U Srbiji država ne kontroliše tajkune, već tajkuni kontrolišu državu. Ovo je već nekoliko godina notorna dijagnoza, na koju ukazuje nevladin sektor, ali niko se zbog toga mnogo ne uzrujava – ni partijski vrhovi, ni državni tužilac, ni krupni biznis začet u vezi sa Miloševićevim režimom sumnjivim prvim milionom.

Ono što zabrinjava i na šta takođe ukazuje civilni sektor jeste činjenica da se matrica odnosa između vlasti i krupnog biznisa nije promenila odlaskom prošlog režima sa scene. Narotiv, ojačala se, legalizovala i legitimizovala. Već gotovo celu deceniju nakon „oktobarske revolucije“, vlast Srbije kroji zakone, propise i poreze po meri tajkuna i njihovih apetita, koji su sada toliki da ova društvena kasta ima ogromnu političku ucenjivačku moć. Samo Milorad Mišković zapošljava više od 25 hiljada ljudi, pa u svakom trenutku, a pogotovo u vreme ove duboke ekonomske krize, može pretiti velikim talasima otpuštanja, što bi bila smrtna pretnja za vlast i po vlast. Javna je tajna da tajkuni finansiraju i poziciju i opoziciju. To treba videti kao jedan od razloga što u stranačkim friziranim finansijskim izveštajima njihovih imena nema. To je nedvosmisleno pre nekoliko dana izjavio i sam zamenik premijera i ministar policije Ivica Dačić. U Srbiji se – kaže – mnogi plaše da budu legalni donatori ili sponzori našim strankama, iako je to u svetu normalno i uobičajeno, zato što ih je strah političkog revanšizma od drugih stranaka ukoliko njihova partija, za koju navijaju, ne dođe na vlast. Zato je to – kako se izrazi Dačić – crno tržište, a dešava se i da mnogi biznismeni pomažu sve stranke kako bi se unapred obezbedili. I ukupan ekonomski sistem u Srbiji, ocenjuje ekonomski ekspert Milan Kovačević, nije stavio u isti položaj mali i veliki biznis. Prvilegovani krupni kapital je smer u kojem treba ići kad se traži odgovor na pitanje zašto već gotovo celu deceniju od demokratskih promena nema transparentnosti u finansiranju političkih partija:

Veliki kapital je u mogućnosti da utiče na Vladu u pogledu poreskih uslova i u pogledu nekih drugih uslova koji onda indirektno mogu rezultirati u većoj koristi za velike nego za male, i to je dosta očigledno.

„Veliki kapital je u mogućnosti da utiče na Vladu u pogledu poreskih uslova i u pogledu nekih drugih uslova koji onda indirektno mogu rezultirati u većoj koristi za velike nego za male, i to je dosta očigledno. Jer, koji bi bio drugi razlog da se ne može srediti finansiranje partija na transparentan način nego sumnja da to služi za takav uticaj velikog kapitala, da oni dobiju neke povoljnije uslove? Ovde nije mnogo važno da li je samo povoljniji uslov kamate, nego, recimo, da li je nekim sistemskim mjerama, na bilo koji način veliki kapital stavljen u povoljniji položaj nego mali.“

Zoran Drakulić, vlasnik kompanije East Point, kaže da nosioci krupnog kapitala, kao poslodavci koji zapošljavaju veliki broj ljudi, nemaju bilo kakve olakšice od strane države:

„Mi nosimo najveći teret. Pogotovo ljudi koji imaju veliki broj zaposlenih. E sad, ima nas raznih – ima onih koji zapošljavaju mnogo ljudi, a ima i onih koji ne zapošljavaju nikoga. Ali mi koji zapošljavamo, koji imamo veliku proizvodnju, mi smo najviše opterećeni.“

Da li ste se obraćali državi za neke pogodnosti?

„Da, ali tih pogodnosti u suštini nema. Osim možda što dobijemo malo povoljniji kredit. U inostranstvu i dalje dobivamo još povoljnije kredite nego ovde. Ovo što ovde dobivamo nije ništa. Pošto smo siromašna država,  nemamo mnogo mogućnosti da pomognemo našim privrednicima, za razliku od država u okruženju, koje su, ili u evropskoj zajednici ili su dovoljno bogate da svojim privrednicima mogu pomoći.“

Da li je u redu da gospodin Mišković dobija kredite pod povoljnijim uslovima, a da je javna tajna da svojim dobavljačima duguje po šest meseci i više? A oni jadni ne smeju da se oglase, jer će im onda skinuti proizvode.

„Verovatno su i dobavljači tražili, oni koji su mogli. Ja sam negde u oktobru-novembru mesecu rekao da će ta mala i srednja preduzeća biti najviše pogođena. Država je morala da se zaduži u inostranstvu da bi spasila privredu.“

Kada se pogleda devet godina unazad, ne treba dokazivati da su krupni biznismeni, kroz proces privatizacije imali neslućene privilegije i da su, uprkos širokom uverenju da su to stranci, upravo oni vlasnici najvećeg dela prodate bivše državne svojine. Došli su u posed ekskluzivnih parcela u Beogradu recimo. Kako? Vrlo jednostavno – kupe propalo preduzeće, ali ne zbog namere da ga podignu na noge, nego da se dočepaju zemljišta na kojem se nalazi. Iako po važećem zakonu o građevinskom, još uvek neprivatizovanom zemljištu kupac takvog preduzeća, osim prava na korišćenje dela nužnog za delatnost koju obavlja, zemljište na kojem je preduzeće ne dobija u vlasništvo, jer neizgrađenim građevinskim zemljištem može da raspolaže samo država, zakon si, i vlasti i tajkuni uveliko ignorisali i još uvek ignorišu. Tako se sada događa da Luka Beograd, prodata biznismenima Miškoviću i Beku, drsko ističe pravo na gradsko građevinsko zemljište, bez ikakvog tendera i nadoknade. Gradonačelnik Beograda, demokratski kadar, Dragan Đilas, i sam eklatantno krši zakon, pa sa njima čak o tome pregovara i potpisuje nekakve memorandume o razumevanju. Grad čak menja urbanistički plan, i to samo par godina nakon njegovog usvajanja, plaćajući skoro milion evra za nekakvu studiju izvodljivosti, da bi o trošku građana izmestio Luku, kako bi ovi tajkuni, na besplatno stečenoj ekskluzivnoj lokaciji na obali Dunava, mogli da grade stotine hiljada kvadrata stambenog poslovnog prostora.

Verica Barać, predsednica Saveta za borbu protiv korupcije, kaže za naš program da novi vlasnici Luke – Mišković i Beko – nisu stekli nikakvo pravo vlasništva nad tim zemljištem, pa ne postoji zakonsko pravo za pregovore o tom zemljištu. Đilasovljevo potpisivanje memoranduma sa vlasnicima Luke, Antikorupcijski savet je označio kao pokušaj nezakonite promene namene zemljišta, na štetu građana i zakona Srbije: 

„U Zakonu o građevinskom zemljištu piše da gradsko građevinsko zemljište u državnoj svojini ne može da se otuđi iz državne svojine. Na korištenje to zemljište može da daje samo država odnosno grad na koji država prenosi vlasništvo tog zemljišta. Pravo raspolaganja tim zemljištem ima Beograd i on raspisuje tendere.“

Ljudi poput Miškovića i Beka, kaže sagovornica Radija Slobodna Evropa, u sprezi s partijskim liderima i funkcionerima države i grada, pojavljuju se kao oni koji menjaju urbanističke planove, pregovaraju o zemljištu i pri tom mogu, preko državnih institucija, da građanima koji su stekli valjano pravo, ne dozvole da to pravo koriste. Nema ništa drugo osim da se kaže – kriminalno kršenje zakona u slučaju Luka Beograd jeste posao za državnog tužioca, naglašava Verica Barać:

„Ako se državni tužilac ne bavi ovakvim zloupotrebama na štetu države, činjenicom da za potrebe privatnih investitora grad ulazi u skup i nepotreban postupak kao što je u ovom trenutku finansiranje i plan izmeštanja Luke, da bi neko ko je kupio hangare postao investitor stotine hiljada kvadrata, onda vidite u kakvom stanju su naše institucije i šta je ustvari napore izvršne vlasti – da ih i dalje drži sve potpuno pod kontrolom. Tako da kad određeni moćni ljudi ne poštuju zakone i procedure, nijedna institucija ne reaguje.“

Gradonačelnik Beograda je nakon upozorenja gospođe Barać, odnosno njenog Antikorupcijskog saveta tražio od vlade informaciju – ko iza saveta stoji. A i u posljednjem intervjuu u nedeljniku „Vreme“, uz gomilu konfuznih izjava, Đilas potvrđuje da pregovara sa Lukom Beograd o zemljištu. Izgleda da mu još niko nije dojavio da prema važećem zakonu nema o čemu da se pregovara, što ga – razume se – ne oslobađa od odgovornosti. Pardon, kakve odgovornosti u zemlji u kojoj se tužilac „ne meša u svoj posao“.

Izvor informacija: Radio Slobodna Evropa

A kako se u Rusiji vlast obračunava sa Tajkunima govori naš ekonomista Branko Dragaš u svom članku:

“Putin i tajkuni”

Putin je bio besan. To se videlo na videosnimku. I svoj bes je iskalio na tajkunima. Tačnije, na svom ljubimcu – Deripaski. Koji je stajao, kao đačić koji odgovara lekciju koju nije naučio, pred strogim učiteljem. Čitava ta scena, koju smo imali prilike da vidimo na video zapisu, samo je pokazala ko je Gazda u kući i ko mora da sluša i potpisuje. Nakon potpisa, tajkun je morao da vrati i pero. Pored kompanije koja mu je, takođe, novim državnim nametima praktično oduzeta.

Ove scene su pokazale da Putin ide u završnu fazu obračuna sa tajkunima. U ranoj fazi, kada je tek preuzeo vlast, bio je vrlo oprezan Kao što je priznao, u njegovom dvorištu, gde je odrastao sa ostalom komšijskom decom, kada bi jurili pacove po zajedničkom dvorištu, vodio je računa da ne dovede pacova u tesnac, da ga ne sabije u ćošak jer onda, nemajući drugog izbora, u očaju, pacov bi skočio na njega. Putin to nikako nije smeo sebi da dozvoli. Zbog toga je vodio računa da oligarhe i tajkune ne sabije u ćošak jer bi onda, na početku svoje vladavine, kada još nije očistio i preuzeo institucije, postojala realna opasnost da tajkuni skoče na njega.

Zbog toga je prvo odlučio da razbije monolitnu grupaciju oligarha, stvorenih u nekoliko godina Jeljcinove pijane vladavine, kada su preko noći pokradene stotine milijardi dolara državnih resursa i prebačene u privatne ruke stotinak najbližih saradnika režima. Jedna grupa na čelu sa Berezovskim i Gusinskim je pobegla iz zemlje, jednu grupu je morao da uhapsi jer su bili ostrašćeni, nepokorni i nisu shvatali da se sistem u Rusiji promenio i da moraju da se ponašaju na drugačiji način, njihov predstavnik je bio neposlušni Hodorkovski. Njegovo hapšenje, uzimanje imovine i progon je bio dobar primer za ostale tajkune. Poslednja grupa je bila spremna da sarađuje sa novim režimom. Oni su postali Putinovi oligarsi.

Putin je imao strpljenja da čeka svoj trenutak. Njegovi omiljeni oligarsi su zadržali opljačkano bogatstvo i ništa se nije promenilo u njihovom raskalašnom životu, osim što je u svakoj od njihovih kompanija bilo zaposleno po tri oficira KGB, radi kontrole praćenja njihovog poslovanja. Neki od njih su, poput blentavog plejboja Abramoviča, morali da prihvate, uprkos tome što su živeli u Londonu, da budu gubernatori dalekih sibirskih gubernija, odakle su oteli kapital koji se nalazio kod njih.

Putinovi oligarsi su shvatili da je bolje da sarađuju, nego da završe u sibirskim tamnicama ili da leže smrtno otrovani u nekoj londonskoj bolnici. Njihov oteti kapital je stavljen pod kontrolu i čekala se prilika da se taj kapital, na najelegantniji način, ponovo vrati državi. I to se 2008 desilo. Izbijanjem velike ekonomske krize, ruski oligarsi su dospeli pred bankrot. Stajali su u redu i molili da ih država spasi i nudili su svoj oteti kapital koji se naglo topio. Putin nije propustio ovu priliku da nacionalizuje veliki deo imovine ruskih oligarha.

A onda je krenula završna faza. Premijer Putin je sav svoj lični bes iskalio na tajkunima.

Naime, moram to da priznam, mada sam još od 1999 godine, videvši odlučnost i disciplinu na licu Putina, tačno prorekao da je Putin veliki državnik, što je i pokazao spasavanjem Rusije od propasti, ali njegovo premijersko upravljanje državom je, nažalost, katastrofalno. Razlog tome trebamo tražiti u činjenici da je Putin, ipak,samo obaveštajac, da odlično zna kako funkcioniše država i administracija, ali, na nesreću privrede i stanovništva, Putin ne zna ekonomiju i njegov ekonomski tim je sastavljen od nesposobnih poltrona koji nisu smeli da se zamere velikom predsedniku.

Premijer Putin je propustio životnu priliku da, izbijanjem velike ekonomske krize, Rusiju za vrlo kratko vreme podigne do najmoćnije svetske ekonomske sile, već je dozvolio da ga zamajavaju nestručni ekonomski savetnici i da se iz zemlje odlije skoro 300 milijardi dolara investicija, da rublja doživi krah, nezaposlenost se drastično uveća i da dođe do takvog pada životnog standarda koji će, po prvi put u istoriji Rusije, izvesti nezadovoljnu radničku klasu na ulice.

Umesto,dakle, da Putin, na osnovu prirodnih resursa koje Rusija ima: nafte, gasa, zlata, rude i minerala, bude epicentar svetskih finansijskih kretanja, umesto da privuče sve investitore da svoje kapitale prebace u sigurnu Rusiju, on je nesmotreno dozvolio da izgubi dragocenih godinu dana i da ništa ne uradi i time dovede do stampeda odliva kapitala iz Rusije.

Bila je to stravična greška premijera Putina.

I on je toga tek danas svestan.

Zato je besan i zato moraju da plate oligarsi.

I to je ta, iznuđena, nova faza u obračunu sa njima.

Videli smo kako je, crven u licu i izbezumljenog pogleda, da nije mogao da čita ugovor koji mu je dat na potpis,nego ga je nervozno okretao, ne znajući šta da radi, nekada svemoćni Deripaska stajao kao klinac iz osnovne škole pred svojim strogim učiteljem i drhtao, ponizno moleći da se to javno mučenje što pre završi.

Ova scena državnika i tajkuna je jasno pokazala, onima koji misle da je novac najveća snaga u životu, gde se nalazi, zapravo, prava moć i ko upravlja državom. Politika može, kako je to balkanski egzotično opisao jedan naš tajkun primitivac, da te savije kao prase i ispeče u rerni, uprkos svim ukradenim milionima i milijardama kapitala.

Premijer Putin se suočio sa demonstracijama na ulicama radnika iz preduzeća koja su bila u privatizaciji. Između mase nezadovoljnih ljudi i uskog kruga privilegovanih oligarha, Putin će se okomiti na tajkune.

On sada ima svu moć i oni ne mogu da ga, sabijeni u ćošak kao pacovi iz njegovog dvorišta, iznenada napadnu. Tajkuni će biti presrećni ako sačuvaju glave pred besom opljačkanog naoda. Putin to dobro zna i igra na tu kartu kako bi tajkunima uzeo celokupan kapital i stavio ga pod kontrolu države.

Zašto je ovaj snimak Putina i Deripaske važan za nas u Srbiji?

Zato, gospodo drugovi, što pokauje ŠTA i KAKO treba raditi sa srpskim tajkunima.

Zalagao sam se posle petooktobarskog prevrata da se odmah uhapse Despotovi tajkuni i da se oni sami dobrovojno odreknu otetog kapitala u korist države. Poznajem, nažalost, odlično srpske tajkune i tvrdim da su oni: ološ, jajare, kokošari, prevaranti i mekušci koji se samo plaše mase na ulicama i zatvora. Tvrdim da su srpski tajkuni bili spremni na tu pogodbu. Mnogi su mene zvali da im pomognem i da postignu dogovor sa novom vlašću. Smatrao sam da treba doneti zakon o nacionalizaciji njihove imovine i usmerio sam ih i povezao sa Đinđićem. Odbio sam da učestvujem u bilo kakvim pregovorima.

Zakon, nažalost, nije donet ni do današnjeg dana . Tajkuni su ojačali. A Đinđića su izveli na streljanje.

Đinđić je ima istorijsku priliku da postane naš Putin. Ali on nije razumeo istoriju. U svom makijavelističkom pragmatizmu, okružen ulizicama ,poltronima i neznalicama, nije ni primetio da je uhvaćen u klopku. Pacovi su skočili na njega

Tako smo svi izgubili.

Deveta godina je našeg tumaranja i propadanja. I nikako da dodirnemo dno.

Konkurs je otvoren.

Ali kandidata nema.

Zašto?

Branko Dragaš, Beograd, 07.06.2009.

Gospodine Tadiću i gospodine Dačiću,

može li neko od Vas biti srpski Putin. Pogledajte kako se treba obračunati sa tajkunima kada opljačkaju firme i ostave radnike bez zarada da seku prste ili danima protestvuju pred Vladom Srbije ili na putevima i prugama. Nije li vas bar malo sramota zbog takve slike Srbije. Pogledajte bar ovaj link ka video klipu: http://www.youtube.com/

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović