decembar 2009


SREĆNA SVIMA NOVA 2010. GODINA

Slobodan Radulović

Advertisements
Borska bajka za decu

Pripoveda se kako je nekakav car, došavši s vojskom na kraj sveta, pošao u tamni vilajet, gde se nikad ništa ne vidi. Ne znajući kako će se natrag vratiti, ostave onde ždrebad od kobila da bi ih kobile iz one pomrčine izvele. Kad su ušli u tamni vilajet i išli po njemu, sve su pod nogama osećali nekakvo sitno kamenje, i iz mraka nešto poviče:  „Ko ovog kamenja ponese- kajaće se, a ko ne ponese- kajaće se“. Gdekoji pomisli: „Kad ću se kajati, zašto da ga nosim“? A gdekoji: „Daj barem jedan da ponesem da vidim zašto ću se kajati“.
Kad se vrate iz tame na svet, a to ono sve bilo drago kamenje. Onda oni koji nisu poneli stanu se kajati što nisu, a oni što su poneli što nisu više poneli.
Svaka eventualna sličnost sa funkcionisanjem lokalne vlasti u Opštini Bor je sasvim slučajna i nenamerna.

Inače sednicu Opštinskog veća Skupštine Opštine Bor od 28.12.2009. možete čuti ovde.

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

1. Srbija je izgubila državu na Kosovu 1389.

NETAČNO, srpsko carstvo se raspalo mnogo ranije, a knez Lazar je zbog najezde Turaka mnogo pre bitke priznao vrhovnu vlast ugarskog kralja. Srpska država je u vazalnom odnosu postojala još vek i po.

2. Vuk Branković je izdao kneza Lazara.

NETAČNO, istorijski je dokazano da je to verovanje ostalo u narodu, kao posledica verovanja da se Srbi uvek dele na borce za slobodu i izdajnike (iliti na dve Srbije).

3. Srbija je bila branik hrišćanstva u Evropi.

NETAČNO, despot Stefan Lazarević u bici na Nikopolju zadao je odlučujući udar velikoj hrišćanskoj vojsci u odsudnom momentu i tako suštinski uveo islam u Evropu.
4. Rusija je prijatelj koji će se uvek naći Srbima.

NETAČNO, to je zabluda koja je nastala u Prvom srpskom ustanku, kada je sve vreme ustanka u Srbiji bio izaslanik Rodofinkin i jedan ruski odred. Kada je postalo „gusto“ 1813. godine, Rusija napušta Srbiju. A u prethodna dva veka Beograd i Moskva su više vremena proveli u lošim nego u dobrim odnosima.
5. Timočka buna 1883. bila je ustanak naroda protiv represivne vlasti kralja Milana.

NETAČNO, to je bio otpor konzervativnih seljaka protiv modernizacije države.

6. Srbija je stvaranjem Kraljevine SHS (Jugoslavije) ostvarila svoj interes da svi Srbi žive pod jednim krovom.

NETAČNO, istorija je pokazala da su u pravu bili oni koji su tvrdili da je Srbija skupo plaćenu slobodu lako prodala za utopijsku ideju.
7. Kralj Aleksandar Karađorđević je bio diktator i tiranin (komunističko tumačenje) – kralj Aleksandar Karađorđević je bio herojski vojskovođa, oslobodilac i ujedinitelj (monarhističko tumačenje).

NETAČNO, iz njegove ličnosti svako je uzimao ono što mu odgovara; u stvarnosti bio je čovek sa mnogo mana i grešaka.

8. Pristupanjem Trojnom paktu knez Pavle je hteo da uvuče Jugoslaviju u Drugi svetski rat na strani Sila osovine, a 27-martovskim pučem Srbi odbranili nacionalni ponos.

NETAČNO, od Jugoslavije je tražena praktična neutralnost, da bi na kraju Srbi, potplaćeni od strane britanske službe, učešće u ratu platili sa 1,7 miliona života i uvođenjem komunizma.
9. Puč 27. marta organizovali komunisti.

NETAČNO, Komunisti nisu bili ni marginalni učesnik, jer su tada bili u savezu s Hitlerom. Izaslanik predsednika SAD, pukovnik Donovan, mnogo godina kasnije je rekao: „Srbi se ne mogu pozivati na 27. mart 1941, jer smo mi tu revoluciju kupili“.

10. Partizanske ofanzive u Drugom svetskom ratu bile su herojski podvizi NOB-a.

NETAČNO, u stvarnosti to su bile male vojne operacije koje nisu imale značajniji uticaj na tok rata, a dovodile su do velikih odmazdi jer su Nemci, osim na ostrvu Krit, još jedino u Srbiji imali pravilo 100 za jednog.

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Koje su najskuplje nekretnine u Srbiji i ko su njihovi vlasnici

Najskuplje nekretnine u Srbiji su definitivno vile na Dedinju i Senjaku za koje pojedini vlasnici traže čak devet miliona evra. Mnogo manji ali ipak milionski iznosi traže se i za raskošne kuće u centru Novog Sada ili na Palićkom jezeru. Skupi su i placevi uz autoput Beograd – Zagreb, od centra do aerodroma, gde ar košta i do 100.000 evra. Na ceni su, takođe, luksuzni stanovi sa garažama, bazenima, saunama, pa čak i helidromima na vrhu zgrade. Takav stan, koji se nalazi u najstrožem centru prestonice, prodaje se za 1,3 miliona evra.

Najskuplja nekretnina koju u Beogradu prodaje „AmbassadorM“, agencija za prodaju ekskluzivnih kuća, stanova i poslovnog prostora, jeste vila na Dedinju za koju vlasnik traži 9,3 miliona evra. To je vila od 2.000 kvadrata na 20 ari placa. U čuvenoj Užičkoj ulici na Dedinju prodaje se vila za 7,9 miliona evra i jedan plac od 66 ari za osam miliona evra.

Cene koje traže vlasnici možda nisu do kraja realne, ali ima milionskih prodaja u gradu. Poslednje gde je je „AmbassadorM“ učestvovao u prodaji kao konsultant bila je jedna kuća na Dedinju koja je prodata za šest miliona evra – kaže za „Blic“ Milan Pavlović, generalni menadžer ove agencije.

Ar placa 100.000 evra


Uz čuveno beogradsko brdo, astronomske cene postižu placevi u Novom Beogradu, koji je poslednjih godina najprivlačniji stranim investitorima i gde je trenutno otvoreno 13 velikih gradilišta. Na njima se uglavnom zidaju poslovne zgrade za izdavanje kancelarija, prave se „gradovi u gradu“, takozvani sitiji, u kojima ima i rezidencijalnih objekata.

Novi Beograd je privlačan investitorima zato što zemljište u tom delu grada nije opterećeno imovinsko-pravnim odnosima i zato što ga nije potrebno raseljavati. Cena ara uz autoput Beograd – Zagreb, u zavisnosti od toga da li je zemljište komunalno opremljeno, kreće se od 10.000 do čak 100.000 evra – kaže za „Blic“ Katarina Lazarević iz agencije „Alka“.

Heliodrom na zgradi

Onima koji mogu to da plate, najprivlačniji deo grada za stanovanje i dalje je sam centar. Na nekoliko lokacija u centralnim beogradskih opštinama, u blizini Kalemegdana, na Zvezdari, ili u gradskom delu Palilule, niču stambene zgrade koje svojim stanarima nude od portira i video nadzora, podzemnih garaža, bazena i sauna, liftova iz kojih izlazite pravo u stan, pa sve do heliodroma na vrhu zgrade. Cena kvadrata takvih stanova kreće se od 2.500 – koliko košta kvadrat u „Oazi“ na Zvezdari – do 4.500 evra – koliko će koštati kvadrat u budućoj zgradi preko puta glavnog ulaza na Kalemegdan.

Kod nas je trenutno najskuplji stan jedan apartman u dva nivoa, od 360 kvadrata i sa šest garaža, koji se nalazi u Dalmatinskoj ulici. Vlasnik traži 1,3 miliona evra. Zgrada ima svu opremu, a cena samo jednog garažnog mesta je 40.000 evra – kaže Milan Pavlović iz „AmbassadoraM“.

Balaševicev komšiluk

Pravi mali dvorac od 1.000 kvadrata, sa veštačkim jezerom u dvorištu kao posebnom atrakcijom, smešten na izlazu iz grada ka naselju Veternik, najskuplja je nekretnina na novosadskom tržištu. Za kupovinu ove vile, opremljene tako da sve odiše luksuzom, potrebno je 600.000 evra. Oko vile je ograda od kovanog gvožđa sa videofonom, u prizemlju je bazen sa saunom, španska keramika i đakuzi su u kupatilu, a kuhinja je u mermeru. Međutim, kako objašnjavaju u agencijama za nekretnine, status najskuplje kuće zaslužila je da ponese vila u Ulici Jovana Subotića, sagrađena u neposrednoj blizini porodične kuće Balaševića, ali nije na prodaju. Ova kuća prostire se na oko 2.000 kvadrata, privatno je vlasništvo čoveka koji je radio u inostranstvu i odiše luksuzom već spolja, a samo su retki imali mogućnost da privire u njenu unutrašnjost. Za nju, po procenama, moglo bi se tražiti i 800.000-850.000 evra.

Za ovakvim luksuzom ne zaostaje puno ni najskuplji stan u Novom Sadu, za koji će budući vlasnik morati da izdvoji 400.000 evra. Ovaj stan nalazi se u Pašićevoj ulici, u novogradnji. Površine je 300 kvadrata, u dve etaže.

Zgrada sa najskupljim kvadratom u gradu jeste objekat u blizini novosadskog „Spensa“, koji gradi „Aleksandar“. Svaka etaža ove zgrade čini poseban stan od blizu 150 kvadrata, a samo jedan kvadrat, i to još u izgradnji, naplaćuje se 1.600 evra.

Plac u Nišu 1,2 miliona evra

Saša Petrović iz niške agencije za nekretnine „Kuća Petrović“, kaže da neke parcele koje su na prometnom mestu u gradu koštaju i do milion evra.

Upravo prodajemo plac od 1,7 hektara u Duvaništu za 1,2 miliona evra. Tu je pogodno zemljište za gradnju veletrgovina ili prodavnica automobila – kaže Petrović.

Nedavno je jedna veća trgovina iz Beograda kupila dva stana u Obrenovićevoj, glavnoj niškoj ulici, gde je platila kvadratni metar astronomskih 2.400 evra, a prodato je ukupno oko 130 kvadrata za oba stana.

Najskuplje kuće se u Nišu mogu naći u „Nišprojektovom“ naselju ili popularnom „Beverli hilsu“. Tamo se cena kuća kreće do 250.000 evra.

Diskrecija obavezna


Dok su na internetu dostupni podaci o tome koliko je neka holivudska zvezda platila svoju vilu, u Srbiji se to ne smatra dobrim poslovnim ponašanjem.

Ljudi koji su pošteno zaradili svoj novac, naročito sportisti, ne žele da se zna koliko su miliona dali za neku kuću na Dedinju, pre svega iz bezbednosnih razloga – kaže Milan Pavlović. Upravo zato najskuplje kuće u Beogradu bilo je nemoguće slikati jer niko nije smeo da kaže gde se nalaze.

Zamkovi u bescenje

Zamkovi su, po mišljenju mnogih, potencijalno najskuplje nekretnine u Vojvodini. Ipak, pošto u većinu njih godinama nije ulagano, a i nalaze se van važnijih trasa i naselja, procenjuje se da bi, u ovom trenutku, mogli biti prodati samo u bescenje – od 150.000 do 300.000 evra.

Izvor: www.blic.co.yu

Vile i kuće naših muzičkih zvezda

Najveće muzičke zvijezde u Srbiji, kako to i dolikuje, vlasnici su i najvećih kuća. I dok su neke od njih i posle 15 godina karijere podstanari, najpametniji su ulagali u nekretnine, i to kakve! Press je istražio koje javne ličnosti su vlasnici najluksuznijih vila i, uz pomoć jedne agencije za nekretnine, procjenio njihove vrijednosti.

Pored beogradskih biznismena, najskuplje kuće u Beogradu poseduju zvijezde folk muzike.

VERA MATOVIĆ – 3 MILIONA EURA

Vlasnica trenutno najljepše i najskuplje vile na Dedinju je pjevačica narodne muzike Vera Matović. Pjevačica narodne muzike nedavno se preselila u prelijepu, predratnu vilu na Dedinju, u neposrednoj blizini groba Josipa Broza Tita. Vera je velelepnu kuću dugo mjerkala i, kako se priča, za nju je iskeširala čak tri miliona eura.

CECA RAŽNATOVIĆ – 2,5 MILIONA EURA

Folk diva vlasnica je luksuzne vile na Dedinju, koja se nalazi pored stadiona „Marakana“. Ceca je prošle godine kuću kompletno renovirala, što je dodatno povećalo cijenu ove luksuzne nekretnine. Ona je vlasnica i velelepne vile na Kipru u kojoj ljetuje s porodicom.

LEPA BRENA – 1,5 MILIONA EURA

Pjevačica sa porodicom živi u velelepnoj vili na Bežanijskoj kosi, a njihove prve komšije i vlasnici gotovo identičnih kuća su Dragan Kojić Keba i Saša Popović. Brenina vila pripada redu kuća koje se popularno nazivaju karingtonke. U dvorištu se nalaze nekoliko fontana i veliki bazen u kaskadama.

ZDRAVKO ČOLIĆ – 850.000 EURA

Čola je živeo u vili na Mačkovom kamenu, a prije dve godine, kad je taj kraj postao „komercijalan“ i prenaseljen, kupio je novu vilu sa bazenom u blizini Košutnjaka. Pjevač, koji se trudi da privatnost zadrži za sebe, kaže da svoj mir posle brojnih nastupa pronalazi u svojoj novoj kući.

SEKA ALEKSIĆ – 800.000 EURA

Seka se uskoro seli u svoju novu kuću u Staroj Pazovi, gde želi da se odmara daleko od gradske buke. Zato je, pored svojih 60 ari placa, kupila i placeve koji se graniče sa njenim. Sekina vila, sa pratećim objektima – garažama, teretanom i prostorijama za obezbjeđenje i ostalo pomoćno osoblje ima oko 650 kvadrata. Cijela kuća obložena je skupocenim granitom, a direktno iz dnevne pjevačica će moći da uđe u bazen od 100 kvadrata, sa električnim krovom. Zbog velike ljubavi prema čivavama, ona je jednu sobu namijenila svojim ljubimcima. Seka je, pored ove kuće, vlasnica nekoliko stanova u Beogradu i jednog u Beču.

ACO PEJOVIĆ – 750.000 EURA

Kuću na Bežanijskoj kosi poznati folker kupio je krajem prošle godine, a tek prije mjesec dana završio je njeno renoviranje i opremanje. Kuća, pored luksuznog namještaja, opremljena je najsavremenijom opremom za bezbjednost.

Izvor: Press

Kome država treba da vrati od 50 do 100 milijardi evra

U mom dvorištu je sahranjen Tito. U to dvorište i u otetu, nacionalizovanu zgradu mojih predaka, u Užičkoj 15, koju je za sebe prigrabio i Milošević, vlasti sada useljavaju policiju. Da vlast ima iskrenu nameru da vrati oduzetu imovinu, ne bi se istovremeno pozivala na skoro donošenje zakona o restituciji i tu zgradu pretvarala u reprezentativan smeštaj za policijske generale.

Takođe, ne bi izdavala nacionalizovano zemljište tajkunima na korišćenje u narednih pet, 20, pa i do 99 godina, i to dan nakon donošenja uredbe o ograničenju na zajam od 24 meseca, kaže Vladimir Lešić, predsednik Srpske lige za povraćaj imovine i potomak najbogatijih srpskih porodica Savčić i Acović.

Komentarišući najavu premijera Vojislava Koštunice da će do kraja njegovog mandata biti donet zakon o restituciji, te da će deo nacionalizovane imovine biti vraćen u naturalnom obliku, a deo na neki drugi način, „recimo u obveznicama“, Lešić kaže:

”Sve što je dala na korišćenje, država mora da vrati! Ne prihvatamo nikakve obveznice, niti novčanu nadoknadu. Pristajemo samo na naturalnu restituciju.”

Njegov pradeda Miloš Savčić bio je 11. na listi najbogatijih Evropljana. U njegovim fabrikama je, pre Drugog svetskog rata, radilo 50.000 ljudi. Tako je Lešić jedan od naslednika 14 nacionalizovanih poslovnih zgrada u krugu dvojke, zgrada u Knez Mihailovoj 1 i 3, zgrade „Eurosalona“, još desetina zgrada u centru Beograda i isto toliko vila na Dedinju, kao i fabrike „14. oktobar“ u Kruševcu, beočinske cementare, pet rudnika mrkog uglja u istočnoj Srbiji („Soko“, „Podvis“, „Tresibaba“, „Čitluk“ i „Jelašnica“). Posedovali su zemljište na Novom Beogradu na kome su podignuti blokovi 61, 62, 63, 67 i delovi blokova 40, 45, 70… Njegovi preci, članovi porodica Savčić-Acović, pored ogromne imovine u Srbiji, Crnoj Gori, Sloveniji i Makedoniji, bili su i vlasnici Rudnika lignita „Kosovo“. On je obuhvatao prostor površine 84 kilometra sa 14 kilometara.

Lešić, kao i ostali naslednici nacionalizovane imovine u Srbiji, tvrdi Srboljub Panić, pomoćnik direktora Republičke direkcije za imovinu, ne mogu da očekuju kompletnu kompenzaciju, jer država nije u stanju da obešteti sve na pravičan način.

Prema grubim procenama, maksimum 50 odsto, uključujući sve kategorije, moći će da se vrati u naturalnom obliku. Sve ostalo, gde god je izvršen pravni promet, nažalost, biće vraćeno kroz obeštećenja. Besmisleno je obećanje da ćemo sve odjednom vratiti, jer to jednostavno nije moguće. Novčana nadoknada obavljaće se u najboljem slučaju tokom narednih dvadeset godina od donošenja zakona o restituciji, a novac će biti isplaćivan iz budžeta. Znamo kako se budžet puni, iz poreskih i ostalih dažbina građana – kaže Panić, dodajući da je procena vrednosti oduzete imovine od 20 do 50 milijardi evra.

Slavenko Grgurović, predsednik Lige za zaštitu privatne svojine, i Lešić tvrde da vlasnici nacionalizovane imovine neće pristati da kroz budući zakon o restituciji 7,5 miliona stanovnika Srbije otplaćuje dugove svih onih koji su na vlasti već 63 godine i koji otimaju i preprodaju otetu tuđu imovinu.

Podeliće nam papire i primorati građane da narednih dvadeset godina otplaćuju dugove vlasti. Na to ne pristajemo, tražimo vlasništvo u naturalnom obliku – uporan je Grgurović.

Da vlast ima iskrenu nameru da vrati oduzetu imovinu njihovim vlasnicima ne bi, tvrde naši sagovornici, i dalje izdavala nacionalizovano zemljište.

Svih 27.000 hektara izdate zemlje u Vojvodini ima svoje stare vlasnike. Stoga, izjave da će biti donet zakon o restituciji do kraja njihovog mandata, samo su deo predizborne kampanje. Uticaj tajkuna, koji imaju para u visini našeg spoljnog duga, na Vladu, neosporan je. Ona ne može da radi bez njihovog znanja. Ona ne može da donosi zakone suprotne njihovim interesima. A zakon o restituciji je brana zadovoljenju njihovih ličnih interesa – zaključuje Grgurović.

Zakon će, tvrdi Panić, biti sigurno donet već na prvim sednicama nove vlade, ali biće nemoguće izvršiti momentalni povraćaj imovine. Panić objašnjava da je Milan Parivodić, ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom, naveo da je prema podacima Direkcije do sada podneto 70.367 zahteva građana za vraćanje nacionalizovane imovine. Ali, kako Panić tvrdi, ukupan broj može biti i dvostruko veći, jer jedan zahtev sadrži i do deset podnosilaca. Oni će morati da sačekaju možda i do dvadeset narednih godina za zadovoljenje pravde.

Prema podacima Direkcije, u Srbiji ima dvadesetak naslednika najkrupnije i najvrednije imovine. Detalji o njihovim imenima i vrednostima su poslovna tajna.

Uglavnom, činjenica je da su svi rudnici u Srbiji, a ima ih više od 200, 17.000 stanova, više od 500 vila širom Srbije, sva banjska izvorišta, mnogobrojni hoteli bili u privatnom vlasništvu. I, prema procenama nezavisnih stručnjaka, njihova vrednost nije kako tvrdi Direkcija maksimalno 50 milijardi evra, već je oko 100 milijardi evra.

Tanja Nikolić Đaković

I DS će morati da vrati vilu


Demokratska stranka će nakon usvajanja zakona o denacionalizaciji najverovatnije biti prinuđena da stranačko sedište iz Krunske ulice preseli u neki drugi deo grada kako bi se u vilu u vračarskom diplomatskom naselju uselili naslednici predratnog vlasnika kuće Dobrivoja Božića, poznatijeg kao Boža Kočnica. Advokat Božićevih sinova Dragana, Denija i Roberta, Vidosav Vidaković kaže za „Blic“ da je u ime naslednika među prvima Direkciji za imovinu predao zahtev za registraciju oduzete imovine.

Komunisti su Božiću kuću konfiskovali odmah posle rata, a on je napustio zemlju i otišao u Kanadu. Osim kuće u Krunskoj, njegovi sinovi koji žive u Kanadi i SAD od Srbije traže da im vrati i stambenu zgradu u Ulici Svetozara Markovića u Beogradu – kaže Vidaković i ističe da braća Božić, ukoliko im se imovina vrati, nameravaju da se usele u vilu u Krunskoj ulici, koja je pre rata bila poznata kao Ulica kneginje Perside.Nekadašnja porodična kuća Božića ima 477 kvadratnih metara, a osim DS, u prizemlju kući smešten je i restoran. Dobrivoje Božić, izumitelj kočnice za lokomotive, kuću je kupio 1939. godine.
I. C. Izvor: Blic

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Vladimir Ilić, direktor Poreske uprave Republike Srbije

Po novom pravilniku oporezovaćemo sve koji za imovinu koju poseduju nemaju pokriće u ostvarenim prihodima, a odnosiće se na period od 1. januara 2003. godine. Pravilnik o unakrsnoj proceni će u toku naredne nedelje, nadam se, ugledati svetlost dana. Stupiće na snagu osam dana po objavljivanju u „Službenom listu“, a prve slučajeve ćemo početi da radimo već za par nedelja. Unakrsna procena jedini je način da se pojedincima postavi pitanje: „Ako ste u poslednjih pet godina prijavili prihod od 100.000 evra, a vaša imovina vredi 10 miliona evra, kako ste to stekli“, kaže u razgovoru sa urednicima i novinarima „Blica“ Vladimir Ilić, direktor Poreske uprave.

Koliko će unazad morati da se dokazuje poreklo imovine?

Reper je 1. januar 2003. godine kada je uveden Zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji. Članom 186 tog zakona pozvani su građani koji poseduju imovinu preko 20 miliona dinara, tadašnjih 300.000 evra, da tu imovinu prijave.
Limit od 300.000 evra postavljen je kao neki standard, suma koju je čovek za života mogao da zaradi iz redovnih primanja. A to su kuća ili stan, vikendica, auto, nešto para u banci, sve zajedno 200.000-250.000 evra. I to nije problem za Poresku upravu. U fokusu su bogatstva koja višestruko prevazilaze taj iznos.

I 2003. se pričalo o unakrsnoj proveri. Šta sad novo donosi taj pravilnik?
Zakon jeste dao mogućnost da bude unakrsnih procena, ali ih nije bilo. Do sada nije urađen pravilnik o njegovoj primeni. Verovatno je bilo prioritetnijih stvari, fiskalne kase, PDV, itd.
Ali šta će vam pravilnik, ako vam i postojeći zakon omogućava da vršite provere?
Pravilnik bliže uređuje kriterijume za sprovođenje unakrsne procene i vrlo jasno definiše postupak i način utvrđivanja poreske osnovice za oporezivanje bogatstava. Pravilnik daje adekvatan tretman povezanim licima, rodbinskim vezama. Sve je obuhvaćeno.
Zašto ste osnovicu za oporezivanje dohotka u 2006. snizili na 900 evra mesečno?
Znači li to da ćete juriti girice i papaline, dok će somovi kapitalci opet ostati van domašaja?

U Srbiji možda tri odsto građana zarađuje 900 evra. To je jako dobra plata.
Ne kažem da nije dobra plata. Ali zar je to bogatstvo koje treba oporezovati?
Ti ljudi neće biti podvrgnuti unakrsnim procenama, već će samo na kraju godine platiti porez na dohodak građana i to samo na iznos preko tih 900 evra. A to je možda 15.000 dinara na godišnjem nivou.
Malo li je? Utisak je da kažnjavate ljude koji samo pristojno zarađuju.
Prihod od godišnjeg poreza na dohodak građana je milijardu dinara. Snižavanjem osnovice budžet će prihodovati stotinak miliona dinara više, što je zanemarljivo.

Ako imamo zakon koji se tri godine ne primenjuje, šta nam garantuje da i pravilnik ne doživi istu sudbinu? Šta ćete konkretno preduzeti?
Sve ćemo pohapsiti! (smeh) Šalim se. Pa, oporezovaćemo sve oni koji ne budu mogli da dokažu da za imovinu koju poseduju imaju pokriće u ostvarenim prihodima.
Koliko takvih ljudi ima?
Moja gruba procena je da se radi o 15.000 do 20.000 ljudi koji poseduju imovinu preko 300.000 evra. To su sportisti, estrada, političari i, normalno, biznismeni.
Zašto je utaja poreza u porastu?
Nije tačno.
Ali to govore vaši podaci.
Ove godine smo bitno povećali broj otkrivenih utaja i insistiramo da se o tome javno govori. Radi se o ogromnim ciframa. Mi podnosimo krivične prijave, ali se gotovo ništa ne dešava. Pre nekoliko nedelja smo imali prvi put bezuslovnu zatvorsku kaznu od 4,5 godina za utaju poreza. Zato i želimo da te ljude stavimo na stub srama i da ukažemo pravosuđu da te slučajeve najozbiljnije procesuiraju. Utaja poreza je veliko društveno zlo, daleko veće od pljačke banaka i krađe automobila. Jer te pare su definitivno izgubljene za budžet i mi tu više ništa ne možemo.
Kolike su te pare?
Nema pouzdane procene, ali iskustva iz zemalja u tranziciji govore da se je reč o sumi od pet do 10 odsto budžeta. Ako je bužet 400 milijardi dinara, onda je to oko 20 milijardi ili oko 250 miliona evra. Otprilike jedan agrarni budžet se izgubi utajom poreza. Toliko para ne može da se zaradi ni u jednoj drugoj vrsti kriminala.
Od poznatih krivičnu prijavu ste podneli jedino protiv Karića.

Nije tačno, ima ih još.
Da ih ima, vi biste to objavili.
Bez dokaza ništa ne može da se objavi. Iza ovih imena, koja možda nisu poznata, često stoje oni krupni igrači, ali se oni nigde ne pojavljuju. Teško je to dokazati jer ključnih igrača nema ni kao osnivača ni kao povezanih lica. Ni Karićevih potpisa nigde nije bilo, niti je bio ovlašćeno lice niti u jednoj od onih kompanija. A svi smo znali da on njima upravlja. Ali na sud se izlazi samo sa činjenicama.
Nije. A ko je, osim novinara, trebalo da se raspita?
Pa mogla je i Poreska uprava.
Pa što niste?
Eh, pa to možete da me pitate za hiljadu stvari u Srbiji. Ja se nisam time bavio, ali, eto, može to i da se proveri.

Šta je sa tužbom protiv Bogoljuba Karića?

To pitajte tužilaštvo.

Zovu li vas političari?

Najviše sam imao poziva vezanih za fiskalne kase. Svi mi imamo neke omiljene restorane ili restorane koje drže naši prijatelji i to su bile intervencije tog tipa. Ali ja nikad nisam popustio. Restorani su zatvarani svima gde je za to bilo osnova.
A je li bilo pretnji?

Imao sam u par navrata. Jednu sam pretnju prijavio MUP-u. Ali ja se ne plašim od onih koji prete, već od onih koji mi ne prete.

A šta je sa korupcijom u Poreskoj upravi?

Ja sam ojačao grupu za unutrašnju kontrolu koja ima pune ruke posla. Za dve godine od kada sam direktor pokrenuto je preko 300 disciplinskih postupaka, a 15 ljudi je dobilo otkaz. Najćešće zbog izadavanja poreskih uverenja da neko ne
duguje porez, a on duguje.

Da li za primenu pravilnika već imate spisak sumnjivih?
To su svi oni koji imaju imovinu preko milion evra. Ja mislim da takvih ima preko 10.000. Ali ne treba očekivati ništa spektakularno. Važno je da se izvede nekoliko čistih slučajeva koji će doživeti sudski epilog za primer drugima. Jer naplata poreza nije dovoljna satisfakcija. Potrebna je i krivična odgovornost.

Antrfile : Nemam para za letovanje

Da li ste vi prijavili imovinu?
Jesam. Prijavio sam stan u Beogradu i jednu nezavršenu vikendicu na Srebrnom jezeru, automobil nemam. Stan sam kupio na kredit i mesečna rata mi je 400 evra. I narednih 20 godina neka mi je bog u pomoći.
Koja je vaša omiljena kafana?
Slabo idem u kafane. U slobodno vreme šetam sa prijateljima po Adi, a skoro svakog vikenda idem u Požarevac i do Srebrnog jezera.
Imate li obezbeđenje?
Nemam.
Jedan od vaših prethodnika nije želeo ni da se slika za novine.
Treba razbiti famu oko institucija i ljudi koji ih vode. Običan sam čovek i delim iste probleme kao i većina ljudi. Isto se žalim na malu platu. Ponekad se pitam odakle ljudima novac za skupa letovanja i luksuzne automobile. Nije mali broj onih koji to mogu sebi da priušte. Ja ne mogu ove godine da idem na letovanje niti imam novca da ćerkama platim da idu. Rekao sam im neka idu do Požarevca kod bake.

Koliko je država zaradila od Cecinog koncerta?
Uvedena je praksa da uz najavu svakog većeg koncerta mi idemo kod organizatora, tražimo na uvid ugovore i račune i tražimo da se obračuna i plate porezi. Što se tiče Cecinog koncerta, kontrola obračuna poreza je u toku.

Izvor informacija: http://www.transparentnost.org.yu

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

TREBAJU NAM STVARAOCI NOVE VREDNOSTI, A NE PARAZITI KOJI SVE RASPRODAŠE

Ustanak! Bez buke, bez galame, bez prazne priče.Ustanak u tišini. Mimohod kraj umrlog režima. Poslednji pozdrav promašenom političkom sistemu.

Ustanite i odšetajte na ustanak.

Britanski istoričar Nail Ferguson odavno je govorio o neizbežnom – dobu ustanaka. Ali je, takođe, rekao da je teško predvideti nepredvidivo. Proučavajući ustanke u XX veku, on je zaključio da samo tri faktora omogućavaju manje ili više predvidljivo vreme i mesto izbijanja sukoba:

-etnička dezintegracija,

ekstremna ekonomska kriza i

-opadanje imperija.

Međutim, uprkos predvidljivosti izbijanja sukoba, ne može se nikada pouzdano reći kada će se to zaista i dogoditi. Recimo, Ferguson ukazuje da je samo nekoliko ljudi pre 1914. predvidelo tragediju koja je nailazila.

Dodaću, takvih primera ima dosta u savremenoj istoriji. Tako je istraživanje sociologa u Bukureštu mesec dana pre revolucije pokazivalo da će bračni par Čaušesku vladati još dosta dugo.

Ni ovu veliku ekonomsku krizu mnogi naši savremenici nisu predvideli. Mali broj svetskih stručnjaka je uspeo, uprkos naučno-tehničkim metodama i kompjuterskoj opremljenosti, da predvide dolazak jedne ovakve globalne krize. O našim kvazistručnjacima i ekspertima ne vredi trošiti reči. Na svojoj koži sam osetio svu njihovu zavist,primitivizam i isključivost.

Nakon petooktobarskog preokreta, kada su mladi, plaćeni opozicionari direktno sa ulica, sve uz pratnju naoružanih kriminalaca, upadali u institucije sistema i osvajali lično vlast samo za sebe, kada su pravili staljinističke krizne štabove i reketirali preplašene tajkune i visoke političke predstavnike bivšeg režima, ustao sam javno protiv takvog divljačkog otimanja vlasti. Time sam se opasno zamerio neoliberalnim skojevcima. A kada sam u februaru 2001. napustio taj nametnuti i štetan koncept reformi, došao sam pod medijski udar tržišnih talibana. Tada sam tvrdio, dobro poznavajući tu bratiju plaćenih opozicionih eksperata, jer je većina njih bila na mom platnom spisku, da su apsolutne neznalice, da nemaju radnog iskustva u privredi, da nisu sposobni da vode trafiku, a ne privredne sisteme jedne urušene države i da će se sve to završiti tragično po Srbiju,njene građane i našu privredu.

Nažalost, sva moja predviđanja su se ostvarila. Kao što su se ostvarila i predviđanja iz 1991. da će prevaranti sa Vol Strita da unište finansije sveta i da će SAD postati imperija u rastrojstvu. Danas je svakom građaninu jasno da smo upali u veliku nevolju. Danas je i ugledni profesor Mlađan Kovačević, jedan od retkih ekonomskih autoriteta u ovoj zemlji, zajedno sa profesorom Jovanom Rankovićem, javno izneo ono što ja već devetu godinu tvrdim da je ekipa eksperata Labus, Dinkić, Vlahović, Pitić, Đelić i Milosavljević opasna po privredu Srbije, jer donose važne ekonomske odluke o budućnosti privrede, ali oni o privredi ništa ne znaju, pošto nikada u privredi nisu ni radili. Ovoj bratiji malograđanskih neznalica i ostrašćenih tržišnih talibana treba dodati i sadašnjeg guvernera Jelašića, koji je eksponent finansijske oligarhije stranih banaka u Srbiji.

Nismo mogli od ovakvih eksperata, koji su kao poslušni činovnici MMF i SB ispunjavali preuzete zadatke, da očekujemo da će oni predvideti nastanak ekonomske krize. Kolika je njihova ograničenost i neznanje najbolje govori činjenica da su više od godinu dana tvrdili, od kada je u SAD došlo do sloma hipotekarnog tržišta,tako da se taj slom proširio na čitav svet, da nikakvog sloma nema, da je Srbija van tih dešavanja i da građani Srbije mogu – mirno da spavaju. A kada se kriza počela da zahuktava u svetu i kada je zahvatila i finansijski sistem sveta, komesari neoliberalizma su tvrdili da je kriza velika šansa za Srbiju.

I sada smo tu gde jesmo.

Srbija je bankrotirala, ali niko to ne sme da otvoreno kaže. Otvoreno sam prvi zatražio da se proglasi bankrot i da se uvedu vanredne ekonomske mere u privredu.Izneo sam i plan bankrota. Vidim da mnogi građani to podržavaju. Bankrot je neizbežan. Trebamo što pre da podvučemo crtu i napravimo istorijski popis stanja. Nakon toga, mora se napraviti strategija izlaska iz bankrotstva. Predložio sam kako to treba da izgleda. Imamo rešenja. Nije tačno da je sve bezizlazno i da nema rešenja. Nije tačno da nemamo domaće pameti koja zna šta treba da se radi. Ne trebaju nam kvazieksperti iz MMF da kažu šta treba da radimo, jer su nas oni uveli u ovu agoniju.

Pa, gde je onda problem?

Glavni problem je ponovo u – politici. Glavni problem su današnji političari koji su,kao na Koraksovoj karikaturi, nojevski zabili glave u ladice svojih fioka. Oni nemaju nikakve istorijske odgovornosti prema svojoj državi i svome narodu. Oni danas guše Srbiju i vraćaju je vekovima unazad. Zašto? Samo zbog toga što se plaše bilo kakvih političkih promena, jer su toliko zla naneli ovom narodu i toliko su se nakrali za ovih osam godina, da bi oni sada najrađe sve napustili samo da nekako sačuvaju opljačkani kapital. Napustili bi oni sve državne funkcije odmah samo da im neko garantuje da neće biti zatvarani i da im se neće konfiskovati opljačkana imovina. Ali, ko će im to garantovati? Narod je očajan i besan. Ovo je Srbija i bavljenje politikom u Srbiji je opasan posao. Ako pogledamo sve sudbine političara od početka višepartijskog sistema, onda je jasno da i ovi današnji mekušci na vlasti neće dobro proći. I zbog toga su opasni. Sebe su doveli u bezizlaznu poziciju. Upali su u Miloševićevu političku zamku. Očajni su jer nemaju izbora i na sve će biti spremni. Oni dobro znaju da ne mogu da opstanu van politike i zbog toga se panično i grozničavo drže zajedno.

Šta da se radi?

Ako sve ovo znamo, onda je jako opasno ovo što se sada dešava u jednom delu javnosti. Naime, oni koji su sve do nedavno podržavali tržišne talibane, koji su ih dizali u nebesa, učestvovali u njihovim ekspertskim pljačkama, koji su uzimali novac od tajkuna, koji su profitirali u tranziciji i koji su izbačeni iz finansijskih kombinacija, ti danas, naslađujući se što su na vreme izbačeni sa broda koji tone, pozivaju narod na ustanak. Pozivaju narod da govnjavim motkama reše sve nagomilane probleme u društvu.

To je opasna i podla igra. Istorijski je neodgovorno sada prizivati obračune motkama jer to može da dovede do haosa u zemlji. Koga napadate govnjavim motkama? Režim. Šta će oni da urade? Izvešće interventne policijske jedinice na ulice. Neće metiljavi i nesposobni pripadnici režima da dobiju govnjive motke po leđima, jer se zato motke i nose, nego će one pasti po leđima naših momaka u interventnoj brigadi koji imaju platu od 31.000 dinara, koji su podstanari, koji školuju decu ili treba da se ožene i koji ništa nemaju sa tim političkim skotovima na vlasti, jer i oni o njima misle isto ono što misle i oni koji nose usrane motke.

Taj sukob usranim motkama na ulici bi, zapravo, bio opasan sukob dve iste sirotinje koje su namerno gurnute jedna na drugu, kako bi se režim zaštitio da ne plati cenu svojih istorijskih promašaja.

Usrane motke – ne!

Isto sam ovako pisao u junu 2000. godine na protesnom mitingu na Trgu kada je Đinđić, očajan što se skupilo nas jedva tri hiljade, dok je on očekivao stotine hiljada demonstranata, zanet svojim zapaljivim govorom pozvao na obračun sa policijom. To je bila velika greška izgovorena iz političke nemoći i ostrašćenosti, ali to se, na svu sreću, nije ponovilo u petooktobarskoj kontrarevoluciji i zato je sve prošlo kako je prošlo.

Govnjive motke – ne!

Moramo izbeći svaki oblik sukoba, jer to je poslednje što nedobronamerni žele da se desi u Srbiji. Oni sanjaju da izbiju građanski nemiri u Srbiji i da se tako ova krvava balkanska tragedija završi. To se nikako ne sme desiti. Zato, građani Srbije, pamet u glavu. Teško istorijsko breme nas pritiska i mi ne smemo dozvoliti da napravimo istorijsku grešku koja će dovesti do prolivanja krvi. Usrane motke vode u krvave obračune sa nesagledivim krajem i sa dugoročnim posledicama po Srbiju.

Govnjive motke – nikako!

Šta onda treba da radimo?

Sve je, gospodo građani, kristalno jasno.

Neoliberalni režim je sam sebe urušio. On više ne može da opstane ne samo u Srbiji, nego u čitavom svetu. Treba razumeti istorijske tokove. Kapitalizam ne propada, on samo menja košuljicu. Kapitalizam traži neku novu formu. I to je novi istorijski proces koji nastaje. Neoliberalni režim u Srbiji je poslednji tržišno talibanski režim u svetu i on prirodno, sam od sebe, nestaje.Taj neoliberalni režim i svi njegove talibani nemaju istorijsku perspektivu. Oni su istorijska prošlost. Potrebno im je samo malo pomoći da sami shvate da moraju da siđu sa istorijske pozornice i da ih građani više neće.

Kako to izvesti ?

Ne usranim i govnjivim motkama. To je opasno izazivanje sukoba. A opasni sukobi nam više nisu potrebni.

Šta nam treba?

Pozivam na mirne, Gandijevske demonstracije. Pozivam građane Srbije, opljačkane, siromašne, prevarene, izmanipulisane, nezaposlene, bolesne i sve one koji loše žive u Srbiji da mirno izađu na ulice svojih gradova i da dostojanstveno jedan propali režim ispratimo u istoriju. To treba da urade građani Srbije. Bez obzira koje ste nacije, vere, pola, obrazovanja i struke, potrebno je na jedan dan da svi prekinemo svoje dnevne obaveze i da izađemo na ulice i prekinemo ovu agoniju. Nije potrebno da građani dođu u Beograd, jer će Beograđani izaći na ulice svoga grada jer i njima je, uprkos beogradizaciji, teško da prežive krizu. Svako će izaći u svom gradu i tražiće smenu režima.

Nema sukoba, nema usranih motki. Neka jedan usrani režim padne mirnim masovnim demonstracijama građana. Ne treba niko ništa da govori. Ne trebaju nam političari koji nas obmanjuju dve decenije. Ne treba nam Kurta da napada Murtu. Ne trebaju nam oni koji su već bili na vlasti. Oni koji su sve ostvarili kroz politiku. Oni koji sanjaju da preotmu vlast da bi isto radili.

Ne treba nam nova prevara.

Ne trebaju nam isti političari.

Treba nam nova politička ideja i novi ljudi. Treba nam nova nacionalna strategija. Treba nam moralni i ekonomski preporod nacije i države. Ponudio sam Program za spas Srbije, neka moje kolege iz zemlje i rasejanja ponude svoje programe. Neka se održi javna utakmica svih novih programa, novih ideja i novih ljudi. Neka građani Srbije slušaju sukobe mišljenja pametnih i iskusnih stručnjaka. Umesto sukoba na ulicama sirotinje između sebe, treba nam na RTS sukob ideja novih ljudi.

Imamo li te nove ljude?

Ima ljudi. Ima novih ideja. Ima pametnog sveta i u Srbiji i rasejanju. Nije sve propalo i umrlo u Srbiji. Ima čestitih i poštenih ljudi, samo im treba otvoriti medije da građani Srbije čuju i vide te nove ljude. Ima pametnog sveta u rasejanju.Oni hoće da se vrate i da učestvuju u preporodu Srbije. Ima čestitih ljudi i u Crkvi, Univerzitetu, SANU, političkim strankama, nevladinim organizacijama, udruženjima i pokretima. Ima čestitog i radnog sveta koji hoće nešto da uradi samo se još uvek nečega plaši.

Ne plašite se, gospodo građani! Uzmite sudbinu u svoje ruke!

Mirno i dostojanstveno izađite na ulice. Tražimo smenu režima i vladu nacionalnog spasa.Tražimo otvaranje medija za nove ideje i nove ljude. Tražimo slobodnu utakmicu, umesto govnjivih motki. Tražimo operativne programe izlaska iz krize,umesto praznih političkih govora.Tražimo nacionalnu strategiju, umesto vatrenih obećanja političara.Tražimo poštenje,rad,znaje,odgovornost i otvorenost,umesto partijskih kalkulacija i koalicija. Tražimo da se elita žrtvuje za svoje ideale, umesto da otimaju od sve siromašnijih građana. Tražimo da elita založi svoju imovinu, kao garanciju za uspeh programa, umesto da se političari kockaju našim sudbinama.

Znanje i poštenje nam treba, a ne usrane motke!

Rad i disciplina, a ne govnjive motke!

Stvaraoci nove vrednosti, a ne paraziti koji sve rasprodaše.

Treba nam elita koja će nas povući napred, a ne politički kalkulanti koji nas vraćaju u feudalizam.

Izlaz postoji. Rešenja postoje. Ljudi postoje.

Kapacitete Srbija ima.

Pa, gde je problem?

Samo u političkom sistemu. Pa, promenimo politički sistem napravimo novi politički sistem.

Pozivam građane Srbije na – ustanak! Miran, Gandijevski ustanak protiv sadašnjeg političkog sistema.

Takav ustanak nam treba. Svi uslovi su se stvorili za taj ustanak. Nemojte da se plašite. Nema razloga. Potrebno je samo nekoliko miliona siromašnih građana Srbije u isto vreme da izađu na ulicu i da oduvaju prevaziđeni neoliberalni režim. Dovoljno je samo da se u isto vreme svi okupimo i da jedan sat prošetamo ulicama naših gradova i tog režima neće biti. On je već ionako pukao, potrebno je samo da ga građani oduvaju sa političke scene.

Izađite na ulice i mirno protestujte. Ustanite na ustanak! Uranite! Povedite svoju decu jer njihovu budućnost rešavamo. Ako smo mi sve ovo ponižavanje preživeli, ne moraju naša pokolenja da prolazi kroz iste nevolje.

Ustanak! Bez buke, bez galame, bez prazne priče.Ustanak u tišini. Mimohod kraj umrlog režima. Poslednji pozdrav promašenom političkom sistemu.

Ustanite i odšetajte na ustanak.

A onda počinjemo.

ekonomista Branko Dragaš

izvor: Magazin tabloid – list protiv mafije

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

POBUNA GRAĐANA JE NUŽNA ODBRANA DRŽAVE I NARODA

Šta se sa nama dešava? Zašto građani ćute? Zašto nema pobune? Zašto nema masovnih građanskih protesta? U čemu je problem? Gde se izgubio prkos i slobodarski duh srpskog naroda? Šta još može da nam se desi da bi građani masovno izašli na ulice? Gde je kraj ovolikom ponižavanju?

Verujte, moram da priznam, nisam ni u snu mogao da pomislim da će nam se sve ovo dešavati. Nakon svega što smo proživeli u vreme despotije, kada sam verovao da smo dosegli samo dno, danas vidimo da možemo da padnemo još niže. Despot i njegova žena su uveli kontrolisano ludilo, koje se opravdavalo nekakvim višim nacionalnim interesima. U tom nakaradnom i nazadnom sistemu bilo je nekakvog smisla i logike. Despot i njegova žena su nametali pravila igre. Znalo se ko za šta odgovara i niko nije smeo da uzima više od onoga što su mu dozvoljavali. Državna birokratija je bila u strahu i vodila je računa da ne prekrši logiku sistema. Bili su potkupljivi i uzimali su provizije, ali nisu bili bahati i pohlepni. Mada to zvuči smešno kad se napiše, birokratija je imala neku granicu koju nije smela da pređe.

I nama u opoziciji je bilo mnogo lakše nego danas. Lakše je bilo zbog toga što nas je spajala jedna ideja – rušenje despotije. Verovali smo, bar sam ja verovao, da će nam sinuti sunce slobode i demokratije. Ta ideja je bila toliko jaka da smo zatvarali oči pred činjenicom da naša opozicija nema kvalitetan ljudski materijal spreman da iznese istorijske promene. To je i ključno objašnjenje zašto do rušenja despotskog režima nije došlo u martu 1991., nego tek u oktobru 2000. Kada iz današnje perspektive gledate na te opozicione godine, kada ste oslobođeni strasne želje da srušite despotski režim, onda vidite da je klica današnjeg haosa i ludila iznikla, zapravo, baš u tim opozicionim godinama.

Opozicioni lideri su bili bratija isfrustriranih, neiživljenih, nedokazanih, pohlepnih, neradnih, neorganizovanih i sujetnih političara koji su neiskreno govorili o demokratiji, pravdi i slobodi, dok su, ustvari, podmuklo kovali plan da oni lično postanu veći moćnici od samog despota. Jako ih dobro sve poznajem da bih pogrešio. Zašto to tada nisam pisao? Delimično jesam nagoveštavao u čemu je problem opozicije, ali sam smatrao da je mnogo važnije rušenje mrskog despotskog režima, nego otvoreni obračun na opozicionoj strani. Tačnije, nismo ni imali neki veliki izbor. Morao sam da se zadovoljim ponuđenim rešenjima i da se opredelim prema nekom ličnom osećaju. Moj izbor je bio – Zoran Đinđić. Uprkos velikim našim razlikama, on mi se nametnuo kao jedino političko rešenje. Imao sam jak osećaj istorijske odgovornosti za sve što nam se tada dešavalo i smatrao sam da je moja intelektualna i patriotska obaveza da otvorim oči našem zavedenom i naivnom narodu.

Moje javno opoziciono delovanje nije bilo istog karaktera kao delovanje opozicionih lidera, jer je moja borba bila za uspostavljanje demokratskih institucija i vladavinu prava u državi koju je despot pogrešno vodio, dok su opozicioni lideri bili politički ostrašćeni da oni dođu na vlast i zamene despota. To je bila nepremostiva razlika. Na kraju, ja sam izgubio svoj međunarodni poslovni sistem koga sam, bez ičije pomoći, lično stvorio i došao sam direktno pod udar kriminalnih grupacija režima, dok su opozicioni lideri profitirali baveći se politikom. I to je objašnjenje mnogima koji su bili iznenađeni kada sam u februaru 2001. napustio jedan pogrešan koncept i kada sam prvi otvoreno počeo da ukazujem na svu štetnost po državne i nacionalne interese toga nametnutog neoliberalnog modela. Moje neslaganje sa novom vlašću nije, dakle , bilo personalne prirode, nego suštinske. Smatrao sam da se totalitarni režim u svojoj osnovi nije promenio, nego da su samo mlađi i marketinški bolje dizajnirani političari preoteli vlast. Neoliberalni totalitarni režim je imao svu podršku razvijenog demokratskog sveta i tako se vešto kamuflirao iza praznih parola o evropskim i evroatlanskim integracijama.

Moj sukob i razlaz sa Đinđićem je bio konceptualne prirode, jer sam smatrao da je izdao naše opozicione ideale, da državu vodi u haos i beznađe i da nije dorastao istorijskom zadatku koji je pred njegovu generaciju političara postavljen. Taj razlaz i sve neprijatnosti i zabrane kroz koje sam prošao zbog svoje doslednosti da se iz temelja promeni totalitarni sistem, nisu me politički ostrastili da danas likujem nad činjenicom da sam bio potpuno u pravu. Bilo bi daleko bolje da nisam bio u pravu i da je Đinđić ostao živ, a Srbija postala moderna i bogata demokratska država. Bilo bi to mnogo bolje za sve nas, makar moja sujeta bila pogođena.

Pošto se to nije dogodilo i pošto se danas nalazimo u opštem haosu i ludilu, smatram da imam pravo i da sam zaslužio da otvoreno iznesem svoja razmišljanja i da predložim načine rešavanja naših današnjih problema. Na to me obavezuju i sve pohvale iz zemlje i rasejanja koje svakodnevno dobijam od ljudi koji podržavaju moj rad. Istrajati u svojoj moralnoj vertikali i čistoti duha pitanje je same suštine bića. Istrajati u borbi za uspostavljanje demokratskih institucija i vladavinu prava istorijska je obaveza svakog mislećeg čoveka u zemlji i rasejanju. Zato, ne treba svojoj ličnosti pridavati nekakav značaj, nego treba slediti duh vremena i ideale koje nosimo u sebe. Te ideale, obećavam svima koji su se uplašili, nikada neću napustiti. To bi bila izdaja samog sebe.

Dakle, ako sve ovo znamo, onda mi je mnogo lakše da otvoreno iznosim svoj koncept, neplašeći se da će me građani, koji danas teško preživljavaju ovu krizu, pogrešno razumeti. Uslov da se izbavimo iz ove krize je da budemo – otvoreni i iskreni. Ne smemo da obmanjujemo sami sebe. Nema nedodirljivih istorijskih veličina. Svi moraju da prođu kritički sud istorije. To je uslov bez koga nema napretka. Kada će nam biti bolje? Kada prestanemo da se lažemo i kada prestanemo da krademo. Tačnije, kada građani ne dozvole da ih vlast laže i krade.

To je početak. Dalje, moramo da počnemo da radimo i da počnemo da štedimo. Kejnsove budalaštine da se nezarađenom potrošnjom pokreće društvo, doživele su krah u neoliberalnom kapitalizmu zasnovanom na raskoši, nemanju mere i životu na kredit. Vreme obilja je završeno. Ulazimo u novo doba. Ne propada kapitalizam, on samo menja košuljicu. Umesto oligarhijskog kapitalizma, spasonosno rešenje je – narodni kapitalizam.

Naša duhovna elita to mora da shvati. Kada to bude shvatila, onda mora da izradi državotvornu i nacionalnu strategiju razvoja do kraja XXI veka. Naša duhovna elita to mora da napravi. Ona mora da pokaže put izbavljenja. Kada tu državotvornu i nacionalnu strategiju napravi, onda mora to građanima da predstavi. Duhovna elita mora da obrazuje svoje građane. To je njena istorijska dužnost. Najbolje se obrazuju građani ličnim primerom. Ne može elita da živi životom koji se razlikuje od njenog učenja. U elitu se ulazi samo ako ste spremni da se žrtvujete za svoje ideale. Žrtva odvaja elitu od ostalog naroda. Kada kažem žrtvovanje ne mislim da elita treba da golim prsima juriša na bajonete, nego mislim na doslednost u odbrani ideala koje propoveda.

Gospodo intelektualci, ako želite da budete elita izađite iz svojih kabineta, stranaka, državnih privilegija, akademskih titula, instituta, fakulteta, nevladinih organizacija, upravnih odbora, izađite iz svoje prepotentnosti, izuzetnosti, nadarenosti, veličanstvenosti i neponovljivosti, odbacite svoju taštinu, sujetu, uobraženost i gordost, prognajte gramzivost, pohlepu i neumerenost, razbijte nacionalne iluzije i zablude, udružite se sa drugim intelektualcima i zajedno, timski, krenite da propovedate narodu o spasonosnoj strategiji za izbavljenje.. To je istorijska obaveza današnje elite. To ona mora da uradi ako hoće da uđe u povest srpskog naroda. Neko to mora da uradi.

Umesto da pričate o problemima, pričajte o rešenjima. Kada pričate o rešenjima nekog problema, pokazujete sav svoj raskošan talenat i znanje. Priča o problemima je dosadno čobansko naklapanje jednog te istog stanja. Suština našeg delovanja nije da se ispraznom retorikom objašnjava stanje, nego da se mudrim promišljanjem i operativnim delovanjem nude rešenja. A to je najteže. Velika svetska ekonomska kriza je pokazala da politička oligarhija sveta nema rešenje za krizu. Tajkunima nikakva rešenja krize ni ne trebaju. Oni su se dovoljno nakrali da mogu mirno da troše oteto. Jedino čega se boje je socijalna revolucija u kojoj mogu sve da izgube. Plaše ih potezi Uga Čavesa, Eda Moralesa i Gadafija, jer to oduzimanje od najbogatijih i podela siromašnima, može biti opasan zarazan virus koji se brzo raširi po svetu. Istorija čovečanstva je istorija borbe za pravdu i slobodu.

Konercijalna civilizacija nije uspela da svede čoveka na programiranog robota koji nema osećaj za pravdu, slobodu i lepo. Savremeni čovek je razapet između savremene tehnike koja ga je odvela u kosmos i unutrašnje duše koja se još uvek greje na upaljenim vatrama u pećinama Altamire. Nije lako pomiriti te dve krajnosti. Ali smatram da je moguće, ukoliko se uporno radi na sebi, da se, ipak, pronađe sklad. A sklad je savršen spoj različitosti.

Tvrdio sam pre dve decenije, mnogi malograđani i partijski poslušnici su negodovali, da je moguće spojiti i uskladiti dinarsku violentnost, epsku naraciju,pravoslavnu skromnost, krajiške pesme, šumadijsku vrcavost, ljubav prema precima, istoriji i tradiciji sa razuzdanom Bošovom imaginacijom, koloritnom Brojgelovom paletom, ingenioznom Gojinom porukom, sa Leonardovim i Mikelanđelovim buntom, snagom Betovena i Vagnera i prozirnošću i mekotom Mocarta i Šuberta. Moguće je u sebi spojiti Nušića i Rablea, Domanovića i Ščedrina, Pekića i Krležu, Svetog Savu i Voltera, Nemanju i Ehnatona, Jakova ili Periklea, moguće je pronaći spoj između gusala i klavira, ojkanja i filharmonije, tradicije i modernosti i vere i nauke. Obrazovan čovek zna da su srpske freske nagovestile dolazak Đotoa, da je Vinča bila neolitski Vol Strit, da je Lepenac pravio umetnička remek dela, da su Srbi bili predstraža hrišćanstvu, da do Soluna treba dva somuna, da je 2,5 miliona Srba stradalo u XX veku i da je Nikola Tesla bio kosmička pojava, ali isto tako moramo da znamo da Srbi nisu prvi sišli sa grane, da mi nismo nebeski narod, da smo politički diletanti, da ginemo za tuđe interesa, da smo naivni i da ne razumemo istorijske tokove. Zagovornik sam teze da je moguće spojiti ljubav prema srpskom opanku i italijansku kravatu. Mogu se spojiti vožnja modernog automobila i slavljenja srpske slave. Naravno, ako je taj automobil zarađen na tržištu, a nije otet ili dobijen na poklon od tajkuna. Šta znači biti danas moderan? Da li je moderan onaj koji nosi skupocena odela, vozi besna kola, stanuje na Ukletom brdu i sve je to stekao baveći se politikom? Da li je moderan japijevac sa Vol Strita koji je uništio svetske finansije? Da li je moderan onaj javni delatnik koji se zalaže za tržište, dok prima platu sa budžeta?

Biti moderan danas znači biti pošten, vredan, štedljiv i imati iskustvo i znanje. Biti moderan znači davati drugima, a ne otimati od drugih. Biti moderan znači živeti od svoga rada na tržištu. Biti moderan znači biti Srbin, Evropejac i građanin sveta. Zašto bi to bilo u sukobu? Nema sukoba tamo gde je uspostavljen sklad različitosti. I lepota duha podrazumeva da je uspostavljen sklad različitosti.

To je ideja koju nudim građanima Srbije. To je put našeg izbavljenja. Umesto da se zatvaramo i obmanjujemo, potrebno je da otvorimo društvo i srušimo sve zablude. Ne ruše se zabrane i zablude tako što se legalizuje homoseksualizam. To je stvaranje novih ograda i zabluda. Homoseksualizam je star koliko i čovečanstvo. I mnogi pametni ljudi pre nas nisu doneli zakon o homoseksualcima jer bi tako ugrozili njihove slobode i stvorili nove ograde. Samo malograđani na vlasti uporno pokušavaju da se dodvore moćnim homoseksualnim lobistima donošenjem ovakvog zakona. Samo neuspešna vlast izmišlja nove sukobe kako bi produžila svoju pljačku države. Izmišlja nove podele kako bi nastavila da vlada. Pošto ne znaju kako da reše krizu, onda su smislili da oporezuju sve one koji imaju više od 40.000 dinara. Tako guraju jedne građane na druge. Guraju u sukob one koji imaju više i kojima uzimaju da bi dali onima koji imaju manje. Suština problema se sakriva. A suština problema je da većina građana Srbije nema dovoljno za život i da treba napraviti takav sistem u kome građani mogu da zarade za bolji život. Jedini način da se izbavimo siromaštva je da na tržištu zaradimo bolji život. To nam ne može obezbediti ovaj totalitarni režim. Jedini način da se izbavimo je rušenje totalitarnog režima.

Građani Srbije moraju da se pobune. Niko im neće doneti bolji život. Opozicije više nema, jer su svi ili bili na vlasti ili su vlast. Građani moraju sami da se organizuju. Moraju sami da se odupru profesionalnim političarima. Ne trebaju nam promene u kojima će se na vlast vratiti oni bivši. Koji su, takođe, bili neuspešni. Ne treba nam smena političara na vlasti. Treba nam temeljna promena sistema. Trebaju nam nove građanske institucije. Treba nam nova politička ideja. Na političkom tržištu su ljudi koji nemaju nikakvu političku ideju. Ponovo se njihova politika svodi na otimanju vlasti. Pobuna građana mora da donese novu politiku u Srbiji. Pobuna građana je politički povod na koji mora da odnese sve političke brane razvoju demokratije, vladavine prava i sloboda u Srbiji.

Pobuna građana je nužna odbrana države i naroda.

Pobuna građana je put našeg izbavljenja.

Ne sedite i ne čekajte, učinite nešto za sebe i svoje pokolenje.

Tabloid broj 177 2009-02-04

Autor Branko Dragaš

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Sledeća strana »