnika, a pošto i moja supruga Marija radi na „Atlas eksperimentu”, boravak u CERN-u nam ne pada teško”, kaže Vranješ.

Nemanja Vidić

Fudbaler Mančester junajteda i reprezentativac Srbije u izboru FIFA je uvršten u idealan svetski tim godine. Svojim igrama i ponašanjem direktno je pomogao da veliki engleski klubovi otvore vrata našim igračima, pa su u Čelsi stigli Ivanović i Matić, a Zoran Tošić u Mančester junajted. Vidić je ponovo imao izuzetnu sezonu – osvojio je titulu prvaka Engleske treći put uzastopno, uzeo je i pehar Karling kupa, stigao do finala Lige šampiona, ali mnogo značajnija su lična priznanja – u 2009. je izabran za igrača godine Mančester junajteda, igrača godine u Premijer ligi, treći put uzastopno je u timu godine na Ostrvu, dobitnik je velike statue „Ser Mat Bejzbi”. Odnosom prema poslu popravlja sliku o srpskim igračima, a o uvažavanju u Mančesteru govori i podatak da je nosio kapitensku traku. Među prilično strogim navijačima Mančestera stekao je kultni status sličan onom koji je imao legendarni Stiv Brus. Upućeni tvrde da Vidićevo umeće na fudbalskom tržištu danas vredi više od 35 miliona evra, a stručnjaci ga svrstavaju među najbolje defanzivce koji su ikada igrali na „Old Trafordu”.
U Britaniji je izgradio imidž uspešnog sportiste, ali pre svega porodičnog čoveka. Retko se viđa na žurkama i u noćnom provodu. Njegovo objašnjenje ja kratko: „Jednostavno, takav sam.” Ne pristaje da priča o sebi van fudbala. Kaže da mu je porodica veliki oslonac u životu, da ga uloga oca čini jačim na terenu i da svoje slobodno vreme najradije provodi sa suprugom Anom i sinovima Lukom i Stefanom. To je princip Vidić, kojim se rukovodi od početka karijere. Tako su ga, kaže, učili roditelji – otac Dragoljub, nekadašnji radnik Valjaonice bakra, i majka Zora, bankarska službenica. Njegova supruga je takođe Užičanka. Venčali su se na Zlatiboru 15. jula 2006. u hotelu „Srbija”. I uvek daleko od očiju javnosti, trudeći se da privatni deo života sačuvaju samo za sebe.

Novak Đoković

Najbolji srpski teniser koji je odavno izrastao u jednog od najboljih tenisera na svetu. Na najlepši način ispisuje istoriju belog sporta u Srbiji i iskreno, punim srcem, proslavlja zemlju koju predstavlja. Treći igrač sveta poneo je titulu najboljeg promotera Srbije na godišnjoj dodeli nagrada „Najbolje iz Srbije” koju su organizovali Ministarstvo trgovine, Privreda komora i ekonomski dnevnik „Privredni pregled”. Osvajač je 16 singl titula, od kojih je šest masters titula i jedna grend slem. Ove sezone zaradio je samo na turnirima 5.476.471 dolar, a ukupno u karijeri 15.984.098. Sa ocem Srđanom pokrenuo je više poslova u Srbiji. Đokovići su u maju organizovali u Beogradu teniski turnir „Srbija open”, koji je uveo našu zemlju na tenisku mapu sveta. Nagradni fond bio je 500.000 dolara, a za organizaciju su dobili sve pohvale od ATP.
– Nikad mi se neće izbrisati iz sećanja kada mi je četvorogodišnji dečak došao u kamp sa teniskom torbom uredno spakovanom za pravi profi trening. Pitala sam ga ko mu je spakovao torbu, on je odgovorio da je to sam učinio. Na pitanje šta želi da postane kad poraste, bez razmišljanja je rekao: „Prvi reket sveta” – ispiričala je o Novakovom početku legenda jugoslovenskog tenisa Jelena Genčić.
Upravo zbog Novaka Đokovića mnogi dečaci u Srbiji su fudbalsku i košarkašku loptu zamenili reketom, a njegove mečeve i pohode na titule prate sve generacije. U medijima ističe da je u nastupima za reprezentaciju bar podjednako motivisan kao i na najvećim svetskim turnirima. Učestvuje na humanitarnim turnirima u zemlji i u inostranstvu, a postao zaštitno lice mnogih srpskih firmi, ali i svetski poznatih marki.

Oliver Dulić

Od kada je u politici, za njega se nije vezala nijedna afera, čak nijedna intriga. Građani njegovo ponašanje i rad ocenjuju pozitivno, deluje kao političar razlike, kultivisanog jezika, izuzetnog vaspitanja i odmerenosti. Subotičani za njega kažu da je „čovek koji se ne zna svađati”. Tolerantan, ali ne i mekan. Ministar za životnu sredinu i prostorno planiranje, kao političar, pokazao je da zna da bez mentalne ekologije, čišćenja misli i deponija svesti ne može imati uspeha čak ni velika akcija „Očistimo Srbiju” koju je snažno pokrenuo.
Upravo ova akcija uspela je da promeni mišljenje javnosti, da se u svesti građana promoviše kao tema koja nema vrednost jednog trenutka, već je od dugoročnog interesa čitave zajednice. Prema istraživanju koje su među građanima čitave Srbije sproveli agencija „Medium Gallup” i „Blic”, upravo je akcija „Očistimo Srbiju” izabrana među pet najvažnijih događaja u zemlji tokom 2009. godine, a iza ukidanja viza za putovanje u zemlje EU, ova akcija je ocenjena je kao drugi pozitivan događaj po važnosti.
Kao ministru Duliću nije bilo teško da lično obilazi deponije, priobalja zagađenih reka, smetlišta po gradovima… lično proveravajući u kojoj meri se realizuju projekti čišćenja zemlje. U protekloj godini u Srbiji je uklonjeno više od polovine ilegalnih deponija, a preko 70 odsto građana navelo je da ekološki problemi ne mogu da čekaju da privreda stane na noge kako bi se vodila bitka za čisto okruženje.
Diplomirao je u vreme NATO bombardovanja, kada je ogroman broj mladih ljudi napuštao zemlju. Pošto je izgledalo da su sve nade za rušenje Miloševićevog režima propale i on odlučuje da ode. Dobio je posao i stipendiju za dalje školovanje i otputovao u Norvešku. U avgustu 2000. u kompjuteru je zatekao kratki mejl: „Mislim da ćeš se kajati ako se ne vratiš jer ovo će biti vreme kada ćemo srušiti Miloševića”. U potpisu, Zoran Đinđić. Nije mogao da odoli…

Petar Srnić

Penzioner iz Beograda poreklom iz čačanskog sela Ostra odlučio je da u zadužbinu Beogradskom univerzitetu ostavi tri stana u centru Beograda, čija je vrednost oko pola miliona evra. Dva stana na Vračaru kod hrama Svetog Save i jedan na Crvenom krstu izdavaće se po komercijalnim uslovima, a novac će biti uplaćivan za stipendije najboljim studentima iz Moravičkog okruga. Srnić je radio 57 godina, prvo kao šef računovodstva u Fabrici motora „25. maj” u Rakovici, potom kao direktor „Privredno-finansijskog vodiča”, a nakon toga je pokrenuo sopstveni biznis osnivanjem izdavačko-štamparskog preduzeća.
U dogovoru sa suprugom Paulinom, koja je u međuvremenu preminula, i kćerkom Svetlanom, odlučio je da imovinu koju je stekao ostavi Univerzitetu u Beogradu. Pre godinu dana sačinjen je testament da će posle smrti poslednjeg člana porodice tri stana na reprezentativnim lokacijama u Beogradu biti predata na korišćenje ovoj naučnoj ustanovi.
– Stanovi bi se po tržišnim cenama izdavali uglavnom strancima turistima, a od prihoda bi se isplaćivale stipendije najboljim studentima. Moja želja je da to budu mladi ljudi iz Moravičkog okruga, odakle i sam potičem. Prema mojoj računici, od tog novca moglo bi da se stipendira oko 20 studenata mesečno – kaže Petar Srnić, dodajući da u njegovoj porodici nije bilo dileme po pitanju ove odluke, kao ni u koje svrhe bi novac trebalo da se usmeri.
– Donatori se obično odlučuju da novac daju bolnicama i crkvi. To je, naravno, za poštovanje, ali smatram da je, ukoliko zaista želite da pomognete svojoj zemlji, najbolji način da to učinite kroz ulaganje u mlade ljude, a znanje je najbolja investicija – kaže Srnić.

Radomir Antić

Selektor fudbalske reprezentacije Srbije prvo je uspeo da posle dugog rezultatskog tavorenja popravi stanje i atmosferu u nacionalnoj selekciji, a potom je 2009. radom, ponašanjem i idejama vratio ugled nacionalnog tima, izborio direktan plasman na Svetsko prvenstvo, vratio navijače na stadion i inicirao uvođenje niza novina u srpski fudbal. „Ja sam ambiciozna osoba i na kraju, da budem iskren, moja ambicija je mnogo veća od samog plasmana na Svetsko prvenstvo”, kaže. Bez predaha je držao seminare trenerima, sa svojim timom učestvovao u humanitarnim akcijama, posećivao škole, izgrađene objekte po Srbiji i koristio svaku priliku da ostvari direktan kontakt sa svojim narodom. Zahvaljujući ostvarenim rezultatima u kvalifikacijama za Mondijal, u Fudbalski savez Srbije uneo je nekoliko miliona evra, privukao sponzore i pridobio pažnju Ministarstva za sport, koje u prethodnim godinama nije pomagalo fudbalu.
Antić je, pri tom, u svojim ocenama i procenama ostao realan i nenametljiv. Niti previše hvali postignute rezultate, niti se ističe lažnom skromnošću koja bi mogla da mu posluži kao alibi u slučaju neuspeha. Rođen je 1948. godine u Žitištu, a igračku karijeru ostvario je u Slobodi iz Užica, potom u Partizanu, a u inostranstvu je nastupao za Fenerbahče, Saragosu i engleski Luton. Kao igrač je imao samo jedan nastup u reprezentaciji – 1973. godine. Za razliku od igračke, trenerska karijera je impresivna. Vodio je ekipe Saragose, onda Reala iz Madrida, pa Ovijeda, Atletika, potom se opet obreo u Ovijedu, zatim prešao u Barselonu i nakon toga preuzeo Seltu. Najveći uspeh mu je, verovatno, dupla kruna koju je osvojio sa Atletikom iz Madrida. Antić je u karijeri fudbalskog trenera zabeležio jedinstven uspeh – prvi je i do sada jedini trener koji je vodio tri najveća španska kluba: Atletiko, Real i Barselonu.

