april 2010


SRBIJA JE SVETSKI REKORDER PO BROJU FUNKCIONERA

Srbija je u mnogo čemu zemlja paradoksa, ali podatak da siromašna ekonomija poput naše „izdržava“ neverovatnih 13.000 javnih funkcionera, mogao bi bez problema da uđe i u Ginisovu knjigu rekorda! U isto vreme, bahata gospoda sa milionskim prihodima ne nalaze za shodno da prijave imovinu, uprkos upozorenjima nadležnih.
Naime, od pomenutih 13.000 „guzonja“ tek 4.000 njih je uredno prijavilo imovinu! Predsednik republičkog Odbora za rešavanje o sukobu interesa Slobodan Beljanski kaže da su ostali prekršili zakonski rok po kome su bili dužni da obelodane svoju imovinsku kartu, a to je 15 dana od dana izbora, postavljenja ili imenovanja na funkciju.

– Bez obzira na naša upozorenja da se Odboru mora podneti izveštaj nakon izbora i da to ne moraju da urade samo oni koji su ga već te godine podneli pa su izabrani na istu funkciju, odziv je bio mali. Brine što je takvo ponašanje rezultat omalovažavanja autoriteta institucije Odbora, u čemu su ključnu ulogu odigrali poslanici u Skupštini, koji su i gradonačelnici i koji su se javno oglušavali o naše odluke – kaže Beljanski.

Ekonomista Danilo Šuković, član Saveta za borbu protiv korupcije, smatra da je u ovom slučaju ključan problem nefunkcionisanje institucija, ali i bahatost državnih funkcionera.

– Koliko ti funkcioneri koštaju građane Srbije, teško je izračunati, ali ako se uzme da im je bruto plata 80.000 dinara, dolazi se do okvirne cifre od 10 miliona evra mesečno! Tim brojem nisu obuhvaćeni njihovi kabineti, vozači, sekretarice, troškovi putovanja, dnevnice, kao ni troškovi reprezentacije – nabraja Šuković. Ovaj ekonomista primećuje da razlog tolikog bezobrazluka javnih funkcionera to što oni znaju da je Odbor pred ukidanjem.

– Zakon o osnivanju agencije za borbu protiv korupcije uništio je jednu instituciju, dok druga još nije uspostavljena. Država ruši svoje institucije, a istovremeno ni na koji način ne sankcioniše funkcionere. Činjenica je da mera javne opomene nema nikakvog efekta – kaže Šuković, navodeći da nigde u okruženju situacija nije toliko kritična kao kod nas. Ocenjujući da se ovoliki stepen neodgovornosti retko gde još može naći, Šuković dodaje da je nedopustivo da neko prekrši zakon i da za to ne odgovara.

– Imovina funkcionera mora da bude transparentna, baš kao i ono što rade. Njihov broj treba smanjiti što je moguće više, a za to ima dovoljno prostora. Srbija ima ministarstava koliko nema ni Kina, da ne pominjem preglomazan i neracionalan državni aparat, koji je narastao preko svake mere – ističe Šuković.

Profesor Fakulteta političkih nauka Zoran Stojiljković smatra da činjenica da 9.000 funkcionera krije podatke o svojoj imovini pokazuje koliko je njihova politička odgovornost sužena.
– Potrebno je da antikorupcijska tela imaju veća ovlašćenja, ali i da je osuda javnosti mnogo glasnija nego dosad, kako bi se shvatilo šta neplaćanje poreza ili neprijavljivanje imovine zapravo znači. Ako neko ne prijavi sve što ima i ako to ne učini u roku, svakako da kontrolni organi treba da obelodane te podatke i da ih javno opomenu – zaključuje Stojiljković.

KAKO SVE POLITIČARI KRIJU SVOJU IMOVINU

Postoje brojni načini da političari izbegnu prijavljivanje cele imovine i prihoda, od prepisivanja na rođake i prijatelje i poklanjanja dragocenosti, do razvoda supružnika i namerenog ulaženja u dužnički odnos.

Poznati advokati, sagovornici Pressa, naime, kažu da je bilo dovoljno vremena da se imovina sakrije od javnosti tako što se prepiše na rođake ili prijatelje ili poklone dragocenosti. Ima i sofisticiranijih načina skrivanja imetka, kao što su razvod od supružnika ili namerno stupanje u dužnički odnos.

Prema zakonu, naši ministri, poslanici, predsednici opština, sudije, tužioci, direktori raznih agencija i ustanova bili su dužni da Agenciji za borbu protiv korupcije dostave podatke samo za sebe, svog supružnika i maloletnu decu.

Advokat Milorad Vukasov kaže da su svi funkcioneri imali dovoljno vremena da nekretnine prepišu na tašte, strine i druge rođake, ili poklone umetničke slike komšijama, jer je mesecima najavljivano da do 31. januara moraju da prijave šta imaju.

PARE NA RAČUNIMA PRIJATELJA

Čak i oni koji ranije nisu skrivali imovinu, mogli su ovih poslednjih meseci sve to da srede. Oni mogu nekome navodno da poklone umetničke predmete ili zbirke ili da fiktivno prepišu nekretnine na rodbinu, čuvaju novac na računima prijatelja… To jeste rizik, jer će onaj ko bude otkriven da je radio tako nešto biti politički mrtav, a Srbija je mala država, ovde se sve zna… Zato Agencija sve mora da ispita, čak i ako bude postojala i najmanja sumnja da je neko nešto lažno prijavio ili uopšte nije prijavio. Kako se budemo približavali EU, kriterijumi za prijavljivanje prihoda i imovine biće stroži.

Advokat Toma Fila smatra da će funkcioneri da se služe suptilnijim i prefriganijim načinima da sakriju svoje bogatstvo od prepisivanja nekretnina na rođake.

– Ne postoji propis koji ne može da se izbegne, pa je to slučaj i sa Zakonom o Agenciji za borbu protiv korupcije. Dugo su svi oni u politici, znaju sve cake. Ja ne verujem da će funkcioneri da bi prikrili bogatstvo masovno da prepisuju imovinu na rođake, kumove i tašte ili da poklanjaju komšijama i strinama skupocene poklone. To je suviše očigledno. Ali, mogu, recimo, da se razvedu, pa pola ili sve što imaju navodno daju ženi, pošto u izveštaju ne mora da se navede i imovina bivšeg supružnika. Mogu i da kupe firmu u stečaju ili da naprave dužnički odnos – recimo komšija tuži funkcionera da mu duguje miliona evra, ovaj to ne negira i prema odluci suda dužan je da isplati pare. Taj novac se ne beleži u izveštaj, a komšija naravno vrati pare – nabraja Fila.

On dodaje da je „svaki političar pošten, skroman i siromašan dok se ne otkrije da nije prijavio svu imovinu ili prihode“.

– Znate, industrija stalno smišlja nove kase, ali provalnici uvek otkriju kako da ih obiju. Tako i funkcioneri „provale“ kako da izbegnu da prijave svo bogatstvo. Svugde u svetu se smišljaju genijalne ideje o izbegavanju plaćanja poreza, pranju novca… za to čak postoje posebni ekonomski savetnici. Po tome se ni naši funkcioneri ne razlikuju. A kada je u Srbiji otkriveno i dokazano da neko i nije tako skroman kako se prikazuje u javnosti – kaže Fila.

Funkcioneri su morali do 31. januara da prijave visinu svoje plate, sve prihode koje imaju iz budžeta ili drugih javnih izvora, ali i sve druge prihode. Takođe, morali su da navedu i podatke o svoj nepokretnoj i pokretnoj imovini (stanovi, kuće, vozila, plovila, oružje…), o ušteđevini, svim hartijama od vrednosti koje poseduju, kao i da navedu sva svoja potraživanja. U formular se unose i podaci o dragocenostima, zbirkama, umetničkim predmetima…

Za nepodnošenje izveštaja ili podnošenje lažnih podataka zaprećena je kazna zatvora od šest meseci do pet godina. Osuđenom bi odmah prestala funkcija i bilo bi mu zabranjeno da u narednih 10 godina obavlja bilo koji drugi javni posao. Za kašnjenje sa prijavljivanjem imovine zaprećene su novčane kazne od 10.000 do 50.000 dinara.

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Advertisements

Potpredsednica Evropskog pokreta u Srbiji i potpredsednica Odbora Agencije za borbu protiv korupcije Tanja Miščević izjavila je danas da je u EU prijavljivanje imovine javnih funkcionera jedan od osnova za ocenu vladavine prava zemalja članica i kandidata.

Miščević je rekla da je prijavljivanje imovine funkcionera obaveza prema Evropskoj uniji (EU) i da problemi u njenom ispunjavanju mogu imati negativne efekte u nacionalnom i širem okviru, ali i za pojedinca koji može biti pozvan na krivičnu odgovornost.

Ona je dodala da ne postoji evropski propis o načinu na koji se kontroliše i sprovodi borba protiv korupcije čiji je važan deo i prijavljivanje imovine javnih funkcionera i da su države članice dužne da tu kontrolu sprovode svojim nacionalnim propisima.

„Borba protiv korupcije unutar EU, a posebno novih država članica jako je važno pitanje, predstavlja ocenu vladavine prava u tim zemljama i predmet je velikih kontrola i analiza, posebno kada je na dnevnom redu izbor članova Evropske komisije“, kazala je Miščević.

Miščević je dodala da se u procesu izbora kandidata za funkcionere u evropskim institucijama kontroliše sprovođenje postupka prijavljivanja i u vreme dok su oni obavljali funkcije u svojim državama.

Prema njenim rečima, značaj tog pitanja potvrđuje i slučaj bugarske kandidatkinje za evropskog komesara Rumijane Želeve od koje su poslanici Evropskog parlamenta zahtevali da objasni glasine o neprijavljenoj imovini.

Ona je naglasila da su u postupku prijavljivanja imovine važni preciznost i ispravnost i da u slučaju Želeve problem može biti to što nije na odgovarajući način prijavila imovinu, ili ta prijava nije adekvatno stavljena na uvid javnosti.

Miščević je ukazala da Bugarska, kao i Rumunija, imaju ograničenje po ugovoru o stupanju u članstvo EU i da im može biti ograničen priliv iz različitih fondova ukoliko Evropska komisija konstatuje da postoje problemi u borbi protiv organizovanog kriminala i korupcije.

„Najgora negativna posledica za Želevu jeste da parlament ne prihvati njenu nominaciju za člana Evropske komisije, što je veliki udarac na njen kredibilitet, buduću karijeru i ostaviće duboki pečat u njenom daljem bavljenju politike“, rekla je Miščević.

Samo 458 funkcionera od oko 13.000 koliko ih je u Srbiji, predalo nam je izveštaje o imovini. A samo 113 poslanika od 250 ih je predalo do sada. Ipak, mora se uzeti u obzir i to što nisu svi organi u unutrašnjosti konstituisani – kaže za Glas predsednik Republičkog odbora za rešavanje o sukobu interesa Slobodan Beljanski.

Koje stranke nisu podnele izveštaje?

Do kada ćete čekati onih više od deset hiljada neodgovornih?

Imaju dužnost da u roku od 15 dana od kada su imenovani na funkciju dostave podatke o imovini.

Ali, mnogi su debelo prekoračili taj rok. Šta s njima?

Prvo, nisu svi ti funkcioneri izabrani. Ima puno opština i gradova u kojima je taj postupak u toku. To se umnožava kao krugovi u vodi – čim nema osnovnih organa, onda nema ni ostalih funkcija.

Je l’ im se onda progledalo kroz prste?

Pa, njima još nije počeo da teče rok.

A šta sa onima kojima je već počeo i istekao?

KOŠTUNIČINI KRIJU KUĆE, RAČUNE, AUTOMOBILE…

Nijedan poslanik DSS-a, kao i dvojica poslanika Bošnjačke liste i jedini sa liste Albanaca nisu predali svoje imovinske karte, iako je rok istekao još 26. juna, javlja Beta. Svi poslanici NS i LDP-a ispunili su svoju zakonsku obavezu, a iz poslaničke grupe SPS-PUPS-JS samo Dušan Bajatović se „prijavio“ Odboru. U ostalim strankama – ZES, SRS, G17 plus i Mađarskoj koaliciji – pojedini poslanici su poslali prijave odboru.

Prvo ćemo pokrenuti postupke. Potom, ako ne otklone povredu zakona, a to tolerišemo i sa malim zakašnjenjem, sledi im mera nejavnog upozorenja. U njoj im se još jednom ostavlja rok da to urade, i ako ni tada ne ispune zakonsku obavezu, biće izrečena mera javnog objavljivanja povrede zakona.

I najstroža sankcija je javna opomena. U suštini, vi nemate neku moć.

Grubo rečeno, što Odbor uopšte i postoji?

Služi kao neka vrsta moralnog korektiva. Naravno da će to imati svrhu kod onih koji imaju moralni osećaj.

A šta sa onima koji ga nemaju?

To je već stvar kulture, političke i opšte. Takav je zakon, on im je to omogućio, pa ne možemo ništa drugo preduzeti.

Pa, hoće li zakon biti promenjen?

Predlagali smo da se menja, ali do toga nije došlo, jer se najavljuje sasvim nov zakon.

Utvrdili ste da su Dragan Marković Palma i Veroljub Stevanović u sukobu interesa, jer su osim gradonačelničke, zadržali i poslaničku funkciju. I šta sada?

NJima sleduju iste mere – javna opomena.

A koji je sledeći korak? U čijoj su dalje nadležnosti?

Odbora za rešavanje o sukobu interesa.

Već ste se izjasnili da su u sukobu interesa, ali Palma i Stevanović su i dalje na obe funkcije.

Još nismo izrekli meru. Moramo prvo pokrenuti postupak, a to ćemo najverovatnije učiniti na sednici sledećeg utorka. Do sada smo bili strpljivi i čekaćemo da vidimo koliko su poslanici spremni sami da povuku neke poteze.

Zašto, po vašem mišljenju, to rade? Nije li, možda, zbog poslaničkog imuniteta?

Ne mogu o tome da se izjašnjavam. Treba njih pitati koji im je motiv.

Koliko puta vam se desilo da se nasmejete kada vidite nečiju imovinsku kartu, jer se ono što piše ne poklapa sa sa onim što se na nekome vidi?

Ne možemo da znamo da li su naveli istinu ili ne, ako nemamo neke prijave ili neka druga ukazivanja koja su dovoljno uverljiva.

Nemate pravo da proveravate podatke, funkcioneri mogu da napišu šta im je volja. Čemu onda cela ta priča sa imovinskim kartama?

Ne možemo ništa da proveravamo, osim ako nam neko ne prijavi.

Hoćete li reagovati ako običan građanin prijavi?

Može svako. Ako ima osnovane sumnje u tačnost podataka, možemo da pokrenemo postupak, da dobijemo izjašnjenje funkcionera i da eventualno pomoću drugih dokaza proverimo tačnost. Predložili smo vladi na jednoj od prošlih sednica da zatraži izmene i dopune našeg zakona u dve stvari. To bi bilo relativno jednostavno, nije potrebna nikakva procedura, niti sredstva.

Kuće, kola i prihodi funkcionera nisu za javnost

U Srbiji ima 13.000 nosilaca javnih funkcija koji bi Odboru za sprečavanje sukoba interesa morali da prijave ne samo svoju pokretnu i nepokretnu imovinu, kao i svoje prihode, već i isto to i za svoje najbliže srodnike. Za dve godine tu svoju zakonsku obavezu učinilo je njih 9.000. Ali i ti podaci su za narod do sada bili službena tajna. Osim ako sam funkcioner ne odluči drugačije.

Izborna kampanja je davno okončana, zna se sastav Narodne skupštine Srbije za čijih 250 stolica je konkurisalo 3.795 ljudi iz dvadeset stranaka. Većina od njih nam je manje ili više poznata jer su se prethodnih godina, neki čak i decenija, profesionalno bavili politikom. Kao što nam je poznata i retorika stranačkih lidera koja se može svesti na: „obećavam da ću rešiti sve probleme i da ćete živeti bar duplo bolje nego do sada.

Svaki kandidat je nosio punu vreću obećanja za sve, od beba u porodilištu do stogodišnjaka, od seljaka do akademika. Ali ako nekom, kao nama, na primer, padne na pamet da pitamo: „dobro, sve je to lepo, ali da vidimo šta ti imaš u svojoj vreći“ – nastaju problemi.

Sedam dana pre poslednjih parlamentarnih izbora novinari su sproveli blic anketu o imovini prvih pet kandidata na izbornim listama iz sedam stranaka koje imaju najviše šansi da uđu u parlament: DSS-NS-dr Vojislav Koštunica, DS-Boris Tadić, SRS-dr Vojislav Šešelj, G17 plus – Mlađan Dinkić, SPO-Vuk Drašković, SPS i LDP-GSS-CDU-LSV-Čedomir Jovanović.

Svima su poslati pet istih pitanja: da navedu nekretnine u njihovom vlasništvu, da li imaju automobil i, ako imaju, da li je „mlađi“ od pet godina i skuplji od 10.000 evra, kao i da li imaju ušteđevinu i da li je ona veća od 5.000 evra. Pitani su i da li im ukupni dohodak premašuje milion dinara i da li neko od članova njihovih porodica imaju privatne firme. Pitanja su dostavljena istovremeno izbornim štabovima pomenutih stranaka.

Tim povodom portpalor DSS-a Andreja Mladenović u startu nije bio oduševljen: „Znate, neprijatno je pitati ljude za takve stvari, ali videćemo šta možemo da učinimo.“

Nevenka Nikolić, šef pres službe DS-a, raspitala se za rokove i rekla da će se javiti.

U generalnom sekretarijatu SRS-a odgovorili su nam slično.

U SPS-u su naša pitanja završila kod Dušana Batakovića, ali odgovore nismo dobili.

U Čedinoj koaliciji su obajsnili da je Čedu, Mićićku, Koraća, Čanka i Pešićku nemoguće nahvatati u finišu izborne kampanje, inače, da je više vremena, oni bi to učinili.

Miloš Anđić iz SPO je obećao da će oni odgovoriti na anketu, mada je na kraju bilo nemoguće stupiti sa njim u kontakt.

Iz G17 plus su prvo objasnili da njihovi kandidati na izbornoj listi nisu poređani po značaju nego po azbučnom redu i poslali odgovore drugih pet kandidata za poslanike, osim za Mlađana Dinkića koga opet zbog kampanje nisu uspeli da uhvate ni na minut.

Neka birači sami prosude da li su ovo bili jeftini izgovori da se imovinsko stanje sakrije od očiju javnosti ili realna situacija.

A evo nekih podataka o nekim stranačkim ličnostima koje su novinari uspeli da prikupe:

Dr Vojislav Koštunica ima stan od 100 metara kavdratnih u centru Beograda i vikendicu u Belanovici od 87 metara kvadratnih na placu od deset ari. Svoj „jugo 60“ poklonio je kumu još kada je postao predsednik SRJ.

Ružica Đinđić ima vilu u Užičkoj koju joj je posle atentata na supruga i premijera Srbije Zorana Đinđića dodelila Vlada u zamenu za dva stana u centru Beograda, a koja su bila njegovo vlasništvo. Ružica prima porodičnu penziju, a od supruga je nasledila i akcije „Koka-Kole“.

Dr Vojislav Šešelj ima kuću u Batajnici, koja je, kako je govorio, kupljena i pre nego što je osnovana njegova stranka. Njegova porodica sada živi od pomoći stranke i autorskih honorara od prodaje njegovih knjiga, dok po rečima supruge Jadranke, iako se Šešelj dobrovoljno predao Međunarodnom sudu u Hagu, a država svojevremeno donela zakon da se porodicama „dobrovoljaca“ isplaćuje određena suma mesečno i snose troškovi posete pritvoreniku, to već godinama ne čini. Vojislav ima ušteđevinu u stranoj banci, od 23.000 kanadskih dolara, koje ni on a ni njegova porodica ne mogu da podignu.

Mlađan Dinkić ima u Beogradu stan od 68 kvadrata, garažu u istoj zgradi od 16 kvadrata i „pežo 206“ stariji od pet godina.

Vuk Drašković ima i kuću i stan u Beogradu, od 230, odnosno 80 kvadrata, kao i stan u Budvi od 80 kvadrata i, nema štednu knjižicu.

Ivica Dačić je nedavno izjavio: „Ja sam profesionalni političar i, pored politike, nikad se nisam bavio nekim biznisom. Nemam ni bankovne račune u inostranstvu. Imam veliku platu kao narodni poslanik, ali sam daleko od toga da sam bogat čovek.“ Inače, po onom što se moglo videti u novinama, Dačićevi žive u velikom i otmeno uređenom stanu.

Najveća nepoznanica je imovina lidera LDP-a Čedomira Jovanovića koji je, dok je još bio šetač, tvrdio da od imovine ima samo knjige i kompakt diskove, a kao političar vozio najskuplje automobile i nosio firmirana odela, da bi se medijska prašina podigla i kada je kao porodičan čovek rešio, kako je sam govorio uz pomoć tasta, svoje stambeno pitanje, renoviranjem stana od stotinak kvadrata u Takovskoj ulici. Međutim, ulaskom u Skupštinu i on će, kao i ostali, morati da podnese račune o svojoj imovini. Samo što će za narod, ukoliko sam Čeda ne odluči da otkrije koliko mu je debeo novčanik, ti podaci i dalje biti tajna. Tako kaže zakon.

Zakon o sprečavanju sukoba interesa pri vršenju javnih funkcija, koji je usvojen u aprilu 2004. godine, a primena je počela kada je osnovan republički Odbor za sprečavanje sukoba interesa, nalaže da svi funkcioneri u Srbiji moraju dati podatke ovom odboru, odnosno popuniti odgovarajući obrazac, o svom imovinskom stanju. Ali ti podaci se ne mogu davati u javnost, osim ako je Odbor pokrenuo postupak, ali i onda samo podaci koji su vezani za postupak. Kada je traženo da se u predlog izmene Zakona za borbu protiv korupcije nađe član koji bi naložio da samo popis nepokretne imovine i svih prihoda funkcionera bude dostupan javnosti, Vlada Srbije to tada nije prihvatila.

Da li je iko od vladajućih stranaka bio za?

Čulo se samo u hodniku da je Miloljub Albijanić iz G17 plus novinarima rekao da oni nemaju ništa protiv tog člana, a DSS je bio protiv, a Dušan Petrović iz DS-a je rekao da će oni o tome raspravljati u stranci.

Odbor je utvrdio da u Srbiji ima oko 13.000 funkcionera koji podležu obavezi prijavljivanja imovine. Reč je samo o onim funkcionerima koji su postavljeni, imenovani i izabrani u organima Republike, pokrajine, grada i opštine, kao i oni koji se nalaze u organima javnih preduzeća. Dakle, u ovu brojku ulaze svi poslanici i odbornici, ali po slovu Zakona, ne i oni koju su zaposleni, na primer, u obrazovanju, kulturi, pravosuđu, a njih sigurno ima još najmanje 5.000.

Međutim, od tog famoznog broja u registar imovine uknjiženo je svega oko 9.000 funkcionera. U davanju podataka znatno su revnosniji funkcioneri na republičkom i pokrajinskom nivou od onih na lokalnom. Tako naprimer, predsednik Republike, premijer i nekoliko ministara izneli su u javnost podatke o svojoj imovini – kaže Milovan Dedijer, sudija Vrhovnog suda Srbije u penziji.

Inače svaki funkcioner bio je dužan da popunjen obrazac o imovinskom stanju dostavi Odboru petnaest dana po stupanju na funkciju, a potom, dok mu traje funkcija, svake godine do 31. januara i, što je najvažnije, dve godine po prestanku funkcije. Tako bi se videlo da li je tokom obavljanja funkcije funkcioner povećao imovinu u skladu sa onim što može čovek na tom mestu ili je, pak, do povećanja imovine došlo zbog zloupotrebe funkcija.

Po raznim osnovima Odbor je pokrenuo oko 900 postupaka, tu nema nijednog značajnijeg funkcionera, a u više od 80 odsto slučajeva funkcioneri se povinuju Odredbama zakona o sukobu interesa.

Milovan Dedijer ističe da, ako bi svi podaci o imovinskoj karti bili dostupni javnosti, postoji opravdana bojazan da s obzirom na još visok stepen kriminalizacije našeg društva, funkcioneri budu dovedeni u nezgodnu situaciju.

Ali, takva vrsta brige nije izražena za oko 90 odsto nepokretnosti svih građana, koje su uknjiženi i za koje i potencijalni kriminalac može da dobije informaciju na čije ime se vodi i koliki je nečiji stan.

Kao i što su prihodi iz budžeta javni, ostaju samo oni drugi, koji nisu po pravilu mali, kao što je prihod od članstva u upravnom ili nadzornom odboru preduzeća, a mnogi funkcioneri ih imaju. Javnost mora da zna i za njih, šta tu ima da se krije – kategoričan je Dedijer. – Kada su te informacije dostupne svima, građani će moći da intervenišu i kažu ako one nisu tačne. Javnost je najbolja kontrola. Sa druge strane, po mojim kriterijuma, osim nekolicine, funkcioneri uopšte nisu bogati ljudi. Stan ili kuća i auto, nisu bogatstvo.

U odnosu na imovinu koju su neki funkcioneri prijavili ne vidi se zašto bi oni imali veliki strah od kriminala.

Isto tako, kao izgovor da ne odgovore na takva pitanja, političari često kažu da se time zadire u njihovu privatnost.

Oni bi morali da se pomire sa činjenicom da privatnost političara nije ista kao kod običnog čoveka. Ako mu to ne odgovara, neka se ne bavi politikom – kaže Milovan Dedijer. – Međutim, ima evolucije u tim shvatanjima, biće imovinska karta javna.

Na pitanje kako je to rešeno u zemljama EU, po čijem uzoru je i donet Zakon o sprečavanju sukoba interesa, a i kao uslov za približavanje EU, Dedijer kaže da nema detaljan pregled:

U Crnoj Gori, na primer, imovinska karta funkcionera je javna, kao i u većem broju zemalja u tranziciji. U Francuskoj su ti podaci tajna. Gostovali su nam predstavnici njihovih organa za borbu protiv korupcije i imali smo prilike da se uverimo da je sistem kontrole tako razvijen i razrađen da njihov funkcioner kad samo pomisli da zloupotrebi funkciju za sticanje neke koristi, već je uhvaćen.

Funkcioneri zagubili imovinu

ODBORNICI beogradskih opština, njih osam, našlo se na „tapetu“ Republičkog odbora za rešavanje sukoba interesa. Njihova imena objavljena su u „Službenom glasniku“ u znak javne opomene da konačno predaju svoje imovinske karte. Zakon ih obavezuje da 15 dana posle izbora na funkciju dostave precizan popis svega što poseduju. Oni, međutim, ni posle prvog, diskretnog skretanja pažnje, to – nisu uradili.
U slučaju da predstavnici građana i sada ostanu „gluvi“ na opomene Republičkog odbora, ova institucija ih ne može naterati da poštuju slovo zakona. Barem ne do januara 2010. godine. Tek kada tog dana na snagu stupi novi zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije, tajenje imovinske karte biće – krivično delo.
– Tada će protiv onih koji ne prijave imovinu ili daju netačne podatke moći da se povede sudski postupak – objašnjava Slobodan Beljanski, predsednik republičkog odbora za rešavanje sukoba interesa. – Najstroža sankcija koju sada možemo da izreći je javno objavljivanje da ti odbornici nisu prijavili šta poseduju. Druge instrumente da ih prisilimo da to učine – nemamo. Tako da oni mogu da se ogluše o Zakon, koji kaže da su dužni da prijave imovinu, i zbog toga neće snositi nikakvu konkretnu kaznu.
Na stranicama „Službenog glasnika“ objavljeno je, među osam prozvanih, i ime Steva Dragišića, odbornika Srpske radikalne stranke u SO Zemun. Dragišić, međutim, pojašnjava da se njegova imovinska karta najverovatnije zagubila i da je on već ponovo poslao.
– Naši odbornici su zajedno slali imovinske karte preko opštine Zemun – kaže Stevo Dragišić. – Tu je bio i spisak moje imovine. Verovatno se greškom negde zagubio. Posle opomene poslao sam je ponovo.
Odbornik Savskog venca, socijalista Zoran Kocić, koji je takođe

na spisku, nije želeo da razgovara sa novinarima. Opštinske službe je obavestio da je on svoj propust u međuvremenu ispravio i da je popis onoga što je stekao dostavio Odboru.
Među „prozvanim“ su i dva odbornika SO Barajevo – Slavoljub Petrović (DS) i Saša Paunović (DSS). Paunović, kako objašnjava, kartu nije poslao, jer je već u momentu kada je dobio prvu opomenu prestao da bude odbornik i postao član Opštinskog veća.
– Mislim da Odbor nije ni slao zahtev svim lokalnim odbornicima, već samo uzorku – objašnjava Paunović. – Nisam više odbornik i nisam ni slao podatke. Uostalom lokalni odbornici za taj posao i ne primaju platu, već samo naknadu za sednicu i većina se tog novca odrekne. Nema ništa sporno što me sprečava da obelodanim imovinu. To znaju svi u Barajevu. Na moje ime se vodi jedan automobil, a živim kod roditelja.

STOTINE OPOMENA
REPUBLIČKI odbor za sprečavanje sukoba interesa je pokrenuo 489 postupaka protiv nesavesnih funkcionera. Protiv 53 se vodio postupak zbog dupliranja funkcija, a protiv 404 zbog nedostavljanja izveštaja o imovini.
U 2008. godini izrečeno je ukupno 308 nejavnih i javnih mera. Odbor je obustavio 368 postupaka, jer su se funkcioneri, posle opomena, povinovali zakonu.

ODBORNICI koji Odboru za rešavanje sukoba interesa do sada nisu dostavili svoje imovinske karte su još: Nina Živanović iz SO Vračar (student, LDP), Ljubinka Denčić iz SO Zvezdara (diplomirani menadžer, DSS), Momir Ilić iz Lazarevca (elektrotehničar DSS), Marija Savić iz Sopota (student prava, SRS) i Zlatko Crnogorac iz Starog grada (LDP).

Agencija za borbu protiv korupcije koja je zvanično počela da radi 1. januara zatražila je od svih funkcionera u Srbiji da u roku od mesec dana podnesu izveštaj o imovini i prihodima.

U odnosu na prethodni zahtev sličnog tipa upućen funkcionerima, novina je da će ovi podaci biti objavljeni na sajtu Agencije i dostupni na uvid svima, kao i da Agencija ima čime da preti. Naime, ona poseduje ovlašćenja da izriče kazne od prekršajnih do zatvorskih. Ako funkcioner ne prijavi imovinu ili dostavi lažne podatke, predviđena je zatvorska kazna od šest meseci do pet godina. Sankcije obuhvataju opomene, predlog za razrešenje i krivični postupak. U imovinskoj karti moraće da se nađu sve nepokretnosti i pokretnosti koje funkcioneri poseduju u zemlji i inostranstvu, uključujući vredne zbirke, oružje, umetničke predmete, akcije i druga udela u preduzećima i konačno, depozite u domaćim i stranim bankama. Ovom spisku se dodaje i eventualno posedovanje autorskih i patentnih prava, kao i dugovi i potraživanja „ljudi sa vlasti“. Takođe, biće navedeno i pravo na korišćenje službenog stana. Praćenje imovine podrazumeva da će funkcioneri dostavljati podatke i dve godine nakon što prestanu da obavljaju svoju funkciju, kao i da će pružiti informacije o imovini svojih najbližih.

Iako se prvo procenjivalo da će ovim biti obuhvaćeno 12.000 ljudi, ispostavilo se da onih na položaju, na koje se odnosi Zakon, ima oko 30.000, što je svojevrsan svetski rekord.

Imovinu su tako u obavezi da prijave predsednici republike i skupštine, premijer, ministri, poslanici u republičkom i pokrajinskom parlamentu kao i predstavnici lokalnih vlasti. Zatim, direktori javnih preduzeća, domova zdravlja i škola, sudije, tužioci i njihovi zamenici i rektori univerziteta.

Funkcioneri su i ranije bili u obavezi da prijave svoju imovinu Republičkom odboru za rešavanje o sukobu interesa (koga je posle pet godina rada nasledila Agencija), ali je manje od trećine državnih funkcionera to i uradila. Pošto nije bilo prinudnih mera, ispostavilo se da se apelovanje na savest funkcionera nije pokazalo uspešnim.

Agencija za borbu protiv korupcije će takođe imati nadležnost da rešava o sukobu interesa. Funkcioneri koji zauzimaju nespojiva mesta moraće do 1. aprila (datum ne obećava) da se opredele šta će da zadrže .

Sudeći prema anketi koju je sprovela Radio televizija Srbije, reklo bi se da političari jedva čekaju da prikažu koliko imaju. Ministar zdravlja Tomica Milosavljević kazao je da ga je sedam – osam godina ministrovanja takoreći osiromašilo jer bi da je radio kao lekar zaradio više. Ministarka pravde Snežana Malović nema ništa do automobila.

Na raznim internet forumima ljudi pozdravljaju ovakav početak rada Agencije za borbu protiv korupcije nadajući se da će biti i rezultata. Neki su skeptični, pa završavaju svoj komentar rečima „samo me obavestite kada prvi funkcioner završi na sudu zbog nedostavljanja podataka. Do tada ne čitam novine“.

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Svako ko poseduje moć, u velikom je iskušenju da je zloupotrebi, bilo da je reč o političkoj vlasti, ili kada moć proizilazi iz znanja (lekar, profesor, sudija), ili iz položaja (službenik, policajac). Ova „bolest društva“ sputava privredni razvoj, onemogućava učvršćivanje demokratskih institucija i ugrožava standard građana. Usled korupcije se smanjuju poreski prihodi, uvećavaju rashodi javnih službi a resursi se preusmeravaju u privatne džepove. Korupcija slabi državu i osiromašuje građane, bez obzira da li je reč o sitnim podmićivanjima (viski, kafa, bombonjera…) ili davanju novčane nadoknade za usluge manjeg i srednjeg obima.

Kao i u većini drugih bivših komunističkih zemalja, korupcija u Srbiji ima korene u prethodnom režimu. Državne pare su se organizovano iz džepova građana- poreskih obveznika slivale u džepove pojedinaca bliskih režimu. Tome su pogodovale okolnosti rata u okruženju i sankcija.

Dugotrajna kriza, rastakala je i razarala institucije države, pa i samu državu. Ovaj proces pratilo je dirigovano i monopolsko određivanje cena robe, kursa dinara, davanje izvozno-uvoznih kvota i dozvola, kontrolisanje velikih trgovačkih aranžmana, stvaranje nestašica u kojima su privilegovani sticali monopole, organizovanje finansijskih piramida. U takvom kontekstu nastali su oligarsi i tajkuni. Preko politike došli su do ekonomske moći, i sada preko novca utiču na politiku.

U novom izveštaju Transparensi internešnal, Srbija, koja je 2008. godine delila 85. mesto sa Crnom Gorom, Albanijom, Indijom, Madagaskarom, Panamom i Senegalom, sada je sama na 83. mestu.

Mnogi sektori u Srbiji su zatrovani korupcijom, ali su političari na vrhu. Tako naprimer, predsednik Vlade Srbije i šest ministara je prekršilo Zakon o dostupnosti informacija, protiv 22 narodna poslanika pokrenut postupak zbog kršenja Zakona o sukobu interesa.

Loš položaj Srbije na rang listi najkorumpiranijih zemalja pokazuje da u svetu postoji uverenje da je rizično investirati u nju. U izveštaju Svetske Banke za 2005. godinu (Anticorruption in Transition, Who Is Succeeiding …and Why?, Antikorupcija u tranziciji 3 — Ko uspeva … i zašto?), ističe se da je smanjenje korupcije prisutnije tamo gde su sprovedene intenzivne reforme, dok područja sa manje reformi zaostaju. Napredak je najvidljiviji u carinskoj i poreskoj administraciji. Za razliku od toga, reforma pravosuđa u ranim godinama tranzicije često je zanemarivana, i izgleda da se korupcija u sudovima, uopšteno uzevši, nije smanjila. Neretko se polazi od pretpostavke da korupcija ima svoje korene u navikama i kulturi jednog naroda. O mitu i podmićivanju postoje zabeležene mnoge narodne poslovice, izreke i priče. Često se u različitim kontekstima koristi rečenica: „Para vrti gde burgija neće!“. Ili: „Nekada je sve mogao samo TITO, a danas samo MITO!“. Aforističarski rečeno, “Mi smo mitološki narod – ništa ne možemo bez MITA!” Opasno je kada nastupi društveno tolerisanje takvog ponašanja i kada ljudi postaju uvereni da korupcije ima u svim oblastima društvenog života te da se ništa ne može obaviti bez “podmazivanja”. Otuda se građani obeshrabruju kako je praktično nemoguće suprostaviti se tome, što vodi ka stanju društvene apatije.

Predstavnici „Transparentnosti Srbija“ ocenili su da prepreku za ozbiljnu borbu protiv korupcije u Srbiji predstavlja „partitokratija“, odnosno „partitotiranija“ i da borbu, da bi bila uspešna, treba vezati za ostvarivanje principa pravne države.

Nema mesta za zadovoljstvo ocenom za 2009. godinu jer je utrošeno puno energije i iskazivana namera za borbu protiv korupcije. Velika priča, a mi stagniramo – ocenio je Vladimir Goati, predsednik „Transparentnosti“.

Goati kaže da akcije borbe protiv korupcije ostaju na lokalu, da se ne rešavaju afere na državnom nivou, a da je razlog za to partijski sistem u kome partije ne samo da donose odluku već su uspostavile, kako je kazao, partitotiraniju. To je, kako je naveo, omogućeno ustavnim rešenjem po kojem je partija vlasnik mandata poslanika, kao i izbornim sistemom gde građani glasaju za listu, a partije biraju poslanike.

Srpske vlasti već deceniju  formiraju razne odbore, tela i agencije u nameri da zaustave korupciju i sukob interesa. Efekti su tako slabi da Srbija i dalje zauzima visko mesto zemlje podložne korupciji.

Na Međunarodni dan borbe protiv korupcije, u Srbiji je počela sa radom specijalna Agencija formirana sa zadatkom suzbijanja ove društvene bolesti.

Prema novom Zakonu o sprečavanju sukoba interesa, predviđa se i krivično-pravna sankciju za izbegavanje podnošenja izveštaja o imovini, a funkcioneri u Srbiji su u obavezi da od 01.02. 2010. godine prijave svoju imovinu o plati i drugim prihodima koje funkcioner prima iz budžeta i ovi su podaci dostupni javnosti. Takođe, ako se utvrdi da funkcioner obavlja dve funkcije dužan je da stečenu imovinsku korist uplati na račun budžeta.

Direktori javnih institucija mogu obavljati izvršnu funkciju, sve dok ga ne bira opština u kojoj je funkcioner.

Takođe, gradski sekretari su funkcioneri i moraju da zasnuju radni odnos, zbog toga ne mogu obavljati neku drugu funkciju. Svi koji imaju stalnu funkciju moraju zamrznuti svoje delatnosti.

U slučaju da preduzetnik ima funkciju u izvršnom organu, on svoju upravljačku delatnost mora preneti na poslovođu i o tome obavestiti Agenciju.

Kad je u pitanju Akcionarsko društvo, prenosi se upravljačka, ali ne i vlasnička prava. Obaveštavanje Agencije je obavezno, jer lice na koje se prenosi postaje povezano lice, i agencija pri proveri imovine funkcionera može proveravati i to lice.

Zakon je stupio na snagu 1. januara i predstavlja proširenje prethodnog zakona. Razdvajanje funkcija trebalo bi da se obavi do 1.aprila.

Dakle po prvi put u Srbiji neprijavljivanje imovine tretiraće se kao krivično delo. Svi podaci biće i pod kontrolom javnosti jer će biti objavljeni na sajtu Agencije za borbu protiv korupcije, što je možda i najvažnija zakonska novina kojom će građani moći da otkriju koliki su iznosi imovine političara, državnih funkcionera, ako su oni u potpunosti i iskreno prikazani.

Imovinu su do 02. februara tako morali da prijave predsednici republike i skupštine, premijer i ministri, poslanici u republičkom i pokrajinskom parlamentu, kao i predsednici lokalnih samouprava. Kako je moguće utvrditi da nije bilo zloupotreba prilikom prijave imovine objašnjava predsednik Odbora Agencije za borbu protiv korupcije,

Čedomir Čupić: „Potpuna pravda bi tražila da se svi provere, ali to je nemoguće i ima takozvana “distributivna pravda” pomoću koje vi onda utvrđujete i na neki način pokazujete da ste napravili  posao. Znači napravi se grupacija na primer, ministara, šefova kabineta savetnika, savetika, narodnih poslanika i predsednika opština. I znači to će u određenim ciklusima biti obavljano za ove četri godine i naravno o svemu  tome ćemo izveštavati javnost. Navodi da agencija nema zakonske mogućnosti da pojedinačno proverava prijavljenu imovinu, kao i to da je imovinska karta funkcionera ipak privatna stvar. Znači istragu vrši kad mi kažemo da proverimo onda to obavlja poreski organ, to obavlja specijalna policija, specijalno tužilaštvo, a procesuira specijalni sud. Mi nismo agencija za istražne radnje nego za preventivne radnje i ukazivanje i pokretanje postupaka koji će proveravati drugi državni organi. E sad naravno, druga stvar, sumnja u to da li će ti organi obaviti ili ne. To na kraju krajeva ja ne mogu da dovodim u pitanje.
Verica Barać jedna je od glasnih kritičara takvog pristupa i sama sedi u vladinom Savetu za borbu protiv korupcije. Ona ne veruje da je podnošenje imovinskih karti funkcionera u cilju sprečavanja korupcije već njene izvore vidi na drugoj adresi:

Za mnoge funkcionere koji su svih ovih godina na vlasti sada kada prijave imovinu Agencija kaže da oni ne mogu da se vraćaju nazad i kako je to stekao. Znači to će biti ovako svojevrsno opravdavanje eventualno nagomilanog bogatstva

Mada broj podnetih izveštaja pokazuje da funkcioneri ispunjavaju obaveze iz zakona, mnogi su kako se moglo čuti sumnjičavi u to da su podaci iz imovinskih karti političara i zaista tačni i iskreni.

Svi koji se opiru, svi koji se ne ponašaju prema preporukama Agencije, biće javno obeleženi i s njima će se postupati kako zakon nalaže.

Predstavnici Agencije koju je formirala Skupština, obratili su se medijima u Vladinoj zgradi “Palata Srbija”.
Pozivajući se na ovdašnja i istraživanja međunarodnih organizacija, članovi Agencije su posvedočili da su građani sudbinski zainteresovani za suzbijanje korupcije, pa uz to i obećali da će u svom radu biti uporni, pravedni i transparentni.

Predsednik Upravnog odbora Agencije koju je formirala Skupština, svojevremeno bio angažovan u Vladinom telu sa sličnim zadatkom, ali je brzo odustao. Čedomir Čupić za Radio Slobodna Evropa prisetio se razloga takvog poteza:  Ja sam tada dosta toga obećavao građanima po tribinama u Srbiji. I nije donet nijedan antikorpcijski zakon. To je jednostavno dovelo do toga da sam ja smatrao da ja ne mogu u tom telu više da ostanem.

Čedomir Čupić šest godina kasnije je taj koji je saopštio sedam osnovnih principa kojih će se držati Agencija za borbu protiv korupcije:

Prvi: svi koji se opiru, svi koje se ne ponašaju prema preporukama Agencije, biće javno obleženi i s njima će se postupati kako zakon nalaže.

Član Agencije za borbu protiv korupcije, univerzitetski profesor Zoran Stojiljković podseća da je u Srbiji do zakonskih izmena bilo registrovano čak 529 partija. Od te cifre, napominje Stojiljković: „Samo 36 stranaka je pokazalo odgovornost i dalo neke izveštaje.

Posle promena uslova formiranja partija, trenutno ih je registrovano manje od 20. Kontrola njihovog finansiranja do sada je je bio posao skupštinskih organa koji nema nadležnost pokretanja prekršajnih postupaka.

Zoran Stoiljković:Najindikativniji primer nepravičnosti u raspodeli jeste primer predsedničkih izbora u Srbiji. Tu od 5,2 miliona evra pobednik, tj. gospodin Tadić je dobio svih četiri miliona, a gospodin Nikolić je trčao drugi krug za iste pare kao i oni koji su ispali u prvom krugu“.

Promena te vrste bi i te kako imala efekta, a sem toga Stojiljković insistira da bi Zakon o finansiranja političkih partija morao voditi računa i o kriterijumu pravičnosti.

S tim u vezi Agencija će  “podsticati svest funkcionerima” da se ne bave samo svojim pravima, nego i obavezama. Zatim sledi naredni princip:

Javnost će biti upoznata sa našim strateškim i tekućim poslovima”.

Agencija za borbu protiv korupcije ima nešto strože sankcije nego njegov prethodnik – Odbor za odlučivanje o sukobu interesa – ali nema ovlašćenja da udari po korupciji tamo gde se ona zaista događala i gde se još uvek događa.

Zorana Marković, predsednica Agencije, kaže za Radio Slobodnu Evropu da su sada sankcije mnogo oštrije:Mi imamo mogućnost inicijative za razrešenje, prekršajne kazne, krivične kazne i tako dalje .

Zakonom je predviđena kazna od deset do pedeset hiljada dinara za kašnjenje, ali i šest meseci do pet godina zatvora za neprijavljivanje imovine i davanje lažnih podataka.

Takođe, osuđenom funkcioneru prestaje radni odnos, odnosno javna funkcija i zabranjuje mu se sticanje javne funkcije deset godina po pravosnažnosti presude.

Koje podatke o imovini funkcionera će građani moći da vide na na sajtu Agencije? – pitali smo njenu direktoruku Zoranu Marković.

Navode se podaci o imovini bez onih oznaka koje ugrožavaju njegovu bezbednost.

RFE: Navode li se podaci o njegovoj i pokretnoj i nepokretnoj imovini?

Marković: „Ono što ćete moći da vidite jeste: ime i prezime, funkcija koju obavlja, kolika mu je plata na toj funkciji, da li ima i kolika je površina stana ili kuće, da li je taj stan ili kuća u zemlji ili inostranstvu, bez ikakve adrese i bez lokacije, da li ima auto i koje je marke i da li ima ili nema štednju“.

RSE: Dakle, bez podataka o iznosu štednje?

Marković:Bez iznosa, naravno“.

Zašto građani Srbije neće moći da vide i koliki su iznosi pokretne imovine, odnosno, štednih depozita, političara s obzirom na to da oni – političari – nemaju pravo na istu vrstu privatnosti koji imaju obični građani? Zorana Marković tvrdi da funkcioner treba da bude zaštićen linijom nepovredivosti prava na privatnost i privatnu i porodičnu bezbednost.

Njegovo pravo jeste uže od prava običnog građanina, ali on to pravo ima” kaže Marković.“

Agencija ima nadležnosti da proverava podatke iz izveštaja kao i po prijavama građana. One moraju biti potpisane jer se neće postupati po anonimnim i nedovoljno relevantno obrazloženim prijavama.

Mnogi se pitaju zašto građani Srbije iz svojih džepova plaćaju još jednu agenciju koja samo proizvodi duplicitet. Naime, podatke o imovini političara već imaju poreski organi – i to mnogo preciznije podatke nego Agencija. Imaju, ali kad su u pitanju velike ribe, izgleda da ne ispituju poreklo njihovih pokretnih i nepokretnih bogatstava. A ako se ovim ne bave ni poreski organi ni tužilaštvo, čemu onda uopšte agencija koja ni izdaleka nema njihova ovlašćenja?

Njen član, univerzitetski profesor Zoran Stojiljković, za Radio Slobodna Evropa kaže:

Naravno da niko, pa ni Agencija, ne može da uradi nešto sama, ali ona se naslanja na posebna odeljenja i tužilaštva i policije, na poresku policiju koja treba da obavi deo svog posla, na poverenika za informacije od javnog značaja, na zaštitnika građana i, kada se radi o budžetu i javnim izvorima prihoda, uključivši i javna preduzeća, na državnu revizorsku instituciju. Iluzija je da neko sam može sve da uradi.

Formiranje Agencije za borbu protiv korupcije još je jedno bacanje i prašine u oči građanima i njihovog novca, ocenjuje Verica Barać, predsednica Saveta za borbu protiv korupcije, pošto to telo neće ulaziti u to kako su funkcioneri stekli svoju imovinu i gde su je sakrivali.

Čemu imovinske karte ako Agencija nema – a nema – nikakve mogućnosti da kontroliše poreklo novca, iznošenje novca iz države itd?! Ovo će samo dovesti do toga da će oni koji to žele dobiti mogućnost da legalizuju svoje stečeno bogatstvo. i drugo, kako proveriti šta ima, recimo, Dinkić, šta ima Cvetković ili bilo ko drugi, ako se ne provere konsultantske kuće ili povezana lica preko kojih oni rade projekte?! E, to se uopšte ne unosi u imovinsku kartu nego se unose imovinski podaci bračnog ili vanbračnog druga ili dece. Pa, niko nije lud da pare koje je uzeo kroz državu prenese na svoju ženu. Ali, ako Agencija ovo sve ne može da kontroliše – a ne može – ako ne može da se proveri šta je Dinkić radio sa CITADELOM oko FIAT-a, onda je tu priča završena, makar što se tiče FIAT-a.

Upitana šta se htelo ovom agencijom, Baraćeva kaže:

Pošto su prošle sve ove godine, da ovi ministri koji inače ne bi mogli poput Tomice Milosavljevića i ostalih da ovde u međuvremenu kupe stanove i kuće – dakle, da to stanje sad “fotografišu” i da ga faktički legalizuju. Tomicu Milosavljevića je valjda svako morao da pita: kad si postao ministar nisi imao, a sad imaš dve kuće na placu na Dedinju. U međuvremenu si bio samo ministar zdravstva. Odakle ti to? Kaže: prodao sam kuću u Paraćinu. – Dobro, ona je koštala 50000 ili 100000 evra. Ovo košta milion ili ne znam koliko. Šta je sa razlikom?

Sagovornica Radija Slobodna Evropa uverena je da će agencija poslužiti kao još jedan smokvin list jer je istinska priča o o borbi protiv korupcije i primeni zakona jedna i jedina: “Dobar, efikasan i nezavisan rad državnih institucija. Ako su one dirigovane, a jesu, voljom političkih stranaka ili nekih koalicija ili nekih tajnih saveza koji nama izmiču, onda je primena zakona vrlo selektivna“.

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Prema članu 3. Zakona o tajnosti podataka (Sl. Gl. RS br. 104/09) tajnim podatkom ne smatra se podatak koji je označen kao tajna radi prikrivanja krivičnog dela, prekoračenja ovlašćenja ili zloupotrebe službenog položaja ili drugog nezakonitog akta ili postupanja organa javne vlasti.

Postavlja se pitanje zašto onda Vlada Srbije krije neke od sledećih podataka:

– koje su pet najvećih investicija u Srbiji?
– kojih 10 privrednih subjekata su najveći dužnici države?
– o izgradnji mosta kod Beške i žičara na Kopaoniku.
– o projektima u opštini Preševo, Bujanovac i Medveđa.
– o odobrenju za izvođenje radova na PC „Ušće“ u Beogradu.
– o nabavci 10 polovnih vagona iz Švedske, specifikaciji remontovanih vagona i o svim obavezama JP „Železnice Srbije“ prema „Želvozu“.
– o ugovoru u vezi prodaje „Duvanske industrije Niš“.

– o tenderskoj dokumentaciji većinskog vlasnika „Srbija turista“ – Niš.
– o aukciji „Albe“ – Novi Sad.
– o ugovoru u vezi prodaje akcija DDOR-a.
– o dokumentaciji u vezi prodaje firme „Beko“.
– o ugovoru za zajedničko ulaganje „Krušika“ Valjevo i firme „Irma“.
– o ugovoru NIS-a sa firmom „Trizo- group“.
– o krivičnom postupku povodom tragične smrti novinarke Radoslave Vujasinović.

Ako je sve po zakonu zašto onda Premijer Srbije Mirko Cvetković, po tvrdnji ministra Milana Markovića, nije upoznao Vladu Srbije sa pismom koje joj je preko premijera uputio Rodoljub Šabić, poverenik za informacije od javnog interesa. Možda već sama ta informacija dovoljno govori o tome koliko ozbiljno Vlada Srbije shvata svoju zakonsku obavezu o dostupnosti informacijama od javnog značaja.

Naime, od 4.500 žalbi povereniku za informacije, Poverenik je u 1.700 slučajeva doneo rešenja od kojih nije izvršeno njih 300. Iskustvo Poverenika ukazuje na to da je svako neopravdano uskraćivanje informacija indikativno i da zaslužuje pažnju. Kao primer takvog postupanja navodi se prikrivanje informacija u vezi NIS-a. U vreme dok je bilo javno preduzeće rukovodstvo u nekoliko slučajeva nije postupalo po nalozima poverenika. Uskraćivane su informacije o platama rukovodstva, troškovima reprezentacije, donacijama. Ne samo da nije odgovaralo na zahteve poverenika već je rukovodstvo NIS-a podnosilo tužbe protiv poverenika Vrhovnom sudu Srbije. One su, međutim, odbačene, a nešto kasnije otkriveno je da se iza rigidnog odnosa prema javnosti krije i to da, pored Zakona o slobodnom pristupu informacijama, u NIS-u ne važi ni Zakon o javnim nabavkama, jer kada je stranac postao većinski vlasnik, suočili smo se sa tim da je „elitni“ predstavnik državnog privrednog sektora zapravo veliki gubitaš.

Nakon prodaje NIS-a rusima ispostavilo se da iza prikrivanja informacija stoje velike pljačke i mahinacije koje nanose velike finansijske a još više moralne štete opštem ugledu Srbije, jer je ruski ambasador u Srbiji Aleksandar Konuzin, javno i neuvijeno poručio budućim ruskim ali i drugim svetskim investitorima da budu oprezni prilikom ulaganja u Srbiji zbog prikrivenih podataka o dugovanjima srpskih preduzeća za koja se upravo zbog prikrivanja informacija od strane Vlade Srbije nije znalo pre privatizacije, što je objašnjeno sledećim rečima: Kupac u Srbiji ne zna šta kupuje, a prodavac ne zna šta prodaje. Agencija za privatizaciju, koja je posrednik u svakoj takvoj kupoprodaji, ne snosi nikakvu odgovornost za nepotpunu dokumentaciju koju dostavi srpska strana. Onda se vremenom pojave dugovi preuzetih srpskih firmi za koje kupac pre kupovine nije znao da postoje, niti su se ti dugovi mogli videti iz raspoložive dokumentacije prilikom preuzimanja firme“.

Iz navedenih činjenica vidi se da srpska Vlada ne ispunjava osnovni i nužni uslov transparentnosti vladanja, jer se koristi utajom informacija kao jednim od glavnih metoda upravljanja, što je tipično za diktatorske a ne za demokratske režime vlasti.

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Postoje dva načina da se osvoji i porobi jedno društvo: jedan uz pomoć mača. Drugi je uz pomoć duga. Mi ekonomski plaćenici smo zaista odgovorni za stvaranje pravog globalnog carstva.

John Perkins

Da bi neka zemlja bila interesantna zona za ekonomsko porobljavanje od strane svetskih sila neophodno je da poseduje neke od globalnih resursa kao što su energija, velike količine mineralnih voda, nalazišta mineralnog blaga ili geostrateški tranzitni prostor.

Srbija upravo ispunjava sve od navedenih uslova jer raspolaže povoljnim izvorima energije (ugalj i u perspektivi moguća izvorišta nafte na Kosovu), kao i povoljnim resursima geotermalne energije, velika  izvorišta termomineralnih voda, nalaziša olova, cinka, bakra, zlata, molibdena, kao i novotkriveno nalazište retkog minerala kriptonita, a posebno zbog svog geostrateškog prostora kao tranzitne teritorije za drumski, železnički, vazdušni, rečni i energetski i komunikacioni tranzitni saobraćaj između istoka i zapada (teritorija za prolaz sadašnjih a još više budućih energetskih i komunikacijskih veza – naprimer gasovod).

Zbog navedenih okolnosti Srbija je u ekonomskom i vojnom pogledu sa aspekta interesa velikih sila oduvek bila njihova interesna zona za porobljavanje, zbog čega nikada nije mogla da izbegne učešće u velikim međunarodnim potresima – ratovima.

Međutim, zbog posedovanja velike količine razornih oružja od strane velikog broja razvijenih i srednje razvijenih zemalja, na globalnom nivou se od strane velikih vojnih sila sve više izbegavaju vojna porobljavanja malih naroda u korist ekonomskog porobljavanja.

Uz pomoć Svetske banke i Međunarodnog monetarnog fonda preko uloge CIE i ekonomskih plaćenika SAD su prvo inicirale raspad SFRJ i pokretanjem velike medijske kampanje na globalnom nivou za to okrivile Srbiju i njeno političko vođstvo za tobožnju hegemonističko-vojnu i političku komunističku diktaturu uz vođenje krvavih međunacionalnih sukoba protkanih velikim ratnim zločinima, što je zatim iskorišćeno kao povod za vojnu intervenciju NATO pakta i razaranje vojnog potencijala, privrednih i infrastrukturnih objekata Srbije.

Po iznuđenoj vojnoj kapitulaciji Srbije iz njenog sastava je amputirana oblast Kosova i Metohije inače poznata po svojim velikim zalihama uglja, olova, cinka, srebra, zlata, molibdena i dr.

Zatim je, pod izgovorom demokratskih promena, izvršen uticaj za smenu dotadašnjeg komunističkog režima Miloševića u korist tzv. Demokratskih institucija u kojima su se pojavili tzv. Domaći ekonomski plaćenici, čija je uloga bila da radi ekonomskog porobljavanja Srbije omoguće pljačkaške privatizacije bankarskih, privrednih i drugih resursa Srbije uz učešće prljavog novca iz zemlje i inostranstva, kao i enormno zaduživanje Srbije kod Međunarodnih finansijskih institucija, jer praktično od navedenih aktivnosti taj novac nikada ne dođe u Srbiju, već umesto toga ode velikim svetskim korporacijama za nekave projekte po Srbiji. Ukratko na taj način je bilo omogućeno nekolicini ljudi u Srbiji da se oni lično i te strane korporacije enormno obogate.

Zahvaljujući takvoj ulozi Domaćih ekonomskih plaćenika Srbija je na putu da se zaduži do mere kada neće biti u stanju da taj dug vrati, a što ustvari predstavlja glavni deo plana za ekonomsko porobljavanje.

Pošto neće moći da vrati navedeni dug Srbija će se u perspektivi suočiti sa zahtevima da umesto vraćanja tih dugova refinansira svoja dugovanja uz veću kamatu, da izvrši jeftinu privatizaciju svojih prirodnih resursa (mineralne vode, mineralno blago, geotermalna energija) i energetskih postrojenja (vodene akumulacije, brane, centrale, dalekovodi itd.), mnoge socijalne službe i njihove kompanije, obrazovni sistem, osiguravajući sistem, kazneni sistem – sve u korist američkih i međunarodnih korporacija, da dozvoli na svojoj teritoriji izgradnju stranih vojnih baza, nuklearnih centrala, deponija za nuklearni otpad, učešće svojih vojnika u porobljavanju drugih zemalja itd.

Radi ostvarivanja navedenih ciljeva, očigledno je da su nakon „demokratskih promena“ u vladi premijera Zorana Đinđića na prevaru bili podmetnuti, kao članovi Vlade neki Ekonomski plaćenici stranih ekonomskih institucija, što je on naknadno uvideo i verovatno, između ostalog i zbog toga, bio ubijen, kako bi bio sprečen da tu grešku ispravi.

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović