Gosti: Vladimir Ajdačić, Jelka Miljković, Radojko Pavlović, Srdja Popović, Tobijaš Muncmajer, Lorenco Vikario, Vesna Radivojević, Ninoslav Jovović, Miroslav Vukić

voditelji: Miodrag Vidić i Brankica Stanković

B92: Pored svih organizovanih mafija koje su delovale i deluju na ovim prostorima, najmanje se zna o tzv. nuklearnom lobiju. S vremena na vreme u javnosti se ponavlja priča da je bivši režim za ogromne pare skladištio nuklearni otpad po napuštenim jamama i rudnicima po Srbiji. Ali za takve tvrdnje za sada ne postoje nikakvi opipljivi dokazi. S obzirom na to da je državni vrh bio spreman da uz pomoc generala Pavkovića traži zakopano blago u Šupljoj steni, mnogi zaključuju da je bivša vlast bila spremna da za pare radi sve. Ilegalna trgovina nuklearnim otpadom, kog na svetu ima napretek a niko ne zna kako da ga se otarasi, donosi više novca od trgovine drogom i oružjem. Činjenica je da je Miloševićeva država raspolagala logistikom za ovakvu vrstu poduhvata. U Rusiji razmišljaju o ozvaničenju ove vrste trgovine. Moskva namerava da od preuzimanja 20.000 tona visokoradioaktivnog zapadnog otpada zaradi 20 milijardi dolara. U medjuvremenu, možda zbog opsednutosti antraksom, domaća javnost nije reagovala na alarmantne ali do sada nedokazane tvrdnje o skladištenju nuklearnog otpada u jame Aleksinačkih rudnika koje su navodno uzrok porasta malignih oboljenja u ovom delu Srbije.

O tome da se nuklearni otpad nalazi u Aleksinačkim rudnicima priča se vec godinama. Prvi put takva tvrdnja saopštena je 1991. U proteklih deset godina tim povodom je izvršeno nekoliko merenja a rezultati su uvek bili isti – radioaktivnog zračenja nema. Medjutim, neverica medju stanovništvom traje i danas. Sumnju je medju poslednjima podgrejao predstavnik Narodne stranke Pravda iz Niša koji je saopštio da ima dokaze o skladištenju opasnog otpada u rudničke jame. Mnogi meštani se pitaju zbog čega je najbogatiji rudnik uglja u Srbiji zatvoren, i to pripisuju misteriji vezanoj za otpad. Stručnjaci opet kažu da je eksploatacija prestala zbog opasnosti od metanskih eksplozija nakon nesrece 1989. godine u kojoj su stradala 92 rudara. Napuštenu zgradu ispred jame Morava sada čuva jedan od bivših rudara.

Mi radnici ovde sidjemo u šaht. Slobodno, slobodno. Evo vidiš, tu je sada betonirano.

B92: A što su betonirali?

Pa tako.

B92: A da li postoji neki otvor…

Nema nikakvog otvora, tu je sve betonirano. Kako oni kažu – na tri sloja, jedan, pa dva, pa tri. Ja nisam bio tu i ne znam. Zapečaćeno je… Mogli smo da radimo, ima tu sloj uglja, ali zatvoriše, ne može se. Mi tu gubimo, ali da se otvori – ne može. Mi smo radili dok je radio rudnik…

B92: Kažu da je tu možda neki nukelarni otpad?

Ne, taman posla. Neko je pustio buvu, sto se kaže, te nukelarni otpad, te ovo, te ono…

B92: Bivši direktor aleksinačkih rudnika a sada potpredsednik Skupštine opštine Aleksinca Miroslav Vukić kaže da je nuklearni otpad jedino mogao da se skladišti u vreme zatvaranja rudnika ‘91. godine. On, medjutim, naglašava da je za takvu tajnu državnu operaciju potrebno dosta ljudi a da je tako nešto teško i zamisliti.

Vukić: Nuklearni otpad je opasna stvar. Takva operacija mora biti tajna. U takvim operacijama mora biti angažovan veliki broj radnika, moraju biti angažovani rudari koji znaju da se kreću po jami, mora se obezbediti sigurnost jame, veliki broj kopača mora da učestvuje, rudarskih nadzornika, rudarskih poslovodja i rudarskih inženjera. Bez takve posade od najmanje 50 radnika stručno osposobljenih za rad u rudniku ne bi mogli da izvrše neku tajnu operaciju. Ako je tajna operacija, da li bi ti ljudi prihvatili takve operacije. Veliki broj radnika osposobljenih da se kreću rudarskim prostorijama mora učestvovati u takvim operacijama.

B92: U svakom slučaju, u aleksinačkim rudnicima će sutra ponovo biti izmerena radioaktivnost. Srdja Popović, savetnik premijera Srbije za zaštitu životne sredine, kaže da je politika nove vlade da tako važne informacije ne krije od gradjana.

Popović: Što se tiče samog problema nuklearnog otpada, on je duže vreme prisutan u našoj javnosti i razne ličnosti iz bivšeg režima su bile na ovaj ili onaj način povezivane sa mogućnostima da se nuklearni otpad uvozi, skladišti kod nas, što je, naravno, svuda u svetu vrlo unosan biznis. Vlada Republike Srbije i uprava za životnu sredinu nemaju nikakve nadležnosti nad merenjem radioaktivnosti, ali to je samo jedan segment problema. Ono što je zaista istina jeste da mi kao zabrinuti i odgovorni ljudi moramo da uradimo sve što je u našoj moći da kada se takva informacija pojavi i kada su ljudi zbog toga opravdano zabrinuti saberemo sve institucije kojih u ovoj zemlji ima i koje su kompetentne i za merenje radioaktivnosti i za obaveštavanje ljudi i za merenje stanja parametara koji eventualno ugrožavaju zdravlje ljudi – vode, vazduha, zemljišta – i da izadjemo na teren da to izmerimo.

B92: Godine 1991. predstavnici Instituta “Vinča” merili su zračenje i konstatovali da ne postoji nikakvo radioaktivno zračenje u Aleksincu. O tome za Yutopiju govori Radojko Pavlovic iz Odeljenja dozimetrije u Vinči.

Pavlović: Institut “Vinča” je od aleksinackih rudnika još 1991. godine dobio zahtev da proveri informaciju da se u njihovim rudnicima skladišti radioaktivni otpad. Radilo se verovatno o nekoj fobiji. Skoro je bilo priče da negde u okolini Prijepolja u neke planine ulaze vojni kamioni, nešto istovaraju, utovaraju, da li je to radioaktivni otpad ili nije… Dakle, ne verujem u to, pogotovo sto se ta priča periodično ponavlja. Sada su se, posle deset godina, ponovo setili, ista priča je bila ‘91. godine. Poslali su nam zahtev da hitno izadjemo na teren, ekipa je otišla na teren, na terenu ništa nisu našli, oni su im pokazali mesto na koje sumnjaju, neka okna koja su bila zabetonirana. Dakle, naša ekipa na terenu nije našla nikakve tragove kontaminacije, a ni okolo. Ne bi to moglo da se tako pedantno odradi da se ništa ne primeti.

B92: 1991?

Pavlović: 1991.

B92: A skoro da li ste radili neke…?

Pavlović: Mi smo im tada poslali izveštaj i to je bila jedna relativno smešna situacija. Posle nekoliko dana, petnaest do dvadeset, oni su uzvratili dopis da je Skupština opštine Aleksinac zasedala i da je jednoglasno odbila izveštaj Instituta “Vinca”. Dakle, tamo neki odbornici su se skupili i rekli – to nije tačno.

B92: Cela priča je ponovo pokrenuta pošto je pre nekoliko dana Narodna stranka Pravda saopštila da raspolaže informacijama koje govore o tome da je bivši režim skladištio nuklearni otpad po aleksinačkim rudnicima. Predstavnik te stranke iz Niša, advokat Ninoslav Jovović kaze da će dokaze o tome saopštiti kada za to bude vreme. U aleksinačkoj opštini spontano je organizovan okrugli sto o ovom pitanju u kojem su učestvovali advokat Jovovic i predstavnici lokalnih vlasti.

Jovović: Mi smo, bez namere da ja to popularišem, imali preko 50 prisutnih gradjana Aleksinačkih rudnika, što rudara, što gradjana Aleksinca.

B92: A jeste li vi te informacije koje ste imali dostavili nekim nadležnim organima?

Jovović: Ne.

B92: A zašto?

Jovović: To je već drugi deo pitanja, to je pitanje politike. Takve stvari se dešavaju kao jedan akt tajnog rada države, bilo kakvog sistema.

B92: Odakle je taj otpad došao?

Jovović: Pa zar mene to pitate? Nuklearni otpad ide uvek iz zemalja zapadne Evrope.

B92: Gospodine Jovoviću, ovde je inspektor Vesna Radivojević. Merenja su radjena pre nepunih šest meseci.

Radivojević: U maju mesecu 2001. godine uzimani su uzorci iz vode sa Bovanskog jezera, sirove vode, pijaće vode, mesto upliva kanalizacionih voda iz Soko Banje, i posebno su uzeti uzorci podzemnih voda iz jame Dubrava na sto metara, i podzemne vode iz jame Morava na 370 metara. Sve te jame su sada pod vodom. Rezultati ovih analiza kazu da one ne sadrže fisione produkte tako da je ovim merenjima potvrdjeno da nema kontaminacije ovih voda nuklearnim otpadom. To su potpisali i pecatom overili stručni ljudi. To su stručne informacije koje poseduje opštinska uprava u Aleksincu.

B92: Gospodine Jovoviću, sve ovo ste čuli. Vi ste javnosti saopštili vrlo smele tvrdnje koje su izazvale široku pažnju. Kojim vi dokazima raspolažete i čime potkrepljujete vaše tvrdnje?

Jovović: Pre svega, meni se ovde prezentuju neki izveštaji koji su vremešno veoma bajati. Molim vas, 2001. godina, izveštaj na bazi izveštaja. Ja to ne mogu da priznam. Ja sam čovek od struke. Nikakva merenja vi niste radili i nikakva merenja na terenu nisu radjena. To su samo prepisani akti iz neke 1991. godine. Potpuna je identičnost u tekstu. Uzmite ga i pogledajte. Vi hoćete na ovaj način da smirite javnost u vezi s ovim.

B92: Gospodine Jovoviću, da li vi raspolažete nekakvim dokazima za tvrdnje da je nuklearni otpad skladišten u Aleksincu?

Jovović: Mi smo kao Narodna stranka Pravda počeli ovu priču svakako na bazi dokaza.

B92: Zašto takve informacije niste dostavili nadležnim organima – onim ljudima koji treba da se bave tim stvarima?

Jovović: Ovo je upravo signal i apel nadležnim organima.

B92: Kada ćete i kome ćete prezentovati dokaze?

Jovović: Kada se bude tražilo. U ovoj fazi ne.

B92: Srdja Popović kaže da nova vlast ne želi da pitanje nuklearnog otpada otvori ili zatvori time sto će ponovo nešto izmeriti u Aleksinačkom rudniku.

Popovic: Rudnik je takav kakav je. On je dubok, zatrpan, zatvoren. Može da se dogodi da naši instrumenti ništa ne pokažu, čak i uz veliki rizik, ponavljam veliki rizik, koji su, recimo, ‘96. prilikom merenja preuzeli ljudi iz “Vinče”, jedan je tom prilikom umalo i poginuo. Mi smo spremni da angažujemo specijalni tim ljudi iz gorske službe spasavanja da bismo se probili do lokacije gde po navodima Narodne stranke Pravda i nekim drugim prijavama koje smo mi imali iz Aleksinca postoji lagerovan nuklearni otpad i da nešto izmerimo. Medjutim, instrumenti će pokazati to što će pokazati. Ja ne mogu ništa unapred da tvrdim. Naše je da pokušamo sve da stvar izmerimo.

B92: Kao dugogodišnjeg saradnika Instituta “Vinča”, nuklearnog fizičara Vladimira Ajdačića pitali smo zbog čega se javljaju sumnje u stručne nalaze ovog Instituta i zbog čega on u njih nema poverenja?

Ajdačić: Pa, evo, da uzmemo ovaj najnoviji primer radijacije tokom NATO bombardovanja. Radi se o osiromašenom uranijumu. “Vinča” je prepotentno izjavljivala da su oni išli na sve lokacije i da su oni svuda merili, medjutim, to kada oni kazu ’svuda’, morate ih upitati na koliko lokacija. NATO je prvo objavio da je to nekih 27 lokacija, a zatim kasnije, pod pritiskom sopstvene javnosti, jer su njihovi ljudi koji su boravili na Kosovu počeli da umiru, objavili su da je to 112 lokacija, što uopšte nije konačan broj. Nemoguće je da su išli na 112 lokacija s obzirom na raspoloživi kadar, tehnička sredstva i ostalo. Svako zna da su za to vreme za koje su radili mogli samo da protrče, da tako kažem, na deset, petnaest mesta i da nešto mere. Jedna je stvar u broju ljudi i u tehničkim sredstvima a druga je što ne raspolažu uopšte mogućnošću da mere alfa radioaktivnost jer se ovde radi o alfa radioaktivnosti. Ne raspolažu specijalnim sredstvima. Mogu da uzorkuju delove materijala sa nekog terena i da u laboratorijskim uslovima to ispitaju ali se odmah namece pitanje – ako su to radili na stari nacin, kako su uvek radili i kako verovatno i dalje rade, kako nisu otkrili neku novu lokaciju. Kako od tih 27 nisu našli nijednu, od tih 112 u medjuvremenu, vec smo morali da čekamo više od godinu dana da NATO objavi rezultate početkom ove godine, januara 2001, i da onda opet čujemo od saradnika Instituta u Vinči da su oni bili na svim tim lokacijama. Ako bi se desilo da kroz godinu dana taj broj lokacija poraste na 360, onda bismo opet od njih čuli da su bili na svih 360. Prema tome, to je, nažalost, dugo godina bila dobro formirana institucija da govori ono što vlasti odgovara a nije radila kao nezavisna naučna, stručna institucija po savesti i po svim zakonima struke.

B92: Budući da sumnja u “Vinču”, Vladimira Ajdačića pitali smo kako komentariše novi odlazak eksperata ovog instituta u Aleksinac?

Ajdačić: Nažalost, nastavljamo na onaj isti način sa radom kako se do sada radilo. Radiće maltene isti ljudi koji imaju iste predstave. Kako bismo sada mogli očekivati od njih da oni kažu: tamo nečega ima – kada su već godinama tvrdili da tamo ničega nema. To je za mene paradoksalno. Moralo bi da se stvori jedno nezavisno telo, možda po temi, sada je aktuelna tema sa biološkim oružjem, pre toga je bila važna tema o genetski modifikovanoj hrani, pa se preko toga preskočilo, tako da imam utisak da mi nismo u stanju kao društvo da u datom trenutku oformimo jedan ekspertski tim za datu temu koji ce se time baviti ako treba godinu, dve, tri i rešiti taj problem, skinuti i taj problem s dnevnog reda time što će dati jedan čestitiji nalaz. Moramo imati na umu da radioaktivnost ne može pobeći, ako je tu, ona će tu stajati stotinama godina, hiljadama godina, desetinama hiljada godina i da li ćemo je izmeriti ove godine, možda će to biti političko pitanje, ali da to treba ustanoviti u narednim godinama – to apsolutno stoji.

Ja izražavam veliku bojazan povodom toga šta oni mogu da urade, u kakvom se stanju uopšte nalazi taj rudnik, da li oni mogu da dodju do tog mesta gde treba da dodju? Naime, postoji uverenje da je jedan aleksinacki prohodni kanal zatrpan, ispunjen betonom i da se iza tog betona u stvari krije ta materija koja je odlagana. Da li je to sada naš domaći radioaktivni otpad ili tog našeg domaćeg nema tako mnogo da bi bilo potrebno izmeštati ga iz Vince, on se, koliko znam, još nalazi u Vinči, otpad koji je vezan za rad nuklearnog reaktora tzv. RA 10 do 10 megavata. To bi, ako bi bio neki nuklearni otpad, morao da bude otpad stranog porekla. Ako je stranog porekla, to ne bi bio otpad niske radioaktivnosti vec verovatno visoke radioaktivnosti. On bi morao da se registruje solidnim merenjima. Da li će ljudi uopšte moći da pridju tome veliko je pitanje. To je prvo pitanje, šta će oni meriti? Ako oni mere s površine – sa površine se apsolutno ništa ne može uraditi. Jedino što bi moglo da se učini jeste da se sidje u jamu, da se pridje do tih pregrada i da se tu obavi neko merenje i konstatuje da li necega ima ili nema.

B92: S obzirom na to da nuklearni otpad može privremeno da se skladišti i u buradima, Radojka Pavlovića iz Instituta “Vinča” pitali smo da li postoji mogućnost da je tako skladišten nuklearni otpad recimo vojnim kamionima dovezen u Aleksinacke rudnike?

Pavlović: U prinicpu da, ako su tako organizovani, ali malo zemalja u svetu ima interes da takav otpad negde drugde transportuje. Problem otpada u svetu je problem visokoaktivnog otpada. To je ono što je problematično. Francuska, na primer, njihova skladišta otpadnog radioatkvinog materijala nalaze se na mestima gde se proizvode najbolja vina i groždje. To je nisko i srednjeradioaktivan otpad.

B92: Šta je sa visokoradioaktivnim otpadom?

Pavlović: U svetu se jos priča na temu kako da se skladišti visokoaktivni otpad. Ne postoji konsenzus. U svetu je preporuka da se taj visokoaktivni otpad odlaze u tzv. geološke formacije, duboko, daleko u zemlji. Prave se neke busotine u nekim stenama – naravno, prethodno se ispita i geologija i trusnost područja, i geohemija i vodotokovi i sve ostalo – da se daleko, daleko od površine zemlje to sve uskladišti. Još uvek je priča na tu temu kako.

B92: Zaključak svega je da svet takvog otpada posto-poto hoce da se otarasi. Sa takvom konstatacijom slaže se i Radojko Pavlović iz Instituta “Vinča”.

Pavlović: Apsolutno nije džabe bila priča izmedju ruske federacije i zapada na temu kupovine svega toga. Medjutim, i ti koji bi prodali taj otpad morali bi biti sigurni da će ga oni koji će ga kupiti uskladištiti na pravi način tako da nije interes da ga se otarase, da ga bace negde na bilo koji način. S druge strane, količina toga je tako velika da takva parcijalna rešenja da se ovde proda par stotina tona, tamo par stotina tona, sasvim sigurno nemaju perspektivu i ja zbog toga sumnjam da je bilo ko došao na ideju da nama proda ili stavi u neke rudnike desetine tona nekog radioaktivnog materijala kada kod sebe, kod kuce, ima, recimo, na hiljade tona tog materijala.

Kako žive svi oni, i mi tako. Oni kažu da nema ničeg, mi ne znamo ima li ili nema.

Domaći kažu da nema a mi ne znamo ništa.

Niko neće da nam priča o tome, da li nečeg ima ili nema. Ja sam čula da pričaju da je ovde neko zagadjenje i da voda nije zdrava. Ja je moram prokuvati ako je mislim piti. Bojim se da je pijem.

To je čista laž. Ja sam tu na rudniku 20 godina, živim i radim kao rudar. To je čista propaganda. Garantujem ti da na drugo okno od ovoga što vi sada pričate ništa nema. Zašto je zatvoreno – zato što je doš’o narod iz Beograda.

Ne znam, verovatno ima nešto, ali šta je – nemam pojma. Mi kao radnicka klasa uopšte ne znamo o čemu se radi. Ti mi narediš – ovo uradi, ono uradi – ja to moram da uradim ako sam pod nadnicom. Tako i mi rudari. Ako ne uradiš, dobiješ otkaz od firme. Moraš ono što ti on naredi da uradiš.

B92: Jedino mesto u Srbiji i Jugoslaviji koje je definisano kao privremeno skladište radioaktivnog otpada i materijala jeste Institut “Vinča”. To privremeno traje vec 35 do 40 godina. Tehnologija odlaganja visokoradioaktivnog otpada nije definisana nigde u svetu. Ta činjenica ukazuje na mogucnost izvoza nuklearnog otpada u siromašne zemlje. Radojko Pavlović iz Instituta “Vinča” tvrdi da je to gotovo nemoguće.

Pavlovic: Teško je zamisliva takva priča. Prvo, transport takvog materijala je vrlo problematičan. Ako ste pratili dešavanja u svetu u poslednjih nekoliko godina, videli ste kolike probleme imaju recimo Nemci da transportuju radioaktivni materijal koji su im Francuzi obradili da bi ga vratili u svoju zemlju i tu ga skladištili. Dakle, nemački radioaktivni otpad su Francuzi obradjivali, ostatak je morao biti vraćen u Nemačku jer, u principu, u svetu se radioaktivni otpad ne izvozi u druge zemlje, jer nijedna zemlja neće da primi taj materijal na svoju teritoriju.

B92: Zato i kažem ’siromašne zemlje’.

Pavlović: Da, ali transport takvog materijala prati vrlo, vrlo velika akcija. ‘Zeleni’ su u svetu vrlo rasprostranjeni i vrlo aktivni. Nijedan transport bilo kog radioaktivnog materijala ne moze da prodje bez gomile dozvola iz zemlje iz koje polazi i iz zemlje kroz koju prolazi, kontrole na granici i svega ostalog. Ti transporti ne bi mogli neprimećeni da prodju sve te granice i da dodju do nas i da budu skladišteni tamo u nekim rudnicima.

Kontrola na granici mora da postoji. Teško je pretpostaviti da se napravi takva režija da radioaktivni otpad i materijal prodje neopaženo. To je prosto neverovatno. Dakle, “Vinča” nema nikakvih saznanja niti je učestvovala u bilo kakvoj akciji nekog legalnog uvoza takvog materijala. Kod nas čak postoji zakon o zabrani uvoza radioaktivnog otpadnog materijala.

B92: Da, ali da li postoji mogućnost da se ilegalno taj radioaktivni otpad unosi u zemlju?

Pavlović: To su, prvo, vrlo velike količine materijala. Niko nema neku posebnu ambiciju da izveze jedan kamion, desetine, dvadeset tona. Radi se o hiljadama tona radioaktivnog materijala. Dakle, teško bi bilo pretpostaviti da neka razvijena zemlja rešava problem tako što će na jedno mesto da izveze nekoliko desetina tona, na drugo nekoliko desetina tona itd. S druge strane, ti transporti su vrlo komplikovani. Da bi se to što je radioaktivno transportovalo, mora biti veoma dobro obezbedjeno. Transport običnog radioaktivnog materijala, ono što se dešava stalno i kod nas, recimo neki izotop kada dodje u “Vinču”, mora se obaviti specijalnim vozilom, traži se dozvola za transport. Kada se taj izotop iz Vinče transportuje u neku bolnicu, to je takodje specijalnim vozilom sa propratnim papirima, sa dozvolom za transport. Dakle, sve mora biti vrlo legalno. Da li postoji mogućnost da se organizuje da se sklone svi sa graničnog prelaza i da se tako ogromna količina materijala transportuje – teško je zamislivo da bi to bilo nezapaženo.

B92: U pokušaju da dodjemo do informacija o mogućem odlaganju nuklearnog otpada u našoj zemlji obratili smo se i medjunarodnim organizacijama. U Agenciji za atomsku energiju u Beču, u koju je Jugoslavija odnedavno ponovo primljena, kategorički nam je rečeno da su takve priče bez osnova. S druge strane, “Grin pis” je najpoznatija svetska nevladina ekološka organizacija. Upitan kakva su saznanja “Grin pisa” o izvozu nuklearnog otpada u trece zemlje aktivista, Tobijaš Muncmajer, zadužen za ovu problematiku, za B92 kaže:

Muncmajer: Verujem da neke zemlje ili kompanije za novac ilegalno preuzimaju nuklearni otpad odredjenih kompanija i mislim da to predstavlja ozbiljnu pretnju ljudskom zdravlju i životnoj sredini. Postoje primeri koje u ovom razgovoru ne mogu da navedem da su se takve stvari dogadjale u pojedinim zemljama, ali meni nisu poznati dokazi da se to ikada dogodilo na teritoriji bivše Jugoslavije.

B92: Sumnje o ilegalnom skladištenju nuklearnog otpada, gotovo identicne onima koje su vezane za Aleksinac, pojavile su se nekoliko godina i na Siciliji, kaze za B92 Lorenco Vikario, predstavnik italijanske ekološke organizacije Liga ambijente.

Vikario: Priča je počela nakon medicinskog istraživanja koje je pokazalo da medju ljudima nastanjenim oko rudnika Paskvazija u okrugu Kaltaniseta postoji najveći procenat obolelih od raka pluća u čitavoj Italiji. To je, inače, ruralna zona u središtu Sicilije u kojoj nema industrije. Lokalno tužilaštvo je na osnovu ovih sumnji pokrenulo istragu, rudnik je zatvoren i čuvaju ga predstavnici finansijske policije. Merenja koja su tamo vršena pokazala su da nema zračenja. Prema nekim tvrdnjama, u sve je umešana mafija ali ove pretpostavke do sada nisu ničim potkrepljene. Istraga je u toku i do sada nije donela nikakve konkretne rezultate a glasine u medjuvremenu i dalje kruže, poslanici u italijanskom parlamentu povremeno postavljaju pitanje dokle se stiglo sa istragom.

B92: A nuklearni fizičar Vladimir Ajdačić, koji je bio zaposlen u nuklearnom Institutu “Vinča”, kaže da su glasine o uvozu nuklearnog otpada opravdane.

Ajdačić: Dok sam se ja bavio radioaktivnošću, dok sam aktivno radio u Institutu u Vinči, taj problem smo mi kojima je ekologija bila na srcu ozbiljno razmatrali i došli smo do saznanja, zahvaljujuci našim prijateljima iz Holandije, da je u to vreme, negde krajem 70-ih godina, sklapan ugovor izmedju nama nepoznatog ugovarača i jedne firme iz Šapca. Ta firma u Šapcu je imala nekoliko zaposlenih. Suma je, ne mogu se sada tačno setiti, mislim da je bila milion i po nemačkih maraka za jednu predstudiju – odlaganje nemačkog nuklearnog otpada u našoj zemlji. Očigledno, svako razuman bi znao da je iza toga morala da stoji institucija kao sto je Institut u Vinči i da je stajala tadašnja vlada bivše Jugoslavije, i da je to radjeno s njihovim znanjem. Medjutim, naša reakcija je dovela do toga da se to prvo prizna, i to je javno objavljeno, i da se to zaustavi. To je zaustavljeno, ali mi ne znamo da li su neke takve akcije prethodno bile obavljene ili ne.

Postojale su dosta osnovane sumnje da su naši odlagali nuklearni otpad u tom vidu što bi ga mešali sa gorivom, odnosno sa ugljem u toplanama, odnosno u termoelektranama i u vidu pepela, po pepelištu ga rasejavali i zatim zatrpavali. To se, razume se, radilo u odredjenim akcijama, zatrpavali su to normalnim pepelom pa u tom pepelištu postoje radioaktivne materije. Usledili su neki pokušaji analize, ali je njih uvek onemogućavala vlast. U to vreme se govorilo i o odlaganju nuklearnog otpada u Boru, na raznim planinskim lokacijama. Istraživači iz Vince izmerili su povišenu radioaktivnost u vodama Peka i na drugim mestima. Isto tako, ustanovljeno je da postoji povišena radioaktivnost od nuklearnog otpada u Dunavu a da je ona poreklom sa rumunske strane jer su oni sve radioaktivne materije bacili na jedan sprud, prakticno u reku, tako da ima dosta osnova da su sada, kada smo upoznali još gore strahote, brojna ljudska tela u hladnjačama, da su ovakve stvari radjene mimo znanja javnosti.

B92: Jelka Miljković je do 1989. godine bila savezni republicki delegat i predsednik savezne Komisije za zaštitu životne sredine. Nakon što se usudila da javno postavi pitanje o povećanoj radijaciji bila je izložena pritiscima. Posle toga napustila je politiku. Danas tvrdi da nuklearna mafija u ovoj zemlji postoji i da je veoma dobro organizovana.

Miljković: U to vreme, ‘86, ‘87, ‘88. godine, bila sam predsednik Komisije Savezne skupštine SFRJ za zaštitu životne sredine. Imali smo podatke da je bilo povećano zračenje u Beogradu i onda smo pitali da li je to tačno, da je 19. i 20. avgusta u Beogradu postojalo povišeno zračenje. Postavila sam to kao delegatsko pitanje, imala sam pravo na to. Bila sam republički i savezni delegat. Posle tog mog pitanja digla se uzbuna i Bor se sam prozvao. Ja sam pomenula u pitanju koje se sastojalo od petnaestak potpitanja samo jednom, u jednoj reci, da je moguće da se vodenim tokovima, odnosno veštačkom kišom spuštaju negativne čestice na tlo da ne bi bilo negativnih emisija u vazduhu. To je bila katastrofa. Zabranjeno je bilo pisanje o tome, zabranjeno je izveštavanje iz Skupštine Srbije o tome, nijedna radio stanica ni novine, niko nije smeo o tome ništa da priča dok meni ne daju izveštaj. A onda su mi u izveštaju dali sve. Nisu ni znali sta mi daju. Dali su mi izveštaj jedne žene inženjera koja radi u Boru i koja kaže da je u borskoj reci takodje našla kratkoživeće nuklearne elemente. Shvatite, sve je bilo zabranjeno, zapečaćeno, ništa nije smelo da se kaže ni o Boru za koji sam sada sigurna da je spaljivao nuklearni otpad za debele pare…

B92: Mislite da se takva praksa nastavila i poslednjih deset godina?

Miljković: Apsolutno. Za vreme Miloševića više nije bilo šanse da se bilo šta kaže, ni mrdne, ni krene. Ima tu i tamo pokreta, ima tu i tamo strancica, ali, jednostavno, nemate podatke, a kada nemate podatke, kako ćete da radite. Znate koliko mora da bude visokostručna ekipa koja bi merila radioaktivnost i kakve aparate treba da ima – a zvanično kod nas mere “Karajović” i “Vinča”, oni nikada neće da izmere na sopstvenu štetu.

B92: Kako to mislite ‘na sopstvenu štetu’.

Miljković: Na sopstvenu štetu – zato što će verovatno njihov otpad da bude prvi kog moraju da ga se reše, zato što su njihovi stručnjaci verovatno pod nekom prisilom da ne smeju to da kažu. Tako je bilo pre desetak, petnaest godina. Pretpostavljam da je sada isto.

B92: Povodom poslednjih nalaza stručnjaka Instituta “Vinča” i “Karajović” da radioaktivnosti nema, Jelka Miljković kaže:

Moje iskustvo sa “Karajovićem” i “Vinčom”, koji zvanično uvek daju podatke o radijaciji, negativno je, da ne kažem, prosto, da stalno lažu, verovatno imaju svoje razloge. Ja sam upoznala jednog čoveka koji je bio atomista. U tom da tako kažem klanu, klubu ili lobiju atomista postoje ljudi koji su vrlo zainteresovani za pare i rade za velike pare, i ljudi koji su zanesenjaci, zaljubljenici u atome. On je bio šokiran kada smo mi doneli zakon o zabrani izgradnje nuklearnih elektrana i rekao mi je da bi on svog sina čuvao uz nuklearnu elektranu. On je sav treperio, neki Gavrilović, kako je moguće da to neko zabrani. U tom zakonu ne postoji zabrana za naučna istraživanja, samo za gradnju nuklearnih elektrana i postrojenja za preradu nuklearnog otpada, jer je to nešto što je apsolutno morbidno za okolinu gde se to radi.

B92: Srdja Popović kaže da takozvana trgovina nuklearnim otpadom onima koji takav dil naprave donosi ogroman novac.

Popović: U pitanju su milionski iznosi, i to u dolarima. Ono sto je vrlo bitno jeste da postoje dve vrste tog kriminala. Jedna je lagerovanje samog nuklearnog otpada iz nuklearnih elektrana, iz potrošenog nuklearnog otpada. Tu je tarifa jedna i ona je otprilike stabilna za ceo svet i prilično je velika, a taj posao nije veliki. Druga vrsta problema je sa kontaminiranom rudom i pretapanjem kontaminirane rude, sto je mnogo teže kontrolisati i gde su provizije zapravo mnogo veće, jer vi, s jedne strane, unšstavate ono što je radioaktivni otpad a, s druge strane, dobijete čistu rudu koju prodajete – onda to što ostaje u tom procesu pretapanja, što je praktično čist radioaktivni otpad, skladištite u nekoj nerazvijenoj zemlji.

Prikupljamo informacije i dokaze o tome kako se sa tim radilo duži niz godina, ne samo na temu napuštenih rudničkih okana, od kojih je Aleksinac samo jedno, kod Pirota je drugo rudničko okno za koje je bilo prijava da eventualno ima nekog nuklearnog otpada, ali prava priča o nuklearnom otpadu nije priča koju treba tražiti na mestu gde je on eventualno deponovan. Siguran sam da su se ljudi koji su se bavili tako prljavom poslom pobrinuli da se on deponuje tako da se vrlo teško otkrije, jer ukoliko se lageruje u namenskim sarkofazima, prakticno je nemoguće izmeriti radioaktivnost pa i ako ste na metar od betonskog zida, što, naravno, s druge strane, ne znači da je njihova krivica manja, ali znači da zdravlje ljudi koji se tuda kreću nije ugroženo, na svu sreću. Ono što ja kao predstavnik vlade mogu da kažem jeste da: 1. mi ovu stvar shvatamo najozbiljnije, 2. što se Aleksinačkog slučaja tiče, mi ćemo učiniti sve da se on ispita, ali ne bismo voleli da se koristi u senzacionalističke svrhe jer se time izaziva panika kod ljudi. Jedno je briga, drugo je ono što instrumenti izmere, a treće je predizborna kampanja. Treća stvar koju treba reći jeste da mi s ovim nećemo stati, naša je namera da činjenicu da su se konačno mediji zainteresovali za taj problem iskoristimo da taj problem plasiramo i da ćemo formirati jedan tim ne samo kompetentnih stručnjaka nego i institucija, ponavljam institucija, koje su ovlašćene da mere, a takvih u nasoj zemlji ima. Druga stvar je da mi mislimo da su to teška krivična dela i mislimo da prema tome treba postupati ozbiljno. Nadamo se da ćemo za to imati adekvatne dokaze s jedne strane. S druge strane, ja se, naravno, kao i svaki gradjanin ove zemlje nadam da moja zemlja nije kontaminirana nuklearnim otpadom.

Šainović je povezan u tim pričama na dva mesta sa nekim navodima vezanim za nuklearni otpad. Činjenica da je on bio čovek od Miloševićevog poverenja vezan za odredjene poslove u Boru, koji je veliki centar za preradu rude i koji se navodi u nekim novinskim pričama kao mesto gde bi moglo da bude nekog ozračenja, otpada – Bor je ekološki veoma zagadjena i opterecena sredina – a druga strana je vezana za njegov rad u toj antinuklearnoj komisiji. Naša zemlja je imala antinuklearnu komisiju. Pretpostavljam, nažalost nisam imao uvid u tu dokumentaciju ali pretpostavljam, da je zaista poslednje mesto na kom bi krivac skladištio dokaze o svojoj krivici fascikla u komisiji u kojoj je on nadlezan u zgradi savezne vlade.

Miljković: Nuklearni otpad je veoma veliki biznis, mnogo novca je u igri i to je prava kriminalna radnja. I zato što je to tako organizovano ne možete nikada da dodjete do pravih učesnika, aktera, krivaca, kako mi to kažemo. Iznenadila sam se sto se posle toliko godina ponovo aktuelizira problem na kom smo mi, ja i moja grupa koja se bavila problemom atomske energije, radili pre desetak i više godina. Ne znam koliko će biti uspeha da se sada šire krene u to jer uvek postoji jedno ciklicno stanje, krene se, napravi se afera, novine pišu, svi su zainteresovani, i posle to nekako prodje a nikada nećemo znati pravi razlog, prave uzroke i prave krivce.

B92: Mislite da je nemoguće to otkriti?

Miljković: U krajnjem slučaju, postoji mogućnost, potrebno je mnogo entuzijazma ljudi koji se bave time, potrebno je da ih ozbiljno shvate, što znači da treba vrlo širok krug ljudi da bude zainteresovan, da se uključe stručnjaci za to i mnogo je novca potrebno.

B92: Radojka Pavlovića iz nuklearnog Instituta “Vinća” pitali smo da li može sa sigurnošću da tvrdi da u ovoj zemlji nuklearna mafija ne postoji?

Pavlović: Organizovana nuklearna mafija, a da je u to umešan Institut “Vinča”, a ne vidim ko bi drugi bio u mogućnosti to da odradi – sasvim sigurno ne postoji.

B92: Nova merenja radioaktivnosti u Aleksinačkim rudnicima, u svakom slučaju, biće izvršena sutra. Niko ne očekuje da se odjednom saopšti kako je u tom kraju ipak povećana radioaktivnost. Ukoliko se nekakav nuklearni otpad zaista nalazi u napuštenim jamama koje su sada potpuno zabetonirane i pune vode, novoj vladi trebaće mnogo novca i vremena da jednog dana otkrije istinu o tome ima li tu nečega ili nema. Srdja Popović kaže da za sada niko ne može da tvrdi ni jedno ni drugo.

Popović: Ako se to skladišti namenski u nekim betonskim kontejnerima, to je prakticno nemoguće utvrditi bez podizanja okna u vazduh, što, naravno, niko normalan ne bi uradio. Medjutim, nemoguće je da u jednom rudarskom sistemu kakav su Aleksinački rudnici ne postoji bas nijedan očevidac. Prilično je teško verovati da su sad baš svi u igri i dobro je ako ova javna medijska priča i prisustvo svih organa koji su kompetentni, i vlade Srbije i nadležnih institucija i lokalnih vlasti, i ljudi iz EPS-a pod čijom je ingerencijom rudnik u Aleksincu, ako ih to okuraži – ja ih pozivam da se jave. Preduzećemo onda i neke druge mere, onda ćemo krenuti da radimo sa policijom, sa nadležnim tužilaštvima, po službenoj dužnosti oni gone takve slučajeve. U pitanju je teško krivično delo izazivanja opšte opasnosti. U pitanju je vrlo teško krivično delo i nije problem da se po službenoj dužnosti odmah pokrene istraga, ali za to je potrebna prijava očevica.

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović