jun 2011


Činjenica je da zlato na svetskim berzama postaje sve skuplje i obara istorijske rekorde, a do kraja godine cena zlata mogla bi da premaši 1.500 dolara za uncu. Analitičari objašnjavaju da rast cene zlata podstiče više faktora – visoka cene nafte, niske realne kamatne stope i stalno prisutan strah od dužničke krize u Evropi.

Upravo zbog straha velikog broja država u svetu od dužničke krize Srbija ima realne šanse da, zahvaljujući svojim mineralnim resursima na području Istočne Srbije (Bor i Majdanpek), iskoristi takvu pogodnost i ulaganjem u proizvodnju bakra i zlata osigura solidan profit. Naime, zlato je od početka godine poskupelo gotovo 20 odsto, a dinamika tražnje i cena održava rastući značaj zlata za investitore, za koje je ovaj plemeniti metal sve sigurnije polje za ulaganja, naročito ako se zna da danas mnoge visoko razvijene zemlje svoje ekonomije zasnivaju na fiktivnoj vrednosti svojih valuta bez odgovarajuće podloge u zlatu.

Posle saopštenja Američkih federalnih rezervi da će kupiti još hartije od vrednosti, dostignut je novi rekord cene zlata od skoro 1.400 dolara za uncu. Najnoviji skok cena, međutim, nisu uzrokovali samo Federalne rezerve i slab dolar.

Prema ocenama analitičara, investitori se nisu poveli za prognozama o završetku recesije, pa i dalje kapital pretvaraju u zlato. U njihovom posedu je, prema procenama konsalting kompanije GFMS, oko 30.000 tona, odnosno šestina svetskih rezervi, što je više od zlatnih rezervi svih centralnih banaka zajedno. Analitičari britanskog investicionog fonda Hermitage Capital Managment idu i korak dalje i prognoziraju da bi kotacije zlata mogle i da premaše cifru od 2.000 dolara za uncu u narednih 18 meseci.

Eksperti nemačke „Komercbanke“ su mišljenja da će ove godine cene zlata nastaviti da rastu i da će premašiti 1.600 dolara za uncu, dok švajcarski analitičari ne isključuju mogućnost da bi njegova cena mogla da dostigne istorijski maksimum od 1.780 dolara.

Na povećanje cena zlata značajno utiču ekonomije u usponu iz jugoistične Azije. Indija je tako u 2010. godini uvezla čak 43 metričke tone zlata za proizvodnju nakita i relikvija, s obzirom da su u toj zemlji trenutno sezona različitih festivala. To je bilo dovoljno za novi rast  cena zlata, a i kinesko tržište juvelirskog zlata, drugo po veličini posle indijskog, takođe je u porastu.

U Kini je osnovan prvi fond za zlato –  Lion Global Gold Fund, koji je za samo nekoliko nedelja posle otvaranja privukao uloge vredne 500 miliona dolara Od početka 2011. godine Kina je uvećala rezerve zlata na 200 tona. Analitičari procenjuju da će Kina, koja je inače najveći kupac plemenitih metala posle Indije, ove godine udvostručiti ulaganja u zlato, zbog nepostojanja druge investicione alternative. Najveći problem kineske ekonomije je ubrzanje inflacije, koja je prošle godine dostigla 3,3 procenata premašivši planski pokazatelj od tri procenta. Početkom godine rast cena u Kini je ubrzan na 4,9 odsto.

Zlato je očigledno privlačna aktiva, jer što je tržište pod većim pritiskom inflacije ili nereda u Africi, sve veći broj investitora se okreće zlatu kao sigurnom utočištu. Prošle godine zlato je poskupelo za 30 procenata. Cene su rasle deset godina zaredom, što je i najduži period kontinuiranog poskupljenja ovog plemenitog metala.

Poskupljenje zlata poslednjih godina rezultat je rastuće nestabilnosti svetskog finansijskog sistema, ekomomske i dužničke krize u Evropi. U vreme ekonomske krize zlato dobija na popularnosti među investitorima, za koje taj plemeniti metal postaje sigurnija alternativa od nestabilnih valuta i nesigurnih akcija kompanija. Skoro 20 godina zlatom se trgovalo po cenama na nivou od 300 do 400 dolara za finu uncu, a u poslednjoj deceniji, kotacije su porasle na 400 dolara za uncu.

Zato neće biti ništa neobično ukoliko kotacije zlata od 2020. godine stignu i na 7.000 dolara za uncu. Zbog novog skoka cene zlata ali i velikih osiguranja u kursu evra i dolara sve više država, ali i pojedinaca, okreće se kupovini zlata i u tom pogledu ni Srbija nije izuzetak. Srbija drži zlato u okviru svojih deviznih rezervi, a povećala ga otkupom poluga iz domaće proizvodnje. Narodna banka Srbije raspolaže sa oko 13,1 tonom zlata.

Prema podacima sa liste „Bord gold kansila“, koja se kvartalno objavljuje, Srbija se u martu 2010. godine nalazila na 59 mestu u svetu po količini zlata, koja čuva u deviznim rezervama, objašnjavaju u NBS. Rast cene zlata pozitivno se održava na povećanje deviznih rezervni Centralne banke, koje su 9,7 milijardi evra.

Povećana atraktivnosti tržišta plemenitih metala u svetu podstakla je aktivnosti u tom sektoru i u Srbiji. U tek obnovljenom rudniku Lece, kod Medveđe, stiglo se do nalazišta u kome ima i do 250 grama zlata u toni olovnog koncentrata ili nekoliko puta više nego u svetskim rudnicima sa isplativom eksploatacijom.

To je i prilika za borsku topionicu bakra u izgradnji u kojoj bi, kako je planirano, već 2014. godine moglo da se proizvodi gotovo 70.000 tona bakra, 14 tona srebra i 2150 kilograma zlata iz rude u Boru i Majdanpeku. Ako se tome doda ruda i iz drugih ležišta u Timočkoj Krajini i Srbiji, zlata bi moglo da bude i dvostruko više. U isto vreme u Srbiji se iz mulja elektrolize bakra u Boru godišnje proizvodilo 3,5 tona zlata, a još trećina dobijala se iz drugih ležišta.

Stručnjaci poredviđaju da bi aktiviranjem i ostalih ležišta, bar desetak, proizvodnja zlata bi mogla da se uveća od tri do četiri puta. Naravno, pod uslovom da se dodatnim istaživanjima potvrde dosadašnje prognoze i nađe dovoljno novca za pokretanje proizvodnje. Sada je prava prilika za oba metala – zlato i bakar, jer je njihova cena veća nego ikada. Prilika je to i za ispiranje zlata u dolinama Peka i Timoka. Očekuje se i početak eksploatacije zlata u novom majdanpečkom rudniku Čoka Marin. Reč je o malom, ali zlatom veoma bogatom ležištu.

U Svetskim geološkim enciklopedijama piše kako u timočkom magmatskom kompleksu ima ukupno oko hiljadu tona zlata, što vredi oko 50 miliona tona bakra. Borski rudari planiraju ulazak i u najveće borsko rudno telo „Borsku reku“, u kojoj ima oko milijardu i 200 miliona tona rude bakra, s dobrim sadržajem bakra i zlata. Izvesno je da će biti otvorena i druga nova ležišta u Boru i Majdanpeku i da će Borski kombinat bakra imati dovoljno sirovina i u narednih sto godina.

Zahvaljujući navedenim činjenicama ovih dana se u Boru najavljuje svečani početak izgradnje Nove Topionice i Nove Fabrike sumporne kiseline, a početak radova treba da otvori predsednik Republike Boris Tadić. Ovakva vest trebala bi da obnovi nadu građana Srbije, ukoliko se to ne pretvori u običan predizborni politički marketing.

Ukoliko se u Boru budu zaista ugradila nova tehnološka postrojenja za veću i čistiju proizvodnju bakra i zlata, postoji realna šansa da se bakar proda na svetskom tržištu a dobijena sredstva počnu da se koriste namenski za oživljavanje srpske privrede, dok se zlato može iskoristiti za podlogu i jačanje domaće valute, što bi bio signal da Srbija konačno počinje da se oporavlja od višedecenijske ekonomske krize.

Nažalost, lepu perspektivu koja se Srbiji ukazuje kroz rast cena bakra i zlata umnogome ugrožavaju domaće političke prilike i loši maniri i običaji, kao i nedovoljna radno – tehnološka disciplina.

Naime, zbog velikih dugovanja dobavljačima (naprimer samo za struju dug dostiže 3,2 milijarde dinara), raznih tehničko – tehnoloških ekscesa (materjalne štete zbog krađa i havarija opreme i česte isplate šteta zbog zagađenja), RTB Bor je dospeo u nezavidnu situaciju – u predstečajno stanje.

Može li se RTB Bor izvući iz navedene situacije ostaje da se vidi.

Izvor: http://www.voanews.com/…/glas-amerike-inflation-worries-push-up-gold-silver-prices-04-25-2011

http://www.blic.rs/…/Cenezlata-na-novom-istorijskom-rekordu

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

UVOD

Organizovana Mafija je nastala sredinom 19. veka na Siciliji, ali njeni najpoznatiji dani kreću krajem istog veka, kada veliki broj sicilijanskih emigranata stiže u Ameriku: Al Kapone, Laki Lučano i ostali čuveni mafijaši, koji do danas ne prestaju da privlače pažnju, a gomila knjiga, filmova i serija još ne zaustavlja glad za epizodama iz života ovih junaka s druge strane zakona.

U poslednjih nekoliko decenija, pored italijanskih mafijaša, na kriminalnoj karti sveta pojavile su se bande i mafijaške grupe koje po surovosti ne zaostaju za italijanskim kolegama.

Na svetskoj rang listi Srpska mafija je svrstana na osmo mesto, a njeno intezivno poslovanje odvija se u više od deset zemalja, uključujući Nemačku, SAD, Italiju, Veliku Britaniju, Francusku, zemlje Skandinavije…

Srpska Mafija uključena je u različite aktivnosti od krijumčarenja cigareta i droge, plaćenih ubistava, reketiranja, nadzora kockarnica do krađa. Na Interpolovim listama nalazi se veliki broj državljana Srbije, a osim što važe za nezaobilazne saradnike svih većih mafijaških bosova u svetu na narko-rutama, poznati su i po tituli „inteligentnih lopova“ čije pljačke imaju scenarije blokbastera, ali i likvidacijama bez tragova.

ISTORIJAT SRPSKE MAFIJE

Od nastanka prve Jugoslavije, pa tokom njenih preobražaja (promena naziva), pa sve do konačne propasti i formiranja današnje Srbije postojalo je tzv. “mafijaško podzemlje”. U prvoj Jugoslaviji ono se nalazilo po šumama i gorama, jer su tadašnji hajduci bili odmetnici od tadašnjeg državnog poretka i postojećih zakona. Težak seljački život, ratne strahote, uobičajena državna nepravda, kao i želja za boljim životom po svaku cenu, bili su razlozi zbog kojih su se u Kraljevini Jugoslaviji izrodile razne bande koje su se bavile razbojničkim i drumskim otimacama. Ove bande predvodili su “legendarni” Čaruga, Gorski car i Ubica dečijeg lica, kako sui h nazivali njihovi sledbenici, a iz milošte su ih nazivali “gorski tići”.

Tadašnja žandarmerija uspevala je da se dobro nosi sa ovim bandama, pa je većina njih završila na vešalima i u legendama.

Izbijanje Drugog svetskog rata preseklo je kontinuitet kriminala u Jugoslaviji i načinilo da ga posle 1945. godine posmatramo u sasvim drugačijem obliku.

Posleratno jugoslovensko podzemlje se stvaralo iz beogradske matrice. Žitelji tog prizemnog i suvorog sveta bili su, uglavnom, mladići prepušteni sebi, koji su ponikli u Beogradu ili su kroz njega samo projurili. Zajedničko svima njima je bilo da su živeli na ivici ili ispod zakona, ne bi li opstajali na balkanskoj i evropskoj vetrometini. U potrazi za avanturom, ali i za boljim životom, gazili su putevima koji su ih vodili od kuće u beli svet, a potom vraćali nazad. Neki su Beograd napuštali kao dobrovoljci, neki kao begunci, pojedini kao izgnanici, sa pravim ili lažnim pasošima, najčešće i bez njih. Većina njih uspela je da osvoji i zaprepasti uplašenu Evropu. Vraćali su se ponekad kući kao junaci dana, kao zarobLjenici međunarodnih čuvara reda, ali i kao leševi.

Taj proces je imao svoju ne samo socijalnu već i političku notu. Kao što je Zapad pružao utočište jugoslovenskim političkim emigrantima, tako je primao i ove iz podzemlja. Njihovo prvo sklonište je bio Pariz, zatim Milano i Frankfurt, pa Beč, Amsterdam, Stokholm, a danas su to Moskva, Atina, Rim, Budimpešta, London, gradovi Nemačke, Brazila, Amerike, Kanade, Japana, Australije, itd. Sve do sredine osamdesetih, kada je Jugoslavija odigrala svoju poslednju ulogu Trojanskog konja u hladnoratovskom filmu, Evropa je trpela naše delinkvente. A onda, kada su na Starom kontinentu shvatili da se SFRJ raspada i da od nje više nema vajde, preko noći je odlučila da ih vrati u otadžbinu. Tada je u Frankfurtu beogradski momak Goran Vuković, uz saglasnost nemačke policije, ubio Ljubu Zemunca, legendarnog kuma svih jugoslovenskih kumova u Evropi.

Od tog trenutka istorija jugoslovenskog podzemlja se deli na vreme „pre i posle Ljube Zemunca“. U prestonicu su pristigli profesionalni otimači tuđeg blaga, reketaši, batinaši i revolveraši, dileri, pa i likvidatori, koji su se udomili kao velike patriote i novi narodni heroji kod svojih političkih patrona. Tako je povratkom familije tvrdih momaka i Beograd napokon dobio svoje podzemlje i to najsurovije na svetu, jer je njegov prepoznatljiv znak bila nenajavljena smrt. Zajedno pored njih rasle su neke nove ubice i razbojnici, ali i njihove žrtve.

U trećoj Jugoslaviji, bitke za srpstvo porodile su i junake koji su pokušali patriotizam da unovče po svaku cenu. Mnogi od njih, kako su ratovi u Hrvatskoj, Bosni i na Kosmetu prestajali, nastavljali su da se bore i ginu u gradskim bitkama za tuđe blago. Likvidacije su postale ne samo beogradska već i provinsijska svakodnevica. Uvek posle te najavljivane smrti javnost se pitala ko je sledeći. Željko Ražnatović je jednom prilikom na pitanje da li je on na redu posle likvidacije generala Radovana Stojčića Badže, odgovorio: “Baš me briga”! I zaista, ubrzo je ubijen, a nakon toga i brzo zaboravljen, jer pažnju javnosti imali su samo živi mafijaši.

Tajna Ražnatovićeve smrti, kao i smrti nekih drugih još nije sasvim odgonetnuta, suđenje njegovim ubicama se tek priprema, ali je sa njegovom smrću nastupilo novo računanje mafijaškog vremena: “pre i posle Arkana”. Ljudi se sada manje pitaju ko je sledeći, a više ko je još ostao živ. Neukusno je pominjati njihova imena da ih sutra ne bismo videli u čituljama. Ovaj rukopis je samo podsetnik na život koji nam se desio mimo naše volje.

Nakon tzv. “Demokratskih” promena 2000. godine Nove strukture srpske vlasti došle su u posed velikog broja dokumenata sa šifrom “Strogo poverljivo”, čiji su neki delovi, pa i kompletna dokumenta ugledali svetlost dana nakon ubistva premijera Zorana Đinđića i policijske akcije “Sablja”, kada je otkriveno da je Milošević koristio Državnu bezbednost za likvidaciju svojih političkih protivnika. Tokom istrage ubistva premijera Đinđića otkriveno je da su neki pripadnici državne bezbednosti istovremeno bili i pripadnici Mafije pod nazivom “Zemunski klan”. Takođe, otkriveno je da su oni oteli i likvidirali Ivana Stambolića i u više navrata pokušali da ubiju Vuka Draškovića.

Sa saznanjima o delovanju Zemunskog klana srpska policija i tužilaštvo su počeli da otkrivaju da je srpsko mafijaško podzemlje resorno podeljeno na više oblasti: Politička mafija, Pravna mafija, Finansijska mafija, Narko mafija, Duvanska mafija, Naftna mafija, Carinska mafija, Prosvetna mafija, Stečajna mafija, Farmaceutska mafija, Putna mafija, Građevinska mafija, Crkvena mafija, Poštanska mafija itd. Ove podele sugerišu da u Srbiji nije moguće obavljanje ni jedne delatnosti kojom ne rukovodi neki od resornih oblika mafije.

KATALOG SRPSKE MAFIJE

Po posledicama za državu izgleda da su najopasnije Politička mafija, Pravna mafija i Finansijska mafija. Zajednička oblast njihovog delovanja je očuvanje vlasti jednog čoveka ili jedne vladajuće političke opcije. Članovi ovih mafija obično se regrutuju od vršilaca funkcija i ovlašćenja u pojedinim državnim strukturama –  najčešće iz redova Državne bezbednosti, vojske, policije, tužilaštva, pravosuđa, finansijskih institucija.

Metode delovanja POLITIČKE MAFIJE su likvidacije, otmice i zastrašivanja potencijalnih ili stvarnih političkih rivala. Za vreme Tita pripadnici Političke mafije iz redova Državne bezbednosti, vojske i policije pobili su veliki broj njegovih političkih protivnika, što mu je omogućilo da postane doživotni predsednik republike, doživotni Vrhovni komandant vojske i doživotni predsednik Saveza Komunista.

Kao najpoznatija takva delovanja iz perioda vladavine Miloševića su: ubistvo bivšeg predsednika Srbije Ivana Stambolića, ubistvo novinara: Slavka Ćuruvije, Dade Vujasinović , Milana Pantića, dva pokušaja ubistva Vuka Draškovića, a za vreme tzv. “Demokratske vladavine” ubistvo predsednika Srbije Zorana Đinđića,  pokušaj ubistva novinara Dejana  Anastasijevića, kao i tragične smrti velikog broja ljudi, od kojih, zbog posebnih okolnosti izdvajam pogibiju vlasnika i urednika “Timočke krimi revije” Dragana Vitomirovića (otkrivanje hladnjače sa leševima kosovskih albanaca u Dunavu).

PRAVNA MAFIJA je instalirana od strane diktatorskih vladara i vladajućih političkih koalicija u cilju očuvanja njihove vladavine. Metode delovanja Pravne mafije zasnivaju se u sabotaži primene pojedinih pravnih propisa. Pripadnici Pravne mafije regrutuju se među direktorima pojedinih firmi i pravnim stručnjacima, kao vršiocima službenih ovlašćenja u državnim institucijama (Skupštini Srbije, pojedinim vladinim ministarstvima, Sudovima, Tužilaštvima, Policiji, Inspekcijskim službama).

FINANSIJSKA MAFIJA je instalirana u funkciji pljačke države i naroda. Metode delovanja Finansijske mafije pre svega zasnivaju se na kršenju i ignorisanju postojećih zakonskih propisa i monopolskom korišćenju državnih resursa. Za ovu vrstu delovanja Pravna mafija uživa pomoć i logistiku od strane vladajućih političkih struktura iz državnih institucija, a za uzvrat ona ih finansira na izborima.

NARKO MAFIJA   je takođe jako organizovana i finansijski dobrostojeća mafijaška organizacija, koja za svoje postojanje i delovanje uživa pomoć i logistiku od strane nekih vršilaca dužnosti u državnim strukturama. To je organizacijski dobro razgranata mreža, kako na domaćem terenu, tako i u svetskim razmerama.

DUVANSKA MAFIJA je nastala još u vreme Titove Jugoslavije i u to vreme, a naročito za vreme Miloševića korišćena je da državi u periodu Ekonomskih sankcija UN pribavlja profit, ali vremenom su među samim pripadnicima ove mafije otpočele klanovske borbe radi očuvanja ličnog profita, tako da je ova mafija sa slabljenjem političke moći Miloševića otpočela proces za svoje osamostaljivanje i danas spada među najmanje zavisnim mafijama od državnih institucija.

NAFTNA MAFIJA  je takođe nastala za vreme Miloševića u uslovima Ekonomskih sankcija UN, a nakon pada Miloševića osamostalila se od države i svoje delovanje usmerila na potkradanje kupaca na benzinskim pumpama. Doduše iz krugova ove mafije još uvek se vrše pokušaji uticaja na državne strukture da se mafiji kroz odluke o akcizama obezbede dodatni izvori prihoda, ali je zahvaljujući kontroli od strane EU taj uticaj marginalizovan.

CARINSKA MAFIJA je takođe, posredstvom Mihalja Kertesa imala svoj uzletni period u vreme Miloševića, kada su uz  njegovu pomoć članovi mafije uspeli da iznesu velike sume deviznog novca, uglavnom na Kipar, a odatle je bilo lako usmeriti ga na njihove tajne račune po svetu.

 PROSVETNA MAFIJA je organizovala svoje delovanje preko škola i univerziteta tako što je nameštala prodaju ispita i diploma.

STEČAJNA MAFIJA je organizovala svoje delovanje tako što je pronalazila pogodne direktore u firmama koji su pristajali da negativnim poslovanjem sa tom mafijom te firme namerno dovedu u stečaj, a zatim je Stečajna mafija uz pomoć Stečajnih upravnika i Privrednih odnosno Trgovinskih sudova, u svojstvu poverioca ili manipulacijama sa akcijama malih akcionara, jeftino kupovala imovinu, pa i cele upropašćene firme, a zatim je tu imovinu višestruko uvećavala preprodajom ili promenom namene zemljišta na kome su te firme bile izgrađene – vidi primer Luke Beograd.

FARMACEUTSKA MAFIJA je svoje delovanje razvila preko korumpiranih lekara, farmaceuta i njihovih institucija tako što su izmišljane dijagnoze i davane nedelotvorne terapije. Najočigledniji primeri su afere sa bolestima od raka i svinjskog gripa.

 

PUTNA MAFIJA  je, uz pomoć vršilaca zaduženja u pojedinim strukturama vlasti, organizovala svoje delovanje kroz krađu naplate drumarine i namernim stvaranjem gubitaka prilikom izgradnju putne infrastrukture.

GRAĐEVINSKA MAFIJA je organizovala svoje delovanje tako što je prodajom bez tendera vršila nezakonita otuđenja građevinskog zemljišta, vršila gradnju stanova i iste stanove prodavala većem broju kupaca.

 

CRKVENA MAFIJA je organizovana tako da uz pomoć vlasti i monopolskih državnih firmi (primer PTT Srbije) svim korisnicima usluga tih javnih firmi, bez obzira na njihovo versko opredeljenje, uvodi reket, za potrebe Crkvene mafije, pri čemu oni kojima se takav reket naplaćuje nemaju nikakve mogućnosti kontrole namenskog korišćenja tako prikupljenog novca. Ovaj reket za potrebe Crkvene mafije se po drugi put naplaćuje navodno za završetak izgradnje Hrama Svetog Save, čija je cena gradnje bila predviđena u iznosu od 12 miliona dolara. U međuvremenu navodno za tu namenu je potrošeno oko 50 miliona dolara, a objekat još nije dovršen, zbog čega je po drugi put uveden ovaj reket. Istovremeno crkveni čelnici žive u svojim Eparhijskim rezidencijama, od kojih su mnoge luksuzno opremljene, voze se u najskupljim modelima automobile, a neki su viđeni u nedoličnim pozama sa raskošnim plavušama, dok se drugi međusobno tuku i bore za što veće pozicije u Crkvenoj mafiji.

POŠTANSKA MAFIJA je organizovana kao deo državne monopolske firme i kao takva je u sprezi sa mnogim drugim mafijaškim klanovima. U prethodnom primeru opisana je njena sprega sa Crkvenom mafijom. Na ličnom iskustvu doživeo sam spregu Poštanske mafije sa Pravnom mafijom kada je Poštanska mafija pokušala da spreči isporuku moje žalbe na delovanje Pravne mafije. Ovaj slučaj je zataškan pri OJT Bor tako što je to tužilaštvo odbilo da vodi postupak po službenoj dužnosti upućujući me da protiv Poštanske mafije pokrenem privatnu tužbu. Takođe, iz primera sa lokalnih izbora u Boru imao sam priliku da se uverim da postoji sprega Poštanske mafije i Političke mafije, kada je Poštanska mafija vršila lažnu propagandu protiv Srpske napredne stranke u korist vladajuće političke koalicije. Koliko mi je poznato Srpska napredna stranka je podnela prijavu protiv Poštanske mafije ali ishod mi nije poznat. Pretpostavljam da je i taj primer zataškan.

EKOLOŠKA MAFIJA bavi se uglavnom ubiranjem prihoda od uvoza i skladiranja otrovnih materija, uvozom i distribucijom raznih hemijskih preparata za tobožnju zaštitu biljnog i životinjskog sveta, uvozom idistribucijom zatrovanih životnih namirnica (ozračene i sa sadržajem teških metala), propagandom u vezi izgradnje navodno ekoloških projekata (gradske deponije, razni prečišćivači, hemijski i metalurški agregati itd.) sa ukupnim godišnjim obrtom od preko 20 milijardi evra.

SPORTSKA MAFIJA se bavi izdavanjem lažnih akademskih diploma svojim pristalicama, uzima novac iz budžeta za sport, lažira sportske mečeve, vrši prodaju igrača, klubova i sportskih terena, i obavlja i druge klasične mafijaške poslove, među kojima spadaju i ubistva sportskih funkcionera i svih onih koji joj smetaju.

Navođenjem ovih resornih oblika srpske mafije spisak mafijaških grupacija nije iscrpljen, jer je srpska policija objavila da je nedavno završila Belu knjigusrpskog kriminala. U ovoj informaciji policije navodi se podatak da je evidentirano 118 organizovanih kriminalnih grupa sa preko 540 članova i 205 samostalnih izvršilaca, koji se bave vršenjem najtežih krivičnih dela. Da je tačna ova policijska informacija vidi se po tome što se skoro svakog dana obavi po nekoliko hapšenja. Obzirom da je stupio na snagu izmenjen krivični zakon ubuduće svako bavljenje kriminalom, pored zatvorske kazne nosi i rizik oduzimanja imovinske koristi.

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Nemamo načina da sprečimo poniženje u poštama, a pogotovu Cvetkovićev hramovski reket javnim preduzećima i građanima, koji se meri milonima evra. Ako neka stranka progovori o ovome u Skupštini Srbije možemo se nadati da će se raskinuti veza vlasti sa crkvenom mafijom, koja se oblači u crno, vozi besna kola, nosi krstače oko vrata i preti nam da ćemo videti pakao.

Vlada Srbije je na sednici održanoj 26. Maja 2011. godine ponovo uvela protivustavni namet na poštanske pošiljke sa ciljem da se završi Hram svetog Save. Ovim nametom svaki će građanin koji od 6. juna do 20. avgusta šalje pismo poštom morati da uslugu doplati deset dinara, koliko košta doplatna marka. Tako je i ova Vlada nastavila saradnju sa crkvenom mafijom nametanjem samodoprinosa radi podsticanja pljačke u korist “crkvene mafije”, čiji su pripadnici prepoznatljivi kao “3P” – Pajero, pejdžer i plavuša. To je tipičan primer mafijaške crkvene oligarhije, koja u sprezi sa vladom Srbije i posredstvom PTT, kao monopolske državne firme, svima bez razlike na versko opredeljenje, po drugi put, nameće harač (prethodni slični harač nametnula je prethodna vlada tokom 2006. godine), takođe za završetak gradnje hrama Svetog Save, kada je doplatna marka za istu namenu Svetom arhijerejskom sinodu namaknula dva miliona evra.
Povodom zloupotreba crkve i vere od strane vlasti Ateisti Srbije su ministru vera uputili sledeći dopis:
Otvoreno pismo ministru vera Srđanu Srećkoviću
Posted on 23.05.2011. by admin
Povodom: B92 – Crna Gora ima državu pa bi i crkvu
Uvaženi ministre, ako zaista smatrate da crkveni život treba u potpunosti da bude odvojen od svetovnog, onda biste mogli da uradite nešto po tom pitanju. Na primer, da date ostavku, a zatim pomognete da se zatvori Vaše ministarstvo, koje krši odvojenost države od crkve, definisanu članom 11 Ustava Republike Srbije.
Zatim, mogli biste da izbacite versku nastavu iz državnih obrazovnih institucija, kojom se, takođe, krši odvojenost države od crkve, definisanu članom 11 Ustava Republike Srbije.
Nakon toga, mogli biste da ukinete školsku slavu, kao i slave u bilo kojim drugim državnim institucijama, koje, takođe, krše odvojenost države od crkve, definisanu članom 11 Ustava Republike Srbije.
Takođe, morali biste da ukinete i versku službu u vojsci, koja krši odvojenost države od crkve, definisanu članom 11 Ustava Republike Srbije.
Dodatno, morali biste da promenite i trenutnu himnu Republike Srbije, koja, takođe, krši odvojenost države od crkve, definisanu članom 11 Ustava Republike Srbije.
Najvažnije od svega, morali biste da prekinete da poklanjate novac svih poreskih obveznika crkvenim institucijama, da im obezbeđujete penzije, dok penzioneri koji su ceo život radili prave poslove gladuju, jer i to krši odvojenost države od crkve, definisanu članom 11 Ustava Republike Srbije.
Međutim, izgleda da ste jedino zabrinuti za sekularnost kada neka druga država želi da uradi nešto što se ne sviđa Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Postavlja se pitanje, da li vi radite za narod i državu ili za SPC?
Vaši građani koji Vas podržavaju da budete dosledni svojim rečima i da ispunite gorenavedene promene za očuvanje sekularnosti i poštovanja Ustava Republike Srbije,
Ateisti Srbije.

A šta se ustvari krije iza samodoprinosa za izgradnju hrama Svetog Save?

1986. godine, prilikom obnove gradnje hrama Svetog Save, procenjeno je da će to koštati 12 miliona dolara, a prošle godine konstatovano je da je do sada potrošeno oko 50 miliona dolara, a hram je i dalje ostao nezavršen. Ova nelogičnost završila se tako što su crkveni zvaničnici oformili komisiju i smenili klisara.
Umesto završetka hrama neki od čelnika crkve su počeli da se voze u luksuznim automobilima sa džepovima punim deviza, da prave orgije i pijanke i uopšte ponašaju se bahato i nedolično običnim građanima, a kamo li crkvenim velikodostojnicima. Kao ktitor crkvene mafije u čitavoj priči je i Boris Tadić, koji je izgovorio valjda najtačniju dijagnozu o crkvenoj mafiji: „Izgradnja hrama Svetog Save umnogome liči na istoriju srpskog naroda i države Srbije“. Pritom možda i nije mislio na duhovno – svetovno bratstvo u razbojništvu koje je opšte mesto pomenute istorije, manje ili više transparentno, a kazao je to 2005. u zgradi sekularnog Predsedništva Srbije, na donatorskim bahanalijama za izgradnju “onoga”.
Glavni baja za gradnju sa činom „protoneimar“, bivši ministar vera Vojislav Milovanović, kada je obelodanjeno koliko su popovi zagrabili, odnosno koliko im je država gurnula – izgovorio je nekoliko briljantnih rečenica, koje takođe, umnogome liče na istoriju i sklonosti srpskog naroda. On tvrdi da je gradnja finansirana preko Svetog arhijerejskog sinoda, pominje braću Ruse i njegovo “veličanstvo virman”” – inače u mafijaškim krugovima ustaljeno sredstvo svakog ozbiljnog pranja novca.
„Tačno je da je deo troškova bio nepotreban. Ali, ja ću vam reći da je izgradnja hrama Hrista spasitelja u Moskvi koji je za 30 odsto manji od hrama na Vračaru koštala 550 miliona evra! Odgovorno vam tvrdim da, kada je izgradnja hrama u pitanju, sve išlo preko Sinoda, i to s odobrenjem patrijarha. Sve uplate za hram išle su virmanski, a virmanski i isplate za kupljeni materijal…“, rekao je Milovanović.
Nemamo načina da sprečimo poniženje u poštama, a pogotovu Cvetkovićev hramovski reket javnim preduzećima koji se meri milonima evra i koji se u praksi delovanja crkvene mafije svodi na slogan: „Hram gradi nas!“.
Inače, Zakon o crkvama i verskim zajednicama definiše da crkve i verske zajednice samostalno upravljaju svojom imovinom i novčanim sredstvima, a završne račune eparhije moraju da predaju Patrijaršijskom upravnom odboru na odobrenje. Međutim, vladika zahumsko-hercegovački Grigorije više puta je ponovio da nije bilo stroge kontrole eparhija i da je taj sistem provere narušen.
Naime, mediji su više puta pisali o velelepnim zdanjima u kojima žive vladika mileševski Filaret, šumadijski Jovan i žički Hrizostom, a često je pominjan i dvor vladike zvorničko-tuzlanskog Vasilija u Bijeljini, koji je poznat kao ’srpski Versaj’.
Da duhovne vođe Srbije nemaju preterano skroman ukus ni kada su u pitanju automobili, pokazuje slika ispred zgrade Patrijaršije koju je objavio dnevni list ’Alo’. Sabor Srpske pravoslavne crkve započeo je juče, a po rečima novinara pomenutog lista, vladike su u Beograd pristigle u ’besnim mašinama’.
Tako su se na parkingu ispred sporednog ulaza u Patrijaršiju mogli videti i Audiji A6 sa bosanskim i italijanskim tablicama i dve nove Škode super B, jedna valjevske, a druga kragujevačke registracije kao i Mercedes 280 niških tablica. Inače, cena ovog modela Audija se u auto-salonima kreće od 40.000 evra do čak 100.000, a osnovni model Škode košta oko 20.000 evra.
Vozni park i raskoš u kojoj žive duhovni pastiri srpskog naroda potpuno odudaraju od skromnog monaškog stila života koji je trasirao pokojni patrijarh Pavle.
O sjaju na eparhijskom dvoru vladike zvorničko-tuzlanskog Vasilija u Bijeljini, koji je poznat kao „srpski Versaj“, više puta je pisano, a sam vladika ga je krstio „parčetom neba na zemlji“. U medijima su više puta pominjani i velelepni dvorovi vladike mileševskog Filareta, šumadijskog Jovana i žičkog Hrizostoma, a enterijer vladičanskih dvorova vrlo često krase vredne umetničke kolekcije, džakuzi, mini teretane, skupoceni nameštaj, podovi od mermera…
Zakon o crkvama i verskim zajednicama definiše da crkve i verske zajednice samostalno upravljaju svojom imovinom i novčanim sredstvima – završne račune o tome koliko su novca utrošile u opremanje svojih prostorija, ali i za sve druge potrebe, eparhije moraju da predaju Patrijaršijskom upravnom odboru na odobrenje. Međutim, kako je više puta govorio vladika zahumsko-hercegovački Grigorije, taj sistem bio je narušen i trebalo bi ponovo da se uspostavi. Vladika Grigorije je istakao i da nije bilo stroge kontrole eparhija, zbog čega sada postoji potreba da sve budu kontrolisane. Veći uticaj Sinoda i svojevrsna centralizacija u Crkvi takođe su najavljeni kao jedna od tema Sabora.
Šaljivi portal „njuz net“ je proletos objavio da je nemački proizvođač automobila „Audi“ poslao SPC ponudu o sponzorskom ugovoru. Kako je preneo portal, Nemci su rekli da ih je na to motivisalo zato što su naišli na mnogo fotografija sveštenih lica u njihovim vozilima, a zatim su shvatili da dobar deo građana Srbije povezuje „Audi“ sa SPC kao znakom prepoznavanja.
Kao epilog ovakvih dešavanja u crkvenim krugovima svedoči anegdota koja je pripisivana pokojnom patrijarhu Pavlu. Navodno, kada je patrijarh pre desetak godina čuo da je ubijen jedan od kriminalaca velikog kalibra, reagovao je sledećim rečima:
– Eto, sva se ta mafija međusobno poubija, ostaše samo braća arhijereji.

Izvor informisanja:

http://www.blic.rs/stara_arhiva/drustvo/101551/Doplatna-markica-za-hram-Svetog-Save

Narod u narodnim kuhinjama, sveštenici u luksuznim automobilima →

Patrijarh srpski Irinej: lovac na žene i novac

http://www.kurir-info.co.yu/arhiva/2007/fe…-14022007.shtml

http://www.alo.rs/vesti/38488/Poceo_sabor_limuzina

http://www.youtube.com/watch?v=Migm72xhoG4

www.youtube.com/watch?v=9jQqD_Uj4oM

http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/97701/Vladika-Teodosije-po-Tadicevoj-volji

forum.b92.net/topic/57440-crkvenamafija/

forum.krstarica.com/…/353325-Crkvenamafija-Ništa-im-nije-sveto-ljudski-život-najmanje.

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

PONUDA KOJA SE NE ODBIJA: „Evropa nema alternativu, ali mi imamo“

Svedoci smo da Srbija već preko 10 godina ne može da ispuni standarde za prijem u Evropsku Uniju. Kako to doživljavaju satiričari može se videti na slici gore.

Nedavno je međutim izvršena promocija knjige “Balkanski prorok” u kojoj je opisana vizija bivšeg predsednika vlade SRJ, Milana Panića, koji je uzalud, kao i Ante Marković i Dragoslav Avramović,  pokušao da reformiše sistem vrednosti u tadašnjoj Jugoslaviji i Srbiji. Kao osnovu poruke ove knjige Milan Panić je poručio srpskom narodu: “Srbi menjajte sistem vrednosti, a ne političare”  – vidi sliku levo.

Hoće li ova poruka postati dominantna tema srpske političke scene ostaje da se vidi. Činjenica je da većina sadašnjih srpskih političara ne žele promenu sistema vrednosti, jer bi onda posle toga mnogi od njih izgubili državne privilegije, a neki bi zaglavili u zatvoru i bila bi im oduzeta nezakonito stečena imovina.

Fotke i informacije za ovaj članak preuzete iz dnevnog lista “Alo” i  Tabloida “List protiv mafije”

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović


Koliko smo puta čuli od srpskih političara lažna obećanja kako će, „kada dođu na vlast, povećati plate i penzije, kako ćemo imati bolji životni standard, povoljnije kredite za stanove, kako će smanjiti nezaposlenost i siromaštvo, da će u parlamentu biti više žena…“ Isto toliko puta smo se uverili da su naši političari lažovčine jer od svega što obećavaju, od kampanje do kampanje, malo toga ispune kada dođu na vlast! Čudno je samo kako im od tolikih laži do sada nisu porasli nosevi, a noge se skratile!

Laž je u srpskoj politici često korišćeno sredstvo u borbi za vlast. Neke izgovorene neistine će zbog svoje gnusnosti i gluposti ući u anale srpske politike. Press istražuje koje su to najveće laži naših političara, ali i kako da prepoznate kada političar obmanjuje.

Dr Tijana Mandić, klinički psiholog i profesor na FDU, kaže da političari tokom kampanji najviše lažu o sebi ne bi li se predstavili u najboljem svetlu. Zatim lažu o svetu, kao i o našem odnosu prema svetu. Jedni nas ubeđuju da smo mi zemaljski narod, a drugi da nas u svetu gledaju kao najgore bednike. Lažu i svesno i nesvesno jer misle da je u političkim igrama dozvoljeno lagati. Reč politika koriste kao pokriće za sve.

Ali nije uopšte teško provaliti političare kad lažu. Uostalom, nismo ni mi više tolike budale. Onog momenta kada počnu da nam zamazuju oči, političari recimo koriste ogroman broj nerealnih i iracionalnih rečenica. Zato kada sledeći put čujete naklapanja tipa „ja nikada nisam…“, „ja svuda…“, „mi uvek…“ i slično, budite sigurni da lažu!

– To su klasična preterivanja! Pokušavaju da se predstave kao neko ko će promeniti naš svet nabolje i da nam bez njih nema života. Laži su posledica njihovog ludila i narcisoidnosti. Prepoznaćemo da lažu ako samo logički slušamo šta govore. Osim toga, ako je verbalna komunikacija u sukobu s neverbalnom i to je znak da lažu. Kako da verujete nekome ko polumrtav govori o tome kako će uspeti da poboljša naš život – objašnjava dr Mandić.

Za izvrtanje istine često se koriste poštapalicama i sintagmama. Na taj način pričaju ono što žele da kažu a ne ono što ih novinari pitaju ili što javnost želi da zna.

Ivan Milošević, vlasnik agencije za odnose s javnošću i lobiranje „MC2″, otkriva nam da je jedna od boljih tehnika koje su koristili njegovi klijenti i zapisivanje pitanja, skidanje i stavljanje naočara, duboki uzdah – sve radnje koje im omogućavaju da razmisle pre nego što odgovore. Naročito je bitno za političara da ume da izbegne nezgodna pitanja i za to postoje razne tehnike kao što su kupovina vremena pitanjem „Na šta tačno mislite?“, dok se ne smisli dobar odgovor, ili tehnika preusmeravanja „To je odlično pitanje, ali suština je u tome…“

Socilog Jovo Bakić smatra da je političar uspešan ako ume uspešno da laže. Najbolji lažov među aktuelnim političarima je, prema njegovom mišljenju, Mlađan Dinkić.

On je u predizbornoj kampanji davao toliko lažnih obećanja da je bilo providno. Iako sam bio ubeđen da neće uspeti, Dinkić je ipak ušao u parlament, što je dokaz da je odličan lažov i da je uspeo da prevari glasače – kaže Bakić.

Ipak, javnost ima šesto čulo i birači nepogrešivo znaju kada političar laže. Laž nije samo srpski specijalitet, političari u svim zemljama na svetu pribegavaju lažima. Ali kod nas svi dobro pamte kada je Dejan Mihajlov slagao da zna ko stoji iza ubistva Zorana Đinđića. On je kasnije priznao pred sudom da je lagao i to objasnio „žarom političke borbe“. Ali nije on jedini.

– Svojevremeno je ministar Zoran Lončar na konferenciji za štampu posle sednice Vlade Srbije na pitanje novinara da li je bilo reči o „slučaju Bor-Kuprom“ u kameru odgovorio odrečno, iako imamo 400 miliona razloga da verujemo da je taj dan na sednici to bila jedna od glavnih tema. Mnogo se laže u predizbornim kampanjama. Stranka kojoj je „Stručnost ispred politike“ postavila je balerinu za ministra sporta. Stranka koja je govorila da „Život ne može da čeka“ pregovarala je preko tri meseca o novoj Vladi – podseća Milošević.

Prema njegovom ali i mišljenju mnogih stručnjaka, u proteklih godinu dana najviše se lagalo u kampanji za jedinstvenu Srbiju i Crnu Goru. Tada su zastupnici te politike govorili da će Crna Gora propasti, da će njihovi studenti biti stranci, da pacijenti neće moći da se leče u Srbiji, da tamo neće biti turista. Pa ipak, godinu dana kasnije, vidi se da ništa od toga nije bilo istina.

Ako se upitamo zašto niko od političara zbog laganja nije odgovarao, odgovor je zato što svi redom lažu. Kada bi klupko političkih laži počelo da se odmotava, verovatno bi nastupio haos. Zato u svojim lažima političari štite jedni druge.

 

NAJVEĆI POLITIČKI LAŽOVI SRBIJE

Obećanje Slobodana Miloševića da će građani Srbije imati švedski standard;

Obećanje socijalista da će u zemlji tokom devedesetih biti mir.

Izjava radikala da će hleb koštati tri dinara;

Obećanje vlasti posle 5. oktobra da će brzo doneti novi ustav, koji smo dobili tek posle šest godine;

Tvrdnje DS-a da je Neda Arnerić bila prisutna tokom glasanja za izbor guvernera NBS, iz čega se izrodila „afera Bodrum„;

Obećanje vlasti da će uhapsiti Gorana Hadžića;

Obećanje Miroljuba Labusa da će svi krivci za „šećernu aferubiti kažnjeni;

Izjava Dejana Mihajlova da je DS kriv za ubistvo premijera;

Dinkićeva tvrdnja da će prepoloviti nezaposlenost, a prodajom državnih firmi građanima podeliti akcije u vrednosti od 1000 evra;

Tvrdnja bivšeg ministra odbrane SCG Prvoslava Davinića da nije potpisao ugovor za prodaju vojne zgrade u Katanićevoj ulici;

 

Izvor informacija „Pres“ i „Blic“

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović