novembar 2009


Uputstvo br. 1.

Uputstvo br. 2.

Izveštaj o nacionalnoj štedionici

Savet za borbu protiv korupcije prihvatio se zadatka da prikupi javno saopštene činjenice kao i podatke do kojih su u svom radu došli državni organi, a odnose se na Nacionalnu štedionicu koja je u više navrata spominjana u lošem kontekstu.

Prvo je javnost bila uznemirena dodeljivanjem Nacionalnoj štedionici  poslovnog prostora Narodne banke Jugoslavije na besplatno korišćenje. Zatim se tokom predizborne kampanje za parlamentarne izbore krajem 2003, zahuktala rasprava o odgovornosti pojedinih političara za gubitak kontrolnog uticaja države nad bankom. U to vreme je već stvoren utisak da se radi o nacionalnoj instituciji i stoga je vrlo negativno ocenjivano prevođenje ove banke u režim privatnog vlasništva. Treći put se Nacionalna štedionica spominjala marta meseca ove godine, tokom rada skupštinskog Anketnog odbora radi utvrđivanja činjenica i okolnosti u trgovini električnom energijom i finansijsko-bankarskim poslovima povezanim sa tom trgovinom. Iako su i tada pokrenuta mnoga ozbiljna pitanja, cela stvar nije dovedena do svog logičnog završetka i javnost je uskraćena za saznanje o pravim dešavanjima oko te banke.

Savet upućuje ovaj izveštaj Vladi kao podsticaj da se preduzmu svi potrebni koraci kako bi se zakonskim putem utvrdilo da li je bilo kršenja propisa u navedenim bankarskim poslovima i da li je pritom bilo korupcije među visokim državnim funkcionerima.

U izveštaju se prvo analizira struktura vlasništva Nacionalne štedionice od njenog osnivanja do današnjih dana, zatim se navode privilegije koje joj je država dodelila, što, sa svoje strane, neizbežno dovodi do potrebe da se objasni uloga moskovske banke Evroaksis. Na kraju izveštaja se iznose zaključci i preporuke.

Vlasništvo

Ugovor o osnivanju Nacionalne štedionice – banke a.d. (u daljem tekstu Banka) potpisali su  25. decembra 2001. predstavnici trinaest pravnih lica. Osnivačka skupština održana je sutradan – 26. 12.2001. –  kada je doneta odluka o izdavanju prve emisije akcija u vrednosti od 364 miliona dinara. Najveći akcionar postala je Jugoslovenska banka za međunarodnu ekonomsku saradnju (JUBMES) sa 38,46% akcija, tri osnivača su stekli po 9,62% akcija (Beopetrol, Ju-garant banka i Toza Marković a.d.), tri osnivača po 4,81% (Apatinska pivara, C-market i DDOR Novi Sad), dva po 3,85% (Kopaonik osiguranje i Sintelon), tri po 2,88% (Štedno kreditna zadruga samostalnih privrednika, Energoprojekt holding i Energoprojekt niskogradnja), dok je ostatak akcija (1,92%) pripao Eurosalonu.

Skupština Banke je na sednici 20. maja 2002. donela odluku o izdavanju druge emisije akcija u vrednosti od 180 miliona dinara. Najveći kupci, sa preko 80% emitovanih akcija bila su beogradska predeuzeća Skvadra, Pima, Principal eksport-import i Dajners klub. Ova preduzeća su povezana preduzeća, na šta ukazuje više činjenica konstatovanih u izveštaju Uprave za sprečavanje pranja novca. Povezana lica su kupovinu akcija obavila preko deviznog računa Nacionalne štedionice u Evroaksis banci iz Moskve.

Osnivači pomenutih povezanih preduzeća su domaća fizička i strana pravna lica, pri čemu domaća lica imaju manje učešće od stranih. Karakterističan je slučaj preduzeća Pima d.o.o, koje je registrovano kod Okružnog privrednog suda u Beogradu pod br.Fi. 14621/95 od 03.04.1995, sa osnivačima Jelenom Lazarević i Zoranom Stankovićem iz Beograda, koji imaju po 5% vlasništva, dok 90% poseduje Pluto International LTD sa Sveti Vinsent i Grenadini. Međutim, osnivači društva Pluto International su Vladan, Olivera i Vojin Lazarević, svi iz Kotora, Crna Gora.

Krajem 2002. i početkom 2003. došlo je do sekundarne prodaje akcija. Republika Srbija je sredinom novembra otkupila 21 akciju od banke JUBMES i tako postala vlasnik 13,83% akcija, dok je vlasništvo JUBMES je palo na 9,88%, a četiri povezana preduzeća (Skvadra, Pima, Principal i Dajners) su posedovala 37% akcija.

Valja naglasiti da je u istoj godini (2002.) barem jedan kupac akcija, koji je kupovao i na primarnom i na sekundarnom tržištu,  dobijao kredite od Banke. Savetu nije poznato da li su krediti korišćeni za kupovinu akcija, ali ako jesu – u pitanju bi bilo ozbiljno kršenje Zakona o bankama i drugim finansijskim organizacijama, koji u članu 19a navodi kako je takav pravni posao ništav. Iz izveštaja kontrole poslovanja u 2002. koju je sprovela  Narodna banka, vidi se da je preduzeće Dajners klub uzimalo velike iznose kratkoročnih kredita u toj godini, iako se radilo o problematičnom komitentu (mali sopstveni kapital, niska likvidnost i obrt). «Banka je i pored toga što je Sektor za upravljanje rizicima, Služba za kreditni rizik, ocenio da komitent nije operativno i finansijski stabilan, ima lošu likvidnost I, II i III stepena, neadekvatnu kreditnu sposobnost, potraživanje od navedenog komitenta klasifikovala u kategoriju A.»

Skupština Banke je 27. februara 2003. jednoglasno donela odluku (uz prisustvo predstavnika Republike) o izdavanju treće emisije akcija u iznosu od 300 miliona dinara. Do dana zaključenja emisije, akcije su kupila samo dva preduzeća:  Mali kolektiv iz Beograda i Elim iz Beča – koji je akcije platio preko Evroaksis banke iz Moskve. Uplatom akcija treće emisije učešće Republike Srbije palo je na 10,05%, JUBMES na 7,18%, dok četiri povezana preduzeća poseduju 26,88% akcionarskog kapitala Banke. Učešće ovih akcionara u vlasništvu Banke nije se menjalo do današnjih dana.

Kupci akcija treće emisije (Mali kolektiv i Elim) postali su pojedinačno najveći akcionari Banke sa 13,67% vlasništva. Osnivači Malog kolektiva su Milan Škorić sa 9% osnivačkog kapitala i preduzeće Anglo European Marketing sa Britanskih Devičanskih Ostrva, koje poseduje 91% osnivačkog kapitala. Vlasnik i direktor preduzeća Anglo European Marketing je Vuk Hamović iz Beograda. Kao osnivači firme Elim upisani su Aleksej i Igor Gorohov, a to preduzeće u Upravnom odboru Nacionalne štedionice zastupa Jovan Mitrović.

Privilegije u radu

Istog dana kada je održana osnivačka skupština, 25. decembra 2001, Narodna banka Srbije je izdala Banci dozvolu za rad.

Otvaranjem stečajeva velikih banaka bila je onemogućena isplata «stare devizne štednje» koja je kod njih bila deponovana. Postupci stečaja/likvidacije Privredne banke iz Novog Sada, Slavija banke i Valjevske banke otvoreni su 10.10.2001. dok su stečajevi četiri najveće banke (Beogradska banka, Beobanka, Jugobanka i Investbanka) otvoreni 03.01.2002. godine. Guverner Narodne banke je 16.01.2002. uputio dopis Agenciji za osiguranje depozita, sanaciju, stečaj i likvidaciju banaka, u kome traži od nje da «preduzme pravne radnje kako bi nadležni sudovi po hitnom postupku doneli odgovarajuće akte kojim bi ovlastili Nacionalnu štedionicu-banku da izvršava uručivanje obveznica i obavlja druge poslove izvršavanja obaveza navedenih banaka koji proizilaze iz Zakona».

Prihvatajući predlog, nadležna sudska veća su donela rešenja kojim su ovlastila Banku da obavlja navedene poslove. Time je bez tendera Nacionalnoj štedionici pripao posao servisiranja oko 84% stare devizne štednje (od ukupno 4,5 milijarde evra).

Odlukom guvernera o prenosu računa na poslovne banke, od 25. decembra 2001, otvoreni su su depoziti po viđenju Narodne banke kod 18 poslovnih banaka. Nacionalnoj štedionici se ustupaju 09.01.2002. sredstva NBJ-Sedište, NBJ-Zavod za izradu novčanica i kovanog novca, ZOP-Centrala Beograd, ZOP-Glavna filijala za teritoriju RS, NBJ-Glavna republička filijala, dok se sredstva NBJ-Filijale Kargujevac prenose od 01.01.2003. Sredstva su ustupljena beskamatno i krajem godine iznosila su preko 797 miliona dinara, što je predstavljalo 60% dinarskih depozita Banke.

Nepuna dva meseca od osnivanja (20. februara 2002.), Banka je dobila ovlašćenje za obavljanje poslova platnog prometa i kreditnih poslova sa inostranstvom (Veliko ovlašćenje).

Sutradan, 21. februara 2002, Narodna banka – Zavod za obračun i plaćanja (ZOP) i Banka, sklopili su Ugovor o poslovnoj saradnji kojim se preciziraju obaveze u obučavanju i preuzimanju zaposlenih. Ugovorom je Nacionalna štedionica preuzela obučavanje zaposlenih ZOP-a (oni su i dalje bili u radnom odnosu NBJ-ZOP), za rad na šalterskim poslovima, uz mogućnost preuzimanja zaposlenih ukoliko uspešno završe obuku.

Shodno Ugovoru o poslovnoj saradnji, Narodna banka i Banka su 28. oktobra 2002. sklopile Sporazum, prema kome je Banka stekla pravo besplatnog korišćenja u naredne tri godine 60 ekspozitura sa 271 šalterom i 7.200 kvadratnih metara poslovnog prostora sa nameštajem i opremom. Sporazum su sklopili guverner Narodne banke i generalni direktor Nacionalne štedionice, suprotno članu 5. Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije, koji reguliše raspolaganje nepokretnostima u državnoj svojini, a prema kome se prenos korišćenja nepokretnosti ne može vršiti na korisnike koji nisu u režimu državnog vlasništva, niti se može vršiti podzakup nepokretnosti u državnoj svojini. U trenutku sklapanja Sporazuma, Nacionalna štedionica je već bila u većinskom privatnom vlasništvu.

Odluku o korišćenju, odnosno o zakupu nepokretnosti u državnoj svojini, prema članu 8. Zakona mora doneti Vlada. Istim članom predviđeno je da se korišćenje ili zakup može ostvariti tek po pribavljanju saglasnosti Republičke direkcije za imovinu Republike Srbije. Iz Izveštaja UBPOK se vidi da saglasnost od Direkcije nije tražena.

Evroaksis (Veksim) banka

Evroaksis banka iz Moskve ima vrlo važnu ulogu u poslovanju Nacionalne štedionice. Veliki broj akcija Banke kupljen je upravo preko deviznih računa u Evroaksis banci.

Svakako je najinteresantniji promet koji je obavljen 13.09.2002. Tada su, samo u jednom danu, četiri povezana preduzeća primila od preduzeća Koprom iz Beča, na devizni račun Banke kod Evroaksis banke, USD 1.200.000 i EUR 1.200.000, odmah su zatim prodala ta sredstva Nacionalnoj štedionici koja je dinarsku protivvrednost uplatila Atlas i Sosiete Ženeral banci. Ove dve banke su vratile isti iznos Nacionalnoj štedionici na ime dokapitalizacije u korist pomenutih preduzeća. Konačno, Nacionalna štedionica je uplaćeni iznos prenela na svoj račun u Evroaksis banci. Ovom složenom operacijom u kojoj novac nije ni učestvovao, već samo papiri, povezana preduzeća su stekla 88,16% druge emisije akcija i time došli do učešća od 37% u kapitalu Banke. Nalogodavac inicijalne uplate – preduzeće Koprom – takođe ima devizni račun u Evroaksis banci, a sredstva su uplaćena kao avans za izvoz kukuruza, do čega nikad nije došlo. Isto tako, jedan od dva trenutno najveća pojedinačna akcionara Banke, Elim iz Beča, uplatio je svoje akcije preko Evroaksis banke.

Evroaksis banka je osnovana devedesetih godina sa ciljem da se izbegnu sankcije Ujedinjenih nacija prema našoj zemlji. Osnivači su bile velike državne banke. Prema svedočenju Veroljuba Dugalića, generalnog sekretara Udruženja banaka, na skupštinskom Anketnom odboru, poslednjih godina Evroaksis banka ima godišnji promet preko četiri milijarde dolara sa našim bankama. Na istom Anketnom odboru Vojin Lazarević je saopštio da je njegovo učešće zajedno sa učešćem Vuka Hamovića u akcionarskom kapitalu banke oko 28%.

Ova banka je devedesetih godina dobijala devizna sredstva od Narodne banke Jugoslavije i koristila ih za kreditiranje uvoza i izvoza. Ovakvo postupanje koje je suprotno svim pravilima rada centralne banke, moglo je donekle biti opravdano u vreme sankcija UN protiv Jugoslavije. Savezna vlada je postavljala ograničenje guverneru da ne može plasirati više od 5% deviznih rezervi u mešovite banke (Evroaksis banka se devedesetih zvala Veksim). Oktobra 2000. depozit Narodne banke u Evroaksis banci je bio 4,6 miliona USD.

Umesto povlačenja svih depozita Narodne banke iz Evroaksis banke i njihovog plasiranja u neku od prvoklasnih banaka, guverner koga su postavile demokratske vlasti posle pada režima Slobodana Miloševića, već je 13.12 2000. oročio na tri meseca još 10 miliona USD, po minimalnoj kamatnoj stopi (LIBOR), radi «poboljšanja likvidnosti banke». Ovo je verovatno jedinstven slučaj u istoriji da centralna banka jedne države ulaže devize, koje je putem zakona prikupila od poslovnih banaka u zemlji, u jednu inostranu privatnu banku sa ciljem da joj poboljšala likvidnost. U narednim mesecima depozit je stalno rastao, guverner je svojom odlukom relaksirao prethodno ograničenje sa 5% na 7% deviznih rezervi, te su se od marta 2003. depozitni plasmani održavali do nivoa od 60 miliona USD.

Još čudnije je što je Evroaksis banka sredstva Narodne banke vraćala u zemlju kreditirajući domaće poslovne banke, jer time je obesmišljen sistem obaveznih deviznih rezervi. Naime, ako je procena bila da poslovne banke nemaju dovoljno deviznih sredstava, nije trebalo propisivati visoke iznose obaveznih rezervi. Štaviše, poslovne banke su dobijene devizne kredite konvertovale u dinare, čime se povećavala količina novca u opticaju. Cela operacija je rađena u dogovru Evroaksis banke sa Narodnom bankom, budući da je ugovarana ne samo kamatna stopa na depozit Narodne banke, već i kamata na kredite poslovnim bankama, ali i kamata koju treba da plate krajnji korisnici kredita.

Da apsurd bude veći, poslovne banke su se zaduživale kod Evroaksis banke koristeći kao garanciju za vraćanje kredita (zalogu) svoje devizne rezerve u Narodnoj banci, što još jednom potvrđuje saučesništvo centralne banke. O štetnosti i nezakonitosti takve politike guvernera su  blagovremeno upozorili saradnici iz Sektora za poslove sa inostrantvom.

Iz priloženog se može zaključiti da je Evroaksis banka bila sve vreme privilegovana banka jer je poslovala u tesnoj saradnji sa Narodnom bankom i nije se izlagala rizicima, budući da je vraćanje kredita osiguavala depozitima Narodne banke.

Pored toga, država je preko ove banke kreditirala i uvoz električne energije, što je dokumentovano na skupštinskom Anketnom odboru. Vremenom je sve veći udeo u trgovini strujom preuzimalo londonsko preduzeće Energy Financing Team (EFT). Tako je ova firma, koja je u isto vreme i komitent Evroaksis banke, u 2002. dobila 34% sredstava za uvoz struje, a u 2003. čitava 82%. Značajan deo tih para isplaćen je na račun EFT u Evroaksis banci. Vlasnik preduzeća EFT je Vuk Hamović.

Zaključci i predlozi

Sve iznete činjenice ukazuju na veliko narušavanje zakonitosti i standardnih principa poslovanja Narodne banke. Nesporno je da je Narodna banka:

1.besplatno dodelila na korišćenje opremu i poslovni prostor privrednom subjektu u većinskom privatnom vlasništvu, bez javnog konkursa i u suprotnosti sa važećim propisima;
2.mimo svojih nadležnosti raspolagala državnom imovinom, pa su ugovori koje su zaključili guverner i direktor ZOP-a potpisani od strane neovlašćenog lica i stoga ništavi. Bez obzira na autonomiju Narodne banke i određeni stepen autonomnosti u raspolaganju imovinom, Narodna banka je dužna da imovinu koristi za poslovanje Narodne banke;
3.propustila da utvrdi da povezana lica stiču kontrolni paketa akcija Nacionalne štedionice, a.d.;
4.propustila da uoči da je samo u jednom  danu značajan iznos deviznih sredstava napravio krug između Beča, Moskve i Beograda na osnovu prevarnog posla (navodni izvoz kukuruza do koga nikad nije došlo) i da su na kraju te transakcije kupljene akcije Banke, što ukazuje na fiktivnost celog posla;
5.nije postupila po upozorenju bankarske kontrole o nelikvidnosti Bančinog komitenta Dajners kluba, koji je u isto vreme sticao akcije Banke;
6.gašenjem ZOP-a prenela veliki deo svojih sredstava u privatnu banku, bez konkursa i bez naplate kamate, iako je u isto vreme postojala mogućnost da se platni promet obavlja preko Poštanske štedionice koja je u državnom vlasništvu;
7.dodelila Banci, koja je tek osnovana, takođe bez konkursa, isplatu velikog dela stare devizne štednje i time dovela u neravnopravan položaj ostale banke u zemlji;
8.plasirala sredstva obavezne devizne rezerve u inostranu banku sumnjivog boniteta, u vlasništvu domaćih pravnih i fizičkih lica;
9.dozvolila inostranoj banci da vraća u zemlju deponovana sredstva u vidu deviznih kredita poslovnim bankama, koji su zatim konvertovani u dinarske kredite pod uslovima koje je određivala inostrana banka;
10.garantovala kredite inostrane banke poslovnim bankama, putem deviznih rezervi deponovanih u istoj banci;

Ime «Nacionalna štedionica-banka a.d.» u sebi sadrži pridev koji se može upotrebiti za onaj oblik organizovanja u kome je država većinski vlasnik (npr. Nacionalna korporacija za osiguranje stambenih kredita u kojoj je država stopostotni vlasnik kapitala). Međutim, država nije bila osnivač Banke i akcijski kapital je stekla tek u sekundarnoj prodaji. Pored toga, reč «nacionalna», budući da implicira državno vlasništvo, upućuje na sigurnost poslovanja odnosno štednje kod takve banke. Stoga Savet smatra da Narodna banka nije trebalo da izda saglasnost u smislu člana 8 i 9 Zakona o bankama i drugim finansijskim organizacijama, odnosno guverener nije trebalo da donese rešenje kojim  se dozvoljava rad banke pod tim imenom.

Prisustvo visokih državnih funkcionera prilikom otvaranja Banke, kao i kasnija dodela servisiranja velikog dela stare devizne štednje Banci, samo je učvrstilo pogrešan utisak javnosti, čime je ovaj subjekt stekao privilegovan položaj na tržištu, što je moralo rezultirati u sticanju protivpravne dobiti.

Savet za borbu protiv korupcije smatra da se u naše zakonske propise što pre moraju ugraditi preporuke koje se nalaze u Konvenciji Ujedinjenih nacija protiv korupcije, kao i odredbe koje se nalaze u Krivičnopravnoj konvenciji o korupciji i Građanskopravnoj konvenciji o korupciji Saveta Evrope. U ovim konvencijama se korupcija, kako aktivna tako i pasivna, kvalifikuje kao krivično delo, a od učesnika iz javnog ili privatnog sektora se zahteva puna odgovornost za naknadu štete svima koji su pretrpeli materijalni ili nematerijalni gubitak usled korupcije.

Pored dopune zakona koji regulišu krivičnu i građanskopravnu odgovornost, potrebno je u konkretnom slučaju izvršiti i reviziju propisa koji se odnose na Narodnu banku, bankarski sistem i njegovo poslovanje. Neki vrlo važni elementi tog sistema regulisani su podzakonskim aktima i trebalo bi ih uključiti u tekst zakona. Tako se, recimo, bonitet osnivača banke ili pojam povezanih lica definiše jednim aktom guvernera, koji se više puta menjao, a to je «Odluka o načinu sprovođenja čl.8, 9, 10a, 12, 15, 19b, 19e, 28, 29. i 59. Zakona o bankama i drugim finansijskim organizacijama». Ova Odluka trenutno ima 44 člana, sa brojnim stavovima i tačkama, te odštampana zauzima 14 strana A4 formata, dok sam zakon staje na 23 strane. U jednom demokratskom društvu guverner ne bi smeo da ima pravo da putem svojih odluka daje autentično tumačenje zakona, niti da donosi odluke sa zakonskom snagom.

Centralno bankarstvo se bazira na dobro poznatim principima i moguće je da su pisci Zakona o narodnoj banci smatrali da se ti principi podrazumevaju. Poslovanje Narodne banke sa Evroaksis bankom pokazuje da se principi ipak ne podrazumevaju i da ih treba uključiti u tekst samog Zakona.

Prilikom izmene Zakona treba koristiti međunarodno standardizovane pojmove. Peto izdanje Priručnika Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) o bilansu plaćanja daje jasnu definiciju deviznih rezervi, što je kasnije još razrađeno u smernicama za statističko praćenje rezervi (International Reserves and Foreign Currency Liquidity: Guidelines for a Data Template). Prema definicijama koje se nalaze u paragrafima 64-74 Smernica, jasno je da se obavezne devizne rezerve koje je država plasirala u Evroaksis banku ne bi mogle smatrati deviznim rezervama zemlje (potrebna je «efektivna kontrola», likvidnost, ulaganje u banke čiji su vlasnici nerezidenti itd). Prema kriterijumima MMF naše devizne rezerve su posle plasmana u Evroaksis banku nenamenski korišćene.

Donošenje zakonskih propisa tek je prvi korak u borbi protiv zloupotreba i korupcije koja ih podstiče. Potrebno je formirti tela koja će biti u stanju da prepoznaju zloupotrebe i gone prekršioce. Savremeni finansijski kriminal je veome sofisticiran i organi gonjenja koji su formirani u prethodnom režimu nisu uvek u prilici da se snađu u promenjenim okolnostima. Ilustraciju toga predstavlja Izveštaj UBPOK, koji je bio dostupan Savetu. U njemu su korektno navedene činjenice, čijim čitanjem se stiče utisak da piscu Izveštaja nije bilo jasno da li je uopšte neki zakon prekršen (izuzev Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije, kada je u pitanju iznajmljivanje opreme i poslovnog prostora Banci). Stoga bi, prema mišljenju Saveta, bilo potrebno da se organizuje stručno osposobljavanje državnih organa za gonjenje finansijskog kriminala, pri čemu bi se mogla koristiti saradnja međunarodnih organizacija (OEBS, OECD) i/ili institucija EU (OLAF), Saveta Evrope (GMC, GRECO) i Sjedinjenih Država (Ministarstvo pravde).

Kada je u pitanju konkretna odgovornost pojedinaca u slučaju Nacionalne štedionice, Savet predlaže Vladi da sve informacije kojima raspolaže prosledi tužilaštvu, kako bi se rasvetlili svi aspekti ovog problema. Istražni organi bi trebalo da ispitaju koji su sve propisi prekršeni, koje ličnosti su umešane i da li postoje dokazi o korupciji. Vlada u međuvremenu mora preduzeti korake kako bi se zaštitila državna imovina koju sad, suprotno Zakonu, koristi privatno pravno lice. S obzirom da je u toku postupak otuđenja državne imovine, predlažemo Vladi da obustavi prodaja prema oglasu koji je objavljen u dnevnoj štampi 24.novembra 2004, dok se ne rasvetle sve činjenice u vezi sa osnivanjem Nacionalne štedionice. U tom smislu bi trebalo staviti van snage i Zaključak Vlade od  27. maja 2004. godine.

Savet preporučuje da se preispita povezanost i bonitet akcionara Nacionalne štedionice, u skladu sa zakonskim ovlašćenjima i Odlukom o načinu sprovođenja čl.8, 9, 10a, 12, 15, 19b, 19e, 28, 29. i 59. Zakona o bankama i drugim finansijskim organizacijama. Takođe, sva uložena sredstva treba što pre povući iz Evroaksis banke i plasirati ih u skladu sa međunarodnim principima rada centralne banke i smernicama MMF.

Agencija za osiguranje depozita, sanaciju, stečaj i likvidaciju banaka bi trebalo da pokrene postupak preispitivanja dodele posla servisiranja stare devizne štednje Nacionalnoj štedionici. Sve poslovne banke bi trebalo da pod ravnopravnim uslovima budu u prilici da konkurišu za taj posao.

Savet je svestan da je slučaj Nacionalne štedionice za Vladu posebno delikatan. Nekoliko njenih istaknutih članova je posredno ili neposredno učestvovalo u osnivanju te institucije i kreiranju predstave da se radi o državnoj banci. Stoga je Savet na stanovištu da ukoliko Vlada ozbiljno namerava da se bori protiv korupcije, ona najpre mora da ispita političku odgovornost sopstvenih članova i da interes građana pretpostavi sopstvenim interesima.

ПРЕДСЕДНИК:  Verica Barać

Originalan tekst uz dodatak animacija od zaborava sačuvao:

Slobodan Radulović

Ti stvarno jesi,

Prijatelj verni,

U životnoj “presi”,

Moj drug “smerni”.

Jedino tebi,

Sve mogu reći,

Šta čuvam u sebi,

Kad se nadam  sreći.

Šta me boli,

Nikome ni reči,

Šta mi život “soli”,

Ni šta mi sreću preči.

Ni tugu silnu,

Ni patnju moju,

Ni ljubav milnu,

Ni drugu tajnu koju.

Druženje s’ tobom,

Sudbina traži,

Da vladam sobom,

Ti kaži: “važi”.

Autor: Slobodan Radul0vić

Prosto je neverovatno koliko je u Srbiji u funkcionisanju državnih institucija uzela maha pojava i praksa tzv. „ćutanja administracije“.

Kako to izgleda kroz praksu funkcionisanja tobožnjeg nezavisnog sudstva može se videti Ovde

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Tajno odeljenje DB za politička ubistva

Tajni poslovi specijalnog odeljenja pri beogradskom centru DB, za koje postoji sumnja da su u neposrednoj vezi sa najmračnijim događajima u vreme Miloševićevog režima, stavljeni su pod lupu BIA, policije i tužilaštva, saznaje „Blic“.
U poslednjoj godini vladavine Slobodna Miloševića, pri nekadašnjem beogradskom centru DB, bilo je formirano Odeljenje za pripremu i tehničku organizaciju. Nadležni organi sumnjaju da je ovo odeljenje služilo za prljave poslove, pa i za pripremanje i logističku podršku političkih ubistava, kao što su ubistvo Ivana Stambolića i atentat na Vuka Draškovića u Budvi.
– Pripadnike tog odeljenja niko ništa nije smeo da pita o poslu, i niko nije znao šta oni rade. Sumnja se da su radili prljave poslove, pa i ubistva. Oni su se šepurili da su mnogo važni tajni agenti. Koristili su najbolje automobile koji su tada bili u DB i sva ostala sredstva kojima je raspolagala tajna služba – kaže za „Blic“ izvor blizak nadležnim organima koji ispituju ovaj slučaj.
Za načelnika Odeljenje za pripremu i tehničku organizaciju bio je postavljen Ratko Romić. On je sada pod sumnjama Specijalnog tužilaštva da je bio saučesnik u ubistvu novinara Slavka Ćuruvije, vlasnika „Dnevnog telegrafa“, o čemu je „Blic“ već pisao. Romića je na to mesto postavio Milan Radonjić, tadašnji šef beogradskog DB. Radonjić je postao šef beogradskog DB neposredno pred ubistvo Ćuruvije, i on je naredio da se novinar intenzivno prati.

Preporuka
Romića su sa ubistvom Ćuruvije povezali pripadnici Devetog odeljenja beogradskog DB, koji su novinara intenzivno pratili, a o tome su svedočilo odmah posle 5. oktobra 2000. Naime, 27 pripadnika Devetog odeljenja svedočilo je da je dobilo naređenje da Ćuruviju prati nekoliko dana pre ubistva, a da su na sam dan ubistva, na Uskrs 11. aprila 1999. morali skoro iz minuta u minut da javljaju njegovo kretanje. Neposredno pred ubistvo, kada je Ćuruvija sa Brankom Prpom stigao ispred svog stana u Svetogorskoj ulici, pripadnici DB dobili su naređenje da se hitno povuku. Jedan od njih, koji nije odmah čuo naređenje, ispred Ćuruvijinog ulaza je video beli „golf“ koji pripada beogradskom DB. Za ovo vozilo je tih dana bio zadužen Ratko Romić. Kasnije su se pojavili i svedoci koji su videli Romića.
Postoji sumnja da se Romić svojom umešanošću u ubistvo Ćuruvije preporučio za nečelnika tog posebnog odeljenja beogradskog DB, koje je formirano 2000. godine. Sumnja se da je glavni razlog za formiranje takvog odeljenja bilo nezadovoljstvo tadašnjeg državnog vrha time što je otkriveno da je DB umešan u zločin na Ibarskoj magistrali. Tog 3. oktobra 1999, kada su ubijena četiri člana SPO na Ibarskoj magistrali, i kada je pokušano ubistvo Vuka Draškovića, isti pripadnici Devetog odeljenja imali su isto naređenje kao i prilikom ubistva Ćuruvije. Morali su stalno da javljaju gde se nalazi „objekat“, u ovom slučaju Drašković, u kom vozilu sedi, i na kom mestu. Ekspertski tim SPO ubrzo posle ubistva utvrdio je nesumnjivo da je kamion, kojim je počinjen zločin, pripadao DB. To je sada potvrđeno u sve tri prvostepene presude za četvorostruko ubistvo na Ibarskoj magistrali.

Prvi zadatak
– I početnici u DB znaju da kada dobiju naređenje da nekog striktno prate i iz minuta u minut i javljaju njegovo kretanje, to može da znači da će „objekat“ biti uhapšen. Svima je bilo jasno čemu je služilo takvo intenzivno praćenje kada su „objekti“ ubijani… – kaže izvor „Blica“.
Prema sumnjama nadležnih organa, prvi veliki zadatak Odeljenja za pripremu i tehničku organizaciju bio je atentat na Draškovića u Budvi, 15. juna 2000. Nesumnjivo je utvrđeno da je načelnik tog odeljenja Ratko Romić pred atentat bio u Budvi i da je snimao kuću Draškovića. To su potvrdili svi saslušani svedoci iz DB na suđenju za ubistvo Stambolića i atentat na Draškovića u Budvi. Čak dve ekipe DB su snimale kuću Draškovića od čega su napravljena dva foto-albuma. Prema sumnjama iz istrage, prvi album je Radomir Marković, tadašnji šef DB, dao supruzi Slobodana Miloševića Mirjani Marković, a drugi je predao pripadnicima JSO koji su bili neposredni izvršioci.
Romić nije bio među optuženima, ali je protiv njega vođena istraga po privatnoj tužbi advokata SPO. Nedavno je istragu protiv Romića preuzelo Okružno tužilaštvo u Beogradu.
Kada je u pitanju otmica i ubistvo Stambolića 25. avgusta 2000. godine, Odeljenje za pripremu i tehničku organizaciju ostavilo je najmanje tragova za sobom. U DB nije pronađen dokument iz koga bi se otkrilo da je Stambolić praćen pre ubistva. Sud je utvrdio da je Radomir Marković predao Miloradu Ulemeku Legiji papir sa kratkom biografijom, adresom stana i fotografijom Stambolića i da su neposredni izvršioci iz JSO sami čekali žrtvu nekoliko dana ispred stana. Postoji sumnja da je neka druga ekipa iz DB pratila Stambolića pre pripadnika JSO, kako bi ustanovila njegovo uobičajeno kretanje, kao što je odlazak na trčanje u Košutnjak, gde je kasnije i otet.

Autor: Vuk Z. Cvijić | 26.06.2007.

Izvor: Blic http://www.blic.rs

Veza:

TERORIZAM DRŽAVNE BEZBEDNOSTI

Milošević sa vrhom DB-a dogovarao ubistva političkih protivnika


Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Dosijei u tvrđavi pod zemljom

Služba državne bezbednosti je godinama skupljala podatke o pojedinim „objektima“. Na kompjuterskim diskovima su se našli i lideri DOS-a. Neki su nestali, a priča se da su čak u rukama mafije

Ovako izgleda nadzemni deo zgrade instituta za bezbednost

Zvučalo je kao scenario nekog holivudskog političko-špijunskog trilera. Međutim, ono što je govorio srpski ministar unutrašnjih poslova Dušan Mihajlović nije bio film. Obelodanio je ono o čemu se danima samo šuškalo. Potvrdio je da je iz policijskih arhiva prethodne i nove Jugoslavije nestao deo tajne dokumentacije, tačnije famoznih dosijea o pojedinim ličnostima koje su na razne načine obeležile našu noviju istoriju.

Ministar Mihajlović nije osporio da deo te dokumentacije čine i dosijei pojedinih lidera DOS-a. Neka pitanja, međutim, ostala su bez odgovora. U čijim rukama se nalaze kompjuterski diskovi sa podacima koje su godinama brižljivo prikupljali operativci jugoslovenskih službi državne bezbednosti? Da li ta dokumenta poseduje mafija? Da li su možda u rukama pojedinih pripadnika Miloševićevog režima? Gde je obavljena operacija narezivanja podataka na diskove?

Nema sumnje da je to urađeno na Institutu bezbednosti MUP-a Srbije na Banjici – uveren je Božidar Spasić, vlasnik detektivske agencije SIA, inače, dugogodišnji istaknuti operativac Službe državne bezbednosti saveznog MUP-a.

Deset kilometara hodnika

Institut bezbednosti MUP-a Srbije je zgrada koja je za širu javnost oduvek bila obavijena velom misterije. Bar jedan njen deo. Onaj nevidljivi, podzemni. Mnogi su ovaj objekat nazivali policijskom tvrđavom. Reklo bi se, s pravom.

Građen je čitave dve decenije, pod direktnom kontrolom policijskog generala Jove Popovića koji je bio i direktor. Sastoji se iz, uslovno rečeno, dva dela. Prvi je zgrada Instituta koja sama po sebi ne predstavlja ništa spektakularno za šta bi javnost bila posebno zainteresovana. Tu su kancelarije sa uobičajenom opremom za obuku policijskih kadrova. Tu su i prostorije policijske akademije. Godine 1999. NATO avijacija je bombardovala zgradu Instituta. Kako se to obično kaže, pričinjena je ogromna materijalna šteta, ali je dobar deo ostao čitav. Žrtava nije bilo jer, naravno, u tom delu „tvrđave“ i nije bilo ljudi.

Međutim, tokom bombardovanja, ali i godinama pre toga jedan, moglo bi se reći, paralelni život odigravao se u drugom delu Instituta, duboko pod zemljom.

– Da, tačno je – potvrđuje Božidar Spasić. – I sam sam dobar deo svog radnog vremena provodio u tim podzemnim prostorijama. Sve deluje impresivno. To je čitav grad pod zemljom.

U podzemni deo Instituta za bezbednost MUP-a Srbije stiže se posebnim liftovima koji se spuštaju na oko desetak metara ispod suterena. A onda se pred očima otvara gotovo nestvaran svet.

Nepregledno dugačkim hodnicima, prema nekim informacijama reč je o više desetina kilometara, Institut za bezbednost je povezan sa Belim dvorom kao i sa nekim vojnim objektima na Dedinju. Ne računajući te hodnike, podzemni deo Instituta se sastoji iz tri sektora: sektor državne bezbednosti, sektor vojske i sektor takozvanih zajedničkih poslova.

Laboratorije, restorani, sale

Podzemni deo Instituta je opremljen najsavremenijim laboratorijama u kojima se ispituje, analizira i izrađuje sve ono što je bitno za sistem bezbednosti jedne države. Tu su i veoma moderne streljane za uvežbavanje pripadnika posebnih jedinica kao i komforne sobe za smeštaj više stotina ljudi. Pretpostavka je da je bivši predsednik SRJ Slobodan Milošević ove prostorije koristio kao sklonište za smeštaj svojih specijalaca. Tu su, naravno, i prateći „sadržaji“ kao što su bioskopske sale, manji restorani, kabineti, sale za sastanke. Prema pričama koje zvanično nisu potvrđene, upravo u tim prostorijama Milošević je za vreme NATO intervencije održavao sastanke sa Generalštabom Vojske Jugoslavije. Priča se, takođe, da su se u posebnim, takozvanim „gluvim“ sobama, potpuno obezbeđenim od svake vrste prisluškivanja, donosile i najvažnije strategijske odluke sudbonosne za zemlju.

Podsećajući kako je početkom devedesetih organizovao akciju za neutralisanje vodećih šiptarskih terorista u zemljama zapadne Evrope, Božidar Spasić navodi:

– Tražio sam od stručnjaka u Institutu bezbednosti da naprave eksplozivnu napravu i da je upakuju u konzervu „koka-kole“ od pola litre zbog bezbednijeg prelaska granice. Tako su i uradili…

U specijalnim laboratorijama Instituta moglo je sve da se napravi. Te prostorije su gotovo u svemu podsećale na kadrove iz filmova o Džemsu Bondu, pogotovu na one sekvence kada najpopularniji tajni agent u skrovitim prostorijama širom sveta isprobava neverovatno naoružanje kojim treba da uništi negativce.

U podzemnom svetu Instituta za bezbednost smeštene su i tajne štamparije opremljene najsavremenijim uređajima za izradu savršenih falsifikata. Između ostalog, stručnjaci koji rade u ovim štamparijama su uspeli da savladaju proizvodnju pasoša srednjoevropskih i nekih drugih zemalja. Nije teško pogoditi da su takve putne isprave bile namenjene agentima SDB-a koji su obavljali specijalne zadatke upravo u tim državama.

Božidar Spasić je tokom svoje policijske karijere bio jedan od ključnih ljudi koji su koristili usluge tajnih podzemnih štamparija. Njegova specijalnost je bila izrada falsifikovanih emigrantskih glasila koji su rasturani u inostranstvu sa ciljem da se raznim podmetanjima, lažnim intervjuima, izazove panika među pripadnicima emigracije okarakterisanima kao državni neprijatelji.

Deo podzemnog grada je namenjen za zatvorske prostorije.

– Posebna je priča o tom sektoru – kaže Božidar Spasić. – Veoma mali broj ljudi zna gde se tačno nalaze. Čak je i sam ulaz u pritvorski deo obezbeđen na veoma neobičan način. Stalno se pale i gase različita svetla tako da pritvorenik jednostavno gubi osećaj za prostor i posle nekoliko trenutaka nije svestan gde se nalazi.

Pritvorski deo

Jedan od pritvorenika „tvrđave“ je bio kontroverzni Jugoslav Petrušić, optužen da se bavio špijunažom i da je predvodio terorističku organizaciju „Pauk“.

– Ekskluzivni snimci emitovani na RTS-u na kojima se vidi Petrušić kako istražiteljima bez lica daje izjavu nedvosmisleno su načinjeni upravo u jednoj od ćelija ispod Instituta bezbednosti – kaže Spasić.

Kretanje kroz tajni podzemni grad Instituta je strogo kontrolisano. Na tačno određenim mestima nalaze se kontrolni punktovi na kojima su veoma poverljivi operativci. Prelaženje iz sektora u sektor je moguće samo pomoću posebnih ključeva koji otvaraju svaka sledeća vrata. Bezbednost je gotovo uzdignuta do savršenstva.

– Da se vratimo na slučaj dosijea narezanih na diskove u Institutu bezbednosti – nastavlja Spasić. – Taj postupak nije ništa neobično. To rade sve policije sveta. Naime, posle izvesnog vremena, kada se papiri nagomilaju, oni se snimaju na mikrofilmove, a u poslednje vreme narezuju na kompjuterske diskove kako bi se dobilo na prostoru. Ovde je nevolja što su ti podaci iskopirani i što se nalaze u rukama onih kod kojih ne bi trebalo da se nalaze. Ko su oni, trenutno je nepoznato. Neizvesno je i kako će oni pokušati da iskoriste to što poseduju. Na osnovu mog iskustva može se pretpostaviti da će deo tih dosijea uskoro putem medija ili na drugi način ugledati svetlost dana ovde, ali možda i u inostranstvu, sa ciljem da se obelodani kompromitujući materijal nekih od čelnika DOS-a.

Šta mogu da sadrže ti materijali? Mogu da se odnose na neke nedozvoljene finansijske transakcije, veze sa pojedinim tajnim policijama, eventualne podatke o ljubavnim aferama ili podatke o porodičnim odnosima koji bi mogli da diskvalifikuju nekog političara.

Otkrivanje i tajno beleženje ljubavnih afera političara prava je specijalnost mnogih službi bezbednosti, uključujući i našu. Ilustracije radi Božidar Spasić navodi slučaj prostitutke Jelene koju je upoznao u Beču. Bila je prava dama i lepotica. I pristala je da sarađuje. Diskretno je stupila u vezu sa visokim oficirom austrijske policije i uskoro su postali ljubavnici.

Izgledalo je da su oboje uživali u „vezi“ ali, što je bilo najvažnije, SDB-u su od Jelene počele da pristižu dragocene informacije. U okviru ovakvih aktivnosti tajnih policija poznati su i slučajevi tajnog snimanja viđenijih (ali u ovim slučajevima golih) političara u javnim kućama, naravno, uz saglasnost i saradnju „prijateljica noći“.

– Ako se neki od tih dosijea i objave, to se sigurno neće odnositi na, rekao bih, glavne ljude, već na njihovo neposredno okruženje. Mogli bi, na primer, da se obelodane kompromitujući podaci o šefovima kabineta, najbližim saradnicima, savetnicima. Setimo se da su se ne tako davno pojavili kompromitujući podaci o šefu kabineta Vilija Branta, pa je tek naknadno na udaru bio i on sam. To je svojevrsna taktika upozoravajućeg pojavljivanja, tek da se ciljani objekti obaveste da neko poseduje o njima podatke. Nije isključeno da će onaj ko ima diskove pokušati da ih iskoristi u lične svhre, da će ucenjujući „predmet“ dosijea pokušati da sebi obezbedi materijalnu korist ili neku drugu uslugu, na primer puštanje iz zatvora nekog svog rođaka ili saradnika.

Upućeni tvrde da postoje indicije da su osim dosijea Službe državne bezbednosti negde procureli i tajni dokumenti Kontraobaveštajne službe Vojske Jugoslavije. Na to, tvrde obavešteni ljudi, upućuje i poslednje saopštenje vojske o pokretanju krivičnih postupaka protiv velikog broja pripadnika armije. To može da znači samo jedno: da ovkavim saopštenjima vojska želi da predupredi eventualno pojavljivanje u javnosti pojedinih dosijea, jer postoji opravdan strah da su neki od njih izneti.

Krug najobaveštenijih

U svakom slučaju, sadržaj dosijea SDB-a narezanih na diskove u Institutu za bezbedenost je bio poznat veoma uskom krugu ljudi.

– U tom krugu svakako je bivši načelnik SDB-a Radomir Marković, ali i njegov najbliži saradnik i pomoćnik Nikola Ćurčić – nastavlja Spasić. – Sadržaj dosijea morao je da bude poznat i načelnicima Prve uprave (obaveštajni rad), Druge uprave (ekstremizam) i Treće uprave SDB-a (unutrašnji neprijatelji, odnosno nekadašnji opozicioni prvaci). Prema mojim informacijama dosijei su izneti u Kinu sa čijom je tajnom policijom srpska SDB godinama ostvarivala veoma tesne veze. U svakom slučaju i izjava ministra Mihajlovića ukazuje da istraga ide postepeno u željenom pravcu i da će i glavni organizator iznošenja i rasturanja tajnih dokumenata sigurno biti otkriven.

Bez obzira na ishod slučaja iznošenja tajnih dosijea može se reći da je krađa top-sikret dokumenata stara koliko i sama služba Državne bezbednosti.

U našoj ali i svetskoj novijoj istoriji poznati su mnogi pokušaji pojedinaca ili organizovanih grupa da dođu do arhiva državnih službi bezbednosti. Cilj je uvek isti: raspolaganje podacima kojima se mogu kompromitovati politički protivnici.

Jedan od takvih slučajeva koji su izazvali veliku pažnju javnosti odigrao se 1992. godine u Beogradu. Tada je, u savršeno organizovanoj akciji, SDB Srbije preuzela kontrolu nad prostorijama Savezne državne bezbednosti. Mnogi su tada kao razlog za ovaj upad videli upravo nameru da se dođe do arhive federalne tajne policije, odnosno, do dosijea koji su godinama formirani.

– Nije slučajno – nastavlja Spasić – što je tada srpska policija preuzela prvo Institut bezbednosti pa tek onda i druge objekte SMUP-a. Oni koji su rukovodili tom akcijom znali su da će u Institutu naići na željene dokumente, i da će osim arhive uspostaviti kontrolu nad najsavremenijom i najopremljenijom policijskom institucijom. Direktan nalog za ovu akciju je izdao Milošević svojim najpoverljivijim ljudima u tom trenutku: Radovanu Stojičiću Badži i Jovici Stanišiću. Dva meseca posle zauzimanja dosijei su se kamionima iz zgrade savezne policije odnosili u Institut bezbednosti. Otprilike u tom periodu je i započelo mikrofilmovanje i objedinjavanje dosijea koje su prikupljale srpska i savezna tajna policija, odnosno „centralnih“ i „pomoćnih“ dosijea.

Kako su otvarani dosijei? Primera radi operativci službe bi uhapsili nekoga ko se isticao u političkom delovanju: Šešelja, Aliju ili Paragu. Onda bi njihovi istomišljenici organizovali protestne tribine i potpisivali peticije za oslobađanje, ne sluteći da time u stvari potpisuju svoj ulazak u evidenciju tajne policije.

– Tako su svoje dosijee dobili prvi srpski opozicionari Đilas, Dobrica Ćosić, Matija Bećković, Brana Crnčević, Dragoljub Mićunović… – otkriva Spasić. – Sredinom osamdesetih je formiran dosije sadašnjeg predsednika SRJ Vojislava Koštunice i, naravno, Zorana Đinđića. Predmet interesovanja tajne policije osim pojedinaca bili su i objekti: novinske kuće ili druge važnije institucije tako da se slobodno može reći da je po jednom ili drugom osnovu svaki treći građanin na ovim prostorima bio „upisan“…

Šta je sadržaj dosijea? Pre svega tu su osnovni podaci o konkretnoj osobi ili objektu, zatim razlog zbog čega se otvara dosije (obično je to veza sa stranim službama, odnosno špijunaža) i na kraju se određuje pseudonim.

– Videli smo da je pokojni Slavko Ćuruvija evidentiran kao Ćuran – podseća Spasić. – Pseudonim za Đilasa bio je Stari, a Srpska pravoslavna crkva vođena je pod šifrom Partner, jer se u službi smatralo da ona želi svojom agresivnom politikom da bude partner Savezu komunista Jugoslavije u rukovođenju državom.

Dosijei su se „punili“ gotovo svakodnevno novim izveštajima sa praćenja, prisluškivanja, tajnog snimanja. Na žalost, tajna policija bivše Jugoslavije ali i srpski SDB vremenom su se pretvorili u partijske policije za borbu protiv neistomišljenika. Umesto da proganja stvarne državne neprijatelje, SDB se bavila političkim oponentima. Dokaz za ovu tvrdnju je i činjenica da u poslednjih nekoliko decenija u Jugoslaviji nije održano nijedno suđenje nekom stranom agentu iako se stalno pričalo da na Balkanu neprestano vršljaju pripadnici stranih obaveštajnih službi.

Upravo zbog svega toga javnost sa pravom očekuje da u funkcionisanju Službe dođe do stvarnih promena i da umesto na dosijeima onih koji drugačije misle i govore počne da se radi na jačanju odbrane od agenata koji su nesporno među nama.


Tvorac idejnog projekta

 

– Ja sam jedan od tvoraca idejnog projekta Instituta za bezbednost – kaže ekskluzivno za „Ilustrovanu“ Jovan Popović, penzionisani policijski general. – Učestvovao sam u konstruisanju od običnog šaltera do gromobrana…

Pitali smo Popovića, da li može da nam pokaže neke od tih projekata.

– A, to ne. Nikako. To je državna tajna – odgovorio je magistar tehničkih nauka. – Pripadnici svih službi bezbednosti sveta obišli su ga. I ne samo obični operativci. Ovde su bili i njihovi šefovi. Šefovi KGB-a, nemačke obaveštajne službe i drugi. Bili su ovde i Amerikanci. I svi su se čudili otkuda ovo ovde.

Jovan Popović je demantovao tvrdnje da ispod zgrade Instituta za bezbednost postoji pravi grad. Ipak, nije osporio da se u okviru „tvrđave“ nalaze streljane i drugi objekti. Utisak je, ipak, da Popović, koji je već godinama u penziji, nije želeo da komentariše priče o Institutu.

– Sramota je sve to što se piše po novinama – rekao je kratko. – Mi smo imali najbolju Službu na svetu. Kada je reč o Institutu, njime je upravljao savet u koji su ulazili svi načelnici republičkih DB-a, načelnici pokrajinskih službi, predstavnici Sekretarijata za inostrane poslove, ljudi iz obaveštajne uprave…

O sagovorniku „Ilustrovane“ Božidaru Spasiću, koji otvoreno govori o nečemu što je doskora bilo tabu tema, Jovan Popović ima dobro mišljenje.

– Sjajan je to operativac – kaže Popović. – Ali, dobro, nije baš sve tako kao što se priča. Nije baš sve tako bilo… Svi ti hodnici… Ima jedan hodnik koji povezuje radni deo i kuhinju… Doduše, to je ustanova koja na najbolji način ima rešenu kanalizaciju.

Zanimalo nas je da li je Jovan Popović upoznat sa takozvanim slučajem iznošenja dosijea iz Instituta. Odgovor, pomalo i očekivan, glasio je:

– Ne! Sve to što se dešavalo nema nikakve veze sa mnom. Ja sam od 1987. godine u penziji. Ne znam za tu aferu. Dok sam ja radio, sećam se da je postojao sektor „istorija“. Tu su bili neki stari dosijei koji su vraćeni u zgradu Saveznog SUP-a. A posle je u tu zgradu udarila bomba i sve to razbila…

Kada je već reč o bombardovanju, da li pamtite napad NATO-a na Jugoslaviju?

– Kako da ne – odgovorio je kao iz topa. – Moja kuća je na oko osamdesetak metara od Slobine. Kada su gađali njegovu rezidenciju, sećam se da je raketa proletela između dva dimnjaka na mojoj kući… Veoma blizu…

Milan JANKOVIĆ
Snimio Gradimir VIŠNJIĆ

preuzeto od: Ilustrovane politike

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Orman pun kostura

Zbog duge serije nerasvetljenih ubistava i opšte kriminalizacije društva, Rade Marković kao i ostali visoki funkcioneri u državnoj i javnoj bezbednosti odavno bi morali biti smenjeni

„Kao čovek koji u ovom gradu ima specifičnu težinu, ima brojne poznanike u podzemlju. Te ljude je zadužio ne činjenjem usluga nego svojim profesionalnim ugledom. Mnogi od njih su mu se već javili i rekli: ‘Šefe, samo reci kome treba da jebemo mater, pa zar sada treba tako da rešavamo stvari.“

Ovo su rečenice iz „Informacije“ koju su trojica ministara unutrašnjih poslova – Božo Prelević, Stevan Nikčević i Slobodan Tomović – uputili srpskom premijeru Milomiru Miniću i potpredsednicima vlade Srbije – Nebojši Čoviću i Spasoju Kruniću. Njima ih je, pak, navodno uputio načelnik Resora državne bezbednosti MUP-a Srbije Rade Marković na sastanku 1. novembra na kome je zahtevao zaštitu od „hajke u medijima“ povodom objavljivanja dokumenta iz koga se vidi da su ovlašćeni radnici RDB-a držali pod operativnim nadzorom Slavka Ćuruviju 11. aprila na dan njegovog ubistva i da su povučeni nekoliko minuta pre zločina. Reč je o „Izveštaju o tajnom praćenju lica – radni naziv ‘Ćuran'“ i propratnoj belešci u kojoj se navodi da su Marković i načelnik beogradskog centra RDB-a Milan Radonjić izdali naređenje za praćenje Ćuruvije i da su uklonili operativce sa zadatka „da oni ne bi videli atentatore“ (videti „Vreme“, br. 513).

KRVAVA SERIJA

Sve i da nema ama baš nikakvog osnova za „medijsku hajku“; sve i da predstavnici DOS-a i SPO–a svoj rad u privremenoj vladi ne uslovljavaju Markovićevom smenom ili ostavkom, šef tajne policije morao bi odgovoriti na najmanje četiri pitanja: kako je moguće da se baš njemu javljaju ljudi iz podzemlja, jer bi im on po prirodi posla morao biti „prirodni neprijatelj“; zašto su ti likovi na njegov nalog spremni da nekom j… mater; kakav on to „profesionalni“ ugled može imati u podzemlju; i, konačno, kako se usuđuje pretiti svojim pretpostavljenima?

Leži li delimično odgovor na sva ova pitanja u krvavoj seriji nerasvetljenih ubistava koja su obeležila poslednju deceniju u Srbiji? Da li upravo ona daju smrtnu ozbiljnost njegovoj pretnji?

Profesionalne ubice nisu likvidirale samo ljude iz podzemlja, Markovićeve poznanike. Jedan za drugim, ubijani su i ljudi koji su, kako bi šef državne bezbednosti rekao, imali svoju specifičnu politički težinu: general-pukovnik MUP-a Srbije i v.d. ministra unutrašnjih poslova Radovan Stojičić Badža (11. april 1997), generalni sekretar JUL-a Zoran Todorović Kundak (24. oktobar 1997), savezni ministar odbrane Pavle Bulatović (25. januar 2000), generalni direktor JAT-a Žika Petrović (7. april 2000)... Na isti način likvidirani su i policajci – uz generala Stojičića, tu su još dva policijska pukovnika, jedan inspektor i jedno ovlašćeno službeno lice.

Ako već serijska ubistva lica sa kriminalnim dosijeima i ne spadaju u delokrug rada Markovićeve Službe, pobrojani funkcioneri i te kako spadaju. Reč je – nedvosmisleno – o nacionalnoj bezbednosti. Nisu li i tadašnje vladajuće partije gromoglasno saopštavale da je na delu terorizam i sprega stranih obaveštajnih službi i domaćih izdajnika? Nije li predsednica Direkcije JUL-a Mirjana Marković optužila Jovicu Stanišića neposredno pred smenjivanje sa funkcije načelnika RDB-a u oktobru 1998. da ništa nije učinio da se rasvetli ubistvo njenog prijatelja i partijskog druga Zorana Todorovića? Šta je radila Služba? Šta je, uopšte, radila policija?

VEČNO VRAĆANJE ISTOG

„Dok se ne zaokruži istraga, ne otkrivamo nikakve podatke u štampi zato što oni mogu da poremete tok istrage. Pre nego što damo materijal tužilaštvu, ne dajemo nikakve informacije“, kaže za „Vreme“ Milenko Erčić, šef kriminalističke policije Beograda. Za sve daljnje i druge informacije uputio je je na Službu za informisanje gradske policije. Tamo je objašnjeno da se mora napisati zahtev koji se opet prosleđuje MUP-u Srbije na odobrenje.

„Moram da vas upozorim – nikave detalje nećemo moći da vam saopštimo“, reči su Dragane Kajganić iz Službe za informisanje MUP-a. Odobrenje nikad nije stiglo.

Detalje samog izvršenja zločina niko nije ni očekivao. Svaki novinar početnik u stanju je „na neviđeno“ napisati vest o „tipskom“ profesionalnom ubistvu a da ništa ne zna o konkretnom delu: ubica je mladić u kožnoj jakni, farmerkama i patikama, s crnom kapom; puca uglavnom iz automatskog oružja; udaljava se vozilom u kome ga je čekao pomagač; žrtva je zaskočena dok je sedela u restoranu ili prilikom ulaska ili izlaska iz automobila; nije bilo „kolateralne štete“. Ovaj rukopis zločina dobio je i svoje ime – sačekuša. Ponovio se na desetine puta.

Kako je onda moguće da taj kliše nikad nije provaljen (izuzetak donekle predstavlja ubistvo Željka Ražnatovića Arkana, ali tu ima mnogo više nedoumica nego pravih odgovora o svim aspektima dela); kako je moguće da Resor državne bezbednosti ni uz pomoć sve svoje tehnike, prisluškivanja svih vrsta komunikacija, „profesionalnog ugleda“ koji aktuelni načelnik ima u podzemlju, tajnog praćenja poput „Operacije Ćuran“, nikad nije dao nikavu indiciju ko bi mogao biti odgovoran za sve ove zločine? Još jednom da se ponovi – reč je o najvišim državnim funkcionerima čije su likvidacije jasna pretnja nacionalnoj bezbednosti. Jednako u Srbiji kao i u Americi.

„Dolazili su kod nas inspektori iz gradskog SUP-a, vođeni su razgovori, ali dokle je stigla istraga, nije na meni da znam. Mi smo ozbiljna firma i nije u redu da prenosim ono što sam čuo na hodnicima“, kaže za „Vreme“ Milutin Pršić, direktor JAT-ovog Informativnog centra.

„Uviđaji koje su pripadnici javne bezbednosti napravili na licu mesta veoma korektno su urađeni“, kaže za „Vreme“ izvor blizak MUP-u. „Sve je uredno fotografisano, izmereno, napravljeni su balistički i obdukcioni izveštaji, uzeti otisci…“

Iz tužilaštva se saznaje da postoje zavedeni predmeti koji se tiču pomenutih ubistava. U njima su policijske prijave protiv N.N. počinilaca, tehnički nalazi sa uviđaja i – koliko se zna – ništa više. Po tim fasciklama pada prašina, a vreme protiče…

DOBAR, LOŠ I JOŠ GORI

„Ubistvo Radovana Stojičića Badže izazvalo pravi šok u policiji“, kaže sugovornik iz MUP-a uz insistiranje na anonimnosti. „Odmah je formiran specijalni istražni tim koji su činili najbolji i najiskusniji operativci. Istovremeno, krenule su racije, kontrole saobraćaja, legitimisanja građana, privođenja poznatih kriminalaca… I tu se sve nekako i završilo.“

„Kada sam na oglasnoj tabli MUP-a video objavu o uvođenju godišnje nagrade MUP-a Srbije ‘Radovan Stojičić Badža’, bilo mi je jasno da počinioci nikada neće biti nađeni“, kazao je tada za „Vreme“ jedan kapetan policije.

Sagovornici iz policije kažu da niko od pretpostavljenih nije direktno stopirao ovu i druge istrage. Slučajevi su naprosto „sklanjani“. Operativcima se na različite neformalne načine sugerisalo da „ne moraju forsirati“, da „idu polako“…

„Osim toga, niko od nas nije veverica“, nastavlja sagovornik. „Svi smo znali dokle se smeju pratiti tragovi. Kad bi počinjali voditi prema politici i određenim krugovima bliskim vlastima, svi bi iznenada oboleli od slepila.“

Niko kao policajci, naime, nije bio bolji svedok kako su se u protekloj deceniji sticala bogatstva; niko kao oni nije bio svestan raznih nelegalnih poslova nomenklature bivšeg režima koje su, od prilike do prilike, morali i obezbeđivati; niko kao oni sprege političke moći, raznih parapolicijskih i paradržavnih struktura i organizovanog kriminala, te lakoće s kojom se gubi glava kad u igru uđu velike pare.

„Prelom je nastao kada nije rasvetljeno Badžino ubistvo“, kaže sagovornik iz policije. „Od tada se na ubistva na beogradskim ulicama gledalo sa zanimanjem – kao da su se dogodila na Beverly Hillsu. Kada bi sada naišao audi ‘petica’ iz koga se besomučno puca, patrola u ‘kecu’ bi krenula na suprotnu stranu.“

Ko stoji iz svega toga, ko organizuje, a ko povlači obarač? Iskusni policajci kažu da je za svaki od tih atentata bilo potrebno barem sedam-osam pouzdanih, stručnih i hladnokrvnih ljudi, odlična obaveštajna priprema, telekomunikacije, oružje za jednokratnu upotrebu, dva-tri vozila, bar jedan siguran stan i mnogo, mnogo novca.

„Takozvana velika ubistva nisu mogli izvršiti kriminalci ili samo kriminalci“, nastavlja kolega prvog sagovornika. „Jednostavno, oni nemaju ni mozga ni organizacionih sposobnosti za tako nešto. Pre ili kasnije neko od njih bi se počeo hvaliti ili bi ‘otkucao’ kada bi ‘pao’ zbog nečeg drugog.“

Da li je zato čudno što naručena i profesionalna ubistva čaršija odavno povezuje sa ljudima iz državne bezbednosti? Njihovo nerasvetljavanje kao da daje podlogu glasinama…

MESTO ZLOČINA

Naravno, niko ne tvrdi da je državna bezbednost izvršavala ili organizovala likvidacije. Međutim, dva slučaja ukazuju na to da su njeni pripadnici barem bili na mestu zločina kada se on dogodio, ako ne već i nešto drugo. Reč je o atentatu na predsednika SPO-a Vuka Draškovića na Ibarskoj magistrali 3. oktobra 1999 (tada su poginuli direktor direkcije za gradsko građevinsko zemljište Veselin Bošković i trojica telohranitelja) i tajnom praćenju Slavka Ćuruvije na dan njegovog ubistva.

Iako su nadležni organi nekoliko puta ponovili da je u pitanju „obična saobraćajna nesreća“, posle skoro godinu dana na insistiranje SPO-a formiran je u prošlom sazivu Skupštine Srbije anketni odbor koji je trebalo da ispita sve aspekte atentata na Ibarskoj magistrali. Član tog odbora Slobodan Nenandović kaže za „Vreme“ da nikavih značajnijih rezultata nije bilo: „Osnovni problem je taj što su bivši ministar unutrašnjih poslova Vlajko Stojiljković i bivši direktor carina Mihalj Kertes odbili da se pojave pred Odborom. Nisu saslušana ni lica koja su neposredni svedoci i koja su ‘radila na licu mesta’. Jedino su se pozivima odazvali beogradski okružni tužilac Andrija Milutinović, te predsednik suda i javni tužilac iz Lazarevca.“

Niko, dakle, da objasni kako to da „kamion – ubica“, kako ga je nazvao Drašković, oduzet inače na carini, pripada državnoj bezbednosti; kako to da mesecima policija nije mogla da ustanovi identitet vlasnika vozila i brojeve šasije i motora; kako to da identitet vozača ni do danas nije poznat? I još mnogo toga…

Drugi slučaj je tajno praćenje pokojnog Ćuruvije i opoziv operativaca nekoliko minuta pred naručeno ubistvo. Sve i da se prihvati – što je apsolutno neprihvatljivo – da je vlasnik jednog dnevnog i nedeljnog lista svojim javnim antirežimskim napisima i istupima predstavljao pretnju nacionalnoj bezbednosti, te da su se zbog toga morali tajno pratiti i on i njegovi „kontakti“, kako to da je nadzor trajao samo i baš tih šesnaest sati i da je okončan baš pred samo ubistvo? Nije malo onih koji su praćenje doživeli i kao „obaveštajnu pripremu“, svojevrsno „pozicioniranje mete“. Vredi ovde još dodati i da se zločin dogodio posle poziva na linč u „Politici ekspres“(komentar „Ćuruvija dočekao bombe“ Miroslava Markovića), a kako se od Ćuruvijinih saradnika moglo saznati, policajci su ih ispitivali isključivo o tome da li je nekom dugovao pare, da li je spavao sa nečijom ženom i slično… Operaciju „Ćuran“ i verovatno prisluškivanje telefona tada nisu pominjani. Zauzvrat, izuzetno interesovanje pokazali su za pokojnikove spise i adresare.

ZEMLJA POLICAJACA

Od pozornika koji uzima cigarete uličnim prodavcima, preko visokih policijskih funkcionera i njihove rodbine koji drže razne firme i ekskluzivne restorane, korupcija je svakodnevica u policiji.

„Što se drugo moglo očekivati“, reči su jednog sagovornika iz MUP-a, „kad jednog dana policajci privode ulične dilere benzina, a drugog obezbeđuju cisterne glavonja iz vlasti; kad šest meseci krvare na Kosovu, a drugih šest privode klince iz Otpora; kad do podne batinaju, a popodne čuvaju Uskokovića Skoleta; kad danas privode krupne kriminalce, a sutradan ih gledaju po kafićima sa svojim šefovima.“

Nije sporno da sve službe bezbednosti imaju svoje kontakte i doušnike u podzemlju, da nadziru prostituciju – posebno onu na „visokom“ nivou, da neovlašćeno prisluškuju itd. Problem nastaje kada se izgubi razlika između policajca i kriminalca.

Po započinjanju ratova u bivšoj Jugoslaviji 1991, u kojekakvim paravojnim jedinicama našli su svoje mesto i ljudi iz podzemlja: neki su odavno sarađivali sa Službom poput Ž. R. Arkana, neki su tada saradnju započeli, a bio je i nemali broj onih koji su dobili skraćenja ili oslobađanje od zatvorskih kazni u zamenu za doprinos u „odbrani golorukog naroda.“ Stvarni komandanti na terenu bili su im operativci RDB-a, poput Franka Simatovića Frenkija nad „Crvenim beretkama“ (videti „Vreme“, br 511). Epilog tih ratnih avantura je takav da se više nije znalo ko je lopov a ko žandar, i da je u Srbiji preko svake mere narastao broj lica sa službenim legitimacijama sa svim onim ovlašćenjima koja one nose. Takvi likovi odmah su se uklopili u establišment bivšeg režima i pristupili podeli kolača raznih nelegalnih i povlašćenih poslova. Sa sobom su doneli „kapital“ stečen pljačkom i ubistvima, te rešenost da se u borbi za svoje interese i interese svojih zaštitnika služe istim sredstvima kao na frontu. Za obične policajce, kao i svi oni koji su imali političku moć, postali su nedodirljivi.

„Priča je mračna, ali jednostavna“, objašnjava sagovornik iz policije. „Velike ale iz vlasti imaju velike biznise. U tome kao ortaci – jer su i uspeli zbog slepog poslušništva i karijerizma – učestvuju i pojedinici iz vrhova javne i državne bezbednosti. Zašto se dešavaju ta ‘velika’ ubistva? Lično verujem – isključivo zbog para ili zbog sukoba oko kontrole nad poslovima. Političke ale otvaraju tada politički kišobran, policijske zna se već koji – zataškavanje i sabotiranje istraga, poturanje inspektorima da jure krive tragove kao što je automobil određenog tipa… Svi ostali sa službenom legitimacijom i bez nje, samo zauzimaju svoje mesto u toj piramidi. Jedni pucaju, drugi vode lokale, treći već nešto treće.“

I tu je onda moguće svašta, kažu sagovornici iz policije. Da te strukture angažuju kriminalce za povlačenje obarača, da kriminalci angažuju policajce kao telohranitelje, da se pojedini delovi službi ponašaju kao nezavisni gangovi, a da politički establišment pomoću svih njih gradi svoju moć i poslovne imperije. Kažu i da u policiji pored službene postoji i paralelna struktura vlasti – njeni nosioci su upravo oni ljudi koji pod različitim firmama „državnog i nacionalnog interesa“ obezbeđuju poštovanje tako uspostavljenih pravila igre.

Izvori iz policije tvrde da ih je u istragama, osim političkih i korupcionaških prilika, kočio i nedostatak savremene kriminalističke opreme. Takođe i nedostatak saradnje između državne i javne bezbednosti.

„Ma mi smo njima sluge“, kaže jedan pripadnik javne bezbednosti za odnose sa kolegama iz državne bezbednosti. „Nije malo slučajeva koje smo počeli da vodimo, a koje je preuzeo RDB. Posebnih objašnjenja zbog čega, niti povratnih informacija što su oni sa svim tim učinili, nije bilo. Eventualno se od šefova moglo saznati da je reč o nekim njihovim operacijama.“

EPILOG

Gostujući na državnoj televiziji, Ratko Marković je rekao da ne zna ništa o otmici Ivana Stambolića i da se o tome pitaju premijer Republike Srpske Milorad Dodik i ministar unutrašnjih poslova Crne Gore Vukašin Maraš. Ali, iako kaže da ništa ne zna, zašto onda misli da Dodik i Maraš znaju?

Posebno poglavlje je politička zloupotreba policije i državne bezbednosti: za divljačko premlaćivanje mirnih demonstranata i privođenje dece u majicama Otpora bila je zadužena uniformisana policija; praćenje, prisluškivanje i izrade tajnih dosijea političkih oponenata spadali su u nadležnost RDB-a, kao i razne vrste dezinformacija i zastrašivanja javnosti.

Bilans rada MUP-a pod Miloševićevim režimom može se opisati kao orman pun kostura. Zbog duge serije nerasvetljenih ubistava, opšte kriminalizacije društva, odavno bi u svakoj iole normalnoj službi nacionalne bezbednosti, kao i u cijeloj policiji. pljuštale smjene i ostavke. U Srbiji, nasuprot tome, šakom i kapom deljena su unapređenja i odlikovanja. Reč odgovornost naprosto nije u policijskom vokabularu.

Slučaj Radeta Markovića otvorio je krizu vlade. Dok DOS i SPO zahtevaju njegovu ostavku ili smenu, SPS nepokolebljivo brani njegovu funkciju. Na pitanje zašto, moguće je više odgovora. Žele dobiti na vremenu kako bi mogli ukloniti po sebe kompromitujući materijal, na primjer; Marković i dalje informiriše Miloševića i kao takav predstavlja njegovu osnovnu polugu i oslonac u političkom životu, kažu drugi; reč je o strategiji haosa kojom se poraženi režim nastoji konsolidovati i odložiti izbore zakazane za 23. decembar, smatraju treći.

Praksa, međutim, posle 5. oktobra pokazuje da je SPS nakon prvobitnog zatezanja i odugovlačenja na kraju popuštao pred pritiscima DOS-a. Ostavke predsednika republičkog vrhovnog suda Balše Govedarice i republičkog javnog tužioca Dragiše Krsmanovića, koji su bili u „paketu“ sa Markovićem, to potvrđuju. No, u odbrani šefa državne bezbednosti, socijalisti su do kraja tvrdokorni. Mnogi smatraju da objašnjenje za ovo leži u DOS-u, odnosno u različitim gledištima unutar DOS-a na slučaj Radeta Markovića i RDB-a.

Ima mišljenja, naime, da bi od smena po kratkom postupku u policiji u ovom trenutku bilo više štete nego koristi. Polazi se od toga da je MUP, a posebno državna bezbednost, voma složen i osetljiv sistem, te da bi se u aktuelnom interregnumu mogao transformisati u novu partijsku službu pojedinih lidera, njihovih stranaka, poslovnih prijatelja i ortaka; da bi postao glavni stožer nove oligarhije nastale u tranziciji poput one u Jeljcinovoj Rusiji. Kuloarske priče uglavnom označavaju Zorana Đinđića, predsednika Demokratske stranke, kao nekog ko je i te kako zainteresovan da preko veza koje je ostvario pred 5. oktobar i posle njega (ali i ranije) sa raznim ljudima iz Službe, kao što su komandanti „Crvenih beretki“, ostvari dominaciju u državnoj bezbednosti. Saopštenje predsednika SR Jugoslavije Vojislava Koštunice, pak, u kome kaže da nije tražio ostavke čelnih ljudi vojske i policije, mnogi tumače kao signal da se to ne dopusti, makar cena bila i zadržavanje kompromitovanih ličnosti do republičkih izbora. Sam Marković se u svemu ovome ne ponaša ni najmanje naivno. Ponudio je ostavku Koštunici s punom svešću da MUP nije u nadležnosti predsednika SR Jugoslavije.

Ipak, kako god stvari stajale, RDB nije moguće očuvati kao instituciju do izbora 23. decembra i konstituisanja nove srpske skupštine i vlade. Ovakvu kakva je, službu bezbednosti naprosto nije moguće reformisati ni tada, ni bilo kada – mnogo, isuviše mnogo ima kostura u njenim ormanima da bi mogla polagati pravo na ma kakav kredibilitet; suviše ima otvorenih pitanja o njenom delovanju u proteklom periodu na koje javnost očekuje hitne odgovore i to pred državnom komisijom sa najširim ovlašćenjima. Bolje je zato čak i u potpunosti zamrznuti rad RDB-a i krenuti ispočetka u stvaranje moderne i adekvatnim zakonskim rešenjima kontrolisane službe za zaštitu nacionalne bezbednosti nego kombinovati i politički taktizirati s krajnje opasnim stukturama. Osnovi uslov i zalog za nešto tako jeste neodložni odlazak Radeta Markovića.

Filip Švarm, Biljana Vasić, Tamara Skroza,
Radovan Kupres
i Dokumentacioni centar „Vreme“

U tišini, bez istine

Reporteri „Vremena“ pokušali su i od porodica likvidiranih funkcionera bivšeg režima saznati da li imaju bilo kakvih informacija o toku istraga. Da li su makar oni, koji su preživeli najstrašniju porodičnu tragediju, obavešteni o tome šta je policija sve radila i dokle je stigla u rasvetljavanju zločina?

Udovica Radovana Stojičića Badže odbila je razgovor jer – kako je posrednik rekao – „ima dvoje maloletne dece“. Milorad Vučelić, koji je u vreme Badžinog ubistva bio potpredsednik SPS-a, kaže za „Vreme“ da mu je Radovan Stojičić Badža bio „ne samo poznanik već i veliki prijatelj“. Dokle je istraga stigla, nikad nije uspeo saznati. „U početku se radilo intenzivno, i taj rad je pružao nadu da će nekih rezultata biti“, kaže Vučelić.

Mirjana Petrović, sestra ubijenog generalnog direktora JAT-a Žike Petrovića, veruje da će nove vlasti pokrenuti pravu istragu o ovom zločinu: „Red je da se kaže ko je to uradio i zašto.“ Inače, gospođa Petrović nije pristala na to da saopšti ma kakve detalje o samoj istrazi. „Novinari su pisali svašta, s mnogo proizvoljnosti i netačnosti“, kaže ona. Kad biste samo znali u kakvo je društvo stavljan, razumeli biste…“

Porodica Pavla Bulatovića, kako se saznaje, veoma je ogorčena što se o naručiocima i počiniocima atentata još ništa ne zna – moguće je steći utisak da se tim zločinom niko ozbiljno i ne bavi. Sam bivši ministar smatran je za nekorumpiranog čoveka u establišmentu, apsolutno lojalnog bivšem premijeru SR Jugoslavije Momiru Bulatoviću. Bivši savezni premijer je jedan od retkih Pavlovih kolega „iz politike i vlasti“ s kojim njegova porodica redovno kontaktira. No, ni on, kako se navodi, nije mogao da im pomogne u rasvetljavanju ovog zločina.

Nekog možda može začuditi nespremnost porodica žrtava, koje su pripadale establišmentu bivšeg režima, da javno zatraže istinu i prozovu odgovorne koji to godinama nisu u stanju. Međutim, u svetlu pretnje načelnika RDB-a trojici ministara unutrašnjih poslova mnogo šta je jasnije. Ipak, kako se saznaje, članovi porodica, kao i njihovi advokati, s vremena na vreme dolaze u policiju da se raspitaju kako se odvijaju istrage i da daju neke podatke za koje smatraju da bi mogli biti od koristi.

Bez informacija

Predsednik JUL-a Ljubiša Ristić je u intervjuu za „Vreme“ br. 511 rekao „da je sramno što je godinama Zoran Todorović optuživan da je mafijaš, bogataš, kriminalni profiter, da je zato ubijen“, i dodao da bi mediji trebalo da se uvere kako „njegova porodica i deca žive veoma skromno, ni traga nekakvom bogatstvu“. Međutim, kada se preko JUL-a pokušalo stupiti u kontakt sa Todorovićevom porodicom, Miloš Đurić iz ove partije jednostavno je saopštio: „Ne dajemo informacije o funkcionerima JUL-a, živim ili mrtvim.“ U ovom kontekstu, interesantno je primetiti da su julovske perjanice poput Gorana Matića i Ivana Markovića „demaskirale“ sve vrste terorističko-špijunskih zavera, a da se nikad nisu pozabavile istragom o smrti svog bivšeg generalnog sekretara. Takođe, Matić je na konferenciji za štampu 14. maja 1999. novinarsko pitanje ko je ubio Slavka Ćuruviju okvalifikovao kao primer destabilizovanja SR Jugoslavije.

Preuzeto od: Vreme broj 514, 9. novembar 2000.

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Slucaj Djurekovic

Dvadeset i drugog aprila 1982. godine, Stjepan Djurekovic, direktor preduzeca INA-Marketing pobegao je u Nemacku. Tamo je, nekoliko meseci pre njega iz Zagreba prebegao i njegov sin Damir Djurekovic, da bi izbegao sluzenje vojnog roka u JNA. Hrvatska Sluzba drzavne bezbednosti znala je za to, ali je cutala, jer je zelela da ima direktora INA-Marketing u saci. Djurekovic je prebegao, prvo u izbeglicki logor Kerkirhen, u Austriji, pod laznim imenom Josip Miranovic, a zatim se prebacio u Minhen, pravo u krilo ustaske emigracije. Priklonio se Ivanu Jelicu, lideru Hrvatskog narodnog odbora (HNO). Kao zalog svoje lojalnosti politickoj emigraciji Stjepan Djurekovic je u hotelu ?Cetiri godisnja doba? urucio dr Branku Jelicu tajni rukopis knjige ?Komunizam ? velika prevara?, koju je napisao jos u Zagrebu. Ta knjiga je prihvacena u emigraciji kao nova epohalna vrsta dokaza protiv komunistickog rezima u SFRJ, pa je dr Jelic obezbedio ubrzano stampanje i ostala cetiri Djurekoviceva rukopisa: ?Ja, Josip Broz Tito?, ?Sinovi orla?, ?Crveni menadzeri? i ?Slom ideala?. Sve ove knjige, medjutim, napisala je Sluzba drzavne bezbednosti SSUP-a, odnosno Krunoslav Prates, blizak saradnik i Stjepana Djurekovica i jugoslovenske tajne policije. Akciju je vodio inspektor Boza Spasic preko ovog urednika, tj. svoje veze u listu ?Hrvatska drzava? koji je, takodje finansirala SDB Jugoslavije.

?Djurekovic je imao nesrecu da u inostranstvu odmah naleti na naseg saradnika Krunoslava Pratesa, glavnog urednika lista ?Hrvatska drzava? i sekretara Ivana Jelica, brata dr Branka Jelica. Znaci nas saradnik Prates mu je organizovao stampanje tih knjiga, tako da smo ih mi odmah imali. Donosila ih je u Zagreb Pratesova z istva SFRJ dobijali da citaju takve ludosti… Tada sam jos bio operativac u liniji emigracije. Josip Perkovic mi je bio nacelnik. Sledili su Srecko Sena, makedonska ciganka iz Skoplja, tako da su i gospoda iz Predsednimurina, tadasnji sef hrvatske sluzbe i Stanko Colak nacelnik Uprave za emigraciju SDB SSUP-a koji je dosao iz Beograda… Posto nismo kontaktirali sa Pratesom, Perkovic mi je rekao da se planira ubistvo Djurekovica i da mu je Krunoslav Prates dao kopiju kljuca od svoje stamparije u koju Djurekovic cesto zalazi zbog stampanja knjiga.? Kako je SDB Jugoslavije tajno finansirao list ?Hrvatska drzava?, a i rad stamparije Krunoslava Pratesa, ispada da je SSUP placao i stampanje knjiga Stjepana Djurekovica. Uz pomoc tih dela, direktor INA-Marketing se popeo dosta visoko na emigrantskoj lestvici. Pred izbore u Hrvatskom narodnom vijecu (HNV) ocekivalo se da ce Djurekovic biti jedan od kandidata za predsednika odbora u SR Nemackoj. Smrt ga je, medjutim, preduhitrila: ?U petak, 29. jula 1983. godine, 57- godisnji Stjepan Djurekovic, urednik izdavacke kuce ?Das Kroatise Bus?, pronadjen je ubijen u podrumu stamparije u Volfrathausenu. Zlocin je otkriven u 13,35 sati. Prema prvim podacima istrage, les je lezao u podrumu vise sati. Djurekovic je usmrcen sa sest hitaca iz dva razlicita oruzja i verovatno jednim udarcem sekire po temenu. Prema izjavama iz minhenskog tuzilastva, odbeglog jugoslovenskog direktora izresetali su meci kalibra 22 i 7,65 milimetara. Voditelj HRB Mladen Svarc je tim povodom izjavio da zlocin pokazuje ? jasan rukopis jugoslovenske tajne sluzbe? ? javila je tada nemacka agencija Dojce Press.

Nemacka tajna sluzba BND je imala saznanja da SDB Jugoslavije priprema obracun sa Djurekovicem. Dala mu je zastitu. Cesto mu je menjala mesto stanovanja i proveravala sve njegove kontakte sa ljudima. To ga, medjutim, nije spaslo smrti. Branko Trazivuk tvrdi da je atentat izvrsila crnogorska sluzba u saradnji sa ?beogradskim podzemljem? i to na vrlo los nacin. Hrvatski nacelnik Josip Perkovic bio je besan zbog toga. SDB Hrvatske je zato uputio i zvanicni protest, memorandum direkciji Sluzbe drzavne bezbednosti u SSUP-u Jugoslavije, sto za takve poslove angazuje kriminalce iz Beograda. Trazivuk je u tom kontekstu pomenuo imena Ratka Djokica, Dragana Malesevica Tapija, i Djordja Bozovica Giske, a neki pominju i ime B. M. Ima svedoka tog vremena koji tvrde da je u tom poslu ucestvovao i Ranko Rubezic. O tome zagrebacki inspektor Branko Trazivuk u svojoj ispovesti novinarima kaze:

?Ubistvo Stjepana Djurekovica, bivseg direktora INA-Marketing organizovao je licno Stane Dolanc, nekadasnji major KOS-a, ministar jugoslovenske policije i predsednik Saveta za zastitu ustavnog poretka. Dolanc je pocetkom osamdesetih bio gospodar zivota i smrti u Jugoslaviji. Razlozi za ubistvo Djurekovica su trojaki. Prvo, SDB SSUP-a i Dolanc otkrili su da je Djurekovic postao saradnik nemacke obavestajne sluzbe BND. Drugo, kako je INA dugo godina bila ispostava Udbe u svetu, posle prebega Djurekovica u Nemacku postojala je opasnost da Nemcima otkrije citavu mrezu nase tajne policije u svetu, a posebno pozicije Udbe medju ustaskim i cetnickim emigrantima. Kao trece, Djurekovic je ukrao i predao BND kartu vojnih skladista nafte i benzina u SFRJ, Rumuniji i Grckoj, kao i semu sa pozicijama rezervnih skladista vojnog goriva. Djurekovic je ukrao od INE 200 miliona dolara i preneo u inostranstvo.?

Glavni razlog za preuzimanje ?najstrozih mera? SDB SSUP-a, bila je Djurekoviceva namera da se vrati u Jugoslaviju i da na sudjenju, svedoci o kriminalnim radnjama vrha Komunisticke partije Jugoslavije. Pavle Gazi, sekretar RSUP Hrvatske, sreo se s Stejpanom Djurekovicem u Bukurestu, sto je saznao Josip Vrhovec, pa je smenio Gazija. Jedno vreme Stjepan Djurekovic je boravio i u Bugarskoj. SDB Jugoslavije je planirala da ga kidnapuje iz Sofije, ali je Stane Dolanc bio protiv toga. Njemu i Vladimiru Bakaricu, direktor INA- Marketinga nije bio potreban ziv. U politickom vrhu SFRJ odluceno je da se prema Djurekovicu primeni mera predvidjena za izdajnike otadzbine, seca se Boza Spasic. O saradnji Djordja Bozovica ? Giske sa SDB govorila je i njegova majka Milena Bozovic:

?Pisali su posle njegove smrti da je radio za Drzavnu bezbednost. Da je radio, znam da jeste, ali je radio u ono vreme kad je postojala neka drzava, hteo je da pomogne, a pravo da kazem, povukao je i mnoge druge da rade za drzavu. Necu da pomenem nikoga. Da li je on dobijao neki veliki novac od toga, videla nisam, ali sumnjam i da je dobijao. Niti me je to interesovalo. Tacno je da je kod mene dosao i dvaput onaj inspektor iz DB, be-de kako ja kazem, i dao koverat. Kad je Djordje to radio, ja sam shvatala drzavu kao nesto ljudski, pravedno, mada mi je moja baba jos 46. godine i pricala da cemo tek videti kakve ce nas sve muke zadesiti. Sto se Djordje prihvatio toga, ne znam. Valjda je hteo da pomogne drzavi. Da je do para bilo, on to nikada ne bi uradio. Ma bio je dobra dusa, to su svi znali i prvi put je dopao u miliciju zato sto je drugim ljudima pomagao…?

Giska:

?Mi smo bili tako idealisticki trovani, misleci kako radimo dobro za otadzbinu, a otadzbina se tada racunala od Djevdjelije do Triglava. Ne treba nikom zameriti sto je tada nesto uradio zaslepljen ljubavlju prema otadzbini. Drugacije smo mi to onda gledali, i molim emigraciju i sve ljude koji su nam bili na meti, da nikad ne zamere volu koji je gazio kupus, vec onima koji su imali vola i slali ga gde su hteli. Jer, vo je uvek vo… Izvinjenje se odnosi na srpsku emigraciju, drugim emigracijama nismo duzni nikakva izvinjenja, jer je medju nama vecni rat.?

Osim Giske koji je mrtav i Staneta Dolanca