Rasim Ljajić

Političar sa „prve borbene linije”, na položajima i mestima kojih se drugi klone i izbegavaju. Za 18 godina, koliko se bavi politikom, nije se promenio, u čemu je izuzetak. Bez arogancije i samovažnosti koja dolazi s funkcijama. Bez nadmenosti, nedodirljivosti i viška sujete karakteristične za političare. Sa stalnom mišlju da će se sve to sa politikom jednog dana završiti. Rasim Ljajić je jednostavan čovek i racionalan političar.
Posle petooktobarskih promena izabran je za ministra za nacionalne i etničke zajednice u Vladi SRJ, a nakon izbijanja krize na jugu Srbije, u decembru 2000. godine, imenovan je za potpredsednika Koordinacionog tela za opštine Preševo, Bujanovac i Medveđa. U avgustu 2001. godine postaje potpredsednik Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju. Od 2003. godine je ministar za ljudska i manjinska prava u Savetu ministara SCG. Od jula 2004. godine predsednik je Nacionalnog saveta za saradnju sa Tribunalom u Hagu, a od jula 2006. koordinator za sprovođenje akcionog plana za završetak saradnje s tim sudom. Od 2008. ministar je rada i socijalne politike u Vladi Srbije. Za njega su uvek bili rezervisani najteži i najdelikatniji zadaci. „Sve što nisu imali gde”, govorio je, „sve su to bila ljudska prava – i readmisije su ljudska prava, i ekstradicije i transfer osuđenih lica… Šta je bio moj izbor – da kažem da to neću da radim i dam ostavku ili da prihvatim”.
Ima imidž odmerenog političara koji ume da napravi gest. Uz to, napravio je stranački rezultat u Sandžaku, do čega mu je izuzetno stalo. Ono što mu je nekada izgledalo nepomirljivo, danas funkcioniše zajedno. To doživljava kao lični uspeh. Ponekad je umoran od svega, ali u šali kaže da ti problemi nastaju kod muškaraca kada im godine pređu broj cipela. Trudi se da živi normalno. Ne pije, ne puši, posvećen je porodici, osetljiv je i nije oguglao na prljavštine javnog života.

Rodoljub Šabić

Povereniku za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti uručena je nagrada „Vitez poziva” nevladine organizacije Liga eksperata za doprinos društvu. „Vitez poziva” se dodeljuje za značajan stvaralački opus, saglasnost profesionalnog znanja i savesti, moralni integritet i časno delovanje i ponašanje.
„Srbiji su neophodni brzi i znatno bolji rezultati u borbi protiv korupcije. To zahteva energičnije preduzimanje svih raspoloživih mera u okviru kojih nezaobilazno mesto mora da ima kontrola javnosti nad radom vlasti i javnih preduzeća”, rekao je Šabić povodom Međunarodnog dana borbe protiv korupcije, napominjući da deklarativno zalaganje za borbu protiv korupcije mora da bude potvrđeno pre svega spremnošću odgovornih da svoj rad u svakom trenutku izlože kontroli nadležnih organa, a posebno javnosti. Prema njegovim rečima, „neodgovorno je zatvarati oči pred činjenicom da u toj oblasti postoje više nego ozbiljni problemi, kao i da je evidentna nespremnost mnogih u vlasti da svoj rad izlože bilo kakvoj kontroli”.
Rodoljub Šabić je nebrojeno puta naglasio da su korupcija i interesi moćnih grupa najveći problemi u funkcionisanju pravne države, a ove godine istakao da svoju obavezu podnošenja izveštaja Republičkoj upravi za javne nabavke od 12.000 ustanova i pojedinaca već godinama ispunjava jedva 2.000 njih i dodao da „čak tri četvrtine funkcionera koji imaju obavezu prijavljivanja imovinskog stanja, to ne čine”.
Potres koji je izazvao izveštaj Državne revizorske institucije (DRI) na osnovu uvida u samo 25 odsto budžeta, logična je posledica takvog stanja stvari, smatra Šabić i kaže da je neshvatljivo da DRI trpi kritike zbog izlaganja svog izveštaja javnosti jer je transparentnost upravo ono čemu društvo teži.
Narodna skupština Republike Srbije 22. decembra 2004. godine ga je izabrala za poverenika za informacije od javnog značaja. Za svoj rad dobio je brojna priznanja stručne i šire javnosti, uključujući i formalna godišnja priznanja – specijalnu povelju Udruženja novinara Srbije (2006), ličnost godine u borbi za slobodu medija po oceni misije OEBS-a (2007), nagrada „Naj Evropljanin” za sprovođenje „najevropskijeg” projekta za projekat implementacije Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja (2008).

Sandra Sudimac

„Ne postoje reči kojima bih opisala bol i prazninu koju moja porodica i ja osećamo nakon gubitka osobe koje nam je značila najviše u životu. U svoj toj nesreći, ponosni smo što smo smogli snage da budemo ljudi, da budemo humani i pružimo drugim ljudima šansu da nastave dalje. Zahvaljujući mojoj majci, tri čoveka nastaviće svoje živote, a postupili smo tako jer znamo da bi to bila i njena odluka”, rekla je Sandra Sudimac iz Novog Sada, ćerka preminule Verice Sudimac, čiji su članovi porodice odlučili da dozvole doniranje organa.
Verica Sudimac preminula je od moždanog udara, a kako su njeni organi sačuvali svoje vitalne funkcije, lekari Kliničkog centra Vojvodine konsultovali su se sa članovima porodice o mogućnosti da doniraju njene organe. Zahvaljujući Sandrinom pristanku, kao i pristanku njene sestre Silvije i oca Milana, na taj način su spasena tri života.
– Neki će reći da je to najteža odluka koju čovek može da donese. Naravno da nismo bili spremni na to, ali kada smo se suočili sa istinom, uvideli smo da postupamo na najbolji mogući način. Sada mogu samo da zamislim sreću tih ljudi koji su saznali da im je pružena nova šansa za život, sreću njihovih majki, očeva, sestara… i zaista bih volela da ih jednog dana upoznam i vidim osmehe na njihovim licima – rekla je Sandra, apelujući na sve ljude da ne budu sebični, već da nađu snage i shvate da doniranjem organa čine najplemenitije delo.

Zoran Milošević

Klinički centar Vojvodine ove je godine dokazao da je, ako ne najbolji, a ona najozbiljniji kandidat da u budućnosti postane najbolji centar za transplantacije u Srbiji. Glavna zasluga za to pripada profesoru Zoranu Miloševiću, šefu Transplatacionog tima. Doktor Milošević bio je glavni zagovornik formiranja Donatorskog centra Vojvodine.
Odlučili su da ne čekaju zakonska rešenja na nivou države, nego da pokušaju da nađu rešenje na regionalnom nivou. Krenulo se sa akcijom „Šansa za novi život“ u okviru koje je do sada donatorske kartice potpisalo preko 4.200 ljudi.
– Bitno je da se kod ljudi stvori svest o potrebi doniranja organa, jer bez toga nema ni spasavanja života – kaže doktor Milošević.
Šef tima za transplantacije često zna da kaže da je Novi Sad pre 15 godina bio drugi centar u bivšoj Jugoslaviji po broju transplantacija i da je cilj da se vrate na stare dane slave. Rekli bismo da su na dobrom putu – od kada je otvoren Centar za transplatacije u Novom Sadu transplantirano je pet jetri i 22 bubrega. Ali, to, na žalost, nije dovoljno, jer samo u Vojvodini na transplantaciju bubrega čeka više od 200 ljudi, a desetak osoba čeka novu jetru.
Rad profesora Miloševića ove godine je bio posebno interesantan medijima i stručnoj javnosti posle odluke porodice Sudimac da doniraju organe svoje majke, koja je umrla od posledica moždanog udara i na taj način spasu ljudske živote. Sve tri transplantacije lično je obavio doktor Milošević. Operacije su trajale petnaest sati, jetru je dobio jedan 55-godišnji Novosađanin, a njegov sugrađanin i jedan Subotičanin bubrege.

Izvor informisanja: http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/170809/20-velicanstvenih

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

SREĆNA SVIMA NOVA 2010. GODINA

Slobodan Radulović

SOLARNA UMESTO NUKLEARNE ENERGIJE

Prof. dr Branko Lalović bio je 80-ih godina stručnjak br.1 u celom svetu po pitanju primene solarnih ćelija za dobijanje električne energije i autor tog patenta. Zato je bio jedan od kandidata za dobijanje Nobelove nagrade iz fizike, koju bi garantovano dobio da je poživio još malo. On je takodje i autor odlične knjige, koju sam tada kupio, o primeni solarne energije za grejanje individualnih kuća. Imao je desetak detaljno uradjenih projekata, koje je prodavao u okviru knjige „Naš Stan – Hiljadu projekata“. Posle njegove smrti, postepeno je splasnulo interesovanje za primenu solarne enrgije, tako da smo trenutno na nivou Bantu crnaca.

Nažalost, Srbi su nemilosrdni prema svojim velikanima. Negde 1985. godine, u Ministarstvu energetike obelodanili su ideju da se u SFRJ napravi DVADESET nuklearnih centrala (uglavnom u Srbiji?!), vrednosti 100 milijardi tadašnjih dolara. Tu ideju su forsirali iz Evropske Unije, da bi obezbedili električnu energiju za celu Evropu, a podržali su je naši alavi političari, koji su očekivali ogroman mito (od bar nekoliko milijardi dolara). Prof. Lalović je veoma oštro reagovao u intervjuu u listu „Politika“. Sledećeg dana, jedan od ministara je podržao izgradnju nuklearki. Trećeg dana, pojavio se i intervju sa prof. dr Vladom Ajdačićem, kumom prof. Lalovića. Očekivao sam oštar članak, ali nije bio takav. Četvrtog dana, pojavio se demanti prof. Ajdačića, koji glasi: „Juče je izašao intervju samnom o izgradnji nuklearki, ali je verovatno omaškom izostavljena poslednja rečenica, koja glasi: „Ja sam STRIKTNO protiv izgradnje nuklearki u SFRJ.”.

Posle toga, nije bilo novih članaka u “Politici”, ali je kazna usledila u roku od nekoliko dana. Povećali su benificirani radni staž na dve godine za godinu u „Vinči“ , da bi njih dvojicu odmah oterali u penziju, u naponu snage. Oni nisu hteli da uzmu rešenja za penziju, navodeci da nisu svo vreme radili u takvim uslovima. Sutradan su zatekli radne stolove u hodniku. Prof. Lalović je zaprepašćeno pogledao sto i odmah otišao u zgradu sa nuklearnim reaktorom. Pritisnuo je šifru za otvaranje vrata i ušao u pravi pakao. Uključio se alarm, ugasili su reaktor, izvukli ga napolje i prebacili u bolnicu. Posle svega nekoliko dana dobio je galopirajuću leukemiju, pa su ga specijalnim avionom prevezli u Pariz, da mu izvrše transplataciju koštane srži, ali više nije bilo spasa. Nekoliko meseci kasnije (krajem aprila 1996. godine), desio se nuklearni akcident u Černobilu, i naši političari su odustali od nuklearki (sada se opet pominje izgradnja jedne nuklearke u Srbiji?!). Prof. Lalović je izvršio SAMOUBISTVO, da bi spasio stotine hiljade stanovnika Srbije od užasne smrti. Možete da zamislite koliko bi većih i manjih akcidenata vež bilo, kada se uzme u obzir kakav javašluk ovde vlada.

Prof. dr Vladimir Ajdacic je nekako preživeo prevremeno penzionisanje, ali su njegovu suprugu, čuvenu mr Nadu Ajdačić, malteritirali u “Vinči” na svakom koraku. Krajem 1989. godine, nije htela da opovrgne merenja radioaktivnosti Timoka i Borske reke (zagadjenih veštackim izotopima iz nuklearnog otpada), pa su i nju oterali u prevremenu penziju, a njenog saradnika dr Miljenka Martića, bukvalno na ulicu. O tome je ovog proleća bilo 20-ak priloga na B92 i na Slobodnoj Evropi, pod zajednickim nazivom “Trovanje Timočke krajine”, koji su objavljeni na moju inicijativu, i uz moju pomoć. Slučaj je opet zataškan, zato što su u trgovini nuklearnim otpadom učestvovali predsednici i ministri nekoliko država Evropske Unije i tadačnje SFRJ.

Nažalost, niko od njih cetvoro nije rehabilitovan posle Petog oktobra?! Kao što sam na početku rekao, Srbija je nemilosrdna prema svojim velikanima. Verovatno ne bi bolje prošli ni Nikola Tesla, dr Pavle Savić i Mihajlo Pupin, da su započeli karijeru ovde.

Moja supruga Bogdanka je 1977. g. radila diplomski u Vinči, pa mi je o njima mnogo pričala, posebno o prof. Laloviću, najvecem ekspertu za nuklearnu fiziku u SFRJ, posle dr Pavla Savića, a ujedno i najvećem protivniku upotrebe i zloupotrebe nuklearne energije. Zato je uzela diplomski rad iz fizike baš kod prof. Lalovića, koga je izuzetno cenila i poštovala. Neka mu je večna slava.

S poštovanjem.

Boža Bogdanović, Bor

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Autorka: Jelena Veljković

Vesna Mališić: Dada je sigurno prva žrtva od svih novinara… prva žrtva istine, da tako kažem i mislim da toliko odugovlačenje meni kao novinaru stvara sumnju da tu nisu čista posla i da se verovatno neki ljudi u čitavoj toj priči štite

dada vujasinovic

Pomene koji se nižu s proleća već godinama sa slobode posmatraju egzekutori, planeri i stratezi smrti. Nedavno je april dobio još jedan datum, koji samo sticajem srećnih okolnosti nije postao dan još jednog pomena.

Dejan Anastasijević, novinar nedeljnika Vreme: To je bila noć s petka na subotu, 13. na 14. april, bilo je oko 2.45, supruga i ja smo spavali, a probudio nas je užasan tresak i eksplozija i onda smo videli da je soba puna srče i da je prozor uništen, osetili smo miris baruta i meni je bilo jasno da je u pitanju nekakva bomba.

Srbija je 7. u Evropi i 13. u svetu po broju ubijenih novinara u mirnodopskim uslovima. Ali to nije sve. Srbija je i rekorder jer je poslednja zemlja u svetu po broju rasvetljenih ubistava novinara. Do sada, naime, nijedan napad nije razrešen. Da li su smrti novinara za policiju zaista zagonetka ili je reč o zataškavanju? Nije li indikativno da predmet ubistva novinara Milana Pantića, koji je pisao o kriminalnim radnjama lokalnih moćnika, već šest godina nije izašao iz jagodinske policije? Zašto već osam godina nisu kažnjene ubice Slavka Ćuruvije kada se zna da iza tog zločina stoji organizacija i namera? Najstariji nerasvetljeni, gotovo zaboravljeni, slučaj je iz daleke 1994.

Novinarka Duge Radislava Dada Vujasinović nađena je mrtva 8. aprila 1994. u svom stanu na Novom Beogradu. Okolnosti pod kojima je preminula ni do danas nisu razjašnjene. Činjenica da 13 godina kasnije još nije utvrđeno ni da li je reč o ubistvu ili samoubistvu i da je još u fazi policijske istrage učinjeno mnogo propusta i u tom slučaju navodi na pitanje da li je sve to slučajno.

Iako tadašnja policijska istraga tvrdi da je Dada izvršila samoubistvo, mnoge njene kolege, prijatelji i porodica smatraju da je ona ubijena. Na takav zaključak između ostalog upućuje postojanje oprečnih mišljenja veštaka i propusti načinjeni tokom uviđaja. Tako, na primer, policija te večeri nije uzela čak ni otiske sa lovačke puške iz koje je pucano, odnosno iz puške iz koje je izvršeno samoubistvo ili ubistvo, što je tek trebalo utvrditi.

Radislav Vujasinović, otac: Fotografije koje su napravljene na uviđaju, one su u crno-beloj tehnici, što je neuobičajeno jer teško se razaznaje gde je krv, a gde nije krv… Toliko je nemarno rađeno i to nas upućuje opet na to da je tako urađeno upravo zbog toga što je to trebalo tako da bude urađeno. Crno-bele fotografije, neuzimanje otisaka sa oružja, dozvoljavanje tu… da je svako mogao da uđe tokom uviđaja kako je hteo i umeo.

Dadini roditelji primetili su, između ostalog. nestanak zelene fascikle i audio kaseta na kojima su bili važni podaci za tekst i knjigu koju je pripremala, ali u policijskim spisima ne postoji zapisnik o stvarima iznetim iz stana.

Vesna Mališić, bivša novinarka Duge: Ja se samo sećam dana kad smo mi došli i njena majka kad je došla, tog pramena kose koji je ona našla i mnogo stvari koje je ona, žena, sama nalazila, a koje za istragu nisu bile relevantne. Do toga da je njena odeća nestala, da je džemper koji je dokaz o tome kako je izvršeno… da nije izvršeno skidanje otisaka sa puške…

Tvrdnja o nestalim stvarima, polomljenom lusteru u dnevnoj sobi u kojoj je Dada nađena, iščupanom pramenu njene kose, niko nije naknadno proveravao. Ni Gvozden Gagić, bivši kriminalistički inspektor, koji je posle Dadine smrti obavio informativne razgovore s njenim prijateljima i kolegama, nije dodatno proveravao te navode jer je, kako kaže, uviđajna ekipa obavila sve što je bilo potrebno. On, međutim, potvrđuje da su otisci sa puške morali da budu uzeti.

Gvozden Gagić, bivši kriminalistički inspektor SUP-a Beograd: Izuzetno retko se na vatrenom oružju nalaze otisci, ali je prirodno da puška bude kriminalistički pregledana, da budu uzeti otisci sa puške i da budu analizirani, ali da li su oni nađeni ili nisu nađeni, zato što je, iako svi misle da je vatreno oružje najidealnija podloga za ostavljanje otisaka, zapravo, vatreno oružje je vrlo nepodesno za ostavljanje otisaka i vrlo retko se na vatrenom oružju nađu otisci.

B92: Ali, to mora da se uradi?

Gvozden Gagić: Da.

Baš kao i u slučaju pokušaja ubistva Dejana Anastasijevića, ni na to mesto zločina nije izašao istražni sudija.

Vesna Mališić, bivša novinarka Duge: Zanimljivo je da nije došao istražni sudija, zanimljivo je da nije došao tužilac, iako su rekli da se radi o novinarki, što bi trebalo da bude razlog više da u punom sastavu dođu svi na uviđaj.

Nakon tragedije policija je bila vrlo brza u donošenju zaključaka, pa je već u prvom izveštaju sa uviđaja konstatovano da je Dada u nervnom rastrojstvu izvršila samoubistvo. Upravo zbog toga nisu proveravane mnoge okolnosti i činjenice koje bi se inače uzimale u obzir da policija nije odmah zaključila da je posredi suicid. Zbog toga, tvrde u policiji, ni istražni sudija nije izašao na lice mesta.

Gvozden Gagić: Nije praksa i nije princip da istražni sudija izlazi na samoubistvo, osim ako tokom uviđaja ili neposredno nakon izvršenog uviđaja se ne pokažu činjenice i dokazi koji ukazuju da je u pitanju ipak krivično delo.

Primedbe na takav tok istrage su ignorisane, baš kao i razlozi zbog kojih je Dada mnogima mogla da smeta.

Vesna Mališić, bivša novinarka Duge: Kad god je trebalo nekuda da se ide, u redakciji su svi vezivali pertle, niko nije smeo da podigne glavu i pogleda urednika da mu se ne bi desilo da mu ovaj kaže – hajde, idi ti, ili smo odbijali da idemo, neki sa obrazloženjem da nećemo da učestvujemo u prljavom izveštavanju iz rata, a ona je govorila – ja hoću, imam snage da donesem istinu. I u tom smislu nije baš bilo nama svima svejedno, s obzirom na to da su njoj pretili i iz vojske, i Arkanovi i razni kriminalci, nema koga ona nije potkačila. Dakle, njoj je pretila opasnost sa svih strana, ona je bila stravičan svedok onog što se dešavalo na ratištu.

„Bila sam tamo i videla. Mene, hvala Bogu, neće moći niko da laže“, govorila je Dada Vujasinović.

Milomir Marić, bivši urednik Duge: Ona nije bila kao drugi novinari koja je u Beogradu čekala svedoke koji će joj pričati šta je bilo i pričati joj razne bajke. Ona je želela da  to vidi sve svojim očima.

Vanja Bulić, bivši novinar Duge: Ona je već bila jedna od onih koje je baš uhvatilo ratište, pisanje sa ratišta, kao droga maltene, jer ona je dolazila u redakciju i onako nervozno, dok ne dobije putni nalog da putuje nekud…

Milomir Marić i Vanja Bulić radili su tih godina s Dadom u Dugi. Pisali su o ratu i kriminalu, a ona je, kaže Bulić, pisala precizno i argumentovano. Neposredno pred smrt putovala je u Sandžak i ta reportaža je trebalo da bude prvi Dadin objavljin tekst posle više meseci. U tome ju je, međutim, preduhitrila smrt.

Vanja Bulić: Išla je u Novi Pazar i čak je tvrdila da ima neke trake na kojima joj policajci tamošnji govore o tome kako prodaju oružje muslimanima. Te trake posle nisu nađene.

Pisala je o korupciji u vojsci i policiji, o kriminalcma koji su promovisani u nacionalne heroje, o sprezi politike i kriminala.

Dada Vujasinović, iz emisije Sedma sila, NTV Studio B, 1993: Mislim da, ako se stvarno vlast misli da razračuna s kriminalom, onda treba pod hitno, ali pod hitno, da se odrekne usluga takvih ljudi jer je sramota i nedopustivo je za jednu ozbiljnu državu da u establišment bira ili stavlja ljude koji su skloni kriminalu i koji su se bavili kriminalom i koji su dokazano kriminalci svetskog ranga.

Pišući o brojnim nerasvetljenim ubistvima u Beogradu pozvala je komandanta Srpske dobrovoljačke garde, a tada i narodnog poslanika, Željka Ražnatovića Arkana i zamolila ga da komentariše taj talas nasilja. On joj je zapretio – ako te zanima ko je sledeći, napiši da si ti i da sam ti ja to rekao.

„Ne znam šta ga je toliko iznerviralo, nisam pitala za kriminalce, nego za biznismene“, napisala je Dada.

Milomir Marić: Dada je počela da piše o Arkanu kad je otišla u Erdut da napravi reportažu o Srpskoj dobrovoljačkoj gardi i taj tekst je otkrivao mnogo detalja, nepoznatih, o njemu, pogotovo što je te najcrnje detalje o njemu on njoj lično ispričao.

Zbog jednog teksta objavljenog u Dugi Dadu je tužio Glavni odbor Socijalističke partije Srbije, a zatim je tužbu podneo i Borisav Jović. O tome je samo nekoliko meseci pred smrt govorila i u Utisku nedelje. Razgovaralo se o pretnjama i o strahu, a pored Dade u studiju je bio Slavko Ćuruvija, koji će biti ubijen pet godina kasnije.

Iz Utiska nedelje, 1993:

Olja Bećković: Da li vas je uplašila ta optužba?

Dada Vujasinović: Pa, ne, nije me uplašila, samo me je iznenadila.

Olja Bećković: A na osnovu čega se ne treba plašiti? Kako se ne plašite?

Dada Vujasinović: Ne znam kako to da vam objasnim, jednostavno se ne plašim. Ja mislim baš da treba jednostavno pisati o tome da bi na neki način neko probio led jer znate, tako se lako formiraju sad likovi tih nedodirljivih, znate, i onda ako niko to ne uradi, niko ne pokuša… Ja se Arkana zaista ne plašim, niti se plašim bilo koga zato što imam zaštitu samim tim što sam to napisala. Meni sad kad izađem iz studija, ako padne saksija na glavu može da se dovede to u vezu s tim.

Slavko Ćuruvija: Mnoge stvari mirišu u Srbiji na to da se sprema neko veliko spremanje kuće. Uzmite progone neistomišljenika. Mi sad već primamo preteća pisma, ja znam niz kolega, uključujući sebe, koji primamo preteća pisma. Sad, dobro, razne su varijacije tih pisama, međutim, zanimljivo je recimo jedna rečenica koja glasi ovako, a to u više pisama se pojavljuje, upravo ta rečenica, sve su različiti autori – ako stvari eskaliraju, a sigurno će eskalirati, budite sigurni, poješće vas mrak.

Posle ponoći tog 8. aprila 1994. Dada više nije odgovarala na telefonske pozive, a kada se prepodne nije pojavila ni u redakciji i njeni roditelji i kolege bili su zabrinuti. Prethodnog dana Dada je bila na poslu i s koleginicom Vesnom Mališić planirala kako će provesti sutrašnje prepodne.

Vesna Mališić: Tog 7. aprila… mi smo se obično skupljali u redakciji oko 12.00 sati, tako je bilo i tog dana, i bio je običaj da sedimo oko stola sekretarice i da pričamo. Dada je bila veoma dobro raspoložena… Dada je tog dana imala malo više vremena zato što je njen dečko, kako je rekla tada, otišao u Knin i ona ima slobodan dan i dogovarale smo se da se sutradan, 8. ujutro, vidimo na nekom otvaranju ordinacije, da posle toga, pošto je bilo lepo vreme, odemo na piće.

Vanja Bulić: Ona je bila prepodne u redakciji, bila je strašno vesela i to ona njena poza s rukama u džepovima ovako, imam bombu, znaš, predaje tekst Zoranu, pita šta je s tekstom, ima te trake, predaću tekst i tako… Iz tog ugla neverovatna mi je promena da se uveče nešto dogodi tako drastično u odnosu na to što se njoj dogodilo.

Vesna Mališić: Ona je imala neposredno pred odlazak iz redakcije jedan telefonski razgovor koji je za nju bio jako neprijatan i ja sam je pitala – šta ti je, Dado, ona kaže – ma, ništa. Ja sam tada pretpostavila da je možda to jedna od brojnih pretnji jer je Dada u to vreme živela stvarno pod stravičnim pritiskom pretnji. Nju su zvali na redakciju, zvali su je na kuću, zvali su je… ostavili su joj, koliko se sećam, i neke uginule ptice na automobil…

To veče uoči tragičnog događaja Dada je provela s dugogodišnjim prijateljem Brankom Nestorovićem. On se, prema iskazu datom policiji, toga dana dogovorio s Dadom da uveče dođe kod nje, rekao je da je još u podne, kada su se čuli telefonom, primetio da s njenim raspoloženjem nešto nije u redu.

Iz policijskog izveštaja, 22. april 1994: Oko 20.00 je otišao do nje i pozvao je interfonom, pa mu je ona, bez obzira na to što su se prethodno dogovorili da je sačeka ispred zgrade, rekla da dođe kod nje u stan. U stanu je zatekao Radislavu Vujasinović uplakanu i vidno uznemirenu, a u momentu kada je on ulazio u stan ona je vodila telefonski razgovor.

U svom iskazu Nestorović navodi da je Dada odbijala da mu otkrije razloge svog neraspoloženja. S Dadom je te večeri proveo više od četiri sata, a u izveštaju se navodi da su za to vreme popili po nekoliko pića, da je on sve vreme pokušavao da sazna zbog čega je neraspoložena, ali da je ona uporno odbijala da o tome priča. Takođe piše da su telefonom nekoliko puta zvali njeni roditelji kojima ništa nije rekla o svom raspoloženju. Nestorović navodi i da je u nekoliko mahova bilo i drugih telefonskih poziva, ali da je Dada odbijala da s bilo kim razgovara. Ipak, sudeći po rečima Milomira Marića, i on je te večeri razgovarao s Dadom, ali su njegova sećanja na njeno raspoloženje drugačija.

Milomir Marić: Tog dana je bila raspoložena. Javila mi se negde oko 20.00 ili posle. Rekla mi je da joj je došao neki prijatelj, da sede, piju, bila je i tad raspoložena. Posle ponoći ili ujutru, sad tačno se ne sećam, neko mi je javio, saznao sam da je nađena mrtva.

Do Branka Nestorovića nismo uspeli da dođemo. On nije odgovorio na nekoliko naših poruka da se javi i ispriča svoja sećanja na ta poslednja četiri sata provedana s Dadom. Prema izveštaju policije, desetak minuta posle ponoći, na Dadino insistiranje, Branko Nestorović odlazi kući.

Iz policijskog izveštaja, 22. april 1994: Prilikom odlaska Radislava je tražila od njega da joj ostavi pištolj jer se navodno plašila, ali Branko to nije učinio jer ga nije imao kod sebe, pošto mu je pištolj ostao u radnji, a verovatno joj ga ne bi ni dao, s obzirom na raspoloženje u kom je bila.

Policija je, dakle, iz ovog navoda zaključila da je Dada bila uplašena.

Gvozden Gagić: Njegova procena je bila da je to bio objektivan strah. Međutim, i on je sam zaključio, možda to nije tako detaljno opisano u izveštaju, u stvari da je taj strah povod za njeno raspoloženje, pa ne bi ga izbacila iz stana, ostavila bi ga da ostane s njom dok se ne organizuje. Nije se izjasnio ni da je pomislio tog trenutka da će učiniti nešto sa sobom, ali je sigurno bilo van pameti da očekuje napad, a da pri tom udaljava od sebe nekog ko može da joj pruži pomoć.

Dada se ujutru nije pojavila na dogovorenom sastanku s Vesnom Mališić.

Vesna Mališić: Došla sam u redakciju i nije je bilo, ceo dan smo mi tražili, pokušavali da vidimo da nije otišla kod nekoga i onda se neko setio da bi možda ustvari trebalo… u stvari, njena mama je rekla sekretarici da ključeve ima Braca Grubačić s kojim se ona zabavljala, da on ima duplikat tih ključeva i da probamo da ga nađemo.

Aleksandra Vujasinović, sestra: Moji roditelji su zvali ponovo i rekli – nemojte provaljivati vrata da biste ušli u stan, ključ je kod muškarca koji se uselio u stan da bi s njom živeo poslednjih nekoliko meseci njenog života…..

Vesna Mališić: I tada je nastala potera pošto sam ja rekla da je on u Kninu, ali smo onda ipak odlučili da probamo da nađemo sve telefone na kojima bi on mogao biti, tada nije bilo mobilnih telefona. Mi smo pronašli tri neka telefona i ja sam ih dala Zoranu Tataru i on je okrenuo njegov telefon i našao ga kod njegove bivše žene.

Aleksandra Vujasinović: Nisu mogli da ga nađu ceo dan i konačno je nađen u petak uveče, rekli su mu da je hitno i on je došao s ključevima.

Vesna Mališić: On nije bio na putu, bio je u Beogradu. Zoran je došao prvi, posle toga je došao Braca Grubačić s nekim čovekom, oni su otvorili vrata i valjda… ne znam da li su oni pozvali već… ja mislim da mi je Zoran rekao da je Braca pozvao policiju.

Pored Bratislava Grubačića, s kojim je Dada poslednjih meseci bila u emotivnoj vezi, i Zorana Tatara, fotoreportera Duge, u stan je ušao Branislav Bajat, dugogodišnji Dadin prijatelj. Uprkos našem insistiranju niko od njih o ovome nije želeo da govori pred kamerama.

Kada su ušli u stan Dada je ležala između stola i fotelje u kojoj je iskrvarila, a puška sačmarica iz koje je pucano bila je ispod njene leve noge.

Radislav Vujasinović: Posebna je priča položaj puške koja je bila složena ispod njene leve noge, ispod tela, ispod leve njene noge, složena kao da je neko složio onako baš da se uopšte recimo remen ne vidi, a to je indikativno…

Ovo je ujedno bilo i prvo zapažanje tima koji je vodio paralelnu istragu odmah nakon Dadine smrti. Mladen Lojović, vlasnik privatne detektivske agencije, nekada policijski inspektor, kog je porodica angažovala već 12. aprila, kaže da je položaj Dadinog tela veoma atipičan, kao i način na koji je po službenoj verziji izvršeno samoubistvo.

Zbog brojnih propusta u istrazi koja je prema rečima advokata Branimira Tapuškovića preuranjeno i ničim argumentovano od početka kategorično tvrdila da je u pitanju samoubilačka smrt, porodica angažuje i ekipu veštaka. Za razliku od zvanične verzije, koja kaže da je smrtonosna rana na levoj strani grudi naneta iz apsolutnog prislona, stručnjaci koje je angažovala porodica dobijaju oprečan nalaz. Usta cevi lovačke puške bila su udaljena najmanje 5-6 cm, taj nalaz dostavljen je Okružnom tužilaštvu još u decembru 1994.

Radislav Vujasinović: Mi smo dali nalaz veštaka Javnom tužilaštvu, oni su to odbili i onda smo mi kao poslednju instancu, to je van nekog prava, pokrenuli postupak pred sudom, pred Okružnim sudom u Beogradu.

Veštaci su došli do još jednog otkrića. Na fotelji na kojoj je Dada iskrvarila nađeni su i tragovi dve krvne grupe.

Radislav Vujasinović: Krvna grupa 0, to je Dadina i krvna grupa A, to je znači toga saučesnika ili izvršioca…

Mirjana Štajner, magistarka kliničke laboratorijske dijagnostike: Analize sam radila s tri različite metode, konkretno ovaj trag koji je označen kao desna strana fotelje, taj trag sam radila apsorpciono-elucionom metodom, to je jedan metod koji obuhvata dve metode gde je mogućnost greške izuzetno mala.

B92: Da li je vas ikad sud kontaktirao i tražio neke dopune mišljenja?

Mirjana Štajner: Ne, nije niko nikad, nije me nazvao.

To je još jedan od propusta policije koja prilikom uviđaja osim otisaka sa oružja iz kog je hitac ispaljen nije uzela ni tragove krvi sa fotelje u kojoj je Dada sedela nakon tog smrtonosnog hica. I to, međutim, policija ne tretira kao propust, već kao uobičajenu proceduru kada je, kako kažu, u pitanju suicid.

Gvozden Gagić: Obično se, kada su u pitanju naravno krivična dela, uzima na filter papiru, uzorak krvi zatečene na licu mesta i dostavljalo se nadležnim institucijama na utvrđivanje krvne grupe i upoređivanje krvne grupe da li pripada žrtvi ili ako se pojavi krvna grupa koja ne pripada žrtvi, indikativno da se radi o krvi izvršioca. Kada su u pitanju samoubistva i te zadesne smrti, nije pravilo da se uzima krv.

Svi pokušaji da se novim dokazima ukaže na propuste i preuranjeno zaključivanje da je reč o suicidu bili su bezuspešni. U februaru 1995. Okružno tužilaštvo u Beogradu odbilo je zahtev da se obavi superveštačenje oprečnih nalaza stručnjaka. Tek dve godine kasnije, istražni sudija Dobrivoje Gerasimović donosi rešenje o novom veštačenju, međutim, za predsednika komisije veštaka određuje obducenta Branimira Aleksandrića sa Instituta za sudsku medicinu, koji je već dao mišljenje u prvobitnom nalazu po kom je Dada sama sebi oduzela život. Zbog toga je advokat Tapušković uložio primedbu tražeći da na čelu komisije bude veštak koji do tada nije dao mišljenje. Primedba je, međutim, odbijena i veštačenje je obavljeno, ali tek tri godine kasnije, u maju 1998, ali još tri godine je bilo potrebno da taj izveštaj stigne u sud.

Obducent Branimir Aleksandrić i balističar Milan Kunjadić u prisustvu istražnog sudije Dobrivija Gerasimovića pokušali su da rekonstruišu položaj iz kog je Dada Vujasinović mogla da puca u sebe.

Tragovi Dadine krvi nađeni su na sedalnom delu fotelje i na tepihu ispod fotelje, gde je i danas vidljiva mrlja.

Ponovnim veštačenjem trebalo je uklopiti sve tragove sa lica mesta, tragove krvi i dramlija, odnosno sačme nađene u zidu i na osnovu toga  odrediti mesto sa kog je Dada navodno pucala u sebe. Trebalo je objasniti i kako se pošto je iskrvarila u fotelji našla na podu, na kom tragova krvi nije bilo.

Pojedine okolnosti nije bilo moguće ponovo ispitati jer nisu sačuvani materijalni dokazi poput olovne sačme nađene u Dadinom telu i njene odeće, na osnovu koje se još jednom moglo ispitati da li je bilo apsolutnog prislona.

Snimci sa veštačenja obavljenog  5. maja 1998:

Razgovor Nevenke Vujasinović, majke Dade Vujasinović i Branimira Aleksandrića, obducenta.

„Da li je uobičajeno da se baci odeća, da se ove dramlije… da se to skloni, da toga nema?“

„Dramlija nije bilo.“

„Da nema ništa, a slučaj nije okončan?“

„Gde nije bilo dramlija?“

„Dramlija koje su izvađene iz tela?“

„23 komada je konstatovano da je u telu bilo.“

„Kod mene u epruveti, niko ih nije tražio.“

„Kako nije traženo?“

„Ne znam jer prošlo je dosta vremena… Pazite, ne možete vi da dođete kod mene i da tražite, to može da dođe samo ovlašćeno lice, odnosno MUP, oni nisu došli i ja sad ne znam da li je to bačeno ili nije, jer se to ne čuva godinama.

„10 godina.“

Gvozden Gagić: Odeća se s telom prosleđuje Institutu za sudsku medicinu. Ona ostaje na Institutu za sudsku medicinu ili se dostavlja u depozit suda, zapravo u policiji, odeća ne završava u policiji i po pravilu Institut za sudsku medicinu je u obavezi da 10 godina čuva predmete koji se nađu na telu.

Izveštaj sa ovog veštačenja u sud je stigao tek tri godine kasnije i bio je istovetan prvom – Dada je sama sebi nanela smrtonosne povrede. Ovog puta, međutim, Okružni sud u Beogradu tražio je superveštačenje, a iz Instituta za sudsku medicinu u Novom Sadu je posle dve godine stigao zaključak da se ubistvo ipak ne može isključiti. Naredne tri godine ponovo nastupa tajac jer sud odbija da o predmetu saopšti bilo šta, čak i na zahtev poverenika za informacije od javnog značaja Rodoljuba Šabića. I ekipa emisije B92 istražuje pokušala je od istražnog sudije Nebojše Živkovića da sazna šta se događa s predmetom, međutim, portparolka Ivana Ramić prenela je da u fazi pretkrivičnog postupka u kojoj se predmet i dalje nalazi sud ne sme ništa da saopštava. Tako javnost i dalje ostaje uskraćena za zvanične podatke o tom slučaju. Poslednja nezvanična informacija koju je u martu objavio list Politika kaže da sud namerava da uradi još jedno veštačenje i ponovo sasluša Bratislava Grubačića.

Dada Vujasinović je Bratislava Bracu Grubačića upoznala kada je kao novinarka obilazila ratišta u Kninu. On je sredinom te ratne 1993. pokrenuo bilten na engleskom jeziku VIP Daily News Report, koji i danas izlazi, a namenjen je prvenstveno stranim diplomatskim predstavništvima u Srbiji. Ubrzo pošto su se upoznali, Grubačić, koji se razvodio, preselio se kod Dade. Na ratišta su putovali zajedno. Međutim, dva dana pred tragičan događaj Grubačić je najavio Dadi da putuje u Knin i da za nju nema mesta. Takođe je rekao da to veče pred put neće prespavati kod nje, već u svojoj agenciji. Evo šta je o tome zapisano u izveštaju III odeljenja SUP-a Beograd 22. aprila 1994.

„Dana 6. aprila 1994. obavestio je Dadu da zbog posla neće doći kod nje na spavanje, već da će prespavati u agenciji, ali je tokom noći otišao i prespavao kod žene s kojom je u razvodu, prvenstveno da bi uzeo ključeve koje mu je žena otela, među njima ključ od Dadinog stana, što je i učinio. Pošto je odmah iz stana svoje žene otišao na posao, a pre toga je Dadi najavio da će otići u Knin s nekom delegacijom SAD i da za nju nema mesta, nije joj se javljao telefonom. Sedmog aprila, kada je trebalo da bude u Kninu, kako je Dadi, rekao proveo je do 23.00 na svom radnom mestu, kada mu je u posetu došla poznanica V.A. s kojom je otišao na večeru. Zadržali su se do 1.00“.

To je već 8. april, dan kada je u 1.30, prema obdukcionom nalazu, preminula Dada Vujasinović.

Iz policijskog izveštaja, 22. april 1994: Nakon toga Grubačić i V.A. su ponovo svratili u agenciju gde su bili do 3.00, pa kad ju je ispratio otišao je ponovo kod svoje supruge i prespavao.

Međutim, u spisima koje je policija poslala tužilaštvu ne postoje izjave osoba koje je Grubačić naveo kao alibi, niti je proveravan identitet V.A. s kojom je Grubačić bio te noći. Kriminalistički inspektor Gvozden Gagić još jednom nudi objašnjenje o uobičajenoj proceduri u slučaju samoubistva, ali i činjenicu da je Grubačić podvrgnut poligrafskom testiranju čime su, kako kaže, isključene mogućnosti da je namerno prikazivao pogrešno činjenično stanje.

Gvozden Gagić: Zbog čega bi se proveravao alibi nekog ko… s kim se prikupljaju informacije, znači, tek nakon prikupljenih informacija i upoređivanja tih informacija sa informacijama drugih ljudi, ako se pojavi neki osnov sumnje ili osnovana sumnja, radi se detaljno jer, ponavljam, mi nismo radili na rasvetljavanju ubistva Dade Vujasinović, već utvrđivanja činjenica i okolnosti pod kojima je ona izvršila samoubistvo.

Iz pomenutog izveštaja Gvozdena Gagića ne vidi se da je s Grubačićem razgovarao o razlozima zbog kojih je Dadi rekao da ide u Knin, a ipak je ostao u Beogradu i o tome je nije obavestio.

Gvozden Gagić: Iz tog razgovora sam ja stekao utisak, zapravo tako mi je i rečeno, da taj put zapravo nije bio ni izvestan, da je to otprilike rečeno da će biti na putu, a put nije bio izvestan, a sve je išlo ka tome da Braca Grubačić pokušava ili na drugi način uspostavlja kontakt sa svojom ženom radi možda produžetka bračne zajednice.

Međutim, Milomir Marić koji za Bratislava Grubačića kaže da je njegov najbolji prijatelj, drugačije pamti taj dan.

Milomir Marić: Tog sudbonosnog dana Dada mi je rekla da zovem Bracu da ga pitam da ipak on kod nekih stranih novinara koji odlaze na Pale sredi da nađu jedno mesto za nju, da putuje i ona s njim na Pale. Međutim, Braca mi je rekao – pa, ja sam joj rekao da ima samo jedno mesto u kolima. Kasnije se ispostavilo da nije bilo mesta ni za njega, ni on nije otputovao na Pale. On je imao te večeri velike probleme s bivšom ženom, ona je pokušavala da mu otme firmu, u toku je bila brakorazvodna parnica, Dada je trebalo da se uda za Bracu, ona je bila srećna, sanjala je taj trenutak, ali njegova bivša žena mu je pravila probleme.

Bratislav Grubačić nikada nije bio osumnjičen, ali je Dadin otac više puta javno rekao da Grubačić o svemu najviše zna. Te tvrdnje nisu međutim ušle u spise predmeta, niti u izveštaj koji je potpisao Gvozden Gagić.

Radislav Vujasinović: Roditelji su mišljenja da je njihova ćerka Vujasinović Radislava nasilno lišena života i da je posredi krivično delo ubistva, okrivljujući za to službe bezbednosti, posebno Državnu bezbednost, ali tom prilikom nisu ukazali ni na jedno lice mogućeg izvršenja krivičnog dela. To nije tačno, mi smo ukazali na mogućeg ne izvršioca nego na mogućeg organizatora toga, a kasnije se ispostavilo da je on u stvari iz Državne bezbednosti, taj Grubačić Bratislav, da je on ubačen u našu kuću…

Brojne razgovore u paralelnoj i privatnoj istrazi obavio je i Mladen Lojović, on kaže da ni te 1994. ni danas za njega nema dileme da se radi o ubistvu i da je spreman na osnovu svojih saznanja da to potvrdi i u slučaju pokretanja istrage.

Mladen Lojović: Tada smo napravili tri moguće verzije događaja od koje su dve dokazano otpale, to je Arkan koji je Dadi pretio zbog tekstova koje je napisala. Drugi je general Božidar Stevanović, koji je zbog intervjua koji je dao Dadi izgubio već gotovo sigurnu poziciju načelnika Generalštaba. Ostalo je još da se razgovara s Bratislavom Grubačićem, koji je jedini imao ključeve Dadinog stana i bio veoma bitan čovek za pružanje informacija jer je bio svakodnevno s njom. Nažalost, njega nikako nismo mogli da nađemo, nekakva sekretarica nam je govorila da je na putu, da je odsutan i slično. On jednostavno misteriozno nestaje i nikako ne dolazim u kontakt s njim. Jednostavno zaključujem da me izbegava.

Bratislav Grubačić ćutao je sedam godina, a onda je, kako prenosi dnevni list Blic, 12. jula 2001. progovorio i rekao:

„Tog 9. aprila bilo je već kasno, u stan sam ušao s tri njena prijatelja, zatekli smo je mrtvu. Pravo da vam kažem, nisam ni pratio šta je Dada pisala, znao sam samo površno“.

Grubačić je rekao i kako je Dada dva puta pre toga pokušala samoubistvo, da je u drugom pokušaju popila bočicu tableta za spavanje, da ju je on spasao i da je išla kod psihijatra na kliniku Laza Lazarević. Zorka Popović, kojoj se Dada u februaru 1994. obratila zbog izvesnih neuroloških poremećaja objašnjava da je veoma iznenađena što neko godinama pokušava da taj slučaj sakrije iza psihijatrije.

Zorka Popović, neuropsihijatrica dnevne bolnice Laza Lazarević: Dada Vujasinović nije došla kod mene nakon pokušaja suicida, ona je došla kod mene iz sasvim drugih razloga koji su bili čisto medicinske prirode i ponavljam, ne psihijatrijske. Poslali su je naši zajednički prijatelji da bi se što pre uradile neke analize koje su bile potrebne, rezultati analiza su bili uredni i posle toga nije bilo potrebe ni za kakvo drugo lečenje ni dolazak kod mene.

I u izveštaju Gvozdena Gagića akcenat je stavljen na problem koji je Dada navodno imala s tabletama za umirenje. On se pominje u gotovo svim izjavama tada saslušanih osoba, pa i u iskazu Vesne Mališić koja je Dadu i povezala sa Zorkom Popović.

Vesna Mališić: Dada Vujasinović je imala migrene, to sam ja rekla inspektoru Gagiću koji je razgovarao dugo s nama u redakciji, ona je patila od migrena i ona je stalno po džepovima imala analgetike. Ona je tog februara došla kod mene i rekla da je….petljala je jezikom i ja sam rekla – Dado, šta si to popila, a ona je rekla – imam užasne migrene, pila sam svašta za glavobolju i ja kažem – ti imaš neki neurološki ispad, ja ću da te odvedem kod moje prijateljice da razgovaraš s njom, to nije dobro, ti si pod stalnim stresom, i to je bio razlog zašto je ona otišla.

Zorka Popović: Dada Vujasinović nije bila moj pacijent, niti pacijent ove ustanove. O razlozima koji su prethodili njenim posetama meni, naravno, koji su prethodili tom tragičnom događaju, a nisu bili psihijatrijske prirode, trebalo bi da potražite odgovor od onih koji su upućivali i vaše ranije kolege tokom niza godina na mene i na ovu ustanovu i o kojima bi oni verovatno nešto znali, a ja o tome ne bih mogla da kažem ništa.

Mladen Lojović smatra da ceo policijski izveštaj konstruiše priču u pravcu Dadine sklonosti suicidu. Gvozden Gagić međutim objašnjava da je sve informacije koje je plasirao u izveštaju dobio od Dadi bliskih osoba s kojima je razgovarao, ali i potvrđuje da je informacija o letalnoj dozi tableta koju je Dada navodno popila dva meseca pre smrti u suštini neproveriva.

Gvozden Gagić: Pa, tu činjenicu niko sem nje faktički ne može ni da kaže, s obzirom na to da je ona pošto je konzumirala te tablete nije tražila odmah i neposredno lekarsku pomoć, već naknadno, sem nje zapravo niko nije mogao ni da zna koliko je tableta popila.

Objašnjenje Bratislava Grubačića i odgovore na mnoga otvorena pitanja nećemo čuti jer je posle više razgovora s nama ipak odbio da govori. Objasnio nam je da ne želi da bude druga strana u toj priči i da je njemu najviše od svih stalo da se slučaj rasvetli. Slično je rekao i 2003. za emisiju Katarza Radija B92.

Bratislav Grubačić: Iskren da budem, ja ne znam šta je zapravo tema povodom otkrivanja toga šta se dogodilo s Dadom Vujasinović. Ono što je meni vrlo neprijatno sve ove godine, pošto se ta afera ponavlja svake godine, otprilike kada je godišnjica njene smrti, počinjem da dobijam utisak da se sve više raspravlja o tome da li sam ja kriv za njeno ubistvo. Koliko ja znam i ta istraga je završena konstatacijom da nema novih elemenata da bi se bilo šta drugo zaključilo osim onog što se zaključilo u prvoj istrazi, a to je da se radi o samoubistvu. Ja zapravo u celoj toj stvari imam poverenje u to što rade policijski i sudski organi.

A policijski organi su, kako saznajemo, tokom akcije Sablja bili na tragu da otkriju kako je stradala Dada Vujasinović. Vladimir Popović, šef Biroa za komunikacije u vladi Zorana Đinđića otkriva za emisiju B92 istražuje da je tokom Sablje moglo ne samo da se reši ubistvo, već da se otkriju organizatori i naručioci tog zločina koji su, kako kaže, nedvosmisleno pripadnici švercerskog lobija, pre svega oružja iz redova KOS-a i DB-a.

Vladimir Popović: Odmah po otkrivanju slučaja Stambolić počet je rad i na ostalim, između ostalih na slučaju ubistva novinarke Dade Vujasinović. Znam da je dobro krenulo, čak je neko od privedenih policiji ispričao da je samoubistvo Dade Vujasinović podmetnuo DB, ali kao i ostali slučajevi ubrzo je zatvoren. Možda je razlog bio u tome što je glavni svedok tog ubistva Bratislav Grubačić odmah po počinjanju istrage pobegao iz zemlje, čak tvrdio da će tražiti politički azil. Zloupotrebljavajući diplomatske veze počeo je preko njih da vrši pritisak da se istraga obustavi, tvrdio je da policija zloupotrebljava to ubistvo da bi mu se svetili zbog toga što je kritikovao i napadao vladu Zorana Đinđića, što je naravno bila laž.

Popović dalje kaže da je Grubačić bio blizak s Momirom Gavrilovićem, ubijenim radnikom DB-a, koji je, prema Popovićevim tvrdnjama, prvi ušao u stan nakon Dadine smrti, podmetao dokaze i uzeo kasete i fascikle. Na opasku B92 da je verovatno svestan težine izrečenog, Popović odgovara da sve što je izgovorio znaju svi istražni organi već godinama.

Vladimir Popović: Nažalost, to su najčešće operativna saznanja, nedovoljna za sudski postupak. Mnoge materijalne činjenice su uništene, retki preživeli svedoci neće da govore ili zbog toga što se međusobno štite ili zato što se plaše. Ipak, taj će slučaj biti kad-tad rešen.

Kako Grubačić nije hteo da govori za B92 ostaćemo uskraćeni za njegovu verziju događaja, a njegov prijatelj Milomir Marić tvrdi da je Grubačiću sve namešteno.

Milomir Marić: Ja sam upoznao Dadu Vujasinović s Bracom Grubačićem. Braca Grubačić je moj prijatelj. Pričala mi je da je veoma srećna s Bracom, on je bio nežan prema njoj. Svaka nova vlast koja je dolazila, koja je obnavljala taj slučaj… obično se to dešavalo kad bi Braca nešto uradio što nije bilo po volji vlasti, i oni su stalno njega… nikako nisu hteli da zaključe taj slučaj, da utvrde to, nego su ga držali i makar kroz novine optuživali za to.

Vladimir Popović za B92 otkriva i da je jedan član vlade Zorana Đinđića tvrdio da zna ko su ubice Dade Vujasinović.

Vladimir Popović: Video sam se s Momčilom Perišićem dan pošto ga je zbog navodne špijunaže protivzakonito uhapsila vojna služba bezbednosti Ace Tomića. Tada mi je onako ogorčen rekao – znam ja ko stoji iza ovoga, ološi i ubice, isti oni koji su i Dadu ubili, pa prikazali da je samoubistvo, aludirajući na isprepletanost KOS-a i DB-a. Dve godine kasnije u prisustvu Vladana Batića sam ga molio da izađe u javnost i kaže ko su ubice, ali je on rekao da se boji i da će razmisliti.

Vladan Batić potvrdio je za B92 istražuje da je prisustvovao tom razgovoru i da je Perišiću rekao da je njegova obaveza, ako nešto zna, da to i kaže, ali da je on to odbio.

Vanja Bulić: Perišić mi je to rekao u intervjuu u kom je decidirano rekao, taj intervju je objavljen u Dugi negde 2001, da je Dada Vujasinović ubijena, to je on decidirano rekao. Mislim da bi bilo dobro da kaže i u kameru.

Momčilo Perišić trenutno na slobodi čeka početak suđenja pred Haškim tribunalom, ali kontakt s njim nismo uspeli da uspostavimo. Postavljenje Perišića za načelnika Generalštaba bio je razlog zbog kog je Dada bila izložena ozbiljnim pretnjama.

Vanja Bulić: Ona je uradila ona dva čuvena intervjua koja su se pojavila jedan za drugim za 10 dana, jedan intervju s Mikom Stevanovićem, prvim čovekom RV i PVO, i s Perišićem. Ra dva intervjua su odredila ko će biti načelnik Generalštaba.

Milomir Marić: Mnogi piloti, oficiri iz grupe Mike Stevanovića, su brzo penzionisani, oni su pretili Dadi da im je upropastila život, da ih je unesrećila. Posle Dadine smrti ja sam dobio pismo od supruge generala Stevanovića, to je napisano rukopisom i pisalo je ovako – ona je mrtva, ti si sledeći.

Neobično je da se posle svih navedenih činjenica o pretnjama koje su stizale do Dade policija njima nije bavila. Osim u delu u kom se prenose zapažanja i saznanja Dadinih roditelja u policijskom izveštaju koji je potpisao Gvozden Gagić ne vidi se da su pretnje uopšte bile tema razgovora s bilo kojom od sedam ispitanih osoba.

Gvozden Gagić: Direktnih i konkretnih pretnji i ukaza na određena lica da su njoj direktno i konkretno pretila nije bilo tada, ni kasnije, koliko me je obavestio tužilac.

Zbog svih navedenih činjenica i propusta učinjenih u istrazi malo je onih koji veruju da je Dada digla ruku na sebe.

Vanja Bulić: Zbog onoga kako sam je poznavao i kako želim da je zapamtim, veselu i hrabru, bliži sam drugoj verziji, da je ipak ubijena, ali ja ne mogu ništa da dokažem…

Vesna Mališić: Njoj je pretila opasnost sa svih strana i u tom smislu, tog dana kad se ona nije pojavila svi smo mi pomislili – njoj se nešto dogodilo, ali moram da kažem da nikom nije palo na pamet da je ona izvršila samoubistvo.

Bomba na prozoru Dejana Anastasijevića i smrtonosni hici u novinare jesu proizvod političke klime u kojoj se javni pozivi na linč i političko nasilje ne kažnjavaju. Prema podacima Inicijative mladih, samo od oktobra 2006. do marta ove godine dogodilo se 117 politički motivisanih napada, od toga 20 je bilo na medije. U 35 slučajeva počinioci su poznati, ali niko od njih nije odgovarao.

Vesna Mališić: Dada je sigurno prva žrtva od svih novinara… prva žrtva istine, a toliko odugovlačenje meni kao novinaru stvara sumnju da tu nisu čista posla i da se verovatno neki ljudi u čitavoj toj priči štite.

Policija i sud moraju da imenuju i kazne nasilnike, bilo da se oni koriste vatrenim i hladnim oružjem, bilo da za napad koriste neko drugo oruđe. Onaj ko to ne čini postaje saučesnik.

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Šestog aprila 1999. gledali smo Dnevnik RTS-a, u kome je Slavko optužen da se zalagao za bombardovanje. Zabrinuli smo se. Ali, pola sata posle Dnevnika javila se jedna novinarka, sa informacijom da ju je kontaktirao Aleksandar Vučić, ministar za informisanje, i rekao joj da poruči Slavku da je to bila greška, da se više neće ponoviti. Sutradan, kad je izišao tekst u „Politici Ekspres“, zapala sam u strepnju koju je potencirao svako s kim bismo se sreli na ulici: „Slušaj, ovo je poziv na linč – beži!“ Slavko je to odbio. Da, bio je svestan situacije, ali, kažem, ne želite da mislite da se od ljudi mogu praviti dugmad. Nije imao razloge da veruje da bi neko mogao da ga ubije.

To kažnjavanje je imalo brz ritam: sve je bilo završeno za šest meseci. Na njegovom početku našao se Aleksandar Vučić, ministar informisanja Srbije. Rešenjem Ministarstva sa njegovim potpisom od 14. oktobra 1998. godine zabranjeno je izlaženje „Dnevnog telegrafa“ i „Danasa“ . Na njegovom kraju bila je ruka nepoznatog ubice koji je izrešetao Slavka Ćuruviju, prošle godine na Uskrs, 11. aprila, dok su NATO bombe padale ne praveći nikakvu razliku između onih koji glasaju za Miloševića, Draškovića, Šešelja, Đinđića, profesorku Marković, Koštunicu.
Njima se, baš, žurilo. Nekoliko dana posle zabrane „Dnevnog telegrafa“, Milorad Radević, budni, „ništa nas ne sme iznenaditi“ građanin, uz to predsednik Patriotskog saveza Beograda, ustao je u cik zore kako bi 22. oktobra 1998. godine već u 7 i 15 ujutro iskoristio blagodeti dva dana starog Zakona o informisanju i dostavio prijavu zbog „rušenja ustavnog poretka“ protiv novina „Evropljanin“, njihovog vlasnika Slavka Ćuruvije, glavnog urednika – Dragana Bujoševića i direktora Ivana Tadića. Mirko Đorđević, koga je Vlada Srbije rasporedila na radni zadatak sudije za prekršaje, uspeo je da već u devet ujutro zahtev za pokretanje postupka stigne do sekretarice Slavka Ćuruvije. Đorđević će ostati upamćen po jednoj izjavi i jednoj presudi. Izjava: „Ovde piše, na naslovnoj strani ‘Evropljanina’ da je broj objavljen 19. oktobra, dakle pre stupanja na snagu Zakona o informisanju.“ Presuda: zbog rušenja ustavnog poretka, kažnjavaju se „Evropljanin“ – 800 000 dinara, Slavko Ćuruvija – 800 000 dinara, Dragan Bujošević – 400 000 dinara, Ivan Tadić – 400 000 dinara. Zbir, preko 400 000 maraka.
Tako je počelo uništavanje medija u Srbiji: drakonska kazna koju niko ne može da plati i koja automatski treba da dovede do gašenja novina, a kod ostalih da proizvede apsolutnu autocenzuru. Za vlast idealno rešenje i predivan propagandni slogan: presuda je po Zakonu (jasno je da je neustavan, ali ko to zna), nije reč o zabrani novina, dakle – štampa je slobodna.
Dan-dva posle presude sedim sa prijateljima na Sajmu knjiga na štandu Matice srpske. Pojavljuje se tužilac Milorad Radević. Presrećem ga pitanjem „Milorade, ko ti je naredio da nas tužiš?“. Radević me tapše po ramenu (!) i kaže „Sve je u redu, je l’ da.“ Odgovaram: „Osim što si mi oduzeo 33 godine života koliko ću morati da plaćam kaznu, sve je u redu; nego, reci ko ti je naredio da nas tužiš.“ Uporan je i Milorad: „Nemam ništa protiv da pišete šta god hoćete o političarima, ali ne može protiv države.“ Kažem: „Milorade, niko državu nije dirao, možda neke političare jeste, ali nije bitno, nego ko ti je naredio da nas tužiš?“. Pobeže Milorad!
Pobegli su i mediji od prve primene nakaznog Zakona posle jednog do dva teksta/priloga. Trpen – spasen, mislili su jedni; ako ne talasamo, ostaviće nas na miru. Šta hoće, to je kazna u krugu porodice, i sam je Ćuruvija isticao svoje dobre veze sa vlašću, tvrdio da se često sreće sa Mirom Marković – pravdali su drugi svoje ćutanje o prvoj „smrtnoj presudi“ novinama (mediju).
Tačno, Ćuruvija je govorio o svojim vezama sa vlašću, ali je i temperamentno prepričao „Vremenu“ i „M magazinu“ razgovor sa profesorkom, ne sećam se više da li 20. ili 21. oktobra 1998. godine. Kada se sa tog razgovora vratio u redakciju, pitao sam ga da li je bilo tako grozno koliko on grozno izgleda. „Još gore“, odgovorio je i ubio moju dalju radoznalost.
Kao što nije krio svoju vezu, Ćuruvija nije krio ni svoj raskid sa vlašću. Ali, nije tajio ni ubeđenost u svoju medijsku nadarenost. Bio je beskrajno ponosan što je bio prvi privatni izdavač dnevnih novina koje su donosile i te kakav profit i koje su u tadašnje novinarstvo unele dramatičnu novost: proizvodile su vesti, dok su se ostali uglavnom bavili izveštavanjem sa skupova i konferencija za novinare i ponavljanjem već znanih komentara. (Sasvim je tačno da je „Dnevni telegraf“ želju da bude poseban plaćao ponekad srljanjem u netačnost i jeftinu senzaciju, ali to je bilo manje zlo od dobra koje je doneo prodrmavši usnulo novinarstvo.) Jednako gord Ćuruvija je bio i na „Evropljanin“, nedeljnik koji nije dočekao priliku da izlazi sedmično. Ćuruviji je bilo važno da, praveći „Evropljanin“, učini novi pomak i u dizajnu i u novinarskoj filozofiji jednog nedeljnika: nema prepričavanja dnevnih novina, radija i televizije, nema pukog dnevnika sedam dana uz koju rečenicu komentara; ima istraživanja, analiza, predviđanja dovoljno kvalitetnih da se „Evropljanin“ čuva kao dokument vremena. (Naravno da se u tome nije uvek uspevalo.)
Možda sam i suviše pojednostavljivao stvari kada sam govorio da je Ćuruvija „Dnevnim telegrafom“ hteo da zaradi novac, a „Evropljaninom“ da sebi stekne slavu (napravi spomenik) u novinarstvu. Njima se to nije dopalo. Kažnjavanje se nastavilo. Bratislava-Buba Morina tuži „Dnevni telegraf“ zato što je objavio oglas „Otpora“, 9. novembra 1998. godine. Sudija Vesna Dabetić-Trogrlić nalazi da je Morina u pravu. Kazna: 1,2 miliona dinara. Milovan Bojić mesec dana kasnije tuži, a sudija Dobrivoje Glavonjić kažnjava „Dnevni telegraf“ (izdaje se u Crnoj Gori) sa 450.000 dinara zbog „povređene časti i ugleda Bojića“. Zbog istog teksta, po tužbi istog Bojića, sudija Krsto Bobot osuđuje Slavka Ćuruviju i novinare Zorana Lukovića i Srđana Jankovića na pet meseci zatvora.
Nećemo štampati novine dok traje rat, rekao je Ćuruvija kada je NATO počeo da nas zasipa bombama. Izgledalo je da će to biti i kraj kažnjavanja. Greška. Miroslav Marković u „Ekspres Politici“ objavljuje tekst „Ćuruvija dočekao bombe“, u kome tvrdi da je upravo vlasnik „Dnevnog telegrafa“ i „Evropljanina“ tražio od NATO da nas bombarduje. Notorna laž, a u ratnim uslovima i poziv na linč, bez obzira na pobude i namere pisca teksta.
Dan kasnije, u neprijatnom razgovoru o načinima očuvanja dve redakcije koje ne rade, Ćuruvija kaže: „Dok sam ja živ, biće živi ‘Dnevni telegraf’ i ‘Evropljanin’.“ Slutnja?
Na Uskrs 1999. godine, šest meseci posle prve zabrane izlaženja „Dnevnog telegrafa“, Slavko Ćuruvija je ubijen. Ako je kažnjavanje „Evropljanina“ moglo da se shvati kao pokazna vežba za moguću primenu Zakona o informisanju, ubistvo Ćuruvije je bez oklevanja moglo da se protumači kao upozorenje šta se može dogoditi novinarima dok ratujemo protiv jedinog vojnog saveza na planeti Zemlji.
Kaznu znamo. Ne znamo šta je bio zločin. Ne znamo ko je ubio Slavka Ćuruviju. Možda i zato što suviše ćutimo o tome. Jova Ćuruvija javno je pitao šta je sa istragom o ubistvu njegovog brata Slavka. Zašto ne bi i novinari, jedan po jedan, dan za danom isto pitanje – Ko je ubio Slavka Ćuruviju – ispisali i poslali Tamo Gde Treba. Toliko smo pismeni.

DRAGAN BUJOŠEVIĆ

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Izvor informisanja: NIN

Malo je ko poput Dragana Vitomirovića, živeći u provinciji, mogao nekoliko puta da uzburka domaću pa čak i međunarodnu javnost

Novine su, uz vest o nedavnoj smrti Dragana Vitomirovića, objavile i da je on bio „novinar, vlasnik i glavni i odgovorni urednik ‘Timočke krimi revije’“. Tačno, bio je novinar, ili još tačnije bio je i to. Novinarstvo je, otkad je pre nekih petnaestak godina izbačen iz Službe državne bezbednosti zbog „prerano napisane istine“, bila njegova poslednja strast, ali je u suštini bio i ostao policajac. Malo je ljudi koji su poput njega, živeći u dubokoj provinciji, uspeli da više puta ustalasaju domaću političku pa čak i međunarodnu javnost.

Vitomiroviću je to prvi put pošlo za rukom u jesen 1987. Bio je veoma visoko rangiran policajac u srpskom DB-u, treći ili četvrti čovek u republičkoj hijerarhiji, veoma cenjen u profesionalnim krugovima. Nešto pre toga završio je trogodišnji mandat na Kosovu. Kada je video da njegovi izveštaji i ocene završavaju u nečijim fiokama, odlučio se za nesvakidašnji potez: došao je u redakciju ondašnje „Borbe“ i ponudio feljton o iredenti na Kosovu, uz obilje originalnih dokumenata. Zahvaljujući profesionalnoj hrabrosti i političkoj dalekovidosti Staše Marinkovića, tadašnjeg glavnog urednika „Borbe“, i njegovog zamenika Đure Bilbije, uz posredničku vezu (po zemljačkoj liniji) ovog novinara, tada u funkciji šefa deska, na stranicama „Borbe“ osvanuo je feljton koji je uzburkao kompletan savezni vrh bivše države. Serija dokumentovanih tekstova, u kojima je pored ostalog bilo dokazano da jedan od najviših državnih funkcionera Fadilj Hodža nikada nije bio državljanin Jugoslavije, bila je potpisana pseudonimom Oskar Kliper. Pseudonim Kliper nije bio slučajan, bilo je to prezime njegovog oca, Jevrejina iz Sarajeva, koji se oženio u Zaječaru i pred rat promenio prezime ne bi li se spasao od nacističkog progona. Nije uspeo… Odveden je 1942. na Banjicu i streljan. Dragan je jednom rekao da je u policiju ušao samo da bi lakše saznao ko mu je ubio oca. I saznao je.

Vitomirović je bio upozoren na veliki rizik koji preuzima, ali je ostao nepokolebljiv. Policija je nedeljama pokušavala da dođe do autora, rukovodstvo „Borbe“ čuvalo je tajnu, ali preciznost podataka, analiza i procena uputila je državni policijski vrh na „krticu“ u sopstvenim redovima i Dragan je otkriven. Epilog: penzionsanje pod hitno, bez prava na otpremninu koja je u to vreme bila pravo malo bogatstvo. Kada je koju godinu kasnije pričao zašto je ostao bez posla, ljudi nisu mogli da veruju. „Prerano napisana istina“ koštala ga je materijalne sigurnosti, ali je novinarstvo dobilo puno jer je Vitomirović kao novinar imao ogromnu prednost: veliko policijsko iskustvo i veoma vrednu ličnu arhivu koju je godinama prikupljao kao krtica.

„Između policajca i novinara razlika je samo u potrošačima, odnosno broju korisnika njihovih informacija i analiza“, znao je da kaže.

Sedeći u svom Zaječaru, ali gotovo svakodnevno u Boru, Knjaževcu, Negotinu, Kladovu, Majdanpeku ili u nekom od sela Timočke krajine, pronalazio je zanimljive priče i objavljivao ih u „Borbi“, kasnije „Blicu“, „Glasu“, „Reviji 92″… Sreduinom 90-ih smislio je da osnuje sopstvene novine, odnosno mesečnik koji je nazvao „Timočka krimi revija“. U njemu je bio sve: vlasnik, izdavač, glavni urednik, glavni pisac, distributer, prevoznik… Za kratko vreme napravio je zavidan tiraž, u najboljim vremenima štampao i 4000 primeraka sa remitendom do 20 odsto. Revija je bila pravi mali žurnalistički fenomen, pa je ubrzo prešao na petnaestodnevno izlaženje. Takav tiraž na tako malom geografskom prostoru sa jednom usko specijalizovanom tematikom koja ne prelazi granice regiona nije bilo lako dostići.

Revija je sticala čitaoce a on – neprijatelje. Nije štedeo nikoga. Iz nepresušne dokumentacije uvek je imao dokaz više: kopiju neke izjave, nekog rešenja, neke presude… Mnogi su ga tužili, niko ga nije dobio na sudu. U starom režimu „čerečio“ je bivšeg načelnika SUP-a Zaječar kada mnogi nisu smeli ni da prođu ulicom u kojoj je zgrada milicije, a isto je radio do juče i sa sadašnjim… Na stranicama njegove revije prvi put se pojavila priča o „Čardaku“ koji je bivši režim podizao na Crnom vrhu, a mnogo pre 5. oktobra znao je za priču o hladnjači u Dunavu, ali bez materijalnih dokaza čak ni on nije smeo da je objavi. Kada je dokaz „isplivao“ sâm, Dragan je ponudio ekskluzivnu priču jednom tiražnom „dobro obaveštenom“ nedeljniku koji je nedeljama odugovlačio i navodno proveravao istinitost, ali se u suštini bojao da zagrize… Onda je Dragan u svojoj „Krimi reviji“ objavio priču koja je obišla svet… Nije prezao ni od objavljivanja slike leševa trojice braće Bitići, američkih državljana, ubijenih u Srbiji.

Pretili su mu, pisali anonimna pisma, zvali telefonom, dežurne patriote našle su jak „protivargument“: Šta taj Jevrejin trabunja… Nikada nije krio svoje jevrejsko poreklo po ocu, ali je voleo svoj rodni Zaječar. Bio je jedan od najuspešnijih predsednika u istoriji Fudbalskog kluba „Timok“, s početka 80-ih kada je „Timok“ bio drugoligaš u „onoj“ Drugoj ligi, a nedavno je njegovo malo izdavačko preduzeće Oskar izbacilo istoriju „Timoka“ u dve knjige. Kao fudbalski radnik, bio je clan rukovodstva FSS-a i član Međunarodne komisije FSJ-a.

Posle pada starog režima bio je privremeni direktor Timočke radio-televizije, bilo je reči da će se aktivirati i biti savetnik ministra policije Dušana Mihajlovića, ali je odustao i ostao samo novinar. Uživao je kada je u svojoj „Reviji“ otkrivao razne slučajeve i razne sudbine. Ljudi su ga poštovali, neki su ga se – pogotovo ako su imali razloga – pribojavali, ali nikoga nije ostavljao ravnodušnim. Za prijatelje je bio melem na ranu, za neprijatelje noćna mora… Čak toliko da su mu, za poslednju osvetu, poskidali umrlice po celom gradu…

Policajac, novinar, izdavač, fudbalski radnik, istraživač… Mnogo profesija, a samo jedan nemirni duh iz srpske provincije.

vladimir stanković

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Izvor informisanja: Vreme