PLJAČKE


U prethodnom periodu Srbija se „afirmisala“ raznim vrstama kriminalnih ponašanja, najčešće od strane političkih moćnika, koji su zloupotrebili ili zloupotrebljavaju državne firme i institucije za pljačke i maltretiranje građana. Takvo korišćenje državnih struktura za lični politički napredak ili lično bogaćenje inspirisalo me da na ovom blogu objavim serijal u pet nastavaka pod naslovom:DRŽAVNA BANDA SRBIJE – peti deo REZIME

Nekažnjavanje za zloupotrebe vlasti i funkcija na pozicijama u najvišim državnim strukturama ohrabrili su neke vršioce funkcija u lokalnim strukturama vlasti da postupaju po sistemu „KAD MOGU ONI MOŽEMO I MI“.

Da to nije prazna fraza dokazuje i tekst koji je preuzet sa bloga http://skupstinastanara.wordpress.com

Iz objavljenog teksta i priloženih pisanih isprava vidi se da Opština Bor uz logistiku svog JP za stambene usluge Bor traži „RUPU U ZAKONU“ kako bi izbegla da iz transfernih sredstava Republike Srbije plaća naknadu Skupštini zgrade po osnovu tekućeg i investicionog održavanja za korišćenje poslovnog prostora za potrebe lokalne samouprave, koji je u vlasništvu Republike Srbije. Zahvaljujući zloupotrebama službenog položaja od strane nekih zvaničnika JP za stambene usluge Bor dug za neuplaćenu naknadu Skupštini zgrade narastao je na preko 50.000 dinara. U znak zahvalnosti što neki zvaničnici JP za stambene usluge na ovaj način pljačkaju Skupštinu zgrade u korist Opštine Bor, neki zvaničnici Opštine Bor tolerišu pljačku iste Skupštine stanara od strane JP za stambene usluge Bor tako što toj Skupštini zgrade pored redovne cene svojih usluga od 15% (cena po odobrenju SO Bor) toj i drugim „neposlušnim“ Skupštinama zgrada naplaćuju i „reket na neposlušnost“ u iznosu od 10 % (cena koju nije odobrila SO Bor).

Da bi zataškali ovakve vrste zloupotrebe moći i vlasti neki zainteresovani zvaničnici iz lokalnih struktura vlasti u Boru pružili su logistiku za nestatutarno smenjivanje zakonskih zastupnika Skupštine zgrade. Pošto su na navedeni način Republika Srbija i Skupština zgrade opljačkani za preko 50.000 dinara samo za jedan poslovni prostor u Boru, koji je u vlasništvu Republike Srbije, a koji koristi Opština Bor, postavljam pitanje Republičkom javnom pravobraniocu:

Koliko će još predsednika Skupština zgrada u Boru morati da budu smenjeni da bi se što više pokrao državni budžet Republike Srbije i za koje su druge namene iskorišćena sredstva od ove konkretne pljačke?

U nastavku prenosim obaveštenje komšijama smenjenog predsednika, kako bi oni a i svi drugi zainteresovani shvatili kako bahati predstavnici vlasti vrše manipulacije i prave razdor među građanima kako bi ih opljačkali.

KAKO JE JP ZA STAMBENE USLUGE BOR “OSLOBODILO” REPUBLIKU SRBIJU DA PLATI NAKNADU ZA SVOJ POSLOVNI PROSTOR U BORU

Написано под: OSLOBODIOCI — bokisingl @ 9:41 pm Уреди ово

POŠTOVANE KOMŠIJE,

 

Obaveštavam Vas da zbog nedavnih nemilih događaja, koji su nas pogodili, dosadašnji predsednik Skupštine zgrade Veselin Radojković me pismenim ovlašćenjem ovlastio da do isteka svog mandata preuzmem sva ovlašćenja predsednika Skupštine zgrade (Prilog 1).

Tim povodom odlučio sam da Vas upoznam sa činjeničnim stanjem kako je i zbog čega je došlo do toga da se naruše red i mir u našoj zgradi i to predstavi kao otpor dosadašnjih predstavnika Skupštine zgrade tobožnjem otkrivanju pljački i malverzacija sa zajedničkom imovinom Skupštine zgrade, te otpora za predaju upravljanja tom imovinom “novom rukovodstvu”.

Sve je počelo kada su predstavnici JP za stambene usluge Bor odbili da poštuju odredbe Ugovora o održavanju zgrade po kojima su bili obavezni da vrše naplatu naknade za održavanje zgrade od vlasnika poslovnog prostora MZ Novo Selište i JP Toplane Bor, koji su smešteni pod istim krovom u nivou naših podrumskih prostorija.

Naime, odlukom br. 322/2009 Ustavnog suda Republike Srbije od 01.07.2010.  godine utvrđeno je da obavezu plaćanja naknade za  tekuće i investiciono održavanje ima vlasnik stana ili poslovnog prostora a ne njegov korisnik.

Opština Bor i MZ Novo Selište su odbile da plaćaju navedenu naknadu zato što su one korisnici a ne vlasnici poslovnog prostora u našoj zgradi. Vlasnik navedenog poslovnog prostora je Republika Srbija, što je utvrđeno pravosnažnom presudom Rev2778/01 Vrhovnog suda Republike Srbije (Prilog 2).

Na insistiranje predsednika Skupštine stanara kod zvaničnika JP za stambene usluge Bor da od vlasnika poslovnog prostora naplate naknadu za tekuće i investiciono održavanje zgrade, pravna služba JP za stambene usluge Bor je tražila da im predsednik Skupštine izda punomoćje za utuženje Mesne zajednice Novo Selište. Pošto je znao da Mesna zajednica Novo Selište nije vlasnik već korisnik poslovnog prostora u našoj zgradi, predsednik Skupštine zgrade je JP za stambene usluge izdao punomoćje za utuženje vlasnika a ne korisnika poslovnog prostora – (Prilog 3), što je naljutilo zvaničnike JP za stambene usluge, zbog čega su doneli neformalnu odluku da organizuju smenjivanje predsednika Skupštine stanara, zato što nisu smeli da tuže Republiku Srbiju da ne bi bili oni smenjeni.

Za smenjivanje predsednika Skupštine zgrade iskoristili su nezadovoljnike njegovim radom, koji su relativno novi stanari ili vlasnici stanova u zgradi, zbog čega neznaju u kakvom je stanju bila zgrada kada je preuzeo dužnost predsednika Skupštine zgrade, koji su retko ili nikada nisu podržavali ili učestvovali u zajedničkim radnim akcijama (sakupljanje otpada oko zgrade, sađenju i održavanje zelenih površina, čišćenje i pranje trotoara, čišćenje snega itd.), od kojih većina nije htela da učestvuje u dogovorima na sednicama Skupštine zgrade i koji nisu hteli da za predsednika plaćaju naknadu od 100 dinara mesečno kako bi mu nadoknadili osnovne troškove za štampanje i kopiranje dopisa nadležnim službama, kao i telefonske troškove za pozivanje nadležnih lica za izvođenje radova na održavanju zgrade.

Predsednik nije nikada lično predlagao ili insistirao da mu svi plaćaju navedenu naknadu, već je to prepustio da svako o tome dobrovoljno odluči i po tom osnovu se sklapao ugovor o delu, a naplata od 100 dinara vršila se samo onima koji su na to dobrovoljno pristali.

Pošto su zvaničnici JP za održavanje zgrade znali da predsednika Skupštine zgrade ne mogu da smene na osnovu slobodne i nezavisne volje članova Skupštine zgrade rešili su da to učine pomoću manjine nezadovoljnih. Da bi povećali broj nezadovoljnih odbili su da kao u prethodnih nekoliko godina sačine ugovor o delu po principu dobrovoljnosti, jer su tvrdili da ugovorom mimo izražene volje moraju biti obuhvaćeni svi članovi Skupštine zgrade, pošto je odluku za izdvajanje 100 dinara potpisala većina.

Da bi predstavnike Skupštine zgrade “namestili” napravili su prvu verziju ugovora o delu tako da se isplata naknade vrši sa računa zgrade bez naplate i povraćaja sredstava na račun zgrade. Sada je jasno da su time hteli da predstavnike Skupštine zgrade prikažu kao lopove, koji troše fond zgrade za lične potrebe. Pošto predstavnici Skupštine zgrade nisu hteli da potpišu takav ugovor uneli su odredbu da će isplaćena sredstva sa računa zgrade biti refundirana od naplate po 100 dinara mesečno od svih stanara, a zatim o tome obavestili nezadovoljnike kako bi omasovili pobunu za smenu predsednika uz davanje netačnih navoda da su prethodni potpisi bili falsifikovani ili iznuđeni.

Naravno da su “tradicionalni nezadovoljnici” sa odobravanjem dočekali ukazanu logistiku JP za stambene usluge Bor za konačni obračun sa dosadašnjim predstavnicima Skupštine zgrade, koji su insistirali na njihovom zakonitom radu.

U vezi same organizacije smenjivanja predsednika svako od Vas komšija zna kako su mu “Oslobodioci” to predstavljali. Ja to neću komentarisati ali ću Vam ukazati na sledeće činjenično stanje:

 1.  Skupština zgrade u ul. Njegoševa 5A je uredno registrovano pravno lice čiji je Matični broj 07123426, a poreski indentifikacioni broj – PIB 102437679 (Prilog 4).

2. Skupština zgrade Njegoševa 5A na računu zgrade kod JP za stambene usluge Bor, na dan 03.04.2013. godine, raspolaže gotovinskim sredstvima u iznosu od preko 293.000 dinara uz nenaplaćeno dugovanje od vlasnika poslovnog prostora (samo za poslovni prostor MZ Novo Selište) od 50.204,40 dinara (vidi ovde).

3. Skupština zgrade ima legalno usvojene Opšte akte (Poslovnik o radu Skupštine zgrade (Prilog 5), Statut Skupštine zgrade (Prilog 6), Pravilnik o materijalno-finansijskom poslovanju (Prilog 7) i Katalog zajedničke imovine Skupštine zgrade (Prilog 8)). Navedenim Opštim aktima usvojena su jasna i nedvosmislena pravila ponašanja i postupanja članova i predstavnika Skupštine zgrade.

4. “Oslobodioci” nisu pokrenuli zvaničnu inicijativu i proceduru za izglasavanje nepoverenja predsedniku Skupštine zgrade pre isteka mandata, kako je to utvrđeno Opštim aktima Skupštine zgrade, već su za to koristili logističku proceduru dobijenu od strane JP za stambene usluge Bor, koje funkcioniše na osnovu monopolskih kriterijuma, tako što svoje usluge Skupštinama stanara naplaćuje po dvostrukim standardima: Poslušnim predstavnicima Skupština stanara naplaćuju se usluge po ceni od 15% od naplaćenih sredstava za tekuće i investiciono održavanje, a neposlušnim predstavnicima Skupštine stanara naplaćuje se 25 %  od naplaćenih sredstava za tekuće i investiciono održavanje (pogađate – naša zgrada pored zvaničnih 15% po odobrenju SO Bor plaća i 10% po osnovu reketa za neposlušnost, koji nije odobren od SO Bor (Prilog 9).

6. “Oslobodioci” na Skupštini zgrade nisu hteli da poštuju odredbe Statuta  i Poslovnika o radu Skupštine, po kojima kvorum za rad Skupštine mora da bude najmanje 20 prisutnih članova Skupštine, da se smenjivanje predsednika vrši sa najmanje 20 glasova za njegovo razrešenje, a da se izbor novog predsednika, takođe vrši uz saglasnost 20 članova Skupštine, tj. sve po principu   1/2  + 1 glas, što iznosi 20 glasova, jer “Oslobodioci” pre nego što su pokrenuli postupak smenjivanja predsednika nisu imali želju ni da pročitaju Opšta akta, a kamo li da ih poštuju. Da su pročitali Opšta akta znali bi da Skupštinu zgrade čine 38 članova a ne 36, jer po Opštim aktima pravo učešća u Skupštini zgrade imaju i predstavnici vlasnika, odnosno korisnika poslovnog prostora u zgradi (MZ Novo Selište i JP Toplana).

7. “Oslobodioci” nisu dozvolili predsedniku Skupštine zgrade da pre glasanja o poverenju podnese Izveštaj o svom radu, jer njih nije interesovalo šta je urađeno za zgradu i koliko je to koštalo.

8. Umesto pravila definisanih Opštim aktima Skupštine zgrade “Oslobodioci” su  primenili principe sile i bahatosti, jer su smatrali da njih 12 od kojih je jedan smatrao da je samo on bez ostalih i jači i lepši od predsednika (valjda smatra da snaga i lepota mogu da zamene kriterijum vlasništva i adresu prebivališta, kao uslov za članstvo u Skupštini zgrade).

9. Pošto za izglasavanje nepoverenja predsedniku nije bilo ni kvoruma ni dovoljan broj “Oslobodilaca”, predsednik i ja smo prekinuli predsedavanje i napustili sednicu.

10. Nedostatak kvoruma nije bio smetnja da “Oslobodioci” sa 11 glasova donesu “Odluku” da se međusobno izaberu. Tom prilikom doneli su odluku i o izboru zamenika predsednika iako za to nije postojao ni zahtev ni uslovi (Prilog 9).

11. Nakon navedenih događaja moja porodica je od strane nekih “Oslobodilaca”  bila izložena nasilju i uterivanju straha pokušajima DA SE RAZVALE VRATA. Srećom i po njih i po mene da ja tada nisam bio tu.

 Na osnovu svega navedenog, smatram da ni ja, ni predsednik Skupštine zgrade nismo zaslužili da posle svega što smo učinili za našu zgradu budemo podvrgnuti nasilničkoj najezdi tzv. “Oslobodilaca”. Meni lično je jasno da ste se Vi komšije od takvih branili potpisivanjem svega što su Vam tražili, ali treba da znate da to nije bio dobar način da se suprotstavite nasilju.

S’ poštovanjem,

Vaš komšija Slobodan Radulović

Iz prethodnog teksta o DRŽAVNOJ BANDI SRBIJE – peti deo REZIME videli smo da je njen osnovni cilj da kompromituje državne institucije Republike Srbije i njene predstavnike, a na taj način i kompletan narod Srbije stvarajući opšti utisak da je narod Srbije nesposoban i nedoličan da ima normalne državne institucije, kao i poštene i nekorumpirane vođe tih institucija. Sa druge strane Državna banda Srbije beskompromisno štiti lične interese svojih mentora i svojih vernih članova.

U ovom tekstu opisaću kako je Državna banda Srbije nepokornim građanima uvela porez na nepokornost. Naime, nepokorni građani su od samog početka nastanka Državne bande bili i ostali najveći neprijatelji Državne bande Srbije, zato što svojom nepokornošću ruše “autoritet” Državne bande i otežavaju njenu vladavinu i opstanak.

Za vreme Josipa Broza obračun sa najnepokornijim građanima vršio se njihovom likvidacijom bez suđenja. Protiv manje nepokornih građana preduzimane su mere “prevaspitavanja” u kazamatima tipa “Goli otok”. Protiv šireg sloja nepokornih građana, kao mere prevaspitavanja, uvedeno je nezvanično plaćanje poreza na nepokornost, koje su sprovođene po nalogu iz štabova Državne bande. Oporezivanje nepokornosti građana Srbije vršeno je na različite načine, od slučaja do slučaja, što je uglavnom zavisilo od mašte i nadahnuća terenskih predstavnika Državne bande.

Tako naprimer, za nepokorne građane koji su se bavili zemljoradnjom uveden je tzv. “obavezni fiktivni otkup”. To se sprovodilo tako što su terenski predstavnici Državne bande vršili pretrese po kućama i otimali sve vrste životnih namirnica uz izdavanje bezvrednih fiktivnih potvrda. U gradskim sredinama je porez na nepokornost naplaćivan prebijanjem nepokornih i otimačinom stvari, novca, dragocenosti itd. U nekim slučajevima vršena su maltretiranja članova porodica, vođeni fiktivni sudski postupci za izmišljene krivice itd. U novijoj istoriji Državne bande, nakon 2000. godine uvedene su suptilnije metode oporezivanja nepokornosti. Te metode se svode uglavnom na vođenje sudskih postupaka protiv nepokornih građana, najčešće zbog izmišljenih prekršajnih dela. Nakon početka ekonomske krize Državna banda je otpočela da protiv nepokornih građana primenjuje praksu drastične prinudne naplate stvarnih, ali i izmišljenih fiktivnih dugovanja popisom i prodajom kuća, stanova, traktora i drugih stvari ili prinudnom naplatom poreza na nepokornost od plata i penzija nepokornih građana.

Način kako Državna banda Srbije vrši naplatu poreza na nepokornost opisaću na osnovu jednog od svojih ličnih iskustava uz mogućnost uvida javnosti u odgovarajuće pisane isprave.

Naime, jedno od iskustava sa naplatom poreza na nepokornost doživeo sam tako što mi je Elektrotimok iz Zaječara ukinuo napajanje objekta električnom energijom, zato što nadležni iz te firme nisu hteli da održavaju niskonaponsku mrežu sa koje se snabdeva tamo neki nepokorni građanin, tj. moja malenkost.

Obzirom da sudija Opštinskog suda Zaječar nije bila član Državne bande, donela je pravosnažno Rešenje br. XI P-1374/98 od 2,.03.1999. godine da je takav čin nezakonit uz zabranu tuženom Elektrotimoku, uz pretnju kažnjavanja, da me ubuduće ometa u mirnom korišćenju električne energije (videti Rešenje OS Zaječar br. XI P-1374/98 od 10.12.1998. godine).

Međutim, ubrzo je usledilo bombardovanje Srbije od strane NATO pakta, nakon čega je došlo do preuzimanja komande nad Državnom bandom Srbije, tako da je nakon toga pri Elektrotimoku Zaječar došlo do neformalne zamene mog statusa potrošača sa statusom nepokornog građanina. Ta činjenica je kasnije izgleda postala odlučujuća na moja prava na korišćenje električne energije, jer kad se ponovio slučaj da su popadale bandere, Elektrotimok iz Zaječara mi je isključio struju i nametnuo obavezu da ja i ostali nepokorni korisnici finansiramo popravku mreže (videti  Obaveštenje 1338/1 Elektrotimoka Zaječar od 19.07.2006.), kao uslov da ponovo dobijemo struju. Srećom nisu tražili, a mogli su da traže, da izgradimo i centralu za struju.

Pošto je prethodnim pravosnažnim Rešenjem Opštinskog suda Zaječar br. XI P-1374/98 od 10.12.1998. godine bilo utvrđeno da je obaveza Elektrotimoka da održava distributivnu mrežu ja nisam prihvatio da finansiram njenu popravku, već sam se umesto toga pridružio tužbi jednog od nepokornih građana u svojstvu umešača na strani tužioca (videti Tužbu Rajnović Zorana). Predmetni sudija je usvojila zahtev iz tužbe o izdavanju privremene mere za Rajnović Zorana, dok je u mom slučaju to odbijeno, verovatno zbog mog nezvaničnog statusa nepokornog građanina, ali je u Rešenju o izdavanju privremene mere br. P-790/2006 Opštinskog suda Zaječar od 28.7.2006. navedeno da je to zbog mog statusa umešača. Izgleda da je sudu, a naročito Elektrotimoku Zaječar, zasmetalo moje mešanje u taj postupak (videti  Rešenje o izdavanju privremene mere br. P-790/2006 Opštinskog suda Zaječar od 28.07.2006.).

Nakon izdavanja Rešenja o privremenoj meri br. P-790/2006 Opštinskog suda Zaječar od 28.7.2006. Elektrotimok Zaječar je ponudio i sklopio nagodbu za naknadu štete Rajnović Zoranu (videti  Zapisnik o poravnanju br. VII P-790/2006 od 19.10.2006.), jer on u ovom slučaju obustave isporuke struje nije bio ciljna meta Elektrotimoka, već ja, tako da je moje priključivanje ostalo nerešeno do daljeg. Pošto je odugovlačeno sa popravkom mreže više od tri ipo godine, bio sam prinuđen da zatražim pomoć Ministarstva energetike i rudarstva. Oni su odredili inspektora da na terenu utvrdi stanje linije. Zbog toga je Elektrotimok Zaječar bio prinuđen da par dana pre dolaska inspektora izvrši popravku linije i tako i mene priključi, što je konstantovano Obaveštenjem br. 210-312-0036/2010-03 energetskog inspektora od 31.05.2010. godine (vidi Obaveštenje br. 210-312-0036/2010-03 energetskog inspektora od 31.05.2010. godine).

U međuvremenu, direktor Elektrotimoka Zaječar Dragan Nikolić je odlučio da mi naplati porez na nepokornost, tako što je, u periodu pre izlaska na teren energetskog inspektora, tj. 07.05.2009. godine, pred Opštinskim sudom u Zaječaru pokrenuo postupak za prinudnu naplatu izmišljenog duga od 18.846,00 dinara na osnovu izvoda iz njihovih poslovnih knjiga (porez na nepokornost – moja primedba – vidi Predlog Elektrotimoka za izvršenje računa za mesec mart 2006. godine).

Navedeni iznos od 18.846, 00 dinara Elektrotimok Zaječar je naveo kao moje navodno dugovanje za isporučenu struju. Do ovog iznosa verovatno su došli sasvim proizvoljno, jer su to neformalno pravdali kao moju obavezu da plaćam taksu na brojilo i kad mi je struja isključena. Međutim, iz priloženog izvoda iz njihovih poslovnih knjiga vidi se da se taj dug vodi fiktivno kao neko zaduženje iz prethodnog perioda (videti  Račun Elektrotimoka Zaječar za mart 2006. godine).

Kako u priloženom računu stoji da u prethodnom periodu nisam potrošio ni jedan kW, jer mi je napajanje bilo isključeno (moja primedba), može se zaključiti da je dug računat na osnovu mesečnog zaduženja od 288,12 dinara po osnovu takse na brojilo. Obzirom da je članom 360. u vezi člana 378. stav 1. tačka 1. ZOO („Sl. list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 – odluka USJ i 57/89, „Sl. list SRJ“, br. 31/93 i „Sl. list SCG“, br. 1/2003 – Ustavna povelja, predviđeno da dugovanja za struju zastarevaju za godinu dana, može se zaključiti da bi dug po ovom osnovu mogao da bude najviše 12 meseci x  288,12 dinara = 3.457,44 dinara, a ne 18.846,00 dinara.

Mogu da razumem da je neko iz obračunske službe Elektrotimoka Zaječar napravio grešku, pa mi je računao neplaćenu taksu na brojilo, zato što nije znao da je linija isključena, ali da se ne radi o grešci već o nameri direktora Dragana Nikolića da mi se naplati porez na nepokornost, dokazuje činjenica da je navedenom iznosu od 3.457,44 dinara dodata razlika od 15.388,56 dinara, što ne može biti ništa drugo nego porez na nepokornost. U prilog navedenoj konstataciji ide i činjenica da Elektrotimok Zaječar, nakon isključenja linije nije hteo da mi dostavlja nikakve izveštaje ili obaveštenja o navodnom dugu pre utuženja, zato što su se bojali da bih ja to sa nadležnima iz obračunske službe Elektrotimoka lako rasčistio i dokazao da se radi o grešci.

Umesto komunikacije samnom direktor Dragan Nikolić je više voleo da komunicira sa sudijom Opštinskog suda Zaječar, gospođom Žaklinom Dedović – Dimitrijević. Naime, iz spisa predmeta Iv-1216/09 vidi se da direktor Dragan Nikolić nije hteo da pokrene parnični postupak, već izvršni postupak, kao da se radi o utvrđenom dugu, čije je utvrđenje dokazano u nekom prethodnom parničnom postupku nakon čega je usledila sudska overa pravosnažnosti i izvršnosti sudske odluke o utvrđenom dugovanju. Međutim, pošto je i njemu i sudiji bilo jasno da je takav postupak neizvestan po njihove namere dogovorili su se da mi naplate porez na nepokornost po skraćenom postupku, kao da su već imali pravosnažnu pisanu ispravu o utvrđenom dugu. Ovaj svoj dogovor sproveli su bez mog učešća u postupku,  tako što je direktor Elektrotimoka izmislio moje dugovanje, naredio da mu obračunska služba to odštampa, a onda po principu samovlašća i uz saglasnost sudije takav račun proglasio validnom izvršnom ispravom, na osnovu koje je sudija odmah donela izvršno Rešenje Iv-1216/09 od 28.05.2009. godine, kojim se u celosti usvaja predlog direktora Elektrotimoka Zaječar, Dragana Nikolića (videti Rešenje Iv-1216/09 Opštinskog suda Zaječar od 28.05.2009.). Obzirom da se radilo o naplati poreza na nepokornost, navedeno Rešenje Iv-1216/09 Opštinskog suda Zaječar od 28.05.2009. godine je prikrivano od mene preko tri godine uz izbegavanje uručenja.

Zbog izbegavanja Opštinskog suda Zaječar da me obavesti o pokretanju i okončanju ovog blic sudskog postupka izbegnuto je i da mi se uruči navedeno Rešenje Iv-1216/09 Opštinskog suda Zaječar od 28.05.2009. godine. Umesto toga direktor Elektrotimoka je to koristio u pravnom saobraćaju da mi isključi struju, da obmane Ministarstvo trgovine da se radi o pravosnažnom i izvršnom rešenju, kao i da naredi da se demontira i odnese linija u dužini oko 400 m, koju sam ja izgradio svojim sredstvima.

Po saznanju da postoji nekakvo izvršno rešenje o mom navodnom dugu uzalud sam pokušavao da isto dobijem od nadležnih pri Osnovnom sudu Zaječar, pa sam se obratio Povereniku za informacije od javnog značaja.

Pošto su nadležni iz Osnovnog suda zezali i Poverenika za javne informacije, Poverenik za informacije i zaštitu podataka o ličnosti morao je prvo da donese Rešenje br. 07-00-00031/2012-03 od 02.07.2012. godine, kojim je Osnovnom sudu Zaječar naloženo da me u roku od tri dana obavesti da li poseduje Rešenje Iv-1216/09 Opštinskog suda Zaječar od 28.05.2009. godine i ako poseduje da mi isto dostavi (vidi  Rešenje br. 07-00-00031/2012-03 Poverenika za informacije od 02.07.2012. godine).

Naravno, vršilac dužnosti predsednika Osnovnog suda Zaječar ignorisao je Rešenje br. 07-00-00031/2012-03 Poverenika za informacije od 02.07.2012. godine, zbog čega je Poverenik za informacije morao da donese Zaključak, br. 07-00-01897/2012-03 od 24.07.2012. godine o dozvoli izvršenja Rešenja br. 07-00-00031/2012-03 Poverenika za informacije od 02.07.2012. godine, sve pod pretnjom prinudne naplate novčane kazne od 20.000 dinara (vidi Zaključak br. 07-00-01897/2012-03 Poverenika za informacije od 02.07.2012. godine).

Tek kad se suočio sa mogućnošću da bude prekršajno kažnjen vršilac dužnosti predsednika Osnovnog suda Zaječar, gospodin Zoran Ristić, obavestio me Obaveštenjem br. VII Su-42/2012-16-1 od 27.07.2012. godine da Osnovni sud Zaječar ne poseduje Rešenje Iv-1216/09 od 28.05.2009. godine, kao ni dostavnicu da mi je to rešenje upućivano. U napomeni gospodin Ristić me obaveštava da se taj predmet nalazi u Osnovnom sudu Bor gde se vodi pod br. Iv-6904/10. (vidi Obaveštenje br. VIII-Su-42/2012-16-1 vršioca dužnosti predsednika Osnovnog suda Zaječar od 27.07.2012. godine).

Pošto mi nije bilo logično da ja treba da jurim i tražim sudsku prepisku između Osnovnog suda Zaječar i Osnovnog suda Bor, od Poverenika za informacije tražio sam da nastavi sa postupkom izvršenja Rešenja br. 07-00-00031/2012-03 Poverenika za informacije od 02.07.2012. godine. Tim povodom od Poverenika za informacije dobio sam odgovor da navedeno Rešenje Iv-1216 Opštinskog suda Zaječar od 28.05.2009 godine treba da tražim od Osnovnog suda Bor (vidi Obaveštenje br. 07-00-01897/2012-03 Poverenika za javne informacije od 21.08.2012.) Na osnovu navedenog obaveštenja Poverenika za informacije br. 07-00-01897/2012-03 od 21.08.2012. godine, u razmaku od po 20 dana, u dva navrata, tražio sam od vršioca dužnosti predsednika Osnovnog suda Bor da mi se dostavi Rešenje Iv-1216 Opštinskog suda Zaječar od 28.05.2009 godine, ali se vršilac dužnosti predsednika Osnovnog suda Bor, gospođa Dragana Aničić oglušila o navedene zahteve. Zbog toga sam ponovo tražio intervenciju Poverenika za informacije, nakon čega mi je konačno 02.010.2012. godine  uručeno Rešenje Iv-1216 Opštinskog suda Zaječar od 28.05.2009 godine, na koje sam odmah uložio Žalbu (vidi Žalbu na Rešenje Iv-1216/09 Opštinskog suda Zaječar od 28.05.2009. godine).

U međuvremenu, pošto je Elektrotimok Zaječar, vršio obračun kamate na kamatu na izmišljeno dugovanje od 18.846, 00 dinara i tu sumu doterao skoro do 30.000 dinara tražio sam zaštitu prava i u postupku pred Ministarstvom poljoprivrede, trgovine, šumarstva i vodoprivrede, koje je vodio pravnik po struci, gospodin Dušan Petrović, bivši ministar Pravde Republike Srbije. Zaštitu nisam dobio jer je gospodin Dušan Petrović uvažio Rešenje Iv-1216 Opštinskog suda Zaječar od 28.05.2009 godine kao pravosnažno utvrđeno dugovanje iako to nije bilo tako (vidi Konačno Rešenje br. 334-00-00957/2010-04 Ministarstva poljoprivrede, trgovine, šumarstva i vodoprivrede od 01.04.2011. godine). Nedavno je Ustavni sud Srbije ukinuo obračun kamate na kamatu za sve one koji su to tako radili.

Evo, to je samo jedno od mojih ličnih iskustava sa Državnom bandom Srbije u vezi naplate poreza na nepokornost. Naravno, da ja nisam ni  jedini ni najdrastičniji takav slučaj u Srbiji, jer sredstva informisanja svakodnevno objavljuju kako se ljudima za sitna ili nepostojeća dugovanja prodaju kuće, stanovi, traktori ili neke druge stvari ili im se stavljaju administrativne zabrane na plate i penzije.

Pozivam sve one građane Srbije, kojima je Državna banda naplatila porez na nepokornost da javno posvedoče o tome, naravno uz navođenje i prilaganje dokaza.

Slobodan Radulović

ED broj: 2200013111005
RADULOVIĆ SLOBODAN
Njegoševa 5A/21, Bor

Gmail: magila97@gmail.com
Blog: www.bokisingl.wordpress.com
Datum: 04.01.2012.

ELEKTROTIMOK ZAJEČAR

Predmet: Otkaz statusa potrošača električne energije

Poštovani,
Zbog načina koji je Elektrotimok Zaječar primenio prema meni, kao potrošaču koji je svojim sredstvima učestvovao u izgradnji niskonaponske mreže, koja je zatim poklonjena u vlasništvo Elektrotimoku Zaječar, kao i na osnovu stava direktora Elektrotimoka Zaječar Dragoljuba Nikolića u vezi mog isključenja sa distributivne mreže (vidi  Obaveštenje o isključenju struje), kao i Odgovora br. 14480/2 po podnetom prigovoru od 27.12.2011. godine (vidi Odgovor po podnetom prigovoru), koji mi je uručen 04.01.2012. godine, obaveštavam Vas da od 01.01.2012. godine ne želim više da budem u evidenciji vaših potrošača, niti da sa vašom firmom ubuduće imam bilo kakve poslovne odnose.
Obrazloženje:

Elektrotimok Zaječar je zbog lošeg održavanja, dokumentom br. 1338/1 od 19.07.2006. godine isključio potrošačima napajanje električnom energijom sa navodom: „Kao takva niskonaponska mreža pretstavlja pretnju po imovinu i živote ljudi. Na osnovu navedenog bili smo prinuđeni da istu isključimo“ (vidi Obaveštenje br. 1338/1 od 19.07.2006.).

Da bi ponovo dobili struju potrošačima je navedenim dokumentom postavljen uslov da sami finansiraju popravku, što ja nisam prihvatio jer je po Zakonu to bila obaveza Elektrotimoka Zaječar.

Iznosim osnovanu sumnju da su neka službena lica Elektrotimoka Zaječar, zbog mog odbijanja da finansiram troškove popravke njihove distributivne mreže izmislila da Elektrotimoku Zaječar dugujem preko 18.000 dinara za neizmirene troškove za električnu energiju iako ja zbog bolesti ne boravim u tom objektu od kraja 2004. godine i od tada nisam potrošio ni jedan Kw struje, ali sam redovno izmirivao troškove na ime takse za brojilo.

Prema navodima direktora Dragoljuba Nikolića, naplatu takvog neutvrđenog duga iz neutvrđenog perioda Elektrotimok Zaječar je navodno tražio preko Opštinskog suda Zaječar, sada Osnovnog suda Zaječar. Pod zakletvom da govorim istinu i sa verom u Boga tvrdim da pre utuženja Elektrotimok Zaječar mi nije dostavljao obaveštenje da mu bilo šta dugujem kao potrošač.

Prema navodima direktora Elektrotimoka Zaječar, Dragoljuba Nikolića, Opštinski sud iz Zaječara je doneo Rešenje o izvršenju Iv-1216/09 od 28.05.2009. godine, po kome mi je određena obaveza isplate tog duga i sudskih troškova u iznosu od preko 20.000 dinara. Pod zakletvom da govorim istinu i sa verom u Boga, tvrdim da je Opštinski sud iz Zaječara izbegao obavezu da mi dostavi sudski poziv, kao i navedeno rešenje, čime sam bio  sprečen da učešćem u postupku dokažem da za godinu dana, u periodu isključenja linije nije postojala ni teoretska šansa da napravim bilo kakav dug prema Elektrotimoku Zaječar.

Zbog pretnji isključenjem napajanja od strane Elektrotimoka Zaječar, u slučaju neizmirenja pravno i vremenski nedefinisanog, niti pravosnažno utvrđenog duga tražio sam intervenciju Trgovinske inspekcije iz Zaječara.

Trgovinska inspekcija Zaječar je na osnovu tvrdnje direktora Elektrotimoka Zaječar Dragoljuba Nikolića da poseduje Rešenje Iv-1216/09 Opštinskog suda Zaječar odbila moj Zahtev za utvrđivanje ispravnosti takvog obračuna električne energije.

Na takvo Rešenje Trgovinske inspekcije iz Zaječara uložio sam žalbu nadležnom ministarstvu , ali je nadležno ministarstvo odbilo moju žalbu svojim Rešenjem br. 334-00-00957/2010-04 od 01.04.2011. godine sa ključnim obrazloženjem na strani 7 (vidi Rešenje br. 334-00-00957/2010-04 od 01.04.2011.), da je o postojanju navedenog Rešenja Iv-1216/09 Trgovinska inspekcija Zaječar sačinila Zapisnik u kome je utvrđeno postojanje Rešenja Iv-1216/09 Opštinskog suda Zaječar.

Napominjem da je Zapisnik Trgovinske inspekcije o navodnom postojanju Rešenja Opštinskog suda Zaječar Iv-1216/09 sačinjen bez mog znanja i prisustva i isti mi nikada nije bio dostavljen.

Nakon donetog konačnog Rešenja  br. 334-00-00957/2010-04 Ministarstva poljoprivrede, trgovine, vodoprivrede i šumarsatva od 01.04.2011. godine Elektrotimok Zaječar mi je isključio struju (vidi Obaveštenje o isključenju struje).

Zbog isključenja napajanja električnom energijom, po osnovu neutvrđenog duga iz neutvrđenog perioda, podneo sam tužbu Osnovnom sudu Zaječar, koji je Elektrotimoku Zaječar izdao Rešenje 24 P-3168/11 o privremenoj meri od 11.10.2011. godine (vidi Rešenje o privremenoj meri), kojim je Elektrotimoku Zaječar bilo naloženo da moj objekat priključi na niskonaponsku mrežu u roku od tri dana.

Elektrotimok Zaječar je sabotirao rok za izvršenje navedenog Rešenja 24 P-3168/11 o privremenoj meri, tako što je priključenje izvršeno tek krajem oktobra meseca. Za vreme isključenja Elektrotimok Zaječar mi je i dalje slao priznanice za plaćanje kao i pre isključenja. U tim priznanicama je i dalje figurirao zahtev za isplatu neutvrđenog duga iz neutvrđenog perioda, pod pretnjom isključenja, zbog čega sam Elektrotimoku Zaječar uložio prigovor (vidi Prigovor na račun za el.energiju br. 115 od 20.11.2011.).

U međuvremenu, i pored činjenice da je zastupnik Elektrotimoka Zaječar od sudije i mene sakrio postojanje Rešenja Iv-1216/09 od 28.05.2009. godine, isti sudija je naprasno promenio svoje sudsko ubeđenje i Rešenjem 24 P-3168/11 od 08.12.2011. godine odbio moj tužbeni zahtev (vidi Rešenje o odbijanju tužbe). Ponavljam izjavu datu sudu, pod zakletvom da govorim istinu i sa verom u Boga, da nije tačna verzija direktora Elektrotimoka Zaječar Dragoljuba Nikolića da sam službenim licima, ni pre ni nakon zamene brojila branio pristup mernom mestu radi kontrole stanja brojila. Takva neistina je bila samo izgovor da mi se zameni brojilo da bi mogli da mi izdaju nalog za izmeštanje mernog mesta. Prilikom zamene brojila oduzeto mi je bez naknade potpuno ispravno dvotarifno brojilo u zamenu za jednotarifno. Ova prevara, koju nisam odmah uočio na licu mesta, prikrivena je pričom o isteku roka za baždarenje prethodnog strujomera iako je zapisnikom konstantovana ispravnost plombi.

Ali eto, sudija reformisanog pravosuđa, iz njemu poznatih razloga, kao i Trgovinska inspekcija, su više verovali direktoru Elektrotimoka Zaječar, nego meni i mojim pisanim ispravama, jer su i sudija i Trgovinska inspekcija, kao validne dokazne isprave koristili izjave i dopise direktora iz retroaktivnog perioda dužeg od godinu dana, iako je po zakonu predviđeno da se struja može isključiti samo na osnovu pisanih isprava o nekom potraživanju čiji retroaktivni period nije stariji od godinu dana, a pre isključenja u tom zakonskom roku Elektrotimok Zaječar mi, ni po osnovu duga, ni po osnovu činjenja nije dostavio opomenu pred isključenje.

Nakon odbijanja tužbenog zahteva, sa obrazloženjem da ukoliko želim da zadržim status potrošača, onda moram da za potrebe Elektrotimoka Zaječar o svom trošku izmestim merno mesto van objekta, što podrazumeva da nakon toga preuzimam rizik i posledice u slučaju obijanja i krađe opreme mernog mesta, kao i nakon odbijanje mog prigovora od strane Komisije Elektrotimoka Zaječar (vidi Odgovor po podnetom prigovoru), sa obrazloženjem da moram da plaćam taksu na električno brojilo i nakon isključenja napajanja, izjavljujem da to prevazilazi shvatanja mog zdravog razuma i moje materijalne mogućnosti, zbog čega sa takvom firmom i sa takvim njenim predstavnicima ne želim više da imam nikakav poslovni odnos, te sa 01.01.2012. godine otkazujem svoj status vašeg potrošača za ED broj: 2200013111005.

Za tačnost navoda i priloga: Slobodan Radulović, MB:2007945751012

U prethodnom članku opisano je samovlašće Elektrotimoka iz Zaječara u pogledu naplate viška profita i moja pritužba ministarstvu rudarstva i energetike Srbije u vezi nepoštovanja Kodeksa poslovne politike od strane te državne firme.

Tim povodom gornjim obaveštenjem br. 312-01-00218/2010-01 od 04.05.2010. godine oglasio se lično ministar rudarstva i energetike gospodin Petar Škundrić. Po njegovom izveštavanju to ministarstvo nema nadležnost postupanja po svim tačkama moje pritužbe, pa je pritužba prosleđena na nadležnost PD „Jugoistok“ d.o.o. Niš. Za deo pritužbe u kome se ukazuje na stanje niskonaponske mreže pritužba je prosleđena elektroenergetskom inspektoru tog ministarstva radi postupanja u skladu sa Zakonom o energetici.

Ono što je posebno zanimljivo i najvažnije u celoj stvari monopolskog i samovlasnog postupanja Elektrotimoka iz Zaječara jeste činjenica da to ministarstvo nije nadležno ni za kontrolu obračuna izvršenog od strane Elektrotimoka Zaječar, ali je ministar propustio da po službenoj dužnosti taj deo moje pritužbe uputi Ministarstvu trgovine i usluga – Sektor tržišne inspekcije, već je taj „vruć krompir“ vratio u moju nadležnost .

Ovakvo postupanje nadležnog ministarstva rudarstva i energetike asocira me na onu narodnu poslovicu „Vrana vrani ne vadi oči“. Da li u ovom slučaju po pitanju nepoštovanja Kodeksa poslovne politike u nadležnim državnim institucijama umesto vršioca dužnosti na teret poreskih obveznika sede odgovorni ljudi ili vrane videće se po okončanju kompletnog postupka i nakon moje pritužbe i Ministarstvu trgovine i usluga.

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Postoje dva načina da se osvoji i porobi jedno društvo: jedan uz pomoć mača. Drugi je uz pomoć duga. Mi ekonomski plaćenici smo zaista odgovorni za stvaranje pravog globalnog carstva.

John Perkins

Da bi neka zemlja bila interesantna zona za ekonomsko porobljavanje od strane svetskih sila neophodno je da poseduje neke od globalnih resursa kao što su energija, velike količine mineralnih voda, nalazišta mineralnog blaga ili geostrateški tranzitni prostor.

Srbija upravo ispunjava sve od navedenih uslova jer raspolaže povoljnim izvorima energije (ugalj i u perspektivi moguća izvorišta nafte na Kosovu), kao i povoljnim resursima geotermalne energije, velika  izvorišta termomineralnih voda, nalaziša olova, cinka, bakra, zlata, molibdena, kao i novotkriveno nalazište retkog minerala kriptonita, a posebno zbog svog geostrateškog prostora kao tranzitne teritorije za drumski, železnički, vazdušni, rečni i energetski i komunikacioni tranzitni saobraćaj između istoka i zapada (teritorija za prolaz sadašnjih a još više budućih energetskih i komunikacijskih veza – naprimer gasovod).

Zbog navedenih okolnosti Srbija je u ekonomskom i vojnom pogledu sa aspekta interesa velikih sila oduvek bila njihova interesna zona za porobljavanje, zbog čega nikada nije mogla da izbegne učešće u velikim međunarodnim potresima – ratovima.

Međutim, zbog posedovanja velike količine razornih oružja od strane velikog broja razvijenih i srednje razvijenih zemalja, na globalnom nivou se od strane velikih vojnih sila sve više izbegavaju vojna porobljavanja malih naroda u korist ekonomskog porobljavanja.

Uz pomoć Svetske banke i Međunarodnog monetarnog fonda preko uloge CIE i ekonomskih plaćenika SAD su prvo inicirale raspad SFRJ i pokretanjem velike medijske kampanje na globalnom nivou za to okrivile Srbiju i njeno političko vođstvo za tobožnju hegemonističko-vojnu i političku komunističku diktaturu uz vođenje krvavih međunacionalnih sukoba protkanih velikim ratnim zločinima, što je zatim iskorišćeno kao povod za vojnu intervenciju NATO pakta i razaranje vojnog potencijala, privrednih i infrastrukturnih objekata Srbije.

Po iznuđenoj vojnoj kapitulaciji Srbije iz njenog sastava je amputirana oblast Kosova i Metohije inače poznata po svojim velikim zalihama uglja, olova, cinka, srebra, zlata, molibdena i dr.

Zatim je, pod izgovorom demokratskih promena, izvršen uticaj za smenu dotadašnjeg komunističkog režima Miloševića u korist tzv. Demokratskih institucija u kojima su se pojavili tzv. Domaći ekonomski plaćenici, čija je uloga bila da radi ekonomskog porobljavanja Srbije omoguće pljačkaške privatizacije bankarskih, privrednih i drugih resursa Srbije uz učešće prljavog novca iz zemlje i inostranstva, kao i enormno zaduživanje Srbije kod Međunarodnih finansijskih institucija, jer praktično od navedenih aktivnosti taj novac nikada ne dođe u Srbiju, već umesto toga ode velikim svetskim korporacijama za nekave projekte po Srbiji. Ukratko na taj način je bilo omogućeno nekolicini ljudi u Srbiji da se oni lično i te strane korporacije enormno obogate.

Zahvaljujući takvoj ulozi Domaćih ekonomskih plaćenika Srbija je na putu da se zaduži do mere kada neće biti u stanju da taj dug vrati, a što ustvari predstavlja glavni deo plana za ekonomsko porobljavanje.

Pošto neće moći da vrati navedeni dug Srbija će se u perspektivi suočiti sa zahtevima da umesto vraćanja tih dugova refinansira svoja dugovanja uz veću kamatu, da izvrši jeftinu privatizaciju svojih prirodnih resursa (mineralne vode, mineralno blago, geotermalna energija) i energetskih postrojenja (vodene akumulacije, brane, centrale, dalekovodi itd.), mnoge socijalne službe i njihove kompanije, obrazovni sistem, osiguravajući sistem, kazneni sistem – sve u korist američkih i međunarodnih korporacija, da dozvoli na svojoj teritoriji izgradnju stranih vojnih baza, nuklearnih centrala, deponija za nuklearni otpad, učešće svojih vojnika u porobljavanju drugih zemalja itd.

Radi ostvarivanja navedenih ciljeva, očigledno je da su nakon „demokratskih promena“ u vladi premijera Zorana Đinđića na prevaru bili podmetnuti, kao članovi Vlade neki Ekonomski plaćenici stranih ekonomskih institucija, što je on naknadno uvideo i verovatno, između ostalog i zbog toga, bio ubijen, kako bi bio sprečen da tu grešku ispravi.

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

U dosadašnjim tekstovima o pljačkaškoj privatizaciji u Srbiji videli smo ulogu Vlade, Stečajnih upravnika, Agencije za privatizaciju i Trgovinskih sudova, kao i neke od drastičnih primera pljačkaških privatizacija. U ovom delu rezimira se istorijat pljačkaške privatizacije Srbije zbog koje je država pala na 130. mesto po korupciji i kriminalu.

U Srbiji su prisutne dve osnovne vrste kriminala – „ulični kriminal“ i „kriminal belih okovratnika“.

„Ulični kriminal“ (krađe, pljačke, uzimanje reketa) pripisuje se najsiromašnijim slojevima društva, a „kriminal belih okovratnika“ (bankarske pronevere, pronevere s računa preduzeća, fiktivni stečaji) rezervisan je za najmoćnije članove društva. Nosioce ovih krivičnih dela teže je otkriti i goniti zbog njihovih uticajnih položaja, mogućnosti da prikriju dela i veze kojima se oni služe da bi izbegli odgovornost.

Andergraund preduzetničke grupe“ poznate u svakodnevnom životu pod imenom „mafija“ svoj posao su vremenom usavršile, tako da su se danas proširile i na regularne poslove, čime je mafija dobro izgradila „industriju pranja novca“, umešala se u legalne kupovine preduzeća i banaka koje su ranije bile u državnom vlasništvu.

Prvih pet godina vladavine Slobodana Miloševića obeležilo je naglo pogoršanje životnog standarda, što je dovelo do ogromnog broja  siromašnih. Krivci za monetarni haos, prema zvaničnim objašnjenjima uvek su bili van institucija. Tvrdili su da je inflacija nešto što ne može da se kontroliše, a svakodnevno preživljavanje u uslovima kada se kurs menjao iz minuta u minut izjednačeno je s borbom za nacionalnu stvar. U tom periodu pod izgovorom sankcija iz zemlje je, prema nezvaničnim procenama, izneto 11,5 milijardi dolara. Veći deo iskorišćen je za funkcionisanje zemlje i privrede, jedan deo za kupovinu oružja, a jednom delu se izgubio trag i prema procenama Evropske unije i Haga taj novac je završio na privatnim računima i kasnije se u zemlju vratio kroz privatizaciju.

Prema procenama iz Evropske unije, više od 60 odsto novca iznetog iz zemlje opljačkano je od građana Srbije. U EU smatraju i da se veliki deo novca svojevremeno iznetog na Kipar vratio kroz privatizaciju u zemlju jer nije na vreme donet zakon koji reguliše učešće stranih investicionih fondova u privatizaciji.

U izbornom programu DOS-a pre 2000. jedno od glavnih obećanja bilo je da će, čim dođu na vlast, vratiti opljačkan novac građanima zemlje koji je iznet na Kipar.To se nije dogodilo. Oni koji su se u vreme Miloševića obogatili švercom i koristeći razne državne privilegije postali su još bogatiji u vreme DOS-a, a u vreme vlade Vojislava Koštunice kupili su više od 100 preduzeća u Srbiji.

Tim opljačkanim novcem se sada kupuju najbolja preduzeća u Srbiji, Knjaz Miloš i tako dalje. Videćete da se recimo u tim takozvanim privatizacijama pojavljuju Mišković, Beko, Ninić, Stefanović, Peconi. To su sve ljudi koji su primili pare iz Srbije, koji su znači opljačkali Srbiju.

Božidar Đelić, ministar finansija 2001-2004: Tu mogu da nagađam kao i svi drugi građani, konstatujem da ne mali broj privatizacija se radi kroz fondove sa Kipra, Paname, Luksemburga, Devičanskih Ostrva i tako dalje. Kao ozbiljan čovek ne mogu da vam kažem da je to dokaz, ali svi mi dobro znamo da se delimično tako reciklira taj novac, apsolutno.

Mlađan Dinkić, guverner NBJ 2000-2003: Posle 5. oktobra je krenuo proces privatizacije, oni koji su donosili Zakon o privatizaciji nisu u tom zakonu predvideli bilo kakvu kontrolu porekla kapitala, bilo kakav rejting firmi, već je bila logika – neka dođe novac pošto smo siromašna zemlja, što više novca, to bolje nama, odnosno kao državi. I onda je krenula takva privatizacija gde su i razni fondovi došli. Ja ne znam šta su neki fondovi koji su kupovali, možda su čisti, možda nisu, to niko ne može da sazna jer svi oni koriste izvore sredstava…

B92: Dobro, to se dešavalo i u vaše vreme, sada, kad su razni fondovi kupovali mnoge velike firme, Knjaz Miloš…

Mlađan Dinkić: I sad je tu isto… šta je sad problem u svemu tome, što su fondovi legitimna pravna lica svuda u svetu, fondovi kupuju po svetu. Ono što je u okviru zakona to je nešto što prosto ne možete ništa da uradite. Sa moralnog aspekta nije svaki novac isti novac, potpuno se slažem.

Dragomir Janković, izvršni direktor Ekonomskog instituta EU: Ne postoji ništa sumnjivije nego da neki privatizacioni fond koji nekim svojim novcem sa računa na nekim of šor destinacijama učestvuje u privatizaciji, šta vam je sumnjivije od toga.

B92: Investicioni fondovi sa raznih ostrva čiji vlasnici nisu poznati kupili su Knjaz Miloš, postali većinski vlasnici Nacionalne štedionice pre prodaje Grcima. Novac je sa ostrva došao i za kupovinu Jugoremedije. Banka Delta, koja je prodata, bila je u vlasništvu of šor kompanije sa Kipra Hemslade, tako da je novac ponovo završio na Kipru, a Srbija ostala bez novca od poreza na dobit.

Iznošenje novca iz Srbije počinje u vreme sankcija. 1992. Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija tadašnjoj Jugoslaviji uvodi sankcije kojima je zabranjena legalna razmena robe sa inostranstvom. Država počinje da osniva of šor kompanije koje za cilj imaju prikrivanje poslovanja Beogradske banke na Kipru, kojoj je rad zbog sankcija bio onemogućen. Zanimljivo je da je svaku od tih firmi osnovala advokatska kancelarija Tasosa Papadopulosa, koji je u međuvremenu postao predsednik Kipra. Haški istražioci, ali i MUP Srbije, još 2001. su utvrdili da je državni vrh Slobodana Miloševića stajao iza osam of šor kompanija na Kipru čiji su računi u kiparskim i grčkim bankama korišćeni za prebacivanje milionskih suma deviza koje su iznete iz Srbije, ali i za razne bankarske transakcije. Pošto je Beogradska banka osnovala svoju of šor banku na Kipru, a u vreme sankcija ta banka osnovala svoje of šor firme koje su preuzele ulogu banke i na čijim računima su se nalazili milioni, postavlja se pitanje da li je trebalo ugasiti četiri banke u Srbiji pre no što u njihov bilans uđe novac iznet iz zemlje i koji se nalazio na računima tih of šor kompanija.

Mlađan Dinkić: Ta dva procesa nemaju veze jedan s drugim zato što je novac na Kipar iznošen ilegalno, polagan na račun Beogradske banke knjigovodstveno, a suštinski je kasnije retransferisan dalje, tako da je Beogradska banka bila suštinski protočni bojler, to nikada nije bio kapital koji je bio položen trajno u Beogradsku banku. Tako da proces zatvaranja četiri banke nema nikakve veze s procesom iznošenja novca na Kipar posredstvom Beogradske banke.

Vladan Batić, ministar pravde 2001- 2004: Te banke nije trebalo da budu zatvorene jer u njihov bilans nisu ušle njihove pare koje su se nalazile u Beogradskoj banci na Kipru, odnosno na računima fantomskih of šor kompanija koje je formirala Beogradska banka. Prema tome, nisu one mogle biti likvidirane dok se ne napravi kompletan saldo gde su te pare. Ponavljam, iz Beobanke, iz Investbanke, iz Jugobanke, sve pare su se slivale u trezor Beogradske banke. Iz trezora Beogradske banke avionima noću, u džakovima, kesama, koferima, akten-tašnama odlazile su na Kipar.

Mlađan Dinkić: Za laika, kad kažete običnom čoveku – ej, zatvorili su banku da bi uklonili tragove, pa to može da poveruje samo onaj ko se ne razume u bankarstvo jer zatvaranjem bilo koje banke ne uništava se dokumentacija o njenom poslovanju iz prošlosti, a suština problema kiparskih para je vezana za devedesete, a ne za 2002, kada su zatvorene. U momentu kada su zatvorene te banke više nisu ni služile za ono što su služile tokom Miloševićevog perioda, one su ostale prazne ljušture na kojima je bilo nešto novca koji je ostao u stečajnoj masi.

B92: Međutim, 2001. se ispostavilo da su osobe koje su zvanično zavedene u papirima kao vlasnici većine tih of šor kompanija to zapravo nisu ni bile, odnosno da tih nekoliko godina nisu uopšte znale da kroz račune navodno njihovih kompanija prolaze gotovo svakodnevno milionski iznosi. Takav je bio slučaj s radnicima Beogradske banke Radmilom Budišin i Ljiljanom Radenković, koje su tužile Papadopulosovu kancelariju zato što je uz, kako tvrde, pomoć Borke Vučić njihov potpis zloupotrebljen.

Predrag Đorđević: To je bilo zvanično, znači defakto firma Beogradske banke, de jure Ljiljane Radenković, Papadopulos je morao da vrati tu firmu i Ljiljani Radenković da je da i da kaže – gospođo Radenković, mi smo s vašom firmom radili pet godina bez vašeg znanja, ili 10 godina, evo vama vaša firma ili je morao da kaže – evo firma Dinkiću, pošto Beogradske banke više nema, to je njena firma. Znači, jedno ili drugo, znači, Dinkić je odlučio da Papadopulosu ostavi da upravlja tim firmama, to je po našem zakonu zabranjeno. Po našem zakonu krivičnom iznošenje para, stavljanje na račun pod kontrolu stranaca je zabranjeno izričito i za to se ide u zatvor.

B92: Zašto ste ostavili Papadopulosu da njima kontroliše? Vi ništa niste mogli tu da uradite?

Mlađan Dinkić: Zaista ne znam, ja kao guverner… to zaista nije bio moj posao.

B92: Ali ako gledamo kroz Beogradsku banku, koja je bila vlasnik tih of šor kompanija, nešto na taj način?

Mlađan Dinkić: Ne, moj posao kao guvernera je bio da vodim računa o bankarskom sektoru u celini, između ostalog zbog toga što su četiri državne banke bile izuzetno nesolventne, imale gubitak od oko osam milijardi maraka tadašnjih. Mi smo doneli odluku, s Vladom Srbije, da zatvorimo sve četiri banke, uključujući Beogradsku banku. Tu je prestala moja nadležnost kao guvernera. Znam da je Agencija za stečaj i osiguranje, stečaj banaka i osiguranje depozita, tražila od kiparskih vlasti podatke o stanju računa Beogradske banke kako bi uključila ukupni bilans Beogradske banke, međutim, nikada te podatke kiparske monetarne vlasti nisu dostavile Srbiji.

Borka Vučić, direktorka Beogradske banke do 2001: Stečaj Beogradske banke nije završen, a Beogradsku banku čini i Beogradska banka Kipar… Sve što je Beogradska banka, ako je on Antexol Beogradska banka, jeste, sigurno. To što je registrovano kao Beogradska banka to sigurno njoj pripada i ja mislim da će jednog dana morati da se završi, ne može to da se otegne 10 godina, već šest godina je mnogo

B92: Da li je sadašnja vlast trebalo da preuzme kontrolu nad firmom Antexol?

Borka Vučić: Neka pokušaju (Napomena: Borka Vučić je 01.08.2009. godine nastradala pod misterioznim okolnostima u saobraćajnoj nesreći kod Lapova).

B92: Banke su ugašene, a tadašnji savezni ministar za finansije Jovan Ranković podneo je ostavku jer su, kako je rekao, Dinkić i Labus doneli odluku da ugase četiri banke bez njegovog znanja. Jovan Ranković tada javno optužuje Dinkića. Zanimljivo je da šef kabineta tadašnjeg predsednika Koštunice Ljiljana Nedeljković piše pismo Jovanu Rankoviću povodom najavljenog gostovanja u TV emisiji s Mlađanom Dinkićem.

Pismo Ljiljane Radenković, koje je potpisao i Vojislav Koštunica: Dragi profesore, molim vas da večeras ne budete previše oštri prema Mlađanu Dinkiću. On je prema nama, Demokratskoj stranci Srbije, krajnje blagonaklon, pre svega prema Voji, i iskreno govoreći Demokratska stranka ga žestoko napada. Ne treba nam da od njega pravimo neprijatelja, kada nam je potreban kao saveznik. Nemojte, molim vas, zameriti zbog ovakvog obraćanja. Mnogo pozdrava i veliko hvala.

Mlađan Dinkić: Ranković me tada napadao zbog odluke da zatvorimo banke, pri čemu, ponavljam, to nije bila odluka samo moja kao guvernera, do te odluke smo došli konsenzusom Đinđić i ja, kao premijer i guverner, uz saglasnost tadašnjeg ministra finansija Đelića, Aleksandra Vlahovića kao ministra privrede, jer smo videli da je dubioza tolika da ne vredi trošiti novac poreskih obveznika za pokušaj rehabilitacije jer se pokazalo u drugim zemljama istočne Evrope da oni koji su pokušali da iz budžeta saniraju banke na kraju nisu uspeli i te banke su svejedno posle nekoliko godina otišle u stečaj. Tako da, zašto je to pisala šefica tadašnjeg kabineta Koštunice, pretpostavljam zato što je na kraju Koštunica stao na našu stranu, bez obzira na to što su njegovi savetnici bili protiv.

B92: Pored osnivanja of šor kompanija na Kipru Borka Vučić osnovala je tokom devedesetih banku Euro aksis u Moskvi koja je kasnije promenila ime u Veksim. Prema nezvaničnim informacijama, deo novca koji je iznet iz zemlje završio je i u toj banci. Euro aksis osnovan je za potrebe funkcionisanja Naftne industrije Srbije i Elektrodistribucije u vreme sankcija. Tadašnji i sadašnji biznismeni Vuk Hamović i Vojin Lazarević bili su vlasnici 28 odsto te banke. Iako je bilo zabranjeno u njoj držati više od 5 odsto deviznih rezervi države, guverner Mlađan Dinkić je već u decembru 2000. počeo da uvećava devizne rezerve u toj banci. Sa 4,6 miliona dolara u martu 2003, na računu banke u Moskvi bilo je čak 60 miliona dolara.

Božidar Đelić: To je dosta umršena stvar. Da pojednostavim, taj novac je služio da se kroz kredit, bez novca novog, otkupi Nacionalna štedionica, da to uradi nekoliko lokalnih tajkuna. To je ono što morate da shvatite, prva stvar je da je Narodna banka mimo želje Jelašića držala novac i povećavala taj iznos novca sa nekih 5-6 miliona na 58 miliona dolara i taj novac je višekratno služio tim ljudima koji su posle otkupili tu banku, tu rusku banku, prvo da tim novcem državnim otkupe Nacionalnu štedionicu, drugo, da time garantuju uvoz struje u našu zemlju i tako pobeđuju na tenderima EPS-a.

Mlađan Dinkić: Mi smo imali 35 banaka koje su poslovale posredstvom Veksima jer je sve do 2002. i 2003. delovao takozvani spoljni zid sankcija. Drugim rečima, bilo je daleko skuplje otvarati akreditiv za plaćanje uvoza u banci Dojče banci ili u banci ABM ambro nego u banci Veksim i klijenti naših domaćih banaka su masovno tražili da im se plaćanja ne vrše preko poznatih svetskih banaka nego preko banke Veksim koja je najmanju proviziju naplaćivala za tu uslugu. Samim tim je rastao pritisak da se drži likvidnost te banke, međutim, nikada učešće rezervi NBJ u Veksimu nije prešlo 5 odsto, što je bilo u skladu s tadašnjim propisima.

B92: Imam podatak da je prešlo sedam.

Mlađan Dinkić: Nikad nije prešlo iznos koji je bio propisan u tom momentu kada su rezerve držane. U momentu kada sam ja otišao sa mesta guvernera bilo je ispod dva odsto deviznih rezervi u Veksimu.

B92: Da li znate u tom momentu ko je vlasnik te banke?

Mlađan Dinkić: Zaista ne znam, znam samo da su se menjali.

B92: Ne znate da su Vojin Lazarević i Vuk Hamović?

Mlađan Dinkić: To sam samo čuo u štampi, međutim, postoji mnogo vlasnika te banke koji su se menjali, nikad nisu bili isti vlasnici, nego su se menjali tako što su ovi kupovali, ovi prodavali. Ali isto, i za slučaj Veksima ne postoji ama baš nijedna krivična prijava ni protiv koga.

B92: 2004. Vuk Hamović i Vojin Lazarević su preko povezanih firmi putem dokapitalizacije postali pojedinačno vlasnici najvećeg paketa akcija Nacionalne štedionice. Sve je počelo 2001. kada je doneta odluka da se formira Nacionalna štedionica koja će preuzeti isplatu stare devizne štednje. Prvi osnivači i vlasnici bili su između ostalog Jugoslovenska banka za međunarodnu i ekonomsku saradnju, Beopetrol AD, Ju garant banka i Toza Marković Kikinda. Istog dana kada je osnovana, Štedionica je od Narodne banke dobila dozvolu za rad. Istovremeno, Štedionica je dobila pravo da servisira 84 odsto stare devizne štednje. Ukupan iznos koji je država trebalo da vrati građanima je bio 4,5 milijardi evra. Među privilegijama koje je dobila bilo je dobijanje ekskluzivnog poslovnog prostora i to sedišta Narodne banke Jugoslavije, centrale ZOP-a i glavna filijala ZOP-a, koja je u međuvremenu zatvorena, i to na besplatno korišćenje. U februaru 2002. guverner i direktor Štedionice potpisali su ugovor o obučavanju zaposlenih, pa su dotadašnji radnici ZOP-a prešli da rade u Štedionicu, istovremeno primajući platu Narodne banke. U javnosti se tako stekao utisak da se radi o novoj jakoj državnoj banci.

Mlađan Dinkić: Od početka, kad je dospela u javnost, tema Nacionalne štedionice je zapravo politički iskontruisana. To tvrdim zato što nije bilo nijedne reči o Nacionalnoj štedionici sve dotle dok nisu raspisani izbori 2003. Nacionalna štedionica postaje tek tema na jesen 2003, kad su raspisani izbori, pa zapitajte se zašto je to tako. Zato što je tada gospodin Đelić, koji je bio u suprotnoj stranci, u Demokratskoj stranci, želeo da politički napada svog suparnika, mene kao nekog ko sam bio u stranci G17 plus. Zašto nije ta pitanja postavljao dve godine ranije, to je pod jedan, dakle, sva priča o Nacionalnoj štedionici je oduvek bila politička priča kad govorimo o toj temi u javnosti.

Božidar Đelić: Ja sam pokušao, znam da je to dosta komplikovano, da objasnim šta se dešava, sada kažu oni koji su to radili da je to super projekat, da je sada ta banka prodata veoma skupo, da sada ne znam šta je država dobila, ali je realnost da je, prema onom šta je država unela u to, to veoma loša investicija za državu. Sigurno je bila izvanredna investicija za one koji su učestvovali u tom poslu.

Mlađan Dinkić: Većinsko vlasništvo država gubi u Nacionalnoj štedionici u septembru 2003, kad ja nisam bio ni na kakvoj državnoj funkciji jer su me smenili tri meseca ranije. Tad sam bio guverner, naime, do jula 2003, a tek u septembru 2003. Nacionalna gubi većinsko vlasništvo. Ako me pitate zašto je izgubila, zato što Đelić tada preko svojih ljudi koji su bili u Upravnom odboru Štedionice, kao što je njegov direktor Zoran Pajić, nije čak ni prisustvovao sednici gde se vršila dokapitalizacija, niti je tu dokapitulizaciju sam izvršio, mogao je da da ili pare ili da traži da se deo zgrada konvertuje u kapital. On nije tražio ni jedno ni drugo. I kad se to desilo moglo je da mu bude krivo zašto to nije uradio, ali nije fer da za to mene napada koji sam običan građanin, van bilo kakve funkcije.

Božidar Đelić: I tada je krug lepo zatvoren i po tome je za mene Nacionalna štedionica i bila… imao sam ja i krivične prijave i sve su pale zato što sam ja govorio samo ono što je činjenično tačno, kao što vam sada radim, sve je to palo zato što sam u pravu. Ja nemam ništa protiv nikoga, ali branim kad sam u državi državne interese. I to sam hteo da odbranim u slučaju Nacionalne štedionice. Za mene je to najveći slučaj ekstraprofita od 5. oktobra do danas, bez ikakvog premca.

Mlađan Dinkić: U slučaju dokapitalizacije Nacionalne štedionice sektor kontrole Narodne banke je proveravao da li se radi o povezanim licima i utvrđeno je da se ne radi o povezanim licima.

B92: Detalji o dokapitalizaciji objavljeni su u izveštaju UBPOK-a do kog je došla ekipa emisije Insajder. Iz tog policijskog izveštja vidi se kako su Vuk Hamović i Vojin Lazarević postali pojedinačno vlasnici najvećeg paketa akcija u Nacionalnoj štedionici pre njene prodaje.

Najveći kupci akcija bila su četiri preduzeća iz Beograda, Skvadra, Pima, Principal export-import i Dajners klub. Ta četiri preduzeća imala su račune u banci Euro aksis, gde je račun imala i Nacionalna štedionica. Oni su kupili akcije prodajom deviza sa svojih deviznih računa. Naime, istog dana, 13. septembra 2002. na račun Nacionalne štedionice u banci Euro aksis u Moskvi legle su dve uplate od 600.000 evra i dve uplate od po  600.000 dolara. Novac su dobili Dajners klub i Principal, a kao svrha uplate navedena je dokapitalizacija, dok je novac u korist preduzeća Skvadra i Pima uplaćen kao avans za robu. Sve četiri uplate izvršilo je preduzeće Koprom iz Beča. Proverama je utvrđeno da je firma Koprom iz Beča u vlasništvu jedne moskovske i jedne likvidirane austrijske firme, a da je kao direktor upisana Jovanka Lajtput Ivanišević. Suvlasnik u firmama Dajners i Principal je Obrad Sikimić. Proverama je utvrđeno da novac koji je legao na firmu Dajners klub potiče sa britanskih Devičanskih Ostrva i to sa firme Findejl enterprajz limitid. Preduzeće Pima registrovano je 1995, kao vlasnici upisani su Pluto International Company Limited sa Sent Vinsenta s 90 odsto. Firma Pluto international registrovana je na Grenadirskim Ostrvima, a osnivači su Vladan, Olivera i Vojin Lazarević. Preduzeće Skvadra registrovano je 1999, kao direktor je upisan Stevan Aksentijević, kao zamenik direktora upisan je Zoran Milovanović, koji je do 1998.  bio direktor Pime. Osnivač preduzeća je takođe firma sa Grenadirskih Ostrva. Međutim, sedišta preduzeća Pima i Skvadra nalaze se na istoj adresi, u Ulici Koste Glavinića 8a, i koriste zajednički poslovni prostor, prateću opremu i telefone. Tokom 2002. došlo je do sekundarne prodaje akcija. Deo akcija banke Jubmes kupila je Vlada Srbije, a deo krajem 2002. preduzeće Dajners klub.

U januaru 2003. preduzeće Pima kupilo je akcije Toze Markovića. Početkom 2003. vlasnička struktura u Nacionalnoj štedionici je takva da četiri privatna preduzeća postaju vlasnici 37 odsto akcija Nacionalne štedionice, a Srbija poseduje 13,83 odsto. Odluka o trećoj emisiji akcija doneta je u aprilu 2003, a uplata je vršena u septembru 2003. Kupci su bili preduzeća Mali kolektiv iz Beograda i firma Elim iz Beča uloživši po 2,5 miliona evra. Preduzeće Mali kolektiv 91 odsto je u vlasništvu firme Angloeuropian Marketing, registrovane na britanskim Devičanskim Ostrvima. Vlasnik i direktor te firme je Vuk Hamović iz Beograda. Firma Mali kolektiv kupovinu akcija izvršila je novcem od prodaje banke Trast iz Beograda koja je bila u vlasništvu Malog kolektiva. Proverama je utvrđeno da je firma Elim iz Beča osnovana 1995, a kao vlasnici upisani su Gorohov Aleksej i Gorohov Igor. Dva preduzeća posle kupovine akcija postala su vlasnici po 13,67 odsto akcija, udeo četiri preduzeća koja su prethodne godine kupila akcije bio je ukupno 26,88 odsto, dok je vlasnički udeo države pao na 10,05 odsto. Kada je tokom 2005. i 2006. grčka banka EFG kupila Nacionalnu štedionicu za paket Vuka Hamovića i Vojina Lazarevića, koji su uložili 6,2 miliona evra i 1,2 miliona dolara, plaćeno je 41 milion evra. Država koja je svoj udeo 2005. uvećala na 37 odsto prodajući Štedionici ranije ustupljen prostor dobila je 35 miliona evra.

Božidar Đelić: Jasno je da je to veoma sofisticirano smišljeno. Verujte, ja znam malo finansije, ali s tom malom ekipom koja je mogla to da razmrsi trebali su nam dani i nedelje, išlo je do čak i veoma zabavnih stvari. Na primer, da bi opravdali dolazak deviza u zemlju, ogranci tih lokalnih of šor firmi su govorili da im ta ruska banka šalje novac jer žele da uvezu žito i kukuruz, pardon, kukuruz, da, uvoze kukuruz. U sred dana se predomisle, umesto da kupe kukuruz, kupe Nacionalnu štedionicu. I tako u jednom danu zatvore papire, a novac se nije ni mrdnuo iz Moskve jer Nacionalna štedionica, kad je dobila pare za svoje akcije, kaže – jao, pa, hajde ostavite pare na mom računu, gde, pa u Moskvi. Tako da novac se uopšte nije pomerao, ostao je tamo gde jeste, papir, papir, papir, novac, a novac koji je omogućio sve to, Narodna banka.

Mlađan Dinkić: Zbog toga je to bila veoma uspešna transakcija jer su svi ciljevi ostvareni. S jedne strane novac je štedišama nesmetano isplaćivan u onim teškim početnim godinama kada je još bilo mnogo štediša koji su čekali u redovima jer ta banka nije bila opterećena nekim drugim poslovima, to joj je bio glavni posao, a na kraju krajeva, država je uložila minimalan novac u tu banku, svega sedam miliona evra da bi na kraju izvukla skoro šest puta više.

B92: Iako se u javnosti često postavljalo pitanje zašto je država izgubila kontrolni uticaj u banci koja je od prvog dana koristila niz privilegija Narodne banke, nikada nije utvrđeno postojanje nečije odgovornosti. Tokom 2004. UBPOK je po nalogu vlade Zorana Živkovića izvršio provere u vezi s dešavanjima oko Štedionice. Izveštaj je dostavljen, ali vladi Vojislava Koštunice, a krivične prijave nikada nisu podignute. Krajem 2004. Savet za borbu protiv korupcije uradio je obiman izveštaj o Nacionalnoj štedionici i tražio da tužilaštvo ispita koji su sve propisi prekršeni, koje ličnosti su umešane i da li postoje dokazi o korupciji. Ponovo se ništa nije dogodilo. Posle sastanka na kom su predsedniku Vlade Vojislavu Koštunici predstavljene sve pojedinosti Savet i predstavnici Vlade nisu se više nikada sastajali. Prva velika finansijska afera za vreme vlade Vojislava Koštunice bila je vezana za privatizaciju Knjaz Miloša. Većinski vlasnik fabrike mineralne vode Knjaz Miloš sredinom decembra 2004. postao je investicioni fond sa Kajmanskih Ostrva FPP Balkan limitid s 57 odsto. Konsultant tog fonda bio je Milan Beko, koji se nakon povlačenja iz javnosti 2001. prvi put pojavio javno kao učesnik u nekoj privatizaciji. Procene državnih organa bile su da je za budžet bilo najpovoljnije da akcije Knjaza otkupi francuska firma Danon udružena s košarkašem Vladom Divcem.

Miroljub Labus, potpredsednik Vlade Srbije, novembar 2004: Politički šta to znači, vrlo jednostavno pitanje, da li ovde pravila igre postavlja Vlada i zakon i Skupština ili tajkuni, ekstraprofiteri i vlasnici sumnjivog novca, i to moramo da vidimo za par dana i to je test na koji politički moramo da odgovorimo.

B92: Tokom trgovanja akcijama Knjaz Miloša u roku od pet dana desilo se nekoliko munjevitih preokreta. Dva člana Komisije za hartije od vrednosti završila su u bolnici, jedan u predinfarktnom stanju. Održana je jedna od retkih noćnih sednica kabineta Vojislava Koštunice, a ubrzo konferencija za štampu premijera. Tužilaštvo se po nalogu Vlade našlo u prilici da traži poništenje jedne odluke iako za to nema zakonska ovlašćenja, a UBPOK je celu priču počeo ekspresno da ispituje. Kada je krajem novembra 2004. privatizacija Knjaz Miloša ulazila u završnu fazu, a Vladi Srbije zbog skandala s prodajom fabrike pretio krah, opšti zaključak je bio da se sve okolnosti oko privatizacije moraju ispitati, a da se oni koji su kršili zakon moraju krivično goniti. Dve godine kasnije očigledno je da je skandal zataškan jer posao koji je uradio UBPOK nije doveo do krivičnih prijava. Anketni odbor u Skupštini Srbije nije imao nikakve posledice, a javnosti je ostalo nejasno ko je na koga u tom procesu vršio pritisak. Insajder je došao do izveštaja koji je o ovoj privatizaciji uradio UBPOK. Najpre se košarkaš Vlade Divac udružio s francuskom firmom Danon i formirao Apurnu. Vlada Srbije ocenila je da je ponuda Apurne bila najbolja i odlučila da svoj deo akcija proda Francuzima. Prvi problem desio se 20. novembra 2004. u krugu fabrike na sastanku predstavnika Apurne i akcionara Knjaz Miloša, kom su prisustvovali i predstavnici Komisije za hartije od vrednosti.

Iz izveštaja UBPOK-a: U svom obraćanju akcionarima Knjaza, odnosno tokom izlaganja, Snežana Divac je putem mobilnog telefona navodno dobila informaciju koju je javno i saopštila, da je košarkaš Predrag Danilović spreman da pokloni 3.500 dinara svim akcionarima kompanije Knjaz Miloš po jednoj akciji ako se odluče da prihvate ponudu kompanije Danon i Vlada Divca. Nakon toga nastala je opšta euforija, predstavnici Komisije koji su vršili nadzor odmah su reagovali i ukazali da je tako narušena zakonom propisana procedura.

B92: 22. novembra 2004. održana je sednica Komisije za hartije od vrednosti na kojoj je odlučeno da se francuska firma diskvalifikuje iz privatizacije Knjaz Miloša. Predstavnici Vlade Predrag Bubalo, Miroljub Labus, ali i savetnici Vojislava Koštunice prema policijskom izveštaju počinju da intervenišu zbog takve odluke.

Iz informativnog razgovora, Milko Štimac: Milko Štimac je izjavio da je Komisija u ponedeljak ujutru 22. novembra održala sednicu zbog događaja u Aranđelovcu tokom nedelje, te da pre sednice i tokom sednice nije bilo sporno da li je povređen zakon i da li ponuđača Apurna treba kazniti, nego da li je odluka opravdana. Po izjavi Štimca nakon sednice razgovarao je s  predstavnikom ekonomskog odeljenja francuske ambasade i obavestio ga o odluci Komisije. Nakon sat vremena pozvao ga je ministar Predrag Bubalo iz Francuske i pitao ga šta to rade. Posle toga zvao ga je i potpredsednik Vlade Miroljub Labus sa sličnim pitanjem, a obojici je izneo stavove i jedinstveno mišljenje Komisije. Nakon toga krenuo je na ranije zakazan razgovor s ministrom finansija Mlađanom Dinkićem, ali mu je na stepenicama u zgradi Vlade pozlilo, pa ga je hitna pomoć odvezla u Urgentni centar. U narednom periodu Štimac nije dolazio u Komisiju, ali je bio u telefonskom kontaktu sa ostalim članovima. U četvrtak rano ujutru 25. novembra 2004.  kod Štimca je došao Marko Obradović iz kabineta potpredsednika Vlade Miroljuba Labusa i rekao mu da je neophodno da se nađe izlaz iz situacije, odnosno da se poništi rešenje koje je doneto prethodnog dana, a sve ovo na osnovu pisma javnog tužioca.

B92: Ostavku bez detaljnog obrazloženja podneo je član Komisije iz Demokratske stranke Dušan Bajec.

Mlađan Dinkić, decembar 2004: Vi govorite o jednoj strani posledica, a niko ne govori o pritiscima Milana Beka, koji stoji iza FPP-a na članove Komisije.

B92: Iste noći, međutim, održana je sednica Vlade Srbije gde je zaključeno da nadležni organi treba da ocene zakonitost rešenja Komisije za hartije od vrednosti, da diskvalifikuje ponudu kompanije Danon i Vlade Divca i da MUP i tužilaštvo preduzmu sve radnje kako bi utvrdilo da li je bilo krivičnih dela u postupku preuzimanja kompanije Knjaz Miloš. Desetak sati kasnije Javno tužilaštvo od Komisije je tražilo poništenje odluke, što je Komisija i uradila donoseći novi zaključak o poništavanju čitavog procesa prodaje akcija. Novi postupak trebalo je da traje do 6. decembra, od učešća su odustali i Apurna i Pivovarna Laško. Vlasnik je postao FPP Balkan limitid, čiji je stručni konsultant bio Milan Beko. Privatizaciju Knjaz Miloša pratili su pokušaji svih zainteresovanih kupaca da dođu do članova Vlade i da tako intervenišu.

Iz informativnog razgovora, Miroljub Labus: U izveštaju Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala do kog je došao Insajder navodi se da je Labus izjavio da su na zahtev francuske ambasade predstavnici kompanije Danon tražili sastanak s premijerom Koštunicom i s njim, a taj sastanak je realizovan 7. oktobra 2004. u njegovoj kući jer je u to vreme bio bolestan. Sastanku je bio prisutan potpredsednik kompanije Danon sa svoja dva sagovornika, među njima Nikola Živanović. Tema sastanka i interesovanje francuske kompanije bilo je da li moraju u kasnijem postupku da otkupe svih 100 odsto akcija i da li je moguće da deo plaćanja izvrše obveznicama stare devizne štednje. O svemu navedenom u potpunosti je bio informisan i Koštunica. Posle sastanka Labus je telefonirao premijeru da bi ujedinili stavove pre njegovog susreta sa istom delegacijom. Labus je takođe rekao da je oko 1. oktobra Beko tražio sastanak u vezi s privatizacijom Knjaz Miloša, ali da do istog nije došlo jer se u zakazano vreme nije pojavio.

B92: Milan Beko nekoliko puta je pozivao i tadašnjeg ministra finansija Mlađana Dinkića, navodi se u izveštaju UBPOK-a.

Iz informativnog razgovora, Mlađan Dinkić: Mlađan Dinkić je u iskazu policiji rekao da ga je više puta pozivao Beko, ovlašćen predstavnik Balkan limitida, koji se interesovao za postupke predstavnika Vlade u tom slučaju. Beko je negodovao zbog navodnog favorizovanja jednog kupca, odnosno kompanije Apurna.

B92: Sredinom decembra FPP Balkan limitid, iza kog stoji Milan Beko, saopštio je da ima oko 57 odsto akcija. Samo mesec dana kasnije pojavljuje se firma Salford kao suinvestitor i najavljuje da neće biti konkurent većinskom vlasniku. Iako je uporno demantovao da iza FPP-a i Salforda stoje isti ljudi, zanimljivo je da je Milan Beko bio i konsultant kompanije Salford koja predstavlja investicioni fond sa Gibraltara, a koji se pojavio u privatizaciji mlekara u celom regionu. U februaru, FPP je Salfordu prepustio upravljanje aranđelovačkom fabrikom Knjaz Miloš koji danas ima oko 38 odsto vlasništva. Zanimljivo je da je sekretarka Komisije za hartije od vrednosti koja najpre nije kaznila FPP, a potom jeste kaznila konkurenta, Olivera Savović ranije radila kao jedan od direktora u beogradskoj firmi Dibek, koja je bila u vlasništvu Milana Beka. Zanimljivo je i to da je Milan Beko 2005. preko investicionog fonda Wordfin povezanog s firmom FPP Balkan limitid privatizovao i Luku Beograd. Mali akcionari tog preduzeća već duže pokušavaju da dokažu da je privatizacija izvršena po višestruko nižoj ceni, da su oštećeni i da je veliki broj kvadrata u centru Beograda završio kod novog vlasnika iako to ekskluzivno zemljište nije ni bilo predmet prodaje. Milan Beko bio je 1997. srpski pregovarač u prodaji 49 odsto Telekoma Srbija italijanskom Stetu i grčkom Oteu. Telekom je prodat za oko 1,3 milijardi maraka. Beko je čovek koji je naložio da se novac od prodaje Telekoma uplati u malu grčku banku gde su račune držale srpske of šor kompanije. Dalje kretanje tih sredstava za istražioce Haškog tribunala bio je jedan od ključnih dokaza da država upravlja sa osam of šor kompanija jer je i novac od prodaje Telekoma završio na tim računima.

Borka Vučić: Ja sam onda ovako, što kažu neki bankari, bila kraljica kada je milijarda i 500 legla na račun fonda kod Beogradske banke, odnosno kod banke u Grčkoj, ne na Kipru.

B92: I onda je to išlo dalje na račune?

Borka Vučić: To nije išlo ni na kakve račune, to je išlo isključivo tamo gde je Upravni odbor doneo odluku da se plasira.

Verica Barać: Čak se Savet u jednom trenutku bavio, pokušao da se bavi, prodajom Telekoma i tim novcem od Telekoma, ali smo tad, već to je bila 2003, posle premijerovog ubistva, tad smo shvatili da se do… makar mi do podataka nismo mogli da dođemo.

B92: Međutim, dokumentacija do koje je došao Insajder pokazuje brojne sumnjive transakcije oko prodaje Telekoma.

Desetog juna 1997. prodato je 49 odsto Telekoma Srbija i to italijanskom Stetu 29 odsto i grčkom Oteu 20 odsto. Nikada nije osporena sumnja da su na tom poslu italijanski i srpski akteri zaradili. Jedina ozbiljna istraga do sada vođena je u Italiji 2001, ali ništa nije utvrđeno. Saslušavan je i Beko, međutim, dokumentacija do koje je došao Insajder pokazuje brojne sumnjive transakcije oko prodaje Telekoma. Stet na ime kupovine 29 odsto Telekoma šalje u European Popular Bank više od 700 miliona maraka i to da se podeli na tri računa, prvi za Natvest sekjuriti limitid, na račun u Paribas Frankfurt, više od 16 miliona nemačkih maraka. Drugi za Velgoč na račun u banci Barkles banci London, funte u protivvrednosti 1,7 miliona maraka, treći za BB DD Cyprus račun u European Popular Bank na podračun Fond za razvoj Srbije više od 680 miliona maraka. Ote na ime kupovine 20 odsto Telekoma šalje u European Popular Bank više od 540 miliona maraka i to da se podeli na tri računa, prvi za Netvest sekjuriti limitid na račun Paribas Frankfurt više od 12 miliona maraka. Drugi za Velgoč na račun u banci Barkles London, funte u protivvrednosti više od 1,3 milion maraka, treći za BB DD Cyprus račun u European Popular Bank na podračun Fond za razvoj Srbije više od 529 miliona maraka. BB COB-u sumu koju je dobila na ime prodaje dela Telekoma šalje na račune nekoliko of šor kompanija koje se nalaze na Kipru, po 160 miliona maraka prebačeno je na Hilsej, Verikom i Braunkord. Suma od 350 miliona plaćena je istog dana na račun Kramdor investment menadžment, ta firma je uvidom u registar osnovana na britanskim Devičanskim Ostrvima. Predstavnik BB COB-u firmu Krandor naziva našom firmom. Nije poznato čija je firma Krandor i ko je zapravo uzeo proviziju od 350 miliona. Nekoliko meseci kasnije holandski Stet je još jednoj našoj of šor firmi MCC uplatio 2 miliona maraka, namena nije navedena.

Verica Barać: Danas su oni bogati ljudi, o čijem novcu se više ne pita ništa. Otkud Bojiću pare da kupi najmoderniji skener u Srbiji? Otkud su ti ljudi uopšte.. otkud njima novac da kupuju u privatizaciji, da kupuju firme legalno? Ova vlada je zaista napravila kontinuitet s Miloševićevim režimom i očigledno da sad sve one koji su nekako bili udaljeni sad vraća. Koliko mi možemo kao građani da vidimo zaista je uspostavljeno ono staro vreme, ljudi se vraćaju, novac im je ostao, oni su danas moćni, bogati, poštovani.

B92: Predrag Ranković Peconi široj javnosti je postao poznat najpre po jeftinim cigaretama Fast koje je počeo da proizvodi krajem devedesetih. Šireći posao posle 2000. do danas je postao vlasnik Rubina, Vitala, Ratara, a kupio je i Beogradsku industriju piva. Vlasnik je Albusa i fabrike šporeta Milan Blagojević. Za Peconija su mediji pisali da je počeo da radi poker aparatima, da je tako došao do prvog miliona, a prema nekim izvorima bio je jedan od velikih državnih dilera deviza u vreme hiperinflacije. U vreme vlade Zorana Đinđića Predraga Rankovića je Demokratska strank Srbije označila kao kriminalca i člana Surčinskog klana. Uhapšen je u akciji Sablja. Kada je pušten iz zatvora, DSS je tražio odgovor na pitanje zašto su bez ikakvog obrazloženja pušteni iz pritvora Milan Narandžić Limun i Ranković. Oni su, prema informacijama iz policijske bele knjige o kriminalnim grupama i pojedincima, istaknuti članovi Surčinskog klana koji postoji i deluje makar od 1990, podsećali su tada javno, gotovo svakodnevno predstavnici DSS-a. Međutim, kada je Vojislav Koštunica postao premijer, Peconi je postao jedan od najuspešnijih privrednika, a u procesu privatizacije kupio je brojna preduzeća. Tako je krajem 2004. izgradio fabriku cigareta Monus u Inđiji, a vlada Vojislava Koštunice mu je, iako je odluka bila da se dozvoli rad samo tri fabrike cigareta, ipak dala dozvolu.

Jedan od primera kako je novac otišao na Kipar i posle se vratio kroz privatizaciju jeste firma Jugoremedija koju je kupio Jovica Stefanović Nini.

Verica Barać: Sigurno se radi o novcu koji je iznet iz zemlje, mi smo čak neku dokumentaciju koju smo imali odneli u tadašnje… tada je direktor Uprave za sprečavanje pranja novca bio Bogavac, mi smo mu to dali i nikada nismo dobili nikakvu informaciju. Nije važno što Savet nije dobio informaciju, očigledno da nikakvih provera nije bilo jer se ovako u grubo kad pogledate vidite da se to radi o Jakini, jedan od vlasnika je firma sa Kipra, znači to je ta priča o novcu koji je iznošen iz Srbije i onda se vraća. I očigledno je da je bilo potrebno proveriti poreklo tog novca, pre svega što se radi o čoveku koji je upravo zbog tih krivičnih dela bio na poternici i trebalo je videti o čemu se tu stvarno radi. Očigledno je da ne samo što je sada vidimo upropašćena Jugoremedija, nego je to bio način da se opere taj veliki novac.

B92: Jovica Stefanović do vlasništva u Jugoremediji došao je kupujući 41,93 odsto vlasništva firme na aukciji Agencije za privatizaciju 10. septembra 2002. Privatizacija Jugoremedije jedan je od primera kako je novac sa Kipra direktno uložen u kupovinu jednog preduzeća u Srbiji. Pri prodaji zaključena su dva ugovora, da Stefanović plati ugovorenu cenu u roku od pet dana i da u roku od 30 meseci investira 360 miliona dinara u dve rate, a dogovoreno je da Stefanović za investiciju odmah obezbedi bankarsku garanciju. Stefanović je Jugoremediju kupio kroz firmu Jaka 80 iz Radoviša u Makedoniji. Prema trgovinskom registru do kog je došla ekipa Insajdera vlasnici Jake su obični akcionari i Jovica Stefanović s vlasništvom 51,97 odsto i Demeno trejd, firma sa Kipra. Jaka 80 izabrana je kao najbolji kupac da plati oko 16 miliona evra, iako podaci iz bilansa ukazuju da je 2001. otvarila dobit od 1,86 miliona evra. Demeno trejd iz Nikozije registrovan je za menadžment i ima tri zaposlena, adresa je nepoznata, a osnivački kapital 1.000 dolara. Firmom upravlja advokatska kancelarija Tasosa Papadopulosa, koja je upravljala i sa osam of šor kompanija koje je tokom devedesetih država Srbija otvarala na Kipru.

Odlukom Višeg trgovinskog suda dokapitalizacija Jugoremedije je poništena, malim akcionarima je vraćeno 58 odsto vlasništva, a državi 42 odsto. Prošlog meseca mali akcionari su izabrali novi upravni odbor i novo rukovodstvo. Gubitkom Jugoremedije Stefanović je izgubio vlasništvo u firmi Luxol, dok je vrbaška Medela još pod sporom jer je u međuvremenu pokušao da je preuzme van berze.

Stefanović je osamdesetih otvorio malu nišku firmu Nini. Zbog veza sa Smiljkom Kostićem, tadašnjim direktorom Duvanske industrije Niš, bio je jedan od ekskluzivnih distributera cigareta niške fabrike. U vreme sankcija na crno je preprodavao lekove slovenačke firme Krka privatnim vlasnicima apoteka u Nišu. 1998, posle afere s fabrikom DIN i hapšenja Smiljka Kostića, Jovica Stefanović je napustio zemlju. Osumnjičen je za krivična dela zloupotrebe službenog položaja i zloupotrebe ovlašćenja u privredi od oko dva miliona dinara izvršenih tokom poslovanja s Duvanskom industrijom Niš i Srpskom komercijalnom bankom i drugim bankama i firmama u gradu. U Srbiju i Niš vratio se 2003. pošto mu je Okružno tužilaštvo iz Niša ukinulo pritvor i nacionalnu poternicu koja je bila raspisana za njim zbog pomenutih krivičnih dela. Položio je kauciju od 250.000 evra. I Jovici Stefanoviću krenulo je dobro tek posle 5. oktobra i pada Miloševića. Za veoma kratko vreme uspeo je da od gazde male niške firme Nini postane vlasnik poslovne imperije koja danas broji više srpskih preduzeća. Špekulacijama na berzi, u nekim slučajevima koristeći akcije Jugoremedije, kasnije je postao većinski vlasnik Medele iz Vrbasa, Elida iz Gadžinog Hana, Elinda iz Valjeva, Luxola iz Zrenjanina, Žitoprometa iz Niša, Vetproma iz Novog Sada, Pivare Niš, Srboleka iz Beograda i Prosvete iz Niša. Vlasnik je i 15 odsto kapitala banke AIK.

Verica Barać: Sve izveštaje smo dostavljali Vladi, pa Vlada je reagovala da je to bezveze, da nije uopšte ni važno, to je inače stav Vlade bio, da nije ni važno čiji je novac, mislim, otkud mi znamo, važno je da je novac ušao u zemlju i stalno su govorili kako je to jako dobra kupovina, da je postignuta odlična cena i da je to jedna onako uspešna što bi se reklo prodaja na berzi.

B92: Miroslav Mišković vlasnik je holdinga Delta, najveće kompanije u Srbiji, a njegovo bogatstvo procenjuje se na 1,5 milijardi dolara. Broj firmi koje su u vlasništvu Miškovića neprekidno raste poslednjih godina. Miškovićeva kompanija bavi se proizvodnjom, maloprodajom, izvozom, uvozom, zastupanjem stranih firmi, distribucijom, razvojem nekretnina, uslugama inženjeringa i konsaltinga, brokerskim uslugama i uslugama osiguranja. Kompanija zapošljava 16.200 ljudi. Krajnji vlasnik svih kompanija Delta je of šor firma sa Kipra Hemslejd. U Delti kažu da je to normalno i da je Hemslejd vlasnik po savetu stranih stručnjaka jer svuda u svetu sve velike kompanije tako funkcionišu i to je potpuno po zakonu da bi se platio manji porez. U of šor zonama porezna stopa je znatno niža.

B92: Da li je za vas recimo sporno što je of šor kompanija Hemslejd Miroslava Miškovića osnivač banke Delta, da li je to po našem zakonu dozvoljeno?

Mlađan Dinkić: Jeste.

B92: Sada, po novom zakonu, ili je oduvek dozvoljeno?

Mlađan Dinkić: Po zakonima kad se to dešavalo je bilo dozvoljeno, a mislim da je dozvoljeno i sada.

B92: Dobro, i kada recimo…

Mlađan Dinkić: Nevezano za Deltu, za bilo koju firmu…

B92: Dobro, sad smo samo uzeli kao primer. Ta banka je prodata, taj novac… znači, Miroslav Mišković ovde nije platio porez zato što je to banka of šor kompanije.

Mlađan Dinkić: Isto tako kao što imate druge banke čiji su osnivači of šor kompanije koje nisu platile porez zato što je to tako.

B92: Dobro, ali to je normalno, legitimno, po zakonu sve, sve je u redu?

Mlađan Dinkić: To nije samo zakon koji je u Srbiji, Srbija nikad nije pisala neke sopstvene zakone, posle 2000. uglavnom smo kopirali zakone iz Evropske unije. Recimo, evo, daću vam primer, kada je bila, ne znam, neka transakcija oko privatizacije… evo vam Telenor, velika norveška kompanija, vrlo poznata i jedna od verovatno najkredibilnijih u svetu. Norvežani su jedan od najpoštenijih naroda, pa oni su takođe transakciju izvršili preko… čini mi se, da li neke zemlje, Švajcarske ili nešto slično da bi platili manji porez, što je potpuno… to rade svi. To nije Srbija, to je svet.

B92: U Delti tvrde da su uvek radili sve po zakonu i regularno i da su njihove arhive s dokumentacijom dostupne za sve nadležne institucije koje hoće da provere kako je radila ta kompanija. Oni takođe navode da su od prodaje banke Delta zaradili oko 350 miliona evra i da je to novac kojim su kupili dosta preduzeća na privatizaciji u Srbiji.

U vlasništvu Miroslava Miškovića je veći deo maloprodaje u Srbiji, lanac prodavnica Maxi, Pekabeta ili C market. U većim gradovima sve je veći broj hipermarketa Tempo, od prošle godine strateški partner mu je vlasnik hrvatskog Agrokora Ica Todorić, a od spajanja dve firme trebalo bi da nastane preduzeće s profitom od pet milijardi evra koje će se kotirati i na londonskoj berzi. Automobili fiat, alfa romeo, lančia, honda, reno traks, BMW, kozmetika nivea, sportska oprema nike, garderoba marke zara i jana, mnogi prehrambeni proizvodi u Srbiju dolaze preko Miškovićevih firmi. Ima ekskluzivni ugovor s kompanijom Intersport. Strateški je partner s grupom Đenerali i kroz firmu Delta Đenerali prodaje osiguranja raznih vrsta. Što kroz aukciju, što kroz dokapitalizaciju ili na tenderima, Mišković je između ostalog došao do vlasništva Preduzeća za puteve Beograd. U vlasništvu Delte su i poljoprivredna preduzeća Napredak iz Stare Pazove i Jedinstvo iz Apatina, firma Seme iz Sombora, somborsko Sunce i industrija ulja Dunavka iz Velikog Gradišta, jagodinska klanica za proizvodnju suhomesnatih proizvoda Juhor, trgovinska firma Namateks iz Subotice, beogradska Obuće. Većinski je vlasnik i novosadskog Bazara, u njegovom vlasništvu je poslovni prostor Investbanke na Terazijama. Dobio je pravo izgradnje smeštaja za potrebe Univerzijade koji će u novobeogradskom bloku 67 posle sportskog događaja postati tržni centar. Veliki tržni centar planiran je i na zemljištu koje je nekad pripadalo preduzeću Autokomanda, a koje je Mišković kupio na aukciji. Gradi multipleks bioskop, kuglanu, igraonice za decu i fitnes centar, raznovrsne tematske restorane i kafiće. Kao vlasnik oranica po Srbiji opet je jedan od najvećih jer je uspeo da kupi 20.000 hektara zemlje kroz poljoprivredne kombinate u Vojvodini.

Proizvodi i trguje kukuruzom, pšenicom, ječmom, proizvodima od uljarica i stočne hrane, suncokretom, sirovim i jestivim uljem, bavi se i preradom mesa. Miškovićeve firme i fabrike trguju i proizvode pesticide, mineralna đubriva, granulate, gume, pa i viljuškare, motorna ulja, antifriz, akumulatore i rezervne delove za bicikle. Firma Delta brokers zauzima treće mesto prema tržišnom učešću trgovinom na beogradskoj berzi. Londonski Sandej tajms sredinom prošle godine je pisao da je Mišković svom sinu kupio vilu u Londonu vrednu 25 miliona funti. Iza svih Miškovićevih firmi stoji međutim kiparska firma Hemslejd, koja je bila i vlasnik banke Delta sve do prodaje italijanskoj banci Inteza. Mišković je na tom poslu zaradio 350 miliona evra, a novac od prodaje je ponovo završio na Kipru.

Božidar Đelić: Detajkunizacija zemlje Srbije nije moguća, kao što nije moguća detajkunizacija bilo koje zemlje. Imate li u Rusiji detajkunizaciju? Imate jednog tajkuna u Sibiru i seriju drugih tajkuna koji rade. Pogledajte Francusku, kada je predsednik Širak izabran u trećem pokušaju prati ga cela nacija, gde on ide, u njegov izborni štab, ne, ide da večera s kim – s najvećim tajkunom Francuske gospodinom Pinoom. Pogledajte administraciju SAD, pogledajte šta se dešava u Engleskoj oko finansiranja Laburističke partije. Ne želim da kažem time narodu – o, pa pošto su svi tako povezani, ušemljeni, sve je to prljavo, onda nema veze, ne kažem to.

B92: Prema procenama iz EU, više od 60 odsto novca koji je iznet iz zemlje bio je opljačkan od građana Srbije. U EU takođe smatraju da se veliki deo novca koji je iznet na Kipar vratio kroz privatizaciju u zemlju jer nije na vreme donet zakon koji reguliše učešće stranih investicionih fondova u privatizaciji.

Dragomir Janković: Ali, vi imate da je 90 odsto privatizacije završeno u Srbiji, vi donosite zakon o investicionim fondovima tek kad završite privatizaciju, što je nelogično.

B92: A šta to znači, da smišljeno nije donet zakon…

Dragomir Janković: Pretpostavljam da jeste zaista jer ne vidim nijedan razlog, država koja ne želi da joj taj crni novac uđe u legalne tokove, odnosno da neki ljudi koji su izneli novac postanu vlasnici nekih fabrika, a između ostalog i iz tih fabrika se iznosio novac na slične načine. Te fabrike su i postale manje vredne upravo zbog toga što je taj novac od njih odliven i preliven u te nekakve crne tokove ili na račune tih ljudi koji su napravili privatizacione fondove.

Rade Terzić, Okružno javno tužilaštvo 2001-2003: Prvo, vezano za priču o Kipru i poslovanje naših firmi s Kiprom, ono što je meni poznato i što jeste u domenu mog saznanja, a saznanja potiču isključivo iz perioda dok sam obavljao dužnost, govore da mi nikada nismo imali jasan pregled transakcija s dokazima koji bi ukazivali na postojanje određenih sumnji, odnosno, tako nešto u Okružno tužilaštvo u Beogradu dok sam ja bio tamo nikad nije dostavljeno.

Morten Torkildsen: Kipar i Grčka su nam dali mnogo materijala o izveštajima banaka, šta se posle dogodilo s tim ja ne znam, znam samo da su srpske vlasti dobile kopije svih relevantnih dokumenata što se Kipra tiče i prirodno je bilo da to istraže.

Dragomir Janković: Nažalost, Srbija te četiri milijarde ne tretira kao svoje, te milijarde su na računima pojedinaca ili nekakvih grupacija. Mora da postoji jasna želja i odlučna namera Srbije da do tog novca dođe.

B92: Prema saznanjima Insajdera, haški istražioci su kontigent od više desetina hiljada bankarskih izvoda dostavili istražnim organima u Srbiji 2002. Tu su sve transakcije osam državnih of šor kompanija na Kipru, sve transakcije Beogradske banke na Kipru, ali i transakcije nekoliko firmi u vlasništvu privatnih lica za koje je utvrđeno da su posredovale u nabavci vojne opreme za potrebe MUP-a Srbije i Vojske Jugoslavije. Nalaze se i sumnjive bankarske transakcije danas uspešnih biznismena koji su u milionskim iznosima, ali bez ikakve namene.

Morten Torkildsen: Ja vidim samo jedan razlog, a to je da oni ne žele da to istraže. Ja ne želim da nagađam oko razloga, vi saberite dva i dva, ja neću nagađati. To su sigurno ljudi na važnim pozicijama koji su imali snagu da zaustave to, to je jedino logično obrazloženje.

B92: U potragu za srpskim parama posle 5. oktobra išli su predstavnici Narodne banke, Državne bezbednosti, FIA, haški istražioci, ali i Mlađan Dinkić, Velimir Ilić i Vladan Batić. Dok jedni tvrde da je vlast posle 5. oktobra napravila dogovor s biznismenima koji su tada radili na Kipru, a danas vladaju Srbijom, drugi navode da je dogovor napravljen na mnogo višem nivou, između Srbije i Kipra, jer je u pitanju veliki novac, a treći da se jednostavno izgubio svaki trag i da novac nije mogao da bude nađen i vraćen. Tasos Papadopulos postao je u međuvremenu predsednik Kipra. Biznismeni koji su radili s Beogradskom bankom postali su vlasnici Srbije, Borka Vučić predsednica parlamenta, a država je odustala od istrage da utvrdi ko se nelegalno na štetu građana obogatio i da novac vrati u zemlju.

U strukturi ukupnog kriminala na teritoriji Srbije, u periodu od 1997. do 2000. godine, privredni kriminal je učestvovao sa 13 do 15 odsto, a u poslednje dve godine, zbog očigledne sprege politike, kriminala i pravosuđa, uočen je pad prijavljenih krivičnih dela u privredi.

Borba protiv privrednog kriminala i korupcije je vladin prioritetan zadatak, jer je dobila takve razmere da je dovela društvo do metastaze. Mala grupa ljudi se enormno obogatila koristeći svoja poznanstva i veze, bliskost s vlastima, nedorečenost zakonskih propisa, međunarodne sankcije i hiperinflaciju.

Tako naprimer, u proteklih desetak godina, oko 200 Srba postalo je milion puta bogatije nego što je bilo.

Usvajanjem Zakona o jednokratnom oporezivanju ekstra-profita ili ekstraimovine, republička vlast predvidela je da počinioci tih dela vrate državi veći deo protivzakonito stečene imovine i kapitala. Pod lupom zakona morala bi se naći mnoga velika preduzeća i pojedinci koji su sprovodili postupak privatizacije.

Podaci iz skupštinskog stenograma

„Ekonomija destrukcije“ (pojam iz knjige Mlađana Dinkića) je ono što su 90-ih sprovodile odabrane privatne banke (Jezda, Karić, Dafina), a danas sprovodi finansijska mafija koja se kao hobotnica širi od Narodne banke preko Ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj, Agencije za promociju izvoza, Agencije za privatizaciju i Agencije za sanaciju, stečaj i likvidaciju banaka koja se danas zove Agencija za osiguranje depozita.

Najveći gubitak se u Narodnoj banci stvara trgovinom hartijama od vrednosti sa stranim bankama. Samo na tri emisije NBS im je isplatila 110 miliona evra! Najzanimljivije je što je na dan dospeća tih zapisa kurs pao na 78,7 dinara a danas taj kurs prelazi 100 dinara.

Neko ko nam promoviše nadležnosti vođenja ukupne ekonomije, sve do kreditiranja i finansiranja razvojnih projekata, kvalifikovao se jednom od najvećih pljački preko Nacionalne štedionice i stečajne mafije.

Najveći gubitak se u Narodnoj banci stvara trgovinom hartijama od vrednosti sa stranim bankama tako što NBS veštački, političkom odlukom kreira vrednost dinara i vrednost kursa, a i referentnu kamatu stopu.

Dok se građani Srbije zadužuju kod stranih banaka po kamatama od osam do 16 odsto i za to moraju da daju garancije – hipoteke na stan koji tek kupuju, za to vreme strane banke iz svojih centrala unose devize na koje im guverner ne naplaćuje obaveznu rezervu. Pušta ih da maksimalan iznos tih sredstava upotrebe za kupovinu državnih hartija od vrednosti, jer ih ne opterećuje obaveznom rezervom, već im omogućuje da kupe hartije od vrednosti od države koja garantuje da će svoje obaveze izmiriti u roku od 30, 60 ili najviše 90 dana.

Znači, strane banke ne zapošljavaju naše mlade ljude, kao što se priča, da izučavaju kreditnu sposobnost tražioca kredita. Drže po troje ljudi u odeljenju za repooperacije, kupe od Narodne banke zapise, mirno spavaju mesec dana, dođu posle mesec dana i naplate – pored glavnice – i 15,75 odsto kamate!

Tako naprimer, samo na tri emisije zapisa za samo jedan mesec NBS je stranim bankama isplatila 110 miliona evra, sa kojim sredstvima im je bilo omogućeno da kupe evre po kursu od 78,7 dinara, a to je nešto što će iz budžeta morati da pokriju građani Srbije.

Najzanimljivije je što je na dan dospeća tih zapisa kurs pao na 78,7 dinara. Znači, ne samo da su zaradili na referentnoj kamatnoj stopi, nego će zaraditi kad za dinare koje im isplati Narodna banka kupe evre po 78,7 dinara a prodaju ih kasnije po znatno većem kursu!

Za to vreme kada građanima dospevaju krediti i rate za otplatu kurs raste.

O nezakonitosti privatizacije u Srbiji zabeleženih okom kamere zainteresovani se mogu dodatno informisati i preko sledećih linkova:

Blokada pruge do isplate zarada

Protest zaustavio voz s eksplozivom

Reakcija: Dosije Šarić 2, večereas u 21 na B92

1 maj u mini šatorskom naselju

Kampanja u Bačkoj Palanci

Rasprodaja Srbije

Nagrađivana voda otiče u reku

Šarić državljanin Srbije od 2005.

Stranke o tvrdnjama Stanka Subotića

Subotić: Novac za Beka i Miškovića

Gde je novac od privatizacija

Privatizacija – prodaja Srbije za 1 evro

Privatizacija u Srbiji – Suvisni ljudi 01

Privatizacija u Srbiji – Suvisni ljudi 02

Privatizacija u Srbiji Suvisni ljudi 03

Privatizcija RTB Bora,prava farsa !

DP Ravanica Cuprija, protest protiv agencije za privatizaciju i novopostavljenog direktora

prof. dr. Jovan Ranković 1/4 pitanja i odgovori 4. 7

Vlada rešava štrajkove i sporne privatizacije

IKARBUS protest 28. jul 2009. [001]

Novi protest ispred Agencije

Pokret za slobodu – Na barikadama –

Zahtev za raskid privatizacije Branka Jevtic.wmv

Tranzicija u Navipu.mp4

Scena iz filma „Klopka“

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

U dosadašnjim tekstovima o pljačkaškoj privatizaciji u Srbiji videli smo ulogu Vlade, Stečajnih upravnika i Agencije za privatizaciju. U ovom delu nagoveštava se uloga Trgovinskih sudova, čijim su posredovanjem uvođeni fiktivni stečajni postupci u nekim bankama i firmama radi brisanja dugovanja pojedinim fizičkim i pravnim licima ili radi jeftine prodaje firmi u fiktivnom stečajnom postupku. Kako se to radilo u praksi opisano je u filmu “Tesna Koža 4 – direktor Šojić, tajkun Đole i biznismen Trpković– Šta ja Đole da radim sa toliko gvožđe i direktor Šojic, biznismen Trpkovic i tajkun Djole u restoranu”.

Naime, procedura pljačkanja srpskih firmi teče ovako:

Neki tajkun (Voja Brajović u ulozi Đoleta – pečalbara povratnika iz Amerike) odluči da preotme neku firmu, koja najčešće je to slučaj, ima veliku imovinu. Kako nije spreman da plati tržišnu cenu preduzeća, pošto je njegov osnovni cilj da zaradi ogroman novac preprodajući jeftino kupljeno preduzeće, tajkun nalazi insajdera u preduzeću (Lane Gutović u ulozi direktora firme Srećka Šojića), kupuje preduzeće za male pare i namerno ga zadužuje, obično tajkun sa tim preduzećem radi od ranije preko nekog svog poznanika biznismena te mu plasira repromaterijal sa naduvanim fakturama (kofice, lopatice, staro gvožđe itd.) ili kratkoročne pozajmice sa zelenaškim kamatama. Poslodavac preduzeća (direktor Šojić) potpisuje te štetne ugovore i za tu uslugu dobija proviziju. Posle izvesnog vremena kada preduzeće, usled narastanja obaveza postaje, prvo nelikvidno, a zatim, vrlo brzo, i nesolventno, tajkun poverilac pokreće stečaj da bi preuzeo preduzeće za male pare.

Odlaskom preduzeća u stečaj, poslodavac je završio posao za koji je bio plaćen i tada je najvažnije da tajkun ima svog predsednika suda, stečajnog sudiju i stečajnog upravnika koji, radeći za proviziju, vrše likvidaciju preduzeća. Tako se stečaj najčešće pretvara u likvidaciju preduzeća, jer je to u interesu stečajne mafije koja zarađuje ogroman novac na stečaju.

U praksi je dolazilo do apsurdne situacije da su neki stečajni upravnici vodili čak po 64 stečaja u par godina, što je svetski rekord. Imamo i takve koji su u jednom trenutku vodili čak 25 stečajeva. Tajkun je čekao licitaciju da bi kupio imovinu bez radnika i bez bilo kakvih drugih obaveza, pošto su poverioci morali da se zadovolje mrvicama iz kupoprodajne cene. Kako je tajkun istovremeno i poverilac, on glumi nezadovoljstvo da bi prevara bila što bolja.

Eto tako to funkcioniše godinama u Srbiji uz prećutnu političku i logističku podršku ljudi na vlasti. Posledice su veliki broj otpuštenih radnika, veliki porast kriminala i korupcije i socijalni nemiri koji prete da prerastu u građanski rat.

NEKI PRIMERI PLJAČKAŠKE PRIVATIZACIJE

  1. Koncern SARTID je iz stečaja prodat za svega 23 miliona dolara, a samo fabrika BELIH LIMOVA u Šapcu vredi 120 miliona dolara, a celi SARTID preko 500 miliona dolara? Gde je nestalo 527 milona dolara koje je otišlo iz Pensilvanije za plaćanje SARTIDA? Koji ministri su učestvovali u ovoj operaciji? Zašto ih danas ne hapse? Dug SARTID-a u visini od 1,7 milijardi dolara je ostao državi kao i tužbe prevarenih stranih poverilaca. Zašto dug stranih poverilaca nije pretvoren u akcijski kapital i tako bi se SARTID privatizovao, a to su poverioci i tražili?
  2. BRODOGRADILIŠTE Beograd je prodato iz stečaja za 13 miliona dolara, dok je njegova tržišna vrednost čitavih 270 miliona evra.
  3. Najveći nekadašnji trgovinski gigant na Balkanu ROBNE KUĆE BEOGRAD koje su namerno gurnute u stečaj i gde je stečajni upravnik tvrdio da su obaveze 134 miliona evra, a da je kapital svega 130 miliona evra, što je značilo da preduzeće treba odmah likvidirati. Kada je Branko Dragaš bio angažovan od strane radnika i penzionera robnih kuća i kada je sa svojim timom napravio novu procenu kapitala, posle popisa sve imovine preduzeća u stečaju procena po likvidacionoj metodi iznosila je 833 miliona evra i epilog je bio da je taj kapital je bio dovoljan da pokrije sve dugove prema poveriocima, da se isplate sve zaostale plate radnicima i da ostane kapital za upis akcija, a za direktorom preduzeća, inače bivšim potpresednikom Vlade Srbije, raspisana je međunarodna Interpolova poternica, pa se sa njegovim hapšenjem i procesuiranjem očekuje raskrinkavanje uloge i ostalih članova vlade u pljačkaškim privatizacijama preduzeća u Srbiji.
  4. Sličan slučaj je i sa CENTROSLAVIJOM Novi Sad, KLUZOM, SPORTSTAROM, BEKOM, VOJIN POPOVIĆ N. Pazar, METALOGRAF Trstenik, VESNA Sjenica i mnogim drugim firmama koje su opljačkane.

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Sledeća strana »