novembar 2013


 Državni terorizam „U ime naroda“

Crvena ApokalipsaU tekstu „Vremeplov Državne bezbednosti“ videli smo da je sredinom septembra 1943. godine, u Jajcu pri Vrhovnom štabu Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije i partizanskih odreda Jugoslavije formiran Odsek za zaštitu naroda (Drugo zasedanje AVNOJ-a), sa zadatkom da objedini obaveštajni i kontraobaveštajni rad i da organizuje obaveštajnu službu (organizovani su i kursevi usavršavanja). Odsek je 13. maja 1944. godine prerastao u Odeljenje za zaštitu naroda (OZN) pri Povereništvu za narodnu odbranu Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije.

“Antifašističko veće narodnog oslobođenja Jugoslavije“ (AVNOJ), na svom drugom zasedanju konstituisano je u zakonodoavno i izvršno predstavničko telo Jugoslavije, koje je uspostavilo Nacionalni komitet oslobođenja Jugoslavije – NKOJ, u kome su imenovani sledeći članovi:

 Predsednik i poverenik za narodnu odbranu – maršal Josip Broz Tito.

 Prvi potpredsednik NKOJ-a – Edvard Kardelj

 Drugi potpredsednik NKOJ-a – Vladislav Ribnikar

 Treći potpredsednik NKOJ-a – Božidar Magovac

Poverenik za spoljne poslove – dr Josip Smodlaka

 Poverenik za unutrašnje poslove – Vlada Zečević

 Poverenik za prosvetu – Edvard Kocbek

 Poverenik za narodnu privredu – dr Ivan Milutinović

 Poverenik za finansije – Dušan Sernec

 Poverenik za saobraćaj – Sreten Žujović

 Poverenik za narodno zdravlje – dr Milivoj Jambrišak

 Poverenik za socijalnu politiku – dr Anton Kržišnik

Poverenik za sudstvo – Frane Frol

Poverenik za ishranu – Mile Peruničić

Poverenik za građevine – dr Rade Pribićević

 Poverenik za šume i rude – dr Sulejman Filipović

 Ostale odluke AVNOJ-a:

Josip Broz Tito je unapređen u čin maršala Jugoslavije.

Izbegličkoj vladi i kralju Petru II Karađorđeviću je zabranjen povratak u zemlju do završetka rata

Proglašena je ranopravost nacionalnih prava jugoslovenskih naroda – Srba, Hrvata, Slovenaca, Makedonaca i Crnogoraca, kao i njihovo pravo da formiraju države u okviru jugoslovenske federacije

Date su garancije nacionalnim manjinama u zaštiti nacionalnih prava.

Kad se čita navedena dokumentacija stiče se utisak da su formirane institucije i imenovani čelni  predstavnici bili veliki borci za zaštitu naroda i zaštitnici prava građana.

Međutim, njihova postupanja i korišćenje dobijenih ingerencija i logistike u praksi, pokazali su da je bilo teških zloupotreba ovlašćenja, jer umesto interesa naroda oni su svoje pozicije u vlasti iskoristili za obračun sa svima onima, koji su po bilo kakvom osnovu bili protiv komunizma ili su, po njihovom mišljenju u nekoj perspektivi mogli postati njihovi politički protivnici.

Zahvaljujući takvom svom stavu, najviši predstavnici komunističkog režima su postali nalogodavci nadležnim državnim službama da, bez suđenja i dokazivanja krivice, po kratkom postupku, ubijaju, zlostavljaju i opljačkaju veliki broj protivnika i nesimpatizera Komunista, a po njihovim slobodnim procenama u tu kategoriju su, kako u ratnim, tako i mirnodopskim uslovima,  spadali pripadnici svih poraženih jedinica (Ustaše, Četnici, Ljotićevci, Nedićevci), školovani kadrovi (sveštenici, lekari, učitelji), oni koji su za vreme rata bili zaposleni u civilnim okupatorskim ustanovama ili im pružali neke usluge, uspešni trgovci i zemljoradnici, kao i pripadnici nacionalnih manjina zemalja, koje su u ratu bile na strani okupatora (Nemci, Italijani, Mađari, Bugari).

Posledice takvog državnog terora Titove Nove Jugoslavije bile su više stotina hiljada ubijenih, koji su sahranjivani u tajnim masovnim grobnicama, zatim na desetine hiljada interniranih na prisilni rad u SSSR, na desetine hiljada proteranih iz svojih kuća i na stotine hiljada opljačkanih ili onih kojima je nacionalizovana imovina i podeljena komunističkim pristalicama.

Da bi se bolje razumeli motivi navedenih zločina i pljački treba ostvariti uvid u biografiju Josipa Broza – Tita, koji je sa funkcije doživotnog predsednika Republike, doživotnog predsednika Komunističke partije Jugoslavije i doživotnog Vrhovnog komandanta vojske Jugoslavije bio glavni nalogodavac za učinjene zločine.

Prema komunističkoj istoriografiji  Josip Broz Tito je po nacionalnosti bio Hrvat, rođen 07.05.1892. od oca Franje i majke Marije Broz u mestu Kumrovcu, ali su Komunisti njegov rođendan slavili 25. maja, jer su Nemci na taj dan 1944. godine izveli neuspešni desant na Drvar radi hvatanja Tita.

Osnovnu školu Josip Broz je završio u Kumrovcu 1907. godine, a bravarski zanat 1910. godine u radionici Šašek i Karas u Sisku, gde je istovremeno pohađao šegrtsku školu. Kao kvalifikovani radnik septembra 1910. odlazi u Zagreb gde se zaposlio u bravarskoj radionici Isidora Haramine i već u oktobru iste godine postaje član Saveza metalskih radnika i Socijaldemokratske stranke Hrvatske i Slovenije. Učestvovao je u štrajkovima i nacionalnim manifestacijama protiv ugarskog hegemonizma. Ubrzo je ostao bez posla. Od 1911. do 1913. radio je u Austrougarskoj i Nemačkoj. Od jeseni 1913. služio je vojni rok u Beču, a zatim u Zagrebu u 25. domobranskoj pukovniji, gde je 1914. završio podoficirsku školu sa činom vodnika. U avgustu 1914. godine, nakon izbijanja Prvog svetskog rata, poslat je na srpski front. Zbog antiratnih stavova zatvoren je u Petrovaradinsku tvrđavu. Godine 1915. prebačen je na ruski front prvo u Galiciju, a zatim na Karpate, gde je u aprilu iste godine ranjen i sa čitavim bataljonom zarobljen. Trinaest meseci se oporavljao u Svijažsku. U proleće 1916. odveden je u zarobljenički logor u grad Agatit na reci Suri, zatim u Ardatov, a ujesen u logor Kungur (Permska gubernija), gde su ga zarobljenici iz Austrougarske izabrali za starešinu. Radio je kao prevodilac na železnici i došao u dodir sa boljševičkom literaturom. Štitio je prava zarobljenika, pa se sukobio sa organima vlasti, zbog čega je išiban i bačen u tamnicu odakle su ga oslobodili naoružani radnici prvih dana februarske revolucije 1917. U julu 1917. godine učestvovao je u boljševičkim demonstracijama, prihvatio lenjinizam kao svoju političku orijentaciju I 1920. Godine u Omsku je postao član jugoslovenske sekcije ruske komunističke partije (boljševika). Decenijama je jugoslovenska službena komunistička istorija izlazila sa podacima o velikom i aktivnom učestvovanju Broza u boljševičkoj revoluciji, ali, izgleda da je najbliži istini bio njegov lični iskaz, dat u televizijskim memoarima, sredinom 70-tih, u kojima je ocenio svoje učestvovanje kao marginalno. U jesen 1920. godine je napustio SSSR i zaposlio se u Zagrebu, gde je postao član Komunističke partije Jugoslavije. Radio je u Veliko Trojstvu kod Bjelovara od 1921. do 1925; brodogradilištu u Kraljevici od 1925. Do 1926. i fabrici vagona u Smederevskoj Palanci od 1926. Do 1927. godine, odakle je otpušten kao komunistički agitator. U Zagrebu je maja 1927. izabran za sekretara Oblasnog odbora Saveza metalaca, a u julu te godine za organizacijskog sekretara Gradskog komiteta KPJ za Zagreb. Tu se nametnuo kao vođa antifrakcijske politike (političke struje među komunistima, koja je zahtevala prekid ideoloških sporova), a tu njegovu politiku je u aprilu 1928. podržala i Kominterna. Krajem juna 1928. vodio je protivrežimske demonstracije povodom ubistva vođa HSS-a u Skupštini Kraljevine Jugoslavije. Uhapšen je u avgustu te godine kao potencijalni komunistički terorista i od Suda za zaštitu države osuđen na 5 godina robije, koju je izdržavao u Lepoglavi i Mariboru. U julu 1934. je otišao u Beč, gde je uključen u CK KPJ; tada je uzeo pseudonim Tito. Od februara 1935. je boravio u Moskvi, radio u Kominterni (koristio se pseudonimom Valter). Krajem 1936. se vratio u Jugoslaviju i upravljao delovanjem partije u zemlji; 1937. osnovao je KP Slovenije i KP Hrvatske kako bi u stvarnosti uozbiljio politiku Kominterne o spoju klasnog i nacionalnog. Nakon hapšenja Milana Gorkića, generalnog sekretara KPJ, iste godine preuzeo je vođenje KPJ. Početkom 1938. godine Kominterna je i formalno potvrdila njegov izbor za generalnog sekretara KPJ. Broz je po povratku u zemlju proveo još snažniju boljševizaciju KPJ insistirajući na ideološkoj monolitnosti, vojno-partijskoj stezi, uz širenje mreže partijskih ćelija. Izveo je ideološki obračun s revizionistima okupljenim oko Miroslava Krleže i časopisa Pečat. Takođe, smenio je vođstvo KP Hrvatske jer je na izborima 1938. podržala listu HSS-a i Vlatka Mačeka, što je ocenjeno kao buržoasko skretanje. Na Petoj zemaljskoj konferenciji KPJ u Zagrebu, oktobra 1940. godine, sastavio je novo vođstvo KPJ i izložio strategiju delovanja, temeljenu na oružanom ustanku kao načinu osvajanja vlasti i sovjetskom tipu federacije kao modelu organizacije države. Nakon napada Nemačke na Jugoslaviju u Zagrebu 10. aprila 1941. godine je osnovao Vojni komitet za pružanje otpora silama osovine. Posle višemesečnih priprema, Politbiro CK KPJ je 4. jula 1941. godine u Beogradu doneo odluku o dizanju oružanog ustanka protiv okupatora. Tokom Drugog svetskog rata Josip Broz Tito je bio vođa Narodnooslobodilačkog partizanskoga pokreta otpora i glavni organizator strategije i taktike partizanskog tipa ratovanja, kao i političkih odluka koje su oblikovale socijalističku Jugoslaviju. Okupacija Kraljevine Jugoslavije zatekla ga je u Zagrebu. U drugoj polovini maja 1941. godine otišao je u Beograd, odakle je usmeravao pripreme za dizanje ustanka. Posle napada Nemačke na SSSR, 22. juna, Politbiro CK KPJ je ocenio da je nastupio trenutak za početak oružanog ustanka protiv okupatora. Glavni štab Narodnooslobodilačkih i partizanskih odreda Jugoslavije (NOPOJ) formiran je 27. juna, a Tito je postao Vrhovni komandant NOPOJ-a. Ustanak protiv nemačkog i italijanskog okupatora izbio je tokom jula i avgusta 1941. godine na području Srbije, Crne Gore, Bosanske krajine, Like, Banije, Korduna i Dalmacije. Tito je Beograd napustio 16. septembra u pratnji Jaše Rajtera, popa Dragoljuba Milutinovića, Davorjanke Paunović i Veselinke Malinske i otišao na oslobođenu teritoriju u zapadnoj Srbiji, gde su premešteni i Glavni štab i CK KPJ. Tito se u Struganiku 19. septebra sreo sa Dragoljubom Mihailovićem da razgovaraju o savezu partizana i četnika, ali su pregovori propali zbog veliki razlike u ciljevima njihovih pokreta što je sprečavalo bilo kakav stvaran dogovor.[3] Tito je zagovarao široku zajedničku ofanzivu, dok je Mihailović smatrao da je ustanak opasan i prerano počeo i plašio se da će pokrenuti velike odmazde. Osim toga, Titov cilj je bio da spreči četnički napad na partizane iz pozadine, pošto je bio ubeđen da Mihailović igra dvostruku igru, održavajući vezu sa Nemcima preko Nedićeve vlade. Sa druge strane, Mihailović je želio da spreči Tita da preuzme vođstvo u pokretu otpora, jer su Titovi ciljevi bili suprotvni njegovom cilju obnove Kraljevine Jugoslavije i osnivanju Velike Srbije u okviru nje. Na savetovanju u Stolicama, koje je održano 26. i 27. septembra donesene su direktive za dalji razvoj ustanka pod jedinstvenim vođstvom Vrhovnog štaba NOPOJ i glavnih štabova po zemljama i pokrajinama Jugoslavije. Tito i Mihailović su se ponovo sreli 27. oktobra u Brajićima blizu Ravne gore da još jednom pokušaju da postignu sporazum, ali su se složili samo oko sekundarnih pitanja. Ustanak u Srbiji je slomljen snažnom nemačko-italijanskom ofanzivom, tokom novembra 1941. godine, nakon koje su usledile teške represalije, kao i rat između partizana i četnika. Otada, sve do 1944. godine, Srbija i veći deo Crne Gore su ostali pod kontrolom četnika i pripadnika kvislinškog režima Milana Nedića. Narodnooslobodilačka borba se prenela na područje Bosne i Hercegovine i Hrvatske, gde su se od 1942. do 1944. godine vodile presudne borbe koje su odredile budućnost Jugoslavije u sledećim decenijama. Najveće bitke dogodile su se u dolinama reke Neretve (mart 1943) i Sutjeske (maj 1943). Partizanske snage su pobednički izašle iz obe bitke, uprkos brojnim i jačim nemačkim i kvislinškim snagama. Osim toga, veliki obračun je u tom periodu usledio između partizana i četnika, dok su kvislinški režimi i vojna postrojenja (ustaše, domobrani, nedićevci, ljotićevci, lokalni četnici poput Đurišićevih i Pećančevih, balisti, razne lokalne milicije) ionako bili osuđeni na poraz zajedno sa silama osovine. Poraz četnika u bici na Neretvi (marta 1943) izbacio ih je s istorijske pozornice kao moguće gospodare u budućoj Jugoslaviji. Novembra 1942. godine u Bihaću je formirano Antifašističko veće narodnog oslobođenja Jugoslavije (AVNOJ), a na njegovom Drugom zasedanju u Jajcu, 29. i 30. novembra 1943. donesene su politički najvažnije odlike kojima je: zabranjen povratak kralja Petra II Karađorđevića u Jugoslaviju, osnovan Nacionalni komitet narodnog oslobođenja (NKOJ), zacrtana budućnost Jugoslavije kao države sastavljene od federalnih republika, a Tito proglašen za maršala i izbran za predsednika NKOJ-a. Veštom politikom, Tito je uvukao deo predstavnika građanskih stranaka u svoj pokret, pridobio poverenje Britanaca i Amerikanaca (kao i poštovanje Sovjetskog Saveza) koji su uskratili pomoć četnicima i slomili otpor izbegličke vlade u Londonu, prisilivši je na nevoljnu saradnju (zapravo potčinjavanje) Titovom pokretu. Posle neuspelog nemačkog desanta na Drvar, 25. maja 1944. godine, Tito je otišao na ostrvo Vis. U avgustu 1944. godine susreo se u Napulju sa predsednikom britanske vlade Vinstonom Čerčilom gde mu je potvrđeno da će na područje Jugoslavije umesto savezničkih trupa ući Crvena armija. U septembru je bio u Moskvi gde se susreo sa Josifom Staljinom. Predveče 23. oktobra 1944. je stigao u oslobođeni Beograd, odakle je nastavio da rukovodi završnim operacijama za oslobođenje Jugoslavije. Josip Broz Tito je bio jedini Vrhovni komandant u Drugom svetskom ratu koji je lično predvodio svoje borce, a tokom bitke na Sutjesci 9. juna 1943. godine bio je ranjen. Predsedništvo AVNOJ-a je, na predlog ASNO Srbije, 18. novembra 1944. godine odlokovalo Tita Orednom narodnog heroja.

Ko je zaista Bio Josip Broz Tito – World News? – vidi video zapis

Od zaborava i zataškavanja sačuvao: Slobodan Radulović

Advertisements

Balkanski spijun

Pažljivi čitalac tekstova „Vremeplov Državne bezbednosti“ i „Vremeplov vojne bezbednosti“ verovatno je uočio da su u periodu od 1946. godine do 1955. godine i civilna i vojna bezbednosna struktura imale istog vrhovnog nalogodavca pod nazivom OZN-a.

Kao što je navedeno teoretski delokrug rada OZN-e obuhvatao je obaveštajne poslove prema inostranstvu i neoslobođenoj teritoriji, poslove kontraobaveštajne zaštite oslobođene teritorije i kontraobaveštajni rad u vojsci. OZN-a je bila organizaciono podeljena na 6 odseka: Prvi odsek – obaveštajni, Drugi odsek – kontraobaveštajna služba na oslobođenoj teritoriji, Treći odsek – kontraobaveštajna služba u vojsci, Četvrti odsek – za statistiku i tehniku, Peti odsek – za otkrivanje i suprotstavljanje delovanju stranih službi (od januara 1945.) i Šesti odsek – za kontraobaveštajnu zaštitu saobraćajnih objekata i ustanova u zemlji (od aprila 1945. godine). Marta 1946. godine, od I, II, V i VI odseka OZN-e, kao i delova IV odseka OZN-e (Radio-centar i grupa za šifru) formirana je Uprava državne bezbednosti (UDB-a).

UDB-aUDB-a je bila striktno centralizovano organizovana i obuhvatala je: UDB-u u MUP-u FNRJ, organe UDB-e na nivou republičkih ministarstava i opunomoćstva UDB-e za srezove. Pripadnicima UDB-e su od jula 1952. godine uvedena civilna zvanja.

UDB-a je organizaciono bila podeljena na 8 odeljenja: 1. Obaveštajno odeljenje, 2. Političko odeljenje (suzbijanje delatnosti unutrašnjeg neprijatelja), 3. Kontraobaveštajno odeljenje, 4. Poslovi veze i evidencije, 5. Služba za materijalno-tehničko obezbeđenje i finansijsko poslovanje, 6. Kontraobaveštajna zaštita najviših državnih i partijskih rukovodilaca, 7. Kriptografska zaštita tajnih poruka i 8. Kadrovsko odeljenje.

Teoretski delokrug rada UDB-e obuhvatao je “organizovanje službe, preduzimanje mera i vršenje upravnih radnji u cilju sprečavanja i otkrivanja delatnosti usmerenih na podrivanje i rušenje Ustavom utvrđenih osnova ekonomskog, političkog i pravnog uređenja, kao i prikupljanje obaveštenja koja bi imala takvu svrhu”.

Kako prepoznati državnog neprijatelja?

Državni neprijatelj je bila omiljena floskula posleratne komunističke vlade. Svako ko je mislio drugačije o aktuelnoj vlasti, bio je proglašen za izdajnika i narodnog neprijatelja. Od tada, pa do dana današnjeg, ništa se nije promenilo u svesti naroda i vlasti. Svaka vlast ima samo jedan problem, one građane koji misle drugačije i bune se zbog toga. I svi su oni državni neprijatelji, jer uznemiravaju monolitnu i ušuškanu vlast.

A država blagonaklono gleda na to ako neko od svesnih i lojalnih građana pljune, prebije i „nauči“ pameti domaćeg izdajnika. To je u redu. Oni su to zaslužili. Glavni protagonisti takvog mišljenja i delanja, etiketiranja i stavljanja pod kontrolu državnih neprijatelja i narodnih izdajnika su sve one službe i partije proizašle iz komunističkog i socijalističkog bastiona pravoverja u sopstvenu komunističku nepogrešivost. A to će reći sva aktuelna vlast i opozicija u Srbija, jer šta su deca na vlasti do naslednici tatini i dedini. I njih su njihovi preci naučili da strasno mrze i da satiru sve neprijatelje, jer će neprijatelj doći i oteti im sve što su oni već oteli od naroda. Zato narod treba stalno huškati da mrzi one koji žele da promene vlast ili ostvare pravdu.

Svaka afera i skandal koji se pojavi u srpskom političkom životu je borba na život i smrt između pravoverne vlade i nepravovernih državnih neprijatelja. Jer, oni koji se bune i traže neku pravdu, oni u stvari samo ruše naš vrli državni sistem povlastica i beneficija političke elite. I sa razlogom treba da budu eliminisani, da ne smetaju. I još ako to urade pravoverni građani, tim bolje, jer ne može država sve sama da stigne. Tim pre što vlast, tajne službe i interesne ekipe odavno strogo kontrolišu glavne i lukrativne poslove u ovoj napaćenoj zemlji i gledaju da to niko ne ometa, jer je sve to pod „patronatom države“, pa im je milije da pravdu prepuste građanima samima. A oni će te lojalne i verne građane obrazovati kroz strogo kontrolisane medije i nahuškati ih tabloidima i crnim vestima, gurnuti ih slepo na narodne neprijatelje pokazujući im prstom ko je kriv za svu bedu i probleme naše zemlje. Oni su, kao izdajnici najviše doprineli trenutnom stanju države i naroda.

Zato je državni neprijatelj svako ko se usprotivi paradržavnom sistemu. Postojećem sistemu vlasti i paravlasti. A paravlast je još i opasnija, jer ona nema skrupula. Ona u stvari i ne postoji osim u realnosti. O njoj se ne priča, ona se ne pominje, ali se njena dela i posledice vide na svakom koraku. Oni iz paravlasti kroz uspostavljene mehanizme uticaja i monopola i upravljaju ovima iz vlasti i kreiraju javno mnenje. Stvaraju mržnju i ostrašćenost. A to se lako postiže kada angažuješ sve one pohlepne političare, surove navijače i prljave novinare bez časti i skrupula, a pune hormona, udvorištva prema vlasti i bremeniti mržnjom prema svakome na koga vlast ukaže prstom.

I kada pogledate unazad, shvatite na sopstveno veliko razočarenje da se skoro ništa nije promenilo u tih zadnjih 7 decenija od pojave komunista na istorijskoj pozornici Srbije. Taj mentalitet borbe protiv narodnog neprijatelja je ostao dominantan oblik mišljenja i delanja u Srbiji. A primera za to je nebrojeno, počev od odnosa partizana i četnika jednih prema drugima, do navijača Zvezde i Partizana, do vlasti i opozicije, komšije i komšije, vernika i nevernika, građana i seljaka, centra i provincije, tajnih i javnih službi, svuda imate progon neistomišljenika i onih koji talasaju.

U Titovo i Miloševićevo vreme vam je zbog toga letela glava ili ste u najboljem slučaju bili „malo“ policijski i parapolicijski obrađivani po glavi i drugim organima tela. Danas je situacija malo bezbednija, ali samo malo, jer su tu sada crni tabloidi koji vas po zadatku tajnih službi ocrne i unište vam život, karijeru i prijateljstva, fabrikujući gomile laži i podmetanja.

Posle Miloševića i 2000-e se nije mnogo toga promenilo. Jeste da se batinjanje naizgled malo smanjilo, jer je opozicija bila puna profesora i studenata koji su došli na vlast da igraju ulogu dobrog evropskog deteta i đaka, pa takva vlast nije htela javno da tuče i uvlači u gepek, ali su tajno radili sve isto što i njihovi prethodnici. I čuvali ljubomorno svoj bastion vlasti i istine koju su promovisali, dok su u međuvremenu uzimali ispod žita i od seljačkog žita. No, da bi to mogli da rade nekažnjeno, morali su da potpišu pakt sa đavolom, sa svim onim momcima i bajama tajne vlasti koji su im svojim značkama i uticajem omogućavali da to što rade, rade skoro neometano. I to je najveće razočarenje koje su nam opozicione snage i profesori u njihovim redovima doneli. I oni su nastavili gde su prethodni komunisti stali, nastavili su da fabrikuju narodne neprijatelje. I oni su počeli da rade isto što i prethodnici, i da u koaliciji sa kriminalom i tajnim službama „rade posao“. Jer, čim su došli na vlast shvatili su kakva je zapravo vlast i „ko kolo vodi“ i u to kolo su odmah uleteli, da ne propuste zadnji voz za sreću moći i blagodet imućnog života.

Na kraju su opet stare strukture moći vratile na vlast Miloševićevu decu – socijaliste i neo radikale, da malo stegnu državu i očiste je od narodnih neprijatelja, koji su se namnožili u periodu kvazi demokratske vlasti. I da utegnu postojeće poslove, koji su zbog krize malo počeli da propadaju i koje su novi demokratski tajkuni u svoj sili opiijene vlasti počeli da preuzimaju. Na žalost običnog građanina Srbije, kolo uvek igraju isti a mi navijamo sa strane i mislimo da se nešto dešava, dok oni poskakuju i uz moravac, prasence i pevačicu hukću, cupkaju i cokću, srećni osvojenim plenom.

Običan građanin Srbije ne shvata jednu očiglednu stvar a to je dok god on „navija“ za jednu političku opciju i brani je svim silama iako ona greši, samo doliva gorivo na vatru revanšizma i sebe stavlja u poziciju da će i on jednom biti državni neprijatelj. Državne neprijatelje prave sami građani svojom neobjektivnošću. Svi oni koji slepo veruju vlasti i političkim partijama, oni fabrikuju domaće izdajnike, oni traže gde je državni neprijatelj, oni jure i proklinju sve one koji misle drugačije. Sigurno je da i među onima, koji misle drugačije ima svakakvih ludaka i zanesenjaka, koji su potpuno van realnosti u svojoj navijačkoj i ideološkoj ostrašćenosti, ali ovoj zemlji treba objektivnost a ne navijačka euforija. Ovoj zemlji trebaju objektivni i samosvesni građani a ne navijači glasači koji će svojim partijskim ljubimcima opraštati svako nedelo, da ne bi na vlast slučajno došao državni neprijatelj iz opozicije.

Državni neprijatelj je etiketa koja vas čeka ako krenete da „ispravljate krive Drine“ srpske vlasti. Za vreme vladavine Nikole Pašiće pre 100-ak godina rizikovali ste da vas njegovi sledbenici i tadašnji radikali izbodu perorezom ili zapljunu, danas rizikujete da vas obrade bejzbol palicama ili da vaše ime osvane u nekom od crnih tabloida naše stvarnosti. A verovatno i da vas uhapse, da pokažu malo snagu. A koliko je to moćan mehanizam koji stoji iza boraca za pravovernost vlasti a protiv državnih neprijatelja, govori masa nerešenih slučajeva i tužbi protiv nosioca „državne politike“. A sve je i svima jasno, kao što je i jasno sudijama da bi osuđivanjem političke i parapolitičke vlasti i privrednog kriminala, oni sami kao sudije postali državni neprijatelj, i da bi ih prvi „lojalni“ kolega sudija zbog toga osudio „u ime naroda“.

„Kadija te tuži, kadija ti sudi“ je osnov srpske vlasti. Zato državni neprijatelj i domaći izdajnik nema šansi u Srbiji da dobije pravdu. Može samo da dobije profesionalnu navijačku „obradu“ ili „sudski reformisanu pravdu“.

U takvim političkim prilikama treba se prisetiti čuvenih stihova Rudyard Kipling-a (1865-1936), kojima je 1907. dodeljena Nobelova nagrada.

Ako možeš da sačuvas svoju glavu kada svi oko tebe
gube svoje i okrivljuju te za to,

Ako možeš da veruješ sebi kada svi u tebe sumnjaju,
i čak pridodaješ njihovim sumnjama,

Ako možeš da čekaš, a da ti ne dosadi čekanje,
ili ako si prevaren da ne lažeš,

ili ako si omrznut da ne mrziš,
A pored toga da ne izgledaš predobar ili premudar.

Ako možeš da sanjariš, a da snovi ne ovladaju tobom,
ako možeš da razmišljaš, a da ti maštanje ne bude cilj,

Ako možeš da se suočiš sa uspehom i neuspehom
i da smatraš te dve varalice kao da su potpuno iste.

Ako možeš da podneseš kada čuješ
da su istinu, koju si rekao
izvrnuli nitkovi da bi napravili zamku za budale,

Ili da posmatraš propast onoga čemu si posvetio celi život,
i da pogrbljen sa dotrajalim alatom ponovo stvaraš,

Ako možeš da staviš na gomilu sve sto imaš
i da ga baciš na kocku,

izgubiš i opet počneš iz početka
i nikad ne izustiš reč o tom svom gubitku,

Ako možeš da prisiliš svoje srce i nerve i tetive,
da te služe dugo iako ih više nemaš,

I tako izdržiš kada nema ničeg u tebi
sem volje koja ti dovikuje: “istraj”.

Ako možeš da razgovaraš sa najnižim,
i da sačuvaš svoje dostojanstvo,

ili da šetaš s kraljevima,
a da ne izgubiš razumevanje za obične ljude.

Ako ni neprijatelj ni prijatelj ne mogu da te uvrede,
ako te svi cene, ali ne suviše,

Ako možeš da ispuniš jedan nezaboravan minut
sadržajem koji traje šezdeset sekundi,

Tvoja je zemlja i sve što je na njoj,
i iznad svega bićeš čovek, sine moj!

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

VBA

I period – od 12. novembra 1839. godine do 1941. godine

Razvoj savremenih bezbednosnih i obaveštajnih aktivnosti u Evropi počeo je pre više od dva veka, a u Srbiji poče­t­kom XIX veka, pre i tokom Prvog srpskog ustanka. U to vreme se javila svest o potrebi da se više sazna o namerama i pokretima turskih jedinica, kao i o raspoloženju među Turcima, pa je počelo sistematičnije prikupljanje podataka neophodnih za procenu političke i vojne situacije. Tada su zabeleženi prvi primeri dvojnih igara, odnosno prevrbovanja turskih agenata.

Tokom Prvog srpskog ustanka, u obnovljenoj Srbiji, Karađorđe Petpović je uspostavio orga­ne vlasti i regularnu vojsku. Tako su, na Skupštini 1811. godine, osnovana popečiteljstva (mi­nistarstva), među kojima i Popečiteljstvo vojnih dela. Iz tog vremena su ostala doku­me­n­ta, koja su potpisali Karađorđe i ministar vojni Mladen Milovanović, u kojima se nače­l­ni­­cima nahija, zbog nesigurne vojno-političke situacije, nalaže da preduzmu mere protiv sumnjivih lica.

Karađorđe je naročito vodio računa o unutrašnjoj bezbe­dno­sti ustanika i strogo kažnjavao sva­ki oblik saradnje sa Turcima, dostavljanje podataka, izdaju ili špijunažu.

Za vreme vladavine kneza Miloša Obrenovića preduzimane su mere predostrožnosti i opre­znosti prilikom prijema u državnu i vojnu službu. Te mere su primenjivane za odabir regruta, procenu po­na­­šanja vojnika u jedinici, ali i za sprečavanje odavanja vojnih tajni. Knez je naložio i nadzor nad državnim činovnicima i deputatima u Beogradu i Carigradu.

O tome koliki je značaj knez davao preventivnoj bezbednosnoj zaštiti svojih jedinica, govori i po­da­­tak da je sam prisustvovao činu prijema regruta i učestvovao u odlučivanju, dajući svoje miš­lje­nje.

U Miloševo vreme je donet dokument pod nazivom Dužnosti vojnih komandanata, 1836. go­dine, u kome se vojnim komandantima i sreskim starešinama, između ostalog, nalaže da motre i na to da li se neko dogovara s neprijateljem Srbije i da se „tajna društva u Serbiji ne pletu“. (čl. 4)

Prvi pravni akt u kome se na celovit način definišu pitanja bezbednosne zaštite vojske – Vojni zakon donet je 12. novembra (31. oktobra po julijanskom kalendaru) 1839. godine.

U glavama XIV i XV Vojnog zakona navode se dela i sankcije za izdaju, bekstvo, pobunu i dru­ge obli­ke pojedinačnog ili kolektivnog delovanja protiv interesa naroda. U članovima 7. i 8. Iz­vo­da iz Vojnog zakona posebno su razrađena dela špijunaže i dela protiv usta­va i „slobode naroda“.

Bezbednosno-obaveštajna delatnost se postepeno razvijala u Srbiji i doživljava znatniji razvoj naročito u vreme oslobođenja od Turaka i sticanja nezavisnosti. Dvadeset četvrtog januara (6. februara po gregorijanskom kalendaru) 1876. doneta je Uredba o osnivanju Glavnog đeneralštaba, kojom je formirano odeljenje koje je bilo zaduženo za obaveštajne i kontraobaveštajne zadatke.

U Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca i, kasnije, u Kraljeviji Jugoslaviji ustanovljen je bezbednosno-obaveštajni sistem, či­ji su poslovi obavljani u okvi­ru Ministarstva vojske i mornarice i Ministarstva unutrašnjih de­la. Konkretno, u Ministarstvu vojske i mornarice postojale su vojna obaveštajna i kontraoba­ve­šta­jna služba.

Prema odredbama Uredbe o Glavnom đeneralštabu i đeneralštabnoj struci od 10. aprila 1920. godine, osnovana su četiri odeljenja, od kojih je četvrto, Oba­veštajno odeljenje obavljalo vojnoobaveštajnu i kontraobaveštajnu delatnost. Kao deo Gla­vnog đe­neralštaba Vojske Kraljevine Jugoslavije, počelo je sa radom 6. maja 1920. godine. Novom Uredbom od 14. septembra 1923. godine bliže su definisani zadaci Obaveštajnog odeljenja koje je, između ostalog, bilo zaduženo za poslove koji se odnose na suzbijanje neprijateljskih radnji štetnih po interese vojske i zemlje, praćenje pisanja domaće i strane štampe, kao i na istraživanju i izradi vojnih šifara. U radu tog odeljenja, osim oficira kojima je to bio jedini zadatak, učestvovale su i druge starešine koje su bezbednosne zadatke obavljale uporedo sa svojim redovnim dužnostima. Od 12. marta 1928. godine obrazovani su kontraobaveštajni centri koji su delovali do Aprilskog rata 1941. godine.

Reorganizacijom Glavnog đeneralštaba, 1941. godine, utemeljene su tri zasebne direkcije, među ko­ji­ma i Obaveštajna direkcija, koja je imala tri odeljenja: obaveštajno, kontra­oba­ve­štajno i ode­ljenje za poslove šifri. Nadležnost kontraobaveštajnog odeljenja bila je za­š­ti­ta vojnih jedinica, koma­n­di i štabova vojske, kao i vojnih ustanova i zavoda. Strukturu tog odeljenja su činili kontra­oba­ve­štajni odseci u vojnoteritorijalnim usta­no­vama i kon­tra­obaveštajni organi u vojnim jedinicama, zaduženi za kontraobaveštajnu zaštitu koma­n­di, štabova i jedinica.

II period – od 1941. godine do 13. marta 1946. godine
Za vreme Drugog svetskog rata, u maju 1942, Vrhovni štab Narodnooslobodilačke vojske i pa­rti­zan­s­kih odreda (NOV i PO) izdaje prvo Uputstvo o organizaciji obaveštajne i kontra­oba­ve­štajne službe u partizanskim jedinicama. Do Drugog zasedanja AVNOJ-a delo­vale su Obaveštajna služba NOV i PO, koja je obavljala poslove obaveštajne i kontra­oba­veštajne službe, i Služba bezbe­dno­sti, koja je štitila oslobođene teri­to­rije od delovanja agenture okupatora.

Donošenjem Uputstva o organizacionoj strukturi i osnovnim zadacima obevštajne službe na oslo­bođenoj i neoslobođenoj teritoriji, 27. novembra 1942. godine, inaugurisana je objedinjena obaveštajna i kontraobaveštajna služba. Budući da se bavila obaveštajno-bezbed­no­snim poslovima, ta služba je bila podeljena u dva odseka: odsek za obaveštavanje i odsek za kontrašpi­ju­nažu, koji je bio namenjen za zaštitu partizanskih jedinica, borbu protiv pete kolone, nepri­ja­te­ljeve propagande i razbijanje njegovih šifri.

Nakon Drugog zasedanja AVNOJ-a, u aprilu 1943. godine, osnovana je i Komisija za borbu protiv pe­te kolone i terorizma, čijom je reorgani­za­cijom, u septembru iste godine, osno­van Odsek za zaš­ti­tu naroda. Tada su kontraobaveštajni poslovi prešli u nadle­žnost Ozne, čiji je zadatak bila kon­tra­obaveštajna zaštita slobodne teritorije i partizanskih je­dinica.

Od Odseka za zaštitu naroda, 13. maja 1944. godine, osnovano je Odeljenje za zaštitu naroda (OZNA), kao jedinstvena, centralizovana organizacija bezbednosti sa zajedničkom organi­za­cionom stru­kturom i metodama rada. Delovala je na celokupnoj teritoriji Jugoslavije. Naj­pre se bavila prikupljanjem obaveštajnih podataka za potrebe operativnih jedinica, a ka­snije se sve više okretala borbi protiv špijunaže.

Odlukom Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije (NKOJ), 15. avgusta 1944. godine fo­r­miran je Korpus narodne odbrane Jugoslavije (KNOJ), koji je bio potčinjen povereniku za narodnu odbranu, koji je njime rukovodio posredstvom načelnika Ozne. Od avgusta 1944. do januara 1953. godine, KNOJ je bio izvršni organ Ozne.

Na osnovu Naredbe Vrhovnog štaba od 1. marta 1945. godine i Uputstva Odeljenja za zaštitu na­roda Ministarstva narodne odbrane Demokratske Federativne Jugoslavije od 24. marta 1945. godine, određeni su organizacijska struktura, formacijski sastav i zadaci Ozne. Ozna je imala stru­kturu od šest odseka. Zadatak II odseka Ozne bila je kontraobaveštajna zaštita oslo­bođe­ne teritorije i borba protiv unutrašnjeg neprijatelja, dok je III odsek Ozne bio zadužen za sup­ro­tstavljanje „ne­pri­­jateljskim elementima, špijunima i dive­rza­n­ti­ma ubačenim u NOV i POJ“, odno­sno kontra­oba­veštajnu zaštitu oružanih snaga Naro­d­no­­­­­oslo­­bo­dilačkog pokreta.

Proglašenjem Federativne Narodne Republike Jugoslavije (FNRJ), 2. novembra 1945. godi­ne, i donošenjem Ustava FNRJ, 31. januara 1946. godi­ne, Ozna je reorganizovana i od nje je fo­­rmirana Uprava državne bezbednosti (UDB), koja je do 1952. godine imala vojnu for­ma­ciju i strukturu.

III period – od 13. marta 1946. godine do 23. marta 1955. godine

Trinaestog marta 1946. godine ukinut je III odsek Ozne i od njega je formirana Kontra­oba­veštajna služba (KOS), kao samostalna služba, postavljena u vojnoj orga­nizaciji, čiji su za­daci bili kontraobaveštajna zaštita Jugoslovenske armije (JA) od obave­šta­jno-sub­ver­zivne delatnosti, sprečavanje delovanja stranih obave­šta­jnih službi prema JA, ali i pre­du­zimanje preventivnih bezbednosnih mera u jedi­nicama. Od formiranja KOS-a, njime je ruko­vodio pomoćnik ministra za narodnu odbranu.

Direktivom pomoćnika ministra za narodnu odbranu od 29. maja 1946. godine, oficiri KOS-a su dobili pravo hapšenja i isleđivanja lica koja su osumnjičena za „špijunažu, sa­bo­tažu, diverziju, terorizam, neprijateljsku agitaciju i propagandu, banditizam i krivična de­la koja su upravljena protiv države, naroda i pojedinaca“.

Kontra­oba­veštajna služba je više puta reorganizovana, u skladu sa promenama organizacije Jugoslovenske armije. U okviru reorganizacije vojske krajem 1947. i početkom 1948. godine, 1. marta 1948. Uprava KOS-a ušla je u sastav Gene­ra­l­štaba Jugo­slo­ve­nske ar­mi­je, kao XII uprava Generalštaba. Iste godine, prateći razvoj vojne privrede, formirano i Odeljenje KOS-a za vojnu industriju i brodogradnju.

Istovremeno sa kontraobaveštajnim radom, KOS je organizovao specijalne kurseve za ško­lovanje svojih pripadnika. Početkom aprila 1950. godine počela je sa radom Škola KOS-a Ministarstva za narodnu odbranu, u kojoj je školovanje trajalo godinu dana. U junu 1952. godine osnovana je Škola rezervnih oficira KOS-a, koja je trajala dva meseca. Nakon toga, 17. novembra 1955. godine, osnovan je i Školski centar bezbednosti u Pančevu, koji je u svom sastavu imao Školu bezbednosti i Školu vojne policije. Od 28. februara 2009. godine, ta spe­cijalizovana ustanova funkcioniše pod nazivom Centar za usavršavanje kadrova Vojno­bez­bednosne agencije.

IV period – od 23. marta 1955. godine do 2. jula 2002. godine

Kontraobaveštajna služba je, 23. marta 1955. godine, preimenovana u Organe bezbe­dno­­sti, koji su se sa­stojali od Uprave bezbednosti i organa bezbednosti u forma­ci­jskom sastavu ko­mandi jedinica i ustanova Vojske i Državnog sekretarijata za naro­d­nu odbranu (DSNO, ka­s­nije Savezni sekretarijat za narodnu odbranu, SSNO). Uprava bezbednosti je od 1955. godine bila direktno potčinjena DSNO.

Naredba o osnivanju i delokrugu Uprave i organa bezbednosti doneta je 14. septembra 1955. godine. Bezbednosni poslovi, za­daci i način pos­tu­pa­nja uređeni su Pravilnikom o organi­za­ciji, delokrugu i radu organa bezbednosti JNA, koji je donet 24. aprila 1956. godine. Tim do­­­kumentima je regulisano da Organe bezbednosti Jugoslovenske narodne armije (22. dece­m­b­ra 1951. godine Jugoslovenska armija je preimenovana u JNA) čine Uprava bezbe­dno­sti DSNO, odeljenja i odseci bezbednosti u jedinicama i ustanovama, oficiri u puku, samo­sta­l­nom bataljonu i jedinicama i ustanovama tog ranga.

Osnovni zadatak Organa bezbednosti bio je da preduzimaju mere za otkrivanje i sprečavanje delatnosti usmerene protiv bezbe­dno­sti JNA i njene borbene gotovosti, kao i za zaštitu vojne tajne. Delatnost Organa bezbe­dnosti odvijala se u dva glavna sektora: kontraoba­ve­štajnom i preventivnom. Kontraobaveštajni sektor se bavio sprečavanjem delatnosti stranih obaveštajnih službi, primenom KO metoda rada i sred­stava specijalne namene. Sektor preventivne bez­be­dnosti je težišno preduzimao mere za zaštitu tajnih vojnih podataka i najvažnijih vojnih objekata.

U aprilu 1961. godine osnovan je Savet za koordinaciju organa bezbednosti i obaveštajnih organa JNA, čime je uobličena saradnja sa tadašnjom II (obaveštajnom) upravom Genera­lšta­ba JNA, naročito u oblasti razmene obaveštajnih i kontraobaveštajnih podataka i procena, bezbednosne zaštite itd.

Organi bezbednosti JNA su ostvarivali uspešnu saradnju i sa ostalim službama bezbe­d­no­­sti u zemlji (Služba državne bezbednosti, Državni sekretarijat inostranih poslova, or­ga­ni unutrašnjih poslova). Do 1955. godine, rad službi bezbednosti koordinisale su Save­zna informativna komisija i Komisija za operativnu koordinaciju, a od 1964. godine Komisija Saveznog izvršnog veća za koordinaciju informativnih i bezbednosnih službi.

Posle rasformiranja KNOJ-a, ukazala se potreba za osnivanjem jedinica vojne policije. Naj­pre su, na manevru 1953. godine, formirana posebna odeljenja bezbednosti za obavljanje voj­nopoli­cijskih zadataka. Naredbom vrhovnog komandanta, 14. septembra 1955. godine, for­mi­rana je vojna policija. Odeljenje vojne policije nalazilo se u sastavu Uprave bezbednosti i njime je, u stručnom smislu, rukovodio načelnik Uprave bezbednosti DSNO.

U skladu sa nastavkom reformi JNA, 15. maja 1967. godine, doneto je novo Pra­vilo o radu organa bezbednosti JNA. Prema tom pravilu, u nadležnosti organa bezbednosti bili su, između ostalih, zadaci otkrivanja, praćenja i sprečavanja strane vojnoobaveštajne de­latnosti usmerene prema JNA i njenim pripremama za odbranu zemlje, otkrivanje i spre­ča­vanje tajne delatnosti među pripadnicima JNA koja je usmerena protiv oružanih snaga, kao i sprovođenje mera bezbednosti i zaštite tajnosti u vojnim jedinicama i ustanovama.

Kada je, 20. maja 1992. godine, formirana Vojska Jugoslavije, Uprava bezbednosti je preme­šte­na iz SSNO u Genera­lštab VJ.

V period – od 2. jula 2002. godine do 1. januara 2004. godine
Na osnovu Zakona o službama bezbednosti Savezne Republike Jugoslavije od 2. jula 2002. godine, Organi bez­be­dnosti su pre­i­me­no­vani u Vojnu službu bezbednosti, koja je izmeštena iz Generalštaba u Ministarstvo odbrane.

Vojna služba bezbednosti bila je nadležna za: otkrivanje, praćenje, sprečavanje, suzbijanje i presecanje obaveštajne i druge delatnosti stranih službi, organizacija i lica, unutrašnji međunarodni terorizam i subverzivne aktivnosti usmerenih protiv Vojske Jugoslavije i saveznog ministarstva nadležnog za poslove odbrane, kao i za otkrivanje, istraživanje i dokumentovanje krivičnih dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti SRJ, protiv čovečnosti i međunarodnog prava i najtežih krivičnih dela sa elementima organizovanog kriminala.

U okviru svoje nadležnosti, Vojna služba bezbednosti bila je zadužena za: bezbednosnu i kontraobaveštajnu zaštitu komandi, jedinica i ustanova Vojske Jugoslavije i saveznog ministarstva nadležnog za poslove odbrane; kontraobaveštajnu zaštitu najviših vojnih i rukovodilaca saveznog ministarstva nadležnog za poslove odbrane; organizovanje i vršenje preventivnog bezbednosnog rada u komandama, jedinicama i ustanovama Vojske Jugoslavije; primenu i kontrolu primene mera zaštite podataka koji predstavljaju državnu, službenu ili vojnu tajnu u Vojsci Jugoslavije i saveznom ministarstvu nadležnom za poslove odbrane; vršenje bezbednosnih provera lica za prijem na rad i raspoređivanje na određene dužnosti u Vojsci Jugoslavije i saveznom ministarstvu nadležnom za poslove odbrane, kao i za druge poslove i zadatke.

Donošenjem Zakona o službama bezbednosti SRJ, stvoreni su uslovi za početak sušti­n­skih refo­r­mi Vojne službe bezbednosti.

Primena posebnih postupaka i mera kojima se privremeno odstupa od Ustavom zagarantovanih ljudskih prava i sloboda dozvoljena je samo na osnovu odluke suda. Primenu posebnih postupaka i mera do tada je odobravao ministar odbrane za lica zaposlena u Ministarstvu odbrane, a načelnik Generalštaba za pripadnike Vojske.

Vojna služba bezbednosti izmeštena je iz Generalštaba u Ministarstvo odbrane i potčinjena ministru odbrane. Tokom svog razvoja posle Drugog svetskog rata, služba bezbednosti je u više navrata izmeštana iz Generalštaba u Ministarstvo odbrane i obrnuto. Do 1955. godine, Kontraobaveštajna služba je bila u sastavu Generalštaba Jugoslovenske armije, kada je, kao Uprava bezbednosti, prešla u sastav Državnog sekretarijata za narodnu odbranu (DSNO). Kada je formirana Vojska Jugoslavije, 1992. godine, Uprava bezbednosti je izmeštena u Generalštab Vojske Jugoslavije, u čijem sastavu je bila do donošenja ovog zakona.
Uvedeni su mehanizmi demokratske i civilne kontrole službi bezbednosti. Zakonom je uređeno da Savezna skupština obrazuje Komisiju za kontrolu službi bezbednosti po paritetnom principu, zaduženu za kontrolu ustavnosti i zakonitosti rada službi bezbednosti, usklađenosti rada službi sa politikom i strategijom nacionalne bezbednosti, za kontrolu poštovanja ljudskih prava i sloboda u radu službi, poštovanja političke, interesne i ideološke neutralnosti u radu službi, za kontrolu primene posebnih sredstava i metoda za prikupljanje podataka, zakonitosti trošenja budžetskih i drugih sredstava za rad službi, kao i za razmatranje i usvajanje izveštaja o radu službi bezbednosti, predloga zakona i drugih propisa i opštih akata iz nadležnosti službi bezbednosti. Osim toga, zakonom je uređeno da unutrašnju kontrolu pripadnika službe vrši generalni inspektor, kao organ Savezne vlade.

Razdvojene su vojnopolicijska i kontraobaveštajna funkcija, na osnovu čega su formirane Vojnobezbednosna agencija, kao organizacijska celina Ministarstva odbrane, i Odeljenje Vojne policije, kao organizacijska celina Generalštaba Vojske Jugoslavije.

VI period – od 1. januara 2004. godine

Na osnovu Naredbe ministra odbrane od 29. septembra 2003. godine formirana je Vojnobez­bednosna agencija (VBA), kao organizacijska celina Ministarstva odbrane.

Vojnobezbednosna agencija je, 26. decembra 2003. godine, predstavljena javnosti, a zvanično je počela da funkcioniše od 1. januara 2004. godine.

Konačno, donošenjem Zakona o Vojnobezbednosnoj agenciji i Vojnoobaveštajnoj agenciji, 2009. godi­ne, VBA je uspostavljena kao savremena i profesionalna služba bezbednosti, deo bezbednosno-oba­veštajnog si­stema Ministarstva odbrane i Republike Srbije.

Rad Vojnobezbednosne agencije uređen je Zakonom o osnovama uređenja službi bezbednosti Republike Srbije, Zakonom o Vojnobezbednosnoj agenciji i Vojnoobaveštajnoj agenciji i podzakonskim aktima za njegovo sprovođenje. Zakonom o osnovama uređenja službi bezbednosti Republike Srbije uređene su osnove bezbednosno-obaveštajnog sistema Srbije, usmeravanje i usklađivanje rada službi bezbednosti Republike Srbije i nadzor nad njihovim radom. Zakonom o Vojnobezbednosnoj agenciji i Vojnoobaveštajnoj agenciji uređeni su nadležnosti, poslovi, zadaci, nadzor i kontrola VBA i VOA, saradnja kao i druga pitanja značajna za njihov rad.

Vojnobezbednosna agencija je, u okviru svojih nadležnosti, ovlašćena da prikuplja podatke iz javnih izvora, od fizičkih i pravnih lica, od državnih organa, organizacija i službi, imalaca javnih ovlašćenja, kao i primenom posebnih postupaka i mera tajnog prikupljanja podataka. U Zakonu su na transparentan način navedeni posebni postupci i mere tajnog prikupljanja podataka i način njihovog odobravanja.

Zakonom je uređeno da nadzor nad radom VBA vrši generalni inspektor, kao organ ministra odbrane. Osim toga, kontrolu zakonitosti rada i primene ovlašćenja pripadnika VBA vrši Unutrašnja kontrola, kao organ direktora VBA. Izveštaje o radu i o eventualnim zloupotrebama i nepravilnostima u radu VBA, Unutrašnja kontrola dostavlja direktoru VBA. Ako direktor VBA ne otkloni uočenu nezakonitost ili nepravilnost, rukovodilac Unutrašnje kontrole je dužan da o tome obavesti generalnog inspektora, a po potrebi i nadležni odbor Narodne skupštine.

Pripadnik VBA koji dođe do saznanja da je u radu VBA došlo do povrede ustavnosti i zakonitosti, ljudskih prava i sloboda, profesionalnosti, srazmernosti u primeni ovlašćenja i političke i ideološke neutralnosti, može neposredno da se obrati generalnom inspektoru, ministru odbrane, Vladi i nadležnom odboru Narodne skupštine, bez posledica po svoj status. Osim toga, pripadnik VBA može da se obrati generalnom inspektoru i nadležnom odboru Narodne skupštine i kada smatra da su ugrožena njegova prava u obavljanju poslova i zadataka iz nadležnosti VBA.

Izvor: VBA

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Državno ustrojstvo srednjevekovne Srbije bilo je regulisano običajnim zakonima, poveljama, kao i prevodima vizantijskih građanskih i crkvenih zakona. Prve poznate pisane povelje srpske srednjevekovne države datiraju iz XII veka.

Car DusanPrema Dušanovom zakoniku, jedan od glavnih nosilaca poslova koji bi se danas mogli poistovetiti sa policijskim i bezbednosno-obaveštajnim poslovima bio je kefalija. Kefalija je bio gradski poglavar, upravnik župe i knez u gradu, a obavljao je vojne i civilne poslove. Sa svojim pomoćnicima, održavao je red i poredak, obezbeđivao poštovanje zakona, izdavao naredbe u vezi sa održavanjem reda, prinudno izvršavao sudske odluke, postavljao straže na putevima u cilju bezbednosti putnika, štitio imovinu, vodio istrage i utvrđivao činjenično stanje, hapsio i zatvarao osumnjičene u cilju njihove predaje sudu, a ponekad ih i lično kažnjavao. Za sve prekršaje kojima se narušava uspostavljeni poredak i remeti mir, kefalija je imao pravo da izriče kazne. U vreme cara Dušana postojao je razvijen sistem obaveštajnog delovanja, u prvom redu preko vlastele u pograničnim oblastima (vlastelini krajišnici), ali i preko uhoda (uhode su odigrale presudnu ulogu u bici na Velbuždu 1330. godine i detaljno su ispitale raspored snaga turske vojske u Kosovskom boju 1389. godine). U to vreme, veliki značaj pridavan je i borbi protiv neprijateljskih uhoda (kontrašpijunaži).

U toku Prvog srpskog ustanka (1804-1813.), civilna bezbednosno-obaveštajna delatnost nije bila posebno institucionalno organizovana, a obavljala se u sklopu vojno-upravne službe ustaničke Srbije.

KaradjordjeOdržavanje poretka ustaničke vlasti sastojalo se u sprečavanju napada na organe vlasti, fizičkom obezbeđivanju Praviteljstvujuščeg sovjeta, Karađorđa i pojedinih istaknutih starešina, smirivanju unutrašnjih buna i nemira.

Suzbijanje špijunaže u korist Turske i drugih zemalja (Austrije, Rusije i jedno vreme Francuske) predstavljalo je daleko veći izazov za vojne i policijske organe ustaničke države. Na meti ustaničkih vlasti bili su ubačeni turski špijuni i Srbi koji su Turcima dostavljali informacije.

Praviteljstvujušči sovjet je 1808. godine izdao naredbu da se iz Beograda i drugih gradova Srbije preventivno proteraju sva „praznoodajuća“ lica koja bi mogla da se bave špijunažom u korist neprijatelja, dok su prema Uredbi iz 1809. godine policijske i sudske vlasti imale da „osobito paze na zle ljude kao na aiduke, špione i proče“. Takođe, Sovjet je početkom jula 1810. godine izdao naredbu da se prepiska iz Srbije vodi isključivo na srpskom jeziku i da se pregleda pre predaje „na skelu“, tj. pre upućivanja u druge zemlje.

Prvi dokument iz vremena Karađorđa koji je predstavljao predlog za razvoj civilnih obaveštajno-bezbednosnih aktivnosti bio je „Načertanije ustrojstva policajne vlasti u Beogradu i po tom pročim mjestima Otečestva“, od 8. marta 1811. godine.

U ovom dokumentu po prvi put se razdvajaju poslovi policije i poslovi vojske (član 1.). Uspostavljena je i funkcija „načelnika policije“ (policajmajstor), koji je bio odgovoran Popečiteljstvu vnutrenih dela, a njemu su bili podređeni „liktori“ – pomoćnici za unutrašnju, spoljašnju i poverljivu službu (član 4.).

Jakov NenadovicNaime, prvo „Popečiteljstvo vnutrenih dela“ obrazovano je januara 1811. godine, u sklopu novog Praviteljstvujuščeg sovjeta. Za prvog ministra (popečitelja) postavljen je Jakov Nenadović. Obrazovanje ovog ministarstva imalo je veliki značaj za razvoj bezbednosne i obaveštajne funkcije, ali i organa za njihovo sprovođenje. Pored poštovanja zakonitosti rada državnih organa, bavljenja „vnutrenim delima“, pod kojima se podrazumevala bezbednost žitelja i imovine i prikupljanje poreza, suzbijanja hajdučije, kontrola puteva i prelaza, javnog reda i mira, u nadležnosti ministra bili su i civilni bezbednosno-obaveštajni poslovi.

Knez Milos ObrenovicKnez Miloš Obrenović, u periodu svoje prve vladavine (1815-1839.), posvećivao je veliku pažnju organizaciji bezbednosno-obaveštajnih aktivnosti, koje su se sprovodile u dva pravca: prvi je imao za cilj obezbeđivanje kneževske vlasti od unutrašnjih prevrata, buna i zavera, turske vojne agresije na Srbiju i uplitanja Rusije i Austrije u unutrašnje stvari Srbije; drugi je bio usmeren na red i poredak u zemlji, odnosno kontrolu rada administrativnih ustanova, odnos organa vlasti prema narodu, kontrolu životnog standarda i kretanja vrednosti novca na pijacama, pregled rada sanitarnih ustanova i drugo.

U Miloševo vreme, bezbednosno-obaveštajni organi bili su angažovani i na poslovima tajne nabavke oružja i ratne opreme iz inostranstva, zaštite od odavanja državnih tajni, prikupljanju političko-diplomatskih obaveštenja, otkrivanju dezinformacija o Srbiji i knezu, kao i kanalisanju inostranog političkog mišljenja prema stvarnim potrebama Miloševe politike.

U vreme borbe Srba za uspostavljanje nacionalne autonomije, prikupljanje tajnih podataka i obaveštenja vršilo se usmenim kazivanjem očevidaca i plaćenika, pismenim dostavama i putem lozinki.

Sticanjem autonomije (1830.) došlo je do šireg organizovanja političke obaveštajne delatnosti u Srbiji. U cilju zaštite bezbednosti kneginje Ljubice, 1830. godine je osnovana „Uprava varoši Beograda“. Dana 2. aprila 1831. godine, knez Miloš je doneo Uredbu o ustanovljavanju „Tajne policije za političke poslove“ u okviru beogradske policije.

Državna uprava u Kneževini Srbiji uređena je donošenjem „Ustrojenija centralne državne uprave“ 10. marta 1862. godine, koja je važna i za dalji razvoj bezbednosno-obaveštajnih aktivnosti. U nadležnost Ministarstva unutrašnjih dela spadala je „briga o poretku, miru, sigurnosti lica i imanja u zemlji, nadzor nad javnim mestima, štampom, žurnalistikom i nad rđavim ljudima i društvima“.

Srbija je postala nezavisna država nakon Berlinskog kongresa (1878.). Po sticanju nezavisnosti, knez Milan je 1882. godine sproveo reforme koje su se odnosile na vojsku i organe javne bezbednosti.

U Srbiji su civilni bezbednosno-obaveštajni poslovi prvi put institucionalno organizovani Zakonom o dopuni i izmeni ustrojstva Centralne državne uprave („Srpske novine – Službeni dnevnik Kraljevine Srbije“, broj 227 od 8/20. oktobra 1899. godine). Ovim zakonom, koji je usvojen 5/17. oktobra 1899. godine na zasedanju Narodne skupštine održane u Nišu, u okviru Ministarstva unutrašnjih dela formirano je Odeljenje za poverljive policijske poslove, sa zadatkom „da se stara za održavanje unutrašnjeg državnog poretka i opšte zemaljske bezbednosti“.

Delokrug rada ovog odeljenja obuhvatao je obaveštajne i kontraobaveštajne poslove, suzbijanje antidržavne propagande i hajdučije, suprotstavljanje terorizmu, korupciji i dr.

Za prvog načelnika 11/23. oktobra 1899. godine imenovan je Jovan S. Milovanović, osnivač srpske stenografije, bivši predsednik Trgovačkog suda i član Apelacionog suda u penziji.

Odeljenje za poverljive policijske poslove organizovano je po ugledu na tajne policije Francuske i Austro-Ugarske, a zakonom je bilo propisano da Odeljenje, pored načelnika, ima sekretara i niže službenike, kao i zasebnu arhivu u kojoj su se, „pod naročitim nadzorom i staranjem načelnika“, čuvali „svi akti poverljive prirode“. Dužnost prvog sekretara ovog odeljenja obavljao je Milan M. Đorđević.

Kralj Aleksandar i kraljica Draga ObrenovicUkazom kralja Aleksandra Obrenovića, poslovi Odeljenja za poverljive policijske poslove 1900. godine prešli su u nadležnost Policijskog odeljenja pri Ministarstvu unutrašnjih poslova.

Uvažavajući značaj prvog zakonskog uređivanja civilnih bezbednosno-obaveštajnih poslova u Srbiji, Bezbednosno-informativna agencija obeležava 17. oktobar kao svoj dan.

Nakon završetka Prvog svetskog rata i stvaranja nove države – Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, na osnovu Uredbe o ustrojstvu Ministarstva unutrašnjih dela od 8. maja 1919. godine, Odeljenje za javnu bezbednost Ministarstva unutrašnjih dela bilo je zaduženo i za obavljanje civilnih bezbednosno-obaveštajnih poslova.

Rešenjem ministra unutrašnjih dela od 23. decembra 1920. godine, obrazovano je Odeljenje za državnu zaštitu. Prema ovom rešenju, zadatak Odeljenja bio je da „prikuplja informacije, vodi nadzor i preduzima sve potrebne mere protivu sviju lica, bilo naših podanika ili stranaca, koji rade protivu integriteta naše zemlje, koji vrše propagandističku akciju u korist ma koje druge države i na štetu naših državnih interesa i koji su ili svojim ranijim ili svojim sadašnjim držanjem u tome pogledu sumnjivi“.

Odeljenje za državnu zaštitu, na osnovu Pravilnika o radu, donetog 10. januara 1921. godine, organizaciono je podeljeno na 4 odseka, sa ukupno 27 pododseka – referata.

Prvi odsek se sastojao od 5 pododseka: 1. Sekretarijat, 2. Arhiva, 3. Registratura, 4. Pasoši i kretanje putnika i 5. Novinarski pododsek.

Drugi odsek je podeljen na 6 pododseka: 1. Komunisti i anarhisti, 2. Sumnjivi Rusi, 3. Agencije za iseljavanje, 4. Kontrola stranaca, 5. Udruženje i klubovi i 6. Strana predstavništva.

Treći odsek se delio na 9 pododseka: 1. Talijanska propaganda, 2. Austrijska i nemačka propaganda, 3. Mađarska propaganda, 4. Rumunska propaganda, 5. Ostali sumnjivi stranci, 6. Sumnjivi građani Hrvatske i Slavonije, 7. Sumnjivi građani Slovenačke, 8. Sumnjivi građani Vojvodine i 9. Sumnjivi građani Dalmacije.

Četvrti odsek je imao 7 pododseka: 1. Bugarska propaganda, 2. Arnautska propaganda, 3. Muslimanska propaganda, 4. Grčka propaganda, 5. Sumnjivi građani iz Srbije, 6. Sumnjivi građani iz Bosne i 7. Sumnjivi građani iz Crne Gore.

Delokrug rada Odeljenja državne zaštite detaljno je regulisan donošenjem Uputa za suzbijanje antidržavne propagande i strane špijunaže od 26. novembra 1923. godine. Ovim aktom utvrđena je nadležnost Odeljenja za obaveštajne i kontraobaveštajne policijske poslove, kontrolu, bezbednost i vođenje evidencije o strancima, regulisanje pitanja iseljenika i repatrijaciju, poslove suzbijanja antidržavne propagande, kontrolu stranih vojnih begunaca, nadzor i kontrolu rada udruženja i održavanja zborova i manifestacija i druge poslove, o čemu je vođena i odgovarajuća evidencija. Takođe, Odeljenje je imalo obavezu pripreme novih zakonskih predloga čiji bi osnovni cilj bio zaštita države.

Nakon ukidanja Vidovdanskog ustava i raspuštanja parlamenta 6. januara 1929. godine, te formiranja vlade na čelu sa Petrom Živkovićem, usledilo je donošenje čitavog niza zakona i uredbi o reformi državne administracije.

Zakonom o unutrašnjoj upravi od 19. juna 1929. godine i Uredbom o uređenju Ministarstva unutrašnjih poslova od 25. jula 1929. godine, Odeljenje za državnu zaštitu postalo je Prvo odeljenje u okviru Ministarstva unutrašnjih poslova. Odeljenje je organizaciono podeljeno na 2 odseka (Prvi odsek – za suzbijanje unutrašnje antidržavne i razorne propagande i akcije sa obaveštajnom službom i Drugi odsek – za suzbijanje spoljašnje antidržavne propagande i akcije sa obaveštajnom službom i 3 referata (Referat za policijski nadzor nad strancima i putničkim saobraćajem, Administrativni referat i Referat za štampu).

Odeljenje za državnu zaštitu bilo je na ovaj način organizovano sve do okupacije Kraljevine Jugoslavije aprila 1941. godine.

Nakon aprilskog rata i potpisivanja kapitulacije 17. aprila 1941. godine, Ministarstvo unutrašnjih poslova Kraljevine Jugoslavije nastavilo je da deluje u okviru Vlade u emigraciji.

Obaveštajna služba izbegličke vlade nastavila je rad u okviru izaslanstava u savezničkim i neutralnim zemljama, koje im nisu otkazale gostoprimstvo. Rad je bio usmeren na održavanje veze sa zemljom i dostavljanje novčane pomoći Pokretu Draže Mihailovića, kao i na sprovođenje obaveštajnih aktivnosti prema poslanstvu samozvane Nezavisne Države Hrvatske u Madridu.

Jedan od organizatora obaveštajne službe Vlade u emigraciji bio je Vladeta Milićević, koji je od avgusta 1943. godine do maja 1944. godine obavljao i dužnost ministra unutrašnjih poslova. On je nakon rata nastavio da se bavi obaveštajnim aktivnostima u korist kralja Petra II Karađorđevića, da bi se 1966. godine vratio iz emigracije u zemlju.

Od samog početka Drugog svetskog rata i formiranja partizanskog pokreta, osnovani su narodnooslobodilački odbori (NOO), kao upravna tela u okviru kojih su postojali i organi zaduženi za red i bezbednost na određenim teritorijama. Na savetovanju u Stolicama kod Krupnja 26. septembra 1941. godine, stvorene su prve obaveštajne i kontraobaveštajne službe, utvrđen je sistem organizacije i veza ovih organa, a krajem oktobra 1941. godine imenovani su prvi obaveštajni (informativni) oficiri u štabovima partizanskih odreda.

Sredinom septembra 1943. godine, u Jajcu je pri Vrhovnom štabu Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije i partizanskih odreda Jugoslavije formiran Odsek za zaštitu naroda, sa zadatkom da objedini obaveštajni i kontraobaveštajni rad i da organizuje obaveštajnu službu (organizovani su i kursevi usavršavanja).

Odsek je 13. maja 1944. godine prerastao u Odeljenje za zaštitu naroda (OZN) pri Povereništvu za narodnu odbranu Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije.

Beogradskim sporazumom, koji su potpisali Josip Broz Tito i predsednik Kraljevske vlade Ivan Šubašić, 1. novembra 1944. godine, priznat je međunarodnopravni kontinuitet Jugoslavije. Ukazom kraljevskih namesnika, a na predlog Predsedništva AVNOJ, 7. marta 1945. godine formirana je nova zajednička vlada – Privremena vlada Demokratske Federativne Jugoslavije.

Odeljenje za zaštitu naroda (OZN-a) organizovano je 13. maja 1944. godine kao centralna kontraobaveštajna i obaveštajna služba pri Povereništvu za narodnu odbranu Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije, na vojnom principu. Operativnu jedinicu OZN-e predstavljao je Korpus narodne odbrane Jugoslavije (KNOJ), koji je formiran 15. avgusta 1944. godine.

Delokrug rada OZN-e obuhvatao je obaveštajne poslove prema inostranstvu i neoslobođenoj teritoriji, poslove kontraobaveštajne zaštite oslobođene teritorije i kontraobaveštajni rad u vojsci. OZN je bio organizaciono podeljen na 6 odseka: Prvi odsek – obaveštajni, Drugi odsek – kontraobaveštajna služba na oslobođenoj teritoriji, Treći odsek – kontraobaveštajna služba u vojsci, Četvrti odsek – za statistiku i tehniku, Peti odsek – za otkrivanje i suprotstavljanje delovanju stranih službi (od januara 1945.) i Šesti odsek – za kontraobaveštajnu zaštitu saobraćajnih objekata i ustanova u zemlji (od aprila 1945. godine).

Odeljenje za zaštitu naroda za Srbiju osnovano je juna 1944. godine, a avgusta iste godine obrazovana su i odeljenja za Vojvodinu i Kosovo i Metohiju.

Takođe, oktobra 1944. godine formirano je posebno odeljenje OZN-e za grad Beograd, koje je bilo direktno podređeno OZN-i u Ministarstvu narodne odbrane Demokratske Federativne Jugoslavije.

Nakon donošenja Ustava Federativne Narodne Republike Jugoslavije (FNRJ) 31. januara 1946. godine, izvršena je reorganizacija organa vlasti i državne uprave, na osnovu koje je deo OZN-e prešao iz Ministarstva narodne odbrane u sastav Ministarstva unutrašnjih poslova.

Na kraju tog procesa, marta 1946. godine, od I, II, V i VI odseka OZN-e, kao i delova IV odseka OZN-e (Radio-centar i grupa za šifru) formirana je Uprava državne bezbednosti (UDB-a).

UDB-a je bila striktno centralizovano organizovana i obuhvatala je: UDB-u u MUP-u FNRJ, organe UDB-e na nivou republičkih ministarstava i opunomoćstva UDB-e za srezove. Pripadnicima UDB-e su od jula 1952. godine uvedena civilna zvanja.

Delokrug rada UDB-e obuhvatao je „organizovanje službe, preduzimanje mera i vršenje upravnih radnji u cilju sprečavanja i otkrivanja delatnosti usmerenih na podrivanje i rušenje Ustavom utvrđenih osnova ekonomskog, političkog i pravnog uređenja, kao i prikupljanje obaveštenja koja bi imala takvu svrhu“.

UDB-a je organizaciono bila podeljena na 8 odeljenja: 1. Obaveštajno odeljenje, 2. Političko odeljenje (suzbijanje delatnosti unutrašnjeg neprijatelja), 3. Kontraobaveštajno odeljenje, 4. Poslovi veze i evidencije, 5. Služba za materijalno-tehničko obezbeđenje i finansijsko poslovanje, 6. Kontraobaveštajna zaštita najviših državnih i partijskih rukovodilaca, 7. Kriptografska zaštita tajnih poruka i 8. Kadrovsko odeljenje.

Posle Brionskog plenuma, jula 1966. godine, izvršena je reorganizacija UDB-e. Donošenjem Osnovnog zakona o unutrašnjim poslovima, formirana je Služba državne bezbednosti (SDB) u okviru Saveznog sekretarijata za unutrašnje poslove (SSUP). Poslovi državne bezbednosti su decentralizovani i preneti na novoformirane republičke i pokrajinske službe državne bezbednosti, koje su pripadale republičkim, odnosno pokrajinskim sekretarijatima unutrašnjih poslova, a SSUP je njihov rad usmeravao, koordinirao i usklađivao.

Nakon raspada SFRJ, u Republici Srbiji je u okviru Ministarstva unutrašnjih poslova, aprila 1992. godine, formiran Resor državne bezbednosti Republike Srbije, na osnovu Zakona o unutrašnjim poslovima i Uredbe o načelima za unutrašnju organizaciju i sistematizaciju radnih mesta u ministarstvima i posebnim organizacijama iz 1991. godine.

Resor državne bezbednosti je prestao sa radom 2002. godine, donošenjem Zakona o Bezbednosno-informativnoj agenciji.

Bezbednosno-informativna agencija je formirana 27. jula 2002. godine stupanjem na snagu Zakona o Bezbednosno-informativnoj agenciji. Ovim zakonom su, po prvi put u savremenoj srpskoj istoriji, civilni bezbednosno-obaveštajni poslovi izdvojeni iz Ministarstva unutrašnjih poslova.

Dosadašnji rukovodioci Državne bezbednosti bili su:

  1. JOVAN S. MILOVANOVIĆ (1845-?) načelnik Odeljenja za poverljive policijske poslove od 1899. do 1900. godine
  1. TASA J. MILENKOVIĆ (1850-1918.) načelnik Policijskog odeljenja od 1900. do 1901. godine
  2. MILUTIN A. POPOVIĆ (1863-1923.) načelnik Policijskog odeljenja od 1901. do 1903. godine
  3. ĐORĐE S. ĐORĐEVIĆ načelnik Policijskog odeljenja od 1903. do 1905. godine
  4. DRAGUTIN N. MILIĆEVIĆ (1861-1911.) načelnik Policijskog odeljenja od 1905. do 1906. godine
  5. OBRAD B. BLAGOJEVIĆ (1869-1959.) načelnik Policijskog odeljenja od 1906. do 1907. godine
  6. ČEDOMILJ A. KOSTIĆ (1869-1935.) načelnik Policijskog odeljenja od 1907. do 1909. godine
  7. MILORAD A. VUJIČIĆ (1868-1936.) načelnik Policijskog odeljenja od 1909. godine
  8. ŽIVOJIN LAZIĆ (1876-?) načelnik Policijskog odeljenja od 1919. do 1921. godine
  9. VASA LAZAREVIĆ (1875-1941.) načelnik Odeljenja za državnu zaštitu od 1921. do 1925. godine
  10. RADOMIR P. TODOROVIĆ (1882–1935.) načelnik Odeljenja za državnu zaštitu od 1925. do 1929. godine
  11. DOBRICA MATKOVIĆ (1887/1888-1973.) načelnik Odeljenja za državnu zaštitu 1929. godine
  12. BRANKO ŽEGARAC načelnik Odeljenja za državnu zaštitu od 1929. do 1934. godine
  13. NEMANJA LJUBISAVLJEVIĆ (1887-1937.) načelnik Odeljenja za državnu zaštitu 1934. godine
  14. DRAGOSLAV LAZIĆ (1893-?) načelnik Odeljenja za državnu zaštitu od 1934. do 1939. godine
  15. CVETAN D. ĐORĐEVIĆ (1893–1944.) načelnik Odeljenja za državnu zaštitu od 1939. do 1940. godine
  16. NEGOSLAV OCOKOLJIĆ (1897-1961.) načelnik Odeljenja za državnu zaštitu 1940. godine
  17. PAVLE S. ĐORĐEVIĆ (1895-1943.) načelnik Odeljenja za državnu zaštitu 1940. godine
  18. SLOBODAN PENEZIĆ – KRCUN (1918-1964.) načelnik Odeljenja zaštite naroda (OZN) sa Srbiju od 13. maja 1944. godine do 19. februara 1946. godine
  19. MILORAD MILATOVIĆ (1910-1997.) pomoćnik ministra unutrašnjih poslova – načelnik Uprave državne bezbednosti (UDB) za Srbiju od avgusta 1946. godine do februara 1953. godine
  20. VLADAN BOJANIĆ (1919-2003.) podsekretar Državnog sekretarijata za unutrašnje poslove (DSUP) NR Srbije – načelnik Uprave državne bezbednosti (UDB) za Srbiju od 28. februara 1953. godine do 20. avgusta 1955. godine
  21. SREĆKO MILOŠEVIĆ (1919-1995.) podsekretar Državnog sekretarijata za unutrašnje poslove (DSUP) NR Srbije – načelnik Uprave državne bezbednosti (UDB) za Srbiju od 20. avgusta 1955. godine do maja 1961. godine
  22. SAVA RADOJČIĆ (1913-?) načelnik Uprave državne bezbednosti Republičkog sekretarijata za unutrašnje poslove (RSUP) SR Srbije od 15. jula 1961. godine do 22. maja 1964. godine
  23. DRAGOSLAV NOVAKOVIĆ (1921-1993.) pomoćnik sekretara Republičkog sekretarijata za unutrašnje poslove SR Srbije zadužen za poslove državne bezbednosti od 1964. godine do 1966. godine
  24. RAJKO ĐAKOVIĆ (1922.) načelnik Službe državne bezbednosti – podsekretar RSUP SR Srbije od 12. jula 1966. godine do 16. februara 1971. godine
  25. MILORAD BISIĆ (1923-2005.) načelnik Službe državne bezbednosti – podsekretar RSUP SR Srbije od 16. februara 1971. godine do 17. jula 1974. godine
  26. SRDAN ANDREJEVIĆ (1924-2011.) načelnik Službe državne bezbednosti – podsekretar RSUP SR Srbije od 17. jula 1974. godine do 26. oktobra 1976. godine
  27. ŽIVOMIR JOVANOVIĆ (1925-1978.) načelnik Službe državne bezbednosti – podsekretar RSUP SR Srbije od 3. novembra 1976. godine do 7. februara 1978. godine
  28. OBREN ĐORĐEVIĆ (1927-1997.) načelnik Službe državne bezbednosti – podsekretar RSUP SR Srbije od 22. marta 1978. godine do 26. juna 1985. godine
  29. DRAGUTIN MITROVIĆ (1939.) načelnik Službe državne bezbednosti – podsekretar RSUP SR Srbije od 26. juna 1985. godine do 24. aprila 1990. godine
  30. PREDRAG TODOROVIĆ zamenik sekretara RSUP SR Srbije, vršilac družnosti načelnika Službe državne bezbednosti od 24. aprila 1990. godine do 31. oktobra 1990. godine
  31. ZORAN JANAĆKOVIĆ (1939.) načelnik Službe državne bezbednosti – podsekretar RSUP SR Srbije od 31. oktobra 1990. godine do 30. decembra 1991. godine
  32. JOVICA STANIŠIĆ (1950.) pomoćnik ministra unutrašnjih poslova – načelnik Resora državne bezbednosti
    od 1. januara 1992. godine do 26. oktobra 1998. godine
  33. RADOMIR MARKOVIĆ (1946.) pomoćnik ministra unutrašnjih poslova – načelnik Resora državne bezbednosti od 27. oktobra 1998. godine do 25. januara 2001. godine
  34. GORAN PETROVIĆ (1961.) pomoćnik ministra unutrašnjih poslova – načelnik Resora državne bezbednosti od 26. januara 2001. godine do 15. novembra 2001. godine
  35. ANDREJA SAVIĆ (1947.) načelnik Resora državne bezbednosti od 15. novembra 2001. godine do 1. avgusta 2002. godine i direktor Bezbednosno-informativne agencije od 1. avgusta 2002. godine do 23. januara 2003. godine
  36. MIŠA MILIĆEVIĆ (1961.) direktor Bezbednosno-informativne agencije od 23. januara 2003. godine do 5. marta 2004. godine
  37. RADE BULATOVIĆ (1958.) direktor Bezbednosno-informativne agencije od 6. marta 2004. godine do 17. jula 2008. godine
  38. SAŠA VUKADINOVIĆ (1972.) direktor Bezbednosno-informativne agencije od 18. jula 2008. godine do 2. avgusta 2012. godine
  39. NEBOJŠA RODIĆ (1953.)direktor Bezbednosno-informativne agencije od 3. avgusta 2012. Godine
  40. Aleksandar DjordjevicALEKSANDAR ĐORĐEVIĆ trenutni direktor Bezbednosno-informativne agencije od 25.oktobra 2013. Godine

Izvor: BIA

Od zaborava sašuvao: Slobodan Radulović