SREĆNA SVIMA NOVA 2010. GODINA

Slobodan Radulović

Pripoveda se kako je nekakav car, došavši s vojskom na kraj sveta, pošao u tamni vilajet, gde se nikad ništa ne vidi. Ne znajući kako će se natrag vratiti, ostave onde ždrebad od kobila da bi ih kobile iz one pomrčine izvele. Kad su ušli u tamni vilajet i išli po njemu, sve su pod nogama osećali nekakvo sitno kamenje, i iz mraka nešto poviče:  „Ko ovog kamenja ponese- kajaće se, a ko ne ponese- kajaće se“. Gdekoji pomisli: „Kad ću se kajati, zašto da ga nosim“? A gdekoji: „Daj barem jedan da ponesem da vidim zašto ću se kajati“.

Inače sednicu Opštinskog veća Skupštine Opštine Bor od 28.12.2009. možete čuti ovde.

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

1. Srbija je izgubila državu na Kosovu 1389.

NETAČNO, srpsko carstvo se raspalo mnogo ranije, a knez Lazar je zbog najezde Turaka mnogo pre bitke priznao vrhovnu vlast ugarskog kralja. Srpska država je u vazalnom odnosu postojala još vek i po.

2. Vuk Branković je izdao kneza Lazara.

NETAČNO, istorijski je dokazano da je to verovanje ostalo u narodu, kao posledica verovanja da se Srbi uvek dele na borce za slobodu i izdajnike (iliti na dve Srbije).

3. Srbija je bila branik hrišćanstva u Evropi.

NETAČNO, despot Stefan Lazarević u bici na Nikopolju zadao je odlučujući udar velikoj hrišćanskoj vojsci u odsudnom momentu i tako suštinski uveo islam u Evropu.
4. Rusija je prijatelj koji će se uvek naći Srbima.

NETAČNO, to je zabluda koja je nastala u Prvom srpskom ustanku, kada je sve vreme ustanka u Srbiji bio izaslanik Rodofinkin i jedan ruski odred. Kada je postalo „gusto“ 1813. godine, Rusija napušta Srbiju. A u prethodna dva veka Beograd i Moskva su više vremena proveli u lošim nego u dobrim odnosima.
5. Timočka buna 1883. bila je ustanak naroda protiv represivne vlasti kralja Milana.

NETAČNO, to je bio otpor konzervativnih seljaka protiv modernizacije države.

6. Srbija je stvaranjem Kraljevine SHS (Jugoslavije) ostvarila svoj interes da svi Srbi žive pod jednim krovom.

NETAČNO, istorija je pokazala da su u pravu bili oni koji su tvrdili da je Srbija skupo plaćenu slobodu lako prodala za utopijsku ideju.
7. Kralj Aleksandar Karađorđević je bio diktator i tiranin (komunističko tumačenje) – kralj Aleksandar Karađorđević je bio herojski vojskovođa, oslobodilac i ujedinitelj (monarhističko tumačenje).

NETAČNO, iz njegove ličnosti svako je uzimao ono što mu odgovara; u stvarnosti bio je čovek sa mnogo mana i grešaka.

8. Pristupanjem Trojnom paktu knez Pavle je hteo da uvuče Jugoslaviju u Drugi svetski rat na strani Sila osovine, a 27-martovskim pučem Srbi odbranili nacionalni ponos.

NETAČNO, od Jugoslavije je tražena praktična neutralnost, da bi na kraju Srbi, potplaćeni od strane britanske službe, učešće u ratu platili sa 1,7 miliona života i uvođenjem komunizma.
9. Puč 27. marta organizovali komunisti.

NETAČNO, Komunisti nisu bili ni marginalni učesnik, jer su tada bili u savezu s Hitlerom. Izaslanik predsednika SAD, pukovnik Donovan, mnogo godina kasnije je rekao: „Srbi se ne mogu pozivati na 27. mart 1941, jer smo mi tu revoluciju kupili“.

10. Partizanske ofanzive u Drugom svetskom ratu bile su herojski podvizi NOB-a.

NETAČNO, u stvarnosti to su bile male vojne operacije koje nisu imale značajniji uticaj na tok rata, a dovodile su do velikih odmazdi jer su Nemci, osim na ostrvu Krit, još jedino u Srbiji imali pravilo 100 za jednog.

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Koje su najskuplje nekretnine u Srbiji i ko su njihovi vlasnici

Najskuplje nekretnine u Srbiji su definitivno vile na Dedinju i Senjaku za koje pojedini vlasnici traže čak devet miliona evra. Mnogo manji ali ipak milionski iznosi traže se i za raskošne kuće u centru Novog Sada ili na Palićkom jezeru. Skupi su i placevi uz autoput Beograd – Zagreb, od centra do aerodroma, gde ar košta i do 100.000 evra. Na ceni su, takođe, luksuzni stanovi sa garažama, bazenima, saunama, pa čak i helidromima na vrhu zgrade. Takav stan, koji se nalazi u najstrožem centru prestonice, prodaje se za 1,3 miliona evra.

Najskuplja nekretnina koju u Beogradu prodaje „AmbassadorM“, agencija za prodaju ekskluzivnih kuća, stanova i poslovnog prostora, jeste vila na Dedinju za koju vlasnik traži 9,3 miliona evra. To je vila od 2.000 kvadrata na 20 ari placa. U čuvenoj Užičkoj ulici na Dedinju prodaje se vila za 7,9 miliona evra i jedan plac od 66 ari za osam miliona evra.

Cene koje traže vlasnici možda nisu do kraja realne, ali ima milionskih prodaja u gradu. Poslednje gde je je „AmbassadorM“ učestvovao u prodaji kao konsultant bila je jedna kuća na Dedinju koja je prodata za šest miliona evra – kaže za „Blic“ Milan Pavlović, generalni menadžer ove agencije.

Ar placa 100.000 evra

Uz čuveno beogradsko brdo, astronomske cene postižu placevi u Novom Beogradu, koji je poslednjih godina najprivlačniji stranim investitorima i gde je trenutno otvoreno 13 velikih gradilišta. Na njima se uglavnom zidaju poslovne zgrade za izdavanje kancelarija, prave se „gradovi u gradu“, takozvani sitiji, u kojima ima i rezidencijalnih objekata.

Novi Beograd je privlačan investitorima zato što zemljište u tom delu grada nije opterećeno imovinsko-pravnim odnosima i zato što ga nije potrebno raseljavati. Cena ara uz autoput Beograd – Zagreb, u zavisnosti od toga da li je zemljište komunalno opremljeno, kreće se od 10.000 do čak 100.000 evra – kaže za „Blic“ Katarina Lazarević iz agencije „Alka“.

Heliodrom na zgradi

Onima koji mogu to da plate, najprivlačniji deo grada za stanovanje i dalje je sam centar. Na nekoliko lokacija u centralnim beogradskih opštinama, u blizini Kalemegdana, na Zvezdari, ili u gradskom delu Palilule, niču stambene zgrade koje svojim stanarima nude od portira i video nadzora, podzemnih garaža, bazena i sauna, liftova iz kojih izlazite pravo u stan, pa sve do heliodroma na vrhu zgrade. Cena kvadrata takvih stanova kreće se od 2.500 – koliko košta kvadrat u „Oazi“ na Zvezdari – do 4.500 evra – koliko će koštati kvadrat u budućoj zgradi preko puta glavnog ulaza na Kalemegdan.

Kod nas je trenutno najskuplji stan jedan apartman u dva nivoa, od 360 kvadrata i sa šest garaža, koji se nalazi u Dalmatinskoj ulici. Vlasnik traži 1,3 miliona evra. Zgrada ima svu opremu, a cena samo jednog garažnog mesta je 40.000 evra – kaže Milan Pavlović iz „AmbassadoraM“.

Balaševicev komšiluk

Pravi mali dvorac od 1.000 kvadrata, sa veštačkim jezerom u dvorištu kao posebnom atrakcijom, smešten na izlazu iz grada ka naselju Veternik, najskuplja je nekretnina na novosadskom tržištu. Za kupovinu ove vile, opremljene tako da sve odiše luksuzom, potrebno je 600.000 evra. Oko vile je ograda od kovanog gvožđa sa videofonom, u prizemlju je bazen sa saunom, španska keramika i đakuzi su u kupatilu, a kuhinja je u mermeru. Međutim, kako objašnjavaju u agencijama za nekretnine, status najskuplje kuće zaslužila je da ponese vila u Ulici Jovana Subotića, sagrađena u neposrednoj blizini porodične kuće Balaševića, ali nije na prodaju. Ova kuća prostire se na oko 2.000 kvadrata, privatno je vlasništvo čoveka koji je radio u inostranstvu i odiše luksuzom već spolja, a samo su retki imali mogućnost da privire u njenu unutrašnjost. Za nju, po procenama, moglo bi se tražiti i 800.000-850.000 evra.

Za ovakvim luksuzom ne zaostaje puno ni najskuplji stan u Novom Sadu, za koji će budući vlasnik morati da izdvoji 400.000 evra. Ovaj stan nalazi se u Pašićevoj ulici, u novogradnji. Površine je 300 kvadrata, u dve etaže.

Zgrada sa najskupljim kvadratom u gradu jeste objekat u blizini novosadskog „Spensa“, koji gradi „Aleksandar“. Svaka etaža ove zgrade čini poseban stan od blizu 150 kvadrata, a samo jedan kvadrat, i to još u izgradnji, naplaćuje se 1.600 evra.

Plac u Nišu 1,2 miliona evra

Saša Petrović iz niške agencije za nekretnine „Kuća Petrović“, kaže da neke parcele koje su na prometnom mestu u gradu koštaju i do milion evra.

Upravo prodajemo plac od 1,7 hektara u Duvaništu za 1,2 miliona evra. Tu je pogodno zemljište za gradnju veletrgovina ili prodavnica automobila – kaže Petrović.

Nedavno je jedna veća trgovina iz Beograda kupila dva stana u Obrenovićevoj, glavnoj niškoj ulici, gde je platila kvadratni metar astronomskih 2.400 evra, a prodato je ukupno oko 130 kvadrata za oba stana.

Najskuplje kuće se u Nišu mogu naći u „Nišprojektovom“ naselju ili popularnom „Beverli hilsu“. Tamo se cena kuća kreće do 250.000 evra.

Diskrecija obavezna

Dok su na internetu dostupni podaci o tome koliko je neka holivudska zvezda platila svoju vilu, u Srbiji se to ne smatra dobrim poslovnim ponašanjem.

Ljudi koji su pošteno zaradili svoj novac, naročito sportisti, ne žele da se zna koliko su miliona dali za neku kuću na Dedinju, pre svega iz bezbednosnih razloga – kaže Milan Pavlović. Upravo zato najskuplje kuće u Beogradu bilo je nemoguće slikati jer niko nije smeo da kaže gde se nalaze.

Zamkovi u bescenje

Zamkovi su, po mišljenju mnogih, potencijalno najskuplje nekretnine u Vojvodini. Ipak, pošto u većinu njih godinama nije ulagano, a i nalaze se van važnijih trasa i naselja, procenjuje se da bi, u ovom trenutku, mogli biti prodati samo u bescenje – od 150.000 do 300.000 evra.

Izvor: www.blic.co.yu

Vile i kuće naših muzičkih zvezda

Najveće muzičke zvijezde u Srbiji, kako to i dolikuje, vlasnici su i najvećih kuća. I dok su neke od njih i posle 15 godina karijere podstanari, najpametniji su ulagali u nekretnine, i to kakve! Press je istražio koje javne ličnosti su vlasnici najluksuznijih vila i, uz pomoć jedne agencije za nekretnine, procjenio njihove vrijednosti.

Pored beogradskih biznismena, najskuplje kuće u Beogradu poseduju zvijezde folk muzike.

VERA MATOVIĆ – 3 MILIONA EURA

Vlasnica trenutno najljepše i najskuplje vile na Dedinju je pjevačica narodne muzike Vera Matović. Pjevačica narodne muzike nedavno se preselila u prelijepu, predratnu vilu na Dedinju, u neposrednoj blizini groba Josipa Broza Tita. Vera je velelepnu kuću dugo mjerkala i, kako se priča, za nju je iskeširala čak tri miliona eura.

CECA RAŽNATOVIĆ – 2,5 MILIONA EURA

Folk diva vlasnica je luksuzne vile na Dedinju, koja se nalazi pored stadiona „Marakana“. Ceca je prošle godine kuću kompletno renovirala, što je dodatno povećalo cijenu ove luksuzne nekretnine. Ona je vlasnica i velelepne vile na Kipru u kojoj ljetuje s porodicom.

LEPA BRENA – 1,5 MILIONA EURA

Pjevačica sa porodicom živi u velelepnoj vili na Bežanijskoj kosi, a njihove prve komšije i vlasnici gotovo identičnih kuća su Dragan Kojić Keba i Saša Popović. Brenina vila pripada redu kuća koje se popularno nazivaju karingtonke. U dvorištu se nalaze nekoliko fontana i veliki bazen u kaskadama.

ZDRAVKO ČOLIĆ – 850.000 EURA

Čola je živeo u vili na Mačkovom kamenu, a prije dve godine, kad je taj kraj postao „komercijalan“ i prenaseljen, kupio je novu vilu sa bazenom u blizini Košutnjaka. Pjevač, koji se trudi da privatnost zadrži za sebe, kaže da svoj mir posle brojnih nastupa pronalazi u svojoj novoj kući.

SEKA ALEKSIĆ – 800.000 EURA

Seka se uskoro seli u svoju novu kuću u Staroj Pazovi, gde želi da se odmara daleko od gradske buke. Zato je, pored svojih 60 ari placa, kupila i placeve koji se graniče sa njenim. Sekina vila, sa pratećim objektima – garažama, teretanom i prostorijama za obezbjeđenje i ostalo pomoćno osoblje ima oko 650 kvadrata. Cijela kuća obložena je skupocenim granitom, a direktno iz dnevne pjevačica će moći da uđe u bazen od 100 kvadrata, sa električnim krovom. Zbog velike ljubavi prema čivavama, ona je jednu sobu namijenila svojim ljubimcima. Seka je, pored ove kuće, vlasnica nekoliko stanova u Beogradu i jednog u Beču.

ACO PEJOVIĆ – 750.000 EURA

Kuću na Bežanijskoj kosi poznati folker kupio je krajem prošle godine, a tek prije mjesec dana završio je njeno renoviranje i opremanje. Kuća, pored luksuznog namještaja, opremljena je najsavremenijom opremom za bezbjednost.

Izvor: Press

Kome država treba da vrati od 50 do 100 milijardi evra

U mom dvorištu je sahranjen Tito. U to dvorište i u otetu, nacionalizovanu zgradu mojih predaka, u Užičkoj 15, koju je za sebe prigrabio i Milošević, vlasti sada useljavaju policiju. Da vlast ima iskrenu nameru da vrati oduzetu imovinu, ne bi se istovremeno pozivala na skoro donošenje zakona o restituciji i tu zgradu pretvarala u reprezentativan smeštaj za policijske generale.

Takođe, ne bi izdavala nacionalizovano zemljište tajkunima na korišćenje u narednih pet, 20, pa i do 99 godina, i to dan nakon donošenja uredbe o ograničenju na zajam od 24 meseca, kaže Vladimir Lešić, predsednik Srpske lige za povraćaj imovine i potomak najbogatijih srpskih porodica Savčić i Acović.

Komentarišući najavu premijera Vojislava Koštunice da će do kraja njegovog mandata biti donet zakon o restituciji, te da će deo nacionalizovane imovine biti vraćen u naturalnom obliku, a deo na neki drugi način, „recimo u obveznicama“, Lešić kaže:

”Sve što je dala na korišćenje, država mora da vrati! Ne prihvatamo nikakve obveznice, niti novčanu nadoknadu. Pristajemo samo na naturalnu restituciju.”

Njegov pradeda Miloš Savčić bio je 11. na listi najbogatijih Evropljana. U njegovim fabrikama je, pre Drugog svetskog rata, radilo 50.000 ljudi. Tako je Lešić jedan od naslednika 14 nacionalizovanih poslovnih zgrada u krugu dvojke, zgrada u Knez Mihailovoj 1 i 3, zgrade „Eurosalona“, još desetina zgrada u centru Beograda i isto toliko vila na Dedinju, kao i fabrike „14. oktobar“ u Kruševcu, beočinske cementare, pet rudnika mrkog uglja u istočnoj Srbiji („Soko“, „Podvis“, „Tresibaba“, „Čitluk“ i „Jelašnica“). Posedovali su zemljište na Novom Beogradu na kome su podignuti blokovi 61, 62, 63, 67 i delovi blokova 40, 45, 70… Njegovi preci, članovi porodica Savčić-Acović, pored ogromne imovine u Srbiji, Crnoj Gori, Sloveniji i Makedoniji, bili su i vlasnici Rudnika lignita „Kosovo“. On je obuhvatao prostor površine 84 kilometra sa 14 kilometara.

Lešić, kao i ostali naslednici nacionalizovane imovine u Srbiji, tvrdi Srboljub Panić, pomoćnik direktora Republičke direkcije za imovinu, ne mogu da očekuju kompletnu kompenzaciju, jer država nije u stanju da obešteti sve na pravičan način.

Prema grubim procenama, maksimum 50 odsto, uključujući sve kategorije, moći će da se vrati u naturalnom obliku. Sve ostalo, gde god je izvršen pravni promet, nažalost, biće vraćeno kroz obeštećenja. Besmisleno je obećanje da ćemo sve odjednom vratiti, jer to jednostavno nije moguće. Novčana nadoknada obavljaće se u najboljem slučaju tokom narednih dvadeset godina od donošenja zakona o restituciji, a novac će biti isplaćivan iz budžeta. Znamo kako se budžet puni, iz poreskih i ostalih dažbina građana – kaže Panić, dodajući da je procena vrednosti oduzete imovine od 20 do 50 milijardi evra.

Slavenko Grgurović, predsednik Lige za zaštitu privatne svojine, i Lešić tvrde da vlasnici nacionalizovane imovine neće pristati da kroz budući zakon o restituciji 7,5 miliona stanovnika Srbije otplaćuje dugove svih onih koji su na vlasti već 63 godine i koji otimaju i preprodaju otetu tuđu imovinu.

Podeliće nam papire i primorati građane da narednih dvadeset godina otplaćuju dugove vlasti. Na to ne pristajemo, tražimo vlasništvo u naturalnom obliku – uporan je Grgurović.

Da vlast ima iskrenu nameru da vrati oduzetu imovinu njihovim vlasnicima ne bi, tvrde naši sagovornici, i dalje izdavala nacionalizovano zemljište.

Svih 27.000 hektara izdate zemlje u Vojvodini ima svoje stare vlasnike. Stoga, izjave da će biti donet zakon o restituciji do kraja njihovog mandata, samo su deo predizborne kampanje. Uticaj tajkuna, koji imaju para u visini našeg spoljnog duga, na Vladu, neosporan je. Ona ne može da radi bez njihovog znanja. Ona ne može da donosi zakone suprotne njihovim interesima. A zakon o restituciji je brana zadovoljenju njihovih ličnih interesa – zaključuje Grgurović.

Zakon će, tvrdi Panić, biti sigurno donet već na prvim sednicama nove vlade, ali biće nemoguće izvršiti momentalni povraćaj imovine. Panić objašnjava da je Milan Parivodić, ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom, naveo da je prema podacima Direkcije do sada podneto 70.367 zahteva građana za vraćanje nacionalizovane imovine. Ali, kako Panić tvrdi, ukupan broj može biti i dvostruko veći, jer jedan zahtev sadrži i do deset podnosilaca. Oni će morati da sačekaju možda i do dvadeset narednih godina za zadovoljenje pravde.

Prema podacima Direkcije, u Srbiji ima dvadesetak naslednika najkrupnije i najvrednije imovine. Detalji o njihovim imenima i vrednostima su poslovna tajna.

Uglavnom, činjenica je da su svi rudnici u Srbiji, a ima ih više od 200, 17.000 stanova, više od 500 vila širom Srbije, sva banjska izvorišta, mnogobrojni hoteli bili u privatnom vlasništvu. I, prema procenama nezavisnih stručnjaka, njihova vrednost nije kako tvrdi Direkcija maksimalno 50 milijardi evra, već je oko 100 milijardi evra.

Tanja Nikolić Đaković

I DS će morati da vrati vilu

Demokratska stranka će nakon usvajanja zakona o denacionalizaciji najverovatnije biti prinuđena da stranačko sedište iz Krunske ulice preseli u neki drugi deo grada kako bi se u vilu u vračarskom diplomatskom naselju uselili naslednici predratnog vlasnika kuće Dobrivoja Božića, poznatijeg kao Boža Kočnica. Advokat Božićevih sinova Dragana, Denija i Roberta, Vidosav Vidaković kaže za „Blic“ da je u ime naslednika među prvima Direkciji za imovinu predao zahtev za registraciju oduzete imovine.

Komunisti su Božiću kuću konfiskovali odmah posle rata, a on je napustio zemlju i otišao u Kanadu. Osim kuće u Krunskoj, njegovi sinovi koji žive u Kanadi i SAD od Srbije traže da im vrati i stambenu zgradu u Ulici Svetozara Markovića u Beogradu – kaže Vidaković i ističe da braća Božić, ukoliko im se imovina vrati, nameravaju da se usele u vilu u Krunskoj ulici, koja je pre rata bila poznata kao Ulica kneginje Perside.Nekadašnja porodična kuća Božića ima 477 kvadratnih metara, a osim DS, u prizemlju kući smešten je i restoran. Dobrivoje Božić, izumitelj kočnice za lokomotive, kuću je kupio 1939. godine.
I. C. Izvor: Blic

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Vladimir Ilić, direktor Poreske uprave Republike Srbije

Po novom pravilniku oporezovaćemo sve koji za imovinu koju poseduju nemaju pokriće u ostvarenim prihodima, a odnosiće se na period od 1. januara 2003. godine. Pravilnik o unakrsnoj proceni će u toku naredne nedelje, nadam se, ugledati svetlost dana. Stupiće na snagu osam dana po objavljivanju u „Službenom listu“, a prve slučajeve ćemo početi da radimo već za par nedelja. Unakrsna procena jedini je način da se pojedincima postavi pitanje: „Ako ste u poslednjih pet godina prijavili prihod od 100.000 evra, a vaša imovina vredi 10 miliona evra, kako ste to stekli“, kaže u razgovoru sa urednicima i novinarima „Blica“ Vladimir Ilić, direktor Poreske uprave.

Koliko će unazad morati da se dokazuje poreklo imovine?

Reper je 1. januar 2003. godine kada je uveden Zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji. Članom 186 tog zakona pozvani su građani koji poseduju imovinu preko 20 miliona dinara, tadašnjih 300.000 evra, da tu imovinu prijave.
Limit od 300.000 evra postavljen je kao neki standard, suma koju je čovek za života mogao da zaradi iz redovnih primanja. A to su kuća ili stan, vikendica, auto, nešto para u banci, sve zajedno 200.000-250.000 evra. I to nije problem za Poresku upravu. U fokusu su bogatstva koja višestruko prevazilaze taj iznos.

I 2003. se pričalo o unakrsnoj proveri. Šta sad novo donosi taj pravilnik?
Zakon jeste dao mogućnost da bude unakrsnih procena, ali ih nije bilo. Do sada nije urađen pravilnik o njegovoj primeni. Verovatno je bilo prioritetnijih stvari, fiskalne kase, PDV, itd.
Ali šta će vam pravilnik, ako vam i postojeći zakon omogućava da vršite provere?
Pravilnik bliže uređuje kriterijume za sprovođenje unakrsne procene i vrlo jasno definiše postupak i način utvrđivanja poreske osnovice za oporezivanje bogatstava. Pravilnik daje adekvatan tretman povezanim licima, rodbinskim vezama. Sve je obuhvaćeno.
Zašto ste osnovicu za oporezivanje dohotka u 2006. snizili na 900 evra mesečno?
Znači li to da ćete juriti girice i papaline, dok će somovi kapitalci opet ostati van domašaja?
U Srbiji možda tri odsto građana zarađuje 900 evra. To je jako dobra plata.
Ne kažem da nije dobra plata. Ali zar je to bogatstvo koje treba oporezovati?
Ti ljudi neće biti podvrgnuti unakrsnim procenama, već će samo na kraju godine platiti porez na dohodak građana i to samo na iznos preko tih 900 evra. A to je možda 15.000 dinara na godišnjem nivou.
Malo li je? Utisak je da kažnjavate ljude koji samo pristojno zarađuju.
Prihod od godišnjeg poreza na dohodak građana je milijardu dinara. Snižavanjem osnovice budžet će prihodovati stotinak miliona dinara više, što je zanemarljivo.

Ako imamo zakon koji se tri godine ne primenjuje, šta nam garantuje da i pravilnik ne doživi istu sudbinu? Šta ćete konkretno preduzeti?
Sve ćemo pohapsiti! (smeh) Šalim se. Pa, oporezovaćemo sve oni koji ne budu mogli da dokažu da za imovinu koju poseduju imaju pokriće u ostvarenim prihodima.
Koliko takvih ljudi ima?
Moja gruba procena je da se radi o 15.000 do 20.000 ljudi koji poseduju imovinu preko 300.000 evra. To su sportisti, estrada, političari i, normalno, biznismeni.
Zašto je utaja poreza u porastu?
Nije tačno.
Ali to govore vaši podaci.
Ove godine smo bitno povećali broj otkrivenih utaja i insistiramo da se o tome javno govori. Radi se o ogromnim ciframa. Mi podnosimo krivične prijave, ali se gotovo ništa ne dešava. Pre nekoliko nedelja smo imali prvi put bezuslovnu zatvorsku kaznu od 4,5 godina za utaju poreza. Zato i želimo da te ljude stavimo na stub srama i da ukažemo pravosuđu da te slučajeve najozbiljnije procesuiraju. Utaja poreza je veliko društveno zlo, daleko veće od pljačke banaka i krađe automobila. Jer te pare su definitivno izgubljene za budžet i mi tu više ništa ne možemo.
Kolike su te pare?
Nema pouzdane procene, ali iskustva iz zemalja u tranziciji govore da se je reč o sumi od pet do 10 odsto budžeta. Ako je bužet 400 milijardi dinara, onda je to oko 20 milijardi ili oko 250 miliona evra. Otprilike jedan agrarni budžet se izgubi utajom poreza. Toliko para ne može da se zaradi ni u jednoj drugoj vrsti kriminala.
Od poznatih krivičnu prijavu ste podneli jedino protiv Karića.

Nije tačno, ima ih još.
Da ih ima, vi biste to objavili.
Bez dokaza ništa ne može da se objavi. Iza ovih imena, koja možda nisu poznata, često stoje oni krupni igrači, ali se oni nigde ne pojavljuju. Teško je to dokazati jer ključnih igrača nema ni kao osnivača ni kao povezanih lica. Ni Karićevih potpisa nigde nije bilo, niti je bio ovlašćeno lice niti u jednoj od onih kompanija. A svi smo znali da on njima upravlja. Ali na sud se izlazi samo sa činjenicama.
Nije. A ko je, osim novinara, trebalo da se raspita?
Pa mogla je i Poreska uprava.
Pa što niste?
Eh, pa to možete da me pitate za hiljadu stvari u Srbiji. Ja se nisam time bavio, ali, eto, može to i da se proveri.

Šta je sa tužbom protiv Bogoljuba Karića?

To pitajte tužilaštvo.

Zovu li vas političari?

Najviše sam imao poziva vezanih za fiskalne kase. Svi mi imamo neke omiljene restorane ili restorane koje drže naši prijatelji i to su bile intervencije tog tipa. Ali ja nikad nisam popustio. Restorani su zatvarani svima gde je za to bilo osnova.
A je li bilo pretnji?

Imao sam u par navrata. Jednu sam pretnju prijavio MUP-u. Ali ja se ne plašim od onih koji prete, već od onih koji mi ne prete.

A šta je sa korupcijom u Poreskoj upravi?

Ja sam ojačao grupu za unutrašnju kontrolu koja ima pune ruke posla. Za dve godine od kada sam direktor pokrenuto je preko 300 disciplinskih postupaka, a 15 ljudi je dobilo otkaz. Najćešće zbog izadavanja poreskih uverenja da neko ne
duguje porez, a on duguje.

Da li za primenu pravilnika već imate spisak sumnjivih?
To su svi oni koji imaju imovinu preko milion evra. Ja mislim da takvih ima preko 10.000. Ali ne treba očekivati ništa spektakularno. Važno je da se izvede nekoliko čistih slučajeva koji će doživeti sudski epilog za primer drugima. Jer naplata poreza nije dovoljna satisfakcija. Potrebna je i krivična odgovornost.

Antrfile : Nemam para za letovanje

Da li ste vi prijavili imovinu?
Jesam. Prijavio sam stan u Beogradu i jednu nezavršenu vikendicu na Srebrnom jezeru, automobil nemam. Stan sam kupio na kredit i mesečna rata mi je 400 evra. I narednih 20 godina neka mi je bog u pomoći.
Koja je vaša omiljena kafana?
Slabo idem u kafane. U slobodno vreme šetam sa prijateljima po Adi, a skoro svakog vikenda idem u Požarevac i do Srebrnog jezera.
Imate li obezbeđenje?
Nemam.
Jedan od vaših prethodnika nije želeo ni da se slika za novine.
Treba razbiti famu oko institucija i ljudi koji ih vode. Običan sam čovek i delim iste probleme kao i većina ljudi. Isto se žalim na malu platu. Ponekad se pitam odakle ljudima novac za skupa letovanja i luksuzne automobile. Nije mali broj onih koji to mogu sebi da priušte. Ja ne mogu ove godine da idem na letovanje niti imam novca da ćerkama platim da idu. Rekao sam im neka idu do Požarevca kod bake.

Koliko je država zaradila od Cecinog koncerta?
Uvedena je praksa da uz najavu svakog većeg koncerta mi idemo kod organizatora, tražimo na uvid ugovore i račune i tražimo da se obračuna i plate porezi. Što se tiče Cecinog koncerta, kontrola obračuna poreza je u toku.

Izvor informacija: http://www.transparentnost.org.yu

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

TREBAJU NAM STVARAOCI NOVE VREDNOSTI, A NE PARAZITI KOJI SVE RASPRODAŠE

Ustanak! Bez buke, bez galame, bez prazne priče.Ustanak u tišini. Mimohod kraj umrlog režima. Poslednji pozdrav promašenom političkom sistemu.

Ustanite i odšetajte na ustanak.

Britanski istoričar Nail Ferguson odavno je govorio o neizbežnom – dobu ustanaka. Ali je, takođe, rekao da je teško predvideti nepredvidivo. Proučavajući ustanke u XX veku, on je zaključio da samo tri faktora omogućavaju manje ili više predvidljivo vreme i mesto izbijanja sukoba:

-etnička dezintegracija,

–ekstremna ekonomska kriza i

-opadanje imperija.

Međutim, uprkos predvidljivosti izbijanja sukoba, ne može se nikada pouzdano reći kada će se to zaista i dogoditi. Recimo, Ferguson ukazuje da je samo nekoliko ljudi pre 1914. predvidelo tragediju koja je nailazila.

Dodaću, takvih primera ima dosta u savremenoj istoriji. Tako je istraživanje sociologa u Bukureštu mesec dana pre revolucije pokazivalo da će bračni par Čaušesku vladati još dosta dugo.

Ni ovu veliku ekonomsku krizu mnogi naši savremenici nisu predvideli. Mali broj svetskih stručnjaka je uspeo, uprkos naučno-tehničkim metodama i kompjuterskoj opremljenosti, da predvide dolazak jedne ovakve globalne krize. O našim kvazistručnjacima i ekspertima ne vredi trošiti reči. Na svojoj koži sam osetio svu njihovu zavist,primitivizam i isključivost.

Nakon petooktobarskog preokreta, kada su mladi, plaćeni opozicionari direktno sa ulica, sve uz pratnju naoružanih kriminalaca, upadali u institucije sistema i osvajali lično vlast samo za sebe, kada su pravili staljinističke krizne štabove i reketirali preplašene tajkune i visoke političke predstavnike bivšeg režima, ustao sam javno protiv takvog divljačkog otimanja vlasti. Time sam se opasno zamerio neoliberalnim skojevcima. A kada sam u februaru 2001. napustio taj nametnuti i štetan koncept reformi, došao sam pod medijski udar tržišnih talibana. Tada sam tvrdio, dobro poznavajući tu bratiju plaćenih opozicionih eksperata, jer je većina njih bila na mom platnom spisku, da su apsolutne neznalice, da nemaju radnog iskustva u privredi, da nisu sposobni da vode trafiku, a ne privredne sisteme jedne urušene države i da će se sve to završiti tragično po Srbiju,njene građane i našu privredu.

Nažalost, sva moja predviđanja su se ostvarila. Kao što su se ostvarila i predviđanja iz 1991. da će prevaranti sa Vol Strita da unište finansije sveta i da će SAD postati imperija u rastrojstvu. Danas je svakom građaninu jasno da smo upali u veliku nevolju. Danas je i ugledni profesor Mlađan Kovačević, jedan od retkih ekonomskih autoriteta u ovoj zemlji, zajedno sa profesorom Jovanom Rankovićem, javno izneo ono što ja već devetu godinu tvrdim da je ekipa eksperata Labus, Dinkić, Vlahović, Pitić, Đelić i Milosavljević opasna po privredu Srbije, jer donose važne ekonomske odluke o budućnosti privrede, ali oni o privredi ništa ne znaju, pošto nikada u privredi nisu ni radili. Ovoj bratiji malograđanskih neznalica i ostrašćenih tržišnih talibana treba dodati i sadašnjeg guvernera Jelašića, koji je eksponent finansijske oligarhije stranih banaka u Srbiji.

Nismo mogli od ovakvih eksperata, koji su kao poslušni činovnici MMF i SB ispunjavali preuzete zadatke, da očekujemo da će oni predvideti nastanak ekonomske krize. Kolika je njihova ograničenost i neznanje najbolje govori činjenica da su više od godinu dana tvrdili, od kada je u SAD došlo do sloma hipotekarnog tržišta,tako da se taj slom proširio na čitav svet, da nikakvog sloma nema, da je Srbija van tih dešavanja i da građani Srbije mogu – mirno da spavaju. A kada se kriza počela da zahuktava u svetu i kada je zahvatila i finansijski sistem sveta, komesari neoliberalizma su tvrdili da je kriza velika šansa za Srbiju.

I sada smo tu gde jesmo.

Srbija je bankrotirala, ali niko to ne sme da otvoreno kaže. Otvoreno sam prvi zatražio da se proglasi bankrot i da se uvedu vanredne ekonomske mere u privredu.Izneo sam i plan bankrota. Vidim da mnogi građani to podržavaju. Bankrot je neizbežan. Trebamo što pre da podvučemo crtu i napravimo istorijski popis stanja. Nakon toga, mora se napraviti strategija izlaska iz bankrotstva. Predložio sam kako to treba da izgleda. Imamo rešenja. Nije tačno da je sve bezizlazno i da nema rešenja. Nije tačno da nemamo domaće pameti koja zna šta treba da se radi. Ne trebaju nam kvazieksperti iz MMF da kažu šta treba da radimo, jer su nas oni uveli u ovu agoniju.

Pa, gde je onda problem?

Glavni problem je ponovo u – politici. Glavni problem su današnji političari koji su,kao na Koraksovoj karikaturi, nojevski zabili glave u ladice svojih fioka. Oni nemaju nikakve istorijske odgovornosti prema svojoj državi i svome narodu. Oni danas guše Srbiju i vraćaju je vekovima unazad. Zašto? Samo zbog toga što se plaše bilo kakvih političkih promena, jer su toliko zla naneli ovom narodu i toliko su se nakrali za ovih osam godina, da bi oni sada najrađe sve napustili samo da nekako sačuvaju opljačkani kapital. Napustili bi oni sve državne funkcije odmah samo da im neko garantuje da neće biti zatvarani i da im se neće konfiskovati opljačkana imovina. Ali, ko će im to garantovati? Narod je očajan i besan. Ovo je Srbija i bavljenje politikom u Srbiji je opasan posao. Ako pogledamo sve sudbine političara od početka višepartijskog sistema, onda je jasno da i ovi današnji mekušci na vlasti neće dobro proći. I zbog toga su opasni. Sebe su doveli u bezizlaznu poziciju. Upali su u Miloševićevu političku zamku. Očajni su jer nemaju izbora i na sve će biti spremni. Oni dobro znaju da ne mogu da opstanu van politike i zbog toga se panično i grozničavo drže zajedno.

Šta da se radi?

Ako sve ovo znamo, onda je jako opasno ovo što se sada dešava u jednom delu javnosti. Naime, oni koji su sve do nedavno podržavali tržišne talibane, koji su ih dizali u nebesa, učestvovali u njihovim ekspertskim pljačkama, koji su uzimali novac od tajkuna, koji su profitirali u tranziciji i koji su izbačeni iz finansijskih kombinacija, ti danas, naslađujući se što su na vreme izbačeni sa broda koji tone, pozivaju narod na ustanak. Pozivaju narod da govnjavim motkama reše sve nagomilane probleme u društvu.

To je opasna i podla igra. Istorijski je neodgovorno sada prizivati obračune motkama jer to može da dovede do haosa u zemlji. Koga napadate govnjavim motkama? Režim. Šta će oni da urade? Izvešće interventne policijske jedinice na ulice. Neće metiljavi i nesposobni pripadnici režima da dobiju govnjive motke po leđima, jer se zato motke i nose, nego će one pasti po leđima naših momaka u interventnoj brigadi koji imaju platu od 31.000 dinara, koji su podstanari, koji školuju decu ili treba da se ožene i koji ništa nemaju sa tim političkim skotovima na vlasti, jer i oni o njima misle isto ono što misle i oni koji nose usrane motke.

Taj sukob usranim motkama na ulici bi, zapravo, bio opasan sukob dve iste sirotinje koje su namerno gurnute jedna na drugu, kako bi se režim zaštitio da ne plati cenu svojih istorijskih promašaja.

Usrane motke – ne!

Isto sam ovako pisao u junu 2000. godine na protesnom mitingu na Trgu kada je Đinđić, očajan što se skupilo nas jedva tri hiljade, dok je on očekivao stotine hiljada demonstranata, zanet svojim zapaljivim govorom pozvao na obračun sa policijom. To je bila velika greška izgovorena iz političke nemoći i ostrašćenosti, ali to se, na svu sreću, nije ponovilo u petooktobarskoj kontrarevoluciji i zato je sve prošlo kako je prošlo.

Govnjive motke – ne!

Moramo izbeći svaki oblik sukoba, jer to je poslednje što nedobronamerni žele da se desi u Srbiji. Oni sanjaju da izbiju građanski nemiri u Srbiji i da se tako ova krvava balkanska tragedija završi. To se nikako ne sme desiti. Zato, građani Srbije, pamet u glavu. Teško istorijsko breme nas pritiska i mi ne smemo dozvoliti da napravimo istorijsku grešku koja će dovesti do prolivanja krvi. Usrane motke vode u krvave obračune sa nesagledivim krajem i sa dugoročnim posledicama po Srbiju.

Govnjive motke – nikako!

Šta onda treba da radimo?

Sve je, gospodo građani, kristalno jasno.

Neoliberalni režim je sam sebe urušio. On više ne može da opstane ne samo u Srbiji, nego u čitavom svetu. Treba razumeti istorijske tokove. Kapitalizam ne propada, on samo menja košuljicu. Kapitalizam traži neku novu formu. I to je novi istorijski proces koji nastaje. Neoliberalni režim u Srbiji je poslednji tržišno talibanski režim u svetu i on prirodno, sam od sebe, nestaje.Taj neoliberalni režim i svi njegove talibani nemaju istorijsku perspektivu. Oni su istorijska prošlost. Potrebno im je samo malo pomoći da sami shvate da moraju da siđu sa istorijske pozornice i da ih građani više neće.

Kako to izvesti ?

Ne usranim i govnjivim motkama. To je opasno izazivanje sukoba. A opasni sukobi nam više nisu potrebni.

Šta nam treba?

Pozivam na mirne, Gandijevske demonstracije. Pozivam građane Srbije, opljačkane, siromašne, prevarene, izmanipulisane, nezaposlene, bolesne i sve one koji loše žive u Srbiji da mirno izađu na ulice svojih gradova i da dostojanstveno jedan propali režim ispratimo u istoriju. To treba da urade građani Srbije. Bez obzira koje ste nacije, vere, pola, obrazovanja i struke, potrebno je na jedan dan da svi prekinemo svoje dnevne obaveze i da izađemo na ulice i prekinemo ovu agoniju. Nije potrebno da građani dođu u Beograd, jer će Beograđani izaći na ulice svoga grada jer i njima je, uprkos beogradizaciji, teško da prežive krizu. Svako će izaći u svom gradu i tražiće smenu režima.

Nema sukoba, nema usranih motki. Neka jedan usrani režim padne mirnim masovnim demonstracijama građana. Ne treba niko ništa da govori. Ne trebaju nam političari koji nas obmanjuju dve decenije. Ne treba nam Kurta da napada Murtu. Ne trebaju nam oni koji su već bili na vlasti. Oni koji su sve ostvarili kroz politiku. Oni koji sanjaju da preotmu vlast da bi isto radili.

Ne treba nam nova prevara.

Ne trebaju nam isti političari.

Treba nam nova politička ideja i novi ljudi. Treba nam nova nacionalna strategija. Treba nam moralni i ekonomski preporod nacije i države. Ponudio sam Program za spas Srbije, neka moje kolege iz zemlje i rasejanja ponude svoje programe. Neka se održi javna utakmica svih novih programa, novih ideja i novih ljudi. Neka građani Srbije slušaju sukobe mišljenja pametnih i iskusnih stručnjaka. Umesto sukoba na ulicama sirotinje između sebe, treba nam na RTS sukob ideja novih ljudi.

Imamo li te nove ljude?

Ima ljudi. Ima novih ideja. Ima pametnog sveta i u Srbiji i rasejanju. Nije sve propalo i umrlo u Srbiji. Ima čestitih i poštenih ljudi, samo im treba otvoriti medije da građani Srbije čuju i vide te nove ljude. Ima pametnog sveta u rasejanju.Oni hoće da se vrate i da učestvuju u preporodu Srbije. Ima čestitih ljudi i u Crkvi, Univerzitetu, SANU, političkim strankama, nevladinim organizacijama, udruženjima i pokretima. Ima čestitog i radnog sveta koji hoće nešto da uradi samo se još uvek nečega plaši.

Ne plašite se, gospodo građani! Uzmite sudbinu u svoje ruke!

Mirno i dostojanstveno izađite na ulice. Tražimo smenu režima i vladu nacionalnog spasa.Tražimo otvaranje medija za nove ideje i nove ljude. Tražimo slobodnu utakmicu, umesto govnjivih motki. Tražimo operativne programe izlaska iz krize,umesto praznih političkih govora.Tražimo nacionalnu strategiju, umesto vatrenih obećanja političara.Tražimo poštenje,rad,znaje,odgovornost i otvorenost,umesto partijskih kalkulacija i koalicija. Tražimo da se elita žrtvuje za svoje ideale, umesto da otimaju od sve siromašnijih građana. Tražimo da elita založi svoju imovinu, kao garanciju za uspeh programa, umesto da se političari kockaju našim sudbinama.

Znanje i poštenje nam treba, a ne usrane motke!

Rad i disciplina, a ne govnjive motke!

Stvaraoci nove vrednosti, a ne paraziti koji sve rasprodaše.

Treba nam elita koja će nas povući napred, a ne politički kalkulanti koji nas vraćaju u feudalizam.

Izlaz postoji. Rešenja postoje. Ljudi postoje.

Kapacitete Srbija ima.

Pa, gde je problem?

Samo u političkom sistemu. Pa, promenimo politički sistem napravimo novi politički sistem.

Pozivam građane Srbije na – ustanak! Miran, Gandijevski ustanak protiv sadašnjeg političkog sistema.

Takav ustanak nam treba. Svi uslovi su se stvorili za taj ustanak. Nemojte da se plašite. Nema razloga. Potrebno je samo nekoliko miliona siromašnih građana Srbije u isto vreme da izađu na ulicu i da oduvaju prevaziđeni neoliberalni režim. Dovoljno je samo da se u isto vreme svi okupimo i da jedan sat prošetamo ulicama naših gradova i tog režima neće biti. On je već ionako pukao, potrebno je samo da ga građani oduvaju sa političke scene.

Izađite na ulice i mirno protestujte. Ustanite na ustanak! Uranite! Povedite svoju decu jer njihovu budućnost rešavamo. Ako smo mi sve ovo ponižavanje preživeli, ne moraju naša pokolenja da prolazi kroz iste nevolje.

Ustanak! Bez buke, bez galame, bez prazne priče.Ustanak u tišini. Mimohod kraj umrlog režima. Poslednji pozdrav promašenom političkom sistemu.

Ustanite i odšetajte na ustanak.

A onda počinjemo.

ekonomista Branko Dragaš

izvor: Magazin tabloid – list protiv mafije

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

<!––>

Revizija budžeta otkrila nezakonito trošenje novca poreskih obveznika

Izveštaj otkriva nepravilnosti u korišćenju državnih para – nabavka benzina bez ugovora, „naduvane” prekovremene sate, milijarde nepovratnih pozajmica i milionske nabavke bez zaključenih ugovora…

Radoslav Sretenović predaje izveštaj predsednici Skupštini Srbije Slavici Đukić-Dejanović.

ZLOUPOTREBE U REPUBLIČKOJ DIREKCIJI ZA IMOVINU

Gotovo svi zaposleni u Republičkoj direkciji za imovinu, njih oko 80, radili su prošle godine prekovremeno svakog meseca i uknjižili ukupno 22.352 sata mimo redovnog posla. To je poreske obveznike koštalo 7.972.000 dinara. Šta su radili, kada i po čijem nalogu, to ni državni revizori nisu mogli da ustanove.

Možda su danonoćno čuvali državnu imovinu, bio je prvi šaljivi komentar novinara nakon objavljivanja tih podataka.

Međutim, to zasigurno nije izvor tolikih prekovremenih sati. Jer, i revizori su potvrdili problem o kome se godinama govori u javnosti: da Republička direkcija za imovinu nema centralni registar, potpunu i ažurnu evidenciju o stanju državne imovine. Istina, ne samo svojom krivicom, već i zbog toga što oni koji tu imovinu koriste ne dostavljaju zakonom propisane podatke.

Ovo je samo jedan i za razumevanje običnom svetu jednostavan primer, od mnogo slučajeva nezakonitog trošenja budžetskih sredstava evidentiranih na 160 stranica prvog izveštaja o finansijskoj reviziji budžeta za 2008. godinu, koji je juče Radoslav Sretenović, predsednik Saveta državne revizorske institucije, predao predsednici parlamenta Slavici Đukić-Dejanović i predstavio javnosti Srbije. Iako nekompletan (18 budžetskih korisnika i tek 27 odsto budžetskih sredstva), zbog ograničenih kapaciteta Državne revizorske institucije, izveštaj je, već na prvi pogled, dovoljan dokaz da sumnje javnosti da se novac poreskih obveznika ne koristi zakonito nisu bile neosnovane. A revizijom prošlogodišnjeg budžeta otkriveni su mnogi nedostaci: počev od računovodstvenog sistema, posebno u vođenju glavne knjige trezora, pa sve do kratkoročnih budžetskih obaveza i potraživanja.

Jedan od razloga, kako je konstatovao generalni državni revizor, sasvim sigurno je nepostojanje i nefunkcionisanje interne kontrole i interne revizije u većini kontrolisanih ministarstava.

ZLOUPOTREBE U UPRAVI ZA ZAJEDNIČKE POSLOVE REPUBLIČKIH ORGANA

Da je bilo kontrole, možda Uprava za zajedničke poslove republičkih organa ne bi, bez sprovedenog postupka javne nabavke i bez zaključenog ugovora kupila od „NIS-Jugopetrola” bonove za gorivo vredne čak 110.000.000 dinara. Istina, nije jedina.

ZLOUPOTREBE U MINISTARSTVU ZA RAD I SOCIJALNA PITANJA

O zakon o javnim nabavkama ogrešilo se i Ministarstvo za rad i socijalna pitanja koje je sa preduzećem „Informatika”, suprotno zakonu, još 2004. sklopilo ugovor o održavanju računarske opreme vredan 2.784.000 dinara (58.000 puta 48 meseci) i po istom ugovoru prošle godine nabavljalo rezervne delove i potrošni materijal, tako da je sa računa tog ministarstva na račun pomenute firme u 2008. godini uplaćeno 1.905.000 dinara.

ZLOUPOTREBE U MINISTARSTVU ZDRAVLJA

Zakon o javnim nabavkama je kršilo i Ministarstvo zdravlja…

Revizori su kontrolom isplate po osnovu ugovora o delu zaključenim sa fizičkim licima utvrdili da su generalno ugovori zaključivani sa osobama sa kojima to nije bilo moguće i za obavljanje poslova za koje to nije bilo po zakonu (poslovi iz delokruga samog ministarstva). I, na kraju, nisu dostavljani izveštaji kao dokaz da su ti poslovi stvarno izvršeni.

ZLOUPOTREBE U MINISTARSTVU EKONOMIJE I REGIONALNOG RAZVOJA

Kao primer navedeno jeMinistarstvo ekonomije i regionalnog razvoja, koje je tako prekršilo čak tri zakona: o radu, državnim službenicima i ministarstvima.

ZLOUPOTREBE U VEZI INFORMISANJA JAVNOSTI

A kako je država o svojim aktivnostima informisala javnost? Kršeći zakon, generalno bez kompletne dokumentacije na osnovu koje bi se pravdale isplate, tako da je i revizorima ostala nepoznanica da li je usluga koja je plaćena i stvarno izvršena.

NEZAKONITO VOĐENJE POSLOVNIH KNJIGA

Međutim, od pojedinačnih primera kršenja zakona, veći je problem to što računovodstveni sistem države, sudeći po navedenom izveštaju,ne funkcioniše kako valja. Glavna knjiga trezora se ne vodi u skladu sa zakonom, koji predviđa da se u njoj evidentira svaki promet na računima, i ne sadrži podatke o prihodima i rashodima iz ostalih izvora indirektnih korisnikabudžeta. Podaci u obrascima koji čine završni račun nisu sveobuhvatni i međusobno uporedivi jer ne sadrže sva stanja i promete na imovini, potraživanjima, obavezama, izvorimafinansiranja, rashodima, izdacima, prihodima i primanjima,  jedan je od revizorskih nalaza.

Uprkos manjkavostima računovodstvenog sistema, više je nego očigledno da je država pozajmljivala budžetski novac, koji nije vraćen niti je iko nešto preduzeo da se ta potraživanja naplate.

NEZAKONITE BUDŽETSKE POZAJMICE

Nijedna pozajmica isplaćena  iz budžeta i budžetske rezerve nije vraćena u rokovima predviđenim vladinim zaključkom, ali ni kasnije, ni do kraja 2008. godine. Neke su date i pre deset i više godina. A reč je o13.503.458.000 dinara.Ova potraživanja za isplaćene pozajmice nisu usaglašena sa dužnicima, niti supreduzete mere za njihovu naplatu. Isti slučaj je i sa pozajmicama iz sredstava privatizacije u 2005. i 2006.godini, u ukupnom iznosu od 14.969.185.000 dinara. Ono što je još gore, iako ranije date pozajmice nisu vraćane, istim dužnicima u međuvremenu su odobravane i isplaćivane i nove, konstatovali su revizori.

NEZAKONITE ISPLATE PO OSNOVU GARANCIJA

Država se nemarno odnosila i kad je reč o novcu po izdatim garancijama. U 2008. godini izdate su četiri garancije u ukupnom iznosu od 182.000.000 evra, odnosno 15.106.000.000 dinara. Iz budžeta je po osnovu izdatih garancija isplaćeno ukupno 4.591.116.000 dinara (2.797.831.000 dinara na ime otplate glavnice i 1.793.285.000dinara na ime kamate). Međutim, revizijom je utvrđeno da regresni zahtevi direktnim dužnicima po kreditima, čiji dug je izmirila Republika, nisu ispostavljeni, niti se preduzimaju zakonom predviđene mere za naplatu tih potraživanja. Regresni zahtevi nisu ispostavljeni ni za 2007. godinu.

NEZAKONITA ZADUŽIVANJA ZA POKRIĆE BUDŽETSKOG DEFICITA

Zakon je prošle godine kršen i prilikom zaduživanja radi pokrića budžetskog deficita.

Kratkoročne obaveze koje iznose 36.369.255.000 dinara, najvećem delom se odnose na obaveze po osnovu pozajmica sa konsolidovanog računa trezora Republike, radi obezbeđivanja sredstava za finansiranje deficita tekuće likvidnosti budžeta Republike za 2008. godinu.

Dozvoljeni iznos pozajmice sa konsolidovanog računa, koji po propisima iznosi 60 odsto dnevnog stanja salda prethodnog dana, prekoračen je u dva slučaja: 30. decembra 2008. godine za 12.165.215.000 dinara i narednog dana za 2.767.240.000 dinara.

Pozajmljena sredstva nepropisno su vraćana u rokovima dužim od 30 dana, a 35.000.000.000 dinara nije vraćeno do kraja budžetske 2008. godine, što je suprotno odredbama pravilnika i zakona o javnom dugu.Dug za finansiranje deficita tekuće likvidnosti budžeta na kraju godine premašio je dozvoljeni nivo po Zakonu o javnom dugu (pet odsto ukupno ostvarenih prihoda u prethodnoj budžetskoj godini) za 5.014.317.000 dinara, konstatovano je između ostalog u prvom izveštaju o reviziji budžeta.

Izvor informacija: Vesna Jeličić, Politika 28/11/2009

SAOPŠTENJE SRPSKE RADIKALNE STRANKE

Radikali su pozvali državnog revizora da u narednom periodu izvrši temeljnu kontrolu svih budžetskih korisnika i da, „ne štedeći hartiju i mastilo“, podnese krivične prijave protiv svih državnih funkcionera-odgovornih za zloupotrebe budžetskog novca.

„Srbija je prvu reviziju, i to samo jednog budžeta, dobila tek posle devet godina organizovane i sistematske pljačke države i to na kontrolisanom uzorku od svega 27 odsto celokupne strukture budžeta“, ukazano je u saopštenju Srpske radikalne stranke.

SRS smatra da je „režim Borisa Tadića, namerno opstruisao rad Državne revizorske institucije, kako bi javnost punih devet godina bila uskraćena za obelodanjivanje istine o tome kako su nenamenski trošena novčana sredstva poreskih obveznika“.

I pored stalnog isticanja navodne transparentnosti u vršenju vlasti, evidentno je da postoje nelegalni tokovi odliva novca iz državne kase, što ima za posledicu izuzetno težak socijalno-ekonomski položaj ogromnog broja građana Srbije-potpuno osiromašenih i bez mogućnosti zapošljavanja, navedeno je u saopštenju Srpske radikalne stranke.

Izvor informacije: http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/9/Srbija/330381/SRS%3A+Na%C4%87i+krivce+za+zloupotrebu+bud%C5%BEeta.html

Revizija pokazala ozbiljne probleme

Revizija budžeta Srbije za 2008. je ukazala na veoma ozbiljne probleme, kaže programski direktor nevladine organizacije Transprantnost Srbija Nemanja Nenadić. „Ako imate rečenicu koje počinju sa tim sa da se nešto ne radi u skladu sa zakonom, onda imate ogroman sistemski problem“, kazao je on povodom prestavljanja prvog izveštaja Državne revizorske institucije o reviziji budžeta Srbije za 2008. godinu. Nenadić je naglasio da je predstavljen sažetak izveštaja i izrazio nadu da je ceo izveštaj sadržajniji u pogledu toga koje su to institucije kod kojih je uočen neki konkretan problem, kao i da sadrži mere koje bi trebalo preduzeti za rešenje tih problema. „Mera bi mogle da budu popravljanje loše prakse ili izmena propisa, ali i pokretanjja prekršajnih ili krivičnih postupaka za kršenje zakona“, kazao je Nemanja Nenadić iz Transparentnosti Srbije. Poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić ocenio je da uvodna rečenica izveštaja o reviziji budžeta koja govori da se glavna knjiga trezora, dokument presudan za predstavu o odgovornom ponašanju države, vodi suprotno zakonu, pokazuje da smo u situaciji koja je zabrinjavajća. On je, ipak, naveo da je bitno što će revizorski izveštaj biti dostupan javnosti nakon objavljivanja na sajtu Skupštine Srbije. „Bitno je da je Državna revizorska institucija počela da radi i to je prvi korak na jednom dugom i bitnom putu koji je važno podržati“, kazao je Šabić. Stevanović: Budžetski proces je loš Aleksandar Stevanović iz Centra za tržišna istraživanja je za B92 rekao da je revizorski izveštaj samo potvrdio sumnju da se ne zna gde idu pare građana. „Možemo sad malo manje da nagađamo, ali i dalje nemamo celovitu sliku. Ono što definitivno znamo je da nam je budžetski proces loš i da naši građani koji izdvajaju jako mnogo, jednostavno ne znaju gde ide deo njihovih para. To ne može da bude dobro i to je poruka koja nas ne svrstava u ozbiljne zemlje“, rekao je Stevanović. Od ministarstava, reagovalo je jedino Ministartvo ekonomije, koje je primedbe državne revizorske institucije na svoj račun nazvalo neutemeljenim i površnim. To ministarstvo negoduje što je samo ono apostrofirano u izveštaju revizora, pa je toj instituciji utputilo prigovor. Ekonomista Stevanović kaže da je to poznati manir da se nezavisna tela veličaju kada hvale vlast, a nazivaju nestručnim kada tu istu vlast kude. „U tom slučaju, možda smo malo bliže odgovoru zašto je bilo tako malo entuzijazma da uopšte institucija državne revizije zaživi i zašto se toliko dugo čekalo“, rekao je on. „Zašto je samo jedno ministrarstvo prozvano, to valjda revizori znaju da nam kažu a ja ne mislim da nisu stručni jer su i oni birani kroz institucije ove države, pa ako su oni nestručni, krivi su oni koji su ih birali, ali mislim da se pre radi o tome da se ljudima ne dopada ogledalo“, smatra Stevanović. Jovanović: Kakve će biti kazne Direktor Republičke uprave za javne nabavke Predrag Jovanović kaže da ostaje da se vidi kako će biti kažnjeni odgovorni za propuste u trošenju novca iz državnog budžeta za prošlu godinu, koje je iznela Državna revizorska institucija. „Objavljene su nepravilnosti i sada ćemo videti na koji način će se sankcionisati ta ozbiljnija kršenja propisa koja je utvrdio revizor“, rekao je Jovanović i dodao da kazna treba da zavisi od vrste prekršaja. On je rekao i da su oni čiji je rad kontrolisan bili upoznati sa nepravilnostima do kojih je u njihovom radu došao državni revizor. Govoreći o izveštaju revizora o nepravilnostima u državnom budžetu za prošlu godinu, Jovanović je rekao da je realizacija javnih nabavki bila do sada najmanje kontrolisana oblast, jer nadležnost Republičke uprave za javne nabavke prestaje nakon izbora najbolje ponude. Jovanović je istakao da je u tome veliki značaj Državne revizorske institucije koja ima ovlašćenje da prati sve tri faze postupka javne nabavke – planiranje, davanje ponuda i realizacija ugovora. U izveštaju Državne revizorske institucije, prvoj reviziji budžeta Srbije, utvrdjen je niz nepravilnosti i kršenja zakona u trošenju sredstava za 2008, a najveći deo odnosi se na realizaciju javnih nabavki. Izvor informacija: http://www6.b92.net/biz/komentari.php?nav_id=395218

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

U Srbiji država ne kontroliše tajkune, već tajkuni kontrolišu državu. Ovo je već nekoliko godina notorna dijagnoza, na koju ukazuje nevladin sektor, ali niko se zbog toga mnogo ne uzrujava – ni partijski vrhovi, ni državni tužilac, ni krupni biznis začet u vezi sa Miloševićevim režimom sumnjivim prvim milionom.

Ono što zabrinjava i na šta takođe ukazuje civilni sektor jeste činjenica da se matrica odnosa između vlasti i krupnog biznisa nije promenila odlaskom prošlog režima sa scene. Narotiv, ojačala se, legalizovala i legitimizovala. Već gotovo celu deceniju nakon „oktobarske revolucije“, vlast Srbije kroji zakone, propise i poreze po meri tajkuna i njihovih apetita, koji su sada toliki da ova društvena kasta ima ogromnu političku ucenjivačku moć. Samo Milorad Mišković zapošljava više od 25 hiljada ljudi, pa u svakom trenutku, a pogotovo u vreme ove duboke ekonomske krize, može pretiti velikim talasima otpuštanja, što bi bila smrtna pretnja za vlast i po vlast. Javna je tajna da tajkuni finansiraju i poziciju i opoziciju. To treba videti kao jedan od razloga što u stranačkim friziranim finansijskim izveštajima njihovih imena nema. To je nedvosmisleno pre nekoliko dana izjavio i sam zamenik premijera i ministar policije Ivica Dačić. U Srbiji se – kaže – mnogi plaše da budu legalni donatori ili sponzori našim strankama, iako je to u svetu normalno i uobičajeno, zato što ih je strah političkog revanšizma od drugih stranaka ukoliko njihova partija, za koju navijaju, ne dođe na vlast. Zato je to – kako se izrazi Dačić – crno tržište, a dešava se i da mnogi biznismeni pomažu sve stranke kako bi se unapred obezbedili. I ukupan ekonomski sistem u Srbiji, ocenjuje ekonomski ekspert Milan Kovačević, nije stavio u isti položaj mali i veliki biznis. Prvilegovani krupni kapital je smer u kojem treba ići kad se traži odgovor na pitanje zašto već gotovo celu deceniju od demokratskih promena nema transparentnosti u finansiranju političkih partija:

Veliki kapital je u mogućnosti da utiče na Vladu u pogledu poreskih uslova i u pogledu nekih drugih uslova koji onda indirektno mogu rezultirati u većoj koristi za velike nego za male, i to je dosta očigledno.

„Veliki kapital je u mogućnosti da utiče na Vladu u pogledu poreskih uslova i u pogledu nekih drugih uslova koji onda indirektno mogu rezultirati u većoj koristi za velike nego za male, i to je dosta očigledno. Jer, koji bi bio drugi razlog da se ne može srediti finansiranje partija na transparentan način nego sumnja da to služi za takav uticaj velikog kapitala, da oni dobiju neke povoljnije uslove? Ovde nije mnogo važno da li je samo povoljniji uslov kamate, nego, recimo, da li je nekim sistemskim mjerama, na bilo koji način veliki kapital stavljen u povoljniji položaj nego mali.“

Zoran Drakulić, vlasnik kompanije East Point, kaže da nosioci krupnog kapitala, kao poslodavci koji zapošljavaju veliki broj ljudi, nemaju bilo kakve olakšice od strane države:

„Mi nosimo najveći teret. Pogotovo ljudi koji imaju veliki broj zaposlenih. E sad, ima nas raznih – ima onih koji zapošljavaju mnogo ljudi, a ima i onih koji ne zapošljavaju nikoga. Ali mi koji zapošljavamo, koji imamo veliku proizvodnju, mi smo najviše opterećeni.“

Da li ste se obraćali državi za neke pogodnosti?

„Da, ali tih pogodnosti u suštini nema. Osim možda što dobijemo malo povoljniji kredit. U inostranstvu i dalje dobivamo još povoljnije kredite nego ovde. Ovo što ovde dobivamo nije ništa. Pošto smo siromašna država,  nemamo mnogo mogućnosti da pomognemo našim privrednicima, za razliku od država u okruženju, koje su, ili u evropskoj zajednici ili su dovoljno bogate da svojim privrednicima mogu pomoći.“

Da li je u redu da gospodin Mišković dobija kredite pod povoljnijim uslovima, a da je javna tajna da svojim dobavljačima duguje po šest meseci i više? A oni jadni ne smeju da se oglase, jer će im onda skinuti proizvode.

„Verovatno su i dobavljači tražili, oni koji su mogli. Ja sam negde u oktobru-novembru mesecu rekao da će ta mala i srednja preduzeća biti najviše pogođena. Država je morala da se zaduži u inostranstvu da bi spasila privredu.“

Kada se pogleda devet godina unazad, ne treba dokazivati da su krupni biznismeni, kroz proces privatizacije imali neslućene privilegije i da su, uprkos širokom uverenju da su to stranci, upravo oni vlasnici najvećeg dela prodate bivše državne svojine. Došli su u posed ekskluzivnih parcela u Beogradu recimo. Kako? Vrlo jednostavno – kupe propalo preduzeće, ali ne zbog namere da ga podignu na noge, nego da se dočepaju zemljišta na kojem se nalazi. Iako po važećem zakonu o građevinskom, još uvek neprivatizovanom zemljištu kupac takvog preduzeća, osim prava na korišćenje dela nužnog za delatnost koju obavlja, zemljište na kojem je preduzeće ne dobija u vlasništvo, jer neizgrađenim građevinskim zemljištem može da raspolaže samo država, zakon si, i vlasti i tajkuni uveliko ignorisali i još uvek ignorišu. Tako se sada događa da Luka Beograd, prodata biznismenima Miškoviću i Beku, drsko ističe pravo na gradsko građevinsko zemljište, bez ikakvog tendera i nadoknade. Gradonačelnik Beograda, demokratski kadar, Dragan Đilas, i sam eklatantno krši zakon, pa sa njima čak o tome pregovara i potpisuje nekakve memorandume o razumevanju. Grad čak menja urbanistički plan, i to samo par godina nakon njegovog usvajanja, plaćajući skoro milion evra za nekakvu studiju izvodljivosti, da bi o trošku građana izmestio Luku, kako bi ovi tajkuni, na besplatno stečenoj ekskluzivnoj lokaciji na obali Dunava, mogli da grade stotine hiljada kvadrata stambenog poslovnog prostora.

Verica Barać, predsednica Saveta za borbu protiv korupcije, kaže za naš program da novi vlasnici Luke – Mišković i Beko – nisu stekli nikakvo pravo vlasništva nad tim zemljištem, pa ne postoji zakonsko pravo za pregovore o tom zemljištu. Đilasovljevo potpisivanje memoranduma sa vlasnicima Luke, Antikorupcijski savet je označio kao pokušaj nezakonite promene namene zemljišta, na štetu građana i zakona Srbije: 

„U Zakonu o građevinskom zemljištu piše da gradsko građevinsko zemljište u državnoj svojini ne može da se otuđi iz državne svojine. Na korištenje to zemljište može da daje samo država odnosno grad na koji država prenosi vlasništvo tog zemljišta. Pravo raspolaganja tim zemljištem ima Beograd i on raspisuje tendere.“

Ljudi poput Miškovića i Beka, kaže sagovornica Radija Slobodna Evropa, u sprezi s partijskim liderima i funkcionerima države i grada, pojavljuju se kao oni koji menjaju urbanističke planove, pregovaraju o zemljištu i pri tom mogu, preko državnih institucija, da građanima koji su stekli valjano pravo, ne dozvole da to pravo koriste. Nema ništa drugo osim da se kaže – kriminalno kršenje zakona u slučaju Luka Beograd jeste posao za državnog tužioca, naglašava Verica Barać:

„Ako se državni tužilac ne bavi ovakvim zloupotrebama na štetu države, činjenicom da za potrebe privatnih investitora grad ulazi u skup i nepotreban postupak kao što je u ovom trenutku finansiranje i plan izmeštanja Luke, da bi neko ko je kupio hangare postao investitor stotine hiljada kvadrata, onda vidite u kakvom stanju su naše institucije i šta je ustvari napore izvršne vlasti – da ih i dalje drži sve potpuno pod kontrolom. Tako da kad određeni moćni ljudi ne poštuju zakone i procedure, nijedna institucija ne reaguje.“

Gradonačelnik Beograda je nakon upozorenja gospođe Barać, odnosno njenog Antikorupcijskog saveta tražio od vlade informaciju – ko iza saveta stoji. A i u posljednjem intervjuu u nedeljniku „Vreme“, uz gomilu konfuznih izjava, Đilas potvrđuje da pregovara sa Lukom Beograd o zemljištu. Izgleda da mu još niko nije dojavio da prema važećem zakonu nema o čemu da se pregovara, što ga – razume se – ne oslobađa od odgovornosti. Pardon, kakve odgovornosti u zemlji u kojoj se tužilac „ne meša u svoj posao“.

Izvor informacija: Radio Slobodna Evropa

A kako se u Rusiji vlast obračunava sa Tajkunima govori naš ekonomista Branko Dragaš u svom članku:

“Putin i tajkuni”

Putin je bio besan. To se videlo na videosnimku. I svoj bes je iskalio na tajkunima. Tačnije, na svom ljubimcu – Deripaski. Koji je stajao, kao đačić koji odgovara lekciju koju nije naučio, pred strogim učiteljem. Čitava ta scena, koju smo imali prilike da vidimo na video zapisu, samo je pokazala ko je Gazda u kući i ko mora da sluša i potpisuje. Nakon potpisa, tajkun je morao da vrati i pero. Pored kompanije koja mu je, takođe, novim državnim nametima praktično oduzeta.

Ove scene su pokazale da Putin ide u završnu fazu obračuna sa tajkunima. U ranoj fazi, kada je tek preuzeo vlast, bio je vrlo oprezan Kao što je priznao, u njegovom dvorištu, gde je odrastao sa ostalom komšijskom decom, kada bi jurili pacove po zajedničkom dvorištu, vodio je računa da ne dovede pacova u tesnac, da ga ne sabije u ćošak jer onda, nemajući drugog izbora, u očaju, pacov bi skočio na njega. Putin to nikako nije smeo sebi da dozvoli. Zbog toga je vodio računa da oligarhe i tajkune ne sabije u ćošak jer bi onda, na početku svoje vladavine, kada još nije očistio i preuzeo institucije, postojala realna opasnost da tajkuni skoče na njega.

Zbog toga je prvo odlučio da razbije monolitnu grupaciju oligarha, stvorenih u nekoliko godina Jeljcinove pijane vladavine, kada su preko noći pokradene stotine milijardi dolara državnih resursa i prebačene u privatne ruke stotinak najbližih saradnika režima. Jedna grupa na čelu sa Berezovskim i Gusinskim je pobegla iz zemlje, jednu grupu je morao da uhapsi jer su bili ostrašćeni, nepokorni i nisu shvatali da se sistem u Rusiji promenio i da moraju da se ponašaju na drugačiji način, njihov predstavnik je bio neposlušni Hodorkovski. Njegovo hapšenje, uzimanje imovine i progon je bio dobar primer za ostale tajkune. Poslednja grupa je bila spremna da sarađuje sa novim režimom. Oni su postali Putinovi oligarsi.

Putin je imao strpljenja da čeka svoj trenutak. Njegovi omiljeni oligarsi su zadržali opljačkano bogatstvo i ništa se nije promenilo u njihovom raskalašnom životu, osim što je u svakoj od njihovih kompanija bilo zaposleno po tri oficira KGB, radi kontrole praćenja njihovog poslovanja. Neki od njih su, poput blentavog plejboja Abramoviča, morali da prihvate, uprkos tome što su živeli u Londonu, da budu gubernatori dalekih sibirskih gubernija, odakle su oteli kapital koji se nalazio kod njih.

Putinovi oligarsi su shvatili da je bolje da sarađuju, nego da završe u sibirskim tamnicama ili da leže smrtno otrovani u nekoj londonskoj bolnici. Njihov oteti kapital je stavljen pod kontrolu i čekala se prilika da se taj kapital, na najelegantniji način, ponovo vrati državi. I to se 2008 desilo. Izbijanjem velike ekonomske krize, ruski oligarsi su dospeli pred bankrot. Stajali su u redu i molili da ih država spasi i nudili su svoj oteti kapital koji se naglo topio. Putin nije propustio ovu priliku da nacionalizuje veliki deo imovine ruskih oligarha.

A onda je krenula završna faza. Premijer Putin je sav svoj lični bes iskalio na tajkunima.

Naime, moram to da priznam, mada sam još od 1999 godine, videvši odlučnost i disciplinu na licu Putina, tačno prorekao da je Putin veliki državnik, što je i pokazao spasavanjem Rusije od propasti, ali njegovo premijersko upravljanje državom je, nažalost, katastrofalno. Razlog tome trebamo tražiti u činjenici da je Putin, ipak,samo obaveštajac, da odlično zna kako funkcioniše država i administracija, ali, na nesreću privrede i stanovništva, Putin ne zna ekonomiju i njegov ekonomski tim je sastavljen od nesposobnih poltrona koji nisu smeli da se zamere velikom predsedniku.

Premijer Putin je propustio životnu priliku da, izbijanjem velike ekonomske krize, Rusiju za vrlo kratko vreme podigne do najmoćnije svetske ekonomske sile, već je dozvolio da ga zamajavaju nestručni ekonomski savetnici i da se iz zemlje odlije skoro 300 milijardi dolara investicija, da rublja doživi krah, nezaposlenost se drastično uveća i da dođe do takvog pada životnog standarda koji će, po prvi put u istoriji Rusije, izvesti nezadovoljnu radničku klasu na ulice.

Umesto,dakle, da Putin, na osnovu prirodnih resursa koje Rusija ima: nafte, gasa, zlata, rude i minerala, bude epicentar svetskih finansijskih kretanja, umesto da privuče sve investitore da svoje kapitale prebace u sigurnu Rusiju, on je nesmotreno dozvolio da izgubi dragocenih godinu dana i da ništa ne uradi i time dovede do stampeda odliva kapitala iz Rusije.

Bila je to stravična greška premijera Putina.

I on je toga tek danas svestan.

Zato je besan i zato moraju da plate oligarsi.

I to je ta, iznuđena, nova faza u obračunu sa njima.

Videli smo kako je, crven u licu i izbezumljenog pogleda, da nije mogao da čita ugovor koji mu je dat na potpis,nego ga je nervozno okretao, ne znajući šta da radi, nekada svemoćni Deripaska stajao kao klinac iz osnovne škole pred svojim strogim učiteljem i drhtao, ponizno moleći da se to javno mučenje što pre završi.

Ova scena državnika i tajkuna je jasno pokazala, onima koji misle da je novac najveća snaga u životu, gde se nalazi, zapravo, prava moć i ko upravlja državom. Politika može, kako je to balkanski egzotično opisao jedan naš tajkun primitivac, da te savije kao prase i ispeče u rerni, uprkos svim ukradenim milionima i milijardama kapitala.

Premijer Putin se suočio sa demonstracijama na ulicama radnika iz preduzeća koja su bila u privatizaciji. Između mase nezadovoljnih ljudi i uskog kruga privilegovanih oligarha, Putin će se okomiti na tajkune.

On sada ima svu moć i oni ne mogu da ga, sabijeni u ćošak kao pacovi iz njegovog dvorišta, iznenada napadnu. Tajkuni će biti presrećni ako sačuvaju glave pred besom opljačkanog naoda. Putin to dobro zna i igra na tu kartu kako bi tajkunima uzeo celokupan kapital i stavio ga pod kontrolu države.

Zašto je ovaj snimak Putina i Deripaske važan za nas u Srbiji?

Zato, gospodo drugovi, što pokauje ŠTA i KAKO treba raditi sa srpskim tajkunima.

Zalagao sam se posle petooktobarskog prevrata da se odmah uhapse Despotovi tajkuni i da se oni sami dobrovojno odreknu otetog kapitala u korist države. Poznajem, nažalost, odlično srpske tajkune i tvrdim da su oni: ološ, jajare, kokošari, prevaranti i mekušci koji se samo plaše mase na ulicama i zatvora. Tvrdim da su srpski tajkuni bili spremni na tu pogodbu. Mnogi su mene zvali da im pomognem i da postignu dogovor sa novom vlašću. Smatrao sam da treba doneti zakon o nacionalizaciji njihove imovine i usmerio sam ih i povezao sa Đinđićem. Odbio sam da učestvujem u bilo kakvim pregovorima.

Zakon, nažalost, nije donet ni do današnjeg dana . Tajkuni su ojačali. A Đinđića su izveli na streljanje.

Đinđić je ima istorijsku priliku da postane naš Putin. Ali on nije razumeo istoriju. U svom makijavelističkom pragmatizmu, okružen ulizicama ,poltronima i neznalicama, nije ni primetio da je uhvaćen u klopku. Pacovi su skočili na njega

Tako smo svi izgubili.

Deveta godina je našeg tumaranja i propadanja. I nikako da dodirnemo dno.

Konkurs je otvoren.

Ali kandidata nema.

Zašto?

Branko Dragaš, Beograd, 07.06.2009.

Gospodine Tadiću i gospodine Dačiću,

može li neko od Vas biti srpski Putin. Pogledajte kako se treba obračunati sa tajkunima kada opljačkaju firme i ostave radnike bez zarada da seku prste ili danima protestvuju pred Vladom Srbije ili na putevima i prugama. Nije li vas bar malo sramota zbog takve slike Srbije. Pogledajte bar ovaj link ka video klipu: http://www.youtube.com/

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

ŠEMA KORUPCIJE U SRBIJI

DINKIĆ I LABUS PUSTOŠE SRBIJU

Intervju

Dušan Mihajlović, bivši šef srpske policije, odgovara na tvrdnje ministra finansija da je kriminalac, i optužuje:

Sa tajkunima iz senke uništavaju državu i jeftino je kupuju Nema nijednog posla bez njihove saglasnosti

Aferama ruše Koštunicu i Tadića

Dinkić zna gde su četiri milijarde DM sa Kipra

Budžetska inspekcija Ministarstva finansija podnela je tri krivične i tri prekršajne prijave protiv nekadašnjih odgovornih lica u MUP Srbije zbog kršenja Zakona o budžetskom sistemu i Zakona o javnim nabavkama! Javnost je o ovome prošle nedelje obavestila Vesna Kovač, sekretar Ministarstva finansija, koja nije želela da precizira o kojim je službenicima MUP reč, ali je naglasila da je „jasno ko je tada vodio MUP Srbije“.
Kako je objasnila gospođa Kovač, naknadna kontrola Budžetske inspekcije utvrdila je da je MUP od 2001. do 2003. godine preuzeo finansijske obaveze za period od 2004. do 2010. koje su za 7,2 milijarde dinara veće od budžeta Srbije za ovu godinu! To, kako je istakla, može da napravi MUP-u, ali i budžetu, veliki problem.
Da se podnete prijave, u stvari, odnose na bivšeg ministra unutrašnjih poslova glasno je saopštio lično ministar finansija Mlađan Dinkić. On je Dušana Mihajlovića nazvao „kriminalcem“ zbog, navodne, zloupotrebe službenog položaja i zaključivanja štetnih ugovora prilikom nabavke opreme za MUP. U međuvremenu je i Odbor za ispitivanje korupcije i malverzacija u privredi stranke G17 plus počeo da traga za dokazima korupcije i pranja novca bivšeg šefa srpske policije.
Sa prvim čovekom Liberala Srbije sreli smo se prošlog vikenda, u njegovoj kući na Povlenu iznad Valjeva, gde najčešće boravi od kako je proletos napustio MUP Srbije. Kao bivši funkcioner, Mihajlović ima policijsko obezbeđenje, koje mu je, zbog nove procene o njegovoj ličnoj ugroženosti, produženo za narednih šest meseci. Ekskluzivno za NT Dušan Mihajlović otkriva do kakvih saznanja je došao o istrazi koja se vodi protiv njega:
– Ta Dinkićeva potraga za dokazima protiv mene poprimila je razmere paranoje, jer je ministar finansija naredio svojim saradnicima da po svaku cenu nađu dokaze moje korupcije. Inspektori Budžetske inspekcije i Devizne inspekcije Ministarstva finansija i ekonomije, ali i ljudi zaduženi u MUP Srbije za finansije, danonoćno proveravaju sve račune koje je policija isplatila i sve firme koje su primile novac od MUP Srbije. Proverava se čak i kako su te partnerske firme potrošile svoj novac, da bi se našao dokaz da su plaćale Dušana Mihajlovića.
– Kako inspektori nisu pronašli nijedan dokaz protiv mene, ministar Dinkić se izvikao na njih i rekao im da su nesposobni, jer „nije moguće da su poslovi vredni 150 miliona evra urađeni bez provizije za ministra policije“.

Da li ste dobili krivične prijave koje je podnelo Ministarstvo finansija i ekonomije?
– Ne, ništa nisam dobio i ne znam kakve dokaze ima Ministarstvo finansija. Čak i ne očekujem krivičnu prijavu protiv mene, kao ni protiv mojih saradnika, jer nijedan od tih poslova nisam radio ja kao ministar policije, niti bilo koji drugi pojedinac iz MUP Srbije. To su poslovi kojima se bavila Vlada Srbije, jer je ona 11. aprila 2002. donela odluku o finansiranju reformi policije.

U kakvom ste stanju zatekli MUP Srbije kad ste postali ministar, u januaru 2001. godine?
– Katastrofalno loše. Prvo zbog ozbiljno narušenog sistema bezbednosti od strane organizovanog kriminala u centralnom delu zemlje i od strane terorista na jugu Srbije. Drugo, zbog zastrašujuće činjenice da MUP Srbije tada nije imao nijedan ispravan tehnički i tehnološki sistem, nije imao čak ni svoje prostorije, a saobraćajci nisu posedovali nijedan ispravan radar za kontrolu kretanja vozila. NATO nam je u bombardovanju 1999. uništio 176.000 kvadratnih metara poslovnog prostora i načinio štetu od ukupno dve milijarde maraka.

I šta ste preduzeli kako biste sredili situaciju u policiji?
– Imao sam dve mogućnosti: da katastrofalno stanje prevaziđem ili krpljenjem postojećih ili kupovinom novih i modernih sistema i policijske opreme. Odlučio sam se za drugu varijantu. Naši eksperti iz Uprave za veze i Uprave za informatiku sačinili su Program modernizacije MUP, koji je obuhvatio uvođenje nove tehnologije rada Kriminalističke policije, uvođenje Jedinstvenog integrisanog automatskog informativnog sistema za pretragu podataka i sistema za izradu personalnih dokumenata građana, kao i izradu Državnog digitalnog radio-telegrafskog sistema veze za prenos govora, podataka, ali i za zaštitu svih policijskih informacija po Tetra standardima. Ti sistemi su nam bili potrebni da bi policija radila efikasno i da bismo dostigli standarde Evropske unije, koje je ova zahtevala.

Kako ste mislili da nađete sredstva za ovaj program?
– Imali smo dve opcije: ili da novac nabavimo odmah, ili da ga nabavljamo godinama i program realizujemo u etapama. Odlučio sam da pare odmah nađemo. Uprava za pravne i finansijske poslove razradila je pravni aspekt Projekta modernizacije policije i predočili smo ga Vladi Srbije. Tada smo, na primer, rekli da imamo priliku da nabavimo jedan od najmodernijih sistema za pretragu podataka, koji nam je ponudila američka kompanija Motorola. Dali su nam pravo da prvi u svetu koristimo Motorolin integrisani sistem za pretragu podataka po osnovu otisaka prstiju i fotografija. Taj sistem može da obavi uporednu analizu 10 miliona podataka za samo jedan minut, što će kasnije pomoći Kriminalističkoj policiji MUP Srbije da reši mnoge stare, nerazjašnjene krivične slučajeve. Na sednici 11. aprila 2002. Vlada Srbije usvojila je naš predlog i naložila Ministarstvu finansija i ekonomije da nađe rešenja za finansiranje celokupnog programa rada MUP Srbije, a i ova dva sistema, o kojima je donet poseban zaključak.

Oba sistema vrede 150 miliona evra, za šta Vas sada ministar finansija tereti, jer ste tom sumom, navodno, opteretili i probili budžet Vlade Srbije, a i MUP Srbije doveli u nezgodnu situaciju da, opet, uslovno rečeno, ne može da otplati ta sredstva?
– Sve što je sekretar Ministarstva finansija navela nije krivično delo. Svaka država planira svoja sredstva u budžetu, pa i Srbija, i sposobna je da plaća svoje račune. Ne vidim zašto bi Srbija, odnosno MUP, došao u situaciju da ne plati svoje račune za kupovinu ova dva sistema. Prava istina je da je Vlada odobrila sredstva za reformu policije, da sam za to dobio i ličnu saglasnost premijera Zorana Đinđića, ali da je tadašnji ministar finansija Božidar Đelić kresao ta sredstva, odnosno uzimao ih za druge namene. Zbog toga u budžetu ponekad nije bilo dovoljno novca za MUP Srbije. Mlađan Dinkić prećutkuje činjenicu da je, na primer, uvođenje Jedinstvenog integrisanog automatskog informativnog sistema za pretragu podataka i sistema za izradu personalnih dokumenata građana samofinansirajući projekat.

Kako to mislite?
– Ako MUP Srbije građanima naplati izradu ličnih karata, pasoša i saobraćajnih dozvola po 15 evra, to znači da ćemo na 10 miliona stanovnika zaraditi 150 miliona evra i isplatiti finansiranje ovog sistema. I još jedna stvar: to što Dinkić ne spominje ili ne zna, jeste da su sve kompanije koje su s nama sklopile ugovor o isporuci ovih modernih sistema pristale da im robu platimo sa zadrškom. Kako je ugovor sklopljen na osam godina, to znači da će ove kompanije svoj profit da realizuju tek 2010.

Kada će Vlada Srbije odlučiti da građanima izdaje nova dokumenta i ostvari zaradu?
– To treba da kažu nadležni organi. Najgore je što je iznošenjem neistina ministar finansija Dinkić ovaj uspešan poslovni angažman Vlade Srbije pretvorio u kriminal. Ministar Dinkić je kriminalcima proglasio i naše poslovne partnere, najveće svetske firme iz oblasti informatike i veza u svetu, jer ih je optužio za sticanje nezakonite dobiti. Zašto bi, na primer, jedna Motorola pravila sebi sitnu nezakonitu korist ako njen kapital vredi više nego ceo budžet Vlade Srbije?

Koje su sve firme na spisku poslovnih partnera MUP?
– To su američke kompanije IBM, Motorola i Printak, japanske firme Kjoceri i Fudžicu, zatim francuski Tales i nemački Gizek i Milbauer. Kada budem tužio Mlađana Dinkića za klevetu i za lažno prijavljivanje, on će morati na sudu da dokaže da su sve ove ugledne kompanije preko mene sticale nezakonitu dobit! Ne znam kako će ministar finansija da poništi ugovor sa Motorolom kao štetan, u trenutku kad prvi čovek ove kompanije dolazi u zvaničnu posetu našoj zemlji!?

Da li to znači da je ministar Dinkić pokrenuo ovu aferu da bi naudio Motoroli i Srbiji, odnosno da bi pokvario dobre poslovne odnose između Majkla Zafirovskog, vlasnika ove kompanije, i predsednika Borisa Tadića?
– To pitajte predsednika Srbije, koji će gospodina Zafirovskog primiti 11. novembra u Beogradu. Tog dana vlasnik kompanije Motorola, kako je planirano, treba s novim ministrom policije Draganom Jočićem da promoviše ova dva nova sistema koja smo kupili. A kako sam saznao, gospodin Zafirovski će sa gospodinom Tadićem da se dogovori i oko novih ulaganja Motorole u fabriku Elektronske industrije u Nišu. Motorola je naš strateški partner, a, što je veoma čudno, aktuelni ministar finansija i ekonomije Mlađan Dinkić smatra da je Motorola sklopila jedan štetan ugovor i ostvarila nezakonitu dobit u Srbiji.

Da li ste Vi, kao vlasnik firme Lutra i još 13 preduzeća, koliko ih je izbrojao ministar Dinkić, učestvovali kao biznismen u sklapanju ovih poslova?
– Ne. Moja firma Lutra i ja nismo imali nijedan posao vezan za MUP Srbije u vreme dok sam bio ministar unutrašnjih poslova. Nisam čak poslovao ni sa onom robom koju imam, a to je stoka, odnosno meso i mesne prerađevine.

Zašto Vas onda Dinkić optužuje da niste poslovali po Zakonu o javnim nabavkama?
– Zato što sam kao ministar policije imao pravo da, po tom istom zakonu, kada je reč o nabavci naoružanja i poverljive tehnike i opreme, koja treba da bude zaštićena, dam ličnu i posebnu saglasnost da ugovor sa Motorolom bude izuzet iz Zakona o javnim nabavkama. Opet ponavljam, sve poslove oko nabavke tih sistema vodila je Vlada Srbije preko Ministarstva finansija. Budžetska inspekcija tog ministarstva već je jednom proveravala sve ugovore MUP Srbije i nije našla nijednu nezakonitost u našem radu.

Dinkić Vas je napao i prošle godine u ovo vreme?
– Njegov napad je tada izveden tako bezočno da me je to zadivilo. Objavio je tada papir mađarske policije sa podacima o poslovnim transakcijama Janjuševića i Kolesara preko računa jedne banke u Budimpešti, čime je jednim udarcem postigao dva strateška i taktička efekta. Strateški, pokušao je da kompromituje MUP Srbije pred mađarskim partnerom i da nas diskredituje time što je razotkrio ono što je najvrednije u policijskom radu – diskretnu razmenu poverljivih informacija dve države, Srbije i Mađarske, bez međunarodnih posrednika. To je Dinkić svesno uradio da bi sprečio MUP Srbije da dođe do podataka o mutnim transakcijama G 17. Taktički je uspeo da kompromituje dva najbliža saradnika Zorana Đinđića, Janjuševića i Kolesara, s kojima se, inače, takmičio u preuzimanju kontrole finansija u Srbiji. Dinkić je tu bitku izgubio prilikom izbora direktora Poštanske štedionice, pa je u jednom trenutku javno za Đinđića rekao: „Laki je malo nervozan!“ Kasnije je obmanuo premijera i osnovao Nacionalnu štedionicu. Bez Dinkićevog odgovora ostale su i optužbe sindikata i radnika Poštanske štedionice da svesno uništava tu štedionicu za račun Nacionalne štedionice. Njegova bezočnost dostigla je vrhunac kada su demantovani budimpeštanski računi G 17, za koje je rečeno da su falsifikat Službe državne bezbednosti. Pouzdano znam da ti dokumenti nisu falsifikovani. I sada tvrdim da su to originalni dokumenti koji dokazuju da je G17 radio isto ono za šta su optužili Janjuševića i Kolesara.

Zašto tada MUP Srbije nije podneo krivičnu prijavu protiv G 17 zbog sumnjivih transakcija?
– Zato što mađarska policija nije htela da nam da zvaničnu potvrdu tih transakcija G 17, jer nije imala poverenja u MUP Srbije posle ovakve kompromitacije naše policije od strane Mlađana Dinkića.

Da li prozivanjem Dušana Mihajlovića, bivšeg ministra policije, Mlađan Dinkić danas možda gađa Nenada Milića, Vašeg nekadašnjeg zamenika, zaduženog za finansijska pitanja, ljude iz Demokratske stranke ili možda cilja na pokojnog premijera?
– Nemam taj utisak, mislim da je Dinkićev napad zapravo njegova poslednja odbrana od sopstvene propasti. Ja sam mu slamka spasa za koju se hvata da bi od javnosti sakrio svoju odgovornost za neuspeh G 17 plus na lokalnim izborima, za loše poslovanje sa budžetom i rebalansom budžeta, zataškavanje šećerne afere, novac Narodne banke koji je deponovao u Moskvi, za aferu sa Nacionalnom štedionicom, utrošena sredstva za izgradnju direkcije Narodne banke na Slaviji, privatizaciju poslovnog prostora, za njegovo lobiranje u korist Slovenaca. Mislim da stalnom proizvodnjom afera ministar finansija uništava samog sebe i stranku, čiji se portparol baš u vašem nedeljniku, kako sam ja shvatio, ogradio od Mlađana Dinkića, a i od Miroljuba Labusa. Mlađan Dinkić je sve usamljeniji na političkoj sceni Srbije. Ovaj njegov preventivni napad na mene samo je pokušaj zaštite od njegove brze propasti. To je, međutim, nemoguća misija u kojoj će polomiti vlastite zube!

Šta znači ta Vaša teza da proizvodnjom „afere Mihajlović“ ministar finansija zapravo otvara slučaj Dinkić i ruši samog sebe?
– Otvaranjem „slučaja Mihajlović“ ministar finansija otvara problem ekspertsko-demokratske pljačke Srbije, tačnije najveće pljačke državne imovine koja se ikada dogodila u našoj zemlji. Ta pljačka otpočela je odmah posle 5. oktobra, jer DOS nije bio jedinstven u želji da se demontira sistem vladavine Slobodana Miloševića i izgradi jedan moderan demokratski sistem vladavine. Dok su jedni u DOS krenuli u bitku sa kriminalnom vlašću Slobodana Miloševića i tom prilikom razotkrili spregu ratnih zločinaca i ratnih profitera, kao i spregu državnih struktura i mafije, drugi su se opredelili za kooperaciju sa „miloševićevcima“. Oni su jednostavno preuzeli kompletnu kriminalnu infrastrukturu i sve prljave poslove Slobodana Miloševića. Na taj način izveli su ekspertsko-demokratsku pljačku Srbije, koja je po svom obimu veća od svega što su učinili Jezda i Dafina i od svega što je sam Mlađan Dinkić opisao u svojoj knjizi „Ekonomija destrukcije“. A da bi se ta pljačka realizovala trebalo je prvo kompromitovati one koji su nadležni da to spreče, a to su pre svih bili ljudi iz MUP Srbije, jer su sve druge državne institucije bile pod kontrolom ovog krila DOS. Zato je primenjena prastara taktika da je napad najbolja odbrana, koja je ovog puta uspešno realizovana po onoj narodnoj: „Drž’te lopova!“

Vi, dakle, tvrdite da Dinkić vlada Srbijom sa tajkunima iz senke?
– Dinkić danas ima neograničenu moć. On vodi finansije i ekonomiju Srbije bez ikakve kontrole državnih institucija ili političkih stranaka. On drži pare i ima pravu moć u Srbiji. Tandem Dinkić-Labus na razne načine stavlja pod kontrolu sve poluge moći u ovoj zemlji – od inspekcija, poreske policije, carine, preko trezora, javnih nabavki i plaćanja, do Narodne banke i imovine Republike Srbije. Nema posla u Srbiji bez saglasnosti ovog tandema.

Mlađan Dinkić je, sećate se, prvi pričao o tajkunima i centrima moći koji upravljaju Srbijom iz senke.
– Imperija G 17 plus danas se tuče sa ostacima imperije Karić oko Astra banke i Mobtela, na primer. Dinkić je danas najveći centar moći koji iz senke i uz pomoć tajkuna iz Miloševićevog vremena upravlja državom i sistematski je uništava. Kasnije će sve uništeno jeftino kupiti, i to državnim parama, koje je na razne načine stavio u ruke svojih štićenika. Ti ljudi sada u ime nekih anonimnih fondova, sa vrlo egzotičnim imenima balkanskog porekla, kupuju najbolje firme u Srbiji, a nikom ne pada na pamet da su to, praktično, državne pare.

Da li ste podneli krivičnu prijavu protiv Dinkića, kako ste najavlili, zbog klevete?
– Dao sam advokatima nalog da podnesu krivičnu prijavu protiv ministra finansija Mlađana Dinkića zbog klevete i lažnog prijavljivanja krivičnog dela.

Kakav rasplet očekujete?
– Ova Dinkićeva afera može da izazove kraj kohabitacije DS i DSS, odnosno Borisa Tadića i Vojislava Koštunice, a samim tim i da izazove pad Vlade Srbije. Naime, prema mojim saznanjima, uskoro treba da se otvore dva krupna pitanja koja se dirketno odnose na Mlađana Dinkića. Prvo je gde su takozvane Miloševićeve pare koje je Dinkić svojevremeno našao na Kipru? O tom novcu Norvežani su napravili detaljan izveštaj, a Dinkić je rekao da ga je našao i da treba da vrati u zemlju oko četiri milijarde maraka. Drugo pitanje je gde je taj Miloševićev, odnosno Dinkićev novac, i da li je ušao u Srbiju, da se njime kupuju najbolja srpska preduzeća? Voleo bih da mi neko kaže za neki tender koji je sproveo guverner ili ministar Dinkić u Narodnoj banci, u Kovnici novca ili u Ministarstvu finansija. Da mi objasni zašto su spaljene novčanice na kojima nije bilo Dinkićevog potpisa. Koliko košta reklamiranje Narodne banke i dinara, kad niko u svetu ne rekalnira banke i novac kao robu? Može se dogoditi da na videlo izađe istina da Mlađan Dinkić nije bio imun na ono za šta mene optužuje. I da ministar finansija i ekonomije podnese ostavku, a da sa sobom povuče i još neke ljude iz vlasti i time izazove krizu Vlade Srbije!

Dinkićevi krunski dokazi me štite

Da nisam sklapao štetne ugovore i ostvarivao nezakonitu dobit, najbolje dokazuje nalaz Buždetske inspekcije, urađen 8. jula ove godine i zaveden pod brojem 402-00-519/2004.09. u Ministarstvu finansija i ekonomije. Dakle, u tom Dinkićevom dokumentu piše da ne postoji nijedno krivično delo ili prekršaj koji se odnosi na Dušana Mihajlovića ili na MUP Srbije. Prilažem kopiju zaključaka Budžetske komisije, odnosno mera koje Ministarstvo finansija nalaže da se preduzmu u ovom periodu. Nijedna mera se ne odnosi na mene kao ministra policije. Takođe, prilažem i kopije zapisnika sednice Vlade Srbije i njene posebne komisije o realizaciji Programa modernizacije MUP Srbije.

Neuspeo bunt u policiji

Ministar finansija je u kampanji protiv mene iskonstruisao laž da radnici MUP Srbije, zbog prevelikog zaduženja ovog ministarstva, neće dobiti očekivano povećanje plate. Ta lagarija trebalo je da izazove nezadovoljstvo i bunt u policiji. Moram da je demantujem i kažem zaposlenima u MUP Srbije da su sredstva za policiju strogo namenski razdvojena za plate, za materijalne troškove i za investicije, i da se ne mogu koristiti u druge svrhe.

Ostaje pitanje zašto Dinkić ne poveća plate policajcima, odnosno zašto nastavlja politiku protiv koje sam ja bio, da policija zaostaje u primanjima za ostalim državnim činovnicima, iako postoji odredba koja zaposlenima u MUP Srbije garantuje primanja veća za 30 odsto?

Pitajte Jočića

Da li je u valjevskom kraju zaista bilo potrage za generalom Ratkom Mladićem?
– Ne znam. Nisam više ministar policije i nemam službene informacije, a kao građanin nisam ništa slično primetio.

Gospodin Milorad Mirčić, predsednik Odbora za bezbednost, rekao nam je da je svojevremeno od MUP Srbije, odnosno od tajne policije, dobio upozoravajuće podatke o tome da Hrvati i Mađari kupuju imanja po Vojvodini?
To morate da pitate gospodina Radeta Bulatovića, direktora BIA.

Vaš bivši kolega general Sreten Lukić primio je hašku optužnicu, da li znate da li će i kada da se preda?
– I to treba da pitate drugog čoveka, gospodina Dragana Jočića, ministra policije!

Izvor informacija: Transparentnost Srbija – http://www.transparentnost.org.yu/ts_mediji/stampa/2004/OKTOBAR_2004/0710-04.html

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Srpski tango rasplakao Ruse

Predstava “Srpski tango“ naše autorke Jelene Bojović, koja je inspirisana Kosovom i Metohijom, osvojila je prestižnu Srebrnu plaketu na Sedmom međunarodnom pozorišnom festivalu “Zlatni vitez“ u Moskvi. Ova potresna drama, koja kroz tekst, pesmu i muziku dočarava tradiciju i kulturu srpskog naroda, ne samo da je osvojila drugo mesto već je oduševila rusku publiku i pored toga što je izvođena na srpskom jeziku.

– Kada su se u sali posle predstave upalila svetla, većina ljudi nije mogla da sakrije suze. Pesma “Crven cvete“, koja je za veoma kratko vreme srpskom narodu na KiM postala himna stradanja i nadanja, izazvala je ovacije – priča Bojovićeva, koja je komad postavila za samo mesec dana.

– Da nije bilo nekoliko privrednika iz Srbije koji su nam finansijski pomogli, kao i nekoliko prijatelja iz Rusije, “Srpski tango“ nikada ne bi zaplesao Moskvom. Na put smo krenuli uz blagoslov oca Petra Ulemeka, koji je potom otišao na Svetu goru – navodi autorka predstave.

Srpski tango izvođen je godinama na humanitarnim večerima za pomoć deci, manastirima i narodu KiM.
– Predstava je dobila ime “Srpski tango“ jer je tango “najtužnija misao koja se pleše“, a gde se nalazi mesto najveće tuge i stradanja srpskog naroda? To je Kosovo i Metohija – ističe naša sagovornica.

Bojovićeva kaže da su tokom predstave svi u publici bili sleđeni i ćutke upijali svaku reč.
– A kada su se svetla upalila, usledio je gromoglasan aplauz, koji je prema mom utisku trajao čitavu večnost, zbog čega smo nastupali još 40 minuta pevajući stare srpske pesme. To je jedan od trenutaka u životu koji će mi večno ostati u sećanju – kaže Bojovićeva.

Izvor informacije: kurir 11.11.2009.

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Neraskidivi ortakluk politike i tajkuna

Na skupu privrednika, političara i ekonomskih stručnjaka, održanom početkom marta 2009. godine na Kopaoniku („srpski Davos”), najveću pažnju javnosti privukla je izjava predsednika Srbije Borisa Tadića da „mora da se razvrgne veza između kriminala, politike, privrede i pravosuđa”. Zato je prirodno što je prvi zahtev koji je usledio u medijima bio da rukovodstvo DS i ostalih stranaka odgovori na pitanje o izvorima finansiranja njihovih vrlo skupih izbornih kampanja i redovnih stranačkih aktivnosti. Odgovora za sada nema, kao što ga nije bilo ni posle sprovedenih izbora, iako su sve stranke imale zakonsku obavezu da Republičkoj izbornoj komisiji (takođe stranačkom organu) podnesu izveštaje o troškovima svoje izborne kampanje. Naime, javna je tajna da gro troškova, ne samo stranaka na vlasti već i ozbiljnih opozicionih pretendenata na vlast, finansiraju tajkuni. Oni su, naravno, inspirisani golim ekonomskim interesima, to jest očekivanjem krupnih protivusluga od strane vladajućih stranačkih vrhova. Te protivusluge se, pre svega, ogledaju u prilagođavanju zakonskih (posebno poreskih) propisa i mera ekonomske politike interesima tajkuna. Tu su, zatim, protivusluge u vidu nameštenih, veoma povoljnih uslova za kupovinu vrednih društvenih firmi u bescenje (često njihovim namernim dovođenjem u stanje gubitaka i stečaja), u dobijanju najboljih gradskih građevinskih lokacija bez javne licitacije ili čak besplatno i sl.
Jedan od najvažnijih i finansijski „najtežih” vidova koruptivne sprege politike i tajkuna ostvaruje se u sferi javnih nabavki. Samo u 2007. godini vrednost tih nabavki od strane državnih organa i drugih mnogobrojnih korisnika budžeta, kao i javnih preduzeća, iznosila je oko četiri milijarde evra, što je 15 odsto bruto društvenog proizvoda. Najčešći i najefikasniji koruptivni mehanizam u postupku javnih nabavki je naknadno sklapanje jednog ili više aneksa osnovnog ugovora o kupovini, čime se ugovorene cene višestruko uvećavaju. Naravno da se za tako nameštene tendere dobijaju visoke provizije. Sve to je, pre svega, posledica veoma neefikasne kontrole zakonitosti postupka krupnih javnih nabavki koje se realizuju putem tendera. Još gora situacija je sa tzv. sitnim javnim nabavkama (vrednosti ispod 2,9 miliona dinara), kakvih je u 2007. godini bilo 120.000 u vrednosti preko 340 miliona evra. One su praktično u celini van eksterne kontrole. Prema procenama stručnjaka, na javnim nabavkama godišnje se budžet Srbije „olakša” za najmanje 400 miliona evra!
Još veće oštećenje državnog budžeta potiče od nenaplaćenog poreza od velikog broja privatnih firmi. Deficit u budžetu po ovom osnovu, prema nezvaničnim podacima i procenama stručnjaka, krajem 2008. godine iznosio je oko jedne milijarde evra! Do ove pojave dolazi zato što država pod sumnjivim izgovorima godinama toleriše gomilanje poreskih dugova velikom broju firmi, koje zatim njihovi vlasnici, da bi izbegli prinudnu naplatu poreza, gase ili dovode u stanje stečaja i sl. A zatim otvaraju nove firme i tako u krug i u nedogled varaju i pljačkaju državu uz njenu „pomoć” ili prećutnu saglasnost.
Vrlo unosne „prekogranične” finansijske operacije na štetu državnog budžeta posebna su specijalnost najmoćnijih srpskih tajkuna, preuzeta iz arsenala špekulativnog neoliberalnog kapitalizma. Naime, firme velikih tajkuna, koje su formalno registrovane u Srbiji, nalaze se u vlasništvu takođe njihovih firmi (pod drugim nazivom) u drugim državama, tzv. poreskim rajevima. Profit ostvaren na domaćem tržištu, umesto da bude oporezovan, najvećim delom se prebacuje na račune firmi u „poreskom raju” (bez oporezivanja profita). Zatim se vraća u Srbiju sa formalnim statusom stranog investicionog kapitala. Tim kapitalom se kupuju vredna društvena preduzeća i vrše druga investiciona ulaganja. Ako ispune zakonski cenzus o visini ulaganja i u ugovornom roku ne otpuštaju zaposlene, ti „strani” investitori su u narednih deset godina oslobođeni plaćanja poreza na ostvarenu kapitalnu dobit! Teško je verovati da nadležne domaće institucije nisu znale i nisu mogle sprečiti ove ogromne špekulativne mahinacije. Verovatnije je da su znale, ali da je političko-tajkunski interes bio jači.
Ovih dana saznajemo da postoji realna opasnost od odlaganja izgradnje putnog koridora 10, za koju su obezbeđeni inostrani krediti u iznosu od 1,2 milijarde evra. Razlog je u tome što država nije ispunila dva prethodna uslova za korišćenje ovih kredita – izrada projekata u vrednosti od 10 miliona evra i obezbeđena sredstva za eksproprijaciju zemljišta za prioritetne deonice autoputa u iznosu od 85 miliona evra. Dodatna nevolja je u tome što su veliki deo zemljišta duž buduće trase autoputa i obilaznice oko Beograda, pre šest-sedam godina pokupovali privilegovani, to jest blagovremeno obavešteni tajkuni, od kojih sada to zemljište država mora da otkupi po višestruko većim cenama. To realno dovodi u pitanje izvršenje planirane dinamike i rokova izgradnje autoputa kao strateškog razvojnog i antikriznog programa.
Nema nikakve sumnje da je koruptivna sprega politike i tajkuna, koja je patentirana u Miloševićevo vreme, a posle 2000. godine proširena i usavršena, fatalna za demokratski i ekonomski razvoj i moralno zdravlje društva i za funkcionisanje njegovih ključnih institucija. Nesporno je, takođe, da su stranački vrhovi i tajkuni osnovni činioci tzv. sistemske korupcije ogromnih razmera, koja se realizuje preko pripadnika izvršne državne i lokalne vlasti, raznih agencija i fondova, do javnih preduzeća. Uostalom, konsenzusom stranačkih vrhova novim Ustavom su pod njihovu kontrolu stavljeni i narodni poslanici, to jest zakonodavna vlast. To je Skupštinu, umesto narodnim, učinilo stranačkim predstavništvom i njihovom glasačkom mašinom. Tako smo, nažalost, opet dobili partijsku državu. A proces koruptivne, to jest nezakonite simbioze politike i privatnog kapitala otišao je predaleko i preduboko da bi se u dogledno vreme mogao „razvrgnuti”, jer se takvi ortakluci zaključuju daleko od očiju javnosti, pa nisu podložni nikakvoj javnoj kontroli. Zato nijedna od brojnih velikih finansijskih afera nije rasvetljena.

Slobodan Vučetić

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Ako Srbija želi da uđe u EU, moraće prvo da pristupi NATO, poručio je juče odlazeći generalni sekretar NATO Jap de Hop Shefer. On je dodao da ćemo sami izabrati da li ćemo pored EU ući i u NATO, ali da praksa pokazuje da članstvo u obe organizacije ide ruku pod ruku. Ova poruka došla je samo nekoliko dana posle izjave ruskog ambasadora u Beogradu Aleksandra Konuzina, koji je srpske zvaničnike upozorio da će pre ili kasnije morati da izaberu NATO ili Moskvu i da će se Rusija u skladu s tim ubuduće zauzimati za našu zemlju.
Domaći političari i stručnjaci smatraju da Srbija može u EU zaobilazeći NATO i da je ovde reč o još jednoj lažnoj ponudi čelnika međunarodne zajednice. Radikal Dragan Todorović kaže da se jednostavno može utvrditi da li je narod u Srbiji za ulazak u NATO.

Izvor informacije: http://www.kurir-info.rs/clanak/vesti/kurir-16-04-2009/ma-kakav-nato

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Železara je Beobanci, Jugobanci i Invest banci dugovala oko 70 odsto od ukupnog duga koji je bio od 1,4 do 1,7 milijardi dolara. Ekonomski institut procenio vrednost giganta na 57,645, a na kraju je prodat za 23 miliona dolara
BEOGRAD – Glas danas ekskluzivno objavljuje ugovore i detalje koji su prethodili konačnoj prodaji „Sartida“ a. d. u stečaju američkom gigantu Ju-Es stil. Šta se sve dešavalo od jula 2002. do 31. marta 2003. kada je potpisan kupoprodajni ugovor, ko je odlučivao, ko je kroz ovu, ključnu srpsku privatizaciju tražio političke, diplomatske i geopolitičke ustupke i korist, kako je funkcionisao rad stečajnog veća, a kako se „Sartid“ finansirao godinama i decenijama, otkrivaju pomno prikupljani dokumenti i sagovornici Glasa koji su sve vreme bili na prvim linijama države, državne politike, pravosuđa i policije. Za sve ove tvrdnje, Glas poseduje obimnu dokumentaciju i svedočenja glavnih aktera koji su konačno rešili da stave tačku na politička prepucavanja i zloupotrebu do sada najveće srpske privatizacije.

Čuvenu priču o Titovom grožđu i gvožđu koje uspeva u Smederevu odavno svi znamo, ali u domaćoj javnosti malo ko zna da su još davne 1966. svi zaposleni dobili befel da odvoje po jednu tadašnju platu za „Sartid“. I mada se čini da aktuelni političari čitavu priču o prodaji „Sartida“ potežu baš zbog opšteg dobra, već godinama je jasno da se ova afera koristi za dnevno-političke potrebe i prepucavanja. Oni koji znaju šta je posredi, ko je „kriv“, ne oglašavaju se. Policija i okružna tužilaštva u Beogradu i Smederevu, takođe. Aktuelni ministri srpske vlade koji su imali zapažene uloge u ovoj privatizaciji – ćute. O prodaji „Sartida“ ne smeju da govore ni najupućeniji – zaposleni, jer ih je poslovna politika menadžmenta omeđila striktinim zabranama o istupima u javnosti.

Neki od njih već su svoje iskaze dali pripadnicima nekadašnje UBPOK, neki zamenicima nadležnih tužilaca. Optužnica nema.

– Suština je da je „Sartid“ tokom sankcija bio značajna meta stranih ulagača, mnogi su navodno pokušavali da ga kupe, ali ga navodno tadašnji predsednik Srbije nije dao. „Stručnjaci“ oko njega savetovali su ga da ga ne prodaje, dok su za to vreme gotovo genijalnim kombinacijama uspevali da udebljaju svoja lična i konta najbližih saradnika u privredi i u policiji – tvrdi za Glas jedan od pripadnika SBPOK.

Uglavnom, do sada, naizgled, večna tema srpskih tabloida: kako je prodat „Sartid“ – dobija svoj kreščendo. Čaršijske priče da vlada Zorana Đinđića nije htela da ga proda Amerikancima nego Nemcima ne stoje jer je još 2002. započela i zvanična faza pregovora sa Ju-Es stilom. Teze da je „Sartid“ nameravao da kupi nemački Tisen Krup jednostavno ne stoje i to je lako proverljivo. Austrijska NJest Aplina, takođe prema tvrdnjama većine sagovornika Glasa, nije nameravala da kupi „Sartid.

– „Sartid“ nije hteo da kupi niko. Jednostavno, kao veliki koncern, „Sartid“ je imao mnoštvo poverilaca. Jedna od nemačkih banaka sve vreme je finansirala nabavku sirovina preko ćerke firme „Sartida“ u Švajcarskoj, Kipru, Bejrutu… Ali prema našim dosadašnjim otkrićima, glavnica i kamata nekoliko puta su joj otplaćene – tvrdi operativac SBPOK.

Međutim, postavlja se logično pitanje: Šta je sa domaćim bankama?

Prema dokumentima dostupnim Glasu, „Sartid“ je Beobanci, Jugobanci i Invest banci dugovao oko 70 odsto od ukupnog duga koji je bio od 1,4 do 1,7 milijardi dolara!?

– Kada su domaće banke likvidirane, evidentno, dug „Sartida“ nije ušao u njihovu aktivu, odnosno – stečajnu masu!? Da li bi uopšte bilo zakonskog osnova da budu likvidirane da je u dug uračunata imovina „Sartida“ – pita se sagovornik Glasa.

Istina je da je neposredno pre prodaje, stečajni upravnik „Sartida“ tražio procenu vrednosti kapitala od beogradskog Ekonomskog instituta i da je Institut procenio vrednost giganta na 57.645.000 dolara! Takođe, u ovom dokumentu piše i: „Ukoliko se obaveze izuzmu iz bilansa preduzeća, i uz diskont za neutrživost akcija, za vrednost kapitala preduzeća indikativan je interval: od 28.820.000 do 51.880.000 dolara“.

„Sartid“ je na kraju prodat za 23.000.000 dolara, uz obavezu da se investira još 200.000.000 dolara.

Tema raznih spekulacija u javnosti bili su i pojedini dokumenti, konkretno mišljenje nekih od najvećih poverilaca „Sartida“ (čitajte – već likvidiranih banaka). Pod zavedenim pečatom sa brojem 386/03 Agencija za osiguranje depozita, sanaciju, stečaj i likvidaciju banaka obraća se dopisom Trgovinskom sudu u Beogradu, (stečajnom veću koje je rukovodilo radom stečajnog upravnika, i konačno i donelo odluku svojim rešenjem da se „Sartid“ proda), u kojem piše da je konkretno Invest banka saglasna da se „Sartid“ u skladu sa zakonom „izloži prodaji“. Međutim, u donjem delu dokumenta piše datum – 31. mart 2003. O tome kako je ovaj dokument datiran, odnosno poslat na hitno odlučivanje u intervalu od petka 28. marta do ponedeljka 31. marta Glas je pisao juče.

Ali kada smo kod Zakona o stečaju, svi koji su imali veze sa prodajom „Sartida“ a. d. u stečaju pozivaju se na jedan član tada važećeg zakona – 129. Taj član određuje da o eventualnoj prodaji preduzeća u stečaju odlučuje stečajno veće. I tu se sa aspekta zakonitosti, donekle, stavlja tačka.

Vlada odlučila, stečajno veće radilo po tada važećem zakonu…

Po rešenju Trgovinskog suda u Beogradu pod brojem II-St-7035/02 od 28. marta 2003. stoji: „Određuje se prodaja dužnika Sartid a. d. u stečaju iz Smedereva kao pravnog lica, neposrednom nagodbom“.

U obrazloženju, Stečajno veće se poziva na članove 129 i 130 Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji. Takođe, predsednik Stečajnog veća potvrđuje i sastav Odbora poverilaca od 13 članova, među kojima su Invest banka, Beogradska banka, Jugobanka, tada već likvidirane, pa ŽTP „Beograd“, „Tehnogas“, EPS, NIS…

Ipak, posle svega ostaje još mnoštvo nerazjašnjenih pitanja: ko je zaista, pored Ju-Es stila, bio zainteresovan da kupi „Sartid“ a. d. u stečaju? Da li postoji krivična odgovornost učesnika u kupoprodaji i zašto još nisu procesuirani? Ko je zaista odgovoran za stečaj i višedecenijsko katastrofalno poslovanje „Sartida“? Da li je Srbiji naneta šteta prodajom „Sartida“? I konačno, zašto aktuelna vlada ne formira komisiju koja bi istražila sve poteze svojih prethodnika vezanih za ovu prodaju?

Izvor informacije: forum.krstarica.com

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Proces evropskih integracija, posebno pridruživanje i pristupanje su politički i ekonomski uslovljeni. To znači da u koliko država želi da zaključi Sporazum o pridruživanju, odnosno o pristupanju pre toga mora da ispuni postavljene uslove.

Prema Nemačkom „Bild“ časopisu Top lista najvećih svetskih političkih zločinaca 20. veka izgleda ovako:

Mao Ce Tung (26. decembra 1893 -9. juna 1976) je kineski političar, vojskovođa, revolucionarni vođa i državnik koji se smatra najvažnijom ličnošću u modernoj kineskoj istoriji i jednom od najvećih ličnosti 20. veka. Tokom njegove vladavine, ubijeno je oko 50 milijuna ljudi za vreme političkih progona diktatorske te od poslijedica i zabluda ekonomske politike.

Josif Staljin, ili Besarion (Soso) Džugašvili – Staljin (21 decembar 1879 – 5. mart 1953) sovjetski je političar i državnik. U doba njegove vladavine Sovjetski Savez se je razvio iz nazadne poljoprivredne zemlje u svjetsku silu. Kao ključni partner nacističke Nemačke kroz Pakt Hitler- Staljin a kasnije kao partner zapadnih saveznika imao je odlučujući uticaj na početak i tok Drugog svetskog rata te poslijeratno oblikovanje Evrope. Tokom njegove vladavine, ubijeni su oko 40 milijuna ljudi u Gulazima i tokom  političkih progona diktatorske vlasti te od poslijedica i zabluda ekonomske politike.

Adolf Hitler (20. april 1889 – 30. april 1945) bio je nemački političar I vođa Nacističke partije koji je 1933. postao nemački kancelar. Posle smrti nemačkog predsednika Paula fon Hindenburga 1934. Hitler je proglasio sebe za firera (vođu), zvanje u kojem je, zahvaljujući uredbi iz 1933. objedinio ovlašćenja predsednika i kancelara i uspostavio totalitarni režim u Nemačkoj koji je trajao sve do njegove smrti. Smatra se odgovornim za oko 20 miliona žrtava.

Čang Kaj-šek bio je kineski političar, generalisimus kineske vojske i vojni diktator za vreme građanskog rata u Kini, te kasniji predsjednik Republike Kine na Tajvanu. Smatra se da je odgovoran za smrt oko 10 miliona žrtava.

Vladimir Iljič Lenjin (22. aprila 1870 – 21. januara 1924.), ruski revolucionar, državnik, pisac; utemenitelj ideologije lenjinizma; vođa Oktobarske revolucije 1917. u Rusiji; osnivač prve Komunističke partije i Kominterne; utemeljitelj Sovjetskog saveza i totalitarnog komunističkog režima.Smatra se da je odgovoran za smrt oko 4 miliona žrtava.

Hideki Tōjō ( 30. decembar 1884. – 23. decembar 1948.) je bio japanski general i političar koji je služio kao premijer Japana u periodu od 1941. do 1944. Smatra se odgovornim za smrt oko 3 miliona žrtava.

Salot Sar, poznatiji kao Pol Pot (19.5.1928. – 15.4.1998.) je kambodžanski političar, revolucionar i državnik čije ime se vezuje uz jedan od najkrvavijih događaja 20. veka. Smatra se odgovornim za oko 2 miliona žrtava.

Mengistu Haile Mariam zloglasni etiopski diktator, po činu major etiopske vojske i zapovednik komunističke pučističke grupe Derg koja je svrgnula s prijestola cara Hailea Selassiea. Smatra se odgovornim za oko 2 miliona žrtava.

Agha Muhammad Yahya Khan, je rođen u Chakwal – Pakistan 1917. Njegova porodica vodi poreklo od elitne klase Nader Shah – persijskog vladara, koji je osvojio Delhi u 18. veku.. Bio je predsednik Pakistana i smatra se odgovornim za oko million žrtava.

Josip Broz Tito (7. maja 1892 – 4. maja 1980) bio je doživotni predsednik Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, lider komunista i vrhovni komandant oružanih snaga i jedan od osnivača pokreta Nesvrstanih. Smatra se odgovornim za smrt oko million žrtava.

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Miroslav Misković -rođen 1945 u Kruševcu. Završio Ekonomski fakultet u Beogradu.

Tokom osamdesetih bio direktor hemijske industrije Župa iz Kruševca. Zatim ga preporučuju Slobodanu Miloševiću za mesto republičkog premijera. Jedno vreme bio potpredsednik vlade, ali uskoro osniva sopstvenu kompaniju Delta M koja je tokom devedesetih postala najveća firma u zemlji. Zbog nekadašnjih veza sa režimom Slobodana Miloševića našao se na listi osoba koje nisu mogle dobiti američku vizu niti vizu EU, ali je kasnije skinut sa te liste.
Danas Delta holding ima oko 16 000 zaposlenih i najveća je privatna kompanija sa sedištem u Srbiji. U sastavu Delte su i najveći maloprodajni lanci u zemlji: C market, Pekabeta i Maxi.
Na listi Vposta Miroslav Mišković plasiran je na 38. mesto.

Zoran Drakulić -rođen 1953 u Ljubljani gde mu je radio otac. Završio Pravni fakultet u Beogradu.
Tokom osamdesetih bio direktor Genexove kompanije „Jugo Arab“ koja je radila u Libanu, a potom premeštena na Kipar. Kompanija je pokrivala poslove na Bliskom i Srednjem Istoku. Krajem osamdesetih po povratku sa Kipra bio zamenik direktora Genex banke.
1990 osniva sopstvenu kompaniju „Ist point holding ltd“ sa sedištem na Kipru. Danas ima 12 kompanija širom sveta. Najveći kapital stekao je na tržištu zemalja bivšeg SSSR-a baveći se trgovinom obojenim i retkim metalima. Poslednjih godina Drakulićeva firma je pokupovala više državnih firmi u Srbiji. Zoran Drakulić je bio kandidat DSS-a za gradonačelnika Beograda na poslednjim lokalnim izborima.

Vuk Hamović -rođen 1949 u Beogradu. Magistrirao na Ekonomskom fakultetu u Beogradu.
Prošle godine nalazio se na 91. mestu na listi najvećih bogataša iz istočne Evrope koju sastavlja poljski magazin Vpost, dok ga ove godine nema na listi od 100 najbogatijih.
Do 1990 bio direktor Energodate, dela Energoprojekta. Potom je ušao u biznis zajedno sa Zoranom Drakulićem da bi se ubrzo njih dvojica razišli u mišljenju oko strategije poslovanja. Hamović je danas najveci trgovac strujom od Ukrajine do Grčke i vlasnik firme EFT iz Londona. Bio je jedan od osnivača prvog privatnog političkog nedeljnika u Srbiji „Vreme“.

Filip Cepter -rođen 1951 u Bosanskoj Dubici u zapadnoj Bosni. Završio Ekonomski fakultet u Beogradu.
Pravo ime Milan Janković, ali ga je zvanično promenio u Filip Cepter.
Ima švajcarsko državljanstvo i pasoš. Živi u Monte Karlu, ali povremeno on ili njegova supruga borave u Beogradu.
Nakon diplomiranja emigrirao u Austriju gde je radio kao prodavac AMC kuhinjskog posudja na principu multi level marketinga. Nakon što je postao jedan od najuspešnijih prodavaca te vrste, osnovao sopstvenu kompaniju koja se bavila proizvodnjom kuhinjskog posuđa. Danas je vlasnik kompanije Zepter International sa sedištem u Švajcarskoj. Kompanija proizvodi svetski poznato luksuzno posuđe Zepter u fabrikama u Švajcarskoj, Nemačkoj, Italiji i Poljskoj.Trenutna vrednost kompanije Zepter international se procenjuje na tri do četiri milijarde evra.
Na listi Vposta plasiran je na 16. mesto.
Bogoljub Karić -rođen 1954 u Peći. Završio Prirodno-matematički fakultet u Prištini.
1978 registrovao firmu Kosovouniversum koja se bavila proizvodnjom znački i privesaka, a 1986 potpisao ugovor sa Minelom o izgradnji zajedničke fabrike precizne opreme za prehrambenu industriju. Do početka devedesetih već je imao 4 fabrike. Iako je jedan od retkih koji je bio bogat još u Brozovo vreme basnoslovno bogatstvo stekao je tokom devedesetih.
Njegova firma je bila zajedno sa državom suvlasnik Mobtela, najvećeg operatera mobilne telefonije u Srbiji. Pri tom je Karić izvlačio novac iz Mobtela oštetivši državu za nekoliko stotina miliona dolara. Zbog ovih malverzacija trenutno je za njim raspisana poternica.
Na listi Vposta plasiran je na 71.mesto.

Stanko Subotić Cane -rođen 1961 u Ubu (okolina Beograda). Završio srednju ekonomsku školu.
Vlasnik više firmi u zemlji i inostranstvu koje se bave prometom alkoholnih pića i proizvodnjom suhomesnatih proizvoda. Izgleda da je najveći kapital stekao trgovinom cigaretama. Povezivan je i sa nelegalnim švercom cigareta, a te optužbe je negirao. Njegovo bogatstvo se procenjuje na oko 650 milona dolara pa se našao na 86-om mestu liste najvećih bogataša u istočnoj Evropi koji sastavlja poljski list Vpost.

Predrag Rankovic Peconi-rodjen 1962 u Beogradu. Obrazovanje nepoznato.
Pretpostavlja se da se obogatio švercom nafte i cigareta, a povezivao se i sa kriminalcima iz „surčinskog klana“. Bio je uhapšen u akciji Sablja, ali je pušten.
Iako se kompanija Invej zvanično ne vodi na njegovo ime već na ime njemu poverljivih ljudi, kapital koji stoje iza te firme pripada Peconiju. Invej je kompanija koja je pokupovala brojna državna preduzeća, između ostalih i kruševački Rubin, fabriku ulja Vital, a u sastavu Inveja posluje i fabrika cigareta koja proizvodi dosta reklamirane cigarete Fast.
Prema istraživanju magazina „Ekonomist“ Invej je po ostvarenoj dobiti najuspešnije privatno preduzeće u Srbiji. Peconi se nikada nije slikao za novine, a politika njegove kompanije je da zaposleni ne davaju nikakve izjave za medije. Kompanija nema čak ni sopstveni sajt gde se obično nalaze podaci o vlasničkoj strukturi i istorijatu firme.

Miodrag Kostić -rođen u Vrbasu.
Vlasnik kompanije MK komerc. Javnost ga je najviše upamtila po neverovatnoj transakciji koju je uspeo da izvede -da za po tri evra kupi tri šećerane. Doduše obavezao se da će isplatiti i dugove šećerana, a ti dugovi su bili razlog što se za srpske šećerane kupci baš i nisu otimali. Zbog takozvane „šećerne afere“ u koju je bio umešan jedno vreme je bio zabranjen izvoz srpskog šećera u EU.
U međuvremenu je šećerane prodao nemačkoj firmi Nordcuker, a biznis je prebacio na polje građevinarstva gradeći ekskluzivne stanove.
Prošle godine na listi Vposta sa bogatsvom od 300 miliona evra plasirao se na 100 mesto, dok ga ove godine nema na listi.

Milan Panić –rođen 1929 u Beogradu. Diplomirao hemiju na Beogradskom univerzitetu. Bio prvi predsednik vlade SR Jugoslavije, ali je zbog sukoba sa Miloševićem postao kandiadat opozicije na izborima. Predsednik kompanije i generalni direktor američke kompanije ICN Pharmaceuticals. Prošle godine na 63. mestu na listi Vposta dok ove godine poljski nedeljnik ne daje nikakve informacije o njemu.

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Sigurnost atomskih centrala

Srđan KUSOVAC (Robert PARSONS, Jan MAKSYMIUK, Dejan RADULOVIĆ)

Hiljade ili desetine hiljada mrtvih ili raseljenih, stotine hiljada obolelih, milioni ozračenih. Tako izgleda 20 godina kasnije epilog havarije u atomskoj centrali u Černobilu – najtežeg incidenta u korišćenju nuklearne energije u civilne svrhe.

Pre dvadeset godina, 26. aprila 1986. dogodila se najteža nuklearna katastrofa ikada u upotrebi atomske energije u civilne svrhe. Eksplodirao je jedan od četiriju reaktora sovjetske atomske centrale u gradu Černobilu u Ukrajini. Kontaminirano oko 150.000 km² tla. Zračenju, bilo direktnom u vreme incidenta bilo indirektnom, kasnije putem hrane i na druge načine, bilo je izloženo najmanje sedam milijuna ljudi. Broj umrlih od radijacije ili raznih oboljenja nastalih kao posledica radijacije ni danas nije poznat. Stručnjaci barataju brojkama od 4.000 do 60.000 umrlih. Desetine hiljada ljudi su raseljene, milioni i dalje žive na ozračenom području u čijem je pustom centralnom delu radioaktivno zagađenje i dalje toliko da stručnjaci procenjuju da u njemu normalan život neće biti moguć ni za 500 godina. Na dvadesetu godišnjicu najteže nuklearne nesreće u upotrebi atomske energije u civilne svrhe razmatramo sigurnost atomskih postrojenja i odlagališta nuklearnog otpada i ostalih nusprodukata rada atomskih postrojenja.

HAVARIJA, TIŠINA, NEGIRANJE, MINIMIZIRANJE

26. april 1986, noć subote na nedelju. Stanovništvo većeg dela Evrope mirno spava. U Ukrajini počinje lanac događaja koji će dovesti do katastrofe do tada neviđenih razmera.

U 1:23 eksplodirao je jedan od četiriju reaktora ogromne atomske centrale u Černobilu odbacivši u vis 1.000 tona težak poklopac jezgra nuklearnog reaktora. Pedesetak tona urianijumskog goriva odmah je isparilo. Daljih 70 tona uranijuma i oko 900 tona visokoradioaktivnog grafita raspršeno je u atmosferu oko reaktora. Preostalih 800 tona grafita ostalo je u reaktoru uzrokujući požar koji će buktati narednih deset dana.

Samo nekoliko sati nakon havarije stub radioaktivnog materijala visok oko kilometar krenuo je nošen vazdušnim strujama na severozapad – ka Belorusiji, i Rusiji, zatim još dalje. Ali panika nije počela da se širi Evropom jednostavno zato što ni sovjetska ni svetska javnost nisu znale da se nešto neobično uopšte događa.

Čak dva dana bila su potrebna da u Moskvi bude objavljena prva zvaničnu informacija:
“Dogodila se havarija u atomskoj centrali u Černobilu. Jedan od atomskih reaktora je oštećen. Preduzete su mere na eliminisanju posledica havarije. Pomoć je pružena povređenima, formirana je vladina komisija”.
Tako je glasila vanredna vest objavljena na državnoj televiziji dva dana po nezgodi, 28. aprila 1986. To je bilo sve što su građani imali pravo da saznaju.
Informacija je izneta u javnost tek nakon što je javljeno sa mernih stanica u Švedskoj, Finskoj i Norveškoj da je u atmosferi izmerena ogromna količina radioaktivnosti. Stepen radioaktivnosti na mernoj stanici u Švedskoj, udaljenoj neke dve hiljade kolometara od Černobila, bio je toliki da su Šveđani pomislili kako radioaktivnost u atmosferu pušta jedna njihova atomska centrala koju su, dok ne istraže šta se događa, odmah evakuisali.

Sovjeti onda počinju da brifuju strane državnike o tome šta se dogodilo. Javnost u čitavom svetu i dalje ne zna ništa više od šture službene informacije. Novinari u Londonu spopadaju ambasadora Sovjetskog Saveza Leonida Zamjatina prilikom njegovog izlaska sa sastanka sa tadašnjom premijerkom Margaret Tačer (Thatcher). Ambasador Zamjatin bio je prvi sovjetski zvaničnik koji je javno progovorio o događaju u Černobilu.

Novinar: Šta kažete na ovdašnje izveštaje da su hiljade ljudi poginule? Je li to istina.

Zamjatin: Ne, to nije istina.

Novinar: Je li gospođa Tačer ljuta zbog toga što niste ranije obavestili svet o incidentu?

Zamjatin: Ne. Informisali smo jutros zvanično Vladu Ujedinjenog Kraljevstva o nezgodi. Upravo smo sa premijerkom
razgovarali o tom problemu.

Novinar: Jeste li zatražili britansku pomoć?

Zamjatin: Pa nismo zatražili pomoć ali premijerka je ponudila pomoć britanske strane.

No, ni nakon prvih informacija nije bilo ničega što bi moglo ukazati i svetu i sovjetskoj javnosti na razmere katastrofe. Godinu dana nakon što je Mihail Gorbačov proglasio važnost „glasnosti” odnosno otvorenosti i transparentnosti prva reakcija sovjetskih vlasti na atomsku katastrofu bila je negiranje ozbiljnosti incidenta.
Eksplozija u Černobilu predstavljala je ključni test za novu politiku otvaranja sovjetskih vlasti. Stravičan je način na koji su vlasti na tom testu pale. Građanima su uskraćene precizne informacije o opasnosti i razmerama onoga što se dogodilo. Informacije nisu bile uskraćene samo u prvim danima i sedmicama nakon nesreće, već i godinama nakon toga.

Danas, dvadeset godina od havarije, podaci ukazuju da je tokom prvih deset dana od havarije u Černobilu oslobođeno u životnu sredinu stotinu puta više radijacije nego što je oslobođeno eksplozijama atomskih bombi u Hirošimi i Nagasakiju.

PROBIJANJE ISTINE

Godine će proći da u javnost počne da se probija istina o tome da sovjetska vlast nije samo skrivala informacije o incidentu u Černobilu, nego da je i reagovala krajnje nespretno, nespremno i neznalački.

Svjatlana Aleksijevič, beloruska književnica koja je napisala nekoliko knjiga o incidentu u Černobilu opisuje Radiju Slobodna Evropa tadašnju reakciju ljudi oko najmoćnijeg čoveka najveće države sveta, generalnog sekretara Komunističke partije Sovjetskog Saveza:

Aleksijevič:

„Centrala gori i Gorbačev o tome obaveštava javnost, a najbolje nuklearne fizičare šalje u Černobil. Oni u nuklearnu elektranu u plamenu odlaze bez ičega, nisu poneli čak ni svoje pribore za brijanje. Ni oni sami nisu shvatali šta se dogodilo. Čula sam Gorbačova kako je na pitanje jednoga od njih ovako odgovorio: ‘Šta vi hoćete? Pitao sam generale koji su prisustvovali testiranju nuklearne bombe i rekli su mi da to nije ništa. Rekli su mi da su na mestu eksplozije bili nakon dva sata. Kažu da je sve što vam treba čaša crnog vina i da će s vama biti sve u redu’“, kaže Svjatlana Aleksijevič.
Informacija o incidentu nije skrivana samo zato što je to bilo u Sovjetskom Savezu uobičajeno nego i zato što je uspeh u korišćenju atomske energije državna propaganda uopotrebljavala za međunarodni prestiž, a eventualni neuspeh je doživljavan gotovo kao sramota socijalističkog društva. U slučaju Černobila dodatni problem bio je to što se incident dogodio na centrali koja je trebalo da predstavlja simbol sovjetske energetske budućnosti.

ŠTA SE ZAPRAVO DOGODILO?

Reaktori poput onog broj četiri u atomskoj centrali u Černobilu rade otprilike na sledeći način: Oslobađanje neutrona jezgra uranijuma 235 do kojeg dolazi fisijom usporeno je grafitom u tolikoj meri potrebnoj za održavanje lančane reakcije ali ustovremeno u meri da reakcija bude kontrolisana. Toplota kao proizod fisije zagreva vodu stvarajući paru koja pokreće turbinu. Zapadni stručnjaci često su kritikovali ovakav, sovjetski tip atomskih centrala jer nedostatak posebne strukture koja služi zaštiti od eventualne kontaminacije okoline, iziskuje upotrebu ogromne količine inače zapaljivog grafita u srcu reaktora.

Ono što se dogodilo zapravo je sledeće: Započeto je 26. aprila 1986. u 1:23:00 uobičajeno ispitivanje sistema hlađenja reaktora. Sigurnosni sistemi su prethodno namerno isključeni kako oni ne bi sprečili izvođenje testa. Plan je bio smanjenje snage reaktora na četvrtinu maksimalne snage. Ali procedura nije krenula kako je bilo planirano i očekivano. Iz još uvek nepoznatih razloga snaga reaktora, koja je trebalo da bude smanjena na četvrtinu maksimalne projektovane, smanjena je za samo oko1%. Kada se to dogodilo snaga je morala da bude lagano dodavana. Ali je tridesetak sekundi od početka testa usledio neočekivani nagli udar snage. Reaktor je tada trebalo isključiti (kako bi bila prekinuta lančana reakcija), što je predviđeno i što bi se uobičajeno dogodilo bez ikakvih problema. Ali, sa delom sigurnosnih sistema namerno isključenih zbog testa, kontrolisano isključivanje reaktora, koje je pokušano u 1:23:40 nije uspelo. Reaktor nije ostao samo bez hlađenja nego je ostao i van kontrole. Četiri sekunde kasnije, u 1:23:44 tri godine star reaktor se usijao do temperature od oko 2.000ºC, gorione šipke uranijuma su se istopile. Onda je inicirano paljenje zaštitnog grafita koji je bio oko reaktora. Eksplozija je odbacila 1.000 tona težak krov reaktorske prostorije. Radioaktivnost je pokuljala u atmosferu.

Onda su na svim nivoima sovjetskog sistema prevladale ignorancija i parališuće opiranje preuzimanja odgovornosti.
Kada je bilo jasno da kako vreme prolazi stanje može biti samo gore, hiljade ljudi, od kojih su mnogi bili dobrovoljci, ili je javnosti rečeno da su dobrovoljci, počele su, neviđenom hrabrošću, borbu za kontrolu nesreće. Cilj je bio pokušaj zaustavljanja isijavanja zračenja iz reaktora. Najpre su iz ogromnih teretnih helikoptera bacali materijal u usijano jezgro reaktora. 1.800 helikoptera bacalo je neprestano pesak i drugi materijal u goruće jezgro reaktora. Prvo vreme nije bilo nikakvih znakova da su time postigli bilo šta. Jedan od sovjetskih stručnjaka reći će deceniju kasnije da je to bilo kao da pokušavate da ugasite šumski požar izlivajući u njegovo središte po jednu bocu vode. Ali, rekao je, nije bilo drugog rešenja. Makar je tada izgledalo da ga nema.

KONZERVIRANJE REAKTORA

U kontaminirano područje su na operaciju čišćenja poslati su roboti ali su odmah počeli da se kvare. Onda je širom Sovjetskog Saveza prikupljeno oko 600.000 ljudi sa zadatkom da u Černobilu čiste radioaktivni otpad i da izgrade sarkofag – betonski omotač oko četvrtog, eksplodiranog reaktora. Zvali su ih “likvidatori”. Došli su bez odgovarajuće opreme, mnogi od njih nisu ni znali gde i zašto odlaze. Jedan od njih, Kazak Talgat Sujunbai, 44-orogodišnji oficir Crvene Armije, kaže da je doveden u belorusko selo Novosjolki, četrdesetak kilometara od reaktora a da nije imao pojma da se atomska nesreća uopšte dogodila.

Sujunbai: Kada sam prvi put stigao u Černobil prvo što mi se urezalo u misli bio je krajolik. Ličio je na neku predivnu sliku. Kako se približavate vidite u daljini grad, šumu, put, reku i crkvu koje sjaje. Kao naslikani. To će mi biti urezano u misli do kraja života.

„Čuli smo neke glasine, ali nismo o tome ništa znali. Kada sam prvi put stigao u Černobil prvo što mi se urezalo u misli bio je krajolik. Ličio je na neku predivnu sliku. Kako se približavate vidite u daljini grad, šumu, put, reku i crkvu koje sjaje. Kao naslikani. To će mi biti urezano u misli do kraja života. Rekli su nam da idemo da gradimo električnu centralu. Nismo znali kakvu. Rekli su: ‘Idete u područje Samare. Tek tamo smo saznali da je naše odredište Černobil. 80% nas je protestovalo, ali su nam komandiri rekli da ćemo ako odemo biti kažnjeni kao dezerteri. Tako su nas plašili.
Nismo imali specijalnu odeću. Samo uobičajenu vojnu uniformu jer nam je rečeno da nema visoke radijacije, da je nivo takav da možete bez problema da radite dan ili dva. Nosili smo uniforme, koje smo na kraju dana samo istresali, a menjali smo samo donji veš. I narednog dana isto”, kaže Sujunbai.

ČERNOBIL DANAS

Danas, dvadeset godina kasnije, područje prečnika 30 Km oko Černobila zatvoreno je za javnost i ograđeno je bodljikavom žicom. U tom području je nekoliko potpuno praznih gradova iz kojih je stanovništvo iseljeno pre dve decenije.
Sve je kao zaleđeno. Ostaci rublja i dalje lepršaju na balkonima. U nekim kućama još su porodične fotografije na zidovima. Sablasan prizor, kaže Radiju Slobodna Evropa Martin Vagner (Wagner), češki fotograf koji je nedavno posetio kontaminirano područje:

„Ulazite u dečji vrtić i vidite razbacane igračke i gas-maske među lutkama. Pomislite na decu koja su tada bila tu”, kaže Wagner.

Slične su uspomene Aleksandra Velikina, Rusa, jednog od „likvidatora” čiji je zadatak, među ostalim, bio da u gradu Pripjatu udaljenom tri kilometra od Černobila, prikuplja privatne stvari 45.000 ljudi iseljenih na brzinu dan nakon incidenta:

Velikin: Ušao sam u dvosobni stan. Pokušajte samo da zamislite kako su ti ljudi evakuisani na brzinu, dok su bili usred nekog posla. Zatičem nenamešten krevet, na stolu do pola pojeden sendvič i šolju čaja. U takvom stanju je stan bio ostavljen. Ali to je još bilo podnošljivo osim jedne stvari: ulazim u drugu sobu, tamo je dečiji krevet, prekrivač je otkriven. Na jastuku vidim trag dečije glavice. Moja kćerka je tada imala četiri godine.

EPILOG

Dvadeset godina nakon najteže atomske nesreće ikada epilog je sledeći:

31 osoba poginula je u nuklearnoj elektrani u momentu havarije.
135.000 ljudi je evakuisano, ali u zoni povišene kontaminacije i dalje živi oko 5.500.000 ljudi.
70.000 ljudi ostali su invalidi usled bolesti disajnih organa, krvotoka, nervnog sistema ili od onkoloških bolesti.
Učestalost raka štitne žlezde povećana je u kontaminiranom području 20 do 30 puta, a smrtnost usled raka štitnjače je jedan do jedan i po put veća u odnosu na ostali deo nekadašnjeg Sovjetskog saveza.
Smrtnost usled kardiovaskularnih bolesti, oboljenja respiratornog, probavnog ili endokrinog sistema udvostručena je.
Rađaju se deca sa karcinomima, više je nego što je uobičajeno dece rođene kao hidrocefalusi – od bolesti poznatije u narodu kao „vodena glava”.

Najteže su, to je jasno, prošli „likvidatori”. 94% od onih koji su još živi pati od raznih bolesti. Žive napušteni, zaboravljeni i poniženi. Kadirbek Sasikulov, jedan je od 4.500 bivših „likvidatora” iz Kirgizije:

„Više od 85% su invalidi. Ima 1.650-oro dece likvidatora. 15% od njih je teško bolesno ili su invalidi.”

Posljednji reaktor atomske centrale u Černobilu zatvoren je pod međunarodnim pritiskom decembra 2000. Više od tri hiljade ljudi danas radi na jačanju “sarkofaga” oko četvrtog reaktora koji vremenom popušta. Čitava zatvorena zona je jedno ogromno odlagalište nuklearnog otpada i kontaminiranih alatki i uređaja koje su koristili „likvidatori”. Od oko hiljadu jama u koje je radioaktivni materijal odložen popisano ih je manje od pola.

POUKE

Šta je naučeno iz katastrofe koja se dogodila pre 20 godina u Černobilu?

Stručnjaci danas ocenujuju da je uzrok havarije u Černobilu bila nesrećna kombinacija ljudske greške i nesavršene tehnologije.
Snaga atomskog reaktora inače kontroliše se tako što se među gorione elemente spuštaju ili se podižu specijalne kontrolne šipke napravljene tako da absorbuju neutrone. Što su te šipke izvučene više, snaga reaktora je veća, što su supštene niže među gorione elemente, absorbuju više neutrona pa je snaga reaktora manja. Kada su sasvim na dnu, reakcija je potpuno zaustavljena, odnosno reaktor je isključen.

Ono što se dogodilo u Černobilu je sledeće: Testiranje je, u vremenskoj stisci, počelo, a da reaktor još nije radio stabilno na nižoj snazi.
Naime, prethodne večeri snaga reaktora je smanjena radi redovnog održavanja. Onda je odlučeno da ta prilika bude iskorišćena za testiranje odnosno za dobijanje odgovora na pitanje da li bi u slučaju eventualnog isključivanja reaktora bilo dovoljno struje za rad sistema za slučaj nužde i pumpi za glađenje jezgra dok dizel pumpe ne postanu operativne.
Reaktor je oko 23:00, 25. aprila radio na pola snage. Odlučeno je da snaga bude dodatno smanjena. Za potrebe testa podešena je na 1.000 MW, ali je zbog ljudske greške pala na samo 30MW. Operator je u 01:00 26 aprila pokušao da podigne snagu reaktora ručno podižući kontrolne šipke. Snaga reaktora je onda nekako stabilizovana na 200MW. Povećanje tečnosti za hlađenje i pad pritiska pare zahtevao je onda podizanje skoro svih šipki. Rad reaktora postao je izuzetno nestabilan pa je operator, da bi podesio snagu, morao da pomera šipke gore-dole svakih nekoliko sekundi.
Ali pumpe su, zbog rada turbine na manjoj snazi davale sve manje i manje tečnosti za hlađenje reaktora. A dodatni sistemi predviđeni za takve situacije bili su namerno isključeni.
U jednom momentu, kada je bez hlađenja, udar snage došao do nivoa oko stotinu puta većeg od predviđenog, operater više nije mogao da kontroliše rad reaktora. Onda su usledile eksplozije.

Jes Anders Knape (Yes Knappe), član gradske uprave švedskog Karlštata, grada takođe zavisnog od proizvodnje nuklearne energije, smatra da je ključna pravovremena informacija. Ljudi moraju biti informisani o tome gde žive, kakve su opasnosti blizine nuklearne eletrane, i moraju biti uvežbani u tome šta da čine u slučaju nesreće:

„Kad se desi katastrofa poput ove, na početku su zainteresirani i država i okolne zemlje, čitav svet ako hoćete. Ali kad prođe prvi talas zainteresovanosti, onda ostaju lokalne vlasti koje moraju da se brinu o stanovništvu. Naravno, ako imate otvoreno građansko društvo, lakše je stvari postaviti na svoje mesto.”

Politički gledano, nesreća u Černobilu uticala je u mnogome na ondašnji Sovjetski Savez. I to bi morala da bude lekcija koju treba naučiti. Nekadašnji ukrajinski diplomata Jurij Šerbak objavio je još 1987. knjigu dokumenata o černobilskoj nesreći s namerom da čitaocima pruži uvid u ono što od vlasti nisu mogli da doznaju. Šerbak ocenjuje u izjavi Radiju Slobodna Evropa da je Gorbačovljeva vlast skrivanjem tačnih podataka o Černobilu doprinela širenju jaza između države i običnog sveta:

Šerbak: Propagandne laži te nedostatak pouzdanih informacija (o Černobilu) uticali su na milione ljudi, naročito u Ukrajini do te mere da su izgubili i ono malo vere u ono što je Gorbačov govorio o perestrojci, glasnosti, i svemu ostalom.

„Propagandne laži te nedostatak pouzdanih informacija (o Černobilu) uticali su na milione ljudi, naročito u Ukrajini do te mere da su izgubili i ono malo vere u ono što je Gorbačov govorio o perestrojci, glasnosti, i svemu ostalom.”

Maša Lipman, glavna urednica žurnala “Pro et contra”, moskovskog Karnegi centra, smatra, međutim, da je Gorbačov zapravo uradio maksimalno koliko je tada bilo moguće. Podigao je koliko-toliko, poklopac tajni koji više nikada nije mogao da bude vraćen na svoje mesto ni za koji drugi slučaj. Zato je, kaže Radiju Slobodna Evropa Maša Lipman, Černobil zapravo predstavljao prekretnicu u sovjetskom društvu:

„On je učinio nešto toliko veliko da ni on sam ni svet oko njega tada nisu čak bili svesni toga čemu doprinose: konačnom raspadu Sovjetskog Saveza i na kraju rastakanju komunističkog sistema. Naravno, on nije bio siguran, on dakako nije znao da to radi, ali je odluku doneo računajući ako prođe – prođe, možda nesvestan koliko taj izbor divovski, koliko je gigantski.”

Svjatlana Aleksijevič, beloruska književnica, autorka nekoliko knjiga o Černobilu:

„Ja mislim da je ovo bila jedna od najvećih katastrofa 20. stoleća, a 20. stoleću katastrofa nije nedostajalo. Najgore je to što je čovek stupio na tlo izvan granica ljudskog znanja. To znači da je naše viđenje sveta, naše mesto u svetu, naš sistem vrednosti i naša spremnost da se svemu ovome suprotstavimo – sve je to došlo pod sumnju.”

SIGURNOST DANAŠNJIH NUKLEARNIH ELEKTRANA

Dr Stjepan Lulić, fizičar, čelnik Laboratorije za radio ekologiju Instituta Ruđer Bošković u Zagrebu govori Radiju Slobodna Evropa o sigurnosti današnjih atomskih centrala.

RSE: U čemu se suštinski razlikuju elektrane sovjetskog tipa, kakva je bila ona u Černobilu, od atomskih centrala zapadnog tipa?

LULIĆ: To je jako velika razlika zato jer su ruske elektrane građene tako da nemaju taj kontejner dok su ove američke i ove građene u Evropi, ali to je sve na principu američke tehnologije, one imaju kontejner i imaju veliku zaštitu. Tako da tu ne bi moglo doći do toga što se dogodilo u Černobilu.

Jedina atomska centrala u državama nastalim iz Jugoslavije ona je u Krškom. Iako je bugarska elektrana Kozloduj bliža recimo građanima Makedonije, Kosova i većeg dela Srbije ipak je Krško prvo na šta većina ljudi u tim zemljama pomisli kada se pomene atomska centrala u blizini. Elektrana u Krškom, zajedničko je vlasništvo Hrvatske i Slovenije. No javnost tih dveju zemalja i čitave regije više zna o političkim nesuglasicama vezanim za eksploataciju elektrane nego za sam njen rad. Je li ta elektrana sigurna pitamo dr Stjepana Lulića:

Lulić: Krško je sigurna, pouzdana elektrana. Nije do sada imala nikakovih akcidenata po onoj skali Međunarodne agencije za atomsku energiju. To su uvijek bile nezgode, ako su bile, tipa nula recimo. Znači one zanemarive. Nije uopće moglo biti nekog utjecaja na okoliš. Ako se redovito i dovoljno održava, što se radi u Krškome, i ako se poštuju sve procedure vođenja nuklearne elektrane, njezinog rada i sigurnosti koje su točno definirane i propisane mislim da nema nikakvog straha da bi moglo doći do neke nezgode.

„Krško je sigurna, pouzdana elektrana. Nije do sada imala nikakovih akcidenata po onoj skali Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA). To su uvijek bile nezgode, ako su bile, tipa nula recimo. Znači one zanemarive. Nije uopće moglo biti nekog utjecaja na okoliš. Tako da kad se gleda Krško, ono već radi 24-ta, 25-ta godina, to je pouzdana elektrana. Sada je u remontu. Znači ako se redovito i dovoljno održava, što se radi u Krškome, i ako se poštuju sve procedure vođenja nuklearne elektrane, njezinog rada i sigurnosti koje su točno definirane i propisane mislim da nema nikakvog straha da bi moglo doći do neke nezgode koja bi imala utjecaj na sam okoliš oko nuklearne elektrane Krško, a da ne govorimo šire ako se gledaju druge države koje su udaljene.

RSE: Je li, bez obzira na sve sigurnosne mere i stručnost osoblja, najsrećnije rešenje gradnja elektrane u blizini milionskog grada – Zagreba?

LULIĆ: Čujte, kad se gleda ta udaljenost – Zagreb je recimo 30-50 Km ili zračna linija ili tijek rijeke Save koja uglavnom služi za hlađenje nuklearne elektrane Krško. To – je li bilo pametno ili nije bilo pametno – Vi znate da je tih sedamdesetih godina kad se počelo razgovarati o izgradnji nuklearne elektrane u Jugoslaviji onda se krenulo sa nekim ambicioznim projektima da se gradi i deset nuklearnih elektrana na teritoriju Jugoslavije. Onda je donesena neka politička odluka, znate kako se to donosilo, da ta prva koja će se graditi bude u Sloveniji, da bude negdje na putu između Ljubljane i Zagreba tako da bi ta distribucija struje bila jeftinija i na neki način pouzdanija.

SRBIJA 1989. – TAJNO SPALJIVANJE NUKLEARNOG OTPADA

Javnost informacija. Neskrivati ništa. Reći ljudima. To je ipak najveći nauk Černobila.

Međutim, gotovo dvadeset godina nakon te nesreće Dejan Radulović, novinar Radija Slobodna Evropa jedan od prvih koji u javnost u Srbiji uspeva da iznese informacije da je na istoku te zemlje, u Timočkoj krajini krajem osamdesetih verovatno tajno spaljivan nuklearni otpad. Nada Ajdačić je bila šef laboratorije za merenje radioaktivnosti Instituta u Vinči. Ono što je pronašla u Borskoj reci bili su produkti nečega zbog čega je izgubila karijeru:

„To su bili fisioni produkti. A to ne bi smelo da se nađe u prirodi. To znaju oni koji znaju šta su radili i zbog čega su, na osnovu naših nalaza, nas lišili i profesionalnog života i ljudskog i moralnog statusa i uništili jednog mog saradnika, koji je sa 42 godine ostao na ulici.”

Šta se, zapravo, dešavalo 1989. godine, kada su objavljeni rezultati koji su ukazivali na pojavu fisionih produkata i povećanu radioaktivnost u Timočkoj krajini, pokušala je još pre 17 godina da od državnih vlasti sazna Jelka Miljković, tada predsednica Komisije za zaštitu životne sredine u Skupštini SFRJ, objavljujući javno podatke do kojih je došla:

„Ovakav nalaz radiokontaminenata u otpadnim vodama u Borskoj reci karakterističan je za određene vrste nuklearnih objekata. Radi se, dakle, o radioaktivnom otpadu koji se ilegalno sa rudom uvozi iz zapadnih zemalja koje poseduju ovaj tip reaktora, a to postoji samo u Nemačkoj.”

Savetnik za energetiku u SFRJ Dejan Dimov kaže da se radilo o velikom eksperimentu, sa kojim je bila povezana i Vinča:

„Čitava ta regija je bila planirana za ceo jedan program koji će opsluživati nuklearke. Oni su eksperimentisali, oni su pravili takve svinjarije, kad moram tako da kažem.”

RSE: Kad je u pitanju radioaktivni otpad, da li je bilo njegovog uništavanja u borskoj topionici?

DIMOV: Apsolutno. Oni nikad nisu hteli da kažu koji su izotopi nađeni.

RSE: Direktor laboratorije za zaštitu od zračenja i zaštitu životne sredine Instituta za nuklearna istraživanja Vinča Milojko Kovačević:

„Ma to nema nikakvog osnova, mislim…. Ha, ha, ha. To je najobičnija izmišljotina.”

Pozivajući se na izveštaj komisije iz 2001. godine, generalni direktor Rudarsko-topioničarskog basena Bor Borivoje Stojadinović demantuje sve navode da RTB Bor ima ikakve veze sa uništavanjem nuklearnog otpada i, slično kao i nadležni u Vinči, pojavu veštačkih radionuklida dovodi u vezu sa Černobilom:

„Nuklerani otpad nikada nije topljen u Boru. Tačka. Nikada nikakve debele pare nisu došle u Bor po tom osnovu, jer nije bilo ni posla po tom osnovu. Tačka.”

U priči o nuklearnom otpadu dolazimo do tovara broda „Barbara Blomberg”, koji bi, verovatno, bio zaboravljen da te, 1989. godine, kada je i postavljeno pitanje radioaktivnosti, nije bilo onih koji su javno pitali šta se dešava sa brodom kome nije dozvoljeno da pristane u Turskoj, a koji je, uz blagoslov tadašnjih vlasti, dva puta prošao kroz prevodnicu Đerdapa:

„Postavili su barže. One su istovarene. Jedan deo je, verovatno, išao za Bor. Verovatno, ja to ne znam. A drugi deo je išao za “Teslu” u Obrenovcu. A drugi brod je išao za Rumuniju.”

Bivši predsednik opštine Kladovo i ekspert Svetske zdravstvene organizacije, doktor Sibin Ilić kaže da se radilo o smrtonosnom tovaru:

„Nuklearni otpad iz atomskih elektrana Nemačke, u kome je bio osiromašeni uranijum.”

Jedan od očevidaca prolaska “Barbare Blomberg” kaže da je bio u prilici da na prevodnici Đerdapa kratko porazgovara sa posadom:

„Meni se prvo obratio čovek sa broda, sa konvoja, koji mi je rekao: ‘Je li bre, burazeru, je li ti znaš šta radiš, ti znaš šta te čeka posle ovoga? ‘Pitao sam ih da li znaju da to može da ih košta života. Rekli su da, ali sam ih pitao i koliko su uzeli za to. Rekli su: ’Mi smo uzeli, mi smo se obezbedili za sva vremena. A sad, šta će Bog da nam da posle toga i dokle ćemo da doguramo, to je naš problem’.”

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

SOLARNA UMESTO NUKLEARNE ENERGIJE

Prof. dr Branko Lalović bio je 80-ih godina stručnjak br.1 u celom svetu po pitanju primene solarnih ćelija za dobijanje električne energije i autor tog patenta. Zato je bio jedan od kandidata za dobijanje Nobelove nagrade iz fizike, koju bi garantovano dobio da je poživio još malo. On je takodje i autor odlične knjige, koju sam tada kupio, o primeni solarne energije za grejanje individualnih kuća. Imao je desetak detaljno uradjenih projekata, koje je prodavao u okviru knjige „Naš Stan – Hiljadu projekata“. Posle njegove smrti, postepeno je splasnulo interesovanje za primenu solarne enrgije, tako da smo trenutno na nivou Bantu crnaca.

Nažalost, Srbi su nemilosrdni prema svojim velikanima. Negde 1985. godine, u Ministarstvu energetike obelodanili su ideju da se u SFRJ napravi DVADESET nuklearnih centrala (uglavnom u Srbiji?!), vrednosti 100 milijardi tadašnjih dolara. Tu ideju su forsirali iz Evropske Unije, da bi obezbedili električnu energiju za celu Evropu, a podržali su je naši alavi političari, koji su očekivali ogroman mito (od bar nekoliko milijardi dolara). Prof. Lalović je veoma oštro reagovao u intervjuu u listu „Politika“. Sledećeg dana, jedan od ministara je podržao izgradnju nuklearki. Trećeg dana, pojavio se i intervju sa prof. dr Vladom Ajdačićem, kumom prof. Lalovića. Očekivao sam oštar članak, ali nije bio takav. Četvrtog dana, pojavio se demanti prof. Ajdačića, koji glasi: „Juče je izašao intervju samnom o izgradnji nuklearki, ali je verovatno omaškom izostavljena poslednja rečenica, koja glasi: „Ja sam STRIKTNO protiv izgradnje nuklearki u SFRJ.”.

Posle toga, nije bilo novih članaka u “Politici”, ali je kazna usledila u roku od nekoliko dana. Povećali su benificirani radni staž na dve godine za godinu u „Vinči“ , da bi njih dvojicu odmah oterali u penziju, u naponu snage. Oni nisu hteli da uzmu rešenja za penziju, navodeci da nisu svo vreme radili u takvim uslovima. Sutradan su zatekli radne stolove u hodniku. Prof. Lalović je zaprepašćeno pogledao sto i odmah otišao u zgradu sa nuklearnim reaktorom. Pritisnuo je šifru za otvaranje vrata i ušao u pravi pakao. Uključio se alarm, ugasili su reaktor, izvukli ga napolje i prebacili u bolnicu. Posle svega nekoliko dana dobio je galopirajuću leukemiju, pa su ga specijalnim avionom prevezli u Pariz, da mu izvrše transplataciju koštane srži, ali više nije bilo spasa. Nekoliko meseci kasnije (krajem aprila 1996. godine), desio se nuklearni akcident u Černobilu, i naši političari su odustali od nuklearki (sada se opet pominje izgradnja jedne nuklearke u Srbiji?!). Prof. Lalović je izvršio SAMOUBISTVO, da bi spasio stotine hiljade stanovnika Srbije od užasne smrti. Možete da zamislite koliko bi većih i manjih akcidenata vež bilo, kada se uzme u obzir kakav javašluk ovde vlada.

Prof. dr Vladimir Ajdacic je nekako preživeo prevremeno penzionisanje, ali su njegovu suprugu, čuvenu mr Nadu Ajdačić, malteritirali u “Vinči” na svakom koraku. Krajem 1989. godine, nije htela da opovrgne merenja radioaktivnosti Timoka i Borske reke (zagadjenih veštackim izotopima iz nuklearnog otpada), pa su i nju oterali u prevremenu penziju, a njenog saradnika dr Miljenka Martića, bukvalno na ulicu. O tome je ovog proleća bilo 20-ak priloga na B92 i na Slobodnoj Evropi, pod zajednickim nazivom “Trovanje Timočke krajine”, koji su objavljeni na moju inicijativu, i uz moju pomoć. Slučaj je opet zataškan, zato što su u trgovini nuklearnim otpadom učestvovali predsednici i ministri nekoliko država Evropske Unije i tadačnje SFRJ.

Nažalost, niko od njih cetvoro nije rehabilitovan posle Petog oktobra?! Kao što sam na početku rekao, Srbija je nemilosrdna prema svojim velikanima. Verovatno ne bi bolje prošli ni Nikola Tesla, dr Pavle Savić i Mihajlo Pupin, da su započeli karijeru ovde.

Moja supruga Bogdanka je 1977. g. radila diplomski u Vinči, pa mi je o njima mnogo pričala, posebno o prof. Laloviću, najvecem ekspertu za nuklearnu fiziku u SFRJ, posle dr Pavla Savića, a ujedno i najvećem protivniku upotrebe i zloupotrebe nuklearne energije. Zato je uzela diplomski rad iz fizike baš kod prof. Lalovića, koga je izuzetno cenila i poštovala. Neka mu je večna slava.

S poštovanjem.

Boža Bogdanović, Bor

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović