Vremeplov vojne bezbednosti

I period – od 12. novembra 1839. godine do 1941. godine

Razvoj savremenih bezbednosnih i obaveštajnih aktivnosti u Evropi počeo je pre više od dva veka, a u Srbiji poče­t­kom XIX veka, pre i tokom Prvog srpskog ustanka. U to vreme se javila svest o potrebi da se više sazna o namerama i pokretima turskih jedinica, kao i o raspoloženju među Turcima, pa je počelo sistematičnije prikupljanje podataka neophodnih za procenu političke i vojne situacije. Tada su zabeleženi prvi primeri dvojnih igara, odnosno prevrbovanja turskih agenata.

Tokom Prvog srpskog ustanka, u obnovljenoj Srbiji, Karađorđe Petpović je uspostavio orga­ne vlasti i regularnu vojsku. Tako su, na Skupštini 1811. godine, osnovana popečiteljstva (mi­nistarstva), među kojima i Popečiteljstvo vojnih dela. Iz tog vremena su ostala doku­me­n­ta, koja su potpisali Karađorđe i ministar vojni Mladen Milovanović, u kojima se nače­l­ni­­cima nahija, zbog nesigurne vojno-političke situacije, nalaže da preduzmu mere protiv sumnjivih lica.

Karađorđe je naročito vodio računa o unutrašnjoj bezbe­dno­sti ustanika i strogo kažnjavao sva­ki oblik saradnje sa Turcima, dostavljanje podataka, izdaju ili špijunažu.

Za vreme vladavine kneza Miloša Obrenovića preduzimane su mere predostrožnosti i opre­znosti prilikom prijema u državnu i vojnu službu. Te mere su primenjivane za odabir regruta, procenu po­na­­šanja vojnika u jedinici, ali i za sprečavanje odavanja vojnih tajni. Knez je naložio i nadzor nad državnim činovnicima i deputatima u Beogradu i Carigradu.

O tome koliki je značaj knez davao preventivnoj bezbednosnoj zaštiti svojih jedinica, govori i po­da­­tak da je sam prisustvovao činu prijema regruta i učestvovao u odlučivanju, dajući svoje miš­lje­nje.

U Miloševo vreme je donet dokument pod nazivom Dužnosti vojnih komandanata, 1836. go­dine, u kome se vojnim komandantima i sreskim starešinama, između ostalog, nalaže da motre i na to da li se neko dogovara s neprijateljem Srbije i da se „tajna društva u Serbiji ne pletu“. (čl. 4)

Prvi pravni akt u kome se na celovit način definišu pitanja bezbednosne zaštite vojske – Vojni zakon donet je 12. novembra (31. oktobra po julijanskom kalendaru) 1839. godine.

U glavama XIV i XV Vojnog zakona navode se dela i sankcije za izdaju, bekstvo, pobunu i dru­ge obli­ke pojedinačnog ili kolektivnog delovanja protiv interesa naroda. U članovima 7. i 8. Iz­vo­da iz Vojnog zakona posebno su razrađena dela špijunaže i dela protiv usta­va i „slobode naroda“.

Bezbednosno-obaveštajna delatnost se postepeno razvijala u Srbiji i doživljava znatniji razvoj naročito u vreme oslobođenja od Turaka i sticanja nezavisnosti. Dvadeset četvrtog januara (6. februara po gregorijanskom kalendaru) 1876. doneta je Uredba o osnivanju Glavnog đeneralštaba, kojom je formirano odeljenje koje je bilo zaduženo za obaveštajne i kontraobaveštajne zadatke.

U Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca i, kasnije, u Kraljeviji Jugoslaviji ustanovljen je bezbednosno-obaveštajni sistem, či­ji su poslovi obavljani u okvi­ru Ministarstva vojske i mornarice i Ministarstva unutrašnjih de­la. Konkretno, u Ministarstvu vojske i mornarice postojale su vojna obaveštajna i kontraoba­ve­šta­jna služba.

Prema odredbama Uredbe o Glavnom đeneralštabu i đeneralštabnoj struci od 10. aprila 1920. godine, osnovana su četiri odeljenja, od kojih je četvrto, Oba­veštajno odeljenje obavljalo vojnoobaveštajnu i kontraobaveštajnu delatnost. Kao deo Gla­vnog đe­neralštaba Vojske Kraljevine Jugoslavije, počelo je sa radom 6. maja 1920. godine. Novom Uredbom od 14. septembra 1923. godine bliže su definisani zadaci Obaveštajnog odeljenja koje je, između ostalog, bilo zaduženo za poslove koji se odnose na suzbijanje neprijateljskih radnji štetnih po interese vojske i zemlje, praćenje pisanja domaće i strane štampe, kao i na istraživanju i izradi vojnih šifara. U radu tog odeljenja, osim oficira kojima je to bio jedini zadatak, učestvovale su i druge starešine koje su bezbednosne zadatke obavljale uporedo sa svojim redovnim dužnostima. Od 12. marta 1928. godine obrazovani su kontraobaveštajni centri koji su delovali do Aprilskog rata 1941. godine.

Reorganizacijom Glavnog đeneralštaba, 1941. godine, utemeljene su tri zasebne direkcije, među ko­ji­ma i Obaveštajna direkcija, koja je imala tri odeljenja: obaveštajno, kontra­oba­ve­štajno i ode­ljenje za poslove šifri. Nadležnost kontraobaveštajnog odeljenja bila je za­š­ti­ta vojnih jedinica, koma­n­di i štabova vojske, kao i vojnih ustanova i zavoda. Strukturu tog odeljenja su činili kontra­oba­ve­štajni odseci u vojnoteritorijalnim usta­no­vama i kon­tra­obaveštajni organi u vojnim jedinicama, zaduženi za kontraobaveštajnu zaštitu koma­n­di, štabova i jedinica.

II period – od 1941. godine do 13. marta 1946. godine
Za vreme Drugog svetskog rata, u maju 1942, Vrhovni štab Narodnooslobodilačke vojske i pa­rti­zan­s­kih odreda (NOV i PO) izdaje prvo Uputstvo o organizaciji obaveštajne i kontra­oba­ve­štajne službe u partizanskim jedinicama. Do Drugog zasedanja AVNOJ-a delo­vale su Obaveštajna služba NOV i PO, koja je obavljala poslove obaveštajne i kontra­oba­veštajne službe, i Služba bezbe­dno­sti, koja je štitila oslobođene teri­to­rije od delovanja agenture okupatora.

Donošenjem Uputstva o organizacionoj strukturi i osnovnim zadacima obevštajne službe na oslo­bođenoj i neoslobođenoj teritoriji, 27. novembra 1942. godine, inaugurisana je objedinjena obaveštajna i kontraobaveštajna služba. Budući da se bavila obaveštajno-bezbed­no­snim poslovima, ta služba je bila podeljena u dva odseka: odsek za obaveštavanje i odsek za kontrašpi­ju­nažu, koji je bio namenjen za zaštitu partizanskih jedinica, borbu protiv pete kolone, nepri­ja­te­ljeve propagande i razbijanje njegovih šifri.

Nakon Drugog zasedanja AVNOJ-a, u aprilu 1943. godine, osnovana je i Komisija za borbu protiv pe­te kolone i terorizma, čijom je reorgani­za­cijom, u septembru iste godine, osno­van Odsek za zaš­ti­tu naroda. Tada su kontraobaveštajni poslovi prešli u nadle­žnost Ozne, čiji je zadatak bila kon­tra­obaveštajna zaštita slobodne teritorije i partizanskih je­dinica.

Od Odseka za zaštitu naroda, 13. maja 1944. godine, osnovano je Odeljenje za zaštitu naroda (OZNA), kao jedinstvena, centralizovana organizacija bezbednosti sa zajedničkom organi­za­cionom stru­kturom i metodama rada. Delovala je na celokupnoj teritoriji Jugoslavije. Naj­pre se bavila prikupljanjem obaveštajnih podataka za potrebe operativnih jedinica, a ka­snije se sve više okretala borbi protiv špijunaže.

Odlukom Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije (NKOJ), 15. avgusta 1944. godine fo­r­miran je Korpus narodne odbrane Jugoslavije (KNOJ), koji je bio potčinjen povereniku za narodnu odbranu, koji je njime rukovodio posredstvom načelnika Ozne. Od avgusta 1944. do januara 1953. godine, KNOJ je bio izvršni organ Ozne.

Na osnovu Naredbe Vrhovnog štaba od 1. marta 1945. godine i Uputstva Odeljenja za zaštitu na­roda Ministarstva narodne odbrane Demokratske Federativne Jugoslavije od 24. marta 1945. godine, određeni su organizacijska struktura, formacijski sastav i zadaci Ozne. Ozna je imala stru­kturu od šest odseka. Zadatak II odseka Ozne bila je kontraobaveštajna zaštita oslo­bođe­ne teritorije i borba protiv unutrašnjeg neprijatelja, dok je III odsek Ozne bio zadužen za sup­ro­tstavljanje „ne­pri­­jateljskim elementima, špijunima i dive­rza­n­ti­ma ubačenim u NOV i POJ“, odno­sno kontra­oba­veštajnu zaštitu oružanih snaga Naro­d­no­­­­­oslo­­bo­dilačkog pokreta.

Proglašenjem Federativne Narodne Republike Jugoslavije (FNRJ), 2. novembra 1945. godi­ne, i donošenjem Ustava FNRJ, 31. januara 1946. godi­ne, Ozna je reorganizovana i od nje je fo­­rmirana Uprava državne bezbednosti (UDB), koja je do 1952. godine imala vojnu for­ma­ciju i strukturu.

III period – od 13. marta 1946. godine do 23. marta 1955. godine

Trinaestog marta 1946. godine ukinut je III odsek Ozne i od njega je formirana Kontra­oba­veštajna služba (KOS), kao samostalna služba, postavljena u vojnoj orga­nizaciji, čiji su za­daci bili kontraobaveštajna zaštita Jugoslovenske armije (JA) od obave­šta­jno-sub­ver­zivne delatnosti, sprečavanje delovanja stranih obave­šta­jnih službi prema JA, ali i pre­du­zimanje preventivnih bezbednosnih mera u jedi­nicama. Od formiranja KOS-a, njime je ruko­vodio pomoćnik ministra za narodnu odbranu.

Direktivom pomoćnika ministra za narodnu odbranu od 29. maja 1946. godine, oficiri KOS-a su dobili pravo hapšenja i isleđivanja lica koja su osumnjičena za „špijunažu, sa­bo­tažu, diverziju, terorizam, neprijateljsku agitaciju i propagandu, banditizam i krivična de­la koja su upravljena protiv države, naroda i pojedinaca“.

Kontra­oba­veštajna služba je više puta reorganizovana, u skladu sa promenama organizacije Jugoslovenske armije. U okviru reorganizacije vojske krajem 1947. i početkom 1948. godine, 1. marta 1948. Uprava KOS-a ušla je u sastav Gene­ra­l­štaba Jugo­slo­ve­nske ar­mi­je, kao XII uprava Generalštaba. Iste godine, prateći razvoj vojne privrede, formirano i Odeljenje KOS-a za vojnu industriju i brodogradnju.

Istovremeno sa kontraobaveštajnim radom, KOS je organizovao specijalne kurseve za ško­lovanje svojih pripadnika. Početkom aprila 1950. godine počela je sa radom Škola KOS-a Ministarstva za narodnu odbranu, u kojoj je školovanje trajalo godinu dana. U junu 1952. godine osnovana je Škola rezervnih oficira KOS-a, koja je trajala dva meseca. Nakon toga, 17. novembra 1955. godine, osnovan je i Školski centar bezbednosti u Pančevu, koji je u svom sastavu imao Školu bezbednosti i Školu vojne policije. Od 28. februara 2009. godine, ta spe­cijalizovana ustanova funkcioniše pod nazivom Centar za usavršavanje kadrova Vojno­bez­bednosne agencije.

IV period – od 23. marta 1955. godine do 2. jula 2002. godine

Kontraobaveštajna služba je, 23. marta 1955. godine, preimenovana u Organe bezbe­dno­­sti, koji su se sa­stojali od Uprave bezbednosti i organa bezbednosti u forma­ci­jskom sastavu ko­mandi jedinica i ustanova Vojske i Državnog sekretarijata za naro­d­nu odbranu (DSNO, ka­s­nije Savezni sekretarijat za narodnu odbranu, SSNO). Uprava bezbednosti je od 1955. godine bila direktno potčinjena DSNO.

Naredba o osnivanju i delokrugu Uprave i organa bezbednosti doneta je 14. septembra 1955. godine. Bezbednosni poslovi, za­daci i način pos­tu­pa­nja uređeni su Pravilnikom o organi­za­ciji, delokrugu i radu organa bezbednosti JNA, koji je donet 24. aprila 1956. godine. Tim do­­­kumentima je regulisano da Organe bezbednosti Jugoslovenske narodne armije (22. dece­m­b­ra 1951. godine Jugoslovenska armija je preimenovana u JNA) čine Uprava bezbe­dno­sti DSNO, odeljenja i odseci bezbednosti u jedinicama i ustanovama, oficiri u puku, samo­sta­l­nom bataljonu i jedinicama i ustanovama tog ranga.

Osnovni zadatak Organa bezbednosti bio je da preduzimaju mere za otkrivanje i sprečavanje delatnosti usmerene protiv bezbe­dno­sti JNA i njene borbene gotovosti, kao i za zaštitu vojne tajne. Delatnost Organa bezbe­dnosti odvijala se u dva glavna sektora: kontraoba­ve­štajnom i preventivnom. Kontraobaveštajni sektor se bavio sprečavanjem delatnosti stranih obaveštajnih službi, primenom KO metoda rada i sred­stava specijalne namene. Sektor preventivne bez­be­dnosti je težišno preduzimao mere za zaštitu tajnih vojnih podataka i najvažnijih vojnih objekata.

U aprilu 1961. godine osnovan je Savet za koordinaciju organa bezbednosti i obaveštajnih organa JNA, čime je uobličena saradnja sa tadašnjom II (obaveštajnom) upravom Genera­lšta­ba JNA, naročito u oblasti razmene obaveštajnih i kontraobaveštajnih podataka i procena, bezbednosne zaštite itd.

Organi bezbednosti JNA su ostvarivali uspešnu saradnju i sa ostalim službama bezbe­d­no­­sti u zemlji (Služba državne bezbednosti, Državni sekretarijat inostranih poslova, or­ga­ni unutrašnjih poslova). Do 1955. godine, rad službi bezbednosti koordinisale su Save­zna informativna komisija i Komisija za operativnu koordinaciju, a od 1964. godine Komisija Saveznog izvršnog veća za koordinaciju informativnih i bezbednosnih službi.

Posle rasformiranja KNOJ-a, ukazala se potreba za osnivanjem jedinica vojne policije. Naj­pre su, na manevru 1953. godine, formirana posebna odeljenja bezbednosti za obavljanje voj­nopoli­cijskih zadataka. Naredbom vrhovnog komandanta, 14. septembra 1955. godine, for­mi­rana je vojna policija. Odeljenje vojne policije nalazilo se u sastavu Uprave bezbednosti i njime je, u stručnom smislu, rukovodio načelnik Uprave bezbednosti DSNO.

U skladu sa nastavkom reformi JNA, 15. maja 1967. godine, doneto je novo Pra­vilo o radu organa bezbednosti JNA. Prema tom pravilu, u nadležnosti organa bezbednosti bili su, između ostalih, zadaci otkrivanja, praćenja i sprečavanja strane vojnoobaveštajne de­latnosti usmerene prema JNA i njenim pripremama za odbranu zemlje, otkrivanje i spre­ča­vanje tajne delatnosti među pripadnicima JNA koja je usmerena protiv oružanih snaga, kao i sprovođenje mera bezbednosti i zaštite tajnosti u vojnim jedinicama i ustanovama.

Kada je, 20. maja 1992. godine, formirana Vojska Jugoslavije, Uprava bezbednosti je preme­šte­na iz SSNO u Genera­lštab VJ.

V period – od 2. jula 2002. godine do 1. januara 2004. godine
Na osnovu Zakona o službama bezbednosti Savezne Republike Jugoslavije od 2. jula 2002. godine, Organi bez­be­dnosti su pre­i­me­no­vani u Vojnu službu bezbednosti, koja je izmeštena iz Generalštaba u Ministarstvo odbrane.

Vojna služba bezbednosti bila je nadležna za: otkrivanje, praćenje, sprečavanje, suzbijanje i presecanje obaveštajne i druge delatnosti stranih službi, organizacija i lica, unutrašnji međunarodni terorizam i subverzivne aktivnosti usmerenih protiv Vojske Jugoslavije i saveznog ministarstva nadležnog za poslove odbrane, kao i za otkrivanje, istraživanje i dokumentovanje krivičnih dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti SRJ, protiv čovečnosti i međunarodnog prava i najtežih krivičnih dela sa elementima organizovanog kriminala.

U okviru svoje nadležnosti, Vojna služba bezbednosti bila je zadužena za: bezbednosnu i kontraobaveštajnu zaštitu komandi, jedinica i ustanova Vojske Jugoslavije i saveznog ministarstva nadležnog za poslove odbrane; kontraobaveštajnu zaštitu najviših vojnih i rukovodilaca saveznog ministarstva nadležnog za poslove odbrane; organizovanje i vršenje preventivnog bezbednosnog rada u komandama, jedinicama i ustanovama Vojske Jugoslavije; primenu i kontrolu primene mera zaštite podataka koji predstavljaju državnu, službenu ili vojnu tajnu u Vojsci Jugoslavije i saveznom ministarstvu nadležnom za poslove odbrane; vršenje bezbednosnih provera lica za prijem na rad i raspoređivanje na određene dužnosti u Vojsci Jugoslavije i saveznom ministarstvu nadležnom za poslove odbrane, kao i za druge poslove i zadatke.

Donošenjem Zakona o službama bezbednosti SRJ, stvoreni su uslovi za početak sušti­n­skih refo­r­mi Vojne službe bezbednosti.

Primena posebnih postupaka i mera kojima se privremeno odstupa od Ustavom zagarantovanih ljudskih prava i sloboda dozvoljena je samo na osnovu odluke suda. Primenu posebnih postupaka i mera do tada je odobravao ministar odbrane za lica zaposlena u Ministarstvu odbrane, a načelnik Generalštaba za pripadnike Vojske.

Vojna služba bezbednosti izmeštena je iz Generalštaba u Ministarstvo odbrane i potčinjena ministru odbrane. Tokom svog razvoja posle Drugog svetskog rata, služba bezbednosti je u više navrata izmeštana iz Generalštaba u Ministarstvo odbrane i obrnuto. Do 1955. godine, Kontraobaveštajna služba je bila u sastavu Generalštaba Jugoslovenske armije, kada je, kao Uprava bezbednosti, prešla u sastav Državnog sekretarijata za narodnu odbranu (DSNO). Kada je formirana Vojska Jugoslavije, 1992. godine, Uprava bezbednosti je izmeštena u Generalštab Vojske Jugoslavije, u čijem sastavu je bila do donošenja ovog zakona.
Uvedeni su mehanizmi demokratske i civilne kontrole službi bezbednosti. Zakonom je uređeno da Savezna skupština obrazuje Komisiju za kontrolu službi bezbednosti po paritetnom principu, zaduženu za kontrolu ustavnosti i zakonitosti rada službi bezbednosti, usklađenosti rada službi sa politikom i strategijom nacionalne bezbednosti, za kontrolu poštovanja ljudskih prava i sloboda u radu službi, poštovanja političke, interesne i ideološke neutralnosti u radu službi, za kontrolu primene posebnih sredstava i metoda za prikupljanje podataka, zakonitosti trošenja budžetskih i drugih sredstava za rad službi, kao i za razmatranje i usvajanje izveštaja o radu službi bezbednosti, predloga zakona i drugih propisa i opštih akata iz nadležnosti službi bezbednosti. Osim toga, zakonom je uređeno da unutrašnju kontrolu pripadnika službe vrši generalni inspektor, kao organ Savezne vlade.

Razdvojene su vojnopolicijska i kontraobaveštajna funkcija, na osnovu čega su formirane Vojnobezbednosna agencija, kao organizacijska celina Ministarstva odbrane, i Odeljenje Vojne policije, kao organizacijska celina Generalštaba Vojske Jugoslavije.

VI period – od 1. januara 2004. godine

Na osnovu Naredbe ministra odbrane od 29. septembra 2003. godine formirana je Vojnobez­bednosna agencija (VBA), kao organizacijska celina Ministarstva odbrane.

Vojnobezbednosna agencija je, 26. decembra 2003. godine, predstavljena javnosti, a zvanično je počela da funkcioniše od 1. januara 2004. godine.

Konačno, donošenjem Zakona o Vojnobezbednosnoj agenciji i Vojnoobaveštajnoj agenciji, 2009. godi­ne, VBA je uspostavljena kao savremena i profesionalna služba bezbednosti, deo bezbednosno-oba­veštajnog si­stema Ministarstva odbrane i Republike Srbije.

Rad Vojnobezbednosne agencije uređen je Zakonom o osnovama uređenja službi bezbednosti Republike Srbije, Zakonom o Vojnobezbednosnoj agenciji i Vojnoobaveštajnoj agenciji i podzakonskim aktima za njegovo sprovođenje. Zakonom o osnovama uređenja službi bezbednosti Republike Srbije uređene su osnove bezbednosno-obaveštajnog sistema Srbije, usmeravanje i usklađivanje rada službi bezbednosti Republike Srbije i nadzor nad njihovim radom. Zakonom o Vojnobezbednosnoj agenciji i Vojnoobaveštajnoj agenciji uređeni su nadležnosti, poslovi, zadaci, nadzor i kontrola VBA i VOA, saradnja kao i druga pitanja značajna za njihov rad.

Vojnobezbednosna agencija je, u okviru svojih nadležnosti, ovlašćena da prikuplja podatke iz javnih izvora, od fizičkih i pravnih lica, od državnih organa, organizacija i službi, imalaca javnih ovlašćenja, kao i primenom posebnih postupaka i mera tajnog prikupljanja podataka. U Zakonu su na transparentan način navedeni posebni postupci i mere tajnog prikupljanja podataka i način njihovog odobravanja.

Zakonom je uređeno da nadzor nad radom VBA vrši generalni inspektor, kao organ ministra odbrane. Osim toga, kontrolu zakonitosti rada i primene ovlašćenja pripadnika VBA vrši Unutrašnja kontrola, kao organ direktora VBA. Izveštaje o radu i o eventualnim zloupotrebama i nepravilnostima u radu VBA, Unutrašnja kontrola dostavlja direktoru VBA. Ako direktor VBA ne otkloni uočenu nezakonitost ili nepravilnost, rukovodilac Unutrašnje kontrole je dužan da o tome obavesti generalnog inspektora, a po potrebi i nadležni odbor Narodne skupštine.

Pripadnik VBA koji dođe do saznanja da je u radu VBA došlo do povrede ustavnosti i zakonitosti, ljudskih prava i sloboda, profesionalnosti, srazmernosti u primeni ovlašćenja i političke i ideološke neutralnosti, može neposredno da se obrati generalnom inspektoru, ministru odbrane, Vladi i nadležnom odboru Narodne skupštine, bez posledica po svoj status. Osim toga, pripadnik VBA može da se obrati generalnom inspektoru i nadležnom odboru Narodne skupštine i kada smatra da su ugrožena njegova prava u obavljanju poslova i zadataka iz nadležnosti VBA.

Izvor: VBA

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović