Sigurnost atomskih centrala

Srđan KUSOVAC (Robert PARSONS, Jan MAKSYMIUK, Dejan RADULOVIĆ)

Hiljade ili desetine hiljada mrtvih ili raseljenih, stotine hiljada obolelih, milioni ozračenih. Tako izgleda 20 godina kasnije epilog havarije u atomskoj centrali u Černobilu – najtežeg incidenta u korišćenju nuklearne energije u civilne svrhe.

Pre dvadeset godina, 26. aprila 1986. dogodila se najteža nuklearna katastrofa ikada u upotrebi atomske energije u civilne svrhe. Eksplodirao je jedan od četiriju reaktora sovjetske atomske centrale u gradu Černobilu u Ukrajini. Kontaminirano oko 150.000 km² tla. Zračenju, bilo direktnom u vreme incidenta bilo indirektnom, kasnije putem hrane i na druge načine, bilo je izloženo najmanje sedam milijuna ljudi. Broj umrlih od radijacije ili raznih oboljenja nastalih kao posledica radijacije ni danas nije poznat. Stručnjaci barataju brojkama od 4.000 do 60.000 umrlih. Desetine hiljada ljudi su raseljene, milioni i dalje žive na ozračenom području u čijem je pustom centralnom delu radioaktivno zagađenje i dalje toliko da stručnjaci procenjuju da u njemu normalan život neće biti moguć ni za 500 godina. Na dvadesetu godišnjicu najteže nuklearne nesreće u upotrebi atomske energije u civilne svrhe razmatramo sigurnost atomskih postrojenja i odlagališta nuklearnog otpada i ostalih nusprodukata rada atomskih postrojenja.

HAVARIJA, TIŠINA, NEGIRANJE, MINIMIZIRANJE

26. april 1986, noć subote na nedelju. Stanovništvo većeg dela Evrope mirno spava. U Ukrajini počinje lanac događaja koji će dovesti do katastrofe do tada neviđenih razmera.

U 1:23 eksplodirao je jedan od četiriju reaktora ogromne atomske centrale u Černobilu odbacivši u vis 1.000 tona težak poklopac jezgra nuklearnog reaktora. Pedesetak tona urianijumskog goriva odmah je isparilo. Daljih 70 tona uranijuma i oko 900 tona visokoradioaktivnog grafita raspršeno je u atmosferu oko reaktora. Preostalih 800 tona grafita ostalo je u reaktoru uzrokujući požar koji će buktati narednih deset dana.

Samo nekoliko sati nakon havarije stub radioaktivnog materijala visok oko kilometar krenuo je nošen vazdušnim strujama na severozapad – ka Belorusiji, i Rusiji, zatim još dalje. Ali panika nije počela da se širi Evropom jednostavno zato što ni sovjetska ni svetska javnost nisu znale da se nešto neobično uopšte događa.

Čak dva dana bila su potrebna da u Moskvi bude objavljena prva zvaničnu informacija:
“Dogodila se havarija u atomskoj centrali u Černobilu. Jedan od atomskih reaktora je oštećen. Preduzete su mere na eliminisanju posledica havarije. Pomoć je pružena povređenima, formirana je vladina komisija”.
Tako je glasila vanredna vest objavljena na državnoj televiziji dva dana po nezgodi, 28. aprila 1986. To je bilo sve što su građani imali pravo da saznaju.
Informacija je izneta u javnost tek nakon što je javljeno sa mernih stanica u Švedskoj, Finskoj i Norveškoj da je u atmosferi izmerena ogromna količina radioaktivnosti. Stepen radioaktivnosti na mernoj stanici u Švedskoj, udaljenoj neke dve hiljade kolometara od Černobila, bio je toliki da su Šveđani pomislili kako radioaktivnost u atmosferu pušta jedna njihova atomska centrala koju su, dok ne istraže šta se događa, odmah evakuisali.

Sovjeti onda počinju da brifuju strane državnike o tome šta se dogodilo. Javnost u čitavom svetu i dalje ne zna ništa više od šture službene informacije. Novinari u Londonu spopadaju ambasadora Sovjetskog Saveza Leonida Zamjatina prilikom njegovog izlaska sa sastanka sa tadašnjom premijerkom Margaret Tačer (Thatcher). Ambasador Zamjatin bio je prvi sovjetski zvaničnik koji je javno progovorio o događaju u Černobilu.

Novinar: Šta kažete na ovdašnje izveštaje da su hiljade ljudi poginule? Je li to istina.

Zamjatin: Ne, to nije istina.

Novinar: Je li gospođa Tačer ljuta zbog toga što niste ranije obavestili svet o incidentu?

Zamjatin: Ne. Informisali smo jutros zvanično Vladu Ujedinjenog Kraljevstva o nezgodi. Upravo smo sa premijerkom
razgovarali o tom problemu.

Novinar: Jeste li zatražili britansku pomoć?

Zamjatin: Pa nismo zatražili pomoć ali premijerka je ponudila pomoć britanske strane.

No, ni nakon prvih informacija nije bilo ničega što bi moglo ukazati i svetu i sovjetskoj javnosti na razmere katastrofe. Godinu dana nakon što je Mihail Gorbačov proglasio važnost „glasnosti” odnosno otvorenosti i transparentnosti prva reakcija sovjetskih vlasti na atomsku katastrofu bila je negiranje ozbiljnosti incidenta.
Eksplozija u Černobilu predstavljala je ključni test za novu politiku otvaranja sovjetskih vlasti. Stravičan je način na koji su vlasti na tom testu pale. Građanima su uskraćene precizne informacije o opasnosti i razmerama onoga što se dogodilo. Informacije nisu bile uskraćene samo u prvim danima i sedmicama nakon nesreće, već i godinama nakon toga.

Danas, dvadeset godina od havarije, podaci ukazuju da je tokom prvih deset dana od havarije u Černobilu oslobođeno u životnu sredinu stotinu puta više radijacije nego što je oslobođeno eksplozijama atomskih bombi u Hirošimi i Nagasakiju.

PROBIJANJE ISTINE

Godine će proći da u javnost počne da se probija istina o tome da sovjetska vlast nije samo skrivala informacije o incidentu u Černobilu, nego da je i reagovala krajnje nespretno, nespremno i neznalački.

Svjatlana Aleksijevič, beloruska književnica koja je napisala nekoliko knjiga o incidentu u Černobilu opisuje Radiju Slobodna Evropa tadašnju reakciju ljudi oko najmoćnijeg čoveka najveće države sveta, generalnog sekretara Komunističke partije Sovjetskog Saveza:

Aleksijevič:

„Centrala gori i Gorbačev o tome obaveštava javnost, a najbolje nuklearne fizičare šalje u Černobil. Oni u nuklearnu elektranu u plamenu odlaze bez ičega, nisu poneli čak ni svoje pribore za brijanje. Ni oni sami nisu shvatali šta se dogodilo. Čula sam Gorbačova kako je na pitanje jednoga od njih ovako odgovorio: ‘Šta vi hoćete? Pitao sam generale koji su prisustvovali testiranju nuklearne bombe i rekli su mi da to nije ništa. Rekli su mi da su na mestu eksplozije bili nakon dva sata. Kažu da je sve što vam treba čaša crnog vina i da će s vama biti sve u redu’“, kaže Svjatlana Aleksijevič.
Informacija o incidentu nije skrivana samo zato što je to bilo u Sovjetskom Savezu uobičajeno nego i zato što je uspeh u korišćenju atomske energije državna propaganda uopotrebljavala za međunarodni prestiž, a eventualni neuspeh je doživljavan gotovo kao sramota socijalističkog društva. U slučaju Černobila dodatni problem bio je to što se incident dogodio na centrali koja je trebalo da predstavlja simbol sovjetske energetske budućnosti.

ŠTA SE ZAPRAVO DOGODILO?

Reaktori poput onog broj četiri u atomskoj centrali u Černobilu rade otprilike na sledeći način: Oslobađanje neutrona jezgra uranijuma 235 do kojeg dolazi fisijom usporeno je grafitom u tolikoj meri potrebnoj za održavanje lančane reakcije ali ustovremeno u meri da reakcija bude kontrolisana. Toplota kao proizod fisije zagreva vodu stvarajući paru koja pokreće turbinu. Zapadni stručnjaci često su kritikovali ovakav, sovjetski tip atomskih centrala jer nedostatak posebne strukture koja služi zaštiti od eventualne kontaminacije okoline, iziskuje upotrebu ogromne količine inače zapaljivog grafita u srcu reaktora.

Ono što se dogodilo zapravo je sledeće: Započeto je 26. aprila 1986. u 1:23:00 uobičajeno ispitivanje sistema hlađenja reaktora. Sigurnosni sistemi su prethodno namerno isključeni kako oni ne bi sprečili izvođenje testa. Plan je bio smanjenje snage reaktora na četvrtinu maksimalne snage. Ali procedura nije krenula kako je bilo planirano i očekivano. Iz još uvek nepoznatih razloga snaga reaktora, koja je trebalo da bude smanjena na četvrtinu maksimalne projektovane, smanjena je za samo oko1%. Kada se to dogodilo snaga je morala da bude lagano dodavana. Ali je tridesetak sekundi od početka testa usledio neočekivani nagli udar snage. Reaktor je tada trebalo isključiti (kako bi bila prekinuta lančana reakcija), što je predviđeno i što bi se uobičajeno dogodilo bez ikakvih problema. Ali, sa delom sigurnosnih sistema namerno isključenih zbog testa, kontrolisano isključivanje reaktora, koje je pokušano u 1:23:40 nije uspelo. Reaktor nije ostao samo bez hlađenja nego je ostao i van kontrole. Četiri sekunde kasnije, u 1:23:44 tri godine star reaktor se usijao do temperature od oko 2.000ºC, gorione šipke uranijuma su se istopile. Onda je inicirano paljenje zaštitnog grafita koji je bio oko reaktora. Eksplozija je odbacila 1.000 tona težak krov reaktorske prostorije. Radioaktivnost je pokuljala u atmosferu.

Onda su na svim nivoima sovjetskog sistema prevladale ignorancija i parališuće opiranje preuzimanja odgovornosti.
Kada je bilo jasno da kako vreme prolazi stanje može biti samo gore, hiljade ljudi, od kojih su mnogi bili dobrovoljci, ili je javnosti rečeno da su dobrovoljci, počele su, neviđenom hrabrošću, borbu za kontrolu nesreće. Cilj je bio pokušaj zaustavljanja isijavanja zračenja iz reaktora. Najpre su iz ogromnih teretnih helikoptera bacali materijal u usijano jezgro reaktora. 1.800 helikoptera bacalo je neprestano pesak i drugi materijal u goruće jezgro reaktora. Prvo vreme nije bilo nikakvih znakova da su time postigli bilo šta. Jedan od sovjetskih stručnjaka reći će deceniju kasnije da je to bilo kao da pokušavate da ugasite šumski požar izlivajući u njegovo središte po jednu bocu vode. Ali, rekao je, nije bilo drugog rešenja. Makar je tada izgledalo da ga nema.

KONZERVIRANJE REAKTORA

U kontaminirano područje su na operaciju čišćenja poslati su roboti ali su odmah počeli da se kvare. Onda je širom Sovjetskog Saveza prikupljeno oko 600.000 ljudi sa zadatkom da u Černobilu čiste radioaktivni otpad i da izgrade sarkofag – betonski omotač oko četvrtog, eksplodiranog reaktora. Zvali su ih “likvidatori”. Došli su bez odgovarajuće opreme, mnogi od njih nisu ni znali gde i zašto odlaze. Jedan od njih, Kazak Talgat Sujunbai, 44-orogodišnji oficir Crvene Armije, kaže da je doveden u belorusko selo Novosjolki, četrdesetak kilometara od reaktora a da nije imao pojma da se atomska nesreća uopšte dogodila.

Sujunbai: Kada sam prvi put stigao u Černobil prvo što mi se urezalo u misli bio je krajolik. Ličio je na neku predivnu sliku. Kako se približavate vidite u daljini grad, šumu, put, reku i crkvu koje sjaje. Kao naslikani. To će mi biti urezano u misli do kraja života.

„Čuli smo neke glasine, ali nismo o tome ništa znali. Kada sam prvi put stigao u Černobil prvo što mi se urezalo u misli bio je krajolik. Ličio je na neku predivnu sliku. Kako se približavate vidite u daljini grad, šumu, put, reku i crkvu koje sjaje. Kao naslikani. To će mi biti urezano u misli do kraja života. Rekli su nam da idemo da gradimo električnu centralu. Nismo znali kakvu. Rekli su: ‘Idete u područje Samare. Tek tamo smo saznali da je naše odredište Černobil. 80% nas je protestovalo, ali su nam komandiri rekli da ćemo ako odemo biti kažnjeni kao dezerteri. Tako su nas plašili.
Nismo imali specijalnu odeću. Samo uobičajenu vojnu uniformu jer nam je rečeno da nema visoke radijacije, da je nivo takav da možete bez problema da radite dan ili dva. Nosili smo uniforme, koje smo na kraju dana samo istresali, a menjali smo samo donji veš. I narednog dana isto”, kaže Sujunbai.

ČERNOBIL DANAS

Danas, dvadeset godina kasnije, područje prečnika 30 Km oko Černobila zatvoreno je za javnost i ograđeno je bodljikavom žicom. U tom području je nekoliko potpuno praznih gradova iz kojih je stanovništvo iseljeno pre dve decenije.
Sve je kao zaleđeno. Ostaci rublja i dalje lepršaju na balkonima. U nekim kućama još su porodične fotografije na zidovima. Sablasan prizor, kaže Radiju Slobodna Evropa Martin Vagner (Wagner), češki fotograf koji je nedavno posetio kontaminirano područje:

„Ulazite u dečji vrtić i vidite razbacane igračke i gas-maske među lutkama. Pomislite na decu koja su tada bila tu”, kaže Wagner.

Slične su uspomene Aleksandra Velikina, Rusa, jednog od „likvidatora” čiji je zadatak, među ostalim, bio da u gradu Pripjatu udaljenom tri kilometra od Černobila, prikuplja privatne stvari 45.000 ljudi iseljenih na brzinu dan nakon incidenta:

Velikin: Ušao sam u dvosobni stan. Pokušajte samo da zamislite kako su ti ljudi evakuisani na brzinu, dok su bili usred nekog posla. Zatičem nenamešten krevet, na stolu do pola pojeden sendvič i šolju čaja. U takvom stanju je stan bio ostavljen. Ali to je još bilo podnošljivo osim jedne stvari: ulazim u drugu sobu, tamo je dečiji krevet, prekrivač je otkriven. Na jastuku vidim trag dečije glavice. Moja kćerka je tada imala četiri godine.

EPILOG

Dvadeset godina nakon najteže atomske nesreće ikada epilog je sledeći:

31 osoba poginula je u nuklearnoj elektrani u momentu havarije.
135.000 ljudi je evakuisano, ali u zoni povišene kontaminacije i dalje živi oko 5.500.000 ljudi.
70.000 ljudi ostali su invalidi usled bolesti disajnih organa, krvotoka, nervnog sistema ili od onkoloških bolesti.
Učestalost raka štitne žlezde povećana je u kontaminiranom području 20 do 30 puta, a smrtnost usled raka štitnjače je jedan do jedan i po put veća u odnosu na ostali deo nekadašnjeg Sovjetskog saveza.
Smrtnost usled kardiovaskularnih bolesti, oboljenja respiratornog, probavnog ili endokrinog sistema udvostručena je.
Rađaju se deca sa karcinomima, više je nego što je uobičajeno dece rođene kao hidrocefalusi – od bolesti poznatije u narodu kao „vodena glava”.

Najteže su, to je jasno, prošli „likvidatori”. 94% od onih koji su još živi pati od raznih bolesti. Žive napušteni, zaboravljeni i poniženi. Kadirbek Sasikulov, jedan je od 4.500 bivših „likvidatora” iz Kirgizije:

„Više od 85% su invalidi. Ima 1.650-oro dece likvidatora. 15% od njih je teško bolesno ili su invalidi.”

Posljednji reaktor atomske centrale u Černobilu zatvoren je pod međunarodnim pritiskom decembra 2000. Više od tri hiljade ljudi danas radi na jačanju “sarkofaga” oko četvrtog reaktora koji vremenom popušta. Čitava zatvorena zona je jedno ogromno odlagalište nuklearnog otpada i kontaminiranih alatki i uređaja koje su koristili „likvidatori”. Od oko hiljadu jama u koje je radioaktivni materijal odložen popisano ih je manje od pola.

POUKE

Šta je naučeno iz katastrofe koja se dogodila pre 20 godina u Černobilu?

Stručnjaci danas ocenujuju da je uzrok havarije u Černobilu bila nesrećna kombinacija ljudske greške i nesavršene tehnologije.
Snaga atomskog reaktora inače kontroliše se tako što se među gorione elemente spuštaju ili se podižu specijalne kontrolne šipke napravljene tako da absorbuju neutrone. Što su te šipke izvučene više, snaga reaktora je veća, što su supštene niže među gorione elemente, absorbuju više neutrona pa je snaga reaktora manja. Kada su sasvim na dnu, reakcija je potpuno zaustavljena, odnosno reaktor je isključen.

Ono što se dogodilo u Černobilu je sledeće: Testiranje je, u vremenskoj stisci, počelo, a da reaktor još nije radio stabilno na nižoj snazi.
Naime, prethodne večeri snaga reaktora je smanjena radi redovnog održavanja. Onda je odlučeno da ta prilika bude iskorišćena za testiranje odnosno za dobijanje odgovora na pitanje da li bi u slučaju eventualnog isključivanja reaktora bilo dovoljno struje za rad sistema za slučaj nužde i pumpi za glađenje jezgra dok dizel pumpe ne postanu operativne.
Reaktor je oko 23:00, 25. aprila radio na pola snage. Odlučeno je da snaga bude dodatno smanjena. Za potrebe testa podešena je na 1.000 MW, ali je zbog ljudske greške pala na samo 30MW. Operator je u 01:00 26 aprila pokušao da podigne snagu reaktora ručno podižući kontrolne šipke. Snaga reaktora je onda nekako stabilizovana na 200MW. Povećanje tečnosti za hlađenje i pad pritiska pare zahtevao je onda podizanje skoro svih šipki. Rad reaktora postao je izuzetno nestabilan pa je operator, da bi podesio snagu, morao da pomera šipke gore-dole svakih nekoliko sekundi.
Ali pumpe su, zbog rada turbine na manjoj snazi davale sve manje i manje tečnosti za hlađenje reaktora. A dodatni sistemi predviđeni za takve situacije bili su namerno isključeni.
U jednom momentu, kada je bez hlađenja, udar snage došao do nivoa oko stotinu puta većeg od predviđenog, operater više nije mogao da kontroliše rad reaktora. Onda su usledile eksplozije.

Jes Anders Knape (Yes Knappe), član gradske uprave švedskog Karlštata, grada takođe zavisnog od proizvodnje nuklearne energije, smatra da je ključna pravovremena informacija. Ljudi moraju biti informisani o tome gde žive, kakve su opasnosti blizine nuklearne eletrane, i moraju biti uvežbani u tome šta da čine u slučaju nesreće:

„Kad se desi katastrofa poput ove, na početku su zainteresirani i država i okolne zemlje, čitav svet ako hoćete. Ali kad prođe prvi talas zainteresovanosti, onda ostaju lokalne vlasti koje moraju da se brinu o stanovništvu. Naravno, ako imate otvoreno građansko društvo, lakše je stvari postaviti na svoje mesto.”

Politički gledano, nesreća u Černobilu uticala je u mnogome na ondašnji Sovjetski Savez. I to bi morala da bude lekcija koju treba naučiti. Nekadašnji ukrajinski diplomata Jurij Šerbak objavio je još 1987. knjigu dokumenata o černobilskoj nesreći s namerom da čitaocima pruži uvid u ono što od vlasti nisu mogli da doznaju. Šerbak ocenjuje u izjavi Radiju Slobodna Evropa da je Gorbačovljeva vlast skrivanjem tačnih podataka o Černobilu doprinela širenju jaza između države i običnog sveta:

Šerbak: Propagandne laži te nedostatak pouzdanih informacija (o Černobilu) uticali su na milione ljudi, naročito u Ukrajini do te mere da su izgubili i ono malo vere u ono što je Gorbačov govorio o perestrojci, glasnosti, i svemu ostalom.

„Propagandne laži te nedostatak pouzdanih informacija (o Černobilu) uticali su na milione ljudi, naročito u Ukrajini do te mere da su izgubili i ono malo vere u ono što je Gorbačov govorio o perestrojci, glasnosti, i svemu ostalom.”

Maša Lipman, glavna urednica žurnala “Pro et contra”, moskovskog Karnegi centra, smatra, međutim, da je Gorbačov zapravo uradio maksimalno koliko je tada bilo moguće. Podigao je koliko-toliko, poklopac tajni koji više nikada nije mogao da bude vraćen na svoje mesto ni za koji drugi slučaj. Zato je, kaže Radiju Slobodna Evropa Maša Lipman, Černobil zapravo predstavljao prekretnicu u sovjetskom društvu:

„On je učinio nešto toliko veliko da ni on sam ni svet oko njega tada nisu čak bili svesni toga čemu doprinose: konačnom raspadu Sovjetskog Saveza i na kraju rastakanju komunističkog sistema. Naravno, on nije bio siguran, on dakako nije znao da to radi, ali je odluku doneo računajući ako prođe – prođe, možda nesvestan koliko taj izbor divovski, koliko je gigantski.”

Svjatlana Aleksijevič, beloruska književnica, autorka nekoliko knjiga o Černobilu:

„Ja mislim da je ovo bila jedna od najvećih katastrofa 20. stoleća, a 20. stoleću katastrofa nije nedostajalo. Najgore je to što je čovek stupio na tlo izvan granica ljudskog znanja. To znači da je naše viđenje sveta, naše mesto u svetu, naš sistem vrednosti i naša spremnost da se svemu ovome suprotstavimo – sve je to došlo pod sumnju.”

SIGURNOST DANAŠNJIH NUKLEARNIH ELEKTRANA

Dr Stjepan Lulić, fizičar, čelnik Laboratorije za radio ekologiju Instituta Ruđer Bošković u Zagrebu govori Radiju Slobodna Evropa o sigurnosti današnjih atomskih centrala.

RSE: U čemu se suštinski razlikuju elektrane sovjetskog tipa, kakva je bila ona u Černobilu, od atomskih centrala zapadnog tipa?

LULIĆ: To je jako velika razlika zato jer su ruske elektrane građene tako da nemaju taj kontejner dok su ove američke i ove građene u Evropi, ali to je sve na principu američke tehnologije, one imaju kontejner i imaju veliku zaštitu. Tako da tu ne bi moglo doći do toga što se dogodilo u Černobilu.

Jedina atomska centrala u državama nastalim iz Jugoslavije ona je u Krškom. Iako je bugarska elektrana Kozloduj bliža recimo građanima Makedonije, Kosova i većeg dela Srbije ipak je Krško prvo na šta većina ljudi u tim zemljama pomisli kada se pomene atomska centrala u blizini. Elektrana u Krškom, zajedničko je vlasništvo Hrvatske i Slovenije. No javnost tih dveju zemalja i čitave regije više zna o političkim nesuglasicama vezanim za eksploataciju elektrane nego za sam njen rad. Je li ta elektrana sigurna pitamo dr Stjepana Lulića:

Lulić: Krško je sigurna, pouzdana elektrana. Nije do sada imala nikakovih akcidenata po onoj skali Međunarodne agencije za atomsku energiju. To su uvijek bile nezgode, ako su bile, tipa nula recimo. Znači one zanemarive. Nije uopće moglo biti nekog utjecaja na okoliš. Ako se redovito i dovoljno održava, što se radi u Krškome, i ako se poštuju sve procedure vođenja nuklearne elektrane, njezinog rada i sigurnosti koje su točno definirane i propisane mislim da nema nikakvog straha da bi moglo doći do neke nezgode.

„Krško je sigurna, pouzdana elektrana. Nije do sada imala nikakovih akcidenata po onoj skali Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA). To su uvijek bile nezgode, ako su bile, tipa nula recimo. Znači one zanemarive. Nije uopće moglo biti nekog utjecaja na okoliš. Tako da kad se gleda Krško, ono već radi 24-ta, 25-ta godina, to je pouzdana elektrana. Sada je u remontu. Znači ako se redovito i dovoljno održava, što se radi u Krškome, i ako se poštuju sve procedure vođenja nuklearne elektrane, njezinog rada i sigurnosti koje su točno definirane i propisane mislim da nema nikakvog straha da bi moglo doći do neke nezgode koja bi imala utjecaj na sam okoliš oko nuklearne elektrane Krško, a da ne govorimo šire ako se gledaju druge države koje su udaljene.

RSE: Je li, bez obzira na sve sigurnosne mere i stručnost osoblja, najsrećnije rešenje gradnja elektrane u blizini milionskog grada – Zagreba?

LULIĆ: Čujte, kad se gleda ta udaljenost – Zagreb je recimo 30-50 Km ili zračna linija ili tijek rijeke Save koja uglavnom služi za hlađenje nuklearne elektrane Krško. To – je li bilo pametno ili nije bilo pametno – Vi znate da je tih sedamdesetih godina kad se počelo razgovarati o izgradnji nuklearne elektrane u Jugoslaviji onda se krenulo sa nekim ambicioznim projektima da se gradi i deset nuklearnih elektrana na teritoriju Jugoslavije. Onda je donesena neka politička odluka, znate kako se to donosilo, da ta prva koja će se graditi bude u Sloveniji, da bude negdje na putu između Ljubljane i Zagreba tako da bi ta distribucija struje bila jeftinija i na neki način pouzdanija.

SRBIJA 1989. – TAJNO SPALJIVANJE NUKLEARNOG OTPADA

Javnost informacija. Neskrivati ništa. Reći ljudima. To je ipak najveći nauk Černobila.

Međutim, gotovo dvadeset godina nakon te nesreće Dejan Radulović, novinar Radija Slobodna Evropa jedan od prvih koji u javnost u Srbiji uspeva da iznese informacije da je na istoku te zemlje, u Timočkoj krajini krajem osamdesetih verovatno tajno spaljivan nuklearni otpad. Nada Ajdačić je bila šef laboratorije za merenje radioaktivnosti Instituta u Vinči. Ono što je pronašla u Borskoj reci bili su produkti nečega zbog čega je izgubila karijeru:

„To su bili fisioni produkti. A to ne bi smelo da se nađe u prirodi. To znaju oni koji znaju šta su radili i zbog čega su, na osnovu naših nalaza, nas lišili i profesionalnog života i ljudskog i moralnog statusa i uništili jednog mog saradnika, koji je sa 42 godine ostao na ulici.”

Šta se, zapravo, dešavalo 1989. godine, kada su objavljeni rezultati koji su ukazivali na pojavu fisionih produkata i povećanu radioaktivnost u Timočkoj krajini, pokušala je još pre 17 godina da od državnih vlasti sazna Jelka Miljković, tada predsednica Komisije za zaštitu životne sredine u Skupštini SFRJ, objavljujući javno podatke do kojih je došla:

„Ovakav nalaz radiokontaminenata u otpadnim vodama u Borskoj reci karakterističan je za određene vrste nuklearnih objekata. Radi se, dakle, o radioaktivnom otpadu koji se ilegalno sa rudom uvozi iz zapadnih zemalja koje poseduju ovaj tip reaktora, a to postoji samo u Nemačkoj.”

Savetnik za energetiku u SFRJ Dejan Dimov kaže da se radilo o velikom eksperimentu, sa kojim je bila povezana i Vinča:

„Čitava ta regija je bila planirana za ceo jedan program koji će opsluživati nuklearke. Oni su eksperimentisali, oni su pravili takve svinjarije, kad moram tako da kažem.”

RSE: Kad je u pitanju radioaktivni otpad, da li je bilo njegovog uništavanja u borskoj topionici?

DIMOV: Apsolutno. Oni nikad nisu hteli da kažu koji su izotopi nađeni.

RSE: Direktor laboratorije za zaštitu od zračenja i zaštitu životne sredine Instituta za nuklearna istraživanja Vinča Milojko Kovačević:

„Ma to nema nikakvog osnova, mislim…. Ha, ha, ha. To je najobičnija izmišljotina.”

Pozivajući se na izveštaj komisije iz 2001. godine, generalni direktor Rudarsko-topioničarskog basena Bor Borivoje Stojadinović demantuje sve navode da RTB Bor ima ikakve veze sa uništavanjem nuklearnog otpada i, slično kao i nadležni u Vinči, pojavu veštačkih radionuklida dovodi u vezu sa Černobilom:

„Nuklerani otpad nikada nije topljen u Boru. Tačka. Nikada nikakve debele pare nisu došle u Bor po tom osnovu, jer nije bilo ni posla po tom osnovu. Tačka.”

U priči o nuklearnom otpadu dolazimo do tovara broda „Barbara Blomberg”, koji bi, verovatno, bio zaboravljen da te, 1989. godine, kada je i postavljeno pitanje radioaktivnosti, nije bilo onih koji su javno pitali šta se dešava sa brodom kome nije dozvoljeno da pristane u Turskoj, a koji je, uz blagoslov tadašnjih vlasti, dva puta prošao kroz prevodnicu Đerdapa:

„Postavili su barže. One su istovarene. Jedan deo je, verovatno, išao za Bor. Verovatno, ja to ne znam. A drugi deo je išao za “Teslu” u Obrenovcu. A drugi brod je išao za Rumuniju.”

Bivši predsednik opštine Kladovo i ekspert Svetske zdravstvene organizacije, doktor Sibin Ilić kaže da se radilo o smrtonosnom tovaru:

„Nuklearni otpad iz atomskih elektrana Nemačke, u kome je bio osiromašeni uranijum.”

Jedan od očevidaca prolaska “Barbare Blomberg” kaže da je bio u prilici da na prevodnici Đerdapa kratko porazgovara sa posadom:

„Meni se prvo obratio čovek sa broda, sa konvoja, koji mi je rekao: ‘Je li bre, burazeru, je li ti znaš šta radiš, ti znaš šta te čeka posle ovoga? ‘Pitao sam ih da li znaju da to može da ih košta života. Rekli su da, ali sam ih pitao i koliko su uzeli za to. Rekli su: ’Mi smo uzeli, mi smo se obezbedili za sva vremena. A sad, šta će Bog da nam da posle toga i dokle ćemo da doguramo, to je naš problem’.”

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović