EKOLOGIJA


DAJTE ZEMLJI ŠTO VIŠE I ŠTO

BOLJEG BAKRA –  TITO

Praksa povećanog zagađenja u Boru ili “Ekoliški genocid” uveden je u aktivnu praktičnu upotrebu još pre drugog svetskog rata, što ne treba da nas čudi ako se uzme u obzir da su Rudnik bakra Bor tada eksploatisali stranci, tj. Francuzi. Kao organizovani otpor protiv “Ekološkog genocida” iz tog perioda zabeležena je tzv. “Vlaška buna”. Ovu ekološku pobunu, uz civilne žrtve sa smrtnim ishodom – ili popularno “u krvi”  ugušila je žandarmerija tadašnje državne zajednice.

Krajem osamdesetih godina prošlog veka “Ekološki genocid” je stekao svoju “popularnost” i svoje pristalice u krugovima Miloševićeve vlasti i menadžmenta RTB-a (Nikola Šainović), što je izbilo na videlo kroz aferu “Embarga na informisanje” tokom 1989. godine, kada se saznalo da su ljudi iz struktura tadašnje vlasti i RTB.a, radi provizije, posredstvom firmi Marka Riča uvozili i prerađivali u Boru tzv. “penalisane koncentrate” (uz zvanični popust od 6 dolara na svakih 5 ppm-a zagađenja uvoznog koncentrata iznad dozvoljenih granica, “obogaćenog” i teškim metalima koji predstavljaju kumulativne otrove bez obzira na koncentraciju – živa, kadmijum, arsen, olovo, itd. i nukleidima prirodnog i veštačkog porekla).

Tada je to nezvanično pravdano tobožnjim patriotizmom zbog više sile – poćetak raspada SFRJ i ratnih sukoba, ali u tom periodu “sasvim slučajno” su stekli bogatstvo ljudi iz tadašnjih struktura vlasti (naprimer Miroslav Mišković, Slobodan Milošević sa porodicom, Nikola Šainović i neki drugi), jer je nezvanično procenjeno da je ukupna provizija za uvoz takvih koncentrata isplaćena u iznosu od oko 2 milijarde dolara, od čega je delom finansiran socijalni mir u državi, delom su finansirane ratne operacije na prostorima bivše SRFJ, a jedan ogroman deo je završio u privatnim džepovima učesnika i organizatora ove vrste “patriotskog Ekološkog genocida”.

Od tog vremena desile su se neke promene. Milošević je umro, Mira Marković je sa sinom pobegla iz Srbije, Šainović je osuđen na višegodišnju robiju zbog ratnih zločina, a Miroslav Mišković je pokupovao pola Srbije i uz pomoć struktura vlasti razvio veliki biznis.

Ono što se nije promenilo jeste činjenica da su građani Bora i dalje podvrgnuti posledicama “Ekološkog genocida”, ali sada imaju mogućnost da budu informisani koliko su kog dana progutali raznih otrova. Sada se to pravda lošim radom topioničkih agregata uz obećanja da će biti bolje kad se izgradi Nova Topionica, a da bi se to bolje desilo neophodno je da se u strukturama vlasti i RTB-a zadrže ovi postojeći rukovodeći i upravljaćki kadrovi.

Koliko su u laži kratke noge svako se može uveriti ako se podseti činjenice da je građanima Bora obećavano smanjenje zagađenja nakon svake rekonstrukcije pogona RTB-a radi povećanja proizvodnje bakra i zlata (prilikom izgradnje sadašnje Topionice davana su lažna obećanja da će proizvodnja te Topionice biti toliko ekološki čista da će radnici u toj Topionici raditi u “belim mantilima”). Naravno, da ta obećanja nisu bila nikada ispunjena, jer se uvek posle povećanja proizvodnje povećavao i stepen zagađenja i površina zagađenja.

Poslednje lažno obećanje dato je građanima Bora i okoline povodom  izgradnje Novih filtera. Pa eto izgrađeni su i pušteni u rad ti filteri a zagađenje je veće nego što je bilo – vidi:

https://bokisingl.wordpress.com/2009/08/18/akcija-smanjenja-zagadenja-u-boru-kao-partijski-marketing/

https://bokisingl.wordpress.com/2009/08/19/ekoloska-prevara-gradana-bora/

Gostujući u večernjem terminu TV Bor 20.05.2011. godine direktor RTB-a Bor je zamolio građane da se „strpe“ još nekoliko godina dok se u RTB-u Bor ne izgradi Nova Topionica, koja će, prema njegovim očekivanjima, omogućiti veliko povećanje proizvodnje bakra i zlata uz istovremeno drastično smanjenje zagađenja životne sredine.

Obzirom na dosadašnja lažna obećanja građani Bora i okoline ne treba više da budu „lakoverne, već neverne Tome“, jer i potpunom laiku za oblast metalurgije, uz primenu zdravog razuma i čiste logike, rezon govori da “apel za strpljenje građana od nekoliko godina” u praksi podrazumeva “DOŽIVOTNO TRPLJENJE POSLEDICA EKOLOŠKOG GENOCIDA”.

Naime, ako se, pri proizvodnji bakra od oko 20.000 tona, iz pogona RTB-a ispušta tako velika količina otrova, koji zagađuju čak i susedne države, logično je da će se sa povećanjem proizvodnje bakra za 20 puta bar toliko puta povećati i proizvodnja otrovnih gasova. E, sad nešto od toga će biti uhvaćeno efikasnijim tehnološkim postupcima u obliku sumporne kiseline, ali u tom slučaju i sama sumporna kiselina bi zbog problema sa proizvodnjom, rukovanjem, skladištenjem, plasmanom i transportom, ubrzo postala nerešiv ekološki problem, pogotovu ako se uzme u obzir da bi to radili naši ljudi sa sadašnjim nivoom ekološke svesti i navika.

Što se tiče zagađenja od kumulativnih otrova, u koje spadaju teški metali, koji se zajedno sa bakrom nalaze u koncentratima, niko od zvaničnika ne spominje kako će Nova Topionica rešiti taj očigledno nerešiv problem, jer ti teški metali naročito arsen, živa, olovo i kadmijum i sada pri ovako niskoj proizvodnji predstavljaju smrtnu opasnost, naročito za decu i omladinu Bora i okoline. Šta će biti sa građanima kada Nova Topionica počne da ispušta u vazduh i vodotokove 20 puta veću količinu teških metala? Ali, to sadašnje vlastodršce ne zabrinjava, jer tada će oni, kao i prethodni davaoci lažnih obećanja biti “dobro nafatirani” i daleko od Bora.

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

U prilici sam da zainteresovanima za dešavanja u oblasti ekologije skrenem pažnju da su u mogućnosti da redovno, preko automatskih stanica za praćenje kvaliteta vazduha instaliranih u Beogradu, Pančevu, Beočinu, Smederevu i Boru, prate informacije o sledećim vrednostima:

-sumpor dioksidu,

-suspendovanim česticama,

-meteorološkim parametrima (pravcu i brzini vetra, temperaturi vazduha, relativnoj vlažnosti vazduha i atmosferskom pritisku)

Svi navedeni podaci su u realnom vremenu dostupni na sledećem sajtu: www.sepa.gov.rs

Pored navedenog, dostupni su i podaci o katastrima zagađivača, vodama, vazduhu, zemljištu, promeni klime, otpadu, biodiverzitetu, hemikalijama i polenu.

Na sajtu se mogu naći i podaci o raznim formularima, zakonskim propisima, raznim publikacijama, radovima, prezentacijama, projektima, raznim aktivnostima i sastancima.

Mora se priznati da je ovo važan korak ka ekološkoj modernizaciji Srbije i uspostavljanju reda i kontrole u oblasti ekologije. Mogućnost uvida šireg sloja građanstva u ekološke aktivnosti pruža mogućnost većeg uticaja javnog mnjenja na suzbijanju neodgovornog i nezakonitog ekološkog ponašanja zagađivača.

Ovo je posebno važno za građane koji žive u tradicionalno zagađenim ekološkim sredinama kao što su Bor i Pančevo.

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Sigurnost atomskih centrala

Srđan KUSOVAC (Robert PARSONS, Jan MAKSYMIUK, Dejan RADULOVIĆ)

Hiljade ili desetine hiljada mrtvih ili raseljenih, stotine hiljada obolelih, milioni ozračenih. Tako izgleda 20 godina kasnije epilog havarije u atomskoj centrali u Černobilu – najtežeg incidenta u korišćenju nuklearne energije u civilne svrhe.

Pre dvadeset godina, 26. aprila 1986. dogodila se najteža nuklearna katastrofa ikada u upotrebi atomske energije u civilne svrhe. Eksplodirao je jedan od četiriju reaktora sovjetske atomske centrale u gradu Černobilu u Ukrajini. Kontaminirano oko 150.000 km² tla. Zračenju, bilo direktnom u vreme incidenta bilo indirektnom, kasnije putem hrane i na druge načine, bilo je izloženo najmanje sedam milijuna ljudi. Broj umrlih od radijacije ili raznih oboljenja nastalih kao posledica radijacije ni danas nije poznat. Stručnjaci barataju brojkama od 4.000 do 60.000 umrlih. Desetine hiljada ljudi su raseljene, milioni i dalje žive na ozračenom području u čijem je pustom centralnom delu radioaktivno zagađenje i dalje toliko da stručnjaci procenjuju da u njemu normalan život neće biti moguć ni za 500 godina. Na dvadesetu godišnjicu najteže nuklearne nesreće u upotrebi atomske energije u civilne svrhe razmatramo sigurnost atomskih postrojenja i odlagališta nuklearnog otpada i ostalih nusprodukata rada atomskih postrojenja.

HAVARIJA, TIŠINA, NEGIRANJE, MINIMIZIRANJE

26. april 1986, noć subote na nedelju. Stanovništvo većeg dela Evrope mirno spava. U Ukrajini počinje lanac događaja koji će dovesti do katastrofe do tada neviđenih razmera.

U 1:23 eksplodirao je jedan od četiriju reaktora ogromne atomske centrale u Černobilu odbacivši u vis 1.000 tona težak poklopac jezgra nuklearnog reaktora. Pedesetak tona urianijumskog goriva odmah je isparilo. Daljih 70 tona uranijuma i oko 900 tona visokoradioaktivnog grafita raspršeno je u atmosferu oko reaktora. Preostalih 800 tona grafita ostalo je u reaktoru uzrokujući požar koji će buktati narednih deset dana.

Samo nekoliko sati nakon havarije stub radioaktivnog materijala visok oko kilometar krenuo je nošen vazdušnim strujama na severozapad – ka Belorusiji, i Rusiji, zatim još dalje. Ali panika nije počela da se širi Evropom jednostavno zato što ni sovjetska ni svetska javnost nisu znale da se nešto neobično uopšte događa.

Čak dva dana bila su potrebna da u Moskvi bude objavljena prva zvaničnu informacija:
“Dogodila se havarija u atomskoj centrali u Černobilu. Jedan od atomskih reaktora je oštećen. Preduzete su mere na eliminisanju posledica havarije. Pomoć je pružena povređenima, formirana je vladina komisija”.
Tako je glasila vanredna vest objavljena na državnoj televiziji dva dana po nezgodi, 28. aprila 1986. To je bilo sve što su građani imali pravo da saznaju.
Informacija je izneta u javnost tek nakon što je javljeno sa mernih stanica u Švedskoj, Finskoj i Norveškoj da je u atmosferi izmerena ogromna količina radioaktivnosti. Stepen radioaktivnosti na mernoj stanici u Švedskoj, udaljenoj neke dve hiljade kolometara od Černobila, bio je toliki da su Šveđani pomislili kako radioaktivnost u atmosferu pušta jedna njihova atomska centrala koju su, dok ne istraže šta se događa, odmah evakuisali.

Sovjeti onda počinju da brifuju strane državnike o tome šta se dogodilo. Javnost u čitavom svetu i dalje ne zna ništa više od šture službene informacije. Novinari u Londonu spopadaju ambasadora Sovjetskog Saveza Leonida Zamjatina prilikom njegovog izlaska sa sastanka sa tadašnjom premijerkom Margaret Tačer (Thatcher). Ambasador Zamjatin bio je prvi sovjetski zvaničnik koji je javno progovorio o događaju u Černobilu.

Novinar: Šta kažete na ovdašnje izveštaje da su hiljade ljudi poginule? Je li to istina.

Zamjatin: Ne, to nije istina.

Novinar: Je li gospođa Tačer ljuta zbog toga što niste ranije obavestili svet o incidentu?

Zamjatin: Ne. Informisali smo jutros zvanično Vladu Ujedinjenog Kraljevstva o nezgodi. Upravo smo sa premijerkom
razgovarali o tom problemu.

Novinar: Jeste li zatražili britansku pomoć?

Zamjatin: Pa nismo zatražili pomoć ali premijerka je ponudila pomoć britanske strane.

No, ni nakon prvih informacija nije bilo ničega što bi moglo ukazati i svetu i sovjetskoj javnosti na razmere katastrofe. Godinu dana nakon što je Mihail Gorbačov proglasio važnost „glasnosti” odnosno otvorenosti i transparentnosti prva reakcija sovjetskih vlasti na atomsku katastrofu bila je negiranje ozbiljnosti incidenta.
Eksplozija u Černobilu predstavljala je ključni test za novu politiku otvaranja sovjetskih vlasti. Stravičan je način na koji su vlasti na tom testu pale. Građanima su uskraćene precizne informacije o opasnosti i razmerama onoga što se dogodilo. Informacije nisu bile uskraćene samo u prvim danima i sedmicama nakon nesreće, već i godinama nakon toga.

Danas, dvadeset godina od havarije, podaci ukazuju da je tokom prvih deset dana od havarije u Černobilu oslobođeno u životnu sredinu stotinu puta više radijacije nego što je oslobođeno eksplozijama atomskih bombi u Hirošimi i Nagasakiju.

PROBIJANJE ISTINE

Godine će proći da u javnost počne da se probija istina o tome da sovjetska vlast nije samo skrivala informacije o incidentu u Černobilu, nego da je i reagovala krajnje nespretno, nespremno i neznalački.

Svjatlana Aleksijevič, beloruska književnica koja je napisala nekoliko knjiga o incidentu u Černobilu opisuje Radiju Slobodna Evropa tadašnju reakciju ljudi oko najmoćnijeg čoveka najveće države sveta, generalnog sekretara Komunističke partije Sovjetskog Saveza:

Aleksijevič:

„Centrala gori i Gorbačev o tome obaveštava javnost, a najbolje nuklearne fizičare šalje u Černobil. Oni u nuklearnu elektranu u plamenu odlaze bez ičega, nisu poneli čak ni svoje pribore za brijanje. Ni oni sami nisu shvatali šta se dogodilo. Čula sam Gorbačova kako je na pitanje jednoga od njih ovako odgovorio: ‘Šta vi hoćete? Pitao sam generale koji su prisustvovali testiranju nuklearne bombe i rekli su mi da to nije ništa. Rekli su mi da su na mestu eksplozije bili nakon dva sata. Kažu da je sve što vam treba čaša crnog vina i da će s vama biti sve u redu’“, kaže Svjatlana Aleksijevič.
Informacija o incidentu nije skrivana samo zato što je to bilo u Sovjetskom Savezu uobičajeno nego i zato što je uspeh u korišćenju atomske energije državna propaganda uopotrebljavala za međunarodni prestiž, a eventualni neuspeh je doživljavan gotovo kao sramota socijalističkog društva. U slučaju Černobila dodatni problem bio je to što se incident dogodio na centrali koja je trebalo da predstavlja simbol sovjetske energetske budućnosti.

ŠTA SE ZAPRAVO DOGODILO?

Reaktori poput onog broj četiri u atomskoj centrali u Černobilu rade otprilike na sledeći način: Oslobađanje neutrona jezgra uranijuma 235 do kojeg dolazi fisijom usporeno je grafitom u tolikoj meri potrebnoj za održavanje lančane reakcije ali ustovremeno u meri da reakcija bude kontrolisana. Toplota kao proizod fisije zagreva vodu stvarajući paru koja pokreće turbinu. Zapadni stručnjaci često su kritikovali ovakav, sovjetski tip atomskih centrala jer nedostatak posebne strukture koja služi zaštiti od eventualne kontaminacije okoline, iziskuje upotrebu ogromne količine inače zapaljivog grafita u srcu reaktora.

Ono što se dogodilo zapravo je sledeće: Započeto je 26. aprila 1986. u 1:23:00 uobičajeno ispitivanje sistema hlađenja reaktora. Sigurnosni sistemi su prethodno namerno isključeni kako oni ne bi sprečili izvođenje testa. Plan je bio smanjenje snage reaktora na četvrtinu maksimalne snage. Ali procedura nije krenula kako je bilo planirano i očekivano. Iz još uvek nepoznatih razloga snaga reaktora, koja je trebalo da bude smanjena na četvrtinu maksimalne projektovane, smanjena je za samo oko1%. Kada se to dogodilo snaga je morala da bude lagano dodavana. Ali je tridesetak sekundi od početka testa usledio neočekivani nagli udar snage. Reaktor je tada trebalo isključiti (kako bi bila prekinuta lančana reakcija), što je predviđeno i što bi se uobičajeno dogodilo bez ikakvih problema. Ali, sa delom sigurnosnih sistema namerno isključenih zbog testa, kontrolisano isključivanje reaktora, koje je pokušano u 1:23:40 nije uspelo. Reaktor nije ostao samo bez hlađenja nego je ostao i van kontrole. Četiri sekunde kasnije, u 1:23:44 tri godine star reaktor se usijao do temperature od oko 2.000ºC, gorione šipke uranijuma su se istopile. Onda je inicirano paljenje zaštitnog grafita koji je bio oko reaktora. Eksplozija je odbacila 1.000 tona težak krov reaktorske prostorije. Radioaktivnost je pokuljala u atmosferu.

Onda su na svim nivoima sovjetskog sistema prevladale ignorancija i parališuće opiranje preuzimanja odgovornosti.
Kada je bilo jasno da kako vreme prolazi stanje može biti samo gore, hiljade ljudi, od kojih su mnogi bili dobrovoljci, ili je javnosti rečeno da su dobrovoljci, počele su, neviđenom hrabrošću, borbu za kontrolu nesreće. Cilj je bio pokušaj zaustavljanja isijavanja zračenja iz reaktora. Najpre su iz ogromnih teretnih helikoptera bacali materijal u usijano jezgro reaktora. 1.800 helikoptera bacalo je neprestano pesak i drugi materijal u goruće jezgro reaktora. Prvo vreme nije bilo nikakvih znakova da su time postigli bilo šta. Jedan od sovjetskih stručnjaka reći će deceniju kasnije da je to bilo kao da pokušavate da ugasite šumski požar izlivajući u njegovo središte po jednu bocu vode. Ali, rekao je, nije bilo drugog rešenja. Makar je tada izgledalo da ga nema.

KONZERVIRANJE REAKTORA

U kontaminirano područje su na operaciju čišćenja poslati su roboti ali su odmah počeli da se kvare. Onda je širom Sovjetskog Saveza prikupljeno oko 600.000 ljudi sa zadatkom da u Černobilu čiste radioaktivni otpad i da izgrade sarkofag – betonski omotač oko četvrtog, eksplodiranog reaktora. Zvali su ih “likvidatori”. Došli su bez odgovarajuće opreme, mnogi od njih nisu ni znali gde i zašto odlaze. Jedan od njih, Kazak Talgat Sujunbai, 44-orogodišnji oficir Crvene Armije, kaže da je doveden u belorusko selo Novosjolki, četrdesetak kilometara od reaktora a da nije imao pojma da se atomska nesreća uopšte dogodila.

Sujunbai: Kada sam prvi put stigao u Černobil prvo što mi se urezalo u misli bio je krajolik. Ličio je na neku predivnu sliku. Kako se približavate vidite u daljini grad, šumu, put, reku i crkvu koje sjaje. Kao naslikani. To će mi biti urezano u misli do kraja života.

„Čuli smo neke glasine, ali nismo o tome ništa znali. Kada sam prvi put stigao u Černobil prvo što mi se urezalo u misli bio je krajolik. Ličio je na neku predivnu sliku. Kako se približavate vidite u daljini grad, šumu, put, reku i crkvu koje sjaje. Kao naslikani. To će mi biti urezano u misli do kraja života. Rekli su nam da idemo da gradimo električnu centralu. Nismo znali kakvu. Rekli su: ‘Idete u područje Samare. Tek tamo smo saznali da je naše odredište Černobil. 80% nas je protestovalo, ali su nam komandiri rekli da ćemo ako odemo biti kažnjeni kao dezerteri. Tako su nas plašili.
Nismo imali specijalnu odeću. Samo uobičajenu vojnu uniformu jer nam je rečeno da nema visoke radijacije, da je nivo takav da možete bez problema da radite dan ili dva. Nosili smo uniforme, koje smo na kraju dana samo istresali, a menjali smo samo donji veš. I narednog dana isto”, kaže Sujunbai.

ČERNOBIL DANAS

Danas, dvadeset godina kasnije, područje prečnika 30 Km oko Černobila zatvoreno je za javnost i ograđeno je bodljikavom žicom. U tom području je nekoliko potpuno praznih gradova iz kojih je stanovništvo iseljeno pre dve decenije.
Sve je kao zaleđeno. Ostaci rublja i dalje lepršaju na balkonima. U nekim kućama još su porodične fotografije na zidovima. Sablasan prizor, kaže Radiju Slobodna Evropa Martin Vagner (Wagner), češki fotograf koji je nedavno posetio kontaminirano područje:

„Ulazite u dečji vrtić i vidite razbacane igračke i gas-maske među lutkama. Pomislite na decu koja su tada bila tu”, kaže Wagner.

Slične su uspomene Aleksandra Velikina, Rusa, jednog od „likvidatora” čiji je zadatak, među ostalim, bio da u gradu Pripjatu udaljenom tri kilometra od Černobila, prikuplja privatne stvari 45.000 ljudi iseljenih na brzinu dan nakon incidenta:

Velikin: Ušao sam u dvosobni stan. Pokušajte samo da zamislite kako su ti ljudi evakuisani na brzinu, dok su bili usred nekog posla. Zatičem nenamešten krevet, na stolu do pola pojeden sendvič i šolju čaja. U takvom stanju je stan bio ostavljen. Ali to je još bilo podnošljivo osim jedne stvari: ulazim u drugu sobu, tamo je dečiji krevet, prekrivač je otkriven. Na jastuku vidim trag dečije glavice. Moja kćerka je tada imala četiri godine.

EPILOG

Dvadeset godina nakon najteže atomske nesreće ikada epilog je sledeći:

31 osoba poginula je u nuklearnoj elektrani u momentu havarije.
135.000 ljudi je evakuisano, ali u zoni povišene kontaminacije i dalje živi oko 5.500.000 ljudi.
70.000 ljudi ostali su invalidi usled bolesti disajnih organa, krvotoka, nervnog sistema ili od onkoloških bolesti.
Učestalost raka štitne žlezde povećana je u kontaminiranom području 20 do 30 puta, a smrtnost usled raka štitnjače je jedan do jedan i po put veća u odnosu na ostali deo nekadašnjeg Sovjetskog saveza.
Smrtnost usled kardiovaskularnih bolesti, oboljenja respiratornog, probavnog ili endokrinog sistema udvostručena je.
Rađaju se deca sa karcinomima, više je nego što je uobičajeno dece rođene kao hidrocefalusi – od bolesti poznatije u narodu kao „vodena glava”.

Najteže su, to je jasno, prošli „likvidatori”. 94% od onih koji su još živi pati od raznih bolesti. Žive napušteni, zaboravljeni i poniženi. Kadirbek Sasikulov, jedan je od 4.500 bivših „likvidatora” iz Kirgizije:

„Više od 85% su invalidi. Ima 1.650-oro dece likvidatora. 15% od njih je teško bolesno ili su invalidi.”

Posljednji reaktor atomske centrale u Černobilu zatvoren je pod međunarodnim pritiskom decembra 2000. Više od tri hiljade ljudi danas radi na jačanju “sarkofaga” oko četvrtog reaktora koji vremenom popušta. Čitava zatvorena zona je jedno ogromno odlagalište nuklearnog otpada i kontaminiranih alatki i uređaja koje su koristili „likvidatori”. Od oko hiljadu jama u koje je radioaktivni materijal odložen popisano ih je manje od pola.

POUKE

Šta je naučeno iz katastrofe koja se dogodila pre 20 godina u Černobilu?

Stručnjaci danas ocenujuju da je uzrok havarije u Černobilu bila nesrećna kombinacija ljudske greške i nesavršene tehnologije.
Snaga atomskog reaktora inače kontroliše se tako što se među gorione elemente spuštaju ili se podižu specijalne kontrolne šipke napravljene tako da absorbuju neutrone. Što su te šipke izvučene više, snaga reaktora je veća, što su supštene niže među gorione elemente, absorbuju više neutrona pa je snaga reaktora manja. Kada su sasvim na dnu, reakcija je potpuno zaustavljena, odnosno reaktor je isključen.

Ono što se dogodilo u Černobilu je sledeće: Testiranje je, u vremenskoj stisci, počelo, a da reaktor još nije radio stabilno na nižoj snazi.
Naime, prethodne večeri snaga reaktora je smanjena radi redovnog održavanja. Onda je odlučeno da ta prilika bude iskorišćena za testiranje odnosno za dobijanje odgovora na pitanje da li bi u slučaju eventualnog isključivanja reaktora bilo dovoljno struje za rad sistema za slučaj nužde i pumpi za glađenje jezgra dok dizel pumpe ne postanu operativne.
Reaktor je oko 23:00, 25. aprila radio na pola snage. Odlučeno je da snaga bude dodatno smanjena. Za potrebe testa podešena je na 1.000 MW, ali je zbog ljudske greške pala na samo 30MW. Operator je u 01:00 26 aprila pokušao da podigne snagu reaktora ručno podižući kontrolne šipke. Snaga reaktora je onda nekako stabilizovana na 200MW. Povećanje tečnosti za hlađenje i pad pritiska pare zahtevao je onda podizanje skoro svih šipki. Rad reaktora postao je izuzetno nestabilan pa je operator, da bi podesio snagu, morao da pomera šipke gore-dole svakih nekoliko sekundi.
Ali pumpe su, zbog rada turbine na manjoj snazi davale sve manje i manje tečnosti za hlađenje reaktora. A dodatni sistemi predviđeni za takve situacije bili su namerno isključeni.
U jednom momentu, kada je bez hlađenja, udar snage došao do nivoa oko stotinu puta većeg od predviđenog, operater više nije mogao da kontroliše rad reaktora. Onda su usledile eksplozije.

Jes Anders Knape (Yes Knappe), član gradske uprave švedskog Karlštata, grada takođe zavisnog od proizvodnje nuklearne energije, smatra da je ključna pravovremena informacija. Ljudi moraju biti informisani o tome gde žive, kakve su opasnosti blizine nuklearne eletrane, i moraju biti uvežbani u tome šta da čine u slučaju nesreće:

„Kad se desi katastrofa poput ove, na početku su zainteresirani i država i okolne zemlje, čitav svet ako hoćete. Ali kad prođe prvi talas zainteresovanosti, onda ostaju lokalne vlasti koje moraju da se brinu o stanovništvu. Naravno, ako imate otvoreno građansko društvo, lakše je stvari postaviti na svoje mesto.”

Politički gledano, nesreća u Černobilu uticala je u mnogome na ondašnji Sovjetski Savez. I to bi morala da bude lekcija koju treba naučiti. Nekadašnji ukrajinski diplomata Jurij Šerbak objavio je još 1987. knjigu dokumenata o černobilskoj nesreći s namerom da čitaocima pruži uvid u ono što od vlasti nisu mogli da doznaju. Šerbak ocenjuje u izjavi Radiju Slobodna Evropa da je Gorbačovljeva vlast skrivanjem tačnih podataka o Černobilu doprinela širenju jaza između države i običnog sveta:

Šerbak: Propagandne laži te nedostatak pouzdanih informacija (o Černobilu) uticali su na milione ljudi, naročito u Ukrajini do te mere da su izgubili i ono malo vere u ono što je Gorbačov govorio o perestrojci, glasnosti, i svemu ostalom.

„Propagandne laži te nedostatak pouzdanih informacija (o Černobilu) uticali su na milione ljudi, naročito u Ukrajini do te mere da su izgubili i ono malo vere u ono što je Gorbačov govorio o perestrojci, glasnosti, i svemu ostalom.”

Maša Lipman, glavna urednica žurnala “Pro et contra”, moskovskog Karnegi centra, smatra, međutim, da je Gorbačov zapravo uradio maksimalno koliko je tada bilo moguće. Podigao je koliko-toliko, poklopac tajni koji više nikada nije mogao da bude vraćen na svoje mesto ni za koji drugi slučaj. Zato je, kaže Radiju Slobodna Evropa Maša Lipman, Černobil zapravo predstavljao prekretnicu u sovjetskom društvu:

„On je učinio nešto toliko veliko da ni on sam ni svet oko njega tada nisu čak bili svesni toga čemu doprinose: konačnom raspadu Sovjetskog Saveza i na kraju rastakanju komunističkog sistema. Naravno, on nije bio siguran, on dakako nije znao da to radi, ali je odluku doneo računajući ako prođe – prođe, možda nesvestan koliko taj izbor divovski, koliko je gigantski.”

Svjatlana Aleksijevič, beloruska književnica, autorka nekoliko knjiga o Černobilu:

„Ja mislim da je ovo bila jedna od najvećih katastrofa 20. stoleća, a 20. stoleću katastrofa nije nedostajalo. Najgore je to što je čovek stupio na tlo izvan granica ljudskog znanja. To znači da je naše viđenje sveta, naše mesto u svetu, naš sistem vrednosti i naša spremnost da se svemu ovome suprotstavimo – sve je to došlo pod sumnju.”

SIGURNOST DANAŠNJIH NUKLEARNIH ELEKTRANA

Dr Stjepan Lulić, fizičar, čelnik Laboratorije za radio ekologiju Instituta Ruđer Bošković u Zagrebu govori Radiju Slobodna Evropa o sigurnosti današnjih atomskih centrala.

RSE: U čemu se suštinski razlikuju elektrane sovjetskog tipa, kakva je bila ona u Černobilu, od atomskih centrala zapadnog tipa?

LULIĆ: To je jako velika razlika zato jer su ruske elektrane građene tako da nemaju taj kontejner dok su ove američke i ove građene u Evropi, ali to je sve na principu američke tehnologije, one imaju kontejner i imaju veliku zaštitu. Tako da tu ne bi moglo doći do toga što se dogodilo u Černobilu.

Jedina atomska centrala u državama nastalim iz Jugoslavije ona je u Krškom. Iako je bugarska elektrana Kozloduj bliža recimo građanima Makedonije, Kosova i većeg dela Srbije ipak je Krško prvo na šta većina ljudi u tim zemljama pomisli kada se pomene atomska centrala u blizini. Elektrana u Krškom, zajedničko je vlasništvo Hrvatske i Slovenije. No javnost tih dveju zemalja i čitave regije više zna o političkim nesuglasicama vezanim za eksploataciju elektrane nego za sam njen rad. Je li ta elektrana sigurna pitamo dr Stjepana Lulića:

Lulić: Krško je sigurna, pouzdana elektrana. Nije do sada imala nikakovih akcidenata po onoj skali Međunarodne agencije za atomsku energiju. To su uvijek bile nezgode, ako su bile, tipa nula recimo. Znači one zanemarive. Nije uopće moglo biti nekog utjecaja na okoliš. Ako se redovito i dovoljno održava, što se radi u Krškome, i ako se poštuju sve procedure vođenja nuklearne elektrane, njezinog rada i sigurnosti koje su točno definirane i propisane mislim da nema nikakvog straha da bi moglo doći do neke nezgode.

„Krško je sigurna, pouzdana elektrana. Nije do sada imala nikakovih akcidenata po onoj skali Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA). To su uvijek bile nezgode, ako su bile, tipa nula recimo. Znači one zanemarive. Nije uopće moglo biti nekog utjecaja na okoliš. Tako da kad se gleda Krško, ono već radi 24-ta, 25-ta godina, to je pouzdana elektrana. Sada je u remontu. Znači ako se redovito i dovoljno održava, što se radi u Krškome, i ako se poštuju sve procedure vođenja nuklearne elektrane, njezinog rada i sigurnosti koje su točno definirane i propisane mislim da nema nikakvog straha da bi moglo doći do neke nezgode koja bi imala utjecaj na sam okoliš oko nuklearne elektrane Krško, a da ne govorimo šire ako se gledaju druge države koje su udaljene.

RSE: Je li, bez obzira na sve sigurnosne mere i stručnost osoblja, najsrećnije rešenje gradnja elektrane u blizini milionskog grada – Zagreba?

LULIĆ: Čujte, kad se gleda ta udaljenost – Zagreb je recimo 30-50 Km ili zračna linija ili tijek rijeke Save koja uglavnom služi za hlađenje nuklearne elektrane Krško. To – je li bilo pametno ili nije bilo pametno – Vi znate da je tih sedamdesetih godina kad se počelo razgovarati o izgradnji nuklearne elektrane u Jugoslaviji onda se krenulo sa nekim ambicioznim projektima da se gradi i deset nuklearnih elektrana na teritoriju Jugoslavije. Onda je donesena neka politička odluka, znate kako se to donosilo, da ta prva koja će se graditi bude u Sloveniji, da bude negdje na putu između Ljubljane i Zagreba tako da bi ta distribucija struje bila jeftinija i na neki način pouzdanija.

SRBIJA 1989. – TAJNO SPALJIVANJE NUKLEARNOG OTPADA

Javnost informacija. Neskrivati ništa. Reći ljudima. To je ipak najveći nauk Černobila.

Međutim, gotovo dvadeset godina nakon te nesreće Dejan Radulović, novinar Radija Slobodna Evropa jedan od prvih koji u javnost u Srbiji uspeva da iznese informacije da je na istoku te zemlje, u Timočkoj krajini krajem osamdesetih verovatno tajno spaljivan nuklearni otpad. Nada Ajdačić je bila šef laboratorije za merenje radioaktivnosti Instituta u Vinči. Ono što je pronašla u Borskoj reci bili su produkti nečega zbog čega je izgubila karijeru:

„To su bili fisioni produkti. A to ne bi smelo da se nađe u prirodi. To znaju oni koji znaju šta su radili i zbog čega su, na osnovu naših nalaza, nas lišili i profesionalnog života i ljudskog i moralnog statusa i uništili jednog mog saradnika, koji je sa 42 godine ostao na ulici.”

Šta se, zapravo, dešavalo 1989. godine, kada su objavljeni rezultati koji su ukazivali na pojavu fisionih produkata i povećanu radioaktivnost u Timočkoj krajini, pokušala je još pre 17 godina da od državnih vlasti sazna Jelka Miljković, tada predsednica Komisije za zaštitu životne sredine u Skupštini SFRJ, objavljujući javno podatke do kojih je došla:

„Ovakav nalaz radiokontaminenata u otpadnim vodama u Borskoj reci karakterističan je za određene vrste nuklearnih objekata. Radi se, dakle, o radioaktivnom otpadu koji se ilegalno sa rudom uvozi iz zapadnih zemalja koje poseduju ovaj tip reaktora, a to postoji samo u Nemačkoj.”

Savetnik za energetiku u SFRJ Dejan Dimov kaže da se radilo o velikom eksperimentu, sa kojim je bila povezana i Vinča:

„Čitava ta regija je bila planirana za ceo jedan program koji će opsluživati nuklearke. Oni su eksperimentisali, oni su pravili takve svinjarije, kad moram tako da kažem.”

RSE: Kad je u pitanju radioaktivni otpad, da li je bilo njegovog uništavanja u borskoj topionici?

DIMOV: Apsolutno. Oni nikad nisu hteli da kažu koji su izotopi nađeni.

RSE: Direktor laboratorije za zaštitu od zračenja i zaštitu životne sredine Instituta za nuklearna istraživanja Vinča Milojko Kovačević:

„Ma to nema nikakvog osnova, mislim…. Ha, ha, ha. To je najobičnija izmišljotina.”

Pozivajući se na izveštaj komisije iz 2001. godine, generalni direktor Rudarsko-topioničarskog basena Bor Borivoje Stojadinović demantuje sve navode da RTB Bor ima ikakve veze sa uništavanjem nuklearnog otpada i, slično kao i nadležni u Vinči, pojavu veštačkih radionuklida dovodi u vezu sa Černobilom:

„Nuklerani otpad nikada nije topljen u Boru. Tačka. Nikada nikakve debele pare nisu došle u Bor po tom osnovu, jer nije bilo ni posla po tom osnovu. Tačka.”

U priči o nuklearnom otpadu dolazimo do tovara broda „Barbara Blomberg”, koji bi, verovatno, bio zaboravljen da te, 1989. godine, kada je i postavljeno pitanje radioaktivnosti, nije bilo onih koji su javno pitali šta se dešava sa brodom kome nije dozvoljeno da pristane u Turskoj, a koji je, uz blagoslov tadašnjih vlasti, dva puta prošao kroz prevodnicu Đerdapa:

„Postavili su barže. One su istovarene. Jedan deo je, verovatno, išao za Bor. Verovatno, ja to ne znam. A drugi deo je išao za “Teslu” u Obrenovcu. A drugi brod je išao za Rumuniju.”

Bivši predsednik opštine Kladovo i ekspert Svetske zdravstvene organizacije, doktor Sibin Ilić kaže da se radilo o smrtonosnom tovaru:

„Nuklearni otpad iz atomskih elektrana Nemačke, u kome je bio osiromašeni uranijum.”

Jedan od očevidaca prolaska “Barbare Blomberg” kaže da je bio u prilici da na prevodnici Đerdapa kratko porazgovara sa posadom:

„Meni se prvo obratio čovek sa broda, sa konvoja, koji mi je rekao: ‘Je li bre, burazeru, je li ti znaš šta radiš, ti znaš šta te čeka posle ovoga? ‘Pitao sam ih da li znaju da to može da ih košta života. Rekli su da, ali sam ih pitao i koliko su uzeli za to. Rekli su: ’Mi smo uzeli, mi smo se obezbedili za sva vremena. A sad, šta će Bog da nam da posle toga i dokle ćemo da doguramo, to je naš problem’.”

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Dajte zemlji što više bakra, poručio je Tito borskim rudarima, oni ga poslušali, čak i taj njegov savet uramili i okačili na ulazu Direkcije Rudarsko-topioničarskog basena (RTB). Danas, i ne samo danas, naročito kada duva košava, pa se dim spusti do kolena i izdajnički pocepa poneku najlon čarapu, retko ko među njima pokušaće da izračuna koliko ih je, zapravo, koštala Brozova preporuka. Jer, iako niko i ne očekuje da zatekne vazdušnu banju u industrijskom, „dođoškom“ gradu, do sada nije urađeno nijedno sistematsko istraživanje o tome koliko stalno prekoračene dozvoljene granice sumpor-dioksida, arsena utiču na ljudsko biće.
Početkom prošloga veka otvoreni rudnik nahranio je mnoga usta. Već 1935. izbila je vlaška buna: nekoliko hiljada seljaka se razjarilo budući da su im imanja pustošena dimom i otpadnim vodama. Od Francuza, tadašnjih vlasnika koncesije, dobili su odštetu. I to je, smatra se, bio prvi ekološki protest u Boru, posle kojeg je nastupio decenijski period zatišja, period kada su im „kese bile sestre“.
Međutim, otkako je u Boru druga vlast, donatori se najavljuju i, još je bitnije, otkako je logika „ćuti, dok ima dima, ima i plate“ zaspala, odnosno otkako je prosečna rudarska plata pala ispod republičkog proseka (5 100 dinara), ekološka drama polako počinje da izbija u plan. Ne baš prvi.

Pčele
Do 1947. Bor se smatrao rudarskom kolonijom. Od tada je zvanično promovisan u grad. Stanovi su krenuli da niču kao šampinjoni (500, 600 godišnje), ljudi su dolazili da rade, dobro zarade i dobiju stan. S okolnim, uglavnom vlaškim selima, iz kojih ponekad nestanu pčele, opština ima oko 60 000 stanovnika, hronične restrikcije vode, najveći stepen toplifikacije u zemlji, jeftinije grejanje i neverovatnu cenu kvadrata u reotkupu od 200 do 400 nemačkih maraka. Srećom, pitkom vodom odličnog kvaliteta – kad je ima – snabdeva se iz zaštićenih izvorišta.
U lokalnoj skupštini tesan je odnos snaga: 23 odbornika iz DOS-a, 23 iz levice i jedan iz SPO-a. Poslednji autobus za Beograd kreće u 15 i 30, brzi voz razdaljinu od 250 kilometara savlađuje za šest sati. Bolje, ukoliko se ima u vidu da su nekada prečicom jurili preko Niša (RTB je vredno učestvovao u izgradnji brojnih objekata širom SFRJ, uključujući i prugu Beograd-Bar). Banalan je pokazatelj, ali u „visokorazvijenoj opštini“ „Mek Donalds“ ne postoji.
Okružen bukovinom i ostalim prirodnim bogatstvima, „crni“ Bor verovatno je i jedinstven grad u kome se razdaljina naselja i značajnih institucija meri u kilometrima. Prerađivačka zona, recimo, nalazi se na sedmom kilometru od centra. No, glavni izvori zagađenja, dimnjaci Topionice RTB-a, stoje tik iza gradske pijace. Milica Mitić iz Orahovca, od 1999. smeštena u jedinom borskom hotelu „Srbija“ s još 250 kosovskih izbeglica, potresla se dok je švercovala donji veš, jer do večernjeg zatvaranja tezge više nije bio beo.

Arsen
„Gde možeš da se navikneš? Joooj, kad krene košava… peče za gušu! Padne u grad, ne može da se diše, ma živ čovek se ne vidi. Nije ni čudo da svi beže u Zaječar“, kaže radnik RTB-a Dragutin Gižić. Uobičajeni odgovor Borana, premda je istina da su se, ipak, manje-više svi pomirili – s istinom. Što se mora, teško nije. Uostalom, priče o kraćem životnom veku, povećanoj stopi oboljenja respiratornih organa, smrtnosti beba i oslobađanja borskih regruta vojne obaveze, mahom stižu „spolja“. Tu i tamo se šušne u samom Boru. „Malo se preteruje u tim pričama“, ocenjuje Dragomir Dragić, član gradske vlade zadužen za ekologiju, pionir među borskim ekolozima. Zbog pokrenutih zelenih ideja, 90-ih su ga nazivali diverzantom.
Dr Milivoje Rilak, specijalista socijalne medicine u Zdravstvenom centru Bor, usamljeni je dobrovoljac, obrađivač podataka koji bi ukazali na tendencije u zdravlju stanovništva. Prema podacima sakupljenim od 1975. do 2000, nije registrovao da Borani „igde odskaču“: „Bolesti respiratornih organa su na prvom mestu oboljevanja u svih osam opština preimenovanog Timočkog regiona.“ Računajući i blagodatnu Sokobanju.
Što se smrtnosti tiče, opet u svih osam opština, na prvom mestu su kardiovaskularne bolesti. Maligne su na drugom, s tim da ih Zaječar beleži više od Bora (!) u kome su, pomenimo, sledeće na redu bolesti digestivnog sistema i traumatizam. Ali, dr Rilak potvrđuje da je smrtnost odojčadi najizraženija u ovoj opštini. Primetio je i da se često pojavljuju slučajevi zelene plodove vode, „kad nerođena beba pati, nema dovoljno kiseonika“. Kolegama ginekolozima skrenuo je pažnju, oni mu odgovorili „da, trebalo bi se time pozabaviti“ i na tome se sve završilo.
Rukovodilac Odeljenja za zaštitu životne sredine Instituta za bakar Bor dr Novica Milošević kaže da sumpor-dioksid, „dominantan u ovoj sredini“, u dozvoljenim granicama može da se nađe i u okolini do 15 kilometara. „Arsen je konstantno iznad dozvoljene granice.“ Postavlja se i pitanje granice. Do 1992, bila je tri mikrograma po kubnom metru, da bi potom preko noći bila skinuta za
1 200 puta. Spuštena je na dva i po nanograma.
„Plašim se da je došlo do neke zabune oko jedinica“, veruje Milošević i dodaje da je u Mađarskoj, na primer, prirodni fon arsena šest-sedam nanograma. Eksperti su Ministarstvu za zdravlje odavno predložili da se limit poveća na 300 nanograma. Predlog i dalje leži u nekoj fioci. Dakle, po važećim, izgleda nerealnim standardima, arsen neprestano prelazi crtu, inače bi je „prelazio povremeno“. Povremeno ga prelazi i kadmijum (vidite antrfile).

Gornjak
Jednoglasna je konstatacija da mnogo zavisi i od meteoroloških uslova, kao i činjenice da nadmorska visina donekle spasava Borane od većih začepljenja pluća. „Evo, sad je dobro, duva gornjak (zapadni vetar – prim. autora) i sve nosi prema Slatini“, pokazuje prstom u nebo domaćica Đurđica Nikolić.
Hektari i hektari žiratnog zemljišta su bolesni, Borska reka je mrtva, Timok, znači i Dunav u koji se uliva, ugrožen je opasnim sedimentima. Bune se i Bugari. „Postoje samo pretpostavke o korelaciji zagađenja i zdravlja. Bruka“, kaže Dragić: „Za Bor i Timočku dolinu mora da se donese poseban zakon, zakon o tome kako će se izvršiti sanacija, kako će se živeti, preživljavati i kako će se priznavati to da nam je prihod bio zajednički, a šteta lokalna.“
O novoj tehnologiji za RTB govori se oko dvadeset godina. Ova tehnologija je stara oko 30 godina. Gradonačelnik Krsta Kalčić (DHSS) tvrdi da je za modernu opremu potrebno 150 miliona dolara. Strane delegacije su dolazile i odlazile, obećanja lebde u borskoj čađi.
Predsednik opštine redovno prima građane utorkom i ne seća se da mu se iko požalio na gušenje, ili bolest uopšte. „Svi su se srodili.“ Kalčić, pak, priznaje („nema tajni“) da se obližnja sela ne bave povrtarstvom, upravo zbog aerozagađenosti. Seljaci koji se usude da odgaje ponešto, na otvorenoj tržnici kriju odakle su. Takođe, od nekadašnje inicijative da rukovodstvo rudnika najugroženijima, onima koji žive i rade u centru grada, obezbedi izvesne beneficije, isto nije bilo ništa. Niti će, kako stvari stoje, biti.
Kako bi se štetnost sumpor-dioksida umanjila i korist od RTB-a povećala, sedamdesetih godina izgrađene su tri fabrike sumporne kiseline. Jedna se srušila na dan Titove smrti, podi- gnuta je nova. Svejedno, rade smanjenim kapacitetom. Kao i sam rudnik, mada radnici redovno idu na posao, nema prinudnih odmora, tri smene su pune. A kiselina… Kiselinu nije lako uskladištiti, nema kome ni da se proda, jer su i naše fabrike bazne hemije pogođene sankcijama i ostalim. Druga je stvar što se dešavalo i da Topionica ne radi usklađeno s fabrikama kiseline; rečju, sumpor-dioksid nastavio je da se vijori nad Borom.

Kiselina
Posle usvajanja Zakona o zaštiti životne sredine, ranih devedesetih, RTB je podigao ekološku pripravnost. Milovan Nikolić, pomoćnik generalnog direktora RTB-a, izjavljuje da „RTB želi da smanji zagađenje, ne beži od toga, ali u ovom trenutku jednostavno ne može“. Nema se para. Kad ih bude bilo, možda i RTB Bor, poput bratskog, francuskog grada Kreza, od Topionice napravi – biblioteku! Nikolić objašnjava da je za sanaciju tamošnjeg rudnika trećinu novca dala Evropska zajednica, trećinu francuska vlada, trećinu firma.
Da duša ne bude grešna, treba navesti da je pre nekoliko godina urađena rekultivacija jalovišta. Na taj način, izvođači akcije, borski učenici „zaradili su za ekskurziju“. No, „zbog niske PH vrednosti“, od
1 600 000 sadnica trenutno vegetira svega pola miliona. A zahvaljujući upotrebi rudničke termoelektrane, gotovo ceo grad prešao je na centralno grejanje, pa je dopunsko opterećenje od razbacanih kotlarnica donekle ublaženo.
Početni promašaj, promašaj građenja Bora uz rudnik, teško je ispravljiv. Rudnik štuca, piše se Zoranu Đinđiću, cena bakra niža je nego ikada, plate očajne. Grad ranije nije razmišljao o alternativi. Pošto nikada nije kasno, sada se ide – pomalo ironično je – na razvijanje turizma. Ne bi ni Slobodan Milošević gradio „konake“ na Dubašnici da je priroda štedela u darovima istočnoj Srbiji.
Bor je deklarativno u vrhu prioriteta „nove ekološke politike“ Vlade Srbije. Ovih dana aktuelizovana je i vest da je, zbog prerade opasnih radioaktivnih materijala u topionicama Bora, osamdesetih radijacija bila povećana za 50 puta u odnosu na dozvoljene granice. Stručni tim je na terenu.
Vlada Srbije shvatila je i da, gledano s ekološke tačke, Bor bije mrtvu trku s Pančevom, za koga će Borani reći da je „čista lirika“ naspram njih, iako, podvlačimo, ne jadikuju toliko zbog zdravlja. Više zbog zemljišta, voda, ličnih dohodaka… Usput, od donatora se mnogo očekuje. Jovan Tomić, vozač: „Ako će da daju pare, onda ćemo da pričamo i da umiremo.“

ANA VUČKOVIĆ

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Izvor informisanja: NIN

Resornim ministarstvima i inspekcijama poslato upozorenje da je aerozagađenost sedamdesetostruko uvećana i da moraju da intervenišu. Odgovora nema

BOR – Građani Bora i okoline ponovo se šetaju s maramicama na ustima. Eko-stanica u centru grada, poklon EU, izmerila je pre desetak dana, u jedan sat po ponoći, 70 puta veću prisutnost sumpor-dioksida od dozvoljene.
Merni instrumenti pokazali su da je sumpor-dioksida u kubnom metru vazduha više od 12.000 mikrograma, a zakonski je dozvoljeno samo 150 mikrograma. Sledećeg dana, u isto vreme nebo je bilo malo vedrije, izmereno je 7.640 mikrograma nezdravog vazduha, u kome je dokazano da ima i čvrstih čestica, od olova i cinka do žive, arsena, pa i najopasnijeg po zdravlje – kadijuna.
– Poslali smo resornim ministarstvima i inspekcijama upozorenje da je aerozagađenost nad Borom sedamdesetostruko uvećana i da moraju da intervenišu, pa i po cenu zatvaranja dotrajalih pogona topionice. Odgovora po običaju nema, ali je evidentno da inspektori za ekologiju nemaju hrabrosti da vinovnike kažnjavaju. Stručnjaci Svetske banke nisu napamet preporučili da se topionica najkasnije do kraja 2006. godine zatvori.
Ona seje otrov već godinama i decenijama i sve zbog upošljavanja starih, u savremenom svetu davno odbačenih kapaciteta. Da li je uvozni koncentrat prljav niko neće da saopšti, ali je istina da je topionica odradila svoje i da je bolje da stoji nego da nas truje. Utoliko pre, jer proizvodnja bakra iz naših rudnika se zasigurno ne isplati, a od uvozne prerade sirovina, očigledno, isto se teško živi – kaže Dragan Jankucić iz sindikata Nezavisnost Topionice i rafinacije.
Prema našim saznanjima, uvozne sirovine stizale su iz Turske, a sada dolaze čak iz Čilea. Novica Milošević, najkompetentniji ekološki stručnjak u Boru, ističe da se događaju akcidentne situacije i da je to maltene normalna pojava kod zastarele i propale topioničke tehnologije.
I još nešto je evidentno – od prošlog ponedeljka, kada je delegacija Vlade Srbije, na čelu sa potpredsednikom Miroljubom Labusom, posetila Bor – lakše se diše. Nebo je vedrije, a iz topioničkih dimnjaka nema uobičajenog raznobojnih vazdušnih zavesa. To znači da je, verovatno, dok ne prođe nezadovoljstvo građana, smanjena proizvodnja uvoznog koncentrata bakra.
B. F.

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Izvor informisanja: Glas javnosti, petak 11.mart 2005.

Srpski „El Dorado“

pun olova i arsena

Vek „zlatne groznice“ potrajaće najduže dve i po godine

BOR – Eksploatacija rude iz „Čoka Marina“, kako je već planirano, prouzrokovaće ekološki genocid nad timočkim, prevashodno borskim stanovništvom. Sva dosadašnja aerozagađenja potekla iz borske topionice i rafinacije bila bi dečja igra u poređenju sa topljenjem rude iz našeg „El Dorada“.

U svetu je, istina, uobičajena eksploatacija ovakve rude, ali uz selektivno flotiranje, gde se posebno izdvajaju koncentrati olova i cinka i, opet, posebno bakra. Da bi se to uradilo potrebno je u „Čoka Marinu“ izgraditi flotaciju za olovo i cink, čija bi isplativost bila dovedena u pitanje, jer rudno telo raspolaže malim rezervama. Zato je propao pokušaj takozvanog kolektivnog flotiranja, kaže inženjer Dejan Stefanović iz borskog Instituta za bakar, koji je uradio i najvažnije projekte „Čoka Marina“ i koja odavno gazduje obližnjim, i većim delom napuštenim, rudnikom zlata „Blagojev kamen“.

Kadmijum, Germanijum…
Inženjer Stefanović pisao je u Rumunskoj reči (broj 2, izlazi u Vršcu) o mogućnostima još jedne ekološke katastrofe u istočnoj Srbiji vezane za „Čoka Marin“, gde je napomenuo i to da se u rudi tog rudnika, sem arsena, olova, cinka i sumpora, nalaze još neke štetne komponente: kadmijum (redovni pratilac cinka), germanijum (pratilac olova) i najmanje – živa!
Nije strašno?
Dragiša Jovanović, direktor borske Topionice i rafinacije, koja je već imala probna topljenja polimetalične rude iz „Čoka Marina“, rekao nam je da je reč o maloj količini „Materijala“. To je svega deset odsto od topioničkih kapaciteta. – Zeleno svetlo za topljenje i celokupnu proizvodnju dali su i nadležni republički organi. Ne razumem zašto dizati prašinu u ovim teškim vremenima oko svega i svačega? Zašto nas ne pustite da radimo i ostvarimo dohodak. Kuda vode tolika sumnjičenja – zapitao se Jovanović.

Odgovarajuće tehnološko rešenje nije pronađeno. Zato su stručnjaci predložili jedinu preostalu mogućnost: otkopavanje najbogatije rude, sa sadržajem zlata od 14 do 16 grama po toni. To je ruda koja može direktno da bude topljena, sa iskorišćenjem zlata od 90 odsto.

– Tu nastaje nova muka. Sve ostale komponente: bakar, olovo i cink gube se, što je ogromna šteta. Gubitak tih metala i nije toliko strašan koliko izvesnost da će oni da stignu u atmosferu i izazovu ekološki problem. Sem tih, postoje i druge, po zdravlje ljudi štetne, primese. Glavni je arsen. Dakle, suočavamo se sa olovom i arsenom, izazivačima kancerogenih oboljenja – naglašava Stefanović.

Na naše pitanje – koliko će biti vredan danak eksploataciji „Čoka Marina“, jer će se iskorišćavati samo zlato (55 kilograma) i srebro (108 kilograma mesečno), Stefanović je odgovorio: “ Kada se svi parametri saberu, dobiće se bruto prihod od blizu 15 miliona dolara, s realnom mogućnošću da ostane pet miliona dolara profita.

S obzirom na to što je za ponovno vraćanje u život celog rudnika Majdanpek potrebno najmanje 70 miliona dolara, jasno je da „Čoka Marin“ ne može da pokrije takvu investiciju.“ Dejan Stefanović i mnoge njegove kolege veruju da vek ove „zlatne groznice“ nije dugačak – okončaće se za dve do dve i po godine. Prve tone danas najzlatonosnije rude već su prerađene u borskoj topionici.

B. FILIPOVIĆ

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Prvog jutra u 2009.godini najviša dnevna količina supor-dioksida (SO2) izmerena je na mernom mestu u Brezoniku i iznosila je 38.171 mikrograma po metru kubnom što je preko 100 puta više od dozvoljenih vrednosti, jer maksimalna dozvoljena količina SO2 u vazduhu iznosi 350 µg/m3. Takođe, raznim merenjima utvrđeno je i prisustvo čitave serije teških metala.
Mnogo puta ponavljanje ovakvih situacija u prošlosti, veliki broj obolelih i umrlih, kao i veliki broj podnetih prekršajnih i krivičnih prijava protiv zagađivača iz RTB-a, podstakli su Vladu Republike Srbije da pokuša ublažavanje ovog problema pre izgradnje Nove Topionice, tako što će se pustiti u rad dva filtera. Te filtere je nedavno u rad pustio Oliver Dulić, ministar ekologije.
Ono što nadležni iz RTB-a nisu rekli ministru Duliću i građanima Bora jeste činjenica da zbog njihovih loših navika i poimanja ekološke svesti, morala i savesti u Boru nije moguća proizvodnja bakra, zlata i ostalih proizvoda bez prekomernog zagađenja radne i životne sredine.
Naime, kada je naručivana poslednja topionička tehnologija, izgleda da niko iz RTB-a nije vodio računa o tome da ona nije ekološki primenjiva za preradu koncentrata bakra sa visokim sadržajem sumpora i teških metala.
Uzalud su naši vajni stručnjaci iz RTB-a potrošili silne pare i vreme radi obilaska takvih tehnoloških postupaka po celom svetu i divili se i čudili kako, naprimer radnici u Japanu proizvode bakar iz uvoznih koncentrata u belim mantilima a u krugu Topionice gaje travu i cveće. Jeste, ali njihovo shvatanje ekologije, morala i savesti ne dozvoljava im da uvoze i pretapaju penalisane koncentrate bakra sa  visokim sadržajem teških metala.
Ovaj podatak o penalisanju uvoznih koncentrata bakra za potrebe RTB-a u iznosu od 6 dolara na svakih 5 ppm preko dozvoljenog graničnog sadržaja, „neoprezno“ je izneo jedan od visokih rukovodilaca RTB-a na proširenoj sednici ekološkog pokreta „Dubašnica“, održanoj 30.10.1989. godine povodom „borske nuklearne afere“, što upućuje na zaključak da u RTB-u postoje ljudi, koji su zarad ovakve svoje lične provizije zainteresovani da se uvoze koncentrati sa što većim sadržajem otrovnih materija iznad dozvoljenih graničnih vrednosti, a onda, uz primenu svog tehnološkog neznanja, takve otrovne koncentrate razblažuju mešanjem sa domaćim koncentratima.
Nažalost, takvi naši „vajni stručnjaci“ izgleda da su propustili nastavu na fakultetima na kojoj je objašnjavano da teški metali u živim organizmima, zbog sporog izlučivanja, imaju kumulativno dejstvo, pa nikakvo „razblaživanje“ mešavinom sa koncentratima sa sadržajem teških metala ispod graničnih vrednosti ne može uticati na krajnji efekat – trovanje živih organizama i izazivanje raznih oblika bolesti kod ljudi zbog unošenja otrovnih materija iz vazduha, vode i ishrane namirnicama biljnog i životinjskog porekla sa akumuliranim teškim metalima.
Prema tome, dok se u RTB-u Bor ne izvrši smenjivanje rukovodilaca i rukovaoca postrojenja sa smanjenim nivom ekološke svesti, morala i savesti, bez obzira na primenu bilo kakvih novih tehnologija, u Boru neće biti smanjenog zagađenja.
Slobodan Radulović

Sledeća strana »