jul 2009


Svi ti nešto traže,

A ja ti nudim,

Šta ti je draže,

Neću ja da sudim.

Odluči sama,

Šta je tebi bolje,

Jer ti si dama,

Koju život kolje.

Traže telo tvoje,

U ljubav se kunu,

Za zadovoljstvo svoje,

Nude lažnu krunu.

Ja ti ljubav nudim,

Iskrenu, poštenu,

Za tobom ludim,

Želim te za ženu.

Zato prihvati,

Moju varijantu,

A njihovu shvati,

Kao praznu kantu.

Varijanta moja,

Pruža dobre šanse,

Da životna boja,

Dobije nijanse.

Autor: Slobodan Radulović

Kragujevac

Ko i kako uvodi demokratiju na Pravnom fakultetu

Zakoni u zemlji bez zakona

Kragujevac. Dno doline gladi – po korupciji na vrhu Srbije. Kriminalci kolo vode. Dekan izašao iz afere. Zašto su profesori Pravnog fakulteta, optuženi za prodaju ispita,  vraćeni na nastavu? Zato što je to Pravni fakultet. Vraćeni su da studentima prava pokažu da je svako nevin dok se ne dokaže suprotno


Zašto su profesori Pravnog fakulteta, optuženi za prodaju ispita, vraćeni u nastavu?
Zato što je to Pravni fakultet. Vraćeni su da studentima prava pokažu da je svako nevin dok se ne dokaže suprotno.
Školski primer demokratije na kragujevačkom Pravnom fakultetu. Većina profesora Pravnog fakulteta uzimala je pare, učestvovala je u prodavanju ispita. Manjina nije.
Profesori iz zatvora vraćeni na fakultet. Imaju većinu.
Profesori što su šest meseci proveli u buvari, većinom su borci za demokratiju. Osnovi postulat demokratije je kad većina preglasa manjinu. Korumpirana većina je ovih dana preglasala i ponizila neuku manjinu.
Za novog v.d. dekana kragujevačkog Pravnog fakulteta izabran je profesor Predrag Stojanović, nakon što je dosadašnji dekan Stanko Bejatović iznenada i ničim izazvan podneo ostavku.
Kako je dr Predrag Stojanović, posle izlaska iz istražnog zatvora, postao prvi čovek  Pravnog fakulteta? Demokratski. Većina je bila za njega. Većina je bila uhapšena.

Leptir mašna

Predrag Stojanović ima aferu iza sebe, ima i drugih kvaliteta. U Kraljevu, gde živi, on je važan čovek Batićeve DHSS. Stojanović je elegantan, nosi leptir mašnu. Zašto ne bi bio dekan kad nosi leptir mašnu? Zašto ne bi bio izabran kad iza sebe ima glasačku mašinu korumpiranih prodavaca znanja? Emisija Znanje-imanje završena.
Oni su prodavali ispite za pare. Oni imaju većinu. Oni će birati najboljeg – koji se najbolje držao pred istražnim organima. Oni se odlično poznaju – oni su se dokazali. Oni će većinom izglasati da nisu prodavali ispite, demokratski.
Predrag Stojanović izabran je bez ijednog glasa protiv. Dr Snežana Soković i dr Branislav Simonović bili su uzdržani.
Pare u tašni, gde im je i mesto. Primopredaju policajci snimili mobilnim telefonom.
Snežana Soković i Branislav Simonović nisu akteri afere, da li su podobni? Pare su, ipak, u tašni. Međutim, Snežana i Branislav nisu na Naučnonastavnom veću glasali protiv izbora Stojanovića. Nisu smeli da ne bi leteli sa fakulteta. I da su glasali protiv bilo bi isto, većina bi pobedila. Pobedila bi demokratija. Povratnici na fakultet, koji su neko vreme proveli iza rešetaka, znaju šta hoće, znaju način i kako to da ostvare.
Uoči izbora Stojanovića za v.d. dekana, jedan od profesora, dr Zoran Ponjavić, dao je ostavku na članstvo u Savetu. Posle izbora Snežana Soković, predsednik Saveta fakulteta, daje ostavku na mesto u Savetu, Branislav Simonović daje ostavku na članstvo u Savetu i sve druge funkcije.
Ostavka je moralni čin. Ko je moralniji u grupi od tri profesora koji nisu trgovali ispitima? Oni koji su ostavke dali pre glasanja, moralniji su nego oni koji su ostavke dali posle.To je dr Zoran Ponjavić.
Stiče se utisak da je profesor sa crne liste izabran za dekana uz prećutnu saglasnost Snežane Soković, predsednice Saveta. Snežana se naknadno oprala ostavkom.
Scenario podseća na predratne prilike, kad mala grupa zaverenika, u diskreciji i ilegali, u hladnoj magli ćelije, kuje plan o preuzimanju vlasti.
Jednim udarcem indeksovci su ubili dve muve. Zauzeli rukovodeće mesto sa koga se upravlja fakultetom, i odstranili konkurenciju i kontrolu oličenu u nekoliko nekorumpiranih  profesora. Pošteni profesori su napuštanjem funkcije pokazali nemoć. Ništa ne bi vredelo ni da su ostali, svakako bi bili preglasani. Glasanje – to je suština demokratije.
Kako će fakultet voditi ljudi koji su za novac, automobil marke BMW, narukvice, prstenje, zlatne lance, satove, čak i skupocene upaljače, prodavali znanje?
Kako? Kako znaju i umeju. Oni najbolje znaju kako.
Predrag Stojanović je dekan, prvi čovek fakulteta. On će, kad dođe vreme, morati da sedne na optuženičku klupu pred sudijom iz Smedereva.
Kada je nastupio preokret? Onda kad je rečeno da nije krivično delo samo uzimanje, davanje mita takođe je krivično delo!
To je pretnja studentima koji su u istrazi detaljno opisivali kad su i za koliko para polagali ispite.
Ako jedan student optužuje profesora – tada student rizikuje zatvor, sam upada u postavljenu mu klopku. Kao miš kad ulazi u mišolovku.
Ko je lud da svedoči pod takvim uslovima?
Optužujući studente, vlast je presudila. Oslobodila je profesore.
Kriminalci su vrlo solidarni, vrlo kreativni. Kako u zatvoru, tako na slobodi.
Normalno je da će studenti, dovedeni u apsurdnu poziciju borbe za goli život, poreći na sudu i iskaz koji su dali u istrazi.
Policija je svoj deo posla odradila vrhunski, ali uzalud.
Proces sa stotinu optuženih praktično još nije ni počeo. Bahato ponašanje optuženih, koji dobacuju i pričaju viceve po sudnici, svedoči o nemoći sudije u Smederevu, gde se optuženi rugaju pravu i pravdi.
Vicevi o kragujevačkom Pravnom fakultetu kružili su širom Srbije. Onda stadoše i vicevi.

Slučaj na marginama

Akciju hapšenja kragujevačkih profesora vodio je ministar policije u vladi Vojislava Koštunice, Dragan Jočić. Dalje procesuiranje ne ide u prilog Demokratskoj stranci i Borisu Tadiću. Političke poene, korist od suđenja korupciji u Kragujevcu pripala bi drugome, što niko ne želi.
Pričalo se da će Pravni fakultet u Kragujevcu biti zatvoren. Iz Kragujevca su zapretili demonstracijama. Organizovana je podrška uhapšenim profesorima. Gradonačelnik Veroljub Stevanović tvrdi da je reč o zaveri, studenti će krenuti za Beograd. Vlada bi mogla i da padne. Stevanović je februara 2007. bio kod Koštunice.
Ministar prosvete Vuksanović doveden je pred studente da kaže dobru vest – fakultet se neće zatvoriti.
Objektivno, većina studenata za novac nije polagala. Velika besparica, većina nema pare.
Specijalni sud je slučaj Pravni fakultet gurnuo na marginu, pod izgovorom da se ne radi o organizovanom kriminalu. Sud u Smederevu se trudi, ne može da počne, hoće a ne zna kako.
Suđenje tapka u početku, vrši se opstrukcija. Uz izgovor da na optuženičkoj klupi sede ljudi koji su doktori nauka, znači vrsni poznavaoci prava.
Ako je tako, ako je politički naređeno pomilovanje kragujevačkih profesora, onda je dobro. Da suđenje nikad i ne počne. Profesori su vraćeni na posao, izvode nastavu, ispituju studente, ne preti im nikakva opasnost. Zbog čega Stanko Bejatović, dekan Pravnog fakulteta, daje ostavku kao lični čin?
Zbog Kosova, jer je Kosovo, kako reče neko, pitanje svih pitanja.
Teze da je Ivan Čukalović, profesor Pravnog fakulteta, pobegao od zakona, da se krije na Kosovu, gotovo je smešna. Od kog zakona, u zemlji bez zakona?
Ivan Čukalović, redovni profesor Međunarodnog prava, rođen u Prizrenu, postao je sudija Ustavnog suda Kosova.
Dr Fetmir Sejdiju, predsednik Kosova, potpisao je ukaz kojim je potvrđena odluka Skupštine Kosova o izboru sudija ove samoproklamovane tvorevine.
Pored Ivana Čukalovića izabrani su Enver Hasani, Iliriana Isljami, Điljeta Muljuškaj, Kadri Krueziju i Altaj Suroji. Njima će se pridružiti troje međunarodnih sudija: Snežana Batuškov-Dojčev iz Bugarske, Amir Selimoš Rodrigez iz Portugalije i Robert Carolan iz SAD.
O ulasku profesora Čukalovića u Ustavni sud Kosova nisu se izjasnili Pravni fakultet i Ministarstvo prosvete Srbije.
Pravni fakultet je želeo da se izjasni, da odstrani Čukalovića iz nastave. Odnosno, bila je to želja bivšeg dekana koji je ostao usamljen.
Ivan Čukalović je onaj što je u sudnici u Smederevu uzviknuo da mu u Republici Srpskoj nude mesto dekana, da mu je na Univerzitetu Severni Ilinoj propao angažman zbog izjave sudije iz Smedereva koju su objavili srpski tabloidi.
Na putu do Severnog Ilinoja profesor Čukalović je završio u Prištini.
Zanimljivo je kome se profesor Čukalović obraća u sudnici u Smederevu? Svakako ne sudiji ili auditorijumu, već kolegama sa Pravnog fakulteta.
Šta je želeo da im poruči?
Dušica Palačković, dekan u vreme kad su se profesori nalazili u istrazi, čuvala je radna mesta u granicama mogućnosti. Međutim, da bi fakultet sa koga je policija odvela više od polovine profesora funkcionisao, angažovani su novi. Ivan Čukalović loše je prošao u preraspodeli. Vratio se na fakultet kratkih rukava, ostao je redovni profesor, ali sa trećinom radnog vremena.
Malo ko je obraćao pažnju na to kad je profesor Čukalović preko naklonjenih mu medija  pokušao da uceni Pravni fakultet. Bio je to vapaj umirućeg u pustinji, ultimatum upravi fakulteta – ili me vratite na fakultet ili ću izvršiti moralni harakiri. Imam poziv iz Prištine.
Pošto reakcije sa fakulteta nije bilo, profesor Čukalović ostvario je svoju pretnju.
Bio je to očajnički pokušaj ogorčenog čoveka da zadrži radno mesto, čoveka koji je faktički odstranjen sa posla.
Lični čin profesora Čukalovića. Ili je na kragujevačkom Pravnom fakultetu, ustanovi urušenog ugleda i morala, počelo priznavanje samoproklamovane, lažne države Kosovo.

Patriote i izdajnici

Dekan Stanko Bajatović nalazi se u veoma neprijatnoj situaciji. Na Pravnom fakultetu došlo je do podele na patriote i izdajnike.
Profesori sa hipotekom, oni iz afere Indeks, preglasali su i minirali dekana Bejatovića.
Oni sa Indeksom, potkopali onog bez Indeksa.
Otkud Predrag Stojanović na mestu dekana?
Ako je Predrag Stojanović, profesor koji živi u Kraljevu, prvi čovek Batićevih demohrišćana za Kraljevo, ako je DHSS u koaliciji sa partijom Čedomira Jovanovića, on sprovodi politiku LDP-a, stranke koja priznaje nezavisno Kosovo.
Predrag Stojanović je izjavio: – Za Pravni fakultet potpuno je irelevantno čime se profesor Čukalović bavi u slobodno vreme. O nekakvom otkazu nema ni pomena, sve dok profesor Čukalović valjano obavlja svoje dužnosti.
Znači, profesor Ivan Čukalović je marginalizovan na Pravnom fakultetu, zvanično zaposlen, faktički nezaposlen, on nije imao izbora.
Popularni ideksovci su l. oktobra 2008. godine, 19 meseci od hapšenja, vraćeni u nastavu u mandatu Stanka Bejatovića.
Mogao je Stanko Bejatović tada da podnese ostavku kao moralni čin, ali nije. Zašto je podnosi tek sada?
Shvatio je da je postao suvišan. Indeksovci, koje je vratio na fakultet, jači su. Preglasaće svaku buduću odluku. Indeksovci, oni su na sve spremni.
Ima nagoveštaja da će divlji oterati pitome, da će indeksovci izbaciti sa fakulteta Bejatovića, Snežanu Soković i ostale. Legitimno, glasanjem. Imaju većinu.
Kafana, sudnica, ludnica.
Po formaciji, bolesnici u duševnoj, kao u svakoj drugoj bolnici, većina su u odnosu na lekare. Kad bi se glasalo – duševni bolesnici preglasali bi lekare. Demokratski, legitimno.
Ali ovo je Pravni fakultet u Kragujevcu. Nije ovo duševna bolnica.
Bora Čejović, alfa i omega, večiti dekan i siva eminencija fakulteta, zbog narušenog zdravlja oteran je u penziju. U njegovom odsustvo počela je borba za prestiž. Dvoje profesora nije dobilo zeleno svetlo za povratak u nastavu – dr Dragana Petrović i dr Dragan Bataveljić. Dragan Bataveljić je naknadno vraćen, dok je Dragana Petrović dobila posao u Beogradu u Institutu za uporedno pravo.
Nezvanično, Dragana se smatra prvooptuženom. I Dragani je obezbeđen posao. Ko je to učinio?
Lepo mesto u centru Beograda. Ali nema gužve, nema studenata, što znači da nema poklona ni para.
U odsustvu Bore Čejovića čiji je autoritet bio neprikosnoven, preko koga je Dragana, koja voli luksuz, džipove i zlato upravljala Fakultetom, otvorila se bitka za naslednika. Bora Čejović živi mirne penzionerske dane, nije se oglasio testamentom. Došlo je do sukoba  linijom fronta: Šumadinci sa jedne – Crnogorci i Kosovari sa druge strane.
Zašto? I da ne bude nikakvih posledica, kako je počelo, suđenje se neće završiti ni za sto godina, morao se pronaći krivac za sramotu. Ako je virus korupcije stigao sa Kosova, to je dobra priča za Šumadince. Da se Šumadinci i Kragujevčani u gradu moralno rehabilituju. U toj borbi najgore je prošao Ivan Čukalović, on je sa Kosova.
Jedan novinar, očigledno blizak Čukaloviću, kaže da su Čukaloviću podmetnuli Indeks, na pravdi Boga. Zatim optužuje za mutne i prljave radnje profesora Bataveljića, koji je čisti Šumadinac.
Inače, Bataveljić je vrlo živahan, aktivan i važi za humanistu, koji se trudi da svakome pomogne. Njega je osobina preterane velikodušnosti, uz klasičnu neopreznost, izbacila u orbitu, gurnula u aferu među gladne, nezasite i karijeriste.
Zašto novinar, zemljak Čukalovića, od profesora pominje jedino Dragana Bataveljića? Verovatno zato što mu je Čukalović rekao da Bataveljić predvodi klan koji je Čukalovića ostavio da visi na trećini radnog vremena. Što, naravno,  podrazumeva i trećinu plate. Naučnonastavno veće Pravnog fakulteta u Kragujevcu glasalo je protiv Bejatovića, za Predraga Stojanovića?
Odlučio je rezultat glasanja, reći će neko veoma naivan.
Ili su profesori iz Kragujevca puke marionete – dok odlučuje neko drugi.
Nije se oglasilo Ministarstvo posvete, što je vrlo simptomatično. Dekan Stanko Bejatović  pokušao je da se ogradi od Čukalovića. Nije uspeo.
Ali šta je to što se iza brda valja? Da li je ovo lični čin jednog s razlogom uvređenog profesora? Ili je ovo početak priznavanja nezavisnog Kosova?
Novi dekan, Predrag Stojanović, iz stranke je koja priznaje nezavisnost Kosova, njemu je  simpatičan Čukalovićev gest, neće preduzimati nikakve sankcije.
Stanko Bejatović, bivši dekan, ima suprotno mišljenje, on je uslovno rečeno patriota. Ne želi da bude prvi koji će priznati državu Kosovo, iz razloga odgovornosti pred istorijom.
Da li je ostavka Stanka Bejatovića lični čin ili je Stanko Bejatović smenjen, iz razloga političke nepodobnosti? Kaže se – ostavka je moralni čin. Da se ne bismo lagali – ostavka uvek znači smena.
Većina je glasala protiv odluke dekana da se Čukalović odstrani sa fakulteta. To je nesporno. Ali, da li je većina glasala svojom voljom ili po narudžbini? Drugim rečima, da li je direktiva došla iz vrha vlasti? Da se izvede jedan mali eksperiment priznavanja Kosova, da se iskoristi slučaj Čukalović. Preko Pravnog fakulteta. Od Pravnog fakulteta u Kragujevcu se uvek možete ograditi.
Slučaj Čukalović vrlo je zgodan za anketiranje javnog mnjenja.
Možda je priznavanje države Kosovo otpočelo baš na Pravnom fakultetu u Kragujevcu?
Lako je uceniti ljude koji su debelo upleteni u kriminal.
Profesorka Snežana Soković je izjavila da je njena ostavka lični čin. Ništa nije rekla: – To je sasvim prirodno, novi dekan verovatno pokušava da sastavi i novi tim.
Novi tim se uveliko uigrava, neko iz vrha vlasti forsira novi tim.
Novi dekan, Predrag Stojanović, kaže: – Profesor Bejatović podneo je ostavku pre nego što je uopšte počelo razmatranje po tačkama dnevnog reda. Profesor Čukalović, pri tom, uopšte nije bio tema rasprave.
Nije bio tema rasprave ove sednice Saveta već prethodne, kad je Stanko Bejatović preglasan. Profesor Bejatović daje ostavku pre početka. Ostavka se odnosi na prethodnu sednicu – znači zbog Čukalovića.
– Naglašavam da od profesora Bejatovića niko nije tražio ostavku, niti je tražio njegovu smenu. Ostavku je dao sam, bez obrazloženja, nije se ni pojavio na primopredaji dužnosti.
Ljudi koji su upleteni u kriminal, pogodni su da odrade svaki prljav posao. To je ono što oni najbolje rade.
Razlika između starog i novog v. d. dekana je u tome što Bejatović misli da je Ivan Čukalović nemoralan čovek, dok Predrag Stojanović, naprotiv, misli da je Ivan Čukalović moralan čovek.
S tim bi se složio svaki član LDP-a. Ni Vladan Batić ne bi imao ništa protiv. Batić je, uostalom, poslanik na listi LDP-a.
Šta je novo na Pravnom fakultetu? Nova je politika priznanja nezavisnosti Kosova. Politika   koja se uvodi na mala vrata, dok iz vrha vlasti svakodnevno poručuju da Srbija nikad neće priznati Kosovo.
Dojučerašnji, sada već stari dekan, politički je nepodoban, traže se novi ljudi za novu politiku. Što novi dekan odgovara za korupciju – to ne smeta.
Pravni fakultet u Kragujevcu je, dan nakon izbora dr Predraga Stojanovića na mesto v.d. dekana, dobio akreditaciju. Što je malo čudna koincidencija. Što potvrđuje koliko je Stanko Bejatović bio nepodoban.
Vrhunac licemerja je što Komisija za proveru kvaliteta studija podržava v.d. dekana iz afere Indeks, a uz zamerku “da se nijednom rečju nije osvrnuo na aferu Indeks,  koju su pojedini članovi Komisije ocenili kao veliki udar na akademsku javnost.“
I tako… Dok profesori iz afere Indeks vedre i oblače po fakultetu, biraju v.d. dekana iz svojih redova, Komisija na Pravnom fakultetu spočitava aferu Indeks, jer je izostala samokritika.
Dobro je, bolje biti ne može. Najgori su postali najbolji. Budući pravnici imaju šta da nauče. Neka im uzor bude novi v.d. dekana. Leptir mašna –  baš je elegantan!

Piše: Miodrag Milojević

Sačuvao od zaborava: Slobodan Radulović

Izvor informisanja:TABLOID-list protiv mafije

Poslušaj Sudbinu svoju,

Savet horoskopskog znaka,

Prihvati ljubav moju,

Ljubav jednog raka.

U srcu mome,

Sve je čisto,

U srcu tvome,

Ja želim isto.

Da srca naša,

Budu kao jedno,

Ljubavna paša,

Da drži ih zajedno.

Učini taj korak,

Tu istinu glatku,

Zameni život gorak,

Za ljubav slatku.

Nakon toga,

Osetićeš boljitak,

Od bola svoga,

Napravi užitak.

Spoji lepo i korisno,

Nemoj da ti to smeta,

Učiniću i ja isto,

Da nam ljubav cveta.

Autor: Slobodan Radulović

Da li Vam se desilo da kao korisnik Interneta dobijete obaveštenje da ste od velikog broja korisnika baš Vi dobili neku veliku nagradu?

Ako Vam se to još nije desilo budite strpljivi i desiće se. U međuvremenu dok čekate, na mom konkretnom primeru možete videti kako to izgleda u praksi:

Dakle, 22.07.2009. godine mailom sam dobio poruku o dobitku 750.000 funti sterlinga – vidi prepis maila:

od SwissInfo@.com <clearance.dept@ymail.com>
za
datum 22. srpnja 2009. 01:17
predmet Our Winner
Nadovezana poruka

SWISS ON-LINE LOTTERY
P O Box 1010 Liverpool,
L70 1NL UNITED KINGDOM

We are pleased to inform you that your e-mail address
has won the Year Swiss On-line Lottery. Therefore you have
been approved for a lump sum payout ( £750,000.00 )
Seven Hundred and Fifty Thousand Pounds Sterling. The online cyber lotto
draws was conducted from an exclusive list of 21,000 email
addresses of individual and corporate bodies picked by an
advanced automated random computer search from the
internet, no tickets were sold. After this automated
computer ballot, your e-mail ID emerged as one of the
winners in the 3rd category.
You are therefore been approve to lump sum of £750,000.00(GBP).
To file and claim your winning,please contact our Fiduciary
Agent for the processing of your winning particulars,with the
following information’s below.
United Kingdom Lottery Fiduciary
Contact Person: Mr. Darrell Scholes
E-mail address: darrellschole@yahoo.com

Provide him with the information below:
1.Full Name:…………………….

………
2.Full Address:………………………..
3.Status:…………………………………
4.Occupation:…………………………..
5.Age:…………………………………….
6.Sex:…………………………………….
7.Country:……………………………….
8.Tel.Number:…………………………..
9.Country Of Residence………………..
Congratulations once more from all members
and staff of this program

Sincerely,

Mrs. Dana Grey

Pošto sam posumnjao da se radi o nekoj prevari nisam odmah reagovao već sam to učinio nakon par dana tako što sam popunio tražene podatke i mailom ih poslao na ostavljenu adresu – vidi prepis tog maila:

Slobodan Radulović

za darrellschole

pokaži detalje 26. 7. (Prije 4 dana)
Odgovor
Nadovezana poruka
1.Full Name:Slobodan Radulović
2.Full Address:Njegoševa 5A/21,19210 Bor
3.Status:
4.Occupation:Pensioner
5.Age:64
6.Sex:male
7.Country:Serbia
8.Tel.Number:030/421892 or 981/0649839032
9.Country Of Residence: Serbia
Our Winner.doc Our Winner.doc
29 KB   Prikaži kao HTML Otvori kao Googleov dokument Preuzimanje

Vrlo brzo stiglo mi je „obaveštenje“ o mom dobitku sa šifrom, sigurnosnim kodom, čestitkama i uputstvom kako da preuzmem dobitak – videti prepis tog maila:

Swiss On-Line Lottery,
60 MERRIMAN ROAD BLACKHEATH
LONDON SE3 8RZ ENGLAND

WINNING PARAMETERS
REF NO: SL/74/368/05
BATCH NO:SL-121-LT-11-12-05
Winner’s Name: Slobodan Radulović
Congratulations Lucky Winner,

On Behalf of the Screening Committee of SWISS ON-LINE LOTTERY, I wish to formally inform you that you have successfully passed the Email Screening and Verification Matching Test conducted for all online winners in your winning in accordance with the Swiss On-line Lottery Terms and Conditions. Hence you are therefore cleared for payment by the verifications and fund release department at the Swiss On-line Lottery  Headquarters and your winnings has been duly signed and approved for release to you by the legal attorney to the Swiss On-line Lottery .
Your approved winning Certificate number is  UK/9876125
Your winning Transfer Identification code is ELPC/MWT/0143.
As you already know, all winners for the online version of the Swiss On-line Lottery Online promotions were selected through a computer ballot system drawn from an exclusive list of 30,000,000 e-mail addresses of individual and corporate bodies listed online as part of our international promotion to promote international co-operation between the United Kingdom and other countries worldwide and I must say that you should count yourself extremely lucky to have emerged as one of our winners in this week’s lucky dip sweepstakes and we do sincerely hope you will put part of your winnings into good use for community, educational and business development and also to render selfless services to the less privileged in your community.
The process for claiming your winnings has been made very simple so that by the end of one week at most, you are assured of having received your cash prize of the sum of £750,000.00 Pounds Sterling and all the legal documents backing your winnings. In the light of the above mentioned, you are to contact the Agency that will be handling the transfer of your winning to you with the contact informations below:
CONTACT INFORMATION:-

Universal
Universal Air Couriers Limited
Unit 4, Delta Way,
Thorpe Industrial Estate
EghamSurrey TW20 8RX
Dispatch Officer,

Mr. Albert Moore

Tel: +447035986795

Note that you are to provide the Lottery Winners Agency that will be handling the transfer of your winning with the required details below to officially identify you:

1) Winner’s Full Names:
2) Present Full Address:

3) Telephone Number:
4) Raffle Draw Winning Email:
5) Amount Won:
6) Winning Reference Number:
7) Winning Batch Number:
8) Winning Transfer Identification code:
9) Winning Certificate Number:
Note that there exists a periodic condition on all claims process; therefore you have limited time to claim your winnings.  Failure to claim your winnings within the stipulated time frame will lead to the forfeiture of your winnings after which your winnings remitted back to the Swiss On-line Lottery Headquarters and will then be added to next winning draws. Also kindly be aware that the Swiss On-line Lottery winning prizes are regulated by the Financial Services Authority and as a result, you are advice to follow the Lottery Claims Terms and Conditions to ensure the remittance of your prize to you within the stipulated time of the claiming of winnings.
Further to this, due to some recent miss-up of some winning numbers, as a Prize winner and according to the Swiss On-line Lottery Terms and Conditions, you are only privy to your winnings informations and your winnings transfer information in order to avoid any form of double claiming and misappropriation of your winnings, hence the release of your winning informations to a third party(friends and family members inclusive) is absolutely ruled out as this will lead give room to double claiming by a third party which is against the Swiss On-line Lottery Terms and Conditions. You are hereby advice to keep your winning information personal from any third parties (friends and family members inclusive) until your winnings have been remitted to you.
Lastly, I will require a concise update on your proceedings with the Agency that will be handling the transfer of your winning. If you need any assistance whatsoever from this office, please do not hesitate to inform me.

Yours Sincerely,
Mr. Darrell Scholes

Accredited Fiduciary Agent
Confidentiality Notice:
Please note that this email and any files that may be attached to it is/are confidential and is/are intended for the sole use of the individual(s) or entity (is) to which it/they is/are addressed. Any use,distribution,copying or disclosure by any other person or entity is strictly prohibited under applicable law(s).Opinions, conclusions and other information in this message that do not relate to official business of NATIONAL LOTTERY and insurance shall be understood to be neither given nor endorsed by NATIONAL LOTTERY finance and insurance when addressed to concern finance and insurance clients; and any information contained in this email is subject to the terms and conditions of the governing client’s contract(s).

Swiss On-line Lottery
COPYRIGHT © 1994-2008 ALL RIGHT RESERVED
And the  winners of the  National Lottery Awards are ....
Naravno, postupio sam po uputstvu i to poslao na ostavljenu adresu – vidi prepis tog maila:
|

Slobodan Radulović

za albert.moore5

pokaži detalje 15:27 (Prije 7 h)
Odgovor
Nadovezana poruka

My information for payment.

1) Winner’s Full Names: SLOBODAN RADULOVIĆ
2) Present Full Address:NJEGOŠEVA A/21,19210 BOR, SERBIA

3) Telephone Number:030/421892
4) Raffle Draw Winning Email:
5) Amount Won:SLOBODAN RADULOVIĆ
6) Winning Reference Number: REF NO: SL/74/368/05
7) Winning Batch Number: SL-121-LT-11-12-05
8) Winning Transfer Identification code: ELPC/MWT/0143.
9) Winning Certificate Number: UK/9876125
Usledio je finalni deo „uputstva“ za preuzimanje dobitka od 750.000 funti sterlinga – vidi prepis tog maila:

Odgovori svima
Proslijedi
Odgovori putem chata
Filtriraj poruke kao što je ova
Ispis
Dodaj na popis kontakata
Izbriši tu poruku
Prijavi krađu identiteta
Prijavi da nije riječ o krađi identiteta
Prikaži izvornik
Prikaži u fontu fiksne širine
Prikaži u fontu promjenjive širine
Tekst poruke pogrešno je prikazan?
Zašto je ovo neželjena/željena pošta?
Ubrzo je usledio Odgovor:
|

ALBERT MOORE

za mene

pokaži detalje 21:28 (Prije 1 h)
Odgovor
Nadovezana poruka
od ALBERT MOORE <albert.moore5@btinternet.com>
za Slobodan Radulović <magila97@gmail.com>
datum 30. srpnja 2009. 21:28
predmet WELCOME TO UNIVERSAL AIR COURIER COMPANY(CHOOSE AN OPTION)
potpisala domena btinternet.com
sakrij detalje 21:28 (Prije 1 h)
Odgovor
Nadovezana poruka

Universal Air Courier Limited.
Unit4 Delta Way,
Thorpe Industrial Estate,
EghamSurrey TW20 8RXa,
United Kingdom .
Tel: :+447035986795
TRACKING WEBSITE: www.uacl.co.uk
Date: 30th July, 2009.
ATTN: SLOBODAN RADULOVIĆ
Address: NJEGOŠEVA 5A/21,19210 BOR, SERBIA
You are welcome to UNIVERSAL AIR COURIER LIMITED an affiliate of the SWISS ON-LINE LOTTERY We are pleased to be at your service. Universal Air Courier Limited is Regulated and Stipulated by the Finacial Service Authority(FSA).,the finacial institutions that Govern all Finacial activities in the United Kingdom.
This office has been Notified by the  SWISS ON-LINE LOTTERY of the amount won by you with their National lottery .This means that you have been officially cleared for payment by the Verifications Department at the headquarters of the  SWISS ON-LINE LOTTERY.

The original copy of your winning certificate, together with a covering document (Money Laundering protection and Letter of Affidavit for Claims) from the British government stating that the money was obtained legally through the  SWISS ON-LINE LOTTERY

will be sent to you as soon as you meet with any of the option selected.

You can now begin the final step of the claims process, which is the courier of your won prize to you. With regards to this, there are three options open to you, you are required to select the most convenient of the three below.

Courier of your winning cheque to you via any of this channel listed below:

DESCRIPTION OF PARCEL TO BE DELIVERED

CLEAR SOURCE OF FUNDS CERTIFICATES(C.S.F.C.):…………….0.07
CERTIFICATES OF ORIGIN OF FUNDS(C.O.F.):…………….0.08
WINNERS CHEQUE;…………………….0.03KG
WINNING CERTIFICATE FROM SWISS ONLINE LOTTERY:—-0.05kg
COLOUR OF PARCEL :————-Brown
BONDED DRAFT OF WEIGHT :————-0.11KG
TOTAL WEIGHT OF PARCEL :————-0.44KG

LENGTH OF DAYS :————-1 – 3 DAYS

You can now begin the final step of the claims process, which is the delivering of your cash prize to you. With regards to this, there are three options open to you, you are required to select the most convenient of the three.
The options, together with their associated conditions are presented below:
Courier of your winning draft to you via any of this channel listed below:
FIRST CLASS DELIVERY
Max Delivery Duration………………24Hrs Mailing /freight cost £60.00  00.00
Handling Fee               £70.00 00.00
Fuel Surcharge        £90.00 00.00
Insurance                  £260.00 00.00
(Va5%)                    £100.00 00.00
TOTAL                    £580.00   ONLY

SECOND CLASS DELIVERY
Max Delivery Duration…………………48hr
Mailing /freight cost £50.00  00.00
Handling Fee               £60.00 00.00
Fuel Surcharge        £80.00 00.00
Insurance                  £260.00 00.00
(Va5%)                    £80.00 00.00
TOTAL                    £530.00   ONLY
THIRD CLASS DELIVERY
Max Delivery Duration……………….72hrs
Mailing /freight cost £40.00  00.00
Handling Fee               £55.00 00.00
Fuel Surcharge        £70.00 00.00
Insurance                  £250.00 00.00
(Va5%)                    £75.00 00.00
TOTAL                    £490.00   ONLY

Very Important Notice: The Delivery Charges cannot be Deducted from your winnings, and also the Delivery charges are to be Paid by you.This is in accordance with section 13(1)(n) of the National Gambling Act as adopted in 1993 and amended on 3RD July 1996 by the constitutional assembly.This is to protect winners and to avoid misappropriation of funds and win Situaitions.
Please respond to this email by making a selection from the three options above. Also attach a scanned copy of either your driver’s licence, international passport (photo page) or any other legally identifying document.
Send your response to indicate your option within the next 24hrs, so that delivery of your winnings cheque to your residence can be effected immediately without delay.

Once again, Congratulations
Your prompt response will be of good help to you in this matter.
Treat with dispatch,
Mr. Albert Moore
Registered in England No 929027.
Registered Office: Link Place, BRIGHTON,
Sussex, BN1 7DX,ENGLAND,
Regulated by the Financial Services Authority.
© 2008 Universal Air Courier Limited
Kao što se vidi nudi se cenovnik  za preuzimanje „dobitka“ koji će vam biti dostavljen u roku 1-3 dana u zavisnosti od visine uplate usluga dostave paketa sa čekom o vašem „DOBITKU“.
U napomeni je istaknuto da nije moguće da se troškovi dostave „dobitka“ isplate iz tog dobitka.
Znači, samo sam trebao da prethodno uplatim iznos od oko 500 funti sterlinga da bih mogao da otkupim pošiljku u kojoj se nalazi „moj dobitak od 750.000 funti“.
Naravno, zbog nepoverenja u ovakvu kupovinu „mačke u džaku“ umesto da se opredelim za ponuđenu opciju otkupa „dobitka“ opredelio sam se da to objavim na svom sajtu.
Pretpostavljam da će na osnovu datih podataka Interpol, Skotlandjard ili neka druga nacionalna ili internacionalna policijska služba zaštititi Internet komunikaciju od ovakvih i sličnih prevara.
Slobodan Radulović

Kako se zove,

Moj nespokoj,

Kad misli plove,

U zagrljaj tvoj?

To ljubav se zove,

Ljubav neuzvraćena,

Što nesreća s’kove,

Ta nesreća neshvaćena.

Kako se zove,

Taj košmar moj,

Što dušu mi pove’,

U pakleni boj?

To ljubav se zove,

Ljubav promašena,

Što gasi mi snove,

Ko vatra ugašena.

Kako se zove,

Taj nemir moj,

Što sudbina kove,

Kao odgovor tvoj?

To ljubav se zove,

Ljubav jednostrana,

Što život mi dove’,

Da joj bude brana.

U životnoj smutnji,

Šta mi život znači,

Kad srce “zatutnji”,

A ljubav me “otkači”?

Autor: Slobodan Radulović

Plač nad otvorenim gepekom

Sunovrat carinske službe u Srbiji počeo je još u vreme režima Slobodana Miloševića i njegovog rizničara Mihalja Brace Kertesa. Nažalost, ovaj proces i danas traje i kraj mu se ne vidi, mada je upravo solidan rad Carine jedan od glavnih faktora poverenja Evropske unije u  Srbiju. Ko su danas bosovi na carinskim prelazima, ko njima komanduje, ko i pod kakvim uslovima tamo radi, piše Tabloidov saradnik iz vrha ove državne ustanove.

Piše: Insajder C-133

U vreme vodećeg službenika bivšeg režima, direktora nekadašnje Savezne uprave carina  Mihalja Kertesa, sunovrat ove službe počeo je čišćenjem kadrova, tako što je mnogo ljudi dobijalo otkaze iz raznoraznih razloga, a ponajviše zbog potrage za onima slepo odanim, takozvanim ljudima od poverenja. Skoro polovina njih je bila iz Bačke Palanke, odakle je i Mihalj Kertes, pa je tako bivalo da se na carinskim prelazima u uniformama ove službe nađu zajedno prijatelji, rođaci, kumovi, supruge, ljubavnice… Školska sprema za odgovarajuće radno mesto, bezbednosne provere, mišljenje psihologa koje je bilo presudno prilikom zapošljavanja, sve to nije bilo bitno prilikom prijema novih ljudi.
Posle ubistva premijera Đinđića, u carinsku službu masovno dolaze ljudi iz Državne bezbednosti, i to iz Šeste uprave (koja je do tada i brinula o bezbednosti Zorana Đinđića). Odmah zauzimaju kontrolno-rukovodeće pozicije u službi.
Prave i svoju policijsku stanicu koju nazivaju Unutrašnja kontrola. Koristeći svoje bivše veze iz kriminogenih sredina, i prišipetlje iz carinske službe prave svoju šemu rada. Ovakvom seobom kadrova došlo je do stvaranja nečega što će kasnije u medijima eksplicitno biti kršteno kao carinska mafija. No, tadašnja hajka na ovo kriminalno gnezdo završena je tako što su stradali samo carinski radnici koji su ušli u aranžman sa pridošlim kadrovima iz Državne bezbednosti.
Naravno, bilo je tu i materijalnih razloga, ali i ucenjenih ljudi. Prema podacima Tabloidovog izvora, kolovođe ovog brloga bili su izvesni Carević (u to vreme načelnik unutrašnje kontrole), Filipović (u to vreme načelnik službe za suzbijanje krijumčarenja), Blagojević (šofer direktora i telohranitelj) i još jedan broj ljudi na manje istaknutim dužnostima.
Nekoliko njih je napustilo službu, većina ih i danas radi na drugim radnim mestima i čeka svoju šansu za povratak. Kad je počelo hapšenje carinske mafije, napravljen je spektakl za televiziju, čime je bačena teška ljaga na celu službu. Naime, javnost je stekla utisak da je kompletna carinska služba jedna organizovana mafija. Tadašnji premijer Srbije Vojislav Koštunica lično je zaustavio dalja hapšenja, jer je parada dobijanja političkih poena bila pri kraju.
Pobedom sadašnje političke koalicije, za direktora Carine izabran je Predrag Petronijević, pomoćnik bivšeg direktora, koji je jedno vreme napustio službu i bio zaposlen u preduzeću SDPR. Petronijević je takođe bio kadar Šeste uprave Državne bezbednosti, viđen među kolegama kao najgori ljudski materijal, karijerista bez morala i ličnost koja takoreći nema nijedu pozitivnu ljudsku osobinu.
Ali, upravo kao takav, bio je idealan da bude doveden tamo gde se neko drugi pita za sve. Glavni čovek u carinskoj službi je u stvari njegov pomoćnik Aleksandar Vulović, koji je pre dolaska na to radno mesto radio u Kruševcu.
Jedan sasvim običan čovek, potpuno anoniman, ali iz Kruševca. A Kruševac je rasadnik kadrova današnje srpske vlastele: državni sekretar u Ministarstvu finansija (zadužen za carinu) je izvesni Đidić i njegov je zemljak, pa dva čoveka iz BIA (Vukadinović i Petrović) takođe su iz Kruševca.
Neverovatno zvuči, ali bivši otporaš Srđan Milivojević važi za čoveka koji im je nadređen u ovoj zavičajnoj hijerarhiji. Zemljaci dovode i svog čoveka za načelnika unutrašnje kontrole, nekog Jovanovića, koji je bio starešina u stanici milicije Vrnjačka Banja. Ostali rukovodeći kadrovi su aktivisti Demokratske stranke i njihovi prijatelji, tako da Carinom vlada policijsko-demokratska koalicija.
Većina tog kadra ne ispunjava uslove za rad na svojim radnim mestima, pa je direktor za kadrove u Carini, Goran Grahovac, zabavljen pisanjem privremenih rešenja. Inače, Grahovca je na ovo mesto doveo Vulović, uprkos tome što je reč o čoveku vrlo niske inteligencije, očigledno nesposobnim i punim provincijskih kompleksa.
Poseban Diznilend su upravnici carinarnica Beograd, Niš, Novi Sad, Kraljevo, Kladovo, Šabac, Dimitrovgrad, Vršac, Zrenjanin, Subotica, Sombor. Tu su, osim u 2-3 slučaja, uglavnom ljudi iz DS-a koji su ranije imali neke druge profesije i za Carinu su čuli ili preko sredstava informisanja ili kada su putovali u inostranstvo.
U ova 2-3 navedena slučaja spadaju ljudi iz Carine, poput upravnika Carinarnice Dimitrovgrad, izvesnog Vake, dugogodišnjeg radnika ove službe, velikobugarina i bugarskog špijuna. Sa većinom ljudi u kolektivu nije pričao, a većina tog kolektiva ne želi ni da ga vidi ni da ga čuje jer je tokom dugog niza godina pisao anonimne prijave i pravio kolegama nameštaljke. No, Vaka je kao član stranke bugarske manjine u Srbiji i kao koalicioni partner DS-a, opstao na svom nečasnom poslu.
U poslednje vreme je došlo do promene nekoliko upravnika carinarnica i tu su postavljeni ljudi iz Poreske uprave, uglavnom članovi Demokratske stranke.
U aktuelnom rukovodstvu Uprave carine od načelnika raznih odeljenja ima možda tek dvoje-troje ljudi koji su radili u operativi na graničnom prelazu.
Sa duge strane, stanje u operativi (nosioci posla) je više nego očajno. Prvo, plate carinskih radnika su jako male (srednja škola 25.000, viša 35.000, visoka 55.000 dinara). Na većini graničnih prelaza nema elementarnih higijenski uslova, često su bez vode, broj ljudi koji radi u smenama je veoma mali (većinom 2-3 čoveka u smeni koji su izloženi ekstremnom fizičkom i mentalnom naporu). Na većini graničnih prelaza većinom je odnos broja zaposlenih na Carini i u policiji višestruko u korist policije. A carinska služba radi pregled robe, vozila, dokumentacije i mnoštvo drugih poslova, dok policija čekićari pasoše.
Najnoviji projekat aktuelnog rukovodstva je da se svi rezultati u otkrivanju carinskih prekršaja u javnosti prezentiraju kao da su otkriveni u saradnji sa policijom, navodno zbog lične bezbednosti carinika, što je notorna glupost, ali je tajna ove smicalice u tome da javnost stekne utisak kako je za hvatanje prestupnika na granici zaslužna isključivo policija. Naravno, ko malo bolje zna kakav je raspored časova u državnim službama, svakako zna i da nema nijednog mutnog posla u Srbiji a da policija nije u talu.
Zbog ovakvog načina rada, rezultata gotovo i da nema. Carinici operativci su razočarani,  apatični i bezvoljni. Niko im ne priznaje neke rezultate, mada, kakve su prilike, poželjno je da ih uopšte i nema.

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Izvor informisanja: TABLOID

Na osnovu ljubavnog prava,

Da problemi se ne jave,

Da nam život ne postane “strava”,

I nikog od nas ne “dave”.

Sa tobom hoću da se sporazumem,

Da sutra niko nikog ne krivi,

Da lažem, znaš da ne umem,

Jer i dalje mora da se živi.

Sporazum ovaj hoću da napravim,

Garantujem ti svu slobodu,

Ljubavlju svojom neću da te davim,

Sa tobom želim svu ljubavnu zgodu.

Da živiš sa osmehom,

Obećavam pomoći razne,

Sa mojom utehom,

To nisu reči prazne.

Diskrecije se podrazumevaju,

O nama niko neće znati,

Da nam srca pevaju,

A duša ne pati.

Sporazum ovaj ako prihvatiš,

Zovi me da ga potpišem,

Jer ti možeš da shvatiš,

Da jedino tako mogu da dišem.

Autor: Slobodan Radulović

6.10.2005
Pre pet godina, petog oktobra, oko ponoći, teško dišući od suzavca koji su bacili policajci
pod komandom pukovnika Boška Buhe, komandanta Brigade milicije, opijen srećom što je
pao režim Slobodana Miloševića, čijem obaranju sam i lično dao nemerljiv doprinos, zakukao
sam iz sveg glasa, čupajući kosu sa glave. Na ekranima „oslobođenih“ televizijskih stanica,
direktno iz Skupštine grada Beograda, pojavljivali su se „pobednici“. Iza leđa Zorana Đinđića,
predsednika Demokratske stranke i jednog od lidera DOS-a, stajali su i sa njim se grlili meni
poznati likovi – Ljubiša Buha Čume, Dušan Spasojević, Dragan Marković Krmivoje i gomila
gangstera iz Surčina i Zemuna.
Naprezao sam oči, verujući da sanjam. Nisam želeo da poverujem da vlast od diktatora
Slobodana Miloševića preuzimaju okoreli kriminalci. Ali, bilo je tako.
Sutradan sam sa video-kasete skinuo fotografije „pobednika“ iz Gradske skupštine i
učtivo napisao pismo g. Borisu Tadiću, potpredsedniku Đinđićeve Demokratske stranke. Od
srednjoškolskih dana Boris i ja provodili smo mladost kao članovi Crvenog univerziteta, grupe
koja je vlastima zadavala mnogo glavobolje. Ipak, napisao sam mu zvanično pismo i poslao
fotografije, tražeći službeno objašnjenje njegove stranke. Pitao sam da li gospodin Đinđić
poznaje lično ljude koji su stajali iza njegovih leđa i čestitali mu na pobedi. Napomenuo sam
da ću, ukoliko ne dobijem odgovor, fotografije poslati direktoru CIA gospodinu Tenetu i
direktoru FSB generalu Nikolaju Platonoviču Patruševu, jer je očigledno da iza novog lidera
Srbije stoji banda ubica, narko-dilera i reketaša.
Boris mi nije odgovorio na pismo, ali ga je oprezno pokazivao prijateljima iz vrha stranke
u koje je imao poverenje. Do mene su doprle njegove reči da je i sam lično postiđen, ali da je
stanje stvari takvo da ga ne može promeniti.
Ispunio sam obećanje i poslao fotografije. Dva meseca kasnije, dva dana uoči Nove
godine, gostovao sam u emisiji kod kolege Marka Jankovića, koji je prvi ušao u NTV Studio B.
Gospodin Đinđić bio je kandidat za novog premijera Srbije i njegova inauguracija se očekivala
sredinom januara sledeće godine.
U emisiji sam izrazio svoj pesimizam prema njegovom preuzimanju vlasti i izneo podatke
da od 5. oktobra nema više Miloševića na vlasti, ni Slobe, ni malog Marka, ni Mire, ali da se
na ulicama i dalje trguje naftom, da ilegalni transporti i desetine šlepera cigareta ulaze u
Srbiju, da se droga još više distribuira, i naveo da iza svih tih mutnih poslova sada stoji
kandidat za premijera gospodin Đinđić.
Sutradan je kolega Janković izgubio posao, a ja sam se vratio na front i narednih meseci,
sve do njegovog streljanja, razobličavao kriminalne afere premijera Đinđića i njegovih
drugova – Čumeta, Spasojevića, Krmivoja…
Tog 5. oktobra te već davne 2000. godine u Srbiji je došlo do smene mafije. Propadanje
građana i države nastavljeno je nesmanjenom žestinom, i još traje.

Milovan Brkić

Sačuvao od zaborava: Slobodan Radulović

Izvor informisanja: http://www.milovanbrkic.com

Tvoju ljubav jako želim,

Čistu i poštenu,

Makar s patnjom da podelim,

Svoju voljenu ženu.

Iz srca te ne selim,

Makar patio snažno,

Jer volim te bićem celim,

Samo je to važno.

Pola sata lude strasti,

Ako se prihvati,

Živote nam može spasti,

Da niko ne pati.

Možemo da se viđamo,

I uzajamno tešimo,

Zlobnicima da se ne sviđamo,

A problemima smešimo.

Ako me ne voliš,

Neću da me žališ,

Da me tešiš “foliš“,

I prosjakom praviš.

Bolje mi je tvoj prezir,

U srcu da nosim,

Nego da budem ti vezir,

A ljubav da prosim.

Autor: Slobodan Radulović

Miloš Vasić: Atentat na Zorana

Milos Vasic

U izdanju „Politike“ i „Narodne knjige“, a uz podršku nedeljnika „Vreme“ i Radio-televizije B92, na kioscima je od 10. marta knjiga „Atentat na Zorana“, autora Miloša Vasića, danas verovatno najboljeg poznavaoca sektora koji u novinama najčešće označavamo kao „hronika“, a koji obuhvata policiju i druge bezbednosne službe, kao i razlog zbog kojeg one postoje – kriminal i podzemlje.
Knjiga je je pre svega – gorko štivo. Ona je, prvo, sinteza mnogo toga što je dosad već bilo poznato ili se samo naslućivalo, ali koje, u kontekstu drugih, novopredočenih činjenica, dobija drugu dimenziju. „Atenat“ je, zatim, detaljno i s razumevanjem istražen proces koji je doveo do toga da država polako prepusti ono što je čini državom – monopol na upotrebu fizičke sile – i to prepusti mafiji. To je i priča o nastajanju i metodama delovanja „kartela“, naročite sprege dela političara, policijsko-obaveštajnih struktura i kriminala, koji je zaposeo Srbiju tokom nesrećnih devedesetih i posejao seme zla koje će izrasti i opstajati i kad su njegovi glavni kreatori i inspiratori već sišli s političke scene. I ubiti prvog reformskog premijera Srbije, Zorana Đinđića.
O tome kako je pisao „Atentat na Zorana“, kako je dolazio do podataka, šta je pritom otkrio, s autorom Milošem Vasićem razgovarao je novinar “Politike” Milan Janković.
Policijsko-špijunski triler

„Atentat” je političko-policijsko-špijunski triler. Književna sloboda je tu u drugom planu, jer „Atentat” je, pre svega, dokument. On je svedočanstvo o jednom parčetu srpske novije istorije u kome se toliko toga dogodilo i u kome ključno mesto zauzima ubistvo srpskog premijera Zorana Đinđića. Uzdržavajući se od vrednosnih sudova, ređajući činjenice hronološki, nudeći javnosti gomilu do sada neobjavljenih detalja, autor Miloš Vasić, novinar nedeljnika „Vreme”, pokušao je da naslika Srbiju tih godina.
A Srbija tih godina je, po Milošu Vasiću i svemu onome do čega je istraživanjem došao, država koja u stvari nije država, tvorevina kojom gazduju nedorečeni političari i njihovi sveznajući savetnici, potkupljivi policajci i u kriminal ogrezli obaveštajaci, gangsteri, ubice i belosvetski prevaranti, specijalci, ratnici, pljačkaši…

Kako je Miloš Vasić pisao „Atentat”?

– Sakupljajući materijal za knjigu razgovarao sam sa nekih 40, 50 ljudi, sa nekima više puta, a bilo je tu napornih, pa i mučnih razgovora. Iščitao sam nekoliko hiljada stranica raznih dokumenata, među kojima je bilo nekih poverljivih. Dali su mi ih neki dobri ljudi iz Službe, neki prijatelji. Neke sam pokupio na ulici, kada su ispali iz nekog kamiona. Neke informacije su mi došapnule ptice.

Mnogima ću teško moći da se odužim za pomoć koju su mi pružili. Hvala svim tim časnim policajcima, sudijama, advokatima, radnicim bezbednosti, visokim i onim drugim državnim činovnicima, bivšim i sadašnjim. Neizmerno su mi pomogli, ponekad čak uz ne mali rizik, kolege novinari iz Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Makedonije, Švajcarske, Holandije i Francuske. Kako bih inače znao gde je Legija odlazio uoči atentata na Đinđića, gde se skrivao? O kolegama iz „Vremena” izlišno je bilo šta reći osim: hvala im. Najzaslužnija je moja Tanja, koja me je ovih godinu dana podnosila i čijem bistrom umu dugujem mnoge ispravke i dopune.

Nisam imao nikakvu frku. Niko mi nije pretio, niko me nije pozivao. Uostalom, ne vidim ko bi i šta imao protiv ovoga što radim. Bilo je vreme da neko već jednom sedne, da skupi svu tu gomilu činjenica rasutih okolo, da ih poređa hronološki i da to ispriča tako da svakome bude jasno i zanimljivo.

Dve godine posle ubistva dr Zorana Đinđića još nema konačnog, sudski pravosnažnog, odgovora na pitanje: ko je ispalio smrtonosni hitac. Mogu li „Atentat” i njegov autor da reše ovu enigmu?

– Nikoga ne optužujem, nikome ne izričem presudu. Ali, na osnovu svih podataka koje sam uspeo da sakupim, povežem i analiziram, osovina koju su činili Jedinica za specijalne operacije Resora državne bezbednosti MUP-a Srbije i takozvani zemunski klan imala je dovoljno motiva, arogancije, moći, novca, sredstava i ljudi da Đinđića ubije ovako kako ga je ubila. To što su računali na političke simpatije, njihov je problem, a to što su dobili političke simpatije, problem je simpatizera.

Iz okolnosti da su mnogi mrzeli Đinđića i da su neki iz njegove smrti izvukli neku korist ili uživanje, ne može se zaključiti da su naručili atentat. Ta priča postala je deo političke borbe u koju ja ulazio ne bih. O srastanju policije, državne bezbednosti i kriminala, Dušan Mihajlović govorio je onoliko. Istovremeno, ljudi iz DB-a sistematski lažu da sa tim kriminalnim sektorom nisu imali veze. Naprotiv, uvek su imali veze i oslonce u podzemlju, ali su u stara dobra vremena policajci kontrolisali kriminalce, a od 1990. je obrnuto, jer Slobi nije trebala policija koja bi jurila zločince, nego zločinci koji bi ratovali za njega.

Kad bi samo neko ušao u fenomen samofinansiranja SDB-a od 1990. do 2001, našao bi milijarde dolara, tone narkotika, stotine tona oružja i cigareta, o nafti da ne govorimo. Sve crno, sve švercovano, a prihodi deljeni između države i mafije. Sada bi svi da to zaborave, barem dok nam je Jovica Stanišić (bivši načelnik SDB-a, M. J.) živ, jer Jovica o svima njima sve zna i šta ako progovori?

Većina igrača, svedoka i saučesnika, slava Bogu, još je živa, pa se i to dade rasvetliti, ako ima političke volje, kao što nema. Ali, tu se onda ulazi u veoma neprijatnu priču: ko to rasvetli, rasvetlio je suštinu stvari, to jest da je Slobin režim bio zločinački, kleptokratski i na zločinu zasnovan, a to ovi naši kilavi legalisti odbijaju da prihvate. Naljutiće se Vučela i Toma. Da je neko tražio trag para koliko se tražio trag ratnih zločina, danas bismo bili pametniji. Zašto? Zato što je to neodvojivo.

Koristeći se terminologijom filozofa Nenada Dimitrijevića, tvorevinu koja je prethodnih godina gospodarila Srbijom Vi nazivate para-državnim kartelom. Kada je nastao?

– Postoji mišljenje da je kartel (sporazum između političara, podzemlja i službi bezbednosti radi podele profita, M. J.) osnovan 24. septembra 1987. na Osmoj sednici CK SKS, mada neki drugi smeštaju začetak te ideje u daleku 1984. godinu, kada je Slobodan Milošević po prvi put upotrebio državnu bezbednost za svoje političke ciljeve, pakujući sa Stanetom Dolancom „aferu dvadeset osmorice”. Mnogi su, međutim, skloni da kažu da je kartel došao na svet 4. maja 1991. kada je osnovana Jedinica za antiteroristička i antidiverziona dejstva SDB-a, koja će ubrzo postati poznata kao „crvene beretke”. Lično delim mišljenje onih koji smatraju da je para-državni kartel rođen 20. avgusta 1991. godine. Tada je, naime, izgubljena i poslednja nada u uspeh kontrarevolucije u Rusiji: puč Miloševićevih uzdanica, maršala Jazova i predsednika KGB Krjučkova, propao je u Moskvi, na užas Socijalističke partije Srbije, Mihajla Markovića, Političke uprave JNA i saveznog sekretara za narodnu odbranu, generala Veljka Kadijevića (koji se u više navrata tajno sastajao sa Jazovim i Krjučkovim). U tim trenucima Jugoslavije više nije bilo, komunizam je propao čak i u Moskvi, a raspoloženje Jeljcinove vlasti prema Miloševiću ohladilo se posle preuranjene radosti SPS-a zbog tog zlosrećnog puča. „Jugokomunistička” opcija je propala, a demokratska opcija bila je i ostala Miloševiću odvratna, naročito posle demonstracija 9. marta 1991. Mobilizacijska kriza je pomogla jer je otvorila vrata za dobrovoljce, ratne profitere i obične kriminalce i pljačkaše, kao i za političke fanatike.

Njihove usluge bile su plaćane na sve moguće načine: od dozvole za pljačkanje na terenu, od čega je Arkanova „Srpska dobrovoljačka garda” napravila industriju, preko povlastica za šverc tečnih goriva, cigareta i strateških roba, pa do privilegija u trgovini devizama i drugim finansijskim operacijama za vreme hiperinflacije (poslovi sa piramidalnim prevarama i starom deviznom štednjom). Tu će se veoma uskoro pojaviti i najunosniji posao od svih: heroin. Nije heroin suština, već samo jedan od elemenata ekonomske politike kartela, onaj najzahvalniji i najprofitabilniji pojedinačno. Suština jeste bezakonje kao pravilo u stilu: „On je naš i neka ga, neka trguje heroinom, benzinom i kokainom, sve dok se mi ugrađujemo…”

Pametniji od nas su to shvatili još mnogo davno i došli do zaključka da jedna stabilna država, namerno kažem „stabilna”, jer to „stabilnost” je mantra Koštuničinog režima, ko o čemu oni samo o stabilnbosti, dakle, stabilna država počiva na odricanju od svemoći. Ona počiva na svesnom ograničavanju i svesnoj raspodeli vlasti na zakonodavnu, sudsku i izvršnu.

Priča o Željku Ražnatoviću je, izgleda, nezaobilazna, kao i priča o famoznoj Jedinici za specijalne operacije?

– Da, imamo Arkana koji obilazi zatvore početkom 1991. godine i iz Mitrovice i Zabele vadi stare drugare sa ulice, po dogovoru koji je glasio: mesec dana na frontu, opraštamo ti tri ili šest meseci zatvorske kazne. Tako smo imali slučaj višestrukog ubice iz Smedereva. Rekli su sudiji koja mu je izrekla 20 godina robije da je tip na slobodi, u uniformi i sa puškom, žena se šokirala. I onda sve ide lako. Dobijamo jednu kolumbijsko-gvatemalsko-bolivijsku situaciju u kojoj je bitno da se radnja radi, da lova teče, a sve ostalo nema veze. U taj kontekst dolazi i Jedinica za specijalne operacije koja je osnovana, doduše, sa sasvim drugom namenom.

Mi novinari smo znali da je to osnovano i da postoji. U to vreme, maj 1991. godine, prvih 57 pripadnika su bili ozbiljni policajci. To je u startu bila paravojna jedinica sa zadatkom da vrši infiltracije i subverzije na teritoriji susednih država. Napravljena je po principu američkih „zelenih beretki”, znači da se mali timovi instruktora ubace na neprijateljsku pozadinu, kod stanovništva koje je prijateljski naklonjeno prema njima, a neprijateljski prema lokalnoj vlasti, da ih organizuju, naoružaju, obuče, „upale na gurku” i puste ih da posle sami rade dalje.

I to je tako funkcionisalo negde do 93–94. kada dolazi do fuzije između Arkanove Srpske dobrovoljačke garde i pripadnika JSO. Tada se na sceni pojavljuje Ulemek Legija.

Možda treba pomenuti i onaj, manje poznati angažman formacije, a to je ratovanje za račun Fikreta Babe Abdića u Zapadnoj Bosni, 1992-1995. Bilo je to manje ratovanje, a više obezbeđivanje linija komunikacija i trgovine između Srba i Hrvata kroz takozvanu Autonomnu pokrajinu Zapadnu Bosnu sa prestonicom u Velikoj Kladuši i preko glavog graničnog prelaza ka RSK Raštela (kod Ličkog Petrovog Sela). Ratovanje je ionako bilo plaćeničkog tipa: Babo je plaćao vojnike i vojne usluge (vazduhoplovnu i artiljerijsku podršku) iz Republike Srpske Krajine i iz Srbije po utvrđenoj tarifi i sve je to lepo trajalo do leta 1995. godine.

U Vašim analizama često koristite pojam „industrijski organizovana pljačka”. Na šta tačno mislite?

– Pa, tu treba pomenuti jednu zanimljivu osobu. Mihalj zvani Bracika Kertes, kao Mađar po zanimanju, da bi zamazao svoje pogrešne političke procene u vreme Osme sednice, navali da se reklamira i da se dodvoruje Slobi, kao voli ga najviše na svetu. Postaje ministar za narod, ili preciznije ministar za naoružavanje naroda, pa ide za pomoćnika ministra unutrašnjih poslova. I konačno, kao pouzdan čovek, Bracika postaje direktor Savezne uprave carina, jedine preostale „pumpe” u državnim rukama.

U jednom trenutku država se finansira putem industrijski organizovane pljačke okupiranih teritorija (o tome znaju Brana Crnčević, pop Filaret, Goran Hadžić i još neki). To je ona priča o kradenim automobilima. Zna se sve o hali 20 Beogradskog sajma, u kojoj je sedela jedna cura iz MUP-a. Imala je jednu pisaću mašinu, pečate, gomilu registarskih tablica i gomilu saobraćajnih dozvola. Vozila su stizala i sve se završavalo bez ikakvih problema. Pa se onda posle događalo da krene državna delegacija preko Mađarske za Austriju, pa ih tamošnji policajci sa žaljenjem i uz izvinjenje diskretno zamole da napuste automobil i da ga ostave negde, jer je reč o kradenom vozilu.

Kako je počelo?

– U takvom sistemu vrednosti, u kome sve može i nema problema, pojavljuju se ovi ostali „umetnici” iz već poznatog filma „Vidimo se u čitulji”. Kad Boga nema i pošto je sve moguće, kada sa poštenim svetom nema šta da se traži, pojavljuje se razne šljuke, sandulovići… I kada je već sve moguće, onda nije problem ni nekog ubiti. Prvo ozbiljno ubistvo dogodilo se u avgustu 1991. godine kada je likvidiran Branislav Matić Beli. E, to je već bila „uredna” sačekuša, prava beogradska. Čim je izašao iz auta izrešetali su ga iz najmanje tri automatska oružja kalibara dosta čudnih i netipičnih za gradsko podzemlje, ali tipičnih za naoružanje koje se u to vreme deli raznim „teritorijalnim odbranama”. Otvoreno govoreći, to je odmah mirisalo na „crvene beretke”. Taj rukopis, ta obaveštajno-tehnička priprema… I kreće serija u kojoj je ubijeno samo četrdesetak onih koji su važili za značajnije.

Kada na pozornicu stupaju gangovi čiji su zločini uzdrmali Srbiju?

– Surčinska i zemunska grupa su u tim počecima bile relativno marginalne. Voždovčani su bili glavni, Zvezdarci, Novobeograđani. Surčin je, doduše, odmah ušao u priču sa motornim vozilima. Ljubiša Buha Čume je nekako oduvek bio, policijskom terminologijom rečeno, „motornjak”. On je od krađe vozila napravio biznis, naravno, u saradnji sa Službom, od 1991. pa nadalje. I negde 1992. se pojavljuju ova dvojica iz Medveđe i Leskovca, Dušan Duća Spasojević i Mile Kum Luković. Što reče drug Čume, dovezli su se u nikakvom „jugu” kome je stalno ispadala poluosovina i osvrnuli se da vide ima li tu nekog posla za njih.

Kum je prvi krenuo sa heroinom, samostalno. Postoji vrlo zanimljiva ispovest jednog komandira straže iz Centralnog zatvora. Po toj priči, Kum je u zatvorskoj sobi, kada je prvi put „pao” zbog heroina, sreo nekog tipa koji je imao neke veze sa JSO i koji mu je objasnio da se, brate, ne radi to tako, nego ću on da mu kaže kome treba u stanici milicije Zemun treba da se obrati, kome se daje tri ili pet soma maraka mesečno i onda se „radi” kako treba…

I tako počinje priča. Nešto kasnije su se našli sa Čumetom, ne znam kako. Čume priča da im je nudio da rade na legalizaciji kradenih automobila preko Istočne Slavonije, ali im je to bilo malo, hteli su nešto više.

Kum i Duća su shvatili da postoji velika potražnja za hladnokrvnim, sadističkim ubicama. Oni su, naime, bili ili beskrupulozniji i u tome efikasniji od ostalih, ili su imali više sreće od ostalih, tek počinju da se probijaju.

Vi dosta koristite navode famozne „Bele knjige” srpske policije o stanju u srpskom podzemlju. Konačno, da li je to javni ili tajni dokument?

– „Belu knjigu” je Duško Mihajlović delio okolo, vukao za rukav ko neće da uzme. E, sada je vrlo zanimljivo da se danas svi stide tog štiva i da čak postoje sudovi u unutrašnjosti koji ne priznaju da to postoji. Tako sam često pozajmljivao moj primerak nekim kolegama novinarima koje tužakaju jer su citirali „Belu knjigu”. Ali, dobro. Prema mojim saznanjima postoji još jedna „Bela knjiga” koju je radila Državna bezbednost, pa čak i još jedna koju su radili ljudi iz carine. Na to nisam uspeo da bacim pogled. Ta koju je pisala Služba bi mogla biti zanimljiva, ali je oni strašno čuvaju jer je njihova doktrina da se oni nikada ni sa kakvim kriminalom nisu petljali. Ali, to su laži, kao što su laži priče nekoliko poslednjih načelnika Službe da je rad sa kriminalcima posao isključivo Javne bezbednosti i tome slično. Tvrdim da lažu, neka me tuže.

Pripadnici SDB su od početka sve znali. Muljali su, imali su svoje saradničke veze među kriminalcima, vrbovali su ljude iz podzemlja za razne tehničke usluge i to sve od neke 83–84. kada je Stane Dolanc uveo tu praksu. Da se ne lažemo…

Koliko je Vaš rad na knjizi povezan sa angažovanjem u DOS–u pre petooktobarskih događaja?

– Sve to počinje negde u leto 2000. godine i na osnovu saznanja koja sam ranije imao pišući o ovom, da kažem novinarskom sektoru. Negde u to vreme sam bio angažovan u svojstvu sitno tehničko-komunikacijske karike u toj nekoj DOS-ovoj zaveri za prevrat, pa su mi kroz ruke prolazile razne informacije. Radio sam sve to potpuno i krajnje diskretno. To je, ako hoćete, bila neka vrsta prikupljanja, obrade i analize informacija koje su imale nešto delikatniji značaj. Ali, to nije bilo sa celim DOS-om, već sa ogrankom od ogranka, koji se bavio tim nekim bezbednosnim stvarima. To je bila čitava gomila poslova, planova A, planova B, pa analize preduslova: ako ovo onda, ili, ako ono onda…

I tada počinjem da primećujem prisustvo krajnje neobičnih likova na mitinzima. Pitam se šta će Sandulović ovde. Šta će tu svi ovi magarci kratko ošišani, svi isto obučeni u patike, farmerke, crne kožne jakne… Svi nose garderobu marke „Alfa”. I dok smo se okrenuli odjednom je kompletno srbijansko, beogradsko i novosadsko podzemlje ugledalo svetlost. Svi su postali dosovci. I počinje ono guranje po binama. Tu je Nenad Opačić bio apsolutni šampion. Nije bilo šanse da se na istom mestu skupe Mile Isakov i nenad Čanak, a da se ovaj tu ne privali. Postoje fotografije.

Peti oktobar, prevrat, krizni štabovi i…

– Onda dolazi period četvoromesečne „troglave” vlade. To je najveći propust DOS-a. Šestog oktobra je trebalo rasterati vladu i skupštinu Srbije, imenovati privremenu činovničku vladu i odmah raspisati izbore za ustavotvornu skupštinu. Ali, pobedila je politika kontinuiteta i kilavog legaliteta. Ja počinjem da gledam svoja posla. I prvi znak za moje uznemirenje i uzbunu su učestala Legijina pojavljivanja na javnim mestima, kurčenje, maltretiranje ljudi po kafanama i sve to sa svojim novim drugarima, uključujući i Zemunce.

Nama novinarima je bilo jasno ko stoji iza otmice Miroslava Miškovića 2001. godine. Tek kasnije sam doznao da to nije bilo tako jednostavno kako je izgledalo. Naime, tada je bez normalnog opravdanja prekinuta zajednička akcija francuske službe bezbednosti DST i američke agencije za borbu protiv narkotika DEA. Oni su vrlo profesionalno, po dojavi naših, jednu zanimljivu ekipu propratili do Pariza. Ekipa je već imala karte za Bogotu gde je trebalo da se nađu sa kolumbijskim „umetnicima” zbog, naravno, kokaina, koji je na ovim prostorima postao krajnje zanimljiv. A onda je Duško Mihajlović ovde izjavio da će podneti ostavku ako se ne rasvetli Miškovićeva otmica, pa su naši poslali Francuzima urgentan zahtev da se ekipa uhapsi i izruči. Tu su bili Duća, Kum, braća Simović i Vlada Budala. Srž zemunskog klana. Njih petoricu Francuzi izvode iz aviona koji treba da poleti za Kolumbiju i, pošto nisu imali ništa drugo, okrivljuju ih za falsifikovanje pasoša i vraćaju ih ovamo…

Legija?

– Ko su ljudi koji se pridružuju francuskoj Legiji stranaca? Šta, da možda neko ne ode zbog nesrećne ljubavi, ili da bi probao nešto novo? Budalaština. Tamo idu oni koji beže od zakona. I to u Legiji znaju. Tako se i ponašaju prema njima, tuku ih kao volove u kupusu. A posle, kada se vrate, ovi tu „disciplinu” sprovode ovde. Svako ko je video tu jedinicu, ili je na bilo koji način omirisao, nosi nadimak Legija. Samo u hrvatskoj vojsci ima sedam ili osam generala koji su bili u Legiji stranaca i koji svi u onim personalnim formularima u rubrici „školska sprema” pišu crticu. I to su generali jedne vojske. Kod nas se, doduše, od pukovnika nije otišlo dalje. Dakle, Legija stranaca je oduvek bila slivnik i rasadnik šljama. I nikad mi neće biti jasna nečija fascinacija činjenicom da je neko bio u Legiji stranaca.

Pričao sam sa jednim kapetanom Riletom iz Uprave bezbednosti tadašnje JNA koji je upravo bio zadužen za sve te bivše legionare. Imao je kartoteku i njihove dosijee. Čovek mi je te tipove vrlo realistično predstavio. I tu ne treba ništa mistifikovati oko njih. Evo, sada se pojavilo da Antu Gotovinu francuska policija juri za jednu oružanu pljačku i dve iznude. Mislim da i ovaj „naš” Legija ima nešto.

Naime, on dezertira iz Legije stranaca 1990. godine, a ne 1992. kao što smo mi dugo mislili. Celu 1991. radi kao telohranitelj kod Vanje Bokana, pa se kasnije priključuje Arkanu, a Vanja odlazi u Grčku, gde će biti ubijen.

Takođe, smatram da je JSO bila nepravdano i u jednom delu štampe zlonamerno glorifikovana. Od njih se prave srpski obilići, junaci, najsposobniji, najlojalniji… Kao prvo, jedna takva jedinica je potpuno nepotrebna. Ona je jezgro buduće vojske za vođenje građanskog rata. To nisu policajci, to su vojnici.

Po mnogima je veoma zanimljiva i dosta nerasvetljena priča oko Ulemekovog obezbeđenja koje ga prati na putu njegovog šenlučenja po kafićima i diskotekama.

– Da. Pre toga bih pomenuo incidente koje izaziva Milorad Luković Ulemek Legija. Jedno u Kuli, drugo u klubu „Stupica” u Beogradu. Puca, divlja, tuče policajce. Kasnijom analizom vidim da on divlja u diskoteci u Kuli u trenutku kada saznaje da su u Parizu uhapšeni Duća, Kum i ostali, a incident u „Stupici” izaziva kada je saznao da je propao pokušaj da Duća i Kum budu pušteni odavde iz pritvora. Cela ta priča je smrdljiva, mnogi su u njoj, između ostalih i tadašnji okružni javni tužilac Rade Terzić.

Terzića nema među krivično gonjenima jer ga je tadašnji republički javni tužilac Đorđe Ostojić suočio sa ponudom koja se ne odbija. Terzić je, tresući se bukvalno, napisao ostavku i pobegao. Sada je neki advokat. Što se mene tiče, ja bih ga bio zatvorio, ali dobro…

E sad, kada je reč o Legijinom obezbeđenju, imamo situaciju da se svi nekako ograđuju u stilu: „Pa, nisam mu ja dozvolio, nisam obavešten, ovo, ono…” A stvar je jednostavna. Legija je naredio tom nesrećnom Gumaru Maričiću, poslednjem komandantu JSO, da mu dodeli tri oklopna vozila i ljudstvo. I Gumar je, naravno, to izvršio jer Legija se ne odbija. Nije „higijenski”. A niko nije smeo da pita zašto: ni načelnik Službe Goran Petrović, ni njegov zamenik Zoran Mijatović, ni ministar Dušan Mihajlović. Strah ih je, oni su preplašeni. Šta, bre, ko je naredio? Čovek je sam sebi dao obezbeđenje, a još je jedan deo uputio da čuvaju Duću i Kuma u Šilerovoj.

U leto 2001. godine Vlada Srbije promoviše ideju da se JSO ponudi Amerikancima i Ujedinjenim nacijama za mirovne operacije u Avganistanu.

– To je bio potpuno „spakovan” dogovor. U prvom trenutku ideja je bila popularna u JSO, ali ubrzo neko im pušta crva. Kao, nemojte da ste ludi da idete, tamo će vas razoružati i sve će da vas pošalju u Hag. I sada se oni uzjogune, neće da idu i tu nastaju razne scene. U oktobru 2001. godine, 5. oktobra Legija se sastaje sa Čedom, viče na njega i optužuje ga da vlasti hoće da ih pošalju u Hag. To je obična budalaština, ali, to je i ono što se u Zemunu zove „gasiranje”. A ko je lik koji je Legiji i ovima pustio priču da će svi u Hag? To je, prema mojim saznanjima, neko iz neposredne okoline kabineta Vojislava Koštunice, neko ko je posle otišao u Ameriku, jer je bio uvređen što ga nisu postavili za konzula u Čikagu. Ima ljudi koji tačno znaju o kome se radi, ali on je sada irelevantan jer je otišao. No, činjenica je da je nastupila masovna „ložnjava” oko Haga.

Tu je i onaj čuveni spisak 362 policajca za koje se tribunal tobože interesuje. To je podmetnuto „Reporteru”. Od te gomile ljudi meta Haga su u stvari jedino Frenki Simatović i Sreten Lukić. To je dotureno preko veza iz vojnobezbednosnih struktura. A sam spisak je sastavljen veoma jednostavno: na njemu su policajci koji su odlikovani ili ranjeni tokom ratovanja na Kosovu, čak ima i nekoliko imena poginulih.

Posebno parče novije istorije je pobuna „crvenih beretki”. Posedujete transkripte telefonskih razgovora koje su tih dana vodili Dušan Spasojević i za sada neimenovani muškarac?

– Ti telefonski razgovori presretnuti su 9. i 11. novembra 2001. Sagovornici su Dušan Spasojević i nepoznati muškarac (NM) za koga se pretpostavlja da se javlja iz glavnog stana JSO u Kuli. Broj telefona sagovornika bio je zaštićen, a danas je skoro sasvim izvesno da je reč o Gumaru Maričiću, komandantu JSO. Duća je govorio sa mobilnog telefona koji inače pripada Miladinu Suvajdžiću Đuri Mutavom. Evo kako je to sve izgledalo:
9. novembar 2001.
21.14 časova
NM: Zvali su me sa jedne televizije za neko saopštenje u vezi s tim. A ja imam sa te strane otvorene kanale.
Duća: Poslao sam ja 40-50 novinara.
NM: Znam. Zvali su već mene da me pitaju da neće biti priheftani.
Duća: Koga imamo?
NM: Imamo Pink.
Duća: Pa oni su otišli tamo. Neka puštaju sve. Zvaću te ja pošto neću imati broj.
21.31 časova
Duća: Jesi video kakva je frka u državi?
NM: Jesam. Zvao sam Koleta da prenese ovome da ne reaguje, da ne komentariše.
Duća: Dobro si mu rekao. Neka se uzdrže da im ne bi j… mamu.
NM: Ja sam mu rekao, nisam spominjao tebe. Rekao sam da me direktno zvao komandant jedinice, da su popizdeli, da otkazuju poslušnost… I on mi se zahvalio što sam mu rekao i rekao je da će zvati Nešu. Rekao sam mu da mu kaže da se uzdrži. (Neša je Nenad Opačić, novosadski gangster)
Duća: Znači, ako me zveknu znaš od koga je.
NM: Idi u crkvu, pomoli se. Molim te idi sutra u crkvu.
22.38 časova
Duća: Šta ima?
NM: Evo gledam nešto na TV-u, ne znam šta se ovo dešava.
Duća: Ja bio sa ovim drugarom (Legijom, sada je jasno), zovu ga svi. Ovaj mali zove da se nađu sa ovim mojim, ali ne mogu do sutra da ga nađu. Povukli mu obezbeđenje, ovi iz jedinice otišli u Kulu svi, povukli se od njega. (Ovaj mali je Čedomir Jovanović, potpredsednik Vlade Srbije, a ovaj moj je Legija)
NM: Tu nikako ne treba dozvoliti da se nešto amortizuje.
Duća: Da, gotovo, nikakva amortizacija.
11. novembar 2001.
21.50 časova
Duća: Zovi ovoga i reci mu da kaže onome da nema šanse da se popusti, samo da ne izdaju. Znači, nema šanse da se popusti, odjebaće ga, sad ko izda -pizda. Svoje zahteve moraju da ispune. Nema sile, osim Koštunice, ako on naredi.
NM: Misliš da prekinu? On to neće da uradi. (On je Legija)
Duća: I verovatno sutra dolaze za Beograd. I nema šanse da odustanu, dok ovaj (Dušan Mihajlović) ne ode. Znači, javi mu da zna, ovaj Koštunica. Javi mu da je otišao ovaj (Đinđić) tamo. Samo nemoj sa tog telefona.
22.39 časova
Duća: Jesi li se čuo sa ovim?
NM: Jesam.
Duća: I?
NM: Ništa, on će se sam predati.
Duća: Pa nema ništa….
NM: Daće noćas, biće sutra u novinama. Šta ima još novo?
Duća: Ništa, ležim. Stigao je ovaj tamo, kad ti budem pričao nećeš verovati. (Ovaj bi mogao biti Čeda Jovanović)
NM: Zvao sam ove gore, u Englesku, nema nikoga.
Duća: Ma to su prevaranti.

Nije jasno na koga se to u Engleskoj odnosi opaska sa kraja o prevarantima, mada se naslućuje da je reč o kafani „Englez” u Zemunu, koja je tada bila omiljeno pojilo lokalnih gangstera i likova bliskih što Dući, što Legiji.

Jasno je da je oružana pobuna JSO imala potpuno i trenutno pokrivanje svih elektronskih i štampanih medija i nisu potrebne stručne analize da bi se videlo ko je od medija navijao za njih, a ko je bio zabrinut za sudbinu Srbije. Svedok-saradnik Zoran Vuk Vukojević je ispričao: „Vozili smo novinare. Išli smo par puta sa Bracanovićem. Šta ja znam, išao je i neki novinar sa Pinka, posle toga mu je Dušan kupio kameru, u stvari, radio je na RTS, pa je posle prešao na Pink. Kupili su mu kameru za to”.

Postoji dosta dilema oko iskaza Zvezdana Jovanovića, čoveka koji je optužen da je ubio premijera Đinđića. Šta je sudski validno, šta ne?

– Ja imam uvid u verziju Zvezdanovog iskaza čiji je deo objavljen. To je tih pet strana iz aprila 2003. godine. Dakle, postoje dva iskaza sa kojima se sada manipuliše. Prvi je informativni razgovor koji ne ulazi u sudske spise, to je takozvana prethodna radnja. Mile Novaković je pričao sa Zvezdanom, a njegov kolega Rodoljub Milović je hvatao beleške. Šta su oni pričali, ja to ne znam jer je to službena beleška organa unutrašnjih poslova. Drugi je onaj koji je objavljen i tu su prisutni čovek iz policije, neko iz specijalnog tužilaštva i advokat Vesna Radomirović. Tu ima mnogo zanimljivih detalja. Jedan je, na primer, da je tokom tog drugog iskaza Vesna Radomirović predložila Zvezdanu da se brani ćutanjem, što je ovaj odbio uz obrazloženje da je obećao momcima da će sve ispričati. Kada kaže momcima, misli na policajce sa kojima je prethodno razgovarao. Ono što je važnije jeste da ono što je Zvezdan ispričao, to se prosto ne da izmisliti.

Da li je Dušan Spasojević Šiptar nameravao da Gradimira Nalića postavi za ministra unutrašnjih poslova?

– Ja zaista ne znam šta se događalo u Dućinim kokainskim snovima. Jednostavno, odbijam da poverujem u takvu mogućnost, niti mislim da bi Grada pristao, znam čoveka. Ali, nije isključeno da je Duća stvarno mislio da će nastati opštenarodni ustanak posle ubistva Đinđića, pa će oni da se pridruže JSO koja će da zavodi red, pa posle postave svoju „koncentracionu vladu”…

Više nije sporno da je postojala čvrsta veza između kriminalaca i službe bezbednosti. U tom kontekstu pominjete Milorada Bracanovića?

– On je bio sitni glodar iz državne bezbednosti, poznat po tome što je stalno sedeo na poslu i jako se trudio, sve sa prosečnim rezultatima. Krenulo ga je posle dolaska Radeta Markovića na čelo Službe. Postao je obaveštajni oficir, pa pomoćnik komandanta za obaveštajno-bezbednosne poslove u JSO. Šta je Bracan tamo sve radio, ja zaista ne znam. Znam da je nakon toga postao načelnik Sedme uprave BIA (tehnika, prisluškivanje, tajno snimanje…), uprkos protivljenju Gorana Petrovića i Zorana Mijatovića, jer su ga oni tada „pročitali”. Zoran Đinđić je iz nekog razloga insistirao na Bracanoviću. Ne znam ko je Zoranu tu ideju utuvio u glavu, moguće da je Legija. Ne znam, ne smem ništa da tvrdim. Uglavnom, Bracanović je bio u prilici da ima uvid u kompletan sirovi materijal Službe. Niko nije mogao da mrdne a da Legija o tome ne zna. Ljudi iznutra, iz Službe, sa kojima sam razgovarao sumnjiče Bracanovića da je pružao obaveštajno-tehničku podršku Spasojeviću i ekipi u nekim slučajevima otmica, čak i u nekim ubistvima. Zašto je Bracanović pušten iz pritvora, meni i danas nije jasno. Još nešto: Bracanović je bio glavni Legijin kandidat posle petog oktobra za načelnika ili zamenika načelnika Službe. To tada nije bilo moguće, ali su Ulemekove želje ipak ispunjene u novembru 2001.

Kada se već stalno pominje taj obaveštajno-tehnički operativni rad, prisluškivanje ovih i onih, nije na odmet pomenuti aferu „četvorožilni kabl”.

– Ta afera može da nosi naslov i „pijana junska noć”. Aca Tomić „naložio” Koštunicu, Ljilju Nedeljković, Gradu Nalića, a nije im trebalo mnogo, da su pod prismotrom i da ih prisluškuju. Iz docnijih iskaza generala Đakovića, Simića i Vasiljevića proizilazi šta se sve događalo u Upravi bezbednosti VJ, od pola dva do pola četiri izjutra 5. juna 2001. Onako bunovni sakupljaju se generali u onom potkrovlju stare zgrade Generalštaba u Kneza Miloša 9, dok se po hodnicima motaju nervozni specijalci „Kobri“ koje je uzbunio Nebojša Pavković. Pavković im ispriča kako je bio pozvan da dođe kod Koštunice i kako je tamo zatekao Acu Tomića, Gradimira Nalića, Ljiljanu Nedeljković i Vojislava Koštunicu. Onda mu je Gradimir Nalić objasnio da u izvesnoj kući ima izvesna agencija odakle se prisluškuje Predsednik. Na pitanje kako, Nalić je objasnio da se to radi putem četvorožilnog kabla i da se to odmah noćas reši, odnosno, da se izvesna zgrada zauzme silom.

Sva sreća pa se zahvaljujući prisebnosti nekih generala, uključujući začudo i Pavkovića, ništa nije desilo. A i da se desilo? Na šta bi to ličilo? Zamislite, „Kobre” upadaju u tu zgradu kod Beograđanke, nalaze jednog usnulog noćnog čuvara, na spratu nema nikoga, nalaze gomilu nekakvih kompjutera za koje bi se ispostavilo da su kompjuteri Biroa za informisanje Vlade Srbije. Našli bi i taj čuveni četvorožilni kabl koji je zaista bio provučen do te zgrade od telekomunikacionog centra.

Kako je funkcioner JUL–a Goran Matić stvarao privatnu službu bezbednosti?

– Matić je 1999. pokušao da formira paralelnu službu bezbednosti pod kontrolom partije Mire Marković. „Agencija” je bila smeštena na Dedinju, u jednoj vili nedaleko od kuće Jovanke Broz. JUL nije zazirao ni od čega. Čak su i radikali imali po neki zazor, ali JUL ne. I sada taj Goran Matić dolazi na ideju da on ima svoju agenciju za spletkarenje. Otkuda znam za sve to? Pa, pričali su mi neki dobri ljudi iz Službe. Inače, Goran Matić je jedan oblik života koji je dosta čudan. Druga zanimljiva pojava zove se Zoran Mangotić, bivši načelnik jednog od odeljenja tadašnje Sedme Uprave RDB-a, odnosno BIA (tehnika, prisluškivanje). Taj je „umetnik” bio nerazdvojni prijatelj i saradnik Gorana Matića, što nije zločin, mada je sramota. Strašno je to što je Matić upravo uz zdušnu pomoć Mangotića počeo da pravi svoju sopstvenu službu bezbednosti.

Prvi sukobi na relaciji Surčin-Zemun, odnosno, Čume-Duća poslužiće kasnije kao osnov za raskrinkavanje zemunskog kriminalnog ganga.

– Nije baš sasvim jasno oko čega su se zakačili Čume i Duća. Prvo, Legija, koji se spajtao sa Zemuncima, iz nekog razloga nije voleo Čumeta. Čume je za Legiju seljačina, dođoš iz Bosne, pa sad i Surčinac. Govorio je za njega: „Ona seljanka, ona džukela”. Osim toga, Spasojeviću i Lukoviću je premalo onoga što imaju, oni bi hteli sve i odmah. Oni shvataju da mogu i više jer vide da iza njih stoji veoma snažna oružana ruka državne bezbednosti. Čume u to vreme hoće da legalizuje poslove, kao i svaki pametan kriminalac.

Ima tu još nešto o čemu se manje zna. Naime, Duća se nameračio na nešto veoma krupno: koncesija za buduće benzinske pumpe, restorane i ostalo duž budućeg auto-puta Beograd-Novi Sad-Subotica. To se Čumetu, kao glavnom za asvaltiranje puteva u Srbiji, nije dopalo.

Dolazi do zahlađenja odnosa. I dolazi do Čumetovog trovanja i prebacivanja na VMA uz posredovanje Neobjše Pavkovića, mada je bilo nepotrebno jer bi ionako bio primljen… Tu, kao na samrti, Duća se kune da će ubiti kučku, Čume se slaže. A kučka je Ljiljana Buha. Da li će Čume i njegova gospođa ikada otkriti pozadinu tog događaja, to ne znamo, ali je fakat da se ovaj nečim otrovao. Fakat je i da se posle toga Ljilja okrenula Dući i Kumu Lukoviću, koji je sakrivaju u neki od svojih „štekova” u Ulici vojvode Stepe. Ima tu, međutim, još jedna priča. Čume se mnogo švalerisao, pravio neku vanbračnu decu i gospođa Ljilja to više nije htela da trpi.

Šta se događa dalje sa vođama zemunskog klana i sa Čumetom?

– Spasojević i Luković nisu trpeli konkurenciju, pogotovu ne u poslu sa narkoticima. Deo konkurenata su ubili, a deo uklonili na drugi način. Tako je pao i Sreten Jocić zvani Joca Amsterdam u Bugarskoj, jer su Zemunci, kažem navodno, hteli da eliminišu glavnog posrednika u liferaciji kokaina u Zapadnu Evropu. Joca Amsterdam je to bio i, bojim se, ostao. Prema nekim podacima, tada su nestale dve tone Jocinog kokaina. Takođe, neko je bugarskoj policiji pokazao na Amsterdama i rekao im da je to čovek koga holandsko pravosuđe traži zbog ubistva policajca i drugih teških krivičnih dela. Tu ga Bugari uhapse i nađu mu legitimaciju srpskog MUP-a sa registarskim brojem državne bezbednosti i izruče ga Holanđanima. Sada je tamo u zatvoru. Sa kim je radio? Da li sa Dućom i Kumom?

U tom periodu Čume već traži kontakt sa policijom. I dalje ne veruje da ga Spasojević i Legija „nameštaju” ali sve više razmišlja u tom pravcu. U razgovoru sa jednim tadašnjim državnim funkcionerom, prisećajući se detalja oko nekih događaja, sklapa mozaik i počinje da sumnja. A onda u avgustu 2002. godine na Čumeta i onog nesrećnog Ivicu Nikolića neko puca iz „kalašnjikova” sa prigušivačem, u Zemun Polju.

Vi ćete u knjizi navesti neke sasvim nove detalje koji, praktično, predstavljaju pisanu rekonstrukciju napada na Čumeta. Odakle Vam te informacije?

– Reč je o sasvim novim podacima koje sam rekonstruisao iz razgovora sa ljudima koji su učestvovali u kasnijim susretima sa Čumetom u direkciji njegove firme „Difens roud”. Šta se tu događalo? Naime, preko svojih obaveštajnih veza ti ljudi (iz ondašnje vlasti) su saznali da su se Legija i Sretko Kalinić Beli, onako bez daha, dovezli u bazu JSO u Kulu, a nisu tu bili mesecima (pri tom je Legija u penziji). Kasnije, kada se sve poveže, nedvosmisleno proizilazi da su njih dvojica odatle otišli u Zemun Polje i pucali na Čumeta. Te večeri Čume odlučuje da priča. Poverava se ljudima iz Vlade Srbije. A onda nestaje. Prvo u pravcu Nemačke, pa Male Azije. Sedi neko vreme u Turskoj, negde na obali. Gde sve nije bio.

Recimo, postoje podaci da iz Ankare Đinđića zove naš ambasador i javlja da je Čume upao u ambasadu u panici, probio ogradu, da se dere kako hoće da ga ubiju i traži smesta kontakt sa Vladom Srbije. Preko telefona Čume, vidno potresen, priča kako su ga „u Istanbulu pronašli neki Muslimani, plaćene ubice iz Sarajeva, Dućini prijatelji”, da je „skočio s trećeg sprata i vozio do Ankare bez prestanka”. Zoran Đinđić se smeška, ali mu je svega dosta. Zove Bebu Popovića i moli ga da smire Čumeta i da mu ga skinu s vrata. U razgovoru s Bebom Čume obećava da će svedočiti, samo da ga spasu odatle. Popović stupa u kontakt sa engleskim službama, ali one imaju birokratskih prepreka i treba im dve nedelje da postupe… Goran Petrović, tada načelnik SID (Službe za informacije i dokumentaciju, odnosno, spoljne obaveštajne službe pri Ministarstvu inostranih poslova), javlja da ambasada u Ankari nije bezbedna, a i da ministar Svilanović za dva dana dolazi tamo u službenu posetu sa sve novinarima i svitom, tako da preti skandal ako se dozna da je Čume tamo.
Sve vreme najveći problem je kako da se sa Buhom komunicira, a da udba to ne sazna. Posle dizanja u vazduh „Difens rouda” on donosi definitvnu odluku da sarađuje. E, ali sada nastaje drugi problem. Dolazi naime do sistematskog otezanja u saveznoj skupštini, namerne opstrukcije usvajanja specijalnog zakonodavstva za borbu protiv organizovanog kriminala, kojim bi se aktivirao već postojeći zakon usvojen u Skupštini Srbije. Opstrukciju vrše DSS, radikali i socijalisti i njihovi crnogorski saveznici. Tih par meseci kašnjenja je verovatno koštalo glave Zorana Đinđića.

Kada su videli da više neće biti odlaganja donošenja specijalnog zakonodavstva, Duća i ekipa rešavaju da krenu u kontraofanzivu i dolaze na ideju, negde u januaru 2003. godine, da Zorana Đinđića treba likvidirati.

Pominjete jedan dogovor vrha vlasti po kome je Zoran Đinđić diskretno trebalo da zatraži pomoć iz inostranstva za obračun sa podzemljem u Srbiji.

– Da, to se dogodilo dosta ranije. Naime Đinđić i ljudi koji su mu lojalni shvataju da su im i policija i državna bezbednost infiltrirane sa kriminalcima i traže pomoć od onih svojih saveznika u inostranstvu koji već imaju prethodna iskustva u borbi protiv organizovanog kriminala. Odlučuju se da prihvate dve ponude: britansku i nemačku. Britanci imaju dobra iskustva u svemu tome, ne toliko njihove obaveštajne službe koliko gradske policije i pogotovu carina i poreska služba.

U najvećoj tajnosti se odabira nekoliko mladih i sposobnih policajaca MUP-a, šalju se tamo na obuku, obezbeđuju se tehnička sredstva. Nemci tu sa tehnikom takođe pomažu, dok su Britanci glavni za instruktažu. Uglavnom, posle obuke naši policajci se vraćaju i počinju, u strogoj tajnosti, da rade svoj posao. Oni su jezgro operacije „Svedok”. Odgovaraju direktno i samo Zoranu Đinđiću. Rade, sravnjuju sve što im priča Čume sa ranijim saznanjima.

Da li Vi kao dobro obavešteni novinar znate da u tim trenucima traje operativna akcija pod šifrovanim imenom „Svedok”?

– Ne, tada to ne znam. Međutim, vidim da se u jesen 2002. godine stvari naglo zgušnjavaju. Posle 35 godina u ovom poslu čovek razvije neko svoje šesto čulo. Osim toga, Beograd je jedna električna varoš u kojoj se sve sazna i oseti ako se razgovara i druži sa odgovarajućim ljudima. Osećam da se događa nešto pogrešno. Okidač za moju zabrinutost je ubistvo Željka Škrbe i Nenada Batočanina, pomoćnika načelnika Prve uprave Saveznog SUP-a (zaštita lica i objekata), krajem decembra 2002. godine. Sticajem okolnosti sam bio u kontaktu sa nekim od kolega Nenada Batočanina. Po svemu, taj Batočanin je bio jedan pristojan i ozbiljan mlad čovek koji je, prema onome što su mi ispričali, uhvatio Škrbu za svedoka-saradnika. Željko Škrba bi bio jedan od ključnih svedoka u nekom predstojećem suđenju za organizovani kriminal. Zašto?

On nije kontrolisao, ali je imao uvid u protok jednog dela novosadskog heroinskog puta (Nenad Opačić). Bio je kao „bosančeros” u kontaktu sa Momčilom Mandićem i postojala je osnovana sumnja među Batočaninovim prijateljima i kolegama da je Škrba mogao da im ukaže na put kojim se heroinski prihodi „novosadske veze” slivaju preko Mome Mandića Radovanu Karadžiću. Batočanin prijavljuje svom tadašnjem ministru Zoranu Živkoviću da se viđa sa tim i tim, da igraju fudbal. Zoran mu kaže: „Nemoj to da radiš”. Ovaj ga ne posluša i nastavlja. Kada su se ovi osvestili i shvatili da Škrba „peva” Batočaninu, rešavaju da ih ubiju obojicu, jer je tako najsigurnije. Koji „ovi”? Pa, Zemunci. Uglavnom, Batočaninove kolege kreću u neku sopstvenu istragu ali im ubrzo biva rečeno da sve obustave i zaborave. Sada mi je jasno i zašto. Zato što bi oni svojim aktivnostima mogli da kompromituju jednu mnogo ozbiljniju i sveobuhvatniju operaciju, akciju „Svedok”!

Sve se, međutim, nekako razvodnjava. I, dolazimo do pokušaja ubistva premijera Đinđića, na auto-putu kod Beogradske arene, koji Vi rekonstruišete do najsitnijih detalja.

– Da, ja taj događaj rekonstruišem iz minuta u minut, onako kako su se stvari odigravale. Odakle mi svi ti podaci? Pa, iz spisa. Iz spisa i na osnovu konsultacija sa desetak, petnaest ljudi koji su bili direktno angažovani u celoj ovoj priči i od kojih mi je svaki ispričao svoju verziju. Sve se to uklopilo u ono što sam stavio u knjigu.

Sve je tu manje-više poznato. Ima samo jedan detalj koji nije razjašnjen i biće sramota ako se ne razjasni: okolnosti pod kojima je Dejan Milenković Bagzi pušten iz sedmodnevnog (pretvorio se u trodnevni) pritvora. Legenda u Četvrtom opštinskom sudu kaže da je tih dana jedna torba sa 50.000 evra promenila ruke. I to nije bilo prvi put. Zna se i preko koga to ide, ko je posrednik, ali ja ne smem da kažem. To ide jednostavno: jedan donese torbu i ostavi je, posle dođe drugi i pokupi je. To ceo Četvrti opštinski sud i Četvrto opštinsko tužilaštvo znaju, znaju godinama i doći će dan kada će neko da „propeva”. I smatram da bi ministar pravde Stojković trebalo malo više računa da povede o tome, nego što se brine o meni.

Prema Vašim podacima bilo je dosta operativaca nekadašnje SDB koji su direktno sarađivali sa zemunskim gangsterskim klanom. Među njima su Branko Bezarević i Toni Gavrić.

– Ima jedna priča vezana za Branka Bezarevića i Tonija Gavrića zvanog Zebra, koji se, inače, spremao da Zemuncima proda najsavremeniju opremu za prisluškivanje mobilne telefonije iz Hong Konga, za nekih 30.000 evra. E sad, Bazarević i Gavrić su ljudi koji su praktično bez posla, jer BIA sa njima nije produžila ugovor. Oni su među onih prvih 400–500 koji su ostali neraspoređeni. I nikako njih ne treba dovoditi u vezu sa BIA jer oni nisu postali njeni radnici u trenutku kada novopostavljeno rukovodstvo, na čelu sa Goranom Živaljevićem, počinje da čisti Agenciju.

Međutim, Bezareviću i Gavriću niko ne oduzima legitimacije. I oni sve vreme tumaraju po tim raznim mestima kao što su operativni centri, tehnika, dolaze na kafu kod „kolega”, muvaju se okolo, pričaju u drugarskoj atmosferi kao kad bih ja došao kod vas u redakciju i onako kolegijalno pogledao o čemu pišete. E, tako Bezarević sedi i gleda u ekran nadzornih kamera koje snimaju Đinđićevu kuću. Pa onda izađe napolje pa pošalje praznu SMS poruku koja znači: „Krenuo je”.

Inače, taj Toni Zebra obaveštavaće kasnije Dućinu ekipu o nabavkama kompjutera, softvera i pratećih uređaja za prisluškivanje GSM telefona u BIA i upozoravaće ih na opasnosti od toga. Tonija Gavrića identifikovaće tek kasnije Zoran Vuk Vukojević kada je postao svedok-saradnik, pregledajući fotografije ljudi zaposlenih u Državnoj bezbednosti.

Poseban odeljak Vašeg istraživanja odnosi se na izuzetnu upućenost podzemlja u funkcionisanje mobilne GSM telefonije.

– Bili su „apsolutni šampioni”, sve su znali o tome. Posebna je bila upotreba takozvanih specijala. Dobro, i mi smo to radili pred Peti oktobar. Nakupujete na Bulevaru gomilu onih SIM kartica sa brojevima, 063 ili 064 svejedno, onda iskoristite jednu za samo jedan razgovor, prerežete makazama i bacite. Kada je reč o telefonima, vic je u tome da su oni koristili one starije tipove koji nemaju vlastiti identifikacioni kod. Zato su Duća i Kum kupovali gomile, upravo tih starijih, mobilnih telefona. Svedok-saradnik Vukojević, koji im je nabavljao to, kaže da su kupovali stotine telefona mesečno. Njima je svaki telefon služio za jedan razgovor, za slanje jedne SMS poruke.

„Specijal” je njihov taktički termin. Pitaju me otkuda sve to znam. Zato što sam danima sedeo nad hiljadama strana i čitao ta objašnjenja koja su davali gangsteri. Kada sam shvatio ta objašnjenja, onda sam razgovarao sa inženjerima čija je struka GSM telefonija.

To sam prevashodno radio u cilju prikupljanja materijala za knjigu, da bih shvatio kako ta kriminalna organizacija funkcioniše. Našao sam par ljudi koji su učestvovali u postavljanju infrastrukture te mreže kod nas i oni su mi ljudi lepo sve objasnili. Između ostalog sam saznao i čemu služi čuveni kombi na ulici. Ne beli kombi, on služi za praćenje i otmicu Stambolića, nego neki drugi kombi, onaj za praćenje mobilne telefonije.

Godinama provejavaju priče da je lider Srpske radikalne stranke Vojislav Šešelj dobro poznavao Dušana Spasojevića Šiptara.

– Tu je sasvim sigurno postojao početak jednog, kako da kažem, toplog prijateljstva. Duća uopšte nije bio naivan čovek. Mahnit da, ali glup nikako. Shvato je ko u Zemunu drži vlast. S druge strane, Šešelj je znao da se Duća mnogo nešto njuška sa državnom bezbednošću. Shvatio je da to može da bude korisno. I bilo je korisno kada je trebalo bacati bombe u razne dućane, razbijati demonstracije po Zemunu. Onda je Duća Šešelju poklonio nekakav džip „micubiši pađero”. Konačno, početkom 2003. Spasojević je, po iskazima svedoka, počeo da nudi Šešelju zaštitu i spašavanje od Haga, odnosno, da ga sakrije kao što je sakrio Dragoljuba Milanovića, bivšeg direktora RTS-a. Šešelj je to odbio jer je već doneo odluku da se preda Hagu. Tako se to završilo, a da je bilo njuškanja bilo je, da je bilo veza bilo je.

Kao datum hapšenja zemunskog kriminalnog klana označen je 15. mart 2003. godine. Bili su to dani trke sa vremenom. Šta se sve dešavalo?

–Informacije o tome procurele su do Zemunaca iz vojske, kaže jedan svedok, odnosno, od Zvezdanovog (Zvezdan Jovanović, optužen za ubistvo premijera Đinđića, M. J.) rođaka iz Uprave vojne službe bezbednosti, kaže drugi svedok. Naravno, ostaje da se do kraja razjasni kako je sve bilo. No, činjenica je da je vrhunac akcije „Svedok” bio planiran za neki 13., 14., ili 15. mart. Kada se sve što je postojalo protiv Zemunaca lepo upakovalo, to je već bio 10. mart. Tog 10. marta prepodne Ljubiša Buha Čume u Slovačkoj potpisuje specijalnom tužiocu Jovanu Prijiću taj svoj čuveni završni iskaz. Sada je samo trebalo sastaviti krivične prijave i krenuti u hapšenje. Kako je to do kriminalaca procurelo, stvar je državnih organa.

Sada znamo da se Duća nekoliko dana ranije uznemerio. Znamo da ekipa za likvidaciju Đinđića čeka svoj trenutak već 10. marta.

Atentat! Sa do sada neobjavljenim detaljima Vi opisujete šta se odigravalo tog 12. marta 2003. godine.

– Čitav taj događaj je apsolutno razjašnjen. Zvezdan Jovanović priznaje da je pucao dva puta, da je prvim metkom pogodio Đinđića, a drugim telohranitelja Veruovića, za koga mu je, kaže, žao. Šta je problem? Prvo to što su posle atentata oba vozila pomerana (da bi se ranjeni prevezli do Urgentnog centra, M. J.) i kasnije je bilo nemoguće rekonstruisati njihov tačan položaj. Takođe, jedan od nedopustivih propusta je što tih dana zbog rekonstrukcije nije radio video nadzor nad dvorištem ispred zgrade Vlade Srbije. To ne mogu da razumem. Pa oni su mogli, dok ne renoviraju taj sistem, da se obrate nekom za privremeno rešenje. Da su mene pitali ja bih odveo kod mog druga Stevice iz Novog Sada i on bi im to rešio za 2.000 evra tako da funkcioniše. Čovek se time bavi i završio bi im to za jedno popodne. Ne, oni su morali da čekaju da im Institut za bezbednost napravi elaborat. Jaka „firma”. Doduše, bila je nekada.

Druga neoprostiva greška je što obezbeđenje i premijer nisu koristili onaj tunel za bezbedan ulazak u zgradu. Zoran Đinđić je navodno govorio da ne želi da u kancelariju ulazi kao pacov. Da, on je olako shvatao sopstvenu bezbednost. Njega su Nemci iz Saveznog kriminalističkog instituta iz Vizbadena jedva nagovorili da se preseli na Dedinje tako što su ga vodali po gradu i pokazali mu sva mesta sa kojih neko može hladno da ga ubije. Ukazali su mu na 67 takvih pozicija.

Da li je Dušan Spasojević Šiptar ostavio svoj „politički testament”, odnosno izdao naređenje da svi treba „da idu u šumu i sačekaju da se digne JSO, zauzme Beograd, a onda da im se pridruže”?

– Legija je očigledno „navukao” ove magarce, unapred i sa umišljajem, da ubiju Đinđića, a onda se izgubio, ostavljajući ih na cedilu. Pri tom, on je nekih 15 dana ranije odlazio u zapadnu Hercegovinu da bi, preko svojih legionarskih, gangsterskih i drugih prijatelja, sebi osigurao takozvanu izlaznu liniju. Ja opet kažem da ne znam šta je Duća Spasojević razmišljao u svojoj kokainskoj glavi. Žao mi je što je ubijen jer bih voleo da čujem šta je zamišljao. Ostaje nam da na osnovu izjava svedoka mislimo da je Duća verovao da će posle ubistva Đinđića biti uspostavljena neka takozvana koncentraciona vlada uz pomoć koje će biti rešeni svi njegovi problemi.

Znamo da je, prema iskazu svedoka-saradnika, Spasojević svojim ljudima poslao poruku u stilu da treba preseći električne dalekovode, pa srušiti „Gazelu” i tome slične budalaštine. Doduše, Duća je razmišljao na sledeći način: „Ako smo mogli da dignemo u vazduh Čumetvu firmu i mašine, zašto ne bismo i most?” A „Difens roud” su mogli i bolje da odrade. Koliko sam shvatio, 17 punjenja od trideseti i nešto im nije opalilo. Ali, dobro, to je ta čuvena stručnost JSO o kojoj se toliko priča, a u koju ja nikada nisam verovao. U svakom slučaju, Spasojević je poslao poruku da oni mogu sve da urade.

Pogibija dvojice vođa zemunske družine i danas je tema koja izaziva pažnju javnosti. Dakle, da li su Duća i Kum streljani, ili ubijeni u policijskoj akciji 27. marta 2003. godine?

– Ministar Mihajlović je izričito zahtevao da Spasojević i Luković po svaku cenu moraju biti živi uhvaćeni, čak i po cenu da SAJ pretrpi gubitke. Usledila je akcija i desilo se šta se desilo. Jedan policajac je čak iz blizine „overio” Mileta Lukovića, iako je već bio gotov.

Pri svemu ovome treba imati u vidu da je policija znala sa kim ima posla. Pored toga, nesporno je da je loše urađena obaveštajna procena čitave akcije. To mi je potvrđeno iz nekoliko izvora. Dakle, kada su konačno locirali čoveka od čije žene su ovi uzeli ključeve te vikendice, policajci su diskretno tu ženu odvojili i rekli kakva je stvar. Muž joj je bio na poslu. Sačekali su ga i izvukli. Onda su sa njim otišli u Meljak. Pri tom ne smeju da priđu blizu jer to je vikend naselje, svako svakoga poznaje i bilo koji „strani” automobil može da izazove sumnju.

Parkiraju se na nekom mestu odakle se to vidi. Čovek pokaže na kuću i tako to neko zabeleži, ali se pogrešno shvati, umesto desne oni kao cilj odrede levu… Takođe, nije bilo mnogo vremena za gubljenje, za postavljanje osmatrača, tehnike. Zašto? Pa već je uhvaćen ritam promene mesta skrivanja Duće i Kuma i moglo se očekivati da oni ponovo nestanu i ko zna kad bi bili uhvaćeni. I pada odluka: „Idemo!”

Upadaju u pogrešnu kuću. Da su to radili u tišini možda ne bi bilo većih problema. Oni to rade sa velikom galamom, ova dvojica krenu da beže, naoružani, jedan na jedna, drugi na druga vrata. Treća osoba, za koju policija tvrdi da je bila u kući, koristi gužvu i uspeva da pobegne. Ko može da bude treća osoba?

Na jednoj od čaša u kući nađeni su Bagzijevi otisci i pozitivno identifikovani. Ali, mi ne znamo koliko su ti otisci stari, odnosno, da li su od tog dana ili od ranije. Zna se da nekoliko dana ranije zajedno beže Duća, Kum i Bagzi. Saša Pejaković ih ostavlja zajedno negde na Žarkovu. Neka Bagzijeva baba tetka prijavljuje da se Milenković 26. marta pojavio kod nje u Surčinu, oteo nož i komad slanine i zbrisao. Da li je i sutradan, kada je izvedena akcija upada u kuću, Bagzi bio sa Dućom i Kumom, to bi on trebalo da ispriča.

Na površinu isplivavaju mnoge tajne, između ostalih i priča o sastancima Ace Tomića i Radeta Bulatovića sa Legijom i Dušanom Spasojevijem.

– Ima jedan dokument koji sam, eto, našao na ulici, ispao iz nekog kamiona. Ja ih zvao da im vratim, ali me nisu čuli. Uprava vojne službe bezbednosti Ministarstva odbrane Srbije i Crne Gore se obraća Upravi za borbu protiv organizovanog kriminala MUP-a Srbije, a sve povodom saznanja o kontaktima generala Ace Tomića sa Borislavom Mikelićem, Legijom i Dućom. U stvari, Borislav Mikelić je preko svog vozača i bivšeg Arkanovog vojnika Dragana Bege Vujičića udesio sastanak Ace Tomića i Radeta Bulatovića sa Legijom Ulemekom i Dućom Spasojevićem.

Pa se tu kaže da je general Tomić stupio u kontakt sa Borislavom Mikelićem, bivšim premijerom Republike Srpske Krajine, koji je preko njega u stvari želeo da se sretne sa Vojislavom Koštunicom, navodno, zbog pružanja pomoći za odbranu Slobodana Miloševića. To je bilo negde u leto 2001. godine. Bilo je više tih susreta, a prilikom jednog Mikelić je zamolio generala Tomića da primi Legiju, što je ovaj prihvatio. U pomenutom dokumentu se navodi da je Legija prilikom prvog susreta sa generalom pitao Tomića da li može da dođe jedan njegov drugar koji hoće da se upozna sa generalom koji je, eto, uhapsio Perišića. Veoma brzo pridružio im se Dušan Spasojević. Aco Tomić tada je od Duće na poklon dobio GSM telefon „Nokia” najnovijeg tipa, sa kamerom, ali kaže da je to primio kao normalan znak pažnje.

Ima tu još nekih zanimljivosti. Kao ona da su u vreme pobune „crvenih beretki”, novembra 2001. godine, u kabinet generala Tomića došli Mikelić i Legija. Na njihovu žalost, Tomić je tada sa Pavkovićem bio na službenom putu u Moskvi. Tom prilikom Legija je izneo podatke da će doći do sukoba između JSO i „Kobri”. Pa se priča da je Legija navodno dobio neke garancije da se vojska neće mešati. U šta da se meša ili ne meša?

Kažete da ima puno onih koji su „svraćali na kaficu” u Šilerovu, ali da ih zbog prostora i vremena ne pominjete u knjizi?

– To je tačno. Evo, recimo Čeda Mihajlović, koji se tom prilikom zvao Igor Baruh. Jedan od mojih najomiljenijih munđosa koje sam upoznao. Obožavam ga što će on sa podjednakim žarom da ukrade 100 maraka i 20 miliona. Pojavio se u onom skandalu 1995. godine, kao on je Haškom tribunalu dostavio strašno važna dokumenta koja navodno teško optužuju Miloševića. Ali ništa. U međuvremenu je bio u Americi i prekrstio se u Igora Baruha. Pojavljuje se 2001. u Zemunu i nekako se, preko žena, spajta sa Dušanom Spasojevićem. Počnu da se druže, Čeda bogat, vratio se iz Amerike, hoće da pokreće neke biznise, formira dve „miki maus” kompanije sa onim strašno zvučnim imenima.
E sad hoće oni da rade neki zajednički biznis sa trkaćim konjima. Suludo, jer Čeda je po svojoj životnoj i profesionalnoj vokaciji konjokradica i po tome je godinama ranije postao poznat. Ali on je šarmantan, pravi gospodin, svetski čovek. Duća i Legija vide da je naišla „ovca” i na kraju ga ošišaju tako što mu otmu dva motocikla „Harli Dejvison”, „Ferarija”, zlatnu „kajlu” ženinu, njegov zlatni „roleks”… I još je morao da zbriše glavom bez obzira. Dobro, to se moglo i očekivati, ali najzanimljivije je što je on prvo pokušao njih da „izvaćari”. Obećao im je da će im preko svoje pouzdane veze kupiti tri blindirana mercedesa. Zemunci su čak i dali neke pare, ali su brzo preokrenuli stvar u svoju korist. Kada sam napisao u „Vremenu” tekst o Čedi Mihajloviću posle su mi se nedeljama javljali ljudi iz Republike Srpske sa jadikovkama da je taj i njih ojadio. Zvao je neki što je Čedi dao 30.000 maraka za šleper koka-kole… Bilo je tu zaista interesantnih likova.

O Legijinom nestanku posle atentata se dosta toga zna. Poznato je i ponešto kada je reč o njegovoj predaji policiji.

– Jeste, zbrisao je, ostavio ove na cedilu i uspešno se skrivao dok se nije predao. Doduše, tu fali samo jedan delić priče: između Sent Galena i nekog silosa u blizini Obrenovca, odakle se pojavio sav zarastao u bradu i sa nekakvim insektima, valjda buvama, na sebi. Takođe, ostaje sporna noć u Ulici 29. novembra, tog 4. maja 2004. godine kada se predao patroli. Odveden je u gradsku policiju i Bog zna sa kim je tamo sve razgovarao. Razni ljudi tvrde da je pričao sa ministrima Jočićem i Stojkovićem. To bi mogao da zna Guri (Radosavljević, bivši komandant Žandarmerije, M. J.). Činjenica je da se on tamo zadržao poprilično dugo i da su mu razni dolazili.

Inače, te noći Legijinoj predaji prethodila je žestoka svađa sa suprugom Aleksandrom. Ljudi kažu da su leteli komadi nameštaja. Radna teorija među mojim izvorima glasi da je ona pokušala da ga odvrati od te odluke.

Čime se rukovodio kada je odlučio da prekine bežanje i skrivanje? Ali, sve sam skloniji teoriji koja je vezana za Jocu Amsterdama (jedan od najkrupnijih distributera heroina na putu za zapadnu Evropu, M. J.). Po toj verziji, Joca je skontao ko ga je izradio u Bugarskoj kada je uhapšen i ostao bez dve tone kokaina. Znamo da je Amsterdam raspisao nagradu za Legijinu glavu. Ako te neko „oladi” za dve tone kokaina, to se ne prašta. Zato Legijina porodica i danas ima obezbeđenje.

Da li su tačne priče po kojima je bivši načelnik SDB Radomir Marković bio „viđen” za savetnika za nacionalnu bezbednost Vojislava Koštunice, kao i da je aktuelni srpski premijer nameravao da sačuva Slobodana Miloševića?

– Bilo je takvih ideja u Koštuničinom kabinetu. Tako sam čuo od svojih izvora.

Ima tu, međutim, drugih stvari. Pre svega činjenica je da je Vlada Vojislava Koštunice izvela pravu čistku i marginalizaciju svih policajaca, radnika BIA i tužilaštva koji su u akcijama „Svedok” i „Sablja” odigrali bilo kakvu značajniju ulogu. U knjizi sam naveo koji su to ljudi. Na šta to upućuje? Pa, jednostavno na to da se DSS drži svoje dogme po kojoj je Đinđićeva vlada bila zločinačka i da svako koga su oni postavili i da svako ko se usudio da se pozabavi velikim „patriotama” kao što su Duća, Legija i Kum, taj se ogrešio.

Takođe, postoje veoma ozbiljne informacije od učesnika razgovora o tome da je Koštunica posle petoktobarskog prevrata hteo da spasi Miloševića tako što će ga postaviti za saveznog premijera. Prema tim informacijama Rusi su insistirali kod Koštunice da zadrži Miloševića na mestu predsednika savezne vlade, ali je on odgovorio da to ne dolazi u obzir jer će ga „ovi iz DOS-a pojesti”. Pitanje je kada će (ili neće) dotični transkript tih pregovora ugledati svetlost dana, ali je bilo jasno da je Igor Ivanov, ruski šef diplomatije, išao sa jednim takvim zahtevom.

Dakle, iz nezavisnih izvora postoji potvrda da se o svemu tome razgovaralo i pre Petog oktobra. Prema toj verziji, Rusi su kod Koštunice prvobitno insistirali da se ide na drugi krug predsedničkih izbora. To nije uspelo, pa se pokušalo sa drugom varijantom.

Prisutni su veoma snažni medijski i svakojaki drugi pokušaji diskvalifikacije Ljubiše Buhe Čumeta kao svedoka-saradnika.

– E, najviše volim kada neko kaže: „A zašto vaš svedok-saradnik nije svetac?” Verovatno bi njima sveti vladika Nikolaj bio odličan svedok. Pa, Čume nije svetac zato što se sveci i pošteni ljudi ne druže sa Dućom, Kumom i ostalima. Sa njima je šljam i svakojakav ološ. Cela taktika i filozovija razbijanja organizovanog kriminala, na američki, italijanski, na druge načine, zasnovana je na nalaženju „pokajnika”, onoga koji će sve da ispriča i da to posvedoči pred sudom. Taj zauzvrat umesto doživotne robije dobije dve ili četiri godine zatvora.

Ako prihvatimo da se zna ko je izveo atentat na Đinđića, ostaje pitanje ko bi mogli da budu potencijalni inspiratori ovog zločina.

– Kada je o tome reč, nismo ni malo pametniji nego ranije. Ko se okoristio? Ni dve godine po ubistvu Zorana Đinđića ne vidi se da je iko finansijski profitirao od njegove smrti. Proces povratka Srbije u normalno stanje i njeno pretvaranje u finansijski i poreski uređenu državu ukazuje da povratka na staro nema.

Činjenica je da je nekoga Đinđićeva Vlada svojom ekonomskom, finansijskom i poreskom politikom ojadila za velike pare. Naravno, to ne znači da su te oštećene stranke nužno ohrabrile, podstakle, organizovale, naručile, platile ili nadahnule ubice Zorana Đinđića, mada nije isključeno da su se neki obradovali zločinu, ali za to ne znamo. Pametnim ljudima bilo je odmah posle petooktobarskog prevrata jasno da je crnim poslovima došao kraj i da se valja prilagoditi normalnoj državi. Primera radi, neki značajni veletrgovci cigaretama to su učinili odmah. Cigarete su, uostalom, bile tek manji deo ukupnih crnih profita para-državnog kartela ostvarenih u bezdržavlju. U trgovinu tečnim gorivima red je bio uveden mnogo brže.

A šta je to ubistvo Zorana Đinđića donelo onima čije su političke dogme, predrasude i ideologija bile iskorišćene kao izgovor za taj zločin? Da li je „pretnja Hagom” manja? Da li je srpska sabornost ili sloga bliža? Je li se približilo vreme „da se Srbi slože”? Ostvaruju li se Legijini i Zvezdanovi snovi? Jesu li politički protivnici i razni medijski mešetari i „novinari” uspeli mrtvog Đinđića olajavanjem da smanje na „svoju” meru? Očigledno je da je odgovor na sva ova pitanja negativan.

U analizi događaja koji su prethodili i usledili nakon atentata, iznosite puno optužbi na račun nekih političara, novinara, državnih službenika. Da li očekujete da će se neko osetiti „prozvanim”, „uvređenim”, da će Vas tužiti?

– Nema tu optužbi. Ja samo iznosim ono do čega sam došao jednim savesnim novinarskim radom i uz proverene informacije. Ima ljudi koje smatram za budale, ima i onih koje smatram za pokvarenjake i od toga ne odustajem.

Što se tiče nekih neprijatnosti, ja ih doživljavam još od samog početka moje novinarske karijere, tako da sam se na to navikao. Evo, poslednji dosta mizeran pokušaj je bio preko tog subotičkog opštinskog javnog tužilaštva. Dakle, opštinski javni tužilac u Subotici, kao mesno nadležan po mestu štampanja lista „Vreme”, izdao je saopštenje da će oni postupati protiv mene zbog odavanja službene tajne. Reč je o objavljenom transkriptu telefonskog razgovora između advokata Biljane Kajganić i Dejana Milenkovića Bagzija. Gospođa Kajganić radosno javlja Bagziju (u begstvu) kako je postigla dogovor da on postane svedok-saradnik i kaže da je to sredila sa „starim drugovima”, od kojih je „J” (Dragan Jočić) odmah pristao, a „B” (Rade Bulatović) je posle razgovora „gore” potvrdio da dogovor važi. Uslov dogovora bio je da Bagzi kaže kako je on, po Čumetovom nalogu, naručio ubistvo Momira Gavre Gavrilovića, a da je to izvršio Dragan Teča Nikolić (vlasnik benzinske pumpe u Džona Kenedija, nedaleko od mesta gde je Gavra ubijen)… Bagzi joj je odgovorio da on to ne može da kaže, jer nije istina, ali Kajganićeva tada počinje da viče na njega: „Ma, ko te pita šta je istina? Istina je ono što sam se ja dogovorila! Ej, ova dvojica su najmoćniji ljudi u državi, budalo!”

Sad saznajem od mojih advokata da je taj predmet iz Subotice poslat u beogradski Treći opštinski sud i da se oni sad loptaju sa njim.

Tu je, međutim, pitanje da li neko toga sme uopšte da se uhvati, jer ko god to bude učinio pokajaće se iz jednostavnog razloga što je Bagzi sada došao i sve što je u vezi sa njim je ovog trenutka u sudskim spisima. Znači, ja ću zahtevati da se taj transkript izvede kao dokaz, pa makar i na suđenju zatvorenom za javnost, budući da se radi o službenoj tajni Ministarstva unutrašnjih poslova, pa će se onda videti. Taj transkript definitivno postoji, čak je i ministar pravde Stojković to priznao.

A kako sam ja došao do toga? Odšaputala mi ptica sa grane. Dakle, došlo je do mene preko izvora kome verujem. Ja sam na informativnom razgovoru u policiji izjavio da sam te informacije pre objavljivanja proverio u policiji, specijalnom tužilaštvu i u BIA i na sva tri mesta sam dobio isti odgovor: ne da je tačno, nego je još žešće od toga.

Opšte je prihvaćeno da za novinare koji pišu o ovakvim događajima važi mišljenje da „rade za policiju i Službu”. Uz to, Vi ste nekada zaista bili policajac.

– Da sam ja ćutao o mom mladalačkom periodu u uniformi, niko o tome ne bi pojma imao. Ja sam uvek namerno pričao o tome, ne stidim se, štaviše, ponosan sam jer mislim da sam bio jako dobar saobraćajni policajac. Taj posao sam radio vrlo savesno i temeljito. Dalje, javna bezbednost je jedno, a državna drugo. U moje vreme je državna bezbednost imala svoje doušnike unutar javne bezbednosti, jer uniformisanoj policiji nisu verovali mnogo. U svakoj stanici milicije se znalo ko radi za udbu.

Što se tiče današnje državne bezbednosti, moji odnosi sa njima su bili retki i prilično hladni, donedavno, dok nije počela ta reforma i pokušaji da se Služba izvuče iz blata. Tada sam stekao razne drugare, a i zadržao sam neke stare, pa se ispostavilo da oni imaju šta da kažu i da hoće nešto da kažu.

Ima još nešto zanimljivo. Između političara i udbaša traje permanentna rasprava: političari optužuju udbaše da oni manipulišu i lože ih raznim informacijama, a udbaši optužuju političare da ih zloupotrebljavaju u svoje dnevnopolitičke svrhe. Plašim se da su obe strane u pravu.

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Izvor informisanja: B92

Pusti da te milujem i volim,

Radost životnu ti mi pruži,

Uzmi me svojim telom golim,

Žalost našu užitak nek združi,

Ispraznimo jad svoj delom ovim.

Makar to bilo samo na kratko,

Ispašće za oboje lepo i slatko.

Šesto čulo neka te prene,

Ako tada ne zavoliš i ti mene,

Nek naša ljubav tako krene,

Strast svoju da ti pružim,

Umirem od želje da to zaslužim.

Autor: Slobodan Radulović

NAPOMENA:

Ovaj dnevnik objavljujem u spomen mom pokojnom saborcu Petru-Peri Jovanoviću. Slava mu.

Dnevnik vodio: Slobodan Radulović

23.10.1989.

PONEDELJAK

Ovaj dnevnik počinjem da vodim kao nametnutu potrebu vremena u kome živim i događaja koji se dešavaju oko mene. Za neke od njih možda sam i sam uzročnik ali to nije osnovni motiv ovog dnevnika. Motiv je da se od zaborava sačuvaju detalji koji mogu biti od uticaja za razumevanje mnogih pojava u našoj stvarnosti. Ovaj dnevnik je u neku ruku nastavak arhivske građe za studiju „Uticaj mafije na pravni sistem SFRJ“, ali se deo te arhivske građe možda može koristiti i za neke druge studije kao napr: „Zagađivanje životne sredine Bora i okoline“, „Zagađivanje životne sredine kao posledica zagađenja društvene sredine“, i dr.

Dnevnik počinjem da vodim nakon uspešnog osnivanja Ekološkog pokreta. Ovaj pokret osnovali smo radi odbrane osnovnih životnih interesa nas i naše dece i on treba da bude naše osnovno oružje za borbu protiv udruženih i organizovanih zagađivača na nivou udruženog rada i političkih foruma. Naime, lično gajim osnovanu sumnju (vidi moju arhivsku građu za studiju „Uticaj mafije na pravni sistem SFRJ“) da su se u našem društvu neki centri moći i pojedinci kao njihovi izvršioci organizovali na načelima suprotnim Ustavu SFRJ radi ostvarivanja svojih privatnih interesa – bogaćenje bez rada na brz i lak način sve na račun interesa građana i države SFRJ. Organizovanost navedenih grupa i pojedinaca izvršeno je kroz tzv. Legalne institucije ali na ilegalan način zloupotrebom institucija za predlaganje, glasanje i izbor kandidata.

To se naime radi u tzv. Koordinacionim telima a po narudžbini moćnih pojedinaca čija moć potiče iz vremena njihovog naimenovanja po nalogu sa vrha. Naime, Predsednik države je sam sebi birao svoje saradnike, ovi su sebi birali svoje i, tako redom. To znači da je izborna praksa okrenuta naopako, tako da predstavnici pojedinih organa sa vrha biraju svoje delegate kao svoju izbornu bazu!!!

Na ovaj način legalne institucije pretvorene su u institucije mafije koja je svoje funkcije obavljala za svoju ličnu korist. Iz takvog sistemskog rešenja rukovođenja zemljom proističu sve naše nevolje: siromaštvo, zagađivanje životne sredine, nekontrolisano zaduživanje u inostranstvu, nepostojanje pravnog sistema, organizovane pljačke društvene imovine, zavađivanje pojedinih naroda i međusobno zavađivanje radnika i građana i sl.

I pored ovih notornih činjenica pojedini predstavnici i najveći pobornici takvog sistema raznim metodama sile i represije pokušavaju da zaštite „ime i delo“ Josipa Broza Tita koji je po meni najodgovorniji pojedinac za svu nastalu situaciju, jer je ona posledica njegovod „dela“. Kao jedini argument za zaštitu takvog njegovog dela je doneti Zakon o zaštiti imena i dela Josipa Broza Tita. Takav zakon je verovatno presedan u svetu jer se njime štiti jedan čovek od svake argumentovane kritike za učinjeno i neučinjeno u vreme kada je bio Predsednik SFRJ, Predsednik Centralnog komiteta SKJ i Vrhovni komandant vojske i to sve odjednom i doživotno!!!

Navedenim zakonom o očuvanju imena i dela Josipa Broza Tita praktično su suspendovani Ustav SFRJ i svi ostali zakoni jer se ime pokojnog predsednika ne sme dovoditi u bilo kakav negativan kontekst sa negativnim posledicama njegovog doživotnog komandovanja i rukovođenja koji su nas u vidu notornih činjenica pritisle i pritiskaju sve više iz dana u dan.

Iz navedenog primera sa zaštitom imena i dela Josipa Broza Tita vidi se da tzv. „legalne institucije“ nemaju stvarnu nameru da izvrše demokratske procese. To se vidi iz namere i prakse da se tzv. Zakon o izborima ignoriše i izigrava kroz uporna nastojanja da kompromitovani pojedinci opet zauzmu odgovorne funkcije.

Osnivanje našeg pokreta upravo je odgovor takvima da više nemamo strpljenja da čekamo da nam oni rešavaju probleme jer se to „rešavanje“ vršilo isključivo na našu štetu.

Promocija našeg pokreta izvršena je juče u emisiji Radio Bora u vidu ekološke tribine. Od pozvanih učesnika izostali su samo predstavnici RTB-a tj. predstavnici zagađivača i trovača. Ova je emisija snimljena i sastavni je deo arhive našeg pokreta.

Danas sam bio kod predsednice našeg pokreta dr Savice Petrović i dao joj na čitanje moju arhivsku građu za studiju „Uticaj mafije na pravni sistem SFRJ“. U razgovoru rekla mi je da je čula od Svetlane Bjelogrlić da ona ima rezultate koji pokazuju da je voda u borskom vodovodu zagađena radionukleidima. Takođe smo razgovarali o učestalim nevoljama koje ima sada kao predsednica na radnom mestu. U jučerašnjoj emisiji radio Bora jedna slušateljka joj je javno postavila pitanje u vezi tog njenog problema. Očigledno je da ona sada sa funkcijom predsednice Ekološkog pokreta nije više podobna za svoje dosadašnje radno mesto – internista medicine rada zbog mogućnosti da podaci o broju obolelih radnika od posledica zagađenja radne i životne sredine budu dostupni javnosti. Pokušao sam da doktorki pomognem savetom da sačuva svoj psihološki mir i da se pravi kao da ništa nije bilo a za slučaj da zahtevaju promenu njenog radnog mesta da ona zahteva rešenje o novom raspoređivanju. Savetovao sam joj takođe da ne priča da se na nju vrši pritisak od ranije već da kaže da je to sada od kako je postala predsednica. Ovaj savet sam joj dao  sa željom da joj pomognem kroz delovanje našeg pokreta radi zaštite integriteta naše predsednice.

Na poslu mi je Radmila Petrović nudila da zajedno sa Petrom Jovanović odemo do Zaječara na razgovor sa Mihaljem Kertesom i da ga podsetimo na njegova obećanja koja im je dao prilikom letošnjeg razgovora u Beogradu. Ja sam to odbio i sada kao i tada jer sam smatrao da članovi predsedništva Srbije nisu neinformisane ličnosti i pozvao sam se na našu zajedničku predstavku za sanaciju borske situacije koja je zataškana i uz njihovu pomoć. Takođe sam rekao da im je od strane najviših foruma federacije dostavljena moja argumentovana predstavka u vezi dodele odlikovanja orden rada sa crvenom zastavom Institutu za bakar od strane Predsedništva SFRJ.

P. S. Doktorki Savici prilikom moje posete pokazao sam uput za laboratoriju koji je dobio moj sin Bojan radi kontrole krvne slike obzirom da dva dana nisu mogli da mu zaustave krvarenje izazvano vađenjem zuba. Zbog prisluškivanja razgovora od strane SUP-a posetu dr Savici nisam najavio telefonom.

24.10.1989.

UTORAK

Iz telefonskog razgovora sa dr Savicom saznao sam da se i dalje radi na njenom proterivanju sa dosadašnjeg radnog mesta. Savetovao sam joj da sačeka zvaničan akt – rešenje o novom raspoređivanju pa da onda vidimo šta ćemo.

Iz telefonskog razgovora sa Ivanom Krstićem saznao sam da mu ne dozvoljavaju da u studiju Radio Bora presnimi emisiju o ekološkoj tribini što sam ga ja zadužio da učini u telefonskom razgovoru u nedelju nakon emitovane emisije a što se i on sam ponudio obzirom da u Radio Boru radi kao voditelj emisije „Omladinski radioperiskop“.

Kao razlog za zabranu presnimavanja navedene emisije Ivan mi je naveo da mu traže zvanični zahtev Ekološkog pokreta, kao da oni ne znaju da im mi takav zahtev ne možemo uputiti zato što još nismo zvanično registrovani. Ali ovaj potez uredništva Radio Bora nas ne pogađa jer sam ja organizovao da Radmila Petrović snima direktno emisiju tako da mi snimak imamo ali mu samo fali jedan mali deo koji nije snimljen zbog neblagovremene promene trake.

Iz telefonskog razgovora sa Radmilom Petrović saznao sam da nisu ona i Pera išli za Zaječar jer je i Pera bio mišljenja da Kertes ima dovoljno informacija.

26.10.1989.

ČETVRTAK (pre podne)

Iz razgovora sa Radmilom Petrović saznao sam da je na pomolu frka oko rezultata ispitivanja vode za piće. Naime, pošto nije smela da mi kaže preko telefona o čemu se radi ja sam skoknuo do nje. Rekao sam joj da sam od doktorke Savice čuo tu lošu vest ali da sam čekao izvršni odbor pokreta večeras da se dogovorimo šta ćemo preduzeti.

Sa dr Savicom i Radmilom dogovorili smo se da današnji izvršni odbor snimamo na kasetofone i da svako ko ima ponese sa sobom i kasetofon i trake pa ćemo najbolje snimke da zadržimo za arhivu.

Sa dr Savicom sam razgovarao da je trebalo Nadu da zadužimo da pošto službeno putuje u Njujork izvesti ujedinjene nacije da smo u Boru formirali ekološki pokret. Nažalost izgleda da je Nada već otputovala.

26.10.1989.

ČETVRTAK (podne)

U 1300 od dr Savice saznao sam zastrašujuću vest da se u Boru vršilo spaljivanje nuklearnog otpada. Ovu vest kaže saznala je od Nade koja je odustala od puta za Njujork i vraća se u Bor. Naime, Nada je ovo saznala pošto je danas Izvršno veće Srbije o tome raspravljalo i u sutrašnjoj štampi bi o tome trebalo da bude vesti. O ovom razgovoru odmah sam obavestio Radmilu Petrović i zamolio je da o tome informiše članove ekološkog pokreta iz Instituta (Savu Lukića, Mićić Miliju – Eru, Ljubomira Veljkovića). U 1310 javio mi se otac iz Zaječara i pita da li ćemo sutra doći na slavu. Rekao sam da mi je slava presela i da ja neću moći da dođem. Ukratko sam mu rekao da ovde spaljuju nuklearni otpad i da nam je zato voda radioaktivna.

U 1330 primetio sam da mi je telefon isključen. U 1340 telefon je proradio.

26.10.1989.

ČETVRTAK (uveče)

U 1800 održali smo sednicu izvršnog odbora ekološkog pokreta . Sednici nisu prisustvovale Nada i Svetlana Bjelogrlić pa tako nije ni bilo reči o spaljivanju nuklearnog otpada i nukleidima u vodi za piće.

Na sastanku izvršnog odbora obrazovali smo komisije i odredili njihove predsednike. Sastanak je sniman, za predsednike pojedinih komisija određeni su:

  1. tehnološka komisija BOGOLJUB VELJKOVIĆ
  2. pravna komisija BAJIĆ SLAVKO
  3. komisija za publicistiku i propagandu SAVA LUKIĆ
  4. komisija za paćenje zdravlja građana dr LJILJA KRSTIĆ – JELENKOVIĆ
  5. komisija za vodotokove SVETLANA BJELOGRLIĆ
    1. komisija za zaštitu vazduha 1. SLOBODAN RADULOVIĆ (2. DRAGI KOSTIĆ; 3. dr MIODRAG MILJKOVIĆ)
    2. komisija za zaštitu zemljišta i hrane dr BERISLAV RISTIĆ (mr BRANISLAV VUKANOVIĆ)
    3. ekonomsko – socijalna komisija DRAGAN RANĐELOVIĆ

Po statutu ekološkog pokreta predsednici komisija su i članovi izvršnog odbora sa punim pravom odlučivanja.

Sava Lukić je informisao Izvršni odbor o želji Nikole Šainovića (potpresednik RTB-a) da razgovara sa rukovodstvom pokreta.

Formirana je komisija od pet članova i to:

SAVICA PETROVIĆ (u svojstvu predsednika)

MIĆIĆ MILIJA (u svojstvu sekretara)

SAVA LUKIĆ član

PERA JOVANOVIĆ član

Dr LJILJA PUŠIĆ član

Pajić (potpresednik) je izneo svoje zapažanje o izvesnoj diplomatskoj aktivnosti RTB-a u vezi sa formiranjem ekološkog fonda.

Pajić je skrenuo pažnju i na članak „Borskih novosti“ o prepucavanju u vezi sa živom.

Radmila Petrović je rekla da javnosti dugujemo i odgovor u vezi tzv. Čaršijskih priča o zagađenju sa živom (vidi arhivsku građu: 1. članak iz kolektiva pod nazivom „Tehnologija i čaršija“; 2. Odgovor – zahtev uredništvu Kolektiva Radmile Petrović da objavi njeno reagovanje na isti pod naslovom „Kad Tako-je-vići demantuju Njekrasova“).

Sava Lukić: Slaže se da reagujemo na takve napise u štampi.

Pajić: Ne možemo se složiti sa takvim napisom. Polazišta su „čaršijska“.

Mićić: Da Sava Lukić napravi članak do idućeg četvrtka i prezentira ga Izvršnom odboru.

Sava Lukić: „Ne slažem se jer Borske novosti izlaze pre toga“. Vi morate imati poverenja u nas.

Mićić: „U redu, ali da ti bude vodilja da je članak vrlo prizeman, da borski dimnjak od 115 m sa prečnikom otvora od 2 m nije toplomer da se 5 mg žive ne može porediti sa 500 kg, da kad se toplomer razbije živa iz njega padne na površinu od 2 cm2 a dimnjak zagađuje bar na 15 km oko sebe i da zato treba da druga Čedomira Kneževića bude sramota da se kao doktor tehničkih nauka tako obraća javnosti“.

Sava Lukić: Od danas svi članovi Izvršnog odbora su slobodni da slobodno istupaju. Kad vidimo da je neki naš član preterao onda on neće dobiti to poverenje (za slučaj da barata lažnim argumentima).

Ljuba Veljković: Predlaže da mr Jovana Mihajlovića uključimo kao rud. Inženjera u komisiju za tehnologiju.

Pajić: Moramo preventivno delovati da „najzad uđemo u škole“. Predlaže da se kartonske kutije oblepe propagandnim materijalom u stilu: ko zagađuje i sl. Zadužen je on za ovu stvar.

Slobodan Radulović: Dao sam predlog da u okviru emisije Radio Beograd „Čekajući vetar“ kandidujemo RTB za zagađivača godine. Predlog treba da zajednički obrazložimo mi predsednici komisije za zaštitu vazduha, komisije za vodotokove, komisije za tehnologiju i komisije za zaštitu zdravlja uz potkrepljujući dokazni materijal.

Pera Jovanović: Da emisiji „Čekajući vetar“ pošaljemo svoj prilog.

Pokret ga zadužuje da to realizuje.

Sava Lukić: Da se Pajić zaduži za propagandno delovanje u školama.

Dr Savica Petrović: Preuzimam obavezu da štamparija umnoži materijal.

Mićić: Otvaranje žiro računa. Da ga otvori Pera Jovanović i da otvori i čuva čekovnu knjižicu. Treba da se deponuju potpisi u banci. Zaduženi su za to predsednica Savica Petrović, potpresednik Pajić i sekretar Mićić. Izraditi pečat pokreta.

Mira Milutinović: da učlanimo društvo u laboratoriji, topionicim livnici, na fakultetu itd. Organizovati predavanje o živi. Određena je komisija za organizovanje predavanja i to u sastavu

  1. Mira Milutinović
  2. Jovan Mihajlović
  3. Slobodan Radulović
  4. Petar Jovanović

Jovan Mihajlović: Slučajno sam nabasao na jedan razgovor kod Daleta Vulića. Naime prisustvovao sam jednom razgovoru između njega i Mite Jovića prvoborca iz V. Krivelja kome je neki institut iz Beograda uzorkovao i analizirao zemljište i detelinu i našli su mu živu, selen itd.

Predložio sam da se pokrene inicijativa da se Dubašnica zaštiti od zagađivanja. Treba reagovati na nameru RTB-a da izmeni tok Beljavinske reke sa namerom da pojača dotok u Borskom jezeru odakle uzima vodu za svoju industriju. Smatram da RTB treba da koristi novac namenjen za takve projekte pre svega da prečišćava svoje otpadne vode i da njih vraća u proces a ne da čiste planinske izvore i reke koristi za svoju zagađivačku industriju.

Radmila Petrović: RTB će i dalje uvoziti koncentrat sa živom. Kako mi da ih sprečimo u tome. Zaključak je da im komisija za tehnologiju pošalje apel da pošto nemaju tehnologiju za preradu takvog koncentrata onda odustanu od njegove prerade i uvoza.

Pošto će i ubuduće u ovom mom dnevniku biti dosta reči o ekološkom pokretu smatram da treba ukratko da kažem kako je došlo do njegovog formiranja.

Pokret je formiran na osnovu početne inicijative nas troje: Pere Jovanovića, Radmile Petrović i mene. Naime, mi smo i pre tri godine pokušali formiranje odbora za zaštitu životne sredine ali tada to nije uspelo (vidi objašnjenje na str. ___ moje arhivske građe za studiju „Uticaj mafije na pravni sistem SFRJ“).

Poučeni ranijim iskustvom ovoga puta smo bili obazriviji. Naime, iskoristili smo situaciju sa preradom koncentrata sa živom pa smo Ekspres politici poslali naše pismo pod naslovom „Ko u Boru žive živi žrtvuje“ sa zahtevom da to objavi u rubrici Tribina.

Redakcija ili uredništvo Ekspresa je naše pismo poslala novinaru Vuksanu Ceroviću a on je sa njim otišao kod Blaže Lekovskog i Dunjića (predsednika poslovodnog odbora TIR-a).

Predstavnici TIR-a su izjavili da u koncentratu sa živom ima manje žive nego što su im našli neki domaći instituti i osuli su na nas drvlje i kamenje o našem navodnom dušebrižništvu.

Novinar V. Cerović nakon razgovora sa predstavnicima RTB-a nije razgovarao sa nama već je objavio članak u Ekspres politici od 21.09.89. pod naslovom „Otrov oporih reči“ a pre toga je Kolektiv br. 36/15.09.89. pod naslovom „Tehnologija i čaršija“ objavio komentar svog novinara V. Pešića.

Uvređeni ovakvim neargumentovanim napisima i ponašanjem preko Pere Jovanovića i Radmile Petrović reagovali smo na to pismenim putem (na str. 9 ovog dnevnika rečeno je o reagovanju na napis Kolektiva).

Nakon upućivanja našeg reagovanja na članak „Otrov oporih reči“ novinar V. Cerović je proverio naše navode i našao da su tačni i to potvrdio u članku Politike ekspres od 10.10.89. pod naslovom „Analize potvrdile sumnju“.

Posle ovog članka usledilo je žestoko reagovanje Poslovodnog odbora RTB-a o navodnim neistinama i svu žestinu i gnev bacili su na Peru Jovanovića, možda i zato što je on podneo krivičnu prijavu protiv nekih rukovodilaca.

Svoje reagovanje RTB je objavio u Ekspres politici od 13.10.89. pod naslovom „Sumnje bez pokrića“. Na ovo novinsko prepucavanje praktično je stavljena tačka napisom V. Cerovića u Politici ekspres od 16.10.89. pod naslovom „Prevideli suštinu“.

U ovom članku je V. Cerović „okrpio“ rukovodstvo RTB–a da se služi sporednim argumentima i da njima pokušava da izbegne glavne tj. Licitiranjem količine uvezene žive izbegava se suština zašto je živa uvezena.

Paralelno sa novinskim prepiskama nas troje smo organizovali osnivanje ekološkog društva i za to formirali tzv. Inicijativni odbor.

Zasluga za ovu organizaciju pripada Peri Jovanović a Radmila i ja smo dali podršku i uzeli učešće u članstvu ovog onicijativnog odbora.

Pera Jovanović je sa predstavnikom socijalističkog saveza Gačićem ugovorio sastanak ne spominjući mu da će doći sa grupom građana.

Nama je pak rekao da nas Gačić očekuje i mi smo jednostavno (nas 9) otišli na razgovor.

Pred Gačićem smo na licu mesta potpisali zahtev za formiranje ekološkog društva Dubašnica i predali mu uz zahtev da nas što pre izvesti o saglasnosti socijalističkog saveza u vezi našeg zahteva uz obavezu da to bude pre 5.10.89.

Pošto je rukovodstvo socijalističkog saveza odugovlačilo sa davanjem saglasnosti u inicijativnom odboru je dogovoreno da se 4.10.89. održi osnivačka skupština i napisano je obaveštenje o tome i ovo smo na više mesta u gradu postavili.

U međuvremenu smo kontaktirali sa ljudima koje smo nameravali da uzmemo u rukovodstvo pokreta. Kontakti su vršeni telefonski sa dr Berislavom Ristićem i neposredno sa dr Savicom Petrović. Ovo smo radili kako bismo se osigurali da za Predsednika imamo bar 2 kandidata. U inicijativnom odboru dogovorili smo se da na skupštini nas troje osnovnih inicijatora, po mogućstvu, ne uzimamo reč zbog eventualnih mogućih provokatora, obzirom na naš pedigre i arhivsku građu sa birokratijom i mafijom.

4.10.        u 1700 održana je osnivačka skupština. Predsedavajući je bio Bogoljub Veljković a uvodno izlaganje dao je Sava Lukić.

Radmilac je pročitao statut i program rada. Za predsednicu smo izabrali dr Savicu Petrović pošto je dr Berislav Ristić bio službeno odsutan. U izvršni odbor ušli smo i mi iz osnovnog inicijativnog odbora a zbog opstrukcije neki iz šireg sastava inicijativnog odbora su otpali (napr. Doktorka koja je tvrdila da nema ozbiljno obolelih u Boru od zagađenja).

Kasnije smo načuli da suskupštini prisustvovali spremljeni provokatori koji su trebali da svojim istupanjem protiv nas troje osnovnih inicijatora da kompromituju pokret.

Na skupštini su prisutni pokazali viši stepen svesti od očekivanog jer su većina bili za ekološki pokret a ne ekološko društvo. Ovu inicijativu smo prihvatili sa zahvalnošću.

Eto ukratko tako sam ja doživeo formiranje ekološkog pokreta „Dubašnica“ Bor.

27.10.1989.

PETAK

Oko 0920 nazvala me Mira Milutinović da idemo na fakultet kod prof. Dr Berka Ristića. Usput smo svratili po Jovu Mihajlovića. Ja sam skoknuo do kopirnice Indoka i tamo Savi Radulović dao primerak pristupnice ekološkog pokreta da mi umnoži na geštetneru u 500 – 1000 primeraka.

Na fakultetu nismo našli odmah prof. Berka pa smo otišli do njegove žene i zadržali se u razgovoru na temu zagađivanje životne sredine.

Kasnije smo svratili do prof. Berka i ponudili mu da u okviru ekološke tribine održi jedno predavanje o živi. Ujedno smo ga informisali da smo ga u njegovom odsustvu izabrali za predsednika komisije za zaštitu tla i hrane. On to nije baš rado prihvatio rekavši da je on pogodniji da vodi komisiju za vodene tokove a za tlo i hranu predložio je mr Branislava Vukanovića. Mira i ja smo se složili (Jova nije prisustvovao) sa tim i obećali smo da ćemo na sledećem sastanku izvršnog odbora dati predlog da se to ispravi.

Oko 1350 Mira Milutinović me je pozvala da mi kaže da je saznala od jednog radnika SUP-a inače svog prijatelja da SUP ima dosta posla u vezi sa uvozom koncentrata žive. Navodno ovaj joj je rekao da su u ovu mućku umešani mnogi viđeni ljudi i rukovodioci. Za bliže informacije uputio je na neku ženu sekretaricu.

U 1500 na vestima sam slušao o vođenju rasprave CKSKJ o očuvanju imena i dela Josipa Broza Tita. Na osnovu onog što sam čuo izgleda da će se u senci Josipa Broza još dosta dugo sakrivati mnogi odgovorni za današnju krizu. U polit. Ekspres pročitao sam demanti generala Ivana Dolničara o falsifikovanju sahrane Josipa Broza o čemu je navodno on ranije dao intervju Svetlani Bulatović. Očigledno je da je Dolničar podlegao nekom pritisku najverovatnije iz vojnog vrha.

Oko 1620 nazvao sam oca Jovana u Zaječar i čestitao mu slavu. Rekao mi je da su mu kao gosti na slavi Joksa Marinković sa ženom (Joksa je republički sekretar za vazduhoplovstvo) zatim Dragi šumar iz Tekije sa ženom i tetka Vera komšika (žena pokojnog čika Baneta).

U 1650 nazvao sam doktorku Savicu i u razgovoru mi je rekla da je Nada Stojanović (direktorka deviznog sektora Jugobanke) saznala od nekog novinara da je dr Filimonović ministar zdravlja zabranio objavljivanje podataka o spaljivanju nuklearnog otpada u Boru.

U 1700 nazvao sam Nadu ali je ona prilegla pa sam razgovor odložio.

Zaboravio sam da navedem da sam u 1630 nazvao Peru Jovanovića i ugovorio sastanak tako što će on doći do mene na poslu.

U 1715 navratila mi je žena sa sinom Nenadom u družtvu sa Vesnom i njenim sinom Nikolom, jer sam popodne bio dežuran u meteorološkoj stanici.

Oko 1910 bio sam kod dr Savice i od nje saznao da će joj se javiti novinarka iz Večernjih novosti za intervju. Isto tako rekla mi je da je zvao Radmilac i rekao joj da će je povezati sa nekim mladićem koji je član Skupštine SR Srbije i Predsednik ekološkog pokreta Evrope.

Prilikom posete dr Savici poneo sam aparat za merenje radioaktivnosti i u njenom stanu izmerio oko 12 µR. Merenju je prisustvovala i Nada Stojanović. Pre odlaska kod dr Savice na česmi u prostoriji grupe za zaštitu vazduha izmerio sam radioaktivnost vode od 14µR.

Zaboravio sam da spomenem da mi je oko 1740 bio Pera Jovanović. Tom prilikom rekao mi je da je kontaktirao sa Dimovim iz NIN-a i da je ovaj zainteresovan da dođe u Bor. Pokazao mi je i pismo napisano Mihalju Kertesu (članu Predsedničtva SR Srbije) u vezi ponovnog izbora Nenada Gačića za predsednika socijalističkog saveza Bora i Đurića za sekretara. Rekao je da neko treba da putuje u Niš u Institut za zaštitu na radu čiji su nalazi juče pročitani na Skupštini SR Srbije a koje je zabranio da se objave dr Filimonović ministar zdravlja. Podaci se odnose na prisustvo nukleida u vodi. Od Pere sam saznao da je nuklearna mafija dva puta pokušala da ubije Dimova a od Nade da je bilo čak tri pokušaja.

U 2130 zvao sam dr Savicu i rekao joj da pokuša da sazna rezultate ispitivanja od Svetlane Bjelogrlić i da je uzmemo u zaštitu ako ima problema od strane mafije. Ukoliko ne dobijemo rezultate od Svetlane trebalo bi organizovati putovanje do Niša po iste. Dr Savica je rekla da će sutra pokušati da nađe Svetlanu i sazna rezultate i obavestiti me o tome.

28.10.1989.

SUBOTA

Danas sam ponovo proverio radioaktivnost instalacija za vodu Svi metalni delovi (baterije, slavine i sl.) pokazivali su duplo višu dozu radioaktivnosti od one koju imaju vazduh i tlo. Iz ovoga sam izveo zaključak da radioaktivnost potiče od vode iz zlotskog vodovoda. Ovo zato što sam sinoć merio u stanu dr Savice Petrović i nisam našao povećanu radioaktivnost. Po svoj prilici razlika potiče zbog različitih lokacija vodosnabdevanja Instituta i stana dr Savice petrović. Ova razlika navodi me na zaključak da je u pitanju sabotaža. Naime, Zlotski vodovod i zlotsko izvorište nisu neposredno ugrožena područja od zagađivanja iz pogona RTB-a. Naprotiv, pre bi se moglo očekivati da se radioaktivnost pojavi u izvorištu Kriveljske reke za slučaj da je bilo spaljivanja nuklearnog otpada u pogonima RTB-a.

O svom otkriću obavestio sam odmah Nadu Stojanović i Peru Jovanovića ali im nisam rekao preko telefona konkretno o čemu se radi. Od Nade sam tražio samo adresu poverljive osobe koja stanuje u 5 mesnu zajednicu kako bismo u njenom stanu proverili ovo što sam otkrio u Institutu, jer pretpostavljam da se ovo naselje snabdeva iz zlotskog vodovoda.

O navedenom saznanju obavestio sam i Eru (Mićić Miliju) sekretara pokreta rekavši mu (tel. razgovor) da imam snimljen dokument koji potvrđuje sumnje o radioaktivnosti vode za piće i pozvao ga da mu pokažem taj dokument.

Era je došao oko 1130 i zajedno smo proverili instrumentom KOMO-TM ser. Br. 73554 čija je skala izbaždarena na 100 podeoka i ima mogućnost merenja (preko preklopnika) za 1000 puta veću konc. Od izražene na skali. Zajedničkim merenjem u prizemlju i na spratu u zajedničkim WC-ima utvrdili smo sledeće:

1)     merenje na slavini koja je neispravna i blindirana instrument je pokazivao radioaktivnost do 10 podeoka što odgovara 11µR.

2)     Merenje na slavinama kroz koje teče voda instrument je pokazivao 18-20 podeoka

3)     Merenjem na istim slavinama ali pri prekidu protoka vode dobili smo vrednost 14-16 podeoka

Iz navedenih rezultata merenja izveli smo zajednički zaključak da se radi o povećanoj radioaktivnosti u vodi.

Oko eventualnog uzroka nismo se složili. Ja sam smatrao da se radi o nekoj sabotaži a Era je smatrao da je to posledica Černobilske katastrofe. Vreme će pokazati ko je od nas dvojice u pravu.

Sa Perom Jovanovićem bio sam u Medicinskom centru i izvršili smo merenja na tri mesta a rezultati su sledeći:

1)     ordinacija dr Ljiljane Kožoharu

–          pri protoku vode 12-14 podeoka

–          pri zatvor. slavini 8-10 podeoka

2)     sanitarni uređaji (baterija) u holu biološke laboratorije

–          pri protoku vode 16-20 podeoka

–          pri zatvor. slavini 12-14 podeoka

3)     apoteka

–          pri protoku vode 18-20 podeoka

–          pri zatvor. slavini 14-16 podeoka

U 1645 zvala me je Vida Rančić i rekla je da je merila radioaktivnost vode i da je i ona utvrdila da je povećana.

U 1700 vodio sam sina Nenada na čas kod logopeda i za vreme njegovog časa obišao sam Danicu i Miloja Đurića (moje bivče komčije). U razgovoru sam mu spomenuo da smo osnovali ekološki pokret i da sumnjamo da nam je voda za piće zagađena radionukleidima.

Rekao sam mu da je Veće udruženog rada SR Srbije dobilo informaciju na poslednjem sastanku o radioaktivnosti vode u Borskom vodovodu. On je obećao da će razgovarati sa M. Mrkajićem koji je član ovog veća. Tom prilikom izrazio je želju da postane i on član ekološkog pokreta.

U 1810 nazvao sam Radmilu Petrović sa namerom da je obavestim o rezultatima merenja. Rekla mi je da je o tome obavestio Pera Jovanović i da je on otišao u Oštrelj sa Gornjaković Radivojem (penzioner iz Brestovca član izvršnog odbora pokreta) da vrbuju članove za ekoločki pokret.

U razgovoru Radmila Petrović mi je rekla da će sutra ili prekosutra ići za Beograd i da će razgovarati sa Draganom Jovanovićem (novinar NIN-a – piše o ekologiji). Rekao sam joj da ga pozdravi od mene i da mu predloži da dođe u Bor, pogotovu što je on i ranije izrazio takvu želju.

29.10.1989.

NEDELJA

U 1730 nazvao sam Peru Jovanovića i od njega saznao da su objavljeni podaci o genocidu u Večernjim novostima od juče i u današnjoj Ekspres politici.

Čim sam saznao za ovu vest otišao sam kod dr Savice Petrovi-. U razgovoru izneo sam mišljenje da bismo trebali da pošaljemo Skupštini SFRJ kolektivni zahtev za odobrenje iseljenja iz SFRJ zbog genocida.

U 1930 otišao sam kod Radmile Petrović i predložio joj da kad bude išla za Beograd uzme obavezu da se raspita u koju stranu zemlju bismo mogli da se iselimo. Ona je rekla da odlaže put za neki dan pošto smo za sutra zakazali vanrednu sednicu izvršnog odbora povodom iznetih podataka u novinama.

U 2130 nazvao sam Đukija (Đurić Miloja) i obavestio ga da je u novinama izašao članak o genocidu sa uvozom nuklearnog otpada.

U 2150 pozvao sam novinara Dragana Jovanovića iz NIN-a da sutra prisustvuje našoj vanrednoj sednici ekološkog pokreta. Poziv je primila njegova majka.

U 2215 na stepeništu moje zgrade sreo sam komšije Buloga i Boška (zubara) i upoznao ih sa tekstovima iz novina.

U 2230 ponovo sam zvao Dragana Jovanovića i u ličnom (direktnom) razgovoru rekao mu da sutra imamo vanrednu sednicu ekološkog pokreta i da bi bilo dobro da dođe. Obećao je da će doći i da će ujedno pozvati i novinare koji su objavili tekstove u Ekspresu i Več. Novostima.

30.10.1989.

PONEDELJAK

Danas je tačno nedelja dana kako vodim ovaj dnevnik. Za to vreme događaji su počeli da se nižu, jedan za drugim a situacija se sve više komplikuje.

U 730 otišao sam kod dr Savice da je izvestim da sam za današnju vanrednu sednicu pozvao novinara Dragana Jovanovića.

Čim sam stigao obavestila me je da je čula da je u današnjim Večernjim novostima objavljen novi članak. Ja sam odmah skoknuo do kioska i kupio te novine. Zatim smo naglas pročitali strašan naslov na prvoj stranici: „Kriminal „A“ otpadom“.

Oko 830 otišao sam u Institut i tamo sa člankom upoznao Eru, Ljubu Veljkovića, Savu Lukića i druge. Svi su se zgražavali.

Oko 1100 svratio sam do Radmile u njenu kancelariju i pokazao joj članak.

U 1130 svratio sam do Jugobanke i članak pokazao svojoj ženi i njenim koleginicama.

Zaboravio sam da kažem da me je oko 1000 moj šef Novica Milošević obavestio da je aparat za merenje radioaktivnosti navodno u kvaru što ja nisam prihvatio jer je pokušao da me ubedi da sam merenja vršio sa neispravnim aparatom. Kada je video da ja to neprihvatam zahtevao je usmeno da mu napišem izjavu zašto sam vršio merenja van Instituta. Odbio sam to rekavši da mi piše prijavu ako smatra da sam ja izvršio neku zloupotrebu.

U 1730 došao sam ispred Doma kulture gde su već bili neki članovi izvršnog odbora i razgovarali sa Draganom Jovanovićem novinarom NIN-a i Dejanom Dimovim članom radne grupe Komisije za zaštitu životne sredine Skupštine SFRJ.

Od 18-21 trajao je prošireni vanredni sastanak ekološkog pokreta na kome je radno predsedništvo bilo u sledećem sastavu

  1. Sava Lukić predsedavajući
  2. Savica Petrović član
  3. Mićić Milija član
  4. Slobodan Radulović zapisničar

Sastanak je sazvan hitno zbog pisanja štampe da se u Boru već jedanaest godina prerađuje i skladira nuklearni otpad (večernje novosti str. 3 „Kriminal „A“ otpadom“)

Obzirom na značaj ovih događaja a koristeći priliku da sam na ovom sastanku vodio zapisnik, smatram da je potrebno da zapisnik bude sastavni deo ovog dnevnika. Pa evo kako je to izgledalo:

Dr Savica Petrović otvorila je sastanak  predložila je radno predsedništvo u sastavu i funkciji kako je napred rečeno. Pošto smo zauzeli mesta za stolom rad je nastavljen i na osnovu zapisnika tekao ovim redom:

Sava Lukić:

Na osnovu informisanja javnosti kroz pisanje štampe predložio je da postavljamo pitanja i ako je moguće od prisutnih predstavnika RTB-a dobijemo odgovore. Ovaj predlog je dat na diskusiju.

Mićić Milija – Era

Molim drugove da daju odgovore ali da to ne budu „blanko“ odgovori već da isti budu potkrepljeni argumentima kao i da sami predlože nadležnu instituciju koja će izvršiti merenja i dokazati suprotno od pisanja štampe. Ja vam ne verujem bez argumenata.

Sava Lukić

Mora se shvatiti da ovo nije suđenje već rasprava. Predlažem da rasprava krene redosledom tako što će se početi sa komentarom napisa u Borskim novostima od 25.1.89. u kome je objavljen tekst u kome su verbalno reagovali dr Čedomir Knežević Predsednik Poslovodnog odbora Instituta za bakar i mr Nikola Šainović Podpredsednik Poslovodnog odbora RTB-a. Mi smo danas Borskim novostima dostavili reagovanje Izvršnog odbora Ekološkog pokreta na navedeni napis sa molbom da to bude objavljeno u narednom broju. Sada postavljam konkretna pitanja prisutnim drugovima u vezi uvoznog i prerađenog koncentrata sa živom, i to:

1)     Zašto je kupljen takav koncentrat

2)     Ako se znalo za štetne posledice njegove prerade zašto je ona vršena.

3)     Ako je propisan tehnološki postupak za njegovu preradu zašto nisu dostupne tehnološke liste.

Tražim da čelni ljudi RTB-a daju demanti o štetnosti ili da to potvrde.

Đoka Stamenković

Mislio sam da će ovde biti prisutni i novinari koji su pisali tekstove pa da nam oni direktno izlože zvor svoje informisanosti o onome što su napisali.

Vlahović

Postavio bih nekoliko pitanja:

1)     Da li se meri radioaktivnost uvoznih sirovina

2)     Ako se to meri gde su ti podaci

3)     Kolika je radioaktivnost naše okoline

4)     Kojeg su izotopskog sastava, ko je vršio analize, zašto i na kojim uzorcima.

4)  Da li je tačno da se nuklearni otpad skladira u Boru.

Nekić

Da se kaže da li mi raspolažemo i dokumentima a ne samo člancima.

Sava Lukić

Moramo spojiti razgovor o živi i nuklearnom otpadu. Mi ne sumnjamo u ono što je objavljeno u štampi. Preuranjeno bi bilo da bilo ko daje unapred demanti. Predlažem da uvodno izlaganje o ovoj situaciji da novinar NIN.a Dragan Jovanović inače Predsednik Konferencije za zaštitu životne sredine u Beogradu.

Dragan Jovanović

Svoj izbor za Predsednika Konferencije za zaštitu životne sredine u Beogradu smatram dobronamernim činom i ja ću tu funkciju vršiti časno i pošteno. Ekologija nema gradske ili republičke atare, Možda ću ja biti prinuđen da posle ove borske afere podnesem ostavku. Mi novinari smo čudna stvorenja. Kratko živimo (prosek 42 god) ali smo dosta žilavi. Ovde je jedan drug izneo sumnju (Đoka Stamenković) u ono što pišu novine. I ova afera počinje slično kao i mnoge druge povikom na štampu. Na kraju ipak ispadne da su novinari u pravu. Mi novinari mnogo rizikujemo život baveći se ovim poslom ali to je naš životni poziv. Ili neće biti entuzijaista ili će prestati ekološki genocid. Još uvek naši političari ne shvataju da je borba za reformu besmislena ako se ne vrši reforma ekologije.

U ovoj situaciji očigledno je prisutno „černobilsko“ informisanje javnosti. Isti oni koji su nas informisali tada informišu

Nas i sada i to na isti način. Ali srećom ima u naučnom svetu i poštenih ljudi. Jedna od tih je i dr Nada Ajdačić. Nažalost ona je pod stalnom policijskom prismotrom zato što su došli rukovodioci Bora i tražili da se stavi embargo na informisanje javnosti o rezultatima istraživanja do kojih je ona došla. Ali zahvaljujući njenoj savesnosti izveštaj o tome nalazi se u rukama novinara i oni ne pišu napamet, već na osnovu tog izveštaja iako ga zvanično ne pominju. U Skupštini SR Srbije postavljeno je delegatsko pitanje (Jelka Miljković) o tome ali su dr Desimir Jeftić Predsednik Izvršnog veća Srbije i Dragiša Filimonović ministar zdravlja SR Srbije stavili embargo (zabranu) na informisanje javnosti. Smatram da zbog toga neko mora da odgovara politički zato što je logično da ako je stotinu delegata to čulo oni će svaki ispričati nekome i onda će početi da se šire razne glasine. One če da se množe i tako se stvara konfuzija u javnosti. Činjenica je da smo u periodu od 18-25 08.89. imali još jedan „černobilski“radioaktivni oblak. Da su ti ljudi skupili hrabrost priznali bi da su dobili takav izveštaj, koji pokazuje da se uvozi radioaktivni otpad. U ovom slučaju ne možemo se vaditi na Čaušeska. Postavlja se pitanje zašto su Radiša Gašić i Ante marković dozvolili da kroz našu zemlju prolaze brodovi natovareni nuklearnim otpadom. Ako se zalažemo za demokratiju neko mora da odgovara za nedemokratsko informisanje.

Sava Lukić

Predlažem da se odgovori Vlahoviću.

Nikola Šainović

Pre svega smatram inicijativu ekološkog pokreta za sazivanje ove sednice opravdanom. Moramo se navići da ovakve razgovore vodimo pred većim krugom ljudi. Ne možemo se više dogovarati saopštenjima i preko novina. Bor nije neka velika sredina pa se tako ne može ni sačuvati neka tajna. Ekološki pokret će pokretati pitanja koja će omogućiti da na videlo izađu sve tajne skidanjem embarga. Ovde treba raspraviti krupna pitanja da li je RTB svesno ili ne kupovao nuklearni otpad i koristio svoja postrojenja za preradu stranog i domaćeg takvog otpada. Takve tvrdnje su apsurdne jer mi u staroj Topionici prerađujemo stari bakar a na osnovu iznetih tvrdnji o ulazu blindiranih kamiona u Jamu može se očekivati i tvrdnja da uvozni koncentrat pored žive i nuklearnih otpadaka ima i virus side. Ni za jednu od pet optužbi nema dokaza. Ako neko od ovde prisutnih zna za kretanje takvih materijal neka to kaže. Činjenica je da se pretapanjem koncentrata ne može preraditi nuklearni otpad. Da odgovorim Vlahoviću. Dugo smo merili radioaktivnost. Imali smo slučaj sa radioaktivnim srebrom i stručnjaci iz Vinče su došli do zaključka da je to posledica Černobila. Mi u ovom kraju zaista imamo problema sa zagađivanjem životne sredine. Lično cenim rad dr Nade Ajdačić i imam dva časopisa sa savetovanja u Donjem Milanovcu u kojima ima i radova vezanih za radioaktivnost (jun 89). Citiram njen rad u vezi cezijumovog i dr, nizova. Sledi citat.

Na savetovanju je zaključeno da se ustanovi novi ciklus istraživanja nakon savetovanja. Ja ovde mogu da kažem da RTB nije svesno i organizovano vršio skladištenje ili preradu nuklearnog otpada. Ovde se otvara pitanje da li smo ubice svoje dece.

Sava Lukić

Ja moram da ovde pročitam deo današnjeg teksta iz Večernjih novosti koji glasi: „Što se tiče Bora, postoji sumnja da se kriminal sa uvozom i spaljivanjem nuklearnog otpada traje bar 11 godina. Na to ukazuju i gamaspektrometrijske analize uzoraka otpadne vode iz Borske reke u kojima je, uz znatno povećan sadržaj prirodno radioaktivnih nukleida iz uranovog, radijumovog i torijumovog niza, nađeno i značajno prisustvo veštačkih radionukleida fisionog porekla (Cs 137, Ce 144, Ru 106), karakterističnih za sasvim određene vrste nuklearnih objekata. Njihovo prisustvo ovde ne može se drugačije objasniti. O mogućim posledicama na zdravlje i potomstvo ovog življa i ovih i drugih otrova u Boru i celom tom delu istočne Srbije dovoljno je reći da se to može porediti sa genocidom najteže vrste. Spaljivanje nuklearnog otpada u starim pećima u topionici prikriva se, između ostalog, i tako što se u to vreme obično ispaljuju protivgradne rakete kako bi se izazvala kiša i radioaktivnost zadržala na ovoj lokaciji“.

Pošto drug Šainović nije odgovorio da li imamo ili nemamo efikasnu kontrolu ulaznih sirovina zaključak je očigledno da je nemamo.

Mićić Milija.

Ne slažem se sa Šainovićem u pogledu da ne treba sumnjati u RTB. Podsetiću na činjenicu da se nije smelo svojevremeno sumnjati ni u Staljina a on je ipak ubio oko 20 miliona ljudi. Vi iz RTB možda niste krivi ali ste dužni da dozvolite i zatražite da se izvrše merenja i da se objave dobijeni podaci.

Sava Lukić

Brana Filipović je ponovio reči Šainovića da su to izmišljotine.

Dejan Dimov

Mislim da je diskusija krenula u emotivnom pravcu. Šainović je nastupio odbranaški. Niko njih ne optužuje ali činjenica je da su istraživanja dala podatke da se sumnja da se to radi na teritoriji Bora. Bor nema uslove da vrši takva merenja i takve analize. Vinča je o tome dala zvaničan izveštaj pa prema tome predlažem da drugovi iz Bora ne govore unapred „nikad“i“ne“. Iz izveštaja se tačno vidi o čemu se radi. Činjenica je da je za ova merenja inicijativa došla iz Bora. Isto tako nesporno je da je borska tehnologija prljava. Iz navedenog izveštaja vidi se da je u Boru bilo radijacije 850 puta veće od dozvoljene. Istraga će pokazati kako je taj otpad došao tu. Činjenice o onome što je nađeno ukazuju da je to tačno. Pitanje je odakle je to došlo. Iz Rumunije sigurno nije jer oni imaju sasvim drugi tip nukl. Reaktora. Radijacija u Beogradu je bila 270 puta iznad dozvoljene granice. Junski izveštaj koji je Šainović pomenuo je star. U novom izveštaju daje se zaprepašćujući podatak od 37,4 Bq/m2. Merenja su vršena i u Beogradu i u Kladovu. Poznato nam je da su brodovi koji su krstarili Dunavom istovarili svoj „teret“. Moguće je da Vi neznate da vam je otpad utrapljen. Ovo što piše u novinama nije samo stav tih novinara. Iza njihovog pisanja stoje obe redakcije. Analize podataka koju rade stručnjaci dostavićemo ekološkom pokretu. O ovom otpadu znaju samo jedan ili dva čoveka.

Bratislav Dunjić

Ja sam zbunjen. Prve indikacije o radioaktivnosti pojavile su se 28-31.05.89 na savetovanju u Donjem Milanovcu. Tada je dr Nada Ajdačić izvela sumnju a ja sam 7.06.89. izdao naredbu za uzorkovanje uzoraka u TIR-u. Nada je dostavila izveštaj u kome piše da su to preliminarna istraživanja. Mi smo posle toga zahtevali detaljna istraživanja. Vinča je tada napravila kompletan program istraživanja iz dva dela i to:

-rudarski deo

-metalurški deo

Istovremeno smo zatražili i kontinuiranu kontrolu svih ulaznih sirovina. Ova stvar nam do maja meseca nije bila poznata.

Sava Lukić

Da li smo u prethodnih 11 godina imali takvu kontrolu.

Ljuba Veljković

Da li je kod kupovine koncentrata sa živom on kontrolisan posebno na živu a posebno na veličinu čestica i da li je vršeno penalisanje.

Blaža Lekovski

Koncentrat je penalisan tako što smo za svakih 5 ppm preko dozvoljene granice tražili 6 dolara. Nigde inače nije rečeno da živa nije opasna. Rečeno je da je rađeno sa 7 % takvog koncentrata u šarži.

Ljuba Veljković

Koliko sam shvatio Blaža je rekao da se kontrola na sitnu prašinu ne vrši.           Dragan Jovanović

Izveštaj o povećanoj radioaktivnosti o kome ovde govorimo odnosi se na period od 18-25 avgusta a 25 su istraživanja prekinuta na traženje ljudi iz RTB-a. Predstavnik SUP-a Srbije je rekao Nadi Ajdačić da neće izaći živa iz zatvora ako nekome saopšti rezultate ovih istraživanja.

Đoka Stamenković

Imam dva pitanja

1)     u vezi penalisanja sitne prašine

2)     mogućnost da nam je podmetnut nuklearni otpad

Sava Lukić

Da se odgovori da li u jamama ima nuklearnog otpada ili ne.

Radnik sa jame

Tražim da se pod hitno izvrše ispitivanja. Ja ne vidim mogućnost da se to unese u jamu. Jedino da neka budala to stavi u džep. Jedina mogućnost je da to hidrosistemom može da dođe sa flotac. Jalovinom koja se ubacuje u napuštene jame da ne bi išla u Borsku reku.

Sava Lukić

Da li neko u Boru ima rezultate merenja za avgust mesec.

Dragan Jovanović iz Bora

Provocira nekim pitanjima (nisam stigao da ih zabeležim) svog imenjaka iz Beograda.

Bratislava Dunjić

Nisam znala za osnivačku skupštinu ekološkog pokreta. Još pre 10 godina pokretala sam zahtev da se napravi program istraživanja zagađivanja. Rezultati su bili kontradiktorni. Bor ima 70 % zagađivanja. Na naučnom skupu u Donjem Milanovcu bilo je oko 90 radova. Na tom skupu zaključeno je da treba da se štampaju ovi radovi i izdata su 2 specijalna broja. Lično znam dr Nadu Ajdačić. Na osnovu ondašnjih radova zaključeno je:

–          da su istraživanja bila nedovoljno objašnjena a rezultati su kontradiktorni

–          da mi tražimo razjašnjenje

Spasovski

Reći ću da smo svi životno zainteresovani za kvalitet i uslove življenja. Orijentacijom Borske privrede mi smo predodređeni na zagađivanje. Niko nam nije konkretno rekao zašto se RTB dovodi u kontekst sa pojavom povišene radioaktivnosti. Imam primedbu na akademsku organizovanost ovog skupa. Predlažem da se okrenemo nauci koja treba da meritorno utvrdi kvalitet svih elemenata o kojima je reč. Pozdravljam inicijativu ekološkog pokreta i predlažem da od nadležnih organa telegramom tražimo da organizuju stručnu raspravu o ovim pitanjima.

Čedomir Knežević

Nisam pročitao šta su novine pisale ali ovde ima prisutnih novinara i službenih lica (P.S. Laže da nije pročitao, jer je bio prisutan u Institutu pre podne kada sam neke radnike upoznavao sa pisanjem novina i žalio se nekome – nisam video kome jer sam bio okrenut leđima – kako eto objašnjavam situaciju).

Ja nisam rekao da živa nije opasna. Moja diskusija o tome bila je u suprotnom smeru. Od samog početka priključio sam se ekološkom pokretu i ne vidim razloga da me neko proziva.

Ja sam govorio o reaktivnosti žive. Nisam ulazio u detalje oko uvoza ali mogu reći da imamo mi i domaćih koncentrata sa 2000 ppm olova i 4000 As. Moramo otvorno reći da su svi koncentrati zagađujući. Zato podržavam predostrožnost u vezi merenja i ispitivanja u lukama. Nije do sada bilo škrtosti TIR-a u pogledu nabavke instrumenata. Kada smo tražili gamaspektrometar Vinča je dala objašnjenje da je to skupo i da nama to nije potrebno.

Sava Lukić

Pitam da li imamo ili nemamo potrebnu opremu.

Dr Čedomir Knežević

Meri se onim što imamo a više o tome može vam reći Đorđe Timotijević upravnik Zavoda HTK.

Đorđe Timotijević

Ne vidim razloga da ja govorim o opremljenosti. Oprema koju mi imamo prati svakodnevnu situaciju u vezi zagađenja sumpordioksidom i čađu na nekoliko tačaka. Ti rezultati se saopštavaju. Što se tiče sadržaja žive to je praćeno nekoliko meseci u šarši. Rezultati nisu bili zabrinjavajući. Smatram da se takve šarže mogu tolerisati. Ako se želi stroža kontrola treba nabaviti novu opremu i kadrove. Za praćenje zagađenja postoji samo deo opreme.

Savica Petrović

Moram reći da ima mesta da sumnjamo i tražimo istinu. Mi žene i majke treba da se pitamo kakvu vodu piju naša deca, kakvu hranu jedemo i kakav vazduh dišemo. Mene su pitali da li je smrtnost povećana. Jeste ali ne mogu reći sa sigurnošću da li je to zbog žive ili nečeg  drugog. Za to su potrebnija detaljnija istraživanja. Ja sam imala preko 900 mladića za pregled pri regrutaciji za vojsku. Nisam baš detaljno vodila podatke ali koliko se sećam od svih njih oko 35-38 % je vraćeno na ponovnu laboratorijsku obradu zbog negativnih rezultata u kojima se radi o povećanju transamilazama. Iz kojih razloga ja ne znam. Inače lično smatram da ne treba da se svađamo već kako i šta da radimo i da to obavimo uz pomoć nauke.

Pera Jovanović (aplauz)

Nisam stručnjak ali ono što je objavljeno u „Galaksiji“ mnogo me zabrinjava. Zašto se ne daju argumentovani demanti da to nije opasno. Treba da se vidi šta se dešava okolnim selima (Slatina, Krivelj itd). Zašto stoka ne jede hranu, zašto su bunari zagađeni. Zašto je eksploatisano rudno telo „H“ sa arsenom a nisu ga eksploatisali ni Francuzi ni Nemci. Mi moramo da od šire društvene zajednice zatražimo vrhunsku tehnologiju radi smanjenja zagađenja.

Dr Savica Petrović

Samo da kažem da su mladići koji su vraćeni sa regrutacije samo privremeno a ne trajno nesposobni za JNA.

Radoslav Terzić

Mislim da čitavu ovu raspravu treba da konkretizujemo u nekoliko tačaka

1)                           Da Izvršnom Veću Srbije uputimo zahtev da skine embargo na informisanje javnosti u vezi navedenog izveštaja Nade ajdačić jer će to biti manji greh nego da stvar zataškamo.

2)                           Da uputimo zahtev Izvršnom Veću Srbije da se ustanovi ko je krivično odgovoran za sakrivanje informacije jer osnovni red počiva na istini.

3)                           Da basen Bor obezbedi potpunu kontrolu ulaznih sirovina jer nije tačno da raspolažemo tom opremom. Predlagali su nam da nabavimo pokretnu laboratoriju za merenja i sada vidimo da smo pogrešili što to nismo uradili.

U vezi regrutacije moram reći da su ti podaci vojna tajna ali eto reći ću ih

u 1987 bilo je 12 % nesposobnih

u 1988 bilo je 14 % nesposobnih

Gornjaković Radivoje

Prošle godine sve su voće i trava izgoreli a odzteta je plaćena smanjenjem poreza. Brestovac je zagađen sa tri strane

–          od Bora gasovima iz Topionice

–          od Brestovačke reke u koju se uliva kanalizacija bez filtriranja iz Banjskog polja i naselja Metalurg

–          od F-ke Lak Žice i F-ke soli isparenjima laka i cijanida

Bunari su svi zatvoreni jer je uveden vodovod. Ali voda u vodovodu nije zaštićena zato što je bazen iz koga se dobija otvoren. Niko o tome ne vodi računa.

Slatina je takođe jako zagađena. Držali su govor i rekli da će u borskoj reći moći da se peca riba. Pored borskog dima Slatinu zagađuje i dim od spaljivanja smeća.

Ja sam radio u vreme okupacije ali Nemci nisu dozvoljavali da se koristi ruda sa arsenom.

Krastavci i paradajz kod nas na selu ne uspeva i mi ga kupujemo od Cigani kada donesu.

Kada neko dođe u Bor onda se u Topionici smanji proizvodnja i manje je zagađenje.

Kriveljska reka je zagađena kao i Borska a filteri su pušteni kada se čulo da će ovde da budu prisutni ovi drugovi iz Beograda.

_________iz RTB-a

Sada se vrši akumulacija jer je ta reka presečena. Poslovi nisu završeni.

Radmila Petrović

Šta znače svakodnevne stalne kontrole zagađenosti vazduha na osnovu kojih se daju srednjednevne koncentracije. Lično mi je poznato da je jedan aparat za ta merenja u vreme kada se radilo sa živom navodno nije bio ispravan. Šta meni znači da saznam posle mesec dana da sam kontaminirana. Postoji desetak metoda za merenje sadržaja žive a rezultati se mogu dobiti skoro odmah. Nije tačno da nema žive u vazduhu a ima je i u talogu na mnogo širem prostoru jer 13 km u krug oko dimnjaka ne daje površinu samo od 169 km2 već više jer se radi o tzv. Razvijenoj površini. Činjenica je da Institut sa postojećom opremom nije spreman za kvalitetna merenja i kontrolu i jadno je što naš direktor Čedomir Knežević upoređuje borske dimnjake sa toplomerom.

Stojan R

Žalosno je što do sada nije bilo ovog ekološkog pokreta. Ako smo posle rata radi izgradnje zemlje morali da radimo sa prljavom tehnologijom ne moramo sada.

Dragan Jaševski

Podaci koje sa zakašnjenjem dobijamo od Instituta nam ništa ne znače. Nama trebaju ekološki semafori da bi to delovalo preventivno. Na TV smo videli primer iz Švedske šta se dešava kada se poveća koncentracija oleuma.

Drugo koncentrat iz Portugala ima u količini oko 6.5 miliona tona rezerve sa 16 % metala. Sumnjivo mi je što taj rudnik do sada nije eksploatisan u Portugalu. Tražim odgovor na pitanje

Ko je, kada i po kojoj ceni kupio koncentrat sa živom?

Dr Čedomir Knežević

Oprema koja se traži za signalizaciju zagađenja dosta košta ali ako se kupi moraće na osnovu nje da se preduzimaju i mere. Portugalski rudnik je počet ranije i ima koncentrat cinka sa 1500 gr žive/t. A što se tiče Radmiline diskusije o jadu i bedi neka to zadrži za sebe.

Nenad Gačić

Retki su sastanci koji traju tako dugo a da nam je pažnja sačuvana. Posle ovog susreta postaćemo agresivna sredina za zaštitu životne sredine. Bor je grad sa generacijama koje su tu rođene i tu žele da žive. Posle ovoga treba da zahtevamo više od društvene zajednice da cenu privređivanja u Boru ne plaćaju samo građani Bora. Učinili smo dosta za uslove u smislu da ostajemo u Boru ali nismo dobili dovoljnu podršku šire društvene zajednice za brže rešavanje problema. Ovakve debate moramo da vodimo i u Skupštini SFRJ i Srbije radi donošenja odgovarajućih zakona. Ovo je prilika za sve ljude da više učine za bolju i zdraviju životnu sredinu. Predlažem da se uvede i samodoprinos za ovu svrhu.

Stole

Smatram da rukovodioci RTB-a treba da obezbede sredstva i kadrove za bolju i efikasniju kontrolu.

Jovan Mijajlović

Da se pokrene inicijativa da se savezni porez na gorivo ukine za kamione koji ne koriste javne puteve i da se to usmeri u zaštitu životne sredine.

Šainović Nikola

Mislim da na osnovu svega iznetog možemo izvesti i neke zajedničke zaključke.

1)     Ova situacija nas je sve zabrinula

2)     Čuli smo zahteve da se u razrešenje toga uključi nauka

3)     Da se na jednom sastanku izlože planovi ekološke zaštite

4)     Čuli smo da se na dr Nadu Ajdačić vrši pritisak. Mogu da kažem da nosilac toga nije RTB.

5)     Koncentrat sa živom je kupljen na međunarodnom tržištu po međunarodnim normama

Spaskovski

Da se deo zajma za privredni preporod Srbije odvoji za zaštitu životne sredine.

Sava Lukić

1)                            Izvršni odbor Ekološkog pokreta predlaže kao stav celog Ekološkog pokreta da se najkasnije za dva dana organizuje ekološki miting sa koga će se uputiti zahtevi republičkim organima da se sa izveštaja Nade Ajdačić skine embargo i da se podaci javno objave kako bi se izbegle sve manipulacije

2)                            Ukoliko se ne prihvati naš takav zahtev organizovaćemo dolazak pred Skupštinu SFRJ

Posle ovog skupa sa Draganom Jovanović i Dejanom Dimovim svratili smo na piće u Evropu. Tom prilikom uručio sam Draganu moju arhivsku građu za studiju „Uticaj mafije na pravni sistem SFRJ“ i skrenuo mu pažnju na neke delove značajne za temu večerašnje rasprave. Od prisutnih bili su još Pera Jovanović, Sava Lukić, Slavko Bajić i drugi (2) i Gornjaković Radivoje.

Posle toga Dejan i Dragan su otišli za Beograd a Gornjakovića su povezli do Brestovca.

31.10.1989.

UTORAK

U štampi i TV dat je publicitet sinoćnjem sastanku.

Oko 1000 otišao sam u Institut i dogovorio se sa Savom da odemo do Savice. Tom prilikom Sava mi je dao 10-15 plakata za obaveštavanje javnosti u vezi održavanja mitinga koje sam izlepio na Medicinskom centru i po školama.

U 1200 sačekao sam dr Savicu ispred ordinacije (bila je na nekom sastanku). Dok sam je čekao došli su i Nenad Gačić (Predsednik socijalističkog saveza) Simić (sekretar socijal. Saveza) i Nikola (načelnik SUP-a). Pre toga Savica je uspela samo da mi kaže da su došli da zahtevaju odlaganje mitinga. Rekao sam joj da je to nemoguće jer je javnost već obaveštena.

Navedeni drugovi ušli su zatim kao pacijenti kod dr Savice da im navodno meri pritisak. Mislim da je to bilo samo da bi ostali sami sa njom.

Posle 5-7 minuta zakucao sam na vrata i pitao Savicu da li je slobodno a ona je rekla da uđem. Upravo je objašnjavala drugovima da je ona bila zatečena predlogom Save Lukića u vezi sa mitingom i njegovom naprasnom organizacijom.

Tom prilikom načelnik SUP-a joj je rekao da je noćas na zgradi SUP-a nađen plakat o zakazivanju mitinga. Tom prilikom vidno uzbuđen rekao je da on ima pravo da nam zabrani miting zbog loše organizacije i ne pridržavanja propisa. Rekao je da mi kao organizatori treba da obezbedimo redare i cisterne sa vodom za piće i dežurne službe hitne pomoći. Ako to nismo u stanju onda – nema mitinga. Isto tako tražio je da mu se dostavi zahtev za održavanje mitinga u pismenom obliku sa programom organizacije, brojem govornika i šta će oni da kažu, tj. Bilo bi dobro da prilože pismene govore.

Predsednik socijal. Saveza je rekao da bi najbolje bilo da se miting odloži zato što mu nismo dostavili pismeni zahtev da nam Predsedništvo socijalističkog saveza odobri njegovo organizovanje.

Videvši da se dr Savica koleba rekao sam da je kasno za odlaganje mitinga jer će se to pogrešno tumačiti u javnosti i niko neće verovati da se miting odlaže na naš zahtev pa će prisutni drugovi zbog toga morati da snose eventualnu moralnu odgovornost. Na to je skočio načelnik SUP-a i rekao da smo ih ovim potezom sa lepljenjem plakata stavili pred svršen čin, jer sada neznaju šta da rade. Ako zabrane miting boje se da će navući gnev naroda. Ako ga dozvole boje se da ne bude nekih političkih ispada. Uveravao sam ga da ne brine o tome a upravo tada naišao je i Sava Lukić i Radmilac pa su se naši argumenti i broj ubeđivača povećali tako da su „drugovi“ popustili i dogovoreno je da načelniku SUP-a do sutra ujutro u 700 predamo pismeni zahtev a da sa Gačićem po podne u

17 časova održimo sastanak izvršnog odbora na kome ćemo odrediti program mitinga.

U 1700 ja sam zakasnio oko 15 minuta ali stigao sam na vreme za raspravu oko toga šta treba da se kaže na mitingu i ko će to da kaže.

Pošto sam kasnio saznao sam da je određen Koordinacioni odbor za pripremu mitinga u koji su ušli

Nenad Gačić

Radoslav Terzić

Sava Lukić

Savica Petrović

Milija Mićić

Predložio sam da dr Savica Petrović kada dobije reč predloži prisutnima da minutom ćutanja odaju počast poginulim demonstrantima u ekološkim demonstracijama pre rata i umrlim građanima Bora i okoline od posledica ekolođkih genocida posle rata.

Takođe sam predložio da naši govornici predlože na mitingu osnivanje fonda za izgradnju spomen obeležja navedenim žrtvama i umrlim građanima, a koji će delovati na savest onih koji imaju uticaj na nabavku tehnologije i sirovina.

Moji predlozi nisu naišli na podršku ostalih članova ekološkog pokreta.

Kasnije sam još predložio da se lista od 6 govornika ekološkog pokreta smanji i da se da prilika i predstavnicima RTB-a da i oni iznesu svoje viđenje nastale situacije. Malo je bilo otpora među nekim članovima izvršnog odbora ali  kada sam im objasnio da bi bilo dobro da predstavnici RTB-a govore i javno budu izviždani moj predlog je prihvaćen.

Takođe podržao sam predlog socijalističkog saveza da na mitingu govori Radoslav Terzić iako se tome suprostavio Gornjaković rekavši da je za nastalu situaciju kriv i Terzić zbog pasivnosti na ranijim f-jama. Rekao sam mu da znam za to ali da smatram da u ovoj situaciji on treba da govori jer se sinoć dobro držao na onom sastanku a kasnije ako neko potegne pitanje njegove odgovornosti za ranije njegove greške i propuste onda ćemo to tada i razmatrati.

Predložio sam još našim govornicima da u svojim govorima zatraže da kandidati za odgovorne funkcije pre izbora upoznaju javnost sa svojim programima iz oblasti zaštite životne sredine.

Na sastanku je predloženo da sutra sa naše strane drže govor

1)     dr Savica Petrović

2)     Mićić Milija

3)     Pera Jovanović

4)     Sava Lukić

5)     Gornjaković Radivoje

Od govora je odustao Pajić iz napred navedenih razloga.

Nakon sastanka Gornjaković me je zamolio da mu sastavim govor za sutra i da mu to otkucam ćirilicom.

Zbog toga sam posle sastanka otišao kod kuma da pozajmim njegovu pisaću mašinu.

01.11.1989.

SREDA

Oko 1015 otišao sam do kopirnice Indoka da iskopiram govor koji sam prethodno sastavio Gornjakoviću. Pre nego što sam pošao od kuće dogovorio sam se sa njim da se nađemo u 1300 ispred Doma kulture gde treba da se održi miting.

U kopirnici mi je Sava Radulović predao 1200 odštampanih pristupnica ekološkom pokretu. Posle toga svratio sam do Jove Mijajlovića i Pere Jovanovića ali ih nisam našao. Za Peru su mi rekli da je na bolovanju. Svratio sam u banku kod žene i ostavio pristupnice da ih ne vučem sa sobom. Odatle sam se vratio kući.

U 1245 krenuo sam u Dom kulture i svratio u banku po pristupnice.

Zaboravio sam da kažem da sam pre toga kada sam ostavljao pristupnice na izlazu iz banke pao sa stepenica i dobro se ugruvao i razbio kasetofon kojim sam nameravao da snimam miting. Kakav maler. Ipak posle kada sam proverio kasetofon je radio iako se čulo da je unutra nešto polomljeno.

U 1345 bio sam ispred Doma kulture. Nakon pet minuta naišao je Era (Mićić Milija) i rekao da je video Gornjakovića i da je ovaj sigurno gore u prostorijama socijalističkog saveza.

Otišli smo gore ali tamo su bili samo dr Savica Petrović, Sava Lukić i Radoslav Terzić.

Sišli smo ponovo dole i našao sam Gornjakovića i predao mu govor. Ubrzo zatim njega je pozvao Nenad Gačić koji se pojavio od negde i verovatno video kada sam ja Gornjakoviću predao govor ili mu je to javljeno iz SUP-a obzirom da mi prisluškuju razgovore a možda su me i pratili.

Bilo kako bilo Gačić je pozvao Gornjakovića da mu navodno nešto pomogne.

Kasnije Gornjaković je izašao i pokazao mi cenzurisan govor, koji je praktično bio sav išvrljan jer je Gačić tražio da mu Gornjaković pokaže govor a zatim mu zabranio da čita kako je napisan nego da usmeno kaže samo ono što mu on nije precrtao. Tom prilikom rekao sam Gornjakoviću da se ne obazire na Gačića nego da slobodno pročita govor, jer u njemu nema neistine. Očigledno je da je Gornjaković bio uplašen jer mi je rekao da je pre polaska za Bor na njega vršen pritisak da vodi računa šta će da kaže. Nisam više hteo da insistiram kod njega jer sam video da to ne vredi.

U 1420 miting je otvorio Gačić svojim govorom i redom su se nizali govornici o čemu imam zabeležen tonski zapis. Za vreme trajanja mitinga Gornjaković je bio pod budnom stražom Gačića koji je stajao u njegovoj neposrednoj blizini i budno pazio da ovaj ne izvadi pisani govor i pročita ga. Tonski zapis Gornjakovićevog govora i snimak TV nedvosmisleno dokazuju ovo što sam izneo.

Posle mitinga odvezao sam Nenada (mog sina) na čas kod Stojanke (preko puta Đurić Miloja u GHI). Za vreme dok sam ga čekao bio sam kod Đukija. Bio je prisutan i stojankin muž i još jedan komšija. Dao sam Đukiju traku sa mitinga ali pošto ih je više interesovala utakmica prekinuli su slušanje mitinga.

Posle Nenadovog časa hteo sam da odem do kuma (Jovan Stojadinović) da mu vratim pisaću mašinu ali nisam otišao zbog kvara na kolima (gase se pri malom gasu i secaju).

Na TV dnevniku u 1930 nije dat bogzna kakav publicitet što mi potvrđuje predosećanje da će se stvar zataškati a to znači da u sastavu nuklearne mafije ima moćnih pojedinaca iz redova organa vlasti na najvišem nivou u federaciji i republici. To znači da svima koji smo tražili istinu preti odmazda mafije. Ja lično uopšte ne strahujem za svoj život ali se bojim za decu i

ženu  jer znam da su oni sposobni i za veće zločine od onih koje čine. Sada kada malo analiziram stvari sve više verujem da su inž. Živko Stefanović (prof. sa fakulteta) i Đurić Radoje (stakloduvač iz Instituta) ubijeni a ne da su umrli prirodnom smrću. U ovo verujem zato što je prof. Stefanović dao podatke u svojoj predstavci o lošem tehnološkom iskorišćenju u Topionici a Radoje je svojim majstorstvom pomogao da se afirmišu rezultati istraživanja Radmile Petrović u proizvodnji predmeta od staklokeramike za čiju se proizvodnju koristi jalovina Površinskog kopa iz Krivelja, flotacijska jalovina iz Krivelja, kvarcni pesak sa sadržajem fluora iz Prahova koji je takođe jalovinska komponenta i zbog koga mi je Mafija obila kola i ukrali mi jednu kesu sa ovim materijalom. Vreme će možda pokazati da li sam u pravu. Ne bi me iznenadilo da sada otpočne serija ubistava kako bi se sprečilo objavljivanje istine o genocidu nad nama u organizaciji mafije.

U današnjim Borskim novostima nije objavljeno reagovanje ekološkog pokreta na tvrdnju Poslovodnog odbora RTB-a da je prerada 10000 t koncentrata bakra iz Portugala bez bilo kakvih posledica po život i zdravlje ljudi koje je trebalo da bude objavljeno pod naslovom „Ne obmanjujte narod“. U ovom zahtevu postavljena su sledeća pitanja

1)     Ako su znali da 10000 t uvezenog koncentrata sadrži nedozvoljene količine žive, zašto je kupljen takav koncentrat?

2)     Ako su znali da takav koncentrat ne sme se prerađivati bez „posebnog sopstvenog postupka“ zašto su započeli njegovu preradu kao da se radi o koncentratu koji po međunarodnim uslovima prodaje odgovara čistim koncentratima?

3)     Koje količine ovog koncentrata su prerađene pre nego je usledila zabrana opštinskog sanitarnog inspektora da se  prekine prerada ovog koncentrata?

4)     Ako su propisali „sopstveni postupak prerade“ zašto nisu dostupne tehnološke liste postupka prerade da se može dati stručna ocena takvog postupka?

5)     Zašto čelni ljudi RTB-a Bor tvrde da nema opasnosti po ljudsko zdravlje od žive koja je bila prisutna u nedozvoljenim količinama i koja je i dalje prisutna u atmosferi, površinskoj vodi i zemljištu?

U navedenom tekstu dat je biociklus žive iz koga se vidi da ona kruži i da je neuništiva.

02.11.1989.

ČETVRTAK

Oko 1000 zvala me je Vida Rančić da se dogovorimo za posao. Tom prilikom mi se požalila da je pala u nemilost kod šefa Novice Miloševića. Ja sam joj rekao da je to verovatno zato šzo merila radioaktivnost. Tom prilikom potvrdila je i ona da je aparat bio ispravan prilikom merenja. Međutim nije ništa rekla zašto je upisane rezultate merenja u blok iscepala. Verovatno je na to bila prinuđena.

Oko 1350 nazvao sam Miru Božić i dogovorili smo se da u 1600 ona pošalje izveštaj meteorološke stanice Hidrometeorološkom zavodu Beograd. Prihvatila je.

U 1540 odveo sam Nenada na čas kod Stojanke Stošić. Njega sam ostavio a ja sam otišao da upišem podatke za 1700 u meteorološki izveštaj. Mira sa mužem Sašom bili su u prostoriji meteorološke stanice i čekali da dođem. Htela je da se nešto dogovorimo ali ja sam rekao da ćemo to učiniti napolju zbog verovatnoće da je prostorija ozvučena.

Kada smo izašli napolje upitao sam Sašu šta moše da mi kaže o rezultatima istrage pošto on radi za SUP. Rekao je da se zna da je koncentrat iz Portugala penalisan sa 2 dolara po toni i da je neki Filipović koji je ugovorio isporuku naprasno poslat u Englesku da navodno uči engleski jezik! Rekao mi je da mi ove podatke daje u poverenju i za slučaj da ih upotrebim on neće priznati da ih je dao. Rekao sam mu da ne brine jer ja ga neću izdati. Tom prilikom rekao je da postoji osnovana sumnja da je neko dobio proviziju za ovu kupovinu koncentrata i da bi SUP-u dosta pomogla činjenica ako bi se utvrdilo da RTB-u nije bio baš neophodan ovaj koncentrat jer bi tada bilo očiglednije da su ga zbog toga i uvezli. Ovo pogotovu što je udeo ovog koncentrata u šarži 5-7 % što ne predstavlja baš neku neophodnu količinu.

U 1630 došli su drugovi iz Hidrometeorološkog zavoda (Ljubiša Josipović i njegov kolega –zaboravio sam mu ime) da bi poslali izveštaj o merenjima koja su vršili sondažom atmosfere. U razgovoru rekao sam im da je odnet aparat za merenje radioaktivnosti i blok u kome su bili upisani rezultati merenja. Oni su rekli da se sećaju da je aparat zaista do sada bio tu jer su ga viđali kad god su dolazili, Tom prilikom izneo sam im svoju pretpostavku da se lokacije za smeštaj nuklearnog otpada najverovatnije nalaze na području Zlota ili Dubašnice a nije nemoguće i u rudniku Lipe na Crnom vrhu koji je odavno napušten. Logiku na osnovu koje sam izneo ovu pretpostavku objasnio sam činjenicom da sam izmerio povećanu radioaktivnost vodovodnih instalacija zlotskog vodovoda. Jedan krak zlotskog vodovoda uliva se u Borsko jezero pa je logično zašto je povećana radioaktivnost u jezeru. Iz jezera voda dolazi u RTB i prolazi kroz proces i odlazi u Borsku reku u kojoj su i nađeni dokazi o radioaktivnosti koja potiče iz prirodnih i veštačkih nukleida. Povećanu radioaktivnost prirodnim nukleidima objašnjavao sam zbog uvoznog koncentrata a veštačkim zbog radioaktivnosti vode sa zlotskog područja jer pretpostavljam da to potiče od zagađenja sakrivenim nuklearnim otpadom iz nuklearki tipa brider. Područje Zlota i Dubašnice odgovara za ovakvu vrstu kriminala zato što su to planinski predeli relativno slabe naseljeni a stanovništvo je uglavnom neobrazovano pa blindirana vozila i ako vidi sigurno smatra da se vrši neka vojna vežba i tome ne pridaje neki veći značaj.

U 1800 sam skoknuo do Doma kulture i rekao članovima izvršnog odbora da ne mogu prisustvovati sastanku zato što radim. Peri Jovanoviću rekao sam podatke koje mi je saopštio Saša i rekao sam i pretpostavku o smeštaju nuklearnog otpada u predelu Zlota, Dubašnice ili eventualno rudnika Lipe.

U 1950 zvao sam kuma Jovana Stojadinovića i rekao da su mi kola u kvaru i da mu zato nisam vratio mašinu. Pitao je zašto je „onaj“ govorio iz glave a ja sam mu objasnio da mu je Predsednik socijalističkog saveza cenzurisao govor.

Oko 2100 zvao sam dr Savicu odnosno ona je nazvala mene jer sam ja prethodno ostavio broj na poslu njenoj majci sa napomenom da me pozove kada dođe. Tom prilikom rekla je da je raspoređena na druge poslove u bolnici i da je podnela ostavku izvršnom odboru ali to nije prihvaćeno. Rekao sam da ni ja ne prihvatam njenu ostavku i savetovao joj da ništa ne brine i dogovorili smo se da se sutra vidimo i popričamo. I njoj sam rekao da sumnjam da je lokacija za nuklearni otpad na lokaciji Zlota ili Dubašnice. Takođe sam joj rekao da je penalisanje plaćeno 2 dolara po toni.

Posle razgovora sa dr Savicom zvao sam Dragana Jovanovića novinara NIN-a ali ga nisam našao već sam njegovom ocu i ženi (2 poziva sam učinio) dao podatke u vezi podnošenja ostavke naše predsednice, merenju radioaktivnosti i mogućnosti lokacije za smeštaj nuklearnog otpada.

Nakon toga pozvao sam i Radmilu Petrović i rekao joj iste stvari. Ona se nalazi na terapiji u Beogradu. Obećala je da će zvati Dragana ujutru i preneti mu informacije.

03.11.1989.

PETAK

Oko 715 zvao me Pera Jovanović i pitao hoću li u grad. Rekao je da je na bolovanju i da treba da ide do pijace. Ja sam mu predložio da me obavesti kada se vrati sa pijace pa ćemo se dogovoriti.

Oko 910 zvao sam Dragana Jovanovića i rekao mu da sumnjam da radioaktivnost potiče sa zlotskog slivnog područja. Objasnio sam mu da jedan deo vodovoda ide za Bor a drugi za borsko jezero iz koga odlazi u pogone RTB-a. Rekao sam mu za dvojne kriterijume koji se primenjuju od strane SUP-a a odnose se na organizaciju mitinga. Takođe sam mu rekao za cenzurisanje Gornjakovićevog govora od strane Nenada Gačića, Predsednika soc. Saveza. On mi je onda dao brojeve telefona Tome Džadžića i rekao da budem kući a on će reći Tomi da me zove.

Oko 930 nazvao me Toma Džadžić i rekao da će me nazvati za 45 minuta iz redakcije i ja sam mu ponovio sve što sam rekao i Draganu. Rekao sam za merenja koja sam izvršio u prisustvu svedoka a on je rekao da mu je to već preneo Mićić Milija koji mi je bio svedok. Takođe je rekao da je juče imao imao radioemisiju u kojoj je, kako sam shvatio upotrebio ove podatke. Rekao sam mu i svoju pretpostavku o eventualnoj lokaciji smeštaja nuklearnog otpada kao i činjenicu da je Novica Milošević, moj šef pokušao da me uveri da je aparat bio neispravan i da podaci nisu tačni. Kada nije uspeo da me ubedi u to tražio je moju pismenu izjavu zašto sam nosio aparat van Instituta. Aparat mi je oduzet i merenja se više ne vrše. Rekao sam da se na dr Savicu Petrović vrše pritisci i najavljeno joj je premeštanje na drugo radno mesto. Spomenuo sam mu i moju arhivsku građu za studiju „Uticaj mafije na pravni sistem SFRJ“. Zbog žurbe na neki sastanak Tome prekinuli smo razgovor.

U 1115 nazvao me Gornjaković i rekao mi da se dogovorio sa nekim novinarima da dođu kod njega i da im da izjavu. Rekao je da je kod njega i Pera Jovanović. Ja sam rekao Gornjakoviću da čuva svoj cenzurisani govor i da ga nikome ne daje kao original već kao fotokopiju. Rekao sam da sam Tomi Džadžiću dao njegov broj telefona i da će ga on sigurno zvati.

Oko 1320 ponovo me je pozvao Gornjaković i rekao da Toma nije došao kod njega. Objasnio sam mu da Toma nije u Boru nego da sam sa njim razgovarao telefonom a ne usmeno i da me je on pogrešno razumeo u vezi toga. Još jednom sam ga upozorio na važnost koju predstavlja njegov cenzurisani govor.

Oko 1335 bio sam kod Pere Jovanovića jer zaboravio sam da kažem da smo se dogovorili da se nađemo u to vreme kod njega. Dogovor smo postigli telefonom kada je on bio kod Gornjakovića.

Pera nije bio kući a ja sam ga čekao 20 – tak minuta i zatim otišao kod dr Savice Petrović.

Sa dr Savicom sreo sam se ispred njene zgrade i otišli smo u njen stan. Tamo mi je ispričala da je razgovarala sa Svetlanom Bjelogrlić i da je saznala da je ona pod prismotrom agenata državne bezbednosti i da nije u stanju da se neopaženo sastanu ali da će učiniti sve što može da to uradi.

Dr Savica mi je rekla da joj je njen direktor Diča saopštio da će morati da pređe na drugo radno mesto i to vrlo brzo. Ona mi je rekla da se to radi pod pritiskom Šainovića čiji kum Njera (fizioterapeut) treba da zauzme prostorije u kojima je ona sada smeštena. Rekla je da je FOD odustao od izdvajanja 100 starih milijardi dinara za koje je Diča hteo da kupi neku medicinsku opremu.

Oko 1715 sa posla sam nazvao Eru i pričali smo dosta dugo telefonom. Rekao mi je da su sinoć na izvršnom odboru isterali Spaskovskog koji je došao kao provokator i špijun. To isto rekla mi je i dr Savica ali sam zaboravio da spomenem. Od Ere sam čuo da su danas on, Sava i Ljuba Veljković imali intervju sa ekipom Novosadskog TV dnevnika i da su ih vodili da snime Borsku reku.

Oko 1800 na posao mi je došao pera Jovanović pa sam ja izašao ispred zgrade i tu smo razgovarali. Obavestio me da se spremaju tužbe protiv njega i mene. Protiv njega zato što je oštro govorio na mitingu a protiv mene zbog onih merenja. Rekao sam da se ja ne plašim njihovih tužbi jer nisam ništa ni ukrao niti sam nekoga ubio. I on je rekao da se ne plaši jer oni su spremni na sve samo da zataškaju istinu. Pera je ubrzo otišao rekavši da se žuri na sastanak invalida rada na kome će biti reči i o preraspoređivanju dr Savice.

Posle Perinog odlaska nazvao sam Tomu Džadžića i rekao mu da su podaci objavljeni u Politici ekspres od 29.10.89. citirani iz naše predstavke nadležnim organima SR Srbije i da je to zataškano na CK  SK Srbije. Takođe sam rekao da sam nadležnim organima federacije u okviru svoje predstavke poslao na analizu i uzorke mulja iz Borske reke i da se sva ta dokumentacija nalazi u navedenoj arhivskoj građi. Rekao je da treba da se čujemo u ponedeljak.

Oko 1910 nazvao sam dr Savicu i ona mi je rekla da ima važne vesti i da obavezno treba da je sutra posetim u ordinaciji.

Iskoristio sam pauzu za večeru i odmah otišao do nje pošto stanuje blizu. Kada sam stigao rekla mi je da se dogovorila sa Svetlanom Bjelogrlić da je ova sutra poseti u ordinaciji. Rekla mi je i da je njen upravnik na tapetu i preti mu smenjivanje. Dok sam bio kod nje javio joj se Sava Lukić i rekao joj je da će od njenog direktora tražiti da odredi predavača za živu u okviru ekološke tribine. Zatim smo razgovarali na ovu temu. Ona je bila mišljenja da se mnogo forsira ova tribina od strane Save. Ja sam se složio da je to tako ali sam izneo mišljenje da je to u redu jer ne treba dati mogućnost da uzdrmana borska birokratija digne glavu i oporavi se od posledica mitinga. Njih stalno treba čarkati i izvrgati ruglu na razne načine ne bi li im dosadilo pa da sami daju ostavke jer drugačije nije moguće smeniti ih.

Dr Savici javio se i predsednik (tako sam je razumeo) invalida rada i rekao je da je njihov izvršni odbor podržao zahtev članstva da se Medicinskom centru uputi zahtev da je ne udaljuju sa sadašnjeg radnog mesta a takav zahtev poslaće i soc. Savezu i sindikatu Bor.

P.S. Sofija Barbulović (čistačica u Institutu)rekla mi je da je Vidi Rančić otvorila kancelariju Novice Miloševića (šefa) i prisustvovala proveri instrumenta za merenje radioaktivnosti. Instrument je bio ispravan.

U sredstvima informisanja NIN i Borba objavljeni su tekstovi o černobilskom informisanju i sakrivanju pravih informacija.

04.11.1989.

SUBOTA

U 1215 nazvao me Gornjaković i rekao da je izašao u Večernjim novostima članak o onome što je govorio on na mitingu. Odmah sam zadužio ženu da kupi ove novine pri polasku kući sa posla.

Oko 1530 zvao sam Peru ali mi je njegova unuka rekla da je otišao u selo.

U 1630 otišao sam kod dr Savice. Pustila je da čuje moje snimke mitinga. Posle sam joj pokazao isečke iz novina iz oblasti ekologije. Na kraju mi je predložila da zajedno posle nove godine odemo u Nemačku. U načelu sam prihvatio. Pre toga smo razgovarali o mogućnostima za iseljenje. Rekao sam joj sam ja to pokušao nekoliko puta ali mi nije uspelo. Ona smatra da je to jedini način da se preživi. Ja sam se složio sa tim jer sam do tog zaključka došao već odavno ali nisam uspeo da odem ni u Kanadu ni u Švedsku. Došli smo do zaključka da trenutno jedino Nemačka dolazi u obzir kao zemlja sa najpovoljnijim tretmanom prema izbeglicama iz socijalističkih zemalja. Složili smo se ponovo da bismo najveći efekat postigli ako bismo uspeli da organizujemo kolektivno iseljavanje što većeg broja ljudi iz Bora u znak protesta protiv ekološkog genocida koji se ovde sprovodi u čitavom posleratnom periodu. Rekao sam da bih najviše voleo da dobijem posao sređivanja arhive u ekopokretu i da mogu da doživim podizanje spomen obeležja žrtvama ekoprotesta pre rata i žrtvama genocida posle rata. Posle toga bio bih spreman da svoje mesto prepustim nekom mlađem koji nije opterećen borbom protiv mafije ali koji je opredeljen za ekologiju i nije sklon kompromisima na štetu ekologije.

05.11.1989.

NEDELJA

U 2035 nazvao sam Radmilu Petrović koja je stigla iz Beograda. Rekla mi je da je i ona učestvovala u onom radio programu kada je Šainović loše prošao jer se potvrdilo da se skoro ništa ne kontroliše niti redovno niti stručno niti kvalitetno. Mnoge stvari kao napr. Kontrola ulaznih sirovina na radioaktivnost uopšte se ne vrše.

U 2050 zvao sam dr Savicu Petrović. Rekla mi je da su joj obijena kola i da su odneti brisači i jedan točak, koliko je ona mogla da primeti. Rekao sam joj da to obavezno prijavi u Sup da bi napravili dokumenat. Ja sam joj rekao da mafija sa nama radi šta hoće, jer može da nam ulazi u stan kada hoće, da nam obija kola, da nas pljačka, da nas truje a ako hoće može i da nas pobije jer živimo pod njenom okupacijom već viže od 40 godina. Dogovorili smo se da se sutra vidimo navodno radi nabavke neke literature.

06.11.1989.

PONEDELJAK

Oko 820 bio sam kod dr savice na poslu kao što smo se sinoć dogovorili. Tom prilikom rekla je da bi trebali nazvati novinara Večernjih novosti Svetislavu Stojanović i reći joj da treba da se pozove na članak objavljen 1.11.89. u Ekspresu – uokviren tekst. U razgovoru smo se složili da je ishitrena aktivnost Save Lukića u vezi održavanja predavanja zakazanog za četvrtak 9.11. i da ga zato treba odložiti. Dogovorili smo se da pokušamo da nađemo časopise sa ekološkog savetovanja u Donjem Milanovcu na koje su se pozivali Dunjić i Šainović u diskusijama na proširenoj sednici izvršnog odbora od 30.10.89.

Po povratku sa sastanka sa dr Savicom Era mi je rekao da me je tražila Mira Milutinović. Tom prilikom rekao sam Eri da treba da odložimo predavanje ako ne obezbedimo prave autoritete da budu prisutni. On se složio sa tim i rekao da Sava Lukić mnogo žuri i da bi trebalo da ga malo kočimo i da mu ograničimo ovlašćenja.

U 900 otišao sam do livnice Istra Kula (nalazi se u komšiluku Instituta) i razgovarao sam sa Mirom Milutinović. Ona je bila skoro potpuno van događaja jer nije bila u Boru nedelju dana tj. Baš u vreme svih ovih dešavanja. Dogovorili smo se da popodne odemo u Bolnicu kod dr Savice na dogovor pošto je ona dežurna.

U 1600 Mira i ja bili smo kod dr Savice na dogovor. Rekla nam je da je u Večernjim novostima izašao ponovo članak o radijaciji. Takođe je ponovila da treba odložiti predavanje. Ja sam joj rekao da sam zvao Dragana Jovanovića ali ga nisam našao da ga zamolim da razgovara sa Nadom Ajdačić da nam ona bude gost u tribini. Dr Savica se složila sa tim i rekla nam da izbegavamo telefonom da pričamo svašta kao i da izbegavamo da javno istupamo bez argumenata. Takođe je rekla da joj je neki jako uticajan drug rekao da ne brzamo već da budemo strpljivi i da prepustimo da nauka kaže svoje.

Na povratku od dr Savice svratili smo Mira i ja kod Radmile Petrović i rekli joj da nam je Savica svima savetovala da u stanu Radmile ne pričamo ništa o namerama i akcijama pokreta. Ipak nismo mogli da se uzdržimo pa smo o svemu i svačemu razgovarali. Za to vreme nekoliko puta je zvao Toma Džadžić i interesovao se za neke činjenice. Mene je pitao o tome kako mi je oduzet aparat za merenje radioaktivnosti i da li je bio ispravan kada sam merio. Rekao sam da je aparat bio ispravan i da ga je moj šef zajedno sa rezultatima merenja odneo. Za vreme boravka kod Radmile puštao sam njoj i Miri trake sa mitinga pošto one nisu prisustvovale.

Posle posete Radmili krenuli smo u štampariju da uzmemo letke koje je Sava Lukić naručio u vezi predavanja. Usput smo kupili i Večernje novosti. Letke nismo dobili jer nisu ni štampani.

Kada sam stigao kući žena i mali bili su kod komšija Stanisavljević pa sam im se i ja pridružio.

Kasnije sam nazvao Olju (ženu Dragana Jovanovića) i rekao joj da prenese Draganu da razgovara sa Nadom da li ona može i da li hoće da nam bude gost u ekološkoj tribini.

Oko 2150 rekao mi je sin Bojan da me je tražio Pera. Javio sam mu se i tražio da se odloži predavanje koje je Sava ugovorio. On se složio da ne treba da se napravi greška i rekao je da nije učestvovao u organizaciji istog ali smatra da je situacija sa živom aktuelna i da bi trebalo što pre održati takvo predavanje. Rekao sam mu da ćemo ga mi održati ali da isto treba detaljno pripremiti i reklamirati a istovremeno obezbediti da tribini prisustvuju autoriteti i poznate ličnosti koji mogu stručno i kvalifikovano da govore i odgovore na pitanja iz ekologije.

07.11.1989.

UTORAK

Oko 830 nazvao sam Dragana Jovanovića. Rekao je da mu je žena prenela šta smo se dogovorili ali da Nadu sada ne treba da opterećujemo time već da je čuvamo za 14.11. kada će biti Skupština Srbije. Takođe je rekao da je sinoć skinut embargo za informisanje javnosti o događajima u vezi radijacije. Takođe je rekao da ga pojedinci napadaju jer govore kako ekološke pokrete ne treba da vode novinari jer hoće da kroz ekologiju kompromituju pojedine ljude. Takođe je rekao da je Radovanović izneo prvi put tezu da informisanja nije bilo u vezi radijacije kako se ne bi kompromitovao pokret nesvrstanih koji se u to vreme održavao u Beogradu. Ja sam rekao Draganu da vidi sa suprugom Nade Ajdači. Da li bi on pristao da održi predavanje u Boru u našoj organizaciji i da me o tome obavesti sutra prepodne. On je pristao da razgovara sa Ajdačićem večeras pošto tada zajedno nastupaju u nekoj emisiji Novog Sada.

Posle ovog razgovora odmah sam otišao do dr Savice i obavestio je o razgovoru sa Draganom.

Dok smo razgovarali došli su trojica radnika Topionice na pregled. Jedan se žalio da odkako radi sa Portugalskim koncentratom (fizički radnik na Reklajmer mašini u Bedingu) oseća srčane tegobe. Druga dvojica su se juče trovala gasovima na kotlovima u Topionici. Obojica rade u mernoj grupi i lično ih poznajem iz vremena kada sam radio u Topionici. Jedan od njih je prema rečima dr Savice oboleo od tuberkuloze još ranije (rekla je to dok je upoređivala njegov stari i novi snimak pluća). Za drugog ne znam dijagnozu pošto sam žurio i morao da odem.

Izgleda da i mene stižu posledice života i rada u zagađenoj životnoj sredini. Naime, ja sam skoro devet godina radnog staža napunio u Topionici a zatim još jednu i po godinu radio sam u Gasnoj grupi Instituta što znači da imam pola radnog staža (preko 10 god) u pogonima RTB – Topionica i Sumporna.

Primetio sam da već par godina unazad nemam urednu stolicu. Grlo me

često grebe a verovatno imam i hronični bronhitis jer stalno kašljem. Brzo se zamaram i otežano dišem. U zadnjih par godina imam primetan pad koncentracije a ranije (u početku borbe sa mafijom) bio sam i jako nervozan. Na osnovu tegoba koje imam predosećam da neću dugo živeti ali me to ne zabrinjava mnogo jer sam življenje tj. Boravak na ovom svetu shvatio kao privremeno raspoređivanje od strane sudbine. Moj strah je više izražen zbog dece. Hoće li oni moći da žive bar toliko koliko ja? Koliko su im oštećeni organi življenjem u ovakvom paklu kakav je Bor? I mnoga druga pitanja se nameću na ovu temu. Ali smatram da je pametnije ne razmišljati o tome.

P.S. Takođe imam česte glavobolje.

Oko 1105 javio mi se Pera i pita šta ima novo. Rekao sam mu da sam saznao od Dragana da je sinoć skinut embargo na informisanje javnosti o radijaciji u Boru, Kladovu i Beogradu. Preneo sam mu poruku dr Savice da joj se javi uveče oko dnevnika. Takođe sam mu rekao da će Dragan razgovarati sa Ajdačićem da on održi predavanje u Boru.

Oko 1310 javila se Mira Milutinović da pita da li sam odložio štampanje plakata za predavanje. Rekao sam da sam zvao više puta štampariju i da sam preko neke Lele poručio Miletu Stojčiću da se to ne štampa.

U 1320 nazvao sam Stojčića i on mi je rekao da štampanje plakata nije ni bilo naručeno.

Oko 1700 žena je primetila da nam je telefon isključen. Da li je to zbog plaćanja ili nečeg drugog nisam siguran. Ako je zbog neplaćenog računa mi nismo mogli da ga platimo jer nam nije ni ispostavljen niti nam je ostavljena opomena da je bilo dostavljanja istog od strane pošte ali nas nisu zatekli kod kuće. Da li je to slučajan ili nameran propust pošte nisam siguran. Sutra ću videti kada odem kod njih o čemu se radi.

Oko 1900 nazvao sam  dr Savicu od komšije Stojana. Javila se njena majka i rekla da je Savica dežurna opet zato što doktorka koju je zamenjivala prethodnog dana na dežurstvu nije došla na posao niti je obezbedila drugu zamenu. Dao sam komšijin broj telef. Ako mi se javlja nešto hitno.

U 1940 došao mi je Pera i tražio da mu dam trake snimljene na mitingu radi presnimavanja. Pokušavao je da me dobije telefonom ali nije mogao pošto sam bio isključen, Pitao je da li je odloženo štampanje plakata za predavanje. Rekao sam da jeste. Pera je rekao da sutra njegov i Savin govor sa mitinga (inače loše primljen kod nadležnih RTB-a) treba da bude „ocenjivan“. Takođe je rekao da su na Gačića i socijalistički savez bacali „drvlje i kamenje“ zatošto su dozvolili da uopšte dođe do mitinga. Razgovarali smo o izbornoj farsi i o Miloševiću. Složili smo se da je opredeljenjem za jednopartijski sistem anulirao svoje rezultate u pogledu donošenja Ustava Srbije. Takođe na Kosovu se ništa praktično nije promenilo. Srbi se i dalje iseljavaju pod pritiskom a Šiptari prave štete i havarije. Slovenci i Hrvati im za sve to daju podršku a u samoj Srbiji ima mnogo još domaćih izdajnika na važnim funkcijama i uglavnom u redovima SK. Rekao sam Peri da se genocid nad srpskim narodom sprovodi i u samoj Srbiji a slučaj sa radioaktivnim otpadom u Boru to apsolutno potvrđuje. Smatram da iza svih genocida nad srpskim življem van Srbije i u Srbiji stoji organizovana mafija čije postojanje i formiranje seže u doba Josipa broza koji je po mom mišljjenju bio najveći neprijatelj srpskog naroda u čitavoj njegovoj istoriji i verujem da će vreme i istorija to potvrditi. Do ovog zaključka došao sam na osnovu saznanja da su u svim montiranim procesima posle rata najviše stradali pripadnici srpskog naroda (Dahauski procesi, Događaji 48`, Brionski plenum, Kosovo itd.). Opredeljenost Josipa Broza na genocid i uništavanje srpskog naroda datira iz njegove mladosti kada je na strani Austrougarske 1914-1917 (6) ratovao i bio odlikovan Austrijskim odlikovanjem koje je odbio da primi kako bi izbegao svoje kompromitovanje. Njegov zločin je i zataškavanje istine u vezi uloge Kurta Valdhajma u zločinima na Kozari. Zločin Josipa Broza je i rehabilitacija ustaša i ustaške države – NDH, koja je u Josipovoj Jugoslaviji dobila apsolutnu nezavisnost iako je za vreme rata bila u sastavu nemačkog Rajha i imala svoje zločinačko zakonodavstvo o arijevskoj pripadnosti. Takođe Hrvatska vojska je bila u sastavu Nemačkih trupa a ulazak Nemaca u Zagreb 1941 god. Obeležen je slavljem i klicanjem oslobodiocima. Za vreme rata je Josip Broz paktirao sa Nemcima radi uništenja četnika koji su se oformili radi odbrane srpskog naroda od ustaških pokolja i prvi su u Srbiji vršili diverzije protiv okupatora zbog čega je Draža Mihajlović bio pre Broza na nemačkoj poternici ali se to krije i zataškava. Brozova izdaja je naterala četnike da sarađuju sa Nemcima radi odbrane srpskog naroda od Brozovih komunista čiji su rezultati „delovanja“ u ratu i posle rata najviše štete naneli upravo srpskom narodu. Kao očigledan dokaz toga su mobilizacija srpske omladine i njeno naganjanje na Nemačke rovove na Sremskom frontu 1944 god. Tu je i nasilno sproveden tzv. „otkup“ od srpskih seljaka koje od toga nije imao ko da brani jer su im deca desetkovana na sremskom frontu i u borbama posle rata na Kosovu. Josipovi zločini su i preseljenje industrijskih pogona iz Srbije u Sloveniju i Hrvatsku. Najveći njegov zločin je rasparčavanje srpske teritorije na Makedoniju, Crnu Goru, Kosovo i Vojvodinu iako je Srbija dala najveći broj boraca u ratu (oko 95 %) i najviše žrtava. Broz je obogaljio Srbiju a srpski narod na teritoriji Hrvatske, Slovenije, Makedonije i Kosova izgubio je pravo čak i na svoj jezik i veroispovest. Učesnici prvog i drugog svetskog rata (uglavnom Srbi) i njihove porodice posle rata proganjani su na razne načine. U ovu vrstu progona ubrajam i sebe zato što mi je deda Milan Radulović bio učesnik solunskog fronta u prvom svetskom ratu dok je u drugom krio Svetu i Peru čuvene Zaječarske revolucionare koji su 48` izbegli u inostranstvo i to Sveta u Bugarsku a Pera u Čehoslovačku. Otac Jovan i majka Anastasija proveli su preko 3 god. U logoru u Getingenu u Nemačkoj gde sam ja i rođen.

Ove činjenice o delovanju Josipove mafije iznosim zato što smatram da je ista mafija organizovala i genocid sa preradom i skladištenjem nuklearnog otpada na teritoriji Srbije. Josipovi zločini prema srpskom narodu su toliko veliki da njihov spisak ne bi mogao da stane u čitav ovaj blok a bliža objašnjenja u ko zna koliko knjiga. Nadam se da će istorija jednog dana to opisati i spasiti od zaborava.

08.11.1989.

SREDA

U 730 otišao sam u poštu da vidim zašto su mi isključili telefon. Kažu zato što nisam platio račun. Moja pravdanja da mi pošta nije ni isporučila račun nisu uvažena. Zbog toga sam prebacio plaćanje preko tekućeg računa. Na izlazu iz pošte kada sam hteo da nazovem Dragana Jovanovića iz Beograda sreo sam dr Savicu (stanuje u blizini) i rekao joj da mi je telefon isključen. Rekla mi je da pokušam da nađem časopis Ekologija i zdravlje jer su u njemu obelodanjeni podaci o radijaciji u Boru.

Posle razgovora sa dr Savicom nazvao sam iz pošte Dragana i pitao ga da li je razgovarao sa Vladom Ajdačićem. Rekao je da nije razgovarao ali da će to učiniti u toku dana jer ovaj treba da dođe do njega. Pitao sam ga da li zna ko izdaje časopis „Zdravlje i ekologija“ ali on to nije znao. Završili smo razgovor zaključkom da se čujemo sutra ili prekosutra.

Nakon obavljenih poslova u pošti svratio sam do Pere. On mi je vratio trake i odvezao me u grad jer sam trebao da odem do pijace. On je otišao nekim svojim poslom a rekao je da će ići do Instituta da obavesti Savu Lukića da smo odložili predavanje.

Zaboravio sam da spomenem da mi je dr Savica rekla da njeni šefovi pripremaju da dovedu nekog Bugarina Koleva koji je još za vreme studija ispoljio antisrpsko raspoloženje.

Po podne sam saznao od žene da sutra u Bor dolazi Predsednik Predsedništva SFRJ dr Janez Drnovšek. Ova činjenica meni ukazuje da je borska mafija povezana sa antisrpskom koalicijom i da je to razlog što im niko ništa ne može a ujedno to i objašnjava motive ekološkog genocida nad stanovništvom. Ovu činjenicu potvrđuje i to što Slobodan Milošević nije ni jednom do sada zvanično bio u poseti Boru.

Predveče sam otišao u šah klub i tamo mi je Pera rekao da će se sutra predavanje ipak održati i da se Sava Lukić ljuti što smo hteli da ga odložimo. Ovu vest sam primio hladno jer se bojim da će ovo predavanje više biti od koristi borskoj mafiji nego ekološkom pokretu. Ovu bojazan zasnivam na činjenici da je predavač dr Berislav Ristić izrazio svoje protivljenje da RTB kandidujemo za zagađivača godine navodno sa obrazloženjem da su veći zagađivači Zorka iz Šapca i Trepča iz Kosovske – Titove Mitrovice. Takođe je rekao (kada smo ga pitali da drži predavanje o živi) da ne treba ljutiti onoga ko drži kesu sa novcem a i njegovi rezultati nisu ukazali na prisustvo žive u vazduhu. Ali sutra već videćemo da li su moje slutnje ispravne. U prilog mojoj strepnji ide i to što niko od lekara nije hteo da drži takvo predavanje navodno zbog kratkog vremena za pripremu. Ja međutim mislim da su odbili zbog pritisaka ili straha od posledica ako bi izneli istinu. Koliko će dr Berislav Ristić dati podršku ekološkom pokretu sa svojim predavanjem pokazaće se sutra.

09.11.1989.

ČETVRTAK

Oko 10 došao je Pera pa smo otišli njegovim kolima do pijace da kupim kupus. Dok je pio kafu dao mi je par letaka o zakazanom predavanju. Razgovarali smo o poseti Drnovšeka Boru. Rekao sam mu da sam čuo da je on svojevremeno otvorio Kongres homoseksualaca u Ljubljani a sada je predsednik države. Pera je rekao da je i on čuo za to.

Oko 1030 otišao sam da Nenadu šnajder stavi kopču – dugme na farmerke. Posle toga svratio sam do majstora što održava mašine za pisanje i računanje. Od njega sam saznao da će mu ne ove već naredne subote doći u goste neki ljudi koji znaju neku babu u okolini Kalne koja je videla da se tamo dovoze kamioni bez registarskih tablica i da se seče neki poklopac kroz koji se istovaruje sadržaj iz kamiona a zatim se ponovo zavaruje. Obećao je da će mi dati ime i adresu te babe. Takođe je rekao da je ta baba pričala kako je tamo sve ograđeno visokim zidom i da je pristup zabranjen. Takođe je rekao da je bilo slučajeva da neka ovca zaluta preko ograde i da ubrzo zatim ugine najverovatnije od velike doze zračenja.

U 1300 zvala me Mira Milutinović i rekla da joj se Sava drao zato što smo hteli da odložimo predavanje.

U 1500 opet me zvala mira i rekla da se nađemo 15-tak minuta pre predavanja ispred Doma kulture. Rekla je da je razgovarala i sa Radmilom i da je i njoj nešto sumnjivo.

Oko 1745 stigao sam u Dom kulture i tamo zatekao Miru i ženu prof. Berka. Sa Mirom nisam mogao ništa da razgovaram o našim slutnjama.

Predavanje dr Berislava Ristića je počelo nešto posle 1800 u prisustvu oko 60 zainteresovanih. Ja sam za sebe vodio zapisnik i dajem ga u celini kako sam uspeo da uhvatim ono o čemu se govorilo.

Zapisnik sa predavanja „Živa i mi“

Ljubomir Veljković

U okviru aktivnosti ekološkog pokreta „Dubašnica“ Bor organozovano je ovo predavanje na temu „Živa i mi“. Kao predavač anganžovan je dr Berislav Ristić. Inače on je već 22 godine predavač na fakultetu. Pre toga radio je 10 god. U privredi a u Vinči je završio …. Već duže vremena problemi njegovih istraživanja su vode a njegova doktorska disertacija je iz te oblasti.

Berislav Ristić

Bolje je da nije došlo do ovoga ali kada je već došlo treba da se nešto kaže o živi. O živi ću govoriti na osnovu podataka Instituta. Živa je elemenat i ljudima je poznata odavno. U Kini je ona zajedno sa cinkomdavno bila poznata i tamo je razvijena metalurgija žive i cinka. Kao tečni metal pri normalnim uslovima živi su zbog ove osobine davana misteriozna svojstva naročito u pogledu uticaja na zdravlje. Bila je u znaku merkura. U rudnicima živa se nalazi zajedno sa bakrom. Rudnici žive su među najstarijima na svetu. Idrija je otvorena od 16 tog veka a zatvorena je zbog nerentabilnosti. Rudnik žive na Avali ne radi već služi za praktične oglede studentima rudarstva.

Najčešća jedinjenja žive su hloridi i sulfidi. Prema literaturnim podacima živa se koristi za razne lekove (oko 32 %). Oko 18 % troši se u obliku fulminata, boja, raznih amalgama i sl. Neverovatno izgleda podatak da se oko 6 % Hg troži u industriji šešira za formiranje oboda.

Metalurgija žive ima veliku primenu. Dosta se primenjuje u obliku raznih fungicida. Ali bez obzira u kom obliku se nalazi živa predstavlja krvni otrov. Međutim njena se jedinjenja upotrebljavaju i kao oralna sredstva u vidu aromala. Inače živa se iz vazduha (nalazi se u obliku para, oksida) difunduje kroz kožu naročito kod gojaznih ljudi. Uzeta oralno polusmrtna doza žive je u koncentraciji 0,2 gr (50 ljudi od 100 umiru). 0,3 % živinog hlorida je 100 % smrtna doza.

Smatra se da ruda sa sadržajem 3 % cinobarita predstavlja dobru rudu. Sadržaj od 7 % žive je prosečna ruda. Inače sulfid žive ima osobinu da sublimiše počev od 300 0 C a na 600 – 870 0 C potpuno. Bez prisustva kiseonika živa pri hlađenju disosuje u metalnu živu uz izdvajanje sumpora.

37 gr žive po toni je ustvari 0,0037 % što znači da je njeno prisustvo u Portugalskom koncentratu bilo oko 1000 puta niže koncentracije od one za koju bi trebali da imamo veoma oštre mere zaštite.

Tačno je da se mešanjem sa drugim sirovinama dobija razređenje od oko 10 puta a ukupna koncentracija je znači oko 10000 puta niža od one za koju treba posebna tehnologija.

Proizvođači žive kao šljaku odvajaju sa 0,004 % žive što približno odgovara koncentraciji žive u uvoznom koncentratu. Proračuni pokazuju da se za 24 č u oba reaktora našlo oko 7-9 kg žive. Na osnovu podataka objavljenih u Borskim novostima ispada da je nađeno 0,34 gr. Žive po km2. To znači da je do ulaska u elektrofiltere u toku jednog časa u reaktore šaržirano samo oko 0,34 gr žive sa koncentratom. To znači da je u 45 000 Nm3 gasova na izlazu iz reaktora bilo oko 0,2 – 0,4 gr žive.

Živa ima osobinu da se ne legira sa bakrom na visokim temperaturama. Zbog ove osobine bilo je za očekivati da se živa nađe u prašini zajedno sa bakrom. Smatra se dozvoljenom dozom ako se koncentracija žive kreće od 0,3 – 0,4 gr/h/Nm3. Sledi zaključak da je za 50-60 dana na dva velika dimnjaka ispuštena neznatna količina koja nije mogla da kontaminira okolinu.

Simptomi trovanja živom su upala desni. Neposredni radnik na šaržiranju bi trebao da oseti metalan okus u ustima. Amerikanci kažu da je u takvim uslovima dobro žvakati slaninu a zatim je izbaciti iz usta. Takođe preporučljivo je stalno presvlačenje odela zato što ono upija živu. Dalji simptomi trovanja je poremećaj organa za varenje, popuštanje živčanog sistema, gubitak pamćenja itd.

Prema nekim normama za vazduh je dozvoljena koncentracija od 0,001 mg/m3 a za vodu je 0,005 mg/l. Inače zdravi bubrezi potpuno izlučuju živu. Oni dnevno prerade oko 150 l tečnosti sa 5-6 litara krvi što znači da krv više puta prođe kroz bubrege u toku 24 č. Slično je i sa SO2 gasom koji se iz krvi preko bubrega potpuno izlučuje.

Na osnovu svega proizilazi da mi nismo bili kontaminirani jer je u vazduhu bilo oko 0,23 gr/č žive a dozvoljena granica je 0,35 i to samo od reaktorskih gasova dok zajedno sa ostalim gasovima to je višestruko razblaženje.

Stoji činjenica da niko nije imao računa da preradi 10000 t konc. Da bi izvukao oko 500 kg žive. Najveći deo žive iz koncentrata je znači otišao sa prašinom u plamenu peć.

Po mom mišljenju živu ne bi trebalo uzimati kao purgativno sredstvo. Smatram da prerada navedenog koncentrata neće imati posledica po Borane ali ipak preporučujem da takav koncentrat ne treba više kupovati. U ovom slučaju presudan je bio rad elektrofiltera a najugroženiji su mogli biti topioničari u neposrednom radu na mestima gde se hvata i transportuje prašina i vrši šaržiranje. Pronosile su se priče i da se živa nalazi u otpadnim vodama. Mi nismo dokazali ovo pa sledi zaključak da se mnogo uzbuđujemo zbog žive a zaboravljamo As koji nije ništa manje opasan a ima ga kao i žive. Bilo bi dobro da fakultet i Institut ako već ne mogu da rade zajedno onda da barem zajednički razrade brzu metodologiju za utvrđivanje čega koliko ima po m3. Naprimer zna se da u 100 l vazduha ima oko 1 l argona. Trebalo bi zato uraditi brze metode za identifikaciju. Ovo što nam se desilo sa živom srećno se završilo ali ubuduće ne bi trebalo to raditi, Šta bi se napr. desilo da nije bilo mešanja koncentrata i da nije bilo vetrova. Bilo bi kritično da primimo 0,02 mg žive. Dobro je što je vršeno razblaživanje i što su filteri dobro radili. Naime u junu i avgustu merena je efikasnost filtera i pokazalo se da oni dobro rade. Možda sam trebao da po nekim pitanjima konsultujem i neke od rukovodilaca (ali eto nisam) sa kojim količinama koncentrata je rađeno. Ove podatke iznosim samo na osnovu merenja. Svetske norme za mnoge koncentracije su niže a naše su skoro svuda za oko 5 puta veće.

Moj zaključak je da ne treba eksperimentisati više. U svetu neke topionice rade i sa 50 ppm/t žive u koncentratu ali su njihovi gradovi udaljeni 20-30 km a kod nas to nije slučaj. Ja ne mogu da tvrdim da apsolutno nema nikakvih posledica. Trebalo bi pregledati bubrege da li su oni u redu. Smatram da naši topioničari nemaju hronična trovanja živom. Eto toliko.

Ljuba Veljković

Čuli ste profesora Berka. Ukoliko ima nekih pitanja smatram da je on spreman da odgovori na njih.

Petar Jovanović

Žao mi je što ovakvo predavanje nije održano i sa aspekta lekara. Mene interesuje kako se u procesu proizvodnje živa vezuje za sumpornu kiselinu a zatim dalje na veštačko đubrivo a preko njega na hranu.

Berislav Ristić

Živa pre f-ke sumporne kiseline iz gasa prelazi u vodu i u f-ku sumporne kiseline ona ne ide. U svetu postoje tehnologije za izdvajanje žive iz koncentrata ali je to skupo. To se radi disocijacijom na 200 0 C. Inače živa se upotrebljava i kao elemenat za legiranje plombi za upotrebu u zubarstvu. Gas SO2 nosi oko 0,25 – 0,3 gr/m3 žive. Posle njegove oksidacije u SO3 nema mogućnosti da živa iz SO2 pređe u SO3. Ovo zato što katalizator za oksidaciju SO2 u SO3 ne dozvoljava prelazak žive. Ovo zbog toga što taj katalizator nije otporan na As pa se zbog toga As mora prethodno da odvoji a As i Hg idu zajedno kao brat i sestra. Prema tome nema opasnosti da će živa dospeti u sumpornu kiselinu. Niko ne postavlja pitanje šta je sa antimonom koji je takođe štetan. Moram istaći da su rađene sve ulazne analize.

Velizar Stanković

Svako zlo ima i svoje dobro. Poželeo bih da ovakva predavanja budu češća. Mene interesuje da li se zna kako se živa distribuira na četiri izlaza: bakar, gasovi, otpadne vode i sumpornu kiselinu. Da li se živa vrti u krug.

Berislav Ristić

U reaktorima praktično se izdvoji 99 % žive i najveća količina prelazi u prašinu i dimne gasove u kojima od konc. 0,5 gr/m3 razređenjem opada na 0,25 gr/m3. Dobro ste rekli da se živa praktično vrti u krug. Ali i da je sva količina otišla na dimnjak ne bi bilo opasno.

Čedomir Knežević

Smatram da je Berko kao neutralan izneo dosta informacija. Predlažem da on sedne a da odgovaraju i drugi na postavljena pitanja.

Sava Lukić

Da nam neko kaže da li je i koliko je bilo opasno ono što je prerađeno bez razblaženja (oko 2000 t).

Berislav Ristić

Prema proračunima tada je bilo duplo veće koncentracije od dozvoljene. Zbog razblaženja građani su imali manje koncentracije.

Joksa Marinković

Radio sam na toj problematici. Došlo se do dobrih rezultata. Počeo bih sa prirodom navedenog koncentrata. Nemam podatak da je bilo kada prerađivan samo portugalski koncentrat. Ja sam pregledao oko 10 polja i sadržaj se kretao od 4-8 % tog koncentrata u šarži. Nemoguće je prerađivati samo taj koncentrat zbog tehnologije. Međutim unazad 70-80 god. U Boru se prerađuje domaći koncentrat takođe sa prisustvom žive. Raspodela žive najviše odlazi sa gasovima i to u fazi prženja (oko 40-50 %). U reaktorima je namerno rađeno sa višom temperaturom da bi što više žive isparilo. U elektrofilterima je nađeno manje žive a u sumpornoj kiselini je naženo žive ispod dozvoljene granice (manje od 1 mg/l). Najviše žive verovatno bi bilo u muljevima. U izlaznim gsovima je nađeno žive u tragovima. Jedna količina žive (oko 20-30 %) je prošla sa gasovima kroz plamenu peć i to je najveća količina. To se po našim domaćim merilima može tolerisati ali po svetskim merilima to je nešto iznad ili oko granice tolerancije.

Mi nismo uspeli da identifikujemo mineral pendatit sa sadržajem Pb, Zn, Hg, Cd, itd. U nekoj literaturi se daje podatak da je živa kumulativan otrov. Da nema žive u domaćim koncentratima možda bi moglo da se uvozi ovakav koncentrat ali zbog ove činjenice ne bi trebalo.

____________

Interesuje me kako je stigao takav koncentrat u Bor. Jeste li vi vršili analizu tog uvoznog koncentrata.

Joksa Marinković

Ovo pitanje je postavljeno pogrešnom čoeku jer ja nisam taj koji to treba da odgovori.

Novica Milošević

O živi je ovde dosta rečeno. Ja bih se osvrnuo na merenja čiji su rezultati ovde prezentirani. Mi smo radili sa tri vrste uzoraka:

–          parnu fazu smo uzorkovali na dva mesta i to u ovoj zgradi i u zgradi trafo stanice zbog pravca vetra.

–          Gasna faza se uzorkuje 24 č neprekidno.

U svim ovim uzorcima nije nađena živa.

U uzorcima leteće prašine takođe nije nađena živa.

–          U uzorcima sedimenata (imamo 13 uzoraka) nešto je nađeno žive. U avgustu je nađeno žive u čvrstoj fazi i to u B. Banji maksimalna količina bila je kod Elektroistoka 0,008 µgr/m3/24 č a u Bor 3 (novi Zlotski put) nađeno je minimalno. Maksimalno je nađeno i kod bolnice. Za elemente kao što su Zn, Cd, Pb pozivaju se na godišnje proseke. Ja sam zaključio da se u odnosu na avgustovske rezultate kasnije su bile niže koncentracije. Što se tiče toksičnosti metala kojih ima u našoj atmosferi njihov broj je 40-45 a među njima ima i teških metala. Mi najčešće vršimo analize 25-30 elemenata zato što su njihove koncentracije veće od ostalih. Živa jeste identifikovana u vazduhu ali obzirom na koncentracije smatram da nije bilo propusta.

Što se tiče analitike žive nije bilo dovoljno vremena za pripremu i uhodavanje odgovarajuće metode. Aparatura kojom se vršila analiza ima donju granicu od 0,01 gr/m3.

Mira Milutinović

U novinama piše da u topionicu stiže nova količina koncentrata od 15000 t. Pitam da li se uzimaju uzorci tog koncentrata i da li vi to sami radite ili dobijate uzorke upakovane od TIR-a. Drugo, interesuje me koliko dana su bili aparati za merenja u kvaru. Ja apelujem da se ti aparati što pre poprave.

Novica Milošević

Uzorkovanja najčešće vrši Jugoinspekt i oni najčešće te uzorke dostavljaju na analizu našoj laboratoriji ili drugim laboratorijama.

Tačno je da je aparat za analizu đive bio u kvaru ali aparati za uzorkovanje nisu bili u kvaru. Ta oprema za analizu žive je stajala više godina neupotrebljavana a sada je u kvaru zbog lampe.

___________

Predložila bih saradnju na opremanju Instituta i fakulteta ako već toga nema u njihovom radu. Mene interesuje da li oni koji su uvezli koncentrat sa živom imaju o tome uvozne sertifikate i ko je odgovoran za takav uvoz.

Novica Milošević

Moram da naglasim da se što se tiče kvara instrumenata za analizu ne radi o atomsko adsorberu već je u pitanju obična lampa.

Pera Jovanović

Obzirom na razne manipulacije sa koncentracijom žive u uvoznom koncentratu (spominjano je više verzija) ja im ništa ne verujem.

Dr Savica Petrović

Da li će da prosvetli ova lampa na Hg uskoro ili da mi sada pošto je lampa u kvaru kupimo jedan fenjer dok se ne istopi ovaj novi koncentrat što je uvezen.

Gornjaković Radivoje

Čujem da ima razni otrovi pa i živa. Ja samo da kažem da je Brestovac ugrožen sa svih strana. Tamo nema više ni svrake ni zečeva. Ništa se ne rađa ni krastavci ni paradajz. Najviše smo ugroženi od f-ke soli i Lak žice.

Pajić

Ne znam koliko je na mestu da se rade naknadne analize. Trebalo bi raditi trenutne. Jedne godine je bilo veoma veliko zagađenje sa SO2 i to u kratkom vremenu.  Kako bi mogla da se vrše takva trenutna merenja sadašnjim načinom merenja „peglaju“ se takve visoke trenutne koncentracije.

___________

Ovo što je navedeno su sve posledice takvog rada i ponašanja. Treba stvoriti uslove da se to više ne dešava. Ovde nema onih koji odlučuju o uvozu. Kome će i zašta služiti analize kada lampa proradi. Takve stvari treba onemogućiti i sprečiti.

_____________

Rečeno je otprilike da je 50 % žive otišlo u otpadne vode. Razni otrovi u te vode odlaze i iz flotacije i to van propisa. Mene interesuje gde dalje odlazi živa iz ovih voda. Pretpostavljam da ona kruži iz vode u biljke a zatim u mleko. Znači doći će do povratnog trovanja. Drugo ovde se ne spominje As a smatram da je to važnije i opasnije jer ga još ima u koncentratu. Treba da se nađe neko rešenje za zaštitu od As jer imamo trovanja arsenom.

Dragiša Jovanović

Govorili smo o distribuciji žive otprilike pola – pola. Pola se vraća u peć a pola ide u vazduh. Ne slažem se da treba da imamo samo ispravne instrumente za merenja. Važnije je ne uneti živu. Imam neke ispravke na izlaganje dr Berka. Reaktorski gas je dva puta po 160000 Nm3 gasa a ti gasovi se ne mešaju sa konvertorskim pa je sa njima deo žive unet u f-ku sumporne kiseline. Obzirom na zatvoren proces to predstavlja opasnost za radnike koji rade na otprašivanju i čišćenju filtera.

Dalje, dobar deo žive se izdvaja u f-ci sumporne kiseline kroz otpadne vode a to su četiri puta veće količine o kojima je bilo govora. Normalna je činjenica da te otpadne vode ostavljaju posledice na živi svet jer se živa vraća kroz ishranu a drugi deo ponire i takođe se vraća kasnije.

Utvrđeno je da dobar deo žive prolazi kroz proces proizvodnje sumporne kiseline i oko 50 kroz njenu upotrebu prelazi u veštačko đubrivo a 50 % odlazi kroz upotrebu sumporne kiseline u druge proizvode kao što su boje, lakovi i sl.

U Evropskoj ekonomskoj zajednici predviđeno je da od 1992 god. Bude uspostavljena kontrola sumporne kiseline na sadržaj žive.

Savremeni procesi koji rade sa koncentratima sa živom imaju postupke za izdvajanje žive. Zbog prirode našeg domaćeg koncentrata mi nemamo takav postupak a uvozi se koncentrat sa većim sadržajem žive. Zbog toga treba imati u vidu mogućnost da se desi neki akcident zbog pojave inverzije vazduha. Obzirom na tu činjenicu čovek znao ili ne može biti izložen opasnostima. Pretpostavljam da niko nije namerno to uradio uvozom ovog koncentrata. Ako je potrebno češće uvoziti treba voditi računa da se takvi koncentrati ne kupuju jer pored Cd, Zn, Pb ne treba nam i živa.

Pajić

Imam primedbu na prisustvo novinara koji su napustili ovaj skup pre kraja i ne znaju šta se sve ovde govori.

Dr Čedomir Knežević

Rado ću biti član ekološkog pokreta. Ovo što se sve dešava budi našu svest. Više smo napredovali u kontroli merenja nego u rešenjima. Mislim da se nema šta prigovoriti Berku u pogledu izlaganja.

U delu oko raspodele žive uz dopune koje su date mislim da je stvorena slika da se radi o malim koncentracijama. Treba specijalna tehnika utvrđivanja žive u kom se obliku nalazi. Najverovatnije je to izohorn. Ako je u obliku HgS on će već u reaktoru izaći iz šarže. Međutim merenja su pokazala da nije sva živa izašla u reaktoru jer se ne slažu bilansi. Opasnost postoji pri šaržiranju prženca u plamenu peć jer će deo žive u vidu para izaći. U fabrici sumporne kiseline živa se ne raszvara već se samo obara u vidu stupe i ona se koncentriše u jezeru u koje se ispuštaju otpadne vode. Za duže vreme to može postati mali rudnik žive.

Deo žive koji izlazi pri šaržiranju plamene peći je opasan ali se tu radi o malim koncentracijama. Ipak najopasnija su radna mesta na reaktoru i šaržiranju plamene peći. Američka tema je zahtevala najviše merenja baš na tim mestima. Ipak raspodela žive nije bila preko dozvoljenih granica. Verujem da posle svega nikome neće više padati napamet da uvozi ovakve koncentrate. Mi ne možemo pobeći od zagađenja As, P, SO2, Pb, Cd i sada ne treba povećavati još i Hg. Treba da razmišljamo kako da popravimo situaciju da procesi budu zatvoreni a da svega toga nema u vazduhu. Treba videti kakve su mere predložene. Ako je nešto jeftino a ne sprovodi se tražiti odgovornost. Filteri su sada popravljeni ali kao rešenje za manje zagađenje je i uvođenje prirodnog gasa. Što se tiče incidentnih situacija one su bile kada se nije dobro radilo ni na održavanju ni u tehnologiji.

Sa živom se mogu desiti incidentne situacije pri neplanskom isključenju ventilatora. U ovom našem poslu ima posla za sve struke. Zato treba svi da naprave planove. Nosioci nekih poslova su Vasa Stangačilović i Raković Milorad a oni nisu rešili ciklus otpadnih voda u elektrolizi zbog čega se dešava da se često puta elektrolit ispušta u jezero.

Da li nam trebaju automatska merenja treba razmisliti. Ona sigurno trebaju ali da li smo došli do tog nivoa svesti da se vrše isključenja pogona u takvim situacijama. Često puta smo zagovarali preradu prljavih olovnih kamenaca zbog dobre zarade ali topionica to nije htela. Najteže je radnicima u neposrednoj proizvodnji. Znači ako kupimo aparate za trenutna merenja to ne vredi bez isključenja pogona a to onda košta mnogo. Ako se proces ne isključuje onda merenje nema svrhe.

Nas niko nije obmanuo u pogledu nečistoća. Znali smo za njih. Uzorkovanja vrše naši ljudi. Pribić je veći pristalica ovog pokreta.

Dragiša kaže da se u Finskoj radi samo na preradu ovakvih koncentrata i oni zarađuju na tome ali su disciplinovani. Kada bi mi predložili ovde da se tako radi rekli bi da smo ludi. Kod nas disciplina nije na nivou.

Uzorci su uzeti i biće urađeni. Instrument je bio jednostavno negde gurnut ali biće popravljen. Ali treba reći da su arsen i olovo takođe opasni zbog kružnog ciklusa.

Dragić

Dr Čedomir Knežević je bio kontradiktoran. Ukoliko se desi situacija da se topi ovakav koncentrat šta tu pomaže vetar ako se zagađenje iz Bora prenese u Vratarnicu. Da li je naša politika artikulisala takvu svest. Samo se predsednik opštine izjasnio za ekologiju. Ovde treba da razrešimo način kako da se ne pojavljuju 42 elementa koji se sada javljaju u vazduhu. Ovde se postavlja pitanje da i vetar mora da se uključi u razmatranje a Jugoslavija ima potpis konvencija o prekoračenom zagađenju. Postavlja se etičko pitanje naše profesije. Da li onaj koji kupuje nešto može da prepozna krastavac od šargarepe.

Dr Čedomir Knežević

Živa na organizam dejstvuje trenutno. Posle toga se izlučuje. Norme kažu da 5-7 ppm može godinama da s izbacuje na dimnjake. Ako bi to trajalo recimo 10 god. Onda bi moglo doći do kumulativnog dejstva. Isto je i sa drugim otrovima. Ako vetar to rasprostire na veće površine smanjuje se zagađenje po površini. Međutim najveće zagađenje predstavljaju automobili. Naši automobili nemaju katalizatore jer nismo spremni da za 25 % platimo veću cenu automobila. Mislim da smo mi opasniji trovači sveta sa automobilima nego sa topionicama.

Velizar Stanković

Pretpostavljam da će doći do podizanja nivoa saznanja a time i podizanje svesti kod ljudi. To će pomoći da se podigne svest da je zdravlje vrednije od vrednosti dobijene radom pojedinih pogona. Proizvodnja bakra po cenu zdravlja skupo nas košta. Za sada ljudi nemaju dovoljno obrazovanja.

Dragiša Jovanović

Rekao bih nešto o tome šta kažu ljudi van Bora i Jugoslavije o ovoj problematici. Joksa i ja smo bili u Mežice. Tada su njihovi rukovodioci navodili primer dvoličnog ponašanja njihovih ljudi iz proizvodnje koji pre podne rade u fabrici a popodne protestvuju protiv zagađivanja.

Posle ove posete bili smo u Austriji. Tamo su nam rekli da su ekologija i proizvodnja povezani jer se kod smanjenog zagađenja dobija i ekonomska dobit što govori o razvijenoj svesti tih ljudi u proizvodnji. Kao negativan primer niske svesti mogu navesti da se kod nas zbog velikog zagađenja loše koristi gas SO2 pa se tako godišnje izgubi proizvodnja sumporne kiseline od 200000 t.

Ljuba Veljković

Predlažem da se Čedomir Knežević učlani u ekološki pokret kako bi se i drugi oslobodili da to učine.

Diskusija je išla u pravcu živa i mi. Svi moraju da shvate da će se posle svega ovoga stvari zaoštravati. Zahvaljujem svima na učešću.

Radmila Petrović

Da li postoji mogućnost da li će se kupiti nova tehnologija za topionicu a mi nemamo dovoljno domaćeg koncentrata. Da se ne desi slučaj kao sa fabrikom kristala u Zaječaru. Naime zapadne zemlje su izračunale da im je jeftinije da kupuju kristal od nas nego da ga sami proizvode. Zato treba videti da li mi imamo dovoljno zaliha domađih sirovina za izgradnju topionice tj. Kupovinu nove ili ćemo uvesti topionicu a posle i koncentrate.

Gornjaković Radivoje

Mene interesuje šta mi poljoprivrednici treba da znamo o živi.

Vučković Berko

U preparatima za prskanje ima više žive nego što izlazi iz Topionice. Treba vršiti ispitivanja prema Brestovcu i to kakav je efekat f-ke soli i lak žice. Takođe treba vršiti ispitivanje hrane . Mi danas nismo pričali o kadmijumu a on genetski loše utiče na organizam. Treba prići većoj kontroli i praćenju svih škodljivih elemenata.

Posle predavanja zajedno smo pošli kući Mira Milutinović i ja. Usput mi je rekla da kola o kojima smo pričali pre neki dan (ona iz kojih je navodno Dunjić uzeo neki kofer i odneo ga prema Crnom vrhu) imaju Dubrovačku registraciju. Ja sam joj rekao da ću pokušati da saznam adresu ljudi koji nešto znaju o skladištenju nuklearnog otpada u Kalni kod Knjaževca.

Zaboravio sam da kažem da je u B. Novostima izašao članak nekog Stanoja Mladenovića radnika Centroistoka iz Bora. U tom članku pod naslovom „Verujem ljudima ovoga grada“ ovaj čovek daje blanko poverenje rukovodiocima Bora (i bivšim i sadašnjim). Njega ne interesuju podaci o genocidu on im kaže veruje. Istovremeno napada nas iz ekološkog pokreta da podrivamo temelje našeg višenacionalnog grada, dovodimo u sumnju radne ljude i slabimo Srbiju. Zanimljivo bi bilo čuti od njega kako nama to uspeva. Za vreme pre početka predavanja o tome sam razgovarao sa dr Savicom. Ona je rekla da treba da reagujemo na taj članak. Ja sam se složio da reagujemo ali ne na taj članak nego na uređivačku politiku Borskih novosti koje odbijaju da štampaju naša ekološka reagovanja na pojedine napise a daju prostora pojedincima koji nas napadaju bez argumenata.

10.11.1989.

PETAK

Jutros sam u 610 bio do Save Lukića i pitao ga da li mu je posle predavanja dr Berislava Ristića jasno zašto smo mi hteli da se ono odloži. Rekao je da mu nije jasno i da će tražiti da to objasnimo na izvršnom odboru. Rekao je da je vrlo ljut zbog našeg pokušaja da odložimo predavanje.

Zvali su me da glasam u firmi ali sam ja to odbio sa obrazloženjem da neću da glasam sve dokle god je moje pravo glasa samo fiktivnog karaktera.

Kasnije sam kupio NIN i pročitao članak Tome Džadžića „Srebrni trag radioaktivnosti“ u kome se spominjemo Radmila Petrović i ja. Radmila govori o radioaktivnom srebru a ja o radioaktivnosti vode za piće.

O članku sam izvestio Radmilu Petrović (pročitao joj preko telefona). Ona je mene obavestila da je Prokuplje zainteresovano za proizvodnju materijala iz borske jalovine. Malo smo kritikovali posetu Janeza Drnovšeka Boru.

Posle toga javio mi se Pera Jovanović i rekao da u NON-u ima članak o Boru. Piše ga Milovan Brkić. Ja sam mu rekao da sam na mitingu, čini mi se, video Milovana Brkića ali nisam bio siguran da je to on. Rekao sam Peri za članak u NIN-u i on mi je rekao da NIN nema nigde da se kupi.

U 1730 nazvao sam dr Savicu Petrović i rekao joj za članak u NIN-u kao i za vest na Radio Boru odnosno citat iz predavanja Berislava Ristića da živa iz uvezenog koncentrata nije ništa naškodila zdravlju Borana. Dr Savica je bila ljuta zbog toga na Savu Lukića jer su se naše slutnje obistinile pošto je Berko iako nestručan za oblast medicine rekao neke stvari o uticaju žive na zdravlje o čemu su kompetentni da kažu lekari a ne on. Njegovo predavanje je po meni bilo kontradiktorno jer je o živi uopšte govorio kao o otrovu a o živi iz koncentrata kao o leku. Posle ovog predavanja njegov ugled i kao stručnjaka i kao čoveka kod mene je mnogo izgubio na vrednosti. Dr Savica Petrović me je obavestila da je u Večernjim novostima izašao članak o Kalni. Ja sam joj rekao da je NIN nestao ali sam joj obećao da se nađemo sutra po podne i da joj donesem da pročita. Ona je rekla da namerava da opet ponudi ostavku posle svega ovoga ali sam joj ja savetovao da to ne čini da nam pokret ne bi propao jer i ja bih podneo ostavku ali mi to savest ne dozvoljava da činim u ovom trenutku jer bi pokret onda preuzeli poltroni. Umesto toga moramo se boriti da sprečimo rušenje pokreta iznutra od strane pojedinih članova izvršnog odbora. Složili smo se da nam Sava Lukić tu zadaje najveće probleme zato što je svojeglav a i zbog svog pedigrea jer imamo primedbi od strane pojedinaca na njegovo članstvo u izvršnom odboru u smislu da on kroz ovaj pokret zadovoljava svoje propale ambicije u članstvu SK. U tome, nažalost ima ima dosta istine ali smo smatrali da nam je on potreban zbog poznavanja stvari i pojedinaca od kojih bi mogli imati koristi u pogledu dobijanja informacija i drugih usluga.

Posle razgovora sa Savicom zvao sam Radmilu Petrović i rekao joj da NIN-a nema nigde. Ona je rekla da joj je bio Pera i da mu je dala da pročita NIN. Obavestio sam je o emitovanju citata iz Berkovog govora preko Radio Bora uz prethodnu najavu da je predavanje organizovao ekološki pokret, I ona je bila ljuta zbog toga ali šta tu sada možemo. Pitala je ko je Savu ovlastio da zakazuje predavanje kada je za to bila formirana komisija. Ja sam joj rekao da je on to samostalno uradio bez saglasnosti izvršnog odbora smatrajući da ima pravo na to. Rekao sam da on takvo pravo kao Predsednik za publicistiku i propagandu ne može imati. Naše je bilo da nađemo predavače, odredimo temu, zakažemo termin i obezbedimo prostoriju a njegova prava i obaveze nastupaju tek posle toga da to objavi i reklamira. On se međutim upleo i preuzeo nadležnost komisije i sve obavio na svoju ruku pa onda mora sam da snosi i odgovornost za posledice. Naime on nama nije verovao iz neznam kojih razloga da se predavanje ne održi ako se ne obezbedi i predavač iz redova lekara. Pošto to nismo uspeli da obezbedimo u tom roku predlagali smo da se predavanje odloži. O svim detaljima i momentima obaveštavali smo predsednicu a Sava nije sa njom sarađivao. Radmila je takođe rekla da bi podnela ostavku ali sam ja i njoj rekao da to ne činimo kako pokret ne bi pao u loše ruke.

Posle razgovora sa Radmilom zvala me Mira Boži- da se dogovorimo za posao. Sa njenim mužem Sašom sam takođe razgovarao i obavestio ga da je izašao članak u NIN-u ali da NIN nema više u prodaji.

11.11.1989.

SUBOTA

U 830 nazvao me Ivan Krstić na poslu da se dogovorimo da u 1100 dam meteorološki izveštaj na Radio Bor. Iskoristio sam priliku da ga obavestim da u NIN.u ima napis u vezi sa radioaktivnošću.

U 900 zvao sam novinara Tomu Džadžića ali ga nisam našao kući. Poručio sam mu preko njegove žene da je po svoj prilici u Boru povučen NIN iz prodaje.

U 915 zvao sam dr Ajdačić Vladu i sa njim razgovarao oko pola sata. Pitao sam ga da li bi mogao da održi jedno predavanje u Boru a on je rekao da je sada još bolestan od gripa ali smatra da je bolje da ja i Radmila Petrović odemo u Beograd i da sa njim napravimo program i plan rada o tome šta mi kao ekološki pokret možemo da uradimo. Predložio je da pokušamo da ove iz Bora nateramo da naruče studiju od Instituta za medicinu i zaštitu zdravlja Karajović iz Beograda (mr Minić) o tome koliko je i od kakvih bolesti obolelih iz Bora i iz neke druge sredine. Takođe predlaže da saznamo koliko je umrlica i od koje bolesti su umrli. Isto tako treba prikupiti podatke o broju invalida itd.

Pitao sam Ajdačića da li je moguće da aparat nije bio ispravan kada sam merio radioaktivnost vode. Rekao mi je da to može da tvrdi samo glup ili nepismen čovek.

U 1030 zvao sam Gornjakovića iz Brestovca i rekao mu o članku u NIN-u. Dogovorili smo se da on predloži na izvršnom odboru da zvanično zahtevamo podatke o tome koliko je odštetnih zahteva isplaćeno od strane RTB-a za svaku godinu unazad koliko imaju evidenc.

Pre razgovora sa Gornjakovićem obavestio sam Radmilu Petrović o mom razgovoru sa Ajdačićem i njegovom predlogu da odemo do Beograda.

U 1130 otišao sam do dr Savice. Razmenili smo članke tj. Novine. Ona je čitala NIN a ja Večernje novosti. Izgleda da je članak u NIN-u bio presudan da zadobijem konačno njeno poverenje. Naime posle čitanja novina predložila mi je da kada budem radio u drugoj smeni nabavim fotoaparat i da dođem kada je ona dežurna da snimim švaleraciju njenih šefova sa švalerkama na radnom mestu i u radno vreme. Takođe mi je rekla da radi na tome da se selimo iz Bora van Jugoslavije ali da o tome ništa ne pričam nikome. Naravno da se to podrazumeva. Naime, kada sam u razgovoru spomenuo da su mi kola u kvaru i da nemam para da ih popravljam rekla mi je da ništa ne brinem jer ću možda uskoro dobiti pare da kupim nova. Rekao sam da sigurno misli da ću dobiti 10000 maraka odštete od Instituta zbog neadekvatnog raspoređivanja u proteklih 10 godina. Ona je rekla da ne misli na to već da će mi ona dati te pare. Zinuo sam od iznenađenja i upitao je kako to misli. Ona je onda rekla da nikome ne pričam da ona radi na tome da odemo iz zemlje. Ja sam je podsetio da sam već dva puta to pokušavao ali da mi nije uspelo. Rekla je da ništa ne brinem.

U 1330 zvao sam ponovo Radmilu Petrović i malo smo pričali.

U 1430 samo što sam stigao kući zvala me novinar Večernjih novosti Svetislava Lala Stojanović i razgovarali smo oko pola sata o situaciji u Boru. Rekao sam joj da smo mi (Rada, Pera i ja) još pre tri godine poslali predstavku nadležnim organima Srbije za sanaciju Borske situacije. Opisao sam joj ukratko kako je teklo zataškavanje ove predstavke. Rekao sam da smo uložili javnu žalbu preko Borbe ali Borba to nije objavila posle čega je na Centralnom Komitetu Srbije ista zataškana. Takođe sam izneo činjenicu da je Ekspres politika u dva navrata objavila podatke iz našeg zahteva za sanaciju. Objasnio sam joj da je posle toga Institut za bakar dobio odlikovanje orden rada sa crvenom zastavom i da sam ja od Predsedništva SFRJ i drugih organa na nivou federacije zahtevao preispitivanje i ništenje takve odluke. Rekao sam joj da je Institut za bakar radio od 1966. god. Na sanaciji Borske reke i da ništa nije uradio. Takođe sam rekao da sam uz predstavku kao dokazni materijal poslao i uzorak mulja iz Borske reke. Predstavka je sa saveznog nivoa spuštena – vraćena na republički nivo a zatim data Komitetu za rudarstvo, energetiku i građevinarstvo posle čega joj se gubi trag.

Nisam joj rekao da sam ja u Institutu 21.04.87. god. U 2320 izmerio tj. Pokušao da izmerim radioaktivnost torijumnitrata na zahtev Filipović Živojina i Mitrović Danila. Radioaktivnost je bila toliko velika da nisam uspeo da je izmerim pomoću najmanje osetljivosti instrumenta jer je izlazila iz opsega merljivosti instrumenta. O tome postoji zapis u raportnoj svesci na str. 95 (stranice sam ja numerisao da bih sprečio cepanje listova). Zapis glasi: „U 2320 na poziv dežurnih iz metalurgije (Dača i Fića) merio sam radioaktivnost nekog uzorka torijumnitrata (kažu da je iz Kalne). Radioaktivnost je jako velika jer prelazi opseg merljivosti instrumenta.

Predlažem nadležnima da preduzmu mere da se ovaj uzorak uništi ili da se spremi u posebnu zaštitnu posudu kako bi se izbegla kontaminacija osoblja i ostalih predmeta u blizini navedenog uzorka“.

Registrovanje ove radioaktivnosti vršio sam istim onim aparatom kojim sam merio radioaktivnost vode za piće.

Tada sam i usmeno sutradan obavestio mog pretpostavljenog Novicu Miloševića i koliko se se-am on je sam merio ovu radioaktivnost istim aparatom. Tada mi niko nije tražio da pišem izjavu niti je sklonjen aparat. Umesto toga sklonjen je radioaktivni torijumnitrat koji se nalazio u tamnoj laboratorijskoj boci u količini od odprilike pola litra. Gde je to sklonjeno ja ne znam. Znam samo da su iz susednih prostorija umrla dva radnika Instituta od raka i to Branko Stanković od tumora na mozgu umro je pre otkrivanja i merenja ove radioaktivnosti a Đurić Radoje umro je od raka grla posle otkrivanja ovog slučaja. Da li je ova radioaktivnost imala veze sa tim ili ne ja neznam.

Takođe nisam rekao novinarki Večernjih novosti da se raspita u Hidrometeorološkom zavodu Srbije zbog čega je instrument za beleženje vetra bio mesec dana van upotrebe. Naime, kada je instrument vraćen i ponovo postavljen ljudi iz HMY koji su to radili rekli su da je to jedinstven slučaj u Srbiji a možda i u SFRJ da kolektor instrumenta, inače napravljen od srebra bude toliko oštećen da je morao biti zamenjen. Niko od njih nije mogao da pretpostavi šta je to moglo da toliko nagrize srebrni kolektor. Tada sam im ja rekao da je godinama u blizini bio čunak f-ke soli iz koga su izlazile pare cijanida i azotovih oksida i da je najverovatnije to razlog.

Oko 1900 zvao sam Radmilu i pitao je da li je razgovarala sa novinarkom, pošto sam joj ja dao i njen broj. Rekla je da jeste i kaže da je uputila i na dr Savicu. Ja sam novinarku uputio i na Svetlanu Bjelogrlić. Dao sam joj broj iz imenika Krste Bjelogrlića ali nisam bio siguran da će Svetlanu naći na tom broju a drugog nije bilo u mom imeniku.

U 2200 zvao me Ajdačić i rekao da Radmila i ja moramo obavezno da dođemo u Beograd da se vidimo i porazgovaramo.

12.11.1989.

NEDELJA

Oko 1005 nazvao sam novinarku Večernjih novosti Svetislavu i rekao joj da sam juče prećutao namerno da joj saopštim podatke o merenju radioaktivnosti torijumnitrata od pre dve i po godine. Međutim pošto je u utorak Skupština Srbije na kojoj će biti reči o merenjima Nade Ajdačić a u interesu da joj pomognem rekao sam sve o merenju radioaktivnosti u Institutu istim onim aparatom koji je sada sklonjen. Citirao sam joj šta sam tada zapisao na strani 95 naše raportne knjige. Predložio sam joj da postavi pitanja ko je i gde sklonio navedeni torijumnitrat. Rekao sam joj i da su dva radnika instituta iz susednih prostorija umrli od raka ali da to ne mora da znači da su to bile posledice kontaminacije ovom radioaktivnošću. Dao sam joj i podatke u vezi sa kvarom anemometra na zgradi Instituta. Svetislava mi se zahvalila na ovim informacijama. Ja sam joj rekao da sam to hteo da sačuvam kada se digne frka u vezi merenja radioaktivnosti vode ali zbog predstojećeg zasedanja skupštine dajem sada ove podatke.

Oko 1100 zvao sam Vladu Ajdačića a njegova majka je rekla da je upravo otišao kod Nade Ajdačić ali nije znala da mi da broj telefona.

Zbog toga sam zvao novinarku Svetislavu i ona mi je dala broj. Tom prilikom mi je rekla da je razgovarala sa Radmilom Petrović i da je ona predložila da se uzmu uzorci koncentrata sa živom (bar sam ja tako razumeo). Svetislava je rekla da kažem Nadi da treba uzeti takve uzorke ali da to verovatno više nije moguće. Rekao sam da ja znam da su uzorci uzeti i deponovani ali da o tome ne mogu da govorim telefonom.

U 1120 zvao sam Nadu Ajdačić a tu su bili i Vlada Ajdačić i Dragan Jovanović. Prvo sam razgovarao sa Nadom, zatim sa Vladom i na kraju sa Draganom. Razgovor je tekao otprilike ovako:

Nada

Informisao sam je da sam u aprilu 87. izmerio u Institutu radioaktivnost torijumnitrata. Ona je rekla da je u martu te godine i ona registrovala povećanu radioaktivnost i mislila je da ja o tome govorim. Objasnio sam joj da ja nisam registrovao tu radioaktivnost već radioaktivnost hemikalije torijumnitrata u boci. Posle toga ona mi je dala Vladu.

Vlada

Njega sam pitao o poluperiodu raspadanja torijuma. Rekao mi je da torijum ima prirodnu radioaktivnost i da nastaje raspadanjem urana. Zatim sam mu objasnio kako zlotski vodovod ima dva kraka i da jedan od njih stiže u Bor a drugi u Borsko jezero iz koga tunelom i prirodnim padom stiže u RTB. Isto to sam objasnio i Nadi jer je ona pitala da li može da se iz rudnog tela „H“ zagadi Borsko jezero. Rekao sam da ne može zato što je jezero na većoj nadmorskoj visini. Ali zato jezero može da se zagadi od zlotske vode. Objasnio sam da je zlotsko područje i područje Dubašnice veoma interesantno zbog podzemnih voda i kanala. Takođe sam im rekao da su te veze i kanali bili predmet velikog broja istraživanja i o tome postoje mnogi radovi. Takođe sam rekao da mi je sumnjivo zašto RTB sada finansira projekat koji predviđa novi cevovod za ulivanje zlotskih voda u Borsko jezero. Zašto se na postojećem jednostavno ne ugrade jače pumpe i tako poveća protok ako je to u pitanju.

Nada mi je rekla da se čuvam jer su oni vukovi ali sam ja rekao da nema šta da izgubim jer sam sa svojom porodicom i onako osuđen na smrt. Spomenuo sam da sam bio suspendovan sa posla ali da me to nije uplašilo. Sada ako bi se desilo da me otpuste ja bih se iz Bora selio kao izbeglica sa transparentom na kome bi pisalo „selim se zbog genocida“.

Dragan

Pitao me je da li znam da li je Drnovšek prilikom posete Boru razgovarao nešto sa borskim rukovodstvom o ovim stvarima. Rekao sam da neznam ali da ću pokušati da saznam bar nešto. On je rekao da će i oni pokušati da nešto saznaju preko svojih kanala. Rekao sam mu da je to u redu ali da ima u vidu da se ovaj razgovor sigurno snima.

Oko 1150 ponovo sam zvao Nadu Ajdačić i rekao joj da sam podstaknut razgovorom o kontaminaciji iz marta 87 koju je ona registrovala u Beogradu, preturio naše knjige i našao da je 14.03.87. u drugoj smeni registrovano oko hiljadu puta veće zračenje – merenja vršena:

–          U 1600 3 x 1000 podeoka

–          1625 5 x 1000 podeoka

–          1640 3x 1000 podeoka

–          1645 7 x 1000 podeoka

15.03.87.

–          U 1600 8 x 1000 podeoka

–          1625 8 x 1000 podeoka

–          1630 8 x 1000 podeoka

–          1635 9 x 1000 podeoka

–          1645 8 x 1000 podeoka

16.03.87.

Do 1100 aparat je navodno bio na terenu – nema podataka.

27.07.87. aparat je bio na terenu i dati su podaci:

Fakultet: 12 zemljište 10 voda

Jezero: voda 6 imp. Vazduh 12, zemlj. 12

04.08.87. aparat na terenu nema podataka

07.09.87. aparat na terenu nema podataka.

Pri kraju ove sveske ima prešvrljani podaci:

15.03.87.

–          IV km. 1650 preko 10 x 1000

–          Jugopetrol 1655 preko 10 x 1000

–          Slatina 1700 preko 10 x 1000

–          Raskrsnica (Zagrađe) 1735 12 x 1000

–          Vrh Rgotskog brda 1756 9 x 1000

–          Most ispred Rgotine 1717 5 x 1000

–          Raskrsnica N – i ZA 1722 3 x 1000

–          Donja Bela Reka (peščar) 1746 2,5 x 100

14.03.87.

–          1745 4 – ut 7 x 1000                          rukopis Đorđa Mihajlovića

–          1754 – Med. Centar 9 x 1000               rukopis Đorđa Mihajlovića

–          1655 – Topovske šupe 8 x 1000            rukopis Đorđa Mihajlovića

–          1741 – 1705 iznad banje 4,5 x 1000        rukopis Đorđa Mihajlovića

–          1707 Dom odmora u Banji 6 x 1000       rukopis Đorđa Mihajlovića

–          1712 Banja 3 x 1000                           rukopis Đorđa Mihajlovića

–          1740 banja 4 x 1000                           rukopis Đorđa Mihajlovića

–          1720 Dečje 2 x 1000                           rukopis Đorđa Mihajlovića

–          1730 hotel jezero 1 x 1000                   rukopis Đorđa Mihajlovića

Na str. 91 raportne knjige sa datumom 16.03.87 stoji naredba šefa  „Zračenje meriti svakog sata!“

Navedeni podaci su i tada pravdani navodnim kvarom instrumenta.

Oko 710 otišao sam u Medicinski centar kod dr Savice. Podneo sam joj izveštaj o razgovoru sa Nadom i Vladom Ajdačić i rekao da me je Dragan Jovanović zamolio da saznam ako je moguće o čemu su razgovarali rukovodioci RTB.a i dr Janez Drnovšek. Ona je rekla da je nabavila časopis Zdravlje i ekologija u kome ima nekih podataka i to naučno obrađenih. Rekla je da će dati Peri obeležene stranice za kopiranje. Ja sam joj predao fotokopije tekstova iz NIN-a i Večernjih novosti. Ispričao sam joj i seriju tekstova iz Intervjua o 16 žena Josipa broza a ona se iznenadila da je takvo nešto objavljeno.

Na povratku svratio sam da potražim dr Ljiljanu Kožokaru da joj predam fotokopije tekstova iz NIN-a i Večernjih novosti. Pošto je nisam lično našao ostavio sam kod drugih lekara i sestara ove kopije i zamolio ih da joj to predaju.

U Institutu sam pokazao sveske o merenju radijacije Saši Božiću, Ljubi Veljkoviću, Mićić Miliji, Miri Božić i drugima.

Saši Božiću sam pokazao i primedbu o merenju radioaktivnosti 21.04.87. torijumnitrata i predložio sam mu da se SUP zaineresuje gde je odnet taj radioaktivni materijal. Pitao sam ga kako bih mogao da dođem do podataka o tome šta je on kao inspektor protivpožarne zaštite nalagao rešenjima pojedinim nadležnima da bolje štite životnu sredinu od zagađenja. Obećao je da će pokušati nešto.

Oko 1700 zvao me Gornjaković Radivoje da se žali da u Kolektivu piše da protiv njega i Petra Jovanovića nadležni iz RTB-a hoće da podnesu krivične prijave. Rekao sam mu da se ne sekira jer to manguparija pokušava da ga uplaši i natera da smanji aktivnost kao član izvršnog odbora ekološkog pokreta.

Oko 1730 bio je Pera Jovanović i razgovarali smo o situaciji u vezi izbora. Složili smo se da nema demokratije bez višepartijskog sistema. Rekao sam mu da ja juče nisam hteo da glasam i pokazao mu svoj glasački listić za biračko mesto br. II pod rednim brojem 466 sa mestom glasanja u mesnoj zajednici Novo Selište.

Razgovarali smo o hoštapleraju Josipa Broza opisanom u novinama.

14.11.1989.

UTORAK

Danas je u Večernjim novostima objavljen članak pod naslovom „Hangari bez dna“ u kome je opisana čudna okolnost da se u ovim hangarima u Vinči više od 40 god. Deponuje nuklearni otpad a da hangari nisu postali tesni zbog toga. U članku se još iznosi sumnja da je rukovodstvo Vinče umešano u zataškavanje istine oko merenja radioaktivnosti u Srbiji. Izgleda da je neprincipijelna koalicija ili u ovom slučaju kao nuklearna mafija organizovala genocid nad srpskim stanovništvom pri čemu je izvršena blokada merenja i davanja podataka o tome u javnosti, Naime ako Vinča kaže da nema radioaktivnosti nema ko drugi da to opovrgne jer takav ne postoji. Rezultati koje drugi izmere ili prikažu odmah se dovode u sumnju a ljudi koji to iznose izloženi su neviđenom progonu i maltretiranju.

Dao sam jednu kopiju Savi Lukiću kada smo se sreli a on mi čestitao za datu izjavu u NIN-u i tražio mi telefonske brojeve Nade i Vlade Ajdačić kao i Dragana Jovanovića.

Posle ovog blic razgovora odneo sam fotokopiran članak iz Intervjua o ljubavnim avanturama Josipa Broza dr Savici. U razgovoru u poverenju rekla mi je da ovih dana njena “ veza “ putuje u Nemačku gde će obavestiti „zelene“ o situaciji u Boru. Rekla je da ćemo od njih dobiti opremu za merenje i drugu pomoć. Takođe mi je rekla da su u Bugarskoj oni pomogli svrgavanje sa vlasti Todora Živkova. Takođe mi je rekla da ništa ne brinem o svojoj sudbini jer se preko štampe zna i van SFRJ za našu borbu protiv genocida. Ponovo me upozorila da ćutim i nikome o tome ne pričam. Rekao sam joj da za to ne brine jer ja znam kada treba da ćutim. Dala mi je da joj fotokopiram govor koji je održala na mitingu jer treba da ga pošalje „zelenima“. Rekla je takođe da treba da smirimo malo mocije i da radimo na prikupljanju podataka. Kaže da je Peri dala da fotokopira časopis „Zdravlje i ekologija“. Meni je dala da pregledam časopis „Timočki medicinski glasnik“ br. 3-4/86.

U razgovoru obavestio sam je da me je šef Novica ubeđivao ponovo da je aparat bio neispravan i da sam dao pogrešne podatke. Rekao sam mu da suština nije u tome koliko je to tačno jedinica odnosno kako se one računaju već da je suština u tome da su merenja pokazala da je radioaktivnost u takvim jedinicama duplo veća u vodi za piće iz Zlotskog vodovoda nego što je radioaktivnost Kriveljskog vodovoda ili vazduha i tla. Koliko je to jedinica u mikrorengenima ili bekerelima ja to neznam niti znam da li je to u granicama dozvoljenosti ili ne. Smatram da ova merenja koja sam vršio mogu samo da budu povod za preciznija merenja boljom opremom i od strane stručnjaka. Šef mi je ponovo zamerio što sam merenja vršio van Instituta. Rekao sam mu da smatram da je aparat nama bio stavljen na raspolaganje radi korišćenja u interesu šire društvene zajednice radi zaštite stanovništva. Ukoliko on smatra da sam ja prekršio neki zakon rekao sam da mi napiše prijavu. Ja sam smatrao da radioaktivna merenja ne mogu biti samo stvar Instituta i zato sam o rezultatima izvestio javnost. Ovo pogotovu kada su aparat i podaci sklonjeni. Ne želim da se upuštam u razloge takvog postupanja u ovoj situaciji kada i drugi koji su izmerili radioaktivnost doživljavaju slične stvari. Podsetio sam ga da je u vreme od 14-15 marta 87. istim aparatom merena povećana doza radioaktivnosti u Boru i okolini i da je i tada dato objašnjenje da je aparat u kvaru. Rekao sam mu da je par dana posle tih merenja u Boru u Beogradu takođe izmereno povećanje radioaktivnosti. Posle ovoga šef je otišao bez reči.

Sa dr Savicom sam još razgovarao o tome da je Pera obezbedio uzimanje uzoraka koncentrata sa živom i da Nada odnosno Svetislava  Stojanović traže da im te uzorke dostavimo radi analize. Rekao sam dr Savici da ću možda ja zbog toga da odem do Beograda jer su inače i Nada i Vlada Ajdačić to predložili kada smo razgovarali telefonom.

U 1500 sam slušao vesti na radiju. Rekli su da je stvar sa radioaktivnošću zataškana. Znači pobornici genocida su još jednom pobedili.

Pola sata nakon ovih vesti Bor je nadletao avion sa Borskog aerodroma. To me nije iznenadilo jer je to inače praksa borske mafije da kada uspe da sprovede svoje zločine i zataška ih onda to proslavlja između ostalog i na ovaj način demonstrirajući svoju silu.

Verovatno će ova pobeda mafije izazvati njeno još bezobzirnije ponašanje i primenu sile u raznim oblastima njenog delovanja.

To još jednom dokazuje da su komunizam i komunisti najveća opasnost ljudskoj civilizaciji od momenta njenog postojanja pa do danas. Pretpostavljam da ni jedno varvarsko pleme u svojoj istoriji nije više ubilo niti uništilo ljude, ljudsko dostojanstvo, ponos, istoriju i stvaralački duh koliko su to učinili „velikani“ komunističke okupacije kao što su bili: Lenjin, Staljin, Josip Broz, Čaušesku, Todor Živkov, Mao Ce Tung i ostali. Ta njihova pustošenja ogledaju se u bedi i eksploataciji naroda sa kojim su po svom ćefu radili šta su hteli.. Ubijali su koga su hteli, pljačkali su koga su hteli, proganjali su koga su hteli i td. Samo je Staljin ubio oko 20 miliona ljudi. Za to vreme kapitalističke zemlje su na svojim prostorima izgradile demokratske države i stvorile ekonomski prosperitet i blagostanje svojim narodima.

Naslednici Josipa Broza u SFRJ nastavili su da se dosledno ponašaju kako ih je „veliki vođa“ godinama učio i davao im lični primer.

Zbog ove činjenice očigledno je da komunistička mafija, bez obzira na lične međusobne razmirice nema namere da u SFRJ uvede demokratiju i svoju vlast prepusti narodu. Poslednji izbori to potvrđuju jer su opet na sve važne funkcije izabrani članovi SK. Demagogija o tobožnjoj demokratiji kroz izbor jednog kandidata od više njih ali obavezno iz njihovih redova za mene nije nikakva demokratija. Ni jedan od njih nije se javnosti predstavio svojim programom rada. Njihovi programi rada i dalje će se svoditi na svađanje naroda i radničke klase i njihovoj bezobzirnoj eksploataciji izlažuči ih sve većoj bedi i okrivljujući druge sredine za to.

Iz takvog stanja stvari proizilazi zaključak da je jedino rešenje ponovo pokušati odlazak tj. Iseljenje iz SFRJ radi otvaranja perspektive za decu.

Oko 1740 zvao sam Nadu Ajdačić ali nije bila kući. U toku večeri nekoliko puta sam pokušavao ali bez uspeha.

Posle toga pokušao sam da nađem Vladu Ajdačića. Njegova majka je rekla da nije tu i da misli da je kući. Rekla je da je sav izgubljen jer ga nisu pustili da uđe u Skupštinu Srbije.

Zatim sam zvao novinarku Svetislavu u redakciju. Rekli su da je otišla kući i dali mi njen broj. Kada sam je dobio rekao sam joj da sam zvao Nadu i Vladu Ajdačić ali ih nisam našao. Zamolio sam je da im prenese da im ja verujem i da nisu sami. Rekao sam joj da su borski rukovodioci izvodili nadletanje Bora avionom u par navrata i da to redovno izvode kada uspeju nešto da zataškaju. Takođe sam joj rekao da aerodrom vodi čovek koji je bio šef ekipe koja je napravila onaj kiper B-40 i za to dobila Oktobarsku nagradu Bora. Rekao sam joj da ja njima ništa ne verujem i da od 83 od kako sam vratio partijsku knjižicu više ne glasam za komuniste. Takođe sam rekao da je sramota da se oni busaju i prse sa demokratijom a Vladu nisu pustili u Skupštinu da kaže neku reč. Umesto toga tamo je društvo donelo odluku da traži njegovu i Nadinu odgovornost i tako unapred pripremili teren da ih sudovi osude. Ona je rekla da će uskoro doći u Bor i da će nam javiti kada bude dolazila. Rekao sam joj da reči podrške Ajdačićima uputi i od Radmile jer verujem da i ona misli kao i ja.

Posle ovog razgovora oko 1900 zvao sam Radmilu i rekao joj šta sam razgovarao sa Svetislavom. Ona se složila. Posle toga sam redom zvao ostale članove izvršnog odbora i svi su se složili da Ajdačićima u ime izvršnog odbora uputim reči podrške. Nažalost dugo nisam mogao da dobijem Svetislavu jer joj je telefon stalno bio zauzet.

Zato sam u međuvremenu zvao Tomu Džadžića i informisao ga da sam čuo da je zaključak za pokretanje odgovornosti protiv Ajdačićevih donet na zahtev delegata iz Bora Lepe Jovanović. Tom prilikom sam mu rekao da je Lepa Jovanović ona u čijoj je laboratoriji u Institutu za bakar bio godinama smešten onaj torijumnitrat čiju sam radioaktivnost registrovao 21.04.87. Toma je rekao da je sada zauzet ali da će to preneti Draganu Jovanoviću.

Oko 2200 zvao sam Nadu Ajdačić i rekao joj da joj naš izvršni odbor daje moralnu podršku da izdrži hajku kojom joj se preti. Rekao sam da ćemo prekosutra imati izvršni odbor i da ćemo joj uputiti i pismenu podršku. Razgovarali smo dosta dugo i pokušavao sam da toj ženi ulijem veru da nije sama u ovom trenutku jer njenu muku svi mi proživljavamo.

15.11.1989.

SREDA

Oko 720 bio sam u kopirnici i Zoran mi je rekao da je juče video pismo Paje Bugarskog NIN-u kome se loše govori o Ekološkom pokretu u smislu da je sastavljen od propalih direktora i polustručnjaka. Rekao sam Zokitu da mene ne zabrinjava kada nas takvi napadaju jer njihova taktika je prozirna i neargumentovana. Verovatno se drug koji piše takvo pismo osetio prozvanim povodom rezultata mojih merenja radioaktivnosti zato što je pri Institutu upravo on za to bio zadužen pa sada umesto da objasni zašto je „nestao“ aparat i zašto su sklonjeni podaci merenja pokušava da skrene sa teme. Isto tako taj drug Pavle Bugarski trebao bi da da objašnjenje zašto je 14 i 15 marta 87. aparat za merenje radioaktivnosti navodno opet bio u kvaru kada su merene oko 1000 puta veće doze radioaktivnosti. Takođe, bilo bi dobro da drug Bugarski objasni odakle je u Institut donešen onaj torijumnitrat i zašto je godinama stajao na neprikladnom mestu, kao i gde je smešten nakon što sam ja pokušao da uzmerim njegovu radioaktivnost.

Oko 840 nazvao sam Radmilu Petrović i ona mi je rekla da je sa Erom i Savom bila u studiju TV Bora i da je Era dao neku izjavu. Rekla mi je da je sačekam jer treba nešto važno da mi kaže.

Kada je došla oko 1015 zatekla me je kako slušam Radio Beograd. Naime bila je to neka emisija u kojoj je došlo do polemike između Vlade Ajdačića i Vukovića direktora Vinče. Ajdačić se prvo javio telefonom a zatim je došao u studio i Vukoviću pokazao neki snimak (pretpostavljam sa gamaspektrometra) i pred slušaocima diskutovao pojedine pikove registrovanih radionukleida. Stekao sam utisak da je Vuković posle ostao bez argumenata i davao samo paušalne tvrdnje. Zbog nedostatka vremena emisija je prekinuta uz objašnjenje da će biti nastavljena sutra u 1000 sa istom temom i istim akterima.

Oko 1120 otišao sam kod dr Savice da joj odnesem spisak i adrese članova izvršnog odbora ekološkog pokreta i kopiju njenog govora. Od nje sam saznao da odlično poznaje umrlog Jovana Čučulovića iz Instituta i da je uskoro trebala za njega da se uda. Izjavio sam joj saučešće jer nisam znao za tu njenu vezu. Ukratko sam joj rekao rekao sadržaj mog sinoćnjeg razgovora sa Nadom Ajdačić. Za emisiju u kojoj je jutros Era učestvovao bila je informisana. Pošto je bila u dubokoj žalosti nisam hteo da je više zamaram nikakvim razgovorom pa sam otišao. Dogovorili smo se da se ona večeras javi i kaže mi kada će biti sahrana i da li će moći da dođe sutra na sastanak izvršnog odbora.

U povratku iz medicinskog centra svratio sam do Mire Milutinović u Istra Kulu (livnicu) ali je nisam našao pošto je otišla na groblje.

Zaboravio sam da kažem zašto je Radmila Petrović tražila da se nađemo. Rekla mi je da je obezbedila da sutra na izvršni odbor dođe jedan čovek iz f-ke soli koji će dati izjavu o tome šta se tamo događa sa cijanidima. Ovu informaciju preneo sam i dr Savici kada sam bio kod nje. Ona je tražila da snimamo taj sastanak a ja sam rekao da ne mogu sam da finansiram kupovinu kaseta.

Kada sam stigao kući u poštanskom sandučetu zatekao sam obaveštenje br. II-00433/14.11.89. kojim se moj sin Bojan obaveštava da nije dobio stipendiju. Pouzdano znam da je odbijen namerno jer je drug iz njegovog razreda dobio stipendiju.

Oko 1530 zvala me Mira Milutinović da me pita da li sam u današnjem Ekspresu video članak o podacima Svetlane Bjelogrlić. Rekao sam da sam čuo da ima nešto ali nisam još stigao da pogledam. Pošto sam pogledao taj članak nazvao sam Miru da joj kažem da je Ekspresu netačan podatak da je Svetlana Bjelogrlić vršila ispitivanja radioaktivnosti vode već ona ima samo te rezultate po službenoj dužnosti jer je takva ispitivanja naručio Savović Veselin a ona pošto radi kod njega došla je do tih podataka.

Oko 2000 zvala me Radmila Petrović da me pita da li imam broj Jelke Miljković pošto ona ide u Niš na neku terapiju pa bi usput posetila i Jelku.

Rekao sam da nemam njen broj i dao joj broj Svetislave Stojanović novinarke Večernjih novosti jer sam pretpostavljao da ona ima i broj Jelkin pošto je pisala o njenom delegatskom pitanju u Skupštini Srbije.

Inače tokom dana na vestima sam čuo da je RTB rešio da tuži sve one koji iznose nešto o radioaktivnosti i to dovode u vezu sa njima.

16.11.1989.

ČETVRTAK

Oko 745 bio sam kod Save Lukića. Hteo sam da se dogovorimo oko podrške Ajdačićima večeras na izvršnom odboru. Međutim nisam mogao ništa o tome da govorim sa njim zbog prisustva Vlahovića koji je tvrdio da je radijacija korisna jer menja genetsko nasleđe u pozitivnom smislu. Rekao sam mu da mi nije poznato da je to naučno dokazano a i da jeste ja ne pristajem da budem ničije zamorče dobrovoljno i svesno. To što neko silom eksperimentiše sa nama samo govori o uslovima pod kojima mi živimo. Za vreme ove rasprave desio se slučaj koji je raspravu prekinuo. Naime na trotoaru uz glavnu ulicu ispred meteorološke stanice pao je jedan čovek sa svim znacima epilepsije (ritanje i lupanje glave o beton). Za vreme ovog događaja mi smo se nalazili na drugom spratu zgrade Metalurgije a oko njega se već sakupilo oko pet-šest ljudi. Ubrzo su naišla i kola saobraćajne milicije i pokušali su da ga stave u kola ali nisu uspeli. Javili su kolima hitne pomoći koja su ubrzo naišla i odvezla čoveka.

Ovaj slučaj je izazvao komentare Vlahovića koji je počeo da priča kako je ranije bilo više epileptičara nego sada. Znajući od ranije njegova shvatanja da u principu na sve stvari gleda optimistički nisam hteo da prisustvujem njegovim „predavanjima“ pa sam izašao.

Iz Instituta sam otišao u Medicinski centar pošto sam se prethodno dogovorio sa ženom da se tamo nađemo da bih je odveo na pregled kod dr Savice.

Oko 810 otišli smo žena i ja kod dr Savice. Ona je pregledala i rekla da mora da snimi vrat i operiše vene. Malo smo razgovarali o našim ekološkim problemima. Ona je rekla da nam je predavanje Berislava Ristića nanelo velike štete jer se kroz sredstva informisanja daju izjave kako je njegovo predavanje pokazalo da živa nije štetna već je u manjim dozama i lekovita. Takvo predavanje je pokazalo da je interes građana opao za ekološki pokret.

Rekao sam da nama jedino ostaje da potražimo drugo mesto za život i da sam ja to do sada dva puta bezuspešno pokušao u Kanadu i Švedsku. Dr Savica je rekla da ostaje da se nadamo da će nam to uspeti i da treba i dalje radimo na tome.

Posle razgovora sa dr Savicom dok smo sa ženom čekali za uput za snimanje rekao sam ženi da ču podneti zahtev za izdavanje pasoša ukoliko mi ga daju. Ona je rekla da ne vidi razloga da mi ne izdaju pasoš. Ja sam rekao da se bojim da mi neće izdati pasoš zato što znaju da ja želim da svojoj porodici nađem bolje uslove za život u nekoj stranoj zemlji. Uostalom mo+da ću već sutra podneti zahtev za to.

Od 1000-1100 slušao sam „Magazin 439“ radio Beograda o radijaciji. Snimio sam najveći deo emisije. Smatram da je ona veliki doprinos demokratizaciji društva jer se pokazalo da nema demokratije bez javnosti i bez stručnog rada svakoga u svojoj oblasti. Jedna slušateljka je iznela činjenicu da je Šuvar Stipe program školstva radio po partijskom zadatku nakon što je pre toga dva puta to odbijao jer nije bio stručan za to. Svi znamo da je taj program bio poguban za sistem školovanja.

U 1420 zvala me je dr Savica da mi kaže da ima jedno mesto u kolima da odemo zajedno na sahranu Jovana Čučulovića radnika Instituta za bakar. Sahrana je bila velika. Usput sam čuo od Savice da je danas umro jedan mladić od 24 god. Zbog posledica silovanja od strane četvorice bitangi. Jedva sam mogao da poverujem da živim u takvom gradu i takvom vremenu gde su moguće takve stvari. Na sahranu su došli mnogi ljudi a dr Čedomir Knežević je držao govor. Majci pokojnog Jovana je pripala muka pa smo joj ukazali prvu pomoć.

Oko 1540 vratio sam se sa sahrane i zatekao ženu kako razgovara sa Radmilom Petrović. Radmila je ustvari tražila mene. Dogovorili smo se da ona ponese kasetofon i trake za snimanjea na večerašnju sednicu izvršnog odbora Ekološkog pokreta.

U 1800 održana je sednica i njen tok tekao je po sledećem dnevnom redu:

I        Analiza ekološkog mitinga

II       Ocena predavanja o živi

III      Ostvarivanje programa na dalje

IV       Razno.

U okviru analize ekološkog mitinga diskusije su bile u smislu davanja podrške Peri Jovanoviću i Radivoju Gornjakoviću za ono što su rekli na mitingu a zašta ih Socijalistički savez tj. Njegovo rukovodstvo napada i ograđuje se od njihovih govora i čak traže da oni ne mogu biti članovi socijalističkog saveza a posredno ni članovi ek. Pokreta tj. U njegovom rukovodstvu i da protiv njih treba da se pokrene krivična odgovornost.

Pošto suPera Jovanović i Radivoje gornjaković rezimirali svoja istupanja na mitingu za reč se javio Sava Lukić i predložio da im damo podršku za njihovo istupanje. Rekao je da se tu radi o poltronisanju političkih struktura rukovodstvu RTB-a.

Posle Save Lukića javio sam se za reč i rekao sledeće:

Hteo bih da podsetim samo na jedan raniji događaj koji je soc. Savez rekao odnosno njegovi predstavnici a koliko sam pročitao u štampi to je ispala jedna notorna laž. To je u vezi izgorlog elektrofiltera u Topionici da su tuženi Japanci na mećunarodnom sudu i da su kao krivci za to osuđeni da RTB-u isplate štetu u visini 500000 dolara što se kasnije pokazalo netačnim. Rekao sam da je danas u emisiji „Magazin 439“ jedna slušateljka iznela primer uticaja partije na čkolski sistem preko Stipe Šuvara koji je rekao da nije bio stručan za reformu školstva ali je to morao da uradi po partijskom zadatku kako je znao i umeo a kako je to ispalo svi znamo. Smatrao sam da je taj primer i primer sa davanjem lažnog saopštenja o naknadi štete za upropašćeni elektrofilter od strane ljudi iz partija preko organa DPZ dovoljan razlog da se ne veruje njihovim saopštenjima i akcijama jer su iste usmerene na nas sa ciljem zataškavanja istine metodom zastrašivanja i gušenja prava na informisanje, izražavanja misli i presijom na sudske organe da nas u suprotnosti sa ustavom i zakonom spreče u iznošenju istine.

Povodom druge tačke dnevnog reda rekao sam da smatram da predavanje o živi koje je održao Berko nije po meni ispalo uspešno zato što je bilo u f-ji propagande RTB-a da prerada koncentrata sa živom nije bila opasna po zdravlje a zbog kontradiktornih činjenica iz Berkovog izlaganja ispalo je da je živa čak i lekovita. Rekao sam da smo mi članovi komisije za pripremu ovog predavanja pripremu vršili u strogoj koordinaciji sa Predsednicom pokreta i da smo predavanje hteli da odložimo zato što nismo uspeli da anganžujemo predavača koji bi o ovom problemu govorio sa medicinskog stanovišta zbog čega je RTB-u pružena šansa koja je i iskorišćena u propagandne svrhe. Odgovorio sam Savi Lukiću da u toku organizacije predavanja nije bilo nikakvog mućenja sa naše strane kako je on rekao jer smo mi bili bolje upućeni u situaciju od njega što se posle pokazalo kao tačno.

Na sastanku smo se složili da svima kojima je RTB uputio javne pretnje damo podržku a da RTB-u uputimo kritiku za njegovo osiono ponašanje.

Uostalom najveći deo sednice je snimljen i sa snimka se može tačno videti ko je šta rekao. Kao zaključak može se smatrati da je sastanak pokazao totalnu opredeljenost prisutnih za borbu za zdravu životnu sredinu kao i rešenostt da se u toj borbi istraje po svaku cenu jer je to pitanje od koga direktno zavisi budućnost naše dece.

Posle sednice Mira Milutinović je svratila na kafu pa sam joj pustio da čuje snimak današnjeg „magazina 439“ a zatim smo preslušali i traku sa večerašnje sednice.

17.11.1989.

PETAK

U 1115 zvao me Gornjaković da mi kaže da treba hitno poslati „kolektiv“ nekom novinaru iz Radio-televizije Beograd kako bi oni videli šta su ovi iz RTB-a i Socijalističkog saveza zapretili njemu i Peri a i svima nama iz Ekološkog pokreta. Rekao sam mu da ću zvati Savu Lukića da mu to kažem. Zvao sam Savu odmah u Institutu ali nisam ga našao. Ostavio sam preko Vlahovića poruku da mi se javi kada dođe.

Kasnije me Gornjaković ponovo zvao i rekao mi da je on poslao kolektiv.

Oko 1920 zvao sam Eru i pitao ga da li su on i Sava poslali štampi naše odluke u vezi sa pretnjama RTB-a u pogledu krivičnog gonjenja protiv onih što iznose podatke o genocidu. Rekao je da nisu ništa uradili i da će poslati u ponedeljak. Rekao je da sutra ide za Beograd privatnim poslom. Ja sam mu dao brojeve telefona Svetislave Stojanović iz Večernjih novosti i rekao mu da njoj da naše odluke od sinoć onako kako ih je on predložio a mi usvojili.

Oko 2000 javila se Savica Petrović i rekla da sutra treba hitno da odnesemo uzorke onog koncentrata sa živom za Beograd. Rekao sam da Pera to zna gde se nalazi i obećao sam da ću mu odmah reći da to uzme ako je moguće. Dogovorili smo se da se nađemo sutra posle 1000 kod nje.

Odmah posle ovog razgovora zvao sam Peru i rekao mu za uzorke. Obećao je da će pokušati ali misli da je kasno i da neće moći za sutra da to obezbedi. Rekao sam mu da da sve od sebe jer je stvar hitna i da mi javi šta je učinio.

Nakon pola sata Pera mi je javio da za sada nema ništa od uzoraka jer čovek iz Jugoinspekta traži da mu neko to zvanično zatraži i da mu se da vreme da ih donese. Rekao sam da dr Savica može da mu potpiše zahtev u ime Ekološkog pokreta ali da vreme ne zavisi od nas jer je Nada Ajdačić tražila uzorke da joj se dostave sutra u Beograd. Rekao sam mu da ovo javi i dr Savici.

18.11.1989.

SUBOTA

Oko 1000 zvao sam Peru Jovanovića i rekao mu da ću doći do njega da odemo zajedno do Savice. Usput sam svratio i kupio još 5 kasetofonskih traka.

Peru sam sreo ispred njegove zgrade i zajedno smo otišli do dr Savice. Pošto je nismo zatekli kući otišli smo do Ljube (onaj što je preksinoć predlagao da u Ekološkom pokretu izaberemo vođu-slušaj snimak sa sednice izvršnog odbora od 16.11.89.) Pošto ni njega nismo našli kući pošli smo u šetnju. Usput smo sreli Nadu Jonović i ona nam se požalila da je dobila rešenje da isprazni stan. Rekla je da je uložila žalbu i da je bila kod Šainovića. On joj je rekao da može samo da prolongira  za 15-tak dana izvršenje odluke suda i zvao je da se vrati da radi u Institut što je ona odbila.

Predložio sam joj da se obrati Skupštini Srbije i da navede da su joj posle rata oduzeli kuću u Beogradu i dodelili je zetu okupatora Di Franka tako da je ona u kasnijim sudskim sporovima izgubila sva prava. Sada joj oduzimaju i stan u Boru iako je 18,5 god. Radila u RTB-u. Predložio sam joj da obavezno kaže da takvo ponašanje doživljava kao progon iz zemlje i da zato mora da se pod pritiskom iseli kako zna i ume.

Posle susreta sa Nadom Jonović produžili smo Pera i ja šetnju i oko 1210 ponovo otišli kod dr Savice.

Pošto ona još nije stigla kući ušli smo unutra i sačekali je.

Ona nam je, kada je stigla, saopštila da ima zadatke za nas dvojicu.

Mene je zadužila da javim Nadi Ajdačić da njen najbolji saradnik iz Bora ima problema i da ne može sada da joj se javi ali da će joj se javiti čim bude mogao.

Pera je dobio zadatak da pribavi one uzorke koncentrata a takođe i uzorke prispelog uvoznog koncentrata kao i uzorke vode za piće i mulja iz Borske reke. Ustvari to ćemo morati zajedno da uzmemo pošto on ne zna kako se to radi.

Dr Savici sam ostavio snimak sa sednice izvršnog odbora da posluša pa će mi vratiti.

Više puta u toku večeri pokušao sam da dobijem Nadu Ajdačić ali nisam uspeo.

19.11.1989.

NEDELJA

Oko 1310 bio sam kod dr Savice i rekao sam joj da sam od Radmile Petrović saznao da je bila u Nišu i razgovarala sa Jelkom Miljković i da joj je ona rekla da je podatke o radioaktivnosti dobila iz RIV-a. Takođe je tamo dobila i informaciju da je Svetlana Bjelogrlić vršila istraživanja voda nezavisno od Nade Ajdačić. Ustvari za ovu grešku kriva je sama Svetlana koja je izveštaj Nade Ajdačić dopunila svojim komentarima i potpisala tako da se stekao utisak da je to njen rad. Rekao sam takođe da Radmila predlaže da se nađemo nas nekoliko koji smo potegli ova pitanja. Obavestio sam je da će Radmila dobiti podatke ali da će proći još koji dan.

Dr Savica je stavila primedbu na diskusiju Ljube, koji je tražio da izaberemo vođu na zadnjoj sednici izvršnog odbora. Posebno joj se nije sviđalo što nas je uporedio sa čoporom. Smatrala je da je on jedan od provokatora i da smo trebali da ga isteramo. Ja sam joj rekao da ja ne znam da li je on provokator ili član izvršnog odbora jer mnogi članovi ne dolazena sastanke pa ih sve i ne poznajem. Rekao sam da nisam bio siguran da je on provokator već sam imao utisak da je njegova diskusija dobronamerna. Za vreme moje posete javljao se Pera Jovanović i dr Savica mu je naložila da sa Savom i Erom pripreme i zakažu skupštinu ekološkog pokreta povodom teške nesreće u jami „Morava“ u Aleksinačkim rudnicima.

Oko 1530 nazvao sam Peru i rekao mu da navrati do mene na poslu ako ide u šetnju. Posle toga razgovarao sam sa Gornjakovićem i rekao mu da ako ga tuže na sudu spomene da mu nisu dali na mitingu da kaže kako su svojevremeno ogradili železničku stanicu visokom ogradom kako se ne bi video RTB sa te ružne strane prilikom prolaska Tita kroz Bor.

Oko 1730 pošao sam na večeru pa sam svratio do Pere i informisao ga o razgovoru sa Radmilom i dr Savicom. Rekao je da Ljuba nije naš neprijatelj i da je on dobronameran.

U 2005 nazvao sam novinarku Večernjih novosti Svetislavu Stojanović i obavestio je o kampanji RTB-a i pretnjama da će tužiti svakoga ko nešto kaže o nuklearnom otpadu i zagađivanju njime. Informisao sam je i o tome da oni prete i nama i našim članovima Peri Jovanović i Radivoju Gornjakoviću. Rekao sam joj da je u Kolektivu objavljen članak o Brestovačkoj reci kao kolektoru za otpadne vode jer se one ne prečišćavaju pa Brestovcu preti zaraza. Razgovarali smo i o tome kako Radmili Petrović ne daju da nastavi istraživanja u vezi valorizacije jalovine jer ih to diskredituje kao loše stručnjake. Zamolio sam je da Nadi Ajdačić prenese poruku da će joj se saradnik iz Bora javiti čim bude mogao. Rekao sam da ja nisam našao ni juče ni danas Nadu kući a ni Vladu takođe (večeras). Razgovarali smo i o radio emisiji sa Vladom Ajdačićem i Vukovićem i rekao joj da imam taj snimak i da ću joj pustiti da čuje kada dođe u Bor. Obećala je da će to uskoro biti. Obećao sam joj dosta interesantnih tema o Boru i informisao je da se jedan krak Zlotskog vodovoda uliva u Borsko jezero i da po mojoj teoriji radioaktivnost u Borskoj reci možda potiče od upotrebe radioaktivne vode u pogonima RTB-a iz jezera. Ona se raspitivala da li Zlotska reka izvire kod Zlotske pećine i slično. Objasnio sam joj da je taj teren izrazito porozan i da ima mnogo pukotina i podzemnih kanala o čemu ima i dosta naučnih radova. Ona je rekla da je najopasniji vid zagađenja nuklearnim otpadom ako on dospe u vodu za piće. Izgleda da se to i desilo (rekao sam) jer ja više verujem instrumentu kojim sam izmerio radioaktivnost nego blanko demantijima rukovodećih ljudi u Boru i Srbiji. Ponovio sam joj izjavu da ja komunistima od 83 godine ništa ne verujem i da uopšte ne idem da glasam zato što su svi predloženi kandidati članovi SK. Rekla je da će me ovaj razgovor dosta koštati a ja sam joj odgovorio da to plaća firma čiji se direktor učlanio u ekološki pokret. Na kraju rekla je da će mi se obavezno javiti kad bude dolazila u Bor a ja sam joj rekao da potraži Mićić Miliju da joj kaže tekst podrške Jelki Miljković, Nadi Ajdačić i svima onima koji su doprineli upoznavanju javnosti.

20.11.1989.

PONEDELJAK

Oko 910 zvao sam Radmilu Petrović i rekao joj da sam sinoć razgovarao sa Svetislavom i da sam joj predložio da nešto napiše u vezi njenih istraživanja sa staklo-keramičkim materijalima dobijenim od Borske i Prahovske jalovine. Razgovarali smo o kadrovskoj politici antisrpske koalicije u Boru. Obavestio sam je da ćemo ovih dana imati Skupštinu ekološkog pokreta. Ona mi je rekla da će sutra dobiti materijal od Jelke Miljković. Dogovorili smo se da se oko 1300 nađemo u Institutu.

U 1210 bio sam kod dr Savice na poslu. Požalila se da ima kijavicu. Rekao sam joj da sam razgovarao sa Svetislavom. Dr Savica je obećala da će mi javiti da li ćemo popodne imati sastanak.

Oko 1300 bio sam u Institutu i video se sa Radmilom Petrović, Savom Lukićem i Mićić Milijom.

Radmila mi je pričala o razgovoru sa Jelkom Miljković i rekla mi da joj se javim.

Savi Lukiću sam rekao da je dobroa njegova ideja o sazivanju Kongresa ekologa. Rekao sam da bi na tom Kongresu a možda i ranije trebalo iskoristiti priliku i proglasiti 4 jun za dan ekološkog pokreta Srbije u znak sećanja na poginule demonstrante u ekološkim demonstracijama od 1935 god. Smatram da ni jedan ekološki pokret u Srbiji i Jugoslaviji nema takvu istoriju i tradiciju kao naš i da mi tu tradiciju treba da nastavimo i izvučemo iz zaborava. Sava se složio sa ovom mojom idejom i pitao me da li je to sigurno da se desile te demonstracije. Rekao sam mu da ja imam knjigu o tome i on me zamolio da mu donesem da to pogleda.

Sa Erom smo razgovarali o tome kako da formulišemo našu odluku o podršci Nadi Ajdačić, Jelki Miljković i Svetislavi Stojanović. Dogovorili smo se, na Radmilin predlog, da to ostavimo za sutra i da se pozovemo na argumente iz materijala koji ona očekuje da sutra dobije poštom od Jelke Miljković.

Popodne sam zvao Radivoja Gornjakovića i on je rekao da je razgovarao sa nekim svojim poznanikom advokatom i da mu je ovaj rekao da RTB nema šanse da dobije spor ako bi ga tužio. Radivoje je rekao da će čekati 15-tak dana i ako RTB ne tuži njega on će tužiti njih. Rekao sam mu da će ga to koštati i para i živaca ali on je ostao pri svome.

U 1800 na zakazani sastanak povodom nesreće u rudniku u Aleksincu došli smo samo dr Savica, Pera Jovanović, Ljuba Veljković i ja.

Očigledno je da se nešto čudno dešava u pokretu jer se članovi izvršnog odbora sve više osipaju i gledaju svoja posla. Svi mi koji smo došli bili smo razočarani ovakvim ponašanjem.

Oko 1905 zvao sam Eru i pitao ga zašto nije došao. Rekao je da nije mogao zato što ima gosta ali je obavestio Peru da nam prenese. Za Savu nije znao zašto nije došao.

Posle razgovora sa Erom zvao sam Jelku Miljković (oko 1920). Rekla mi je da je trenutno zauzeta jer ima neki čas (verovatno sprema nekog đaka). Dogovorili smo se da je pozovem oko 2000.

Kada sam pozvao Jelku oko 2000 javila se njena ćerka i rekla da je Jelka negde u komšiluku i da zovem kasnije.

Oko 2005 zvao sam Svetislavu i razgovarali smo o nesreći u rudniku Aleksinac i ponašanju rukovodstva u organizaciji bezbednosti na radu. Pričali smo i o arogantnom ponašanju rukovodstva RTB-a. Rekao sam joj da Gornjaković namerava da ih tuži ako oni ne tuže njega.

Oko 2030 ponovo sam zvao Jelku Miljković ali njena ćerka mi je rekla da su upravo stigla kola po nju i da je negde otišla.

Posle toga zvao sam Radmilu Petrović i pitao je zašto nije došla na sastanak. Rekla je da nije mogla. Obećala je da će ujutro otići u poštu da vidi da li joj je stigao materijal koji očekuje. Rekla je da će me o tome obavestiti ujutru. Dogovorili smo se da ako Era i Sava budu odugovlačili sa slanjem naše poruke sredstvima informisanja uradimo to nas dvoje na osnovu snimka sa one sednice izvršnog odbora kada smo doneli tu odluku.

21.11.1989.

UTORAK

Oko 1200 zvala me Radmila Petrović iz Instituta i rekla je da je kod nje i Mira Milutinović.

Radmila mi je rekla da je iz poverljivih izvora saznala da je RTB tužio mene i nju. Nju zato što je rekla da je vraćeno radioaktivno srebro – traže da ona dokaže da je bilo radioaktivno. Mene zato što sam nestručno merio radioaktivnost. Rekao sam da nema potrebe da se oko toga uzbuđujemo i da o tome raspravljamo dok ne vidimo optužni predlog.

Mira Milutinović mi je rekla da je bila u Zaječaru i da je čula od tamošnjeg predsednika ekološkog pokreta da je naša predsednica podnela ostavku. Rekao sam joj da je tačno da je dr Savica podnosila ostavku Izvršnom odboru ali da to nije bilo usvojeno.

Oko 1440 zvala me je dr Savica i rekla mi da sastavim pitanja za radioemisiju u 1600 za kandidate za Predsednika Opštine. Rekla je da je Pajić bio kod nje i rekao da je juče prisustvovao nekoj konferenciji u Socijalističkom savezu gde je postavljao neko pitanje u vezi zaštite životne sredine ali su ga skoro isterali i ućutkali.

Oko 1520 zvao me Pajić i rekao skoro isto što i dr Savica. Rekao sam mu da ću ja sastaviti pitanje i da ću pokušati da se uključim u emisiju.

U 1630 postavio sam pitanje u emisiji za kandidate: Hoće li se zalagati ako budu izabrani za objavljivanje svih dosad prikupljenih zdravstvenih podataka o stanju zdravlja građana, broju smrtnosti, broju i vrsti invalidnosti, broju nesposobnih za JNA i razlozima svega toga. Nije postavljen drugi deo mog pitanja koje se odnosilo na to hoće li se ovi kandidati zalagati za utvrđivanje političke, materijalne i krivične odgovornosti onih koji su do sada sprečavali i sprečavaju da se sazna istina.

Novinar Radio Bora nije postavio celo moje pitanje jer je izostavio deo (da li će se kandidati zalagati za pokretanje odgovornosti za sve one koji sprečavaju da se sazna istina i hoće li se zalagati za otvaranje toksikološkog centra).

U toku emisije dr Janić je spomenuo radioaktivnost i nestručna merenja. Odmah sam reagovao i postavio pitanje:

Hoće li se kandidati zalagati da se objave rezultati istraživanja Nade Ajdačić i hoće li neko odgovarati zato što te rezultate drži u fioci a u javnosti se daju blanko izjave da nema radioaktivnosti tj. Ne iznose nikakvi naučno dokazani rezultati koji opovrgavaju nalaze Nade Ajdačić da u Borskoj reci ima prirodnih i veštačkih radionukleida.

Ovo pitanje nije uopšte postavljeno kandidatima što znači da je emisija o njihovom predstavljanju javnosti obična farsa i komunistička propaganda o navodnoj demokratiji i navodnom iznošenju programa.

Posle emisije nazvao sam dr Savicu i rekao joj da nisam zadovoljan emisijom, i da smatram da od tri zla (kandidata) treba izabrati najmanje a to je po mom mišljenju Diča njen direktor. Ona se nije složila sa time. Dogovorili smo se da se sutra obavezno vidimo.

Nakon razgovora sa Savicom oko 1830 razgovarao sam sa Radmilom Petrović. Dogovorili smo se da ako Sava i Era ne pošalju odluku izvršnog odbora u vezi podrške Nadi Ajdačić, Jelki Miljković i Svetislavi Stojanović da to učinimo nas dvoje. Rekla je da će mi se javiti ujutru.

Posle razgovora sa Radmilom skinuo sam sa trake diskusiju Erinu i spremio je za sutra. Pre toga pokušao sam da dobijem i Eru i Savu ali su im telefoni bili zauzeti. Kasnije sam uspeo da dobijem Savu Lukića i on je rekao da je pripremio našu odluku za slanje i da će je sutra poslati telegramom ili teleksom Instituta ako bude bilo moguće.

Za vreme razgovora sa Savom došao mi je kum Jovan Stojadinović i doneo časopis „Pogledi“ br. 53/20.11.89. u kome je objavljena zajednička poternica za Dražu Mihajlovića i Tita. U tekstovima je izneta činjenica da je poternica bila pocepana na dva dela i da je Komunistička propaganda koristila samo deo na kome je bio Tito dok je deo sa Dražom Mihajlovićem bio kriven. Takođe je isto rađeno sa posebnim poternicama njih dvojice.

Na poternici piše da je Tito bio skrnavitelj crkve, da je zločinac i da je zemlju bacio u najveću nesreću. Bio je Boljševički agent, lopov i drumski razbojnik i hoće da u zemlji organizuje sovjetsku republiku i uobrazio je da je on „pozvan za to“. Njegova „oslobodilačka akcija“ je oduzela imanje, dobra i šivote hiljadama ljudi. Porušene crkve i spaljena sela su tragovi kojima je on prošao. Njegove akcije poremetile su mir građana i seljaka oskrnavile kulturu i šivotinjski uništavale ljudske živote. Zato je on ucenjen na 100000 nemačkih maraka u zlatu.

Za Dražu Mihajlovića se kaže u poternici da je zločinac koji je bacio zemlju u najveću nesreću, da je otupeo od razvratnog života i uobrazio da je on „pozvan“ da „oslobodi“ narod. Kao engleski plaćenik ovaj smešni hvalisavac utirao je put boljševizmu i pomagao da se unište sva nacionalna dobra. Time je poremetio mir seljaka i građana, upropastio imanje, dobro pa i život hiljadama ljudi a zemlju bacio u bedu i nevolju. Stoga se ucenjuje na 100000 nemačkih maraka u zlatu.

Posle čitanja poternica igrao sam šah sa kumom a nakon toga razgovarali smo o Josipovim „vrlinama“.

22.11.1989.

SREDA

Oko 1000 otišao sam u Institut i kopirao moj predlog 14. Kongresu SKJ za raspuštanje SKJ i raspisivanje slobodnih i demokratskih parlamentarnih izbora. U kopirnici sam se našao sa Savom Lukićem koji je doneo da kopira materijal što ga je danas dobila Radmila Petrović iz Skupštine SR Srbije na osnovu dogovora sa Jelkom Miljković. Sava me obavestio da je teleksom poslata naša podržka Nadi Ajdačić i Miljenku Martiću i to preko Skupštine SR Srbije. Posle smo otišli kod Radmile gde smo razgovarali o njenoj situaciji. Prisutan je bio i Era a kasnije je naišao i Pera jovanović. Sava je napisao tekst posebne podrške za Jelku Miljković i dao mi da joj to pošaljem telegramom (naravno opet preko Skupštine Srbije). Sava je smatrao da ne treba u ovom trenutku da šaljem moj predlog za raspuštanje SKJ. Rekao sam da je to moj privatni stav koji nema veze sa mojim članstvom u rukovodstvu pokreta. Radmila je smatrala da sam to odlično uradio a bilo je i drugih koji su mi davali verbalnu podršku. Milisav Stanić je čak hteo da se pridruži u potpisu. Ja sam to odbio da se ne bi shvatilo da nešto organizujem.

Oko 1230 svratio sam u poštu i telegramom br. 54/22.11.89. poslao tekst podrške Jelki Miljković preko Skupštine SR Srbije koji glasi:

„Ekološki pokret „Dubašnica“ Bor Vam daje punu moralnu podršku i kao delegatu i kao čoveku za sve što ste izneli u javnost i na Skupštini SR Srbije.

Ujedno Vas obaveštavamo da smo na našim sednicama podržali svaki Vaš izveštaj i zahtev upućen RIV-u i legalnim republičkim organima i zato smo Vam posebno zahvalni.

Nemojte odustati niti se pokolebati jer smo mi sa Vama. Vaš glas je i naš glas“.

Ekološki pokret „Dubašnica“ Bor

Oko 1520 zvao sam novinarku Večernjih novosti i rekao joj da smo poslali podršku Nadi Ajdačić i Miljenku Martiću preko Skupštine Srbije i da smo primerak teksta poslali i redakciji Večernjih novosti. Rekla je da je dobila to i da je upravo predala napis za sutrašnji broj. Rekao sam joj da smo poslali i podršku Jelki Miljković i pročitao joj telegram. Dalje, obavestio sam je da smo dobili skupštinski materijal o radijaciji i to kompletan zajedno sa izveštajem Svetlane Bjelogrlić Poslovodnom odboru RTB-a. Takođe sam je obavestio da radimo na tome da u petak ceo izvršni odbor ekološkog pokreta dođe na Skupštinsku raspravu. Rekla je da je to dobro i obećala je svoju podršku u novinama kad god nam zatreba. Zahvalio sam se na dosadašnjoj i eventualnoj budućoj podršci.

Oko 1720 zvao sam dr Savicu i obavestio je o događajima u toku dana. Rekla mi je da je preporuka da glasamo za kandidata s fakulteta i pitala me da li me Pera nešto obavestio oko toga. Rekao sam da nije verovatno što zna da ja iz principa ne glasam za komuniste. Rekao sam joj da ja nisam glasao iz principa ni za Slobodana Miloševića ali mu dajem podršku i davao sam mu među prvima u Boru.

Posle ovog razgovora oko 1800 zvao sam Svetlanu Bjelogrlić i rekao joj da smo dobili materijal iz Skupštine Srbije a u njemu se nalazi njen izveštaj Poslovodnom odboru TIR-a. Iznenadila se da smo to uopšte dobili

takođe i kako je to dospelo do Skupštine Srbije. Obavestio sam je da sutra imamo sednicu izvršnog odbora i da bi bilo dobro da dođe. Pitala je da li ćemo je uzeti u zaštitu. Rekao sam da hoćemo i obavestio je da smo takvu podršku dali Nadi Ajdačić i Jelki Miljković. Odala je svojim strahovanjem da se boji posledica ali ja sam je uveravao da je to sada prošlost jer materijal nije više pod embargom već se sada masovno kopira po Boru i nema više svrhe da neko nju i Nadu Ajdačić drži u kućnom pritvoru. Pitala je da li smo razgovarali sa Nadom. Rekao sam joj da Nadu nismo našli ali da sam joj ja poručio da joj se Svetlana ne javlja zbog problema ali da će joj se javiti kada prođe gužva. Ona je rekla da je to u redu ali da se plaši jer joj deca kroz mrak dolaze kuči. Pokušao sam da je utešim da bi se odmah znalo ko direktno stoji iza bilo kakvih pritisaka i zastrašivanja. Naveo sam joj podatak da sam ja o borskoj mafiji napravio studiju i predao Naučnom veću Instituta za izbor u stručno zvanje. Rekao sam joj da ja više verujem instrumentu kojim sam izmerio radioaktivnost nego blanko demantijima rukovodstva RTB-a. Ona se onda setila da sam ja dao podatke NIN-u o radioaktivnosti vode za piće. Onda sam joj naveo primer iz 87 kada je 14 i 15 marta izmerena povećana radioaktivnost a to je pravdano takođe neispravnošću aparata. Na kraju još jednom sam je pozvao da sutra dođe na izvršni odbor. Rekla je da će videti.

Posle ovog razgovora zvala me Radmila Petrović i pitala s kim sam tako dugo razgovarao. Rekao sam sa kim i ukratko ispričao tok razgovora. Ona mi je rekla da joj je Savović obećao da će joj sutra dati izveštaj Nade Ajdačić o merenju u avgustu mesecu. Takođe je rekao da je preduzeo mere da Nadu Jonović ne izbace iz stana. Rekla je da me upravo zbog nade i zove jer se ne javlja. Obećao sam da ću pokušati da saznam zašto se ne javlja.

Odmah posle ovog razgovora nazvao sam Krajnović Milorada koji stanuje u prizemlju zgrade u kojoj je i Nada Jonović. Zamolio sam ga da skokne do nje i kaže joj da se javi Radmili ili meni.

Posle 10-tak minuta obavestio me da Nada nije u stanu ali su mu neka deca rekla da ih je ona pre pet minuta pitala da li im radi telefon. Ja sam na osnovu ovoga pretpostavio da ona telefonira negde iz komšiluka.

Pokušao sam da Radmili kažem to ali je njen telefon bio tauzet.

Nakon 5 min. Radmila se javila i rekla da se Nada javila. Dogovorili smo se da mi sutra ostavi primerak onog izveštaja nade Ajdačić ako ga dobije od Savovića.

23.11.1989.

ČETVRTAK

Oko 1000 zvao sam Savu Lukića u Institut i rekao mu da sam razgovarao sa Svetislavom i da je obećala u današnjim novostima da pusti članak. Pitao sam ga šta je urađeno po pitanju organizovanog odlaska sutra na Skupštinu Srbije i da li je Radmila donela materijal. Rekao je da neće izgleda biti ništa od organizovanog odlaska a Radmile još nema.

Oko 1300 bio sam u Institutu. Radmila je ispričala detalje oko svojih razgovora sa Svetlanom Bjelogrlić i Dunjićem oko pokušaja da dobije rezultate merenja Nade Ajdačić. Rekla je da su odbili da joj daju te rezultate.

Dnevnik za ovaj dan pišem sa zakašnjenjem pa je moguće da neke detalje i događaje ispustim.

U današnjem broju Večernjih novosti nije objavljen članak Svetislave Stojanović. U telefonskom razgovoru sa njom rekla je da nije njena krivica jer je ona predala rukopis.

Oko 1500 zvao sam Nadu Ajdačić. Neko je podigao slušalicu ali se nije javio. Posle toga zvao sam Vladu Ajdačića i rekao mu za ovaj detalj. Dogovorili smo se da mu se javim oko 2100 i kažem mu da li ćemo sutra doći u beograd na Skupštinu SR Srbije.

Oko 1720 otišao sam do dr Savice a zatim smo zajedno otišli na sastanak Izvršnog odbora. Usput mi je ispričala da je jedna žena fotoreporter iz Zaječara snimala dolaske kamiona sa nuklearnim otpadom u Kalnu i da je privođena i maltretirana od strane SUP-a. Sav materijal i slike su joj oduzeti i zaprećeno joj je da neće živa izaći iz zatvora ako joj se to ponovo desi.

Sednica izvršnog odbora je snimana. Mnogi članovi su se žalili na loša iskustva sa Mafijom. Ja sam rekao da sam čuo od jednog čoveka (Gojković Žarka) da je on lično video da je početkom septembra (nije se sećao tačnog datuma) u ulici Oktobarske revolucije i 3. oktobra vršena dekontaminacija.

Zaboravio sam da kažem da mi je Žarko to rekao danas oko 1650 kada je došao ispred Instituta i u njegovim kolima smo razgovarali u vezi njegovog krivičnog postupka protiv dr Čedomira Kneževića. Pitao me za pravni savet u vezi svedočenja tj. Izvođenja dokaznog postupka obzirom da je dr Čedomir Knežević uspeo da natera neke svedoke da promene sudske izjave. Savetovao sam mu da sutra na pretresu postavi pitanje tim svedocima koji je njihov iskaz lažan ovaj sada ili prethodni i da onda njih ganja za lažno svedočenje.

Posle sastanka izvršnog odbora dogovorili smo se međusobno da u Beograd sutra pođemo o svom trošku i to jedna grupa u sastavu:

Pajić Miroslav

Dragan Kostić

Ja

Petar Jovanović

Druga grupa sa dr Savicom, Savom Lukićem, Radmilom Petrović, Mićić Milijom i Ljubomirom Veljković trebala je da pokuša da u Institutu dobije putni nalog za sve nas i krene za Beograd i ako ne stigne na Skupštinu ode na predavanje dr Ninkovića u Institutu za fiziku u 1200 u Zemunu.

Ja sam preuzeo da o tome obavestim dr Ajdačića kao što smo se dogovorili. Pošto Pera jovanović nije mogao da uzme učešća jer nije mogao da obezbedi zamenu na poslu umesto njega pošla je Radmila Petrović. Ja sam dr Ajdačiću javio spisak prve i druge grupe i zamolio ga da sa Jelkom Miljković pokuša da obezbedi saglasnost da prisustvujemo raspravi u Skupštini.

Međusobno smo se dogovorili da krenemo ujutro u 400.

U razgovoru sa Pajićem obavestio me da je predsednik planinarskog društva Sava Tatomir dobio izliv krvi u mozak a da mu je par dana pre toga obijena vikendica i odneto skoro sve što je moglo da se nosi.

24.11.1989.

PETAK

U 345 zvao me Pajić da proveri da li sam se probudio. Dogovorili smo se da se zajedno sa Draganom nađemo u ul. 3. oktobar ispred prodavnice Zastava (autodelovi). Rekao sam mu da natoči vodu za piće što je on i učinio (Zlotski vodovod). Ja sam poneo uzorak vode iz Kriveljskog vodovoda.

Pošto smo svratili po Radmilu Petrović krenuli smo oko 415. Usput nam je Pajić saopštio da nema dovoljno goriva ali da će ga biti do benzinske pumpe na Rtnju.

Benzinska pumpa na Rtnju ( kod motela) nije radila pa smo na rizik krenuli dalje nadajući se da ćemo stići do Paraćina. Ispred Paraćina na oko 5 km nestalo nam je goriva pa smo zaustavili jedan kamion sa kojim sam ja krenuo do Paraćina za gorivo. Zahvaljujući srećnoj okolnosti da je šofer kamiona bio ranije vozač autotransportnog preduzeća iz Paraćina dao mi je uputstva kome da se obratim na autobuskoj stanici i tako sam za oko 40 minuta već bio nazad sa gorivom.

Usput sam dao kasete na preslušavanje na kojima sam snimio radioemisiju u kojoj su dr Vlada Ajdačić i dr Vuković imali „duel“.

U Beograd smo stigli ispred Skupštine Srbije oko 830. Pošto smo zakasnili obratili smo se službi obezbeđenja ali oni nisu hteli da nas puste da uđemo u salu gde se vodila rasprava.

Tražili su da kažemo kako se zovemo i kada su čuli rekli su da ne možemo ući. Ja sam im pokazao telegram podrške Jelki Miljković i onda je jedan iz službe obezbeđenja navodno otišao do nje da je pita da li možemo ući. Ubrzo se vratio i rekao da nam je Jelka poručila da čekamo pauzu pa će ona izaći. Uputio nas je da čekamo u čekaonici.

Pošto nam je bilo sumnjivo to što nam je rekao Pajić ga je pitao čime on garantuje da je bio do Jelke. Taj drug se zbog toga uvredio jer smo mu iskazali nepoverenje.

Posle toga Pajić je sa mojom dokumentacijom u vezi ranijeg obraćanja Skupštini Srbije ušao u kabinet kod referenta za molbe i žalbe Skupštine Srbije i protestvovao zbog načina njihovog rada i što nismo primljeni tj. Nije nam dozvoljeno da prisustvujemo Skupštini.

Dragan Kostić se negde bio izgubio u međuvremenu sa uzorcima vode. Kasnije se pojavio i rekao nam da je bio u društvu Nikole Šainovića i Milorada Mrkajića.

Pre toga prošla je pored nas Lepa jovanović i videla mene i Pajića.

Posle nekog vremena razgovarali smo sa referentom za molbe i žalbe i on je rekao da se seća kada je Radmila Petrović bila sa društvom iz Bora kod Mihalja Kertesa. U razgovoru rekao je da će 1. decembra biti neka vrsta testa Slovenaca u vezi mitinga istine o Kosovu. Rekao je da će veliki broj agenata Srbije biti tamo prisutan u civilu ali dobro naoružani da brane narod ako slovenačka policija bude pucala.

Nakon nekog vremena tj. Oko 1120 naišao je dr Vlada Ajdačić pa smo se dogovorili da se podelimo tako da je Radmila ostala da čeka Jelku a mi sa njim smo otišli u Zemun na Institut za fiziku na predavanje dr Ninkovića o zaštiti od radijacije.

Predavanje je počelo sa zakašnjenjem od pola sata.

Na pitanje dr Ajdačića i još jednog njegovog poznanika (čovek sa bradicom) davani su odgovori kojima oni nisu bili zadovoljni pa su postavljali dopunska pitanja. Na kraju je organizator predavanja (Šiško) tj. Čovek koji je vodio tribinu odbio da da reč dr Vladi Ajdačiću da dalje postavlja pitanja a čoveku sa bradom nije odgovoreno ni posle tri uzastopno postavljenog istog pitanja. Pajić je postavio pitanje zašto se u boru neki projekti vezani za radijaciju vode pod šifrom strogo poverljivo. Ja sam pitao koje su minimalne doze kontaminacije potrebne da bi se vršila kontaminacija.

Pošto je teren postao „vruć“ predavač je bez odgovora na postavljena pitanja naprasno napustio tribinu sa neubedljivim obrazloženjem da žuri na nekakvo drugo predavanje. Posle njegovog odlaska prisutnima smo pokazali dokumentaciju o izvršenim merenjima u Boru i rekli im da je početkom septembra vršena dekontaminacija ulica. Ni oni nisu bili zadovoljni predavanjem i predavačem jer su ostali prikraćeni za odgovore na svoja pitanja.

Nakon predavanja vratili smo se u Beograd i dogovorili se sa dr Ajdačićem da se čujemo oko 1600 i preko njega uspostavimo vezu sa Radmilom i ostalima koji mogu da dođu.

Pošto je Dragan Kostić imao neka po gradu Pajić i ja smo otišli kod njegove tetke gde smo ručali i uspostavili vezu sa Ajdačićem. Dogovorili smo se da se nađemo u redakciji Večernjih novosti gde se već nalaze Radmila i Svetislava Stojanović.

Tamo smo dugo razgovarali o nastaloj situaciji i predali uzorke vode Ajdačiću. Svetislava se žalila da RTB hoće da je tuži. Rekli smo joj da je to oni samo plaše i da neće smeti. Pokazala nam je pismo RTB-a njenoj redakciji ali smo mi i pored toga bili mišljenja da joj samo prete i da se neće usuditi da to učine.

Rastali smo se oko 1900 posle čega smo svratili da Radmila uzme neke uzorke a zatim smo posetili njenu prijateljicu Danu gde smo svi večerali.

Iz Beograda smo krenuli oko 2120 i stigli u Bor oko 300 zbog lošeg vremna. Padao je sneg i bila je slaba vidljivost.

25.11.1989.

SUBOTA

Oko podne zvao sam dr Savicu i ona mi je rekla da je na TV čula vest da nismo dobili dozvolu da prisustvujemo raspravi u skupštini. Rekla je da je Diča izabran za predsednika opštine a da je ona pala i povredila nogu. Pošto nije mogla da izlazi dogovorili smo se da se vidimo sutra. Takođe je rekla da je Sava nastupao na Tv.

Kasnije me zvao Gornjaković pa smo malo razgovarali. Tražio je da mu presnimim govor sa mitinga.

Era me upisao u inicijativni odbor za odlazak u Ljubljanu na miting.

26.11.1989.

NEDELJA

Oko 1630 zvao me Pajić i rekao da se nađemo kod dr Savice. Tamo nam je rekao da mu je Dragan Kostić sumnjiv. Dr Savica je izrazila sumnju i u onog Ljubu što je na prethodnoj sednici predlagao vođu. Pajić je izneo još neke sumnje pa smo se dogovorili da Dragana Kostića proverimo tako što ćemo preko njega ali i preko drugog kanala dostavljati dr Ajdačiću iste uzorke za analizu ali pod raznim šiframa koje ćemo samo mi znati.

Posle dva sata razgovora razišli smo se. Oko 2200 zvao me Dragan Jovanović i tražio da nekako proverimo šta radi neki Milan Petrović koji je na platnom spisku Bora a živi u Beogradu i vozi se društvenim automobilom BG-01-07.

Rekao sam mu da u Beogradu Institut za bakar ima Inženjering koji je više godina bio ilegalna firma (neregistrovan) bez poslovnih prostorija ali sa spiskom „zaposlenih“ koji su primali platu. Ova je firma registrovana tek kada sam ja digao frku na Ustavnom sudu SFRJ. Dragan je obećao da će pogledati ove podatke iz moje arhivske građe koju je u međuvremenu dao Tomi Džadžiću. Rekao sam mu da se u Zlotskoj pećini skladira ugalj i da o njoj brine zemljoradnička zadruga. Takođe sam mu rekao da je pre nekoliko godina u njoj snimala neka američka ekipa neki film i da su dobro plaćali statiste i sve ostale i da su lako dobili dozvolu za snimanje. Takođe sam ga informisao i dao mu ime čoveka koji je video da je početkom septembra vršena dekontaminacija. Rekao sam i da smo bili na predavanju i kako je predavač Ninković pobegao kada smo postavili ona pitanja.

27.11.1989.

PONEDELJAK

Oko 830 odveo sam ženu kod dr Savice zbog otekle noge. Njena dijagnoza nije bila ohrabrujuća. Rekla je da mora odmah u bolnicu inače je život u pitanju. Sredila mi je da hitno dobijem uput za hirurčko a tamo je dr Saša dao odmah uput za bolnicu gde nas je prevezao sanitet.

U Bolnici je pregledao dr Vukić i pustio na kućno lečenje uz prepisanu terapiju i lekove. Posebno su svi lekari naglasili strogo mirovanje – ležanje sa podignutom nogom. Zbog nepokretnosti žene svi kućni poslovi su prešli u moju nadležnost zbog čega nisam mogao popodne da odem na ekološku tribinu. Javio sam Radmili da zbog ovoga neću moći da dođem.

Posle tribine oko 2100 Radmila me obavestila telefonom da nije bila zadovoljna zbog loše pripreme i organizacije. Posebno je zamerila Pajiću što je mnogo razglabao o metodama merenja radioaktivnosti o čemu smo slušali predavanje dr Ninkovića kada smo bili u Beogradu. Iznenadio sam se da se Pajić upustio u objašnjavanje metoda merenja umesto da je dao podatke o radioaktivnosti srebra i druge podatke o radovima Nade Ajdačić kao i prepisku između Vinče i RTB-a. Izgleda da je on preopširno i uopšteno počeo pa ljudi nisu imali strpljenja da saslušaju i takve stvari koje bi on izneo da ga nisu prekinuli.

28.11.1989.

UTORAK

Mira Božić me obavestila oko 1030 da ne dolazim u firmu jer su svi otišli kući a akontaciju ne daju.

Oko 1430 zvala me Mira Milutinović da pozdravi moju ženu i poruči joj mirovanje. Ni ona nije bila zadovoljna sinoćnom tribinom, naročito Pajićevim izlaganjem.

U Beogradskoj hronici na TV objavili su vest da je mr Nikola šainović predložen za ministra industrije Srbije, Ova me vest skoro šokirala jer je potvrdila moju teoriju o mafiji na vlasti u institucijama sistema.

Nakon ove vesti nazvao sam Radmilu i razgovarali smo na ovu temu. Zaključili smo da nema nikakvog poboljšanja situacije i da nam je jedina perspektiva iseljenje iz SFRJ.

29.11.1989.

SREDA

U toku prepodneva pokušao sam da dobijem Nadu i Vladu Ajdačić ali niko se nije javio. Zatim sam zvao Radmilu i razgovarali smo o stvorenoj situaciji.

Posle toga razgovarao sam sa Svetislavom Stojanović o mafijskoj kadrovskoj politici koju sprovodi SK. Rekao sam joj da je jedino rešenje iseljenje iz SFRJ i da ću ja to pokušati i po treći put.

Nakon ovog razgovora sličan razgovor vodio sam telefonom i sa dr Savicom. I ona je bila mišljenja da treba da se selimo a da prethodno napišemo i podnesemo ostavke u ekološkom pokretu.

Nakon radnog vremena svratio sam do dr Savice i pročitao joj koncepte moje ostavke i zahteva – molbe za dozvolu useljenja u neku stranu zemlju. Dogovorili smo se da se vidimo sutra ponovo i opet popričamo o tome.

U telefonskom razgovoru sa Perom Jovanovićem pre podne rekao sam mu za postavljenje Šainovića za ministra industrije. I on se iznenadio ovom vešću i prokomentarisao to ovako: Zar tu lopužu da postave za ministra?

Popodne su javili da se neće ići na miting u Ljubljanu zato što su Slovenci uveli vanredno stanje.

30.11.1989.

ČETVRTAK

Oko 1800 bio mi je Pera Jovanović pa smo šetali ispred meteorološke stanice i razgovarali o svemu i svačemu ali uglavnom o mafiji i genocidu. Smatrao je da je ekološka tribina zadnji put bila promašaj zbog izlaganja Save Lukića i Pajić Miroslava. Rekao sam da je šteta što to nije dobro iskorišćeno za upoznavanje Borske javnosti sa istinom, pogotovu što smo imali dovoljno argumenata za to. Naime imali smo materijale sa skupštine Srbije i rezultate merenja Nade Ajdačić kao i ostala merenja iz Vinče a među njima i radioaktivnosti srebra. Rekao sam Peri da treba organizovati prikupljanje uzoraka koncentrata, vode, jalovine i dr.

U 1930 otišao sam do dr Savice i pročitao joj novu verziju moje ostavke ali pre toga smo istovremeno došli do konstatacije da sa ostavkama treba pričekati. Rekla je da joj se javio predstavnik omladinske organizacije i rekao joj da su omladinci a i Šainović navodno protiv da bilo ko u ekološkom pokretu podnosi ostavku.

Na osnovu ove informacije uverio sam se ponovo da se naši telefonski razgovori prisluškuju fer sam juče ja sa njom razgovarao telefonom da treba da podnesemo ostavke i da se selimo iz SFRJ a danas je već bio sastanak omladinske organizacije i doneta je odluka o podršci ekološkom pokretu uz obećanje da će nam omladina kolektivno pristupiti i da ćemo od njih i RTB-a dobiti pare da možemo normalno da radimo.

Oko 2015 zvao sam Dragana Jovanovića i rekao mu za postavljenje Nikole Šainovića za ministra industrije što ga je neprijatno iznenadilo pa je rekao da ćemo tek sada ratovati sa njima. Dao sam mu uputstva kako da se snađe u mojoj arhivskoj građi za studiju „Uticaj mafije na pravni sistem SFRJ“, koju sam mu dao kada je bio u Boru. Napomenuo sam da se u toj arhivskoj građi nalaze pitanja upućena Radničkom savetu Instituta u vezi kupovine stana za dr Čedomira Kneževića ali i u vezi kupovine poslovnog prostora za inženjering i registraciju ovog odeljenja u Beogradu, kao i spiska zaposlenih, visini njihovih zarada, zatim pitanja o načinu utroška Iranskih rijala, kupovinu automobila za Irance i sl. Takođe sam mu rekao da je to ispao kviz za Radnički savet jer na pitanja nismo dobili odgovore. Rekao sam Draganu da malo pročačka u vezi inženjeringa jer je moguće da se tu kriju odgovori na neka pitanja u vezi sa nuklearnim otpadom.

Oko 2100 zvao sam Radmilu i razgovarali smo o mogućnostima, kontaminacije srebra i zlata a da bakar ne bude kontaminiran. Ja sam rekao tj. Izneo pretpostavku da je to moguće zato što se u staroj livnici vrši prerada zlata i srebra zajedno sa nuklearnim otpadom u posebnoj peći. Radmila je rekla da ne zna dovoljno metalurgiju ali da je moguća ovakva pretpostavka.

01.12.1989.

PETAK

Oko 1800 bio mi je Žarko Gojković da mu napišem zahtev za reviziju Vrhovnom sudu Srbije povodom konačne odluke Suda udruženog rada Srbije a koja je u korist Instituta a odnosi se na njegov izbor u stručno zvanje koje mu je uskraćeno zbog falsifikovanja zapisnika o izboru i zbog čega je kod redovnog suda u Boru pokrenuo krivični postupak protiv dr Čedomira Kneževića.

Žarko mi je rekao da je prošlog petka (24.11.89.) imao suđenje u vezi krivičnog gonjenja dr Čedomira Kneževića ali on nije došao. Kaže da je sudija rekao da će na nedelju dana pre početka sledeće rasprave izdati nalog da dr Čedomira Kneževića pritvore kako ne bi pobegao sa sledeće rasprave. Takođe mi je Žarko rekao da mu je bio na razgovor izaslanik dr Čedomira Kneževića Radoje Petrović da ga pita koliko para traži da odustane od sudskog gonjenja. Kaže da je tražio oko 30000 maraka i da Radoje nije ništa rekao da li Čedomir Knežević pristaje ili ne.

Pošto sam Žarku napisao zahtev za reviziju pokazao sam mu deo moje dokumentacije a između ostalog i predlog br. 27713/22.11.89. 14. Kongresu SKJ za raspuštanje SKJ i raspisivanje slobodnih i demokratskih parlamentarnih izbora. Takođe sam mu pokazao i povratnicu potpisanu od nekoga iz CK SKJ kojom se potvrđuje prijem moje pošiljke. Rekao sam da ću primerak ovog predloga poslati nekim novinama da se to objavi.

04.12.1989.

PONEDELJAK

Jutros oko 500 probudila me žena i rekla da ima strašne bolove u leđima i da više ne može da izdrži. Ustao sam i pomogao joj da se spremi i zatim sam zvao kola hitne pomoći i oko 610 smo bili u bolnici. Tamo se javila na hirurško dr Vukiću pošto je već od ranije imala uput zbog proširenih vena i otoka ali su je tada pustili da leži kući. Vukić je uputio na ortopedsko odeljenje gde je zadržana na lečenju. Ja sam se vratio kući i napisao sam molbu Američkoj ambasadi za dozvolu useljenja sa statusom izbeglica. Juče sam napisao ostavku na funkcije u ekološkom pokretu i o tome sam razgovarao sa Radmilom. Rekla je da će i ona podneti ostavku.

Oko 1400 otišao sam u bolnicu da obiđem ženu. Nije joj bilo dobro. Imala je još uvek jake bolove. Pomogao sam joj da pojede nekoliko zalogaja od ručka koji su joj dali a zatim joj dao da popije lekove što su joj prepisali. Dok sam sedeo kod nje malo je bolovi popustili i ja sam posle došao kući.

Oko 1340 Bojan (moj stariji sin) i ja obišli smo Ljilju (moju ženu) u bolnici. Bojan je zatim otišao a ja sam još ostao. Ubrzo su naišli kumovi Mica i Jovan Stojadinović. Po završetku posete (Ljilja se bolje osećala) iskoristio sam njihov prevoz do posla.

Oko 2000 bio sam kod dr Savice i pokazao joj tekstove moje ostavke i molbe za dodelu statusa izbeglice. Rekla je da će i ona podneti ostavku a ja sam joj rekao da su ostavke najavili još i Radmila i Era.

06.12.1989.

SREDA

Oko 830predao sam pošti pisma sa mojom ostavkom i molbom za dodelu statusa izbeglica. Pre toga sam pokušao da fotokopiram ove tekstove u Institutu ali Snešana (sekretarica upravnika Zavoda za metalurgiju) nije dozvolila Eri da mi to kopira. Usprotivila se vrlo pogrdnim rečima. Zbog toga sam morao da odem u kopirnicu Indoka kod Bunjića i častio sam ga 50000 dinara da mi to iskopira.

Posle pošte svratio sam do Radmile Petrović i pokazao joj tekstove ostavke i molbe za dodelu statusa izbeglica. Dopala su joj se obrazloženja.

07.12.1989.

ČETVRTAK

Danas mi je žena izašla iz bolnice. Po podne je imala posetu kući. Bile su joj Emilija, Ljilja, Vesna i još jedna njena koleginica sa posla. Ja nisam mogao da idem na sednicu izvršnog odbora, jer sam morao da služim gošće. Kasnije je naišla i komšika Rosa.

Oko 2100 razgovarao sam sa Radmilom. Rekla je da je dr Savica rekla da sam podneo ostavku ali nije htela da je čita.

09.12.1989.

SUBOTA

Pre podne sam sreo Savu Lukića i pokazao mu ostavku. Tražio je da se ne povlačim i da pokušam da obezbedim predavača za predavanje o arsenu.

10.12.1989.

NEDELJA

Pera mi je bio oko 1800 na poslu pa smo šetali ispred Instituta. Ljutio se što sam ostavku podneo SSRN-u. Rekao sam mu da ja nisam ostavku podneo ni SSRN-u ni Izvršnom odboru već Skupštini Ekološkog pokreta. On je rekao da su u SRN-u otvorili moje pismo i čitali ga i da će me sigurno napasti u novinama. Ja sam mu rekao da bi to bilo dobro jer bih mogao onda da ih tužim zbog otvaranja tuđe pošte. Savetovao sam ga da ako piše o Šainoviću nešto ne navodi da je ovaj direktno odgovoran za neku promašenu investiciju ili genocid već da navede da se to desilo za vreme njegovog rukovođenja kako ga ne bi tužili da odgovara obzirom na korumpirani pravni sistem.

Oko 2100 zvao sam Svetislavu Stojanović i rekao joj da pokuša da sa Draganom Jovanovićem pronađe nekog predavača za arsen. Obećala je da će pokušati i preporučila je dr Srbobrana Đorđevića iz republičkog zavoda za zdravstvenu zaštitu.

Posle ovoga zvao sam Radmilu Petrović jer mi je Pera rekao da joj je mama dobila izliv krvi. Rekla je da je u bolnici, da je u komi i da je stanje neizvesno.

13.12.1989.

UTORAK

Danas sam bio na ranču i zasadio maline od Vide i divlje kajsije. Posle sam svratio i obišao kevu i ćaleta.

Oko 1930 zvao sam Radmilu i interesovao se za njenu majku. Rekla je da je i dalje u komi a da joj je Savica dala malo utehe.

Dnevnik vodio: Slobodan Radulović

SOCIJALISTIČKA REPUBLIKA SRBIJA

PREDSEDNIŠTVU SR SRBIJE

KOMISIJI ZA PREDSTAVKE I PREDLOGE

Odeljenju za poslove Komisije

GOSPODO USREĆITELJI SRPSKOG NARODA

U vezi vašeg izveštavanja  br. 07-6-07-1-3307/28.08.90. kojim me ljubazno upućujete u saznanje da ste moju predstavku uputili na nadležnost Republičkom sekretarijatu za rad i socijalnu politiku uz vašu molbu da moje navode o okupaciji države Srbije od strane Komunista razmotri i o rezultatima neposredno obavesti i Vas i mene, obaveštavam Vas da je u međuvremenu došlo do promene imena okupatora, koji radi maskiranja svojih zločina protiv srpskog naroda i radi izbegavanja odgovornosti za falsifikovanu istoriju a takođe i radi prikrivanja svojih kadrovskih veza sa doživotnim diktatorom Josipom Brozom sada nastupa pod imenom SPS tj. Spasioci Propalih Staljinista.

Obzirom da u čl. 238. Ustava SFRJ nije dat precizan opis okupatora, već se kaže da niko nema prava da spreči građane SFRJ da se bore protiv neprijatelja koji je napao zemlju, molim Vas da mi odgovorite na sledeća pitanja:

  1. Da li se okupatorom mogu smatrati članovi SPS koji ne poštuju Zakon o političkim organizacijama SR Srbije pa promociju svojih ideja i vrbovanje pristalica vrše u suprotnosti sa ovim zakonom?
  2. Da li se okupatorom mogu smatrati članovi SPS koji nelegalno drže vlast na raznim državnim nivoima?
  3. Da li se okupatorom mogu smatrati članovi i rukovodstvo SPS koji raznim ucenama, pretnjama i nezakonitim obećanjima vrbuju pristalice za svoju stranku?
  4. Da li se okupatorom mogu smatrati državni funkcioneri koji službenim automobilima u svoje radno vreme i o državnom (narodnom) trošku obavljaju aktivnosti za račun SPS?
  5. Da li se SPS u celini može smatrati okupatorom obzirom na nezakonito prisvojene privilegije za svoje članove?
  6. Da li se SPS može smatrati okupatorom ili bar saradnikom okupatora obzirom da ne dozvoljava krivično gonjenje za bivše članove SK i sadašnje članove SPS koji su raznim zločinima, pljačkama i mahinacijama upropastili narod i državu?

Što se tiče upućivanja moje predstavke na nadležnost Republičkom sekretarijatu za rad i socijalnu politiku, smatram da je to uobičajeni postupak zamajavanja i zaglupljivanja podnosilaca predstavki po uzoru i metodu pokojnog SK Srbije, jer iste na kraju dođu u nadležnost onima protiv kojih se podnose. Kao dokaz ove tvrdnje predlažem Vam gospodo usrećitelji da pogledate predmet br. 744/01.04.88. Takođe Vam predlažem da u arhivi Skupštine Srbije potražite predmet br. 07-5-071-661/06.05.88. koji je Skupštini Srbije ustupljen na nadležnost od strane Savezne Skupštine pod br. 086-1101/88. Ovu predstavku Skupština Srbije je uputila na nadležnost Republičkom komitetu za energetiku, rudarstvo i građevinarstvo gde joj se izgubio trag bez rešavanja. Isti je slučaj sa istom predstavkom kod pokojnog CK SKJ koji je istu uputio na nadležnost pokojnom CK SKS pod br. 21-391/88 a koju pokojnik za života nije stigao da reši. Obe ove predstavke odnose se na dodelu odlikovanja “Orden rada sa crvenom zastavom” od strane Predsedništva SFRJ naučnoj organizaciji Institut za bakar za tobožnje zasluge. Ustvari, po mom ličnom ubeđenju, navedeno odlikovanje dodeljeno je radi fiktivnog prikrivanja katastrofalnih rezultata delovanja ovog Instituta i njegovog rukovodstva na nauku i privredu. U predstavci je ponuđen deo dokaznog materijala o učešću ovog Instituta u stvaranju Fenija, Kipera B-40, Druge faze Topionice Bor, Pržionicama pirita, Fabrike za proizvodnju nikalsulfata, Flotacije molibdena, Separacije magnetita, Fabrike upaljača i raznih drugih prepisivačkih i kvazi naučnih radova čiji su akteri obilno nagrađivani i stimulisani a dobri stručnjaci i pošteni radnici kažnjavani i proganjani od strane rukovodstva i pokojne organizacije SK čiji bivši članovi i sada uživaju nezakonite privilegije i stimulacije uz razna maltretiranja neistomišljenika.

Na kraju, kao što rekoh, ova predstavka je stigla u nadležnost Republičkom sekretarijatu za energetiku, rudarstvo i građevinarstvo tj. sekretaru mr Nikoli Šainoviću poznatom borskom rukovodiocu iz afere uvoza nuklearnog otpada i koncentrata sa visokim sadržajem žive radi prerade u tehnološki nepodobnim agregatima RTB-a, čiji je jedan od rukovodilaca u to vreme bio i gospodin Šainović. Navedena afera je zataškana primenom sile pokojnog SK nad naukom a većina kompromitovanih su ponovo zadržali svoje funkcije a gospodin Šainović je postao ministar i sada treba da reši moju predstavku o odlikovanju Instituta uz čiju je pomoć RTB godinama vršio ekološki genocid i finansirao kvazi –naučne radove Instituta u zamenu za isplate raznih honorara po osnovu učešća pojedinaca sa rukovodećih funkcija kroz navodne ugovore o delu čime su ustvari vršene beskrupulozne pljačke, pogotovu ako se uzmu u obzir i tobožnja naučna putovanja u inostranstvo uz legalizovanu pljačku deviznih dnevnica.

Iz navedenih činjenica gospodo usrećitelji možete videti da su vaša dela i vaši usrećiteljski radovi poznati narodu pa nema potrebe da se odričete ni svoga imena ni svojih dela, jer Vam narod i istorija neće zaboraviti ni jedno ni drugo.

U Boru, 28.09.1990. god.

Vaš doživotno usrećeni:

Slobodan Radulović, br. Lk: 53036, SUP Bor.

NAPOMENA:

Ovaj dopis predat je predsedništvu SR Srbije preporučenom poštanskom pošiljkom br. 0076001 od 28.09.1990. godine.

Skupštini SR Srbije
Predsedništvu SR Srbije
Centralnom komitetu SK Srbije
SSRN SR Srbije
Savezu sindikata SR Srbije

Predmet: Zahtev za sanaciju situacije u Boru

Poštovani drugovi,

Odlučili smo da vam se grupno obratimo ovim zahtevom i da vas zamolimo da oformite stručnu komisiju od neutralnih stručnjaka iz metalurgije, hemije, rudarstva i tehnologije, koja će ispitati situaciju u Boru stvorenu moćničkim ponašanjem pojedinaca na odgovornim funkcijama i na osnovu analize stanja predložiti mere za sanaciju nastale situacije.
Obrazloženje:

Najnoviji događaji sa otkrivanjem velike pljačke srebra i zlata u pogonu Elektrolize u Boru ponovo su skrenuli pažnju jugoslovenske javnosti da se u Boru dešava nešto što nikako ne bi smelo da se desi. Ovi događaji su ponovo uznemirili i naljutili radne ljude i građane Bora, jer kao takvi bacaju ljagu na Bor kao sredinu koja nije stvorila uslove da se isključi mogućnost njihovog nastajanja. Sama činjenica da je pljačka zlata i srebra trajala skoro dve godine i da je tek sada otkrivena i sa zakašnjenjem prijavljena istražnim organima govori o neviđenim propustima i aljkavosti u poslovanju i obezbeđenju proizvodnje. Ovde u Boru se sve više pronose glasovi da je kradljivac zlata i srebra Petar Nikolić zaposlen u Zlatari po preporuci i na intervenciju jednog od borskih moćnika. Ova eventualna činjenica, kao i izjava Petra Nikolića u štampi (Ilustrovana politika) da je ideju za krađu dobio nakon što je slučajno otkrio da pre njega već neko pljačka srebro iz Zlatare dovoljno govore o aljkavom i nedopustivom odnosu u rukovanju sa velikom društvenom imovinom. Neki od nas radnika iz ove predstavke imali smo prilike da se po službenoj dužnosti upoznamo sa uslovima proizvodnje u pogonu borske Zlatare. Naime, peć za topljenje sirovina zlata i srebra radi pod nedopustivim tehnološkim režimom, jer se prilikom njenog šaržiranja i rada uopšte stvara velika količina prašine, koja odlazi u atmosferu a u kojoj se sigurno nalaze i čestice zlata i srebra. Samo na osnovu ove činjenice može se videti da u Zlatari nije posvećeno dovoljno pažnje tehnološkom iskorišćenju, obzirom da se tehnologija ne koristi u skladu sa svetskim normama. Aljkavost u radu i veliki i nedopustivi tehnološki gubici, kao i naopaka izrada materijalnih bilanasa navode na zaključak ili bar pretpostavku da se takvim radom prikrivala pljačka, jer se nedostatak zlata i srebra pripisivao tehnološkim gubicima i vodio kao nedovršena proizvodnja. Takva organizacija proizvodnje je i razlog što pljačka nije otkrivena ranije i što nikad ne bi ni bila otkrivena da Petar Nikolič nije bio toliko pohlepan pa odjednom odneo kilogram ipo zlata u vrednosti od preko 1,3 milijarde starih dinara. Za ovako organizovanu proizvodnju zlata i srebra neki od rukovodilaca Zlatare su bili nagrađeni Šistekovom nagradom, koja se tradicionalno deli na Dan rudara za izuzetne radne rezultate.
Imajući u vidu navedene činjenice mi građani Bora želimo da ovom predstavkom iznesemo svoje mišljenje i prikažemo činjenice koje govore u prilog našoj tezi da je u Boru nastala loša situacija kao posledica višegodišnjeg moćničkog delovanja organizovane grupe pojedinaca, koja je međusobno podelila sve važne funkcije na rukovodećim položajima i iste drži primenom kadrovske vrteške. Ova grupa pokušava da svoje delovanje i ponašanje opravda zloupotrebom autoriteta društveno-političkih zajednica koristeči ove institucije za prikrivanje raznih negativnosti i negirajući preko njih notorne činjenice o raznim tehnološko-investicionim promašajima, velikim havarijama i raznim pljačkama u pogonima RTB-a. Činjenice o navedenim događanjima su opšte poznate u Boru ali se sve zataškava putem korumpiranja pojedinih izvršilaca na odgovornim funkcijama, čime se dobija nezakonita podrška u sabotiranju i funkcionisanju pravnog, samoupravnog i delegatskog sistema utvrđenog Ustavom SFRJ. Kao posledica takvog ponašanja su sve veća zatvaranja u opštinske granice, privatizovanje i ograničavanje nauke i izgradnja raznih dupliranih kapaciteta i nedovoljno iskorišćenih fabrika i objekata. Kao primere takvog ponašanja navodimo izgradnju aerodroma i TV studija. Zbog zatvaranja u opštinske granice kasni izgradnja sportskog centra a cenu takve politike plaćamo mi građani. Kao što je poznato ovaj sportski objekat gradi građevinsko preduzeće „Sloga“ iz Bora iako je na konkursu ponudilo najnepovoljnije uslove i rokove izgradnje. Novinar koji je izveštavao o razlozima kašnjenja izgradnje sportskog centra bio je pozivan i maltretiran od strane društvenih subjekata nadležnih da pozovu na odgovornost one koji su se oglušili o zakone tržišta i interese radnih ljudi i građana. Kao primere posledica privatizacije nauke navodimo Feni, Kiper B-40, ogromne gubitke na bakru i drugim metalima zbog loših tehnoloških iskorišćenja i sprečavanja sposobnih stručnjaka da reše pojedine probleme iz proizvodnje RTB-a i forsiranje kvazi-naučno opredeljenih radi zadovoljavanja i ispunjenja ličnih želja i interesa pojedinih moćnika pri čemu su zapostavljene naučne i ekonomske zakonitosti i opšti društveni interesi. U posledice moćničkog delovanja i privatizaciju borske nauke svakako treba spomenuti i bruke prilikom realizacije pojedinih projekata u izvozu znanja i tehnologije u Burmu i Iran pri čemu je pored naučnog ugleda došao u pitanje i krajnji efekat takvih nastupa borske nauke. U grupu promašaja borske nauke svakako treba ubrojiti i nesposobnost rešavanja akutnih problema u vezi sa zagađivanjem životne i radne sredine. Kao posledicu loše primene nauke navodimo cenu bakra, koja je za oko 30 % veća od svetske cene. Na ovaj način RTB direktno utiče na povećanje inflacije u SFRJ, jer se bakar ugrađuje u mnoge proizvode. Kada bi se proizvodnja bakra opteretila troškovima za zaštitu životne i radne sredine komercijalna cena bakra bila bi oko 100 % veća od svetske cene pa bi onda bila uočljivija nesposobnost moćničkog načina primene nauke u Boru. Na osnovu ove činjenice vidi se da se sadašnja cena bakra održava na račun genocida nad građanima Bora i okoline. Kao dokaz o postojanju genocida nad stanovništvom mogu poslužiti podaci o broju invalida rada i broju bolovanja i odsustvovanja sa posla zbog profesionalnih oboljenja a posebno broj smrtnih slučajeva. U ove podatke treba svrstati i činjenicu o velikom broju nesposobnih za služenje JNA. Kao poseban dokaz o genocidu nad stanovništvom navodimo podatke da 24,4 % školske dece u Boru ima obolele bronhije, 1,1 % ima spazmu a 14,6 % kašalj. Zbog nepridržavanja ustavne obaveze iz čl. 193. Ustava SFRJ pojedini pogoni RTB-a ispuštaju nekontrolisano mnoge opasne otrove u vazduh i vodotokove (olovo, arsen, sumpordioksid, ksantate, cijanide, sulfide, kiseline i dr.). Radi ilustracije navodimo podatak da Fabrika soli prilikom proizvodnje zlatnog kalijumcijanida bez toksikacije ispušta mesečno oko 42-50 kg. cijanida u obliku rastvora cijankalija, koji u kontaktu sa kiselinama iz otpadnih voda stvaraju opasan gas cijanovodonik, koji je za vreme rata u nemačkim koncentracionim logorima korišćen za masovna trovanja logoraša. Količina cijanida, koja se ispušta u toku jednog meseca iz pogona Fabrike soli dovoljna je da se zatruje oko 50 miliona m3 vode. Ove stravične činjenice u Boru nikog od nadležnih ne uzbuđuje, jer oni to pravdaju time što je i pre rata bilo zagađivanja životne sredine. U Institutu za bakar se takođe ne posvećuje dovoljno pažnje ovim problemima, obzirom da se za preko 20. god. postojanja Instituta nije pronašao način da se spreče ogromni gubici bakra u jalovini, šljaci, elektrolitu i prašini uz istovremenu zaštitu životne i radne sredine. Smatramo da je to zato što je borska nauka pogrešno orijentisana i pogrešno vođena i usmeravana na prepisivanje i kopiranje tuđih radova, koji u borskim uslovima nisu davali praktične rezultate ali su Institutu donosili dobar dohodak, jer su takve radove kupovali pojedinci na odgovornim funkcijama u Basenu Bor u ime svojih OOUR-a. Za uzvrat takvi su dobijali razne povlastice od rukovodstva Instituta i to najčešće u vidu putovanja u inostranstvo ili u vidu fiktivnog priznavanja učešća u raznim radovima Instituta. Na osnovu prepisivačkih i uopšte jalovih rezultata rada pojedincima u Institutu su deljene nagrade i razna društvena priznanja i takvi su veličani i tretirani kao bog zna kakvi stručnjaci. Istovremeno sa ovakvom praksom negativnog nagrađivanja i stimulisanja loših rezultata rada pojedini vredni i stvarno dobri stručnjaci su maltretirani i šikanirani na svakom koraku zato što su imali bolje radne rezultate, koji su bili primenljivi u praksi i od kojih je RTB imao koristi. Takvo ponašanje odgovornih predstavlja tipičan primer sabotaže nauke i privrede i u Boru se izražava ogromnim brojem milijardi utrošenih na razne tehnološke-investicione promašaje, turistička putovanja u inostranstvo, arčenju društvenih sredstava kroz ogromne fondove za reprezentaciju i kupovinu luksuznih putničkih automobila. Na drugoj strani iz borske Flotacije u Borsku reku odlaze razne otrovne materije a u jalovinu velike količine neiskorišćenog bakra. Iz Topionice se baca šljaka sa oko 0,6 % bakra i velikom količinom gvožđa i drugih korisnih metala (koji prate bakar) i to zagrejana na preko 1150 stepeni C. Iz borske Elektrolize odlazi takođe elektrolit sa mnogo neiskorišćenog bakra. Koliki su ovi gubici može se pretpostaviti ako se zna da se rudnik V. Krivelj eksploatiše sa prosečnim sadržajem bakra od 0,45 % i to nakon skidanja i transportovanja raskrivke. Navedene činjenice ukazuju da se u pojedinim pogonima RTB-a obavlja proizvodnja daleko ispod svetskih normi a posledice takvog rada direktno su izražene kroz cenu proizvoda i povećanih zaliha. Zbog negativnog i saboterskog odnosa prema nauci mnogi stručnjaci u Boru nisu mogli da opstanu i morali su da odu. Njihovi odlasci su pravdani na razne načine, jer borski moćnici nisu dozvoljavali da im bilo ko remeti sabotersku delatnost i na taj način ih sprečava u ostvarivanju njihovih ličnih interesa. Primera radi navodimo slučaj mr Jovana Mijajlovića, koji je od strane borskih moćnika proglašen za višak radne snage zato što je više puta ukazivao na sabotersko delovanje pojedinaca, na neodgovoran i nedopustiv odnos prema radu i društvenim sredstvima, raznim vrstama zloupotreba i negativnom stimulisanju rada i rezultata rada. Ovaj slučaj predstavlja sramotu za Bor pogotovu ako se uporedi sa slučajem postavljanja za direktora Stambene zadruge Milorada Petkovića, koji za ovo radno mesto nema odgovarajuću stručnu spremu. Nasuprot njemu Jovan Mijajlović je stručniji od većine borskih moćnika i ima , za razliku od njih, tri primenjene inovacije. Ipak stručnost i inventivnost nisu osobine koje se u Boru cene. Zbog takvog odnosa prema nauci Bor su napustili dr Đorđe Kalčov (bivši tehnički direktor RTB-a), dr Jeremić Mihajlo, mr Pavlica Jovan, dr Pavićević Momčilo, dr Pješćić Miljan, dr Mihajlović Radomir i drugi sa manje zvučnim titulama.
Uzevši sve u obzir sve naše navode i mnoge druge činjenice, koje ovde nismo naveli a koje takođe idu u prilog našim tvrdnjama, nadamo se da ćete preduzeti konkretne mere da se u Boru promeni odnos snaga u korist vrednovanja stručnosti, inventivnosti i praktične primene nauke i znanja, jer je to jedini način da se RTB izvuče iz krize i da se spreče novi Feni, Kiperi i sl.

Radnici i građani Bora:

Radulović Slobodan, br. L.k. 53036 SUP Bor,
Ing. Radmila Petrović, br.l.k. 28338, SUP Bor,
Petar Jovanović, br. L.k. 4808 SUP Bor.

NAPOMENA:

Ova predstavka dostavljena je svim naslovima preporučenim poštanskim pošiljkama pod br. 7331, 7332, 7333, 7334, 7335 od 13.02.1987. godine.

Predstavka je radi zataškavanja sa nivoa kojima je dostavljena spuštena na nivo Međuopštinske organizacije saveza komunista Zaječar u kome je sedeo predstavnik borskih Komunista dr prof. Nedeljko Magdalinović . Predstavka je zataškana tako što je podnosiocima predstavke bio onemogućen postupak dokazivanja iznetih navoda. Umesto toga na navedenom partijskom forumu su blanko negirani svi navodi što je zatim usvojeno i na nivoima kojima je predstavka bila dostavljena.

Zar ne vidiš da te volim,

Da te silno želim,

Treba li da te molim,

Svojim bićem celim?

Zar te srce ne zaboli,

Nije li ti teško,

Kad te neko tako voli,

Da ispada “smeško”?

Ne odbacuj ljubav moju,

Ako ti nije nužno,

Uzvrati mi pažnju svoju,

Da ne patim tužno.

Nisam vitez tvoga srca,

Ljubav mi ne daješ,

Iz duše mi patnja vrca,

Zar za to ne haješ?

Tvoj vitez želim biti,

Valjda ti je jasno,

U tvome se srcu kriti,

Ako nije kasno.

Budi moja draga,

Jer draga mi jesi,

Ljubavi mog životnog praga,

U stvarnosti gde si?

Autor: Slobodan Radulović

Na osnovu člana 5. stav 2. Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja (Sl. Gl. RS br. 120/04 „Svako ima pravo da mu se informacija od javnog značaja učini dostupnom tako što će mu se omogućiti uvid u dokument koji sadrži informaciju od javnog značaja, pravo na kopiju tog dokumenta, kao i pravo da mu se , na zahtev, kopija dokumenta uputi poštom, faksom, elektronskom poštom ili na drugi način.„), ovaj zapis o demonstracijama protiv režima Slobodana Miloševića dostupan je svakom ko je za to zainteresovan i njegovo umnožavanje i dalja distribucija u originalnom izdanju su dozvoljeni.

Na osnovu stava 1. Pravila 66 Poslovnika Evropskog suda za ljudska prava (Strazbur 1999. godine „Po ustanovljavanju istovetnosti svedoka i pre svedočenja, svaki svedok polaže sledeću zakletvu ili daje sledeću svečanu izjavu: Zaklinjem se – ili Svečano izjavljujem po svojoj časti i savesti da ću govoriti istinu, punu istinu i ništa osim istine.“), ovo svedočenje o demonstracijama protiv režima Slobodana Miloševića dajem sa verom u Boga.

U ovom svedočenju iznosim svoja direktna i indirektna saznanja o demonstracijama protiv režima Slobodana Miloševića, a svedočenje počinjem od mog pismenog obraćanja organizatorima građanskog protesta u Boru (13.01.1997. godine) protiv režima Slobodana Miloševića.

U tim protestima učestvovao sam zajedno sa članovima porodice i transparentom (naslov „Beskrupulozno opljačkani radnici“) tako što smo svakodnevno davali podršku ovom protestu od treće dekade decembra meseca 1986. godine sve do završetka protesta, nakon čega sam se učlanio u Demokratsku stranku, a u Institutu za bakar osnovao Nezavisni sindikat koji je prišao sindikalnoj centrali iz Beograda-GSM Nezavisnost.

U pismu, koje je pročitano 13.01.1997. godine za vreme protesta naveo sam činjenice koje Slobodana Miloševića svrstavaju u diktatora koji je zloupotrebio institucije države radi očuvanja svoje vlasti po svaku cenu, pa i po cenu beskrupulozne krađe na izborima.

U svom drugom obraćanju organizatorima protesta, koje je pročitano 27.01.1997. godine za vreme protesta naveo sam činjenice o uvedenom embargu na informisanje od strane direktora TV Bor, inače predsednika SPS-a u Boru, Radoslava Terzića.

U svom trećem obraćanju organizatorima protesta, koje je pročitano 28.01.1997. godine za vreme protesta naveo sam činjenice o pripremanju građanskog rata u Srbiji.

U svom četvrtom obraćanju organizatorima protesta, koje je pročitano 03.02.1997. godine za vreme protesta naveo sam činjenice o ljudima sa nedostatkom…

06.02.1977. godine podelio sam oko 50-tak primeraka Biltena slobodnih građana Bora, koji sam sam uradio i u kome sam objavio napis „Institucije sistema u lancima“ i preneo humoresku iz Ježa „Glupi tornik“ garniranom sopstvenim animacijama u vezi održanog kontramitinga u Beogradu sa pristalicama Slobodana Miloševića.

U svom petom obraćanju organizatorima protesta, koje je pročitano 03.02.1997. godine za vreme protesta naveo sam činjenice o ljudima sa nedostatkom…

U svom petom obraćanju organizatorima protesta, koje je pročitano 09.02.1997. godine za vreme protesta naveo sam činjenice o borskim simbolima režima Slobodana Miloševića.

U svom šestom obraćanju organizatorima protesta, koje je pročitano 19.02.1997. godine za vreme protesta naveo sam činjenice o reketiranju građana od strane direktora elektrodistribucije.

Kao što je poznato, pod pritiskom masovnih demonstracija građana i Međunarodne  zajednice režim Slobodana Miloševića je pravnom formom „Lex specialis“ vratio pokradene odborničke mandate u gradovima za koje je Opozicija raspolagala dokazima o krađi.

Međutim par meseci kasnije SPS režim Slobodana Miloševića je preko strogo poverljivog uputstva svog Centralnog izbornog štaba broj 02-234 od 04.03.1997.godine razradio taktiku kako da se zadrži vlast SPS-a na svim nivoima.

Do navedenog uputstva je uspela da dođe Demokratska stranka i isto je objavila u svom listu“Demokratija“ od 16.07.1997. godine na strani 8 pod naslovom „Rasturite i uništite Koaliciju Zajedno“.

Kao epilog navedenog uputstva pokušavana su i izvršena brojna ubistva političkih protivnika SPS-a (naprimer: pokušaj ubistva Vuka Draškovića, ubistva: Slavka Ćuruvije, Ivana Stambolića, Zorana Đinđića a verovatno i mnoga druga koja se zvanično vode kao nesrećni slučajevi ili prirodna smrt).

Svedok:

Slobodan Radulović, MB:       2007945751012

OPŠTINSKOM SUDU BOR

Tužilac: Slobodan Radulović

Tuženik: SR Srbija i SFRJ

TUŽBA

Za naknadu štete u iznosu od milion maraka

Na osnovu čl. 48 i 52. stav 1. Zakona o parničnom postupku kod Opštinskog suda u Boru podižem privatnu tužbu protiv države SR Srbije i države SFRJ radi naknade štete, koja mi je učinjena nepoštovanjem ustavnosti i zakonitosti od strane državnih organa i njihovih predstavnika.

Obrazloženje:

Suprotno čl. 205. Ustava SFRJ država SFRJ i država SR Srbija nisu obezbedile poštovanje ustavnosti i zakonitosti čime mi je pričinjena moralna, materijalna, zdravstvena i psihička šteta u ukupnom iznosu od milion zapadnonemačkih maraka.

Uprkos potpisivanju više međunarodnih sporazuma i deklarativnom opredeljenju u Ustavu SFRJ i SR Srbije država nije obezbedila doslednu primenu ustavnosti i zakonitosti zato što je državne funkcije poverila pojedincima sumnjive moralne vrednosti, koji su moje predstavke državnim institucijama rešavali na nezakonit i neprincipijelan način i tako kršili ustavnost i zakonitost na moju štetu.

Dokaz: Dokumentacija o sabotaži ustavnosti i zakonitosti.

Neprincipijelno i nezakonito rešavanje mojih zahteva učinilo je da ja i moja porodica u ovoj državi budemo proganjani i maltretirani na razne načine od strane pojedinaca, koji su zloupotrebili svoje službene položaje i svoja službena ovlašćenja. Takvo ponašanje države prema meni, kao građaninu, kod mene je izazvalo građansku neposlušnost i stid što živim u takvoj državi. Zbog toga sam od američke Ambasade zatražio dozvolu za useljenje u SAD sa statusom izbeglice.

DOKAZ: Molbaza useljenje u SAD sa statusom izbeglice iz SFRJ.

Obzirom da sam sva svoja nadanja, želje i maštanja o srećnoj budućnosti vezivao za ovu državu, a država me je u tome na najgrubljii način izneverila, zahtevam od ovog suda da mi za učinjenu moralnu, materijalnu, zdravstvenu i psihičku štetu dosudi odštetu u visini milion zapadnonemačkih maraka sa kojom sumom ću sa svojom porodicom moći da započnem život u nekoj drugoj državi, koja će poštovati moja građanska i opšta ljudska prava.

Kao što se vidi odštetni zahtev se sastoji od četiri kategorije i obuhvata moralnu, materijalnu, zdravstvenu i psihičku kategoriju.

Moralna šteta od strane države učinjena mi je tako što je država za svoje predstavnike na važnim funkcijama delegirala ljude sklone nemoralu, pljački i kriminalu, koji je kao takvi nisu dostojno reprezentovali što za posledicu ima ukupno stanje u državi. Ukupno stanje ja ne mogu smatrati za olakšavajuću okolnost jer sam kroz svoja obraćanja državnim organima ukazivao na pojave pljački, zloupotreba, kriminala i vršenju genocida i zahtevao otklanjanje istih, ali država to nije htela da učini, već je takvim pojavama dala podršku i nezakonitu amnestiju izigravanjem i zloupotrebom ustavnosti i zakonitosti, deobom nagrada i odlikovanja i raznih nezakonitih privilegija što je sve za posledicu kod mene izazvalo stid što živim u takvoj državi zbog čega sam doneo odluku za iseljenje.

Materijalna šteta mi je učinjena tako što je država nepoštovanjem ustavnosti i zakonitosti dozvolila da mi se u mojoj radnoj organizaciji Institutu za bakar nelegalno zabrani bavljenje stručnim poslovima i naukom uopšte, jer mi je moj direktor krivicom države suprotno ustavu i zakonu ne priznaje stručnost i rezultate rada ni iz jedne oblasti u kojima sam radio ili pokušavao da radim. Takvo njegovo ponašanje pod patronatom države uticalo je da se na četvrtoj godini studija Zaštite životne sredine odreknem karijere u ovoj oblasti zato što takvo zanimanje u Boru nije poželjno zbog raskrinkavanja postojanja genocida u proizvodnji RTB-a, koji država na razne načine štiti i toleriše radi visokog profita. Nažalost, zaštita životne sredine nije jedina oblast u kojoj mi je zatvorena perspektiva. Isti je slučaj i sa metalurgijom gde mi je zabranjen rad zato što sam u Diplomskom radu sa Više škole sadašnju tehnologiju još 1979. god. prikazao kao zastarelu, nerentabilnu a zbog lošeg iskorišćenja sumpora i lošeg otprašivanja i kao genocidnu. Po sličnom osnovu i sa sličnim motivima zatvoren mi je put i u oblasti izrade novih staklokeramičkih materijala iz sekundarnih sirovina RTB-a. Ovo zbog toga što sam kao član ekipe ing. Radmile Petrović dao doprinos u iznalaženju rešenja za jeftiniju proizvodnju bakra iz domaćih sirovina preradom sekundarnih sirovina RTB-a u proizvode od stakla i keramike. Naime, preradom 1 tone flotacijske jalovine moglo bi se dobiti oko 600 kg. proizvoda od stakla i keramike, koji bi se na svetskom tržištu mogli prodati po ceni od 3-20 dolara po kg. Sadašnjom tehnologijom prerade bakra iz domaćih sirovina (Krivelj) od 1 tone rude dobija se oko 4 kg. bakra što vredi oko 10 dolara i jedva pokriva troškove proizvodnje zbog čega RTB uvozi prljave koncentrate, koji se zbog sadržaja raznih otrova prodaju po nižim cenama da bi se njihovom preradom u Boru ostvarivao veći profit ali po cenu degradacije životne okoline i na račun zdravlja radnika i građana.

DOKAZ: Pribavljanje potrebne dokumentacije

Saslušanje svedoka

Iz navedenih činjenica vidi se da su moji rezultati rada i moja stručnost namerno sabotirani i potcenjivani radi prikrivanja nesposobnosti direktora Instituta da proizvodnju bakra u Boru učini rentabilnijom a životnu i radnu sredinu zdravijom. Umesto da je dao podršku nama on je RTB-u davao savete gde se u svetu mogu nabaviti prljave sirovine sa visokim sadržajem žive, olova, arsena pa čak i sa povećanim sadržajem prirodne radioaktivnosti uz koju su nam izgleda strani partneri uvaljivali i veštačke radionukleide o čemu se uopšte nije vodilo računa prilikom uvoza da bi se prilikom izbijanja afere sa povišenom radijacijom a radi izbegavanja odgovornosti primenom sile nad naukom sve zataškalo direktnom krivicom države. Sudeći po ponašanju države u navedenom slučaju jasno je da ona u saradnji sa RTB-om u Boru ostvaruje visoki profit po ceni genocida nad stanovništvom i zbog čega protiv protivnika genocida preduzima razne mere odmazde i progona a pobornike prljavih tehnologija i promašenih investicija stimuliše i nagrađuje. Tako naprimer Institut za bakar, koji se problemima zaštite životne sredine bavi od 1966 god. i koji na tom planu u Boru nije dao nikakve konkretne rezultate ali je usput napravio Feni, Kiper B-40, Flotaciju molibdena, Separaciju magnetita, Pržionicu pirita, Postrojenje za izradu nikalsulfata, razne prepisivačke studije i projekte i za beskorisna turistička putovanja po svetu potrošio silne milijarde, od države je, odlukom njenog predsedništva, odlikovan ordenom rada sa crvenom zastavom. Zasluge za ovoliko veliku štetu državi nesumnjivo pripadaju i dugogodišnjem direktoru Instituta dr Čedomiru Kneževiću zbog čega su mu dodeljena mnoga priznanja u vidu Oktobarske i Šistekove nagrade a država se potrudila da i on bude okićen odlikovanjima. Pored toga država mu je legalizovala pljačku stanarskog prava sa statusom suvlasnika nad velikim stanom u Beogradu u ekskluzivnom naselju „Golf“ i omogućila mu da zbog preseljenja porodice iz zagađenog Bora u Beograd zato prima i naknadu za odvojeni život.

DOKAZ: Dokumentacija o genocidu

Dokumentacija o kvazi – naučnoj orijentaciji Instituta za bakar

Ukaz predsedništva SFRJ o dodeli odlikovanja Institutu za bakar.

Saslušanje svedoka.

Sprečavanjem i nepriznavanjem mojih rezultata rada učinjena mi je materijalna šteta u iznosu od najmanje 100.000 maraka.

Po osnovu zdravstvene štete zahtevam naknadu od najmanje 800.000 maraka zato što se država opredelila da zbog svog profita suprotno odredbama iz čl. 192. i 193. Ustava SFRJ u Boru toleriše i podstiče genocid zbog čega ja sa svojom porodicom moram silom da trpim posledice trovanja arsenom, živom, olovom, cijanidima, sumpordioksidom a izloženi smo i povišenoj radijaciji. Posledice genocida u mojoj porodici jeste loša zdravstvena situacija i psihoza straha od budućih posledica udisanja zagađenog vazduha i prekomernog ozračivanja.

Za učinjenu psihičku štetu zahtevam naknadu u iznosu od 100.000 maraka zato što sam prisiljen da trpljenjem genocida i posledica nepostojanja pravne države živim u stalnom strahu za buduću sudbinu svoje porodice zbog opasnosti po zdravlje, opasnosti od izbijanja građanskog rata i nesigurnog socijalnog statusa.

Uzevši sve u obzir ukupan odštetni zahtev procenio sam na milion maraka gde moralnu štetu nisam izrazio u novcu, jer smatram da bi mi država to mogla nadoknaditi preduzimanjem mera za pokretanje krivične odgovornosti za sve svoje predstavnike koji je nisu dostojno reprezentovali i tako doveli u situaciju u kojoj se sada nalazi.

Na osnovu svega iznetog predlažem ovom sudu da u ime naroda donese sledeću:

PRESUDU

  1. Obavezuju se države SR Srbija i SFRJ da na ime pretrpljene štete zbog sabotaže ustavnosti i zakonitosti svojih organa i njihovih predstavnika tužiocu isplate sumu od milion zapadnonemačkih maraka računato po kursu na dan isplate od čega može polovina u obveznicama za privredni preporod SR Srbije i to u roku od 15 dana po pravosnažnosti presude.
  2. Obavezuju se države SR Srbija i SFRJ da na sudu solidarno ili po dogovoru podmire sve sudske troškove obzirom da je spor izazvan njihovom krivicom zbog nepridržavanja ustavnosti i zakonitosti.

NAPOMENA:

Ovaj spor je kancelarijski i fiktivno vođen u predmetu P-566/90 Opštinskog suda iz Bora od strane sudije Čedomira Jankovića tako što je tužba odbačena kao nerazumljiva bez zakazivanja pripremne i glavne rasprave i bez pružanja šanse tužiocu da tokom vođenja postupka izvede dokazni postupak, a takvu odluku su potvrdili Okružni sud iz Zaječara Rešenjem Gž-1292/90 od 28.06.1990.godine i Vrhovni sud Republike Srbije Rešenjem Rev. 588/91 od 20.03.1991. godine od strane sudskog veća u sastavu: Hranislav Karamarković, predsednik veća sudija, Ljubomir Vukotić, član veća, Dragoljub Petrović, član veća, dr Miodrag Orlić, član veća, i Marija Milisavljević, član veća, a tužiocu je izdat Nalog za plaćanje sudske takse u iznosu od 800,00 dinara od strane sudije Ike Jašarevića bez datuma izdavanja i bez navođenja pravnog osnova iz Zakona o sudskim taksama.

Volim te silno, ne malo,

Pošteno, nežno i slasno,

Tebi do toga nije stalo,

Al’ ipak nek ti je jasno:

Ti si svetlost u mojoj tami,

Kažeš: “Nemoj”, al’ već je kasno,

Jer predadoh se tebi-dami,

Zaljubih se ludo i strasno.

Patnjom svojom ti me omami,

I dušom plemenitog kova,

Za tobom mi se srce pomami,

Postadoh plen neželjenog lova.

Ta istina bolna, čas me lomi,

A čas mi snagu daje,

Iz srca neće da se ukloni,

A duša ne želi da se kaje.

Al’ moja patnja ova,

Tebi na put neće stati,

Da nađeš  sreću svojih snova,

Niti ti zato prekor slati.

Ti nisi tu ništa kriva,

Za bol duše moje,

Ta moja sudbina siva,

Nek vodi tebe gde ti je bolje.

Ako ikad setiš se mene,

I poželiš da budeš moja,

Sprečićeš da mi duša uvene,

A ona će zauvek postati TVOJA.

Autor: Slobodan Radulović

PREDSEDNIKU PREDSEDNIŠTVA SR SRBIJE g. Slobodanu Miloševiću (lično)

Predmet:           Zahtev za podnošenje ostavke na f-ju Predsednika predsedništva SR Srbije

Gospodine Miloševiću,

Na osnovu Zakona o političkim organizacijama SR Srbije a u svojstvu građanina koji je bio protiv vašeg izbora, zahtevam da odmah podnesete ostavku na funkciju Predsednika predsedništva SR Srbije, obzirom da ste kao Predsednik Socijalističke partije došli u koliziju sa svojom dosadašnjom funkcijom.

Naime, prihvatanjem mandata Predsednika ilegalne Socijalističke partije Vi ste izdali interese većine građana Srbije, jer ste kao Predsednik jedne u narodu nelegitimne i neregistrovane partije i istovremeno Predsednik države dobrovoljno došli u situaciju da vršite zloupotrebe u korist Socijalističke partije na račun interesa i opredeljenja večine građana Srbije.

Obzirom da je vaš izbor na funkciju Predsednika Srbije obavljen referendumom u vreme kada niste pripadali Socijalističkoj partiji, Vi ste izborom za Predsednika države prihvatili da zastupate interese većine građana Srbije od kojih je tek mali broj pripadao komunističkoj stranci. Prihvatanjem da budete član i Predsednik ilegalne Socijalističke stranke pre njene registracije i sticanja legitimnosti u narodu Vi ste se praktično dobrovoljno odrekli legitimnosti na funkciji Predsednika države, pa je ljudski i pravno gledano sasvim razumljivo da odmah podnesete neopozivu ostavku, jer ste ličnim primerom demantovali svoja javna opredeljenja o demokratiji i pravnoj državi na osnovu kojih ste i dobili mandat Predsednika države Srbije.

Iz vašeg zalaganja da se odloži donošenje Zakona o političkim organizacijama jasno se vidi da Vi zloupotrebljavate svoju funkciju Predsednika države kako biste izborili monopol vlasti za svoju novoimenovanu partiju, koja se po mojoj ličnoj oceni nije odrekla ni stila ni ponašanja pa ni kadrova kompromitovane komunističke stranke. Ovu tvrdnju zasnivam na činjenici da su funkcioneri Socijalističkog saveza obavezno bili članovi komunističke stranke što znači da je navodno ujedinjenje samo drugo ime za pljačku društvene imovine u korist jedne stranke kako bi se i na taj način onemogućila konkurencija siromašnih novoformiranih stranaka, koje se izdržavaju isključivo od članarine i dobrovoljnih priloga svojih članova i simpatizera. Ovde treba da Vas podsetim da imovina Komunističke stranke i Socijalističkog saveza nije nabavljena samo od članarine već je najveći deo iste nabavljen raznim zloupotrebama iz fondova samodoprinosa, solidarnosti i raznih budžeta koje su formirali svi građani a ne samo Komunisti.

Što se tiče moje tvrdnje o nelegitimnosti vaše Socijalističke partije istu zasnivam na činjenici da još niko iz vaše partije nema člansku knjižicu pa proizvoljne tvrdnje i računice sa sabiranjem broja Komunista i navodnih članova Socijalističkog saveza predstavlja samo običnu manipulaciju sračunatu da se utiče na povećanje broja zainteresovanih za učlanjenje u Socijalističku partiju besplatnom reklamom u privatizovanim sredstvima informisanja, koja finansiraju svi građani a ne samo članovi bivše i sadašnje Komunističke stranke a u kojima se teško nalazi prostor za druge stranke.

Meni lično nije poznato kako se ranije sticala titula člana Socijalističkog saveza jer nisam imao prilike da vidim kako izgleda njihova članska knjižica a niko nije znao da mi objasni kako sam ja to bio godinama član ovog Saveza a da nisam ni bio svestan toga. Moj zaključak je da se članstvo u ovoj organizaciji izgleda sticalo odmah po rođenju tj. genetski. Obzirom da živim i radim u Boru gde sam bio izložen posledicama razvejavanja i skladiranja nuklearnog otpada kod mene je verovatno došlo do genetskog oštećenja jer se nikada nisam osećao kao član Socijalističkog saveza čak ni prilikom ispiranja mozga na sednicama partije čiji sam član bio privremeno isključivo svojom greškom.

Pošto se ovaj moj zahtev za podnošenje vaše ostavke delimično zasniva i na Zakonu a ne samo na vašoj savesti, predlažem Vam gospodine Miloševiću da me poslušate.

U Boru, 23.07.1990. god.

Zahtev podneo:

Slobodan Radulović, br. L.k: 53036 SUP Bor

NAPOMENA:

Ovaj zahtev je poslat preporučenom poštanskom pošiljkom br. 0026009 od 23.07.1990. godine.

Na osnovu člana 5. stav 2. Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja (Sl. Gl. RS br. 120/04 „Svako ima pravo da mu se informacija od javnog značaja učini dostupnom tako što će mu se omogućiti uvid u dokument koji sadrži informaciju od javnog značaja, pravo na kopiju tog dokumenta, kao i pravo da mu se , na zahtev, kopija dokumenta uputi poštom, faksom, elektronskom poštom ili na drugi način.„), ovaj zapis o paralizi državnih institucija dostupan je svakom ko je za to zainteresovan i njegovo umnožavanje i dalja distribucija u originalnom izdanju su dozvoljeni.

Na osnovu stava 1. Pravila 66 Poslovnika Evropskog suda za ljudska prava (Strazbur 1999. godine „Po ustanovljavanju istovetnosti svedoka i pre svedočenja, svaki svedok polaže sledeću zakletvu ili daje sledeću svečanu izjavu: Zaklinjem se – ili Svečano izjavljujem po svojoj časti i savesti da ću govoriti istinu, punu istinu i ništa osim istine.“), ovo svedočenje o paralizi državnih institucija dajem sa verom u Boga.

U ovom svedočenju iznosim svoja direktna i indirektna saznanja o paralizi državnih institucija, a svedočenje o tome počinjem od mog Predloga br. 27713 od 22.11.1989. godine 14. Kongresu SKJ za raspuštanje SKJ i raspisivanje slobodnih i demokratskih izbora.

Zbog sabotaže ustavnosti i zakonitosti od strane dr Čedomira Kneževića u pogledu mog nezakonitog raspoređivanja na poslove sa nižom stručnom spremom Radničkom savetu Instituta za bakar, dopisom br. 2206 od 21.05.1990. godine, podneo sam Izjavu o nasilnom prihvatanju okupatorskog režima dr Čedomira Kneževića i njegove Mafije.

Okupatorski režim Čedomira Kneževića u Institutu za bakar i njegova mafija su mi ponovo izdali rešenje o raspoređivanju na poslove u rangu niže stručne spreme, nakon što je takvo prethodno rešenje za iste poslove pod br. 1325 od 30.09.1985. godine bilo formalno poništeno Odlukom III UR 596/86 Osnovnog suda udruženog rada od 26.08.1986. godine.

Pre ponovnog izdavanja rešenja za poslove sa nižom stručnom spremom okupatorski režim dr Čedomira Kneževića i njegova mafija su uspeli da zataškaju moju privatnu krivičnu tužbu podnetu 03.09.1989. godine Opštinskom sudu Bor tako što je ova tužba bačena u kantu za smeće bez puštanja u zakonsku sudsku proceduru davanjem broja predmeta i zakazivanjem ročišta, obzirom da je, očigledno u saradnji okupatorskog režima dr Kneževića i Opštinskog suda iz Bora bilo pripremljeno i donošenje Rešenja P-566/90 Opštinskog suda iz Bora od 31.05.1990. godine, kojim je odbačena moja tužba protiv države SR Srbije i SFRJ zbog sabotaže ustavnosti i zakonitosti

Opštinski sud iz Bora je bez obrazloženja propustio da po službenoj dužnosti zakaže pripremno ročište na kome se u skladu sa Zakonom o parničnom postupku otklanjaju eventualni nedostaci i proceduralne smetnje za zakazivanje Glavne rasprave.

Umesto zakazivanja pripremnog ročišta a zatim i Glavne rasprave Opštinski sud iz Bora je zatražio ispravku tužbe a nakon date ispravke odbacio je tužbu kao nerazumljivu Rešenjem P-566/90 od 31.05.1990. godine.

Izjavom o nasilnom prihvatanju okupatorskog režima dr Čedomira Kneževića i njegove Mafije u vezi nasilno nametnute okupacije obavestio sam i Predsedništvo SR Srbije preporučenom poštanskom dostavom br. 6797 od 21.05.1990. godine.

Pošto je u međuvremenu Skupština Republike Srbije usvojila Zakon o političkim organizacijama svim nadležnim strukturama Instituta za bakar 23.07.1990. godine podneo sam Zahtev br. 3485 za raspuštanje partijskih organizacija i zabranu formiranja Socijalističke partije Instituta.

Istovremeno, zbog ubacivanja u sve strukture vlasti članova novoformiorane Socijalističke partije Srbije, bez prethodnog učešća na izborima, od predsednika predsedništva SR Srbije, Slobodana Miloševića tražio sam da podnese ostavku, preporučenom poštanskom pošiljkom br. 0026009 od 23.07.1990. godine.

Obaveštenjem br. 07-607-1-3307-90 od 28.08.1990. godine od Predsedništva SR Srbije obavešten sam da je moja pretstavka (informacija predsedništvu SR Srbije o nasilnom prihvatanju okupacije od strane komunističkog režima) ustupljena u nadležnost Republičkom sekretarijatu za rad i socijalnu politiku.

Obzirom da sam, na osnovu dotadašnjeg iskustva sa državnim institucijama,  navedeno Obaveštenje br. 07-607-1-3307-90 od 28.08.1990. godine doživeo kao sprdnju i izrugivanje od strane predsedništva SR Srbije, u dopisu od 28.09.1990. pod naslovom „Gospodo usrećitelji srpskog naroda“ stavio sam im do znanja da su njihova dela i njihovi usrećiteljski radovi poznati narodu i da nema potrebe da se odriču ni svoga imena (mislilo se na izvršenu promenu naziva SKS u SPS) ni svojih dela, jer im narod i istorija neće zaboraviti ni jedno ni drugo.

Naravno, da nakon ovog mog dopisa predsedništvu Srbije nije padalo više napamet da me zamajava „vozanjem“ kroz institucije sistema, pogotovo zato što su bili zauzeti ratovima i ratnim profiterstvom.

Svedok:

Slobodan Radulović, MB:       2007945751012

Sledeća strana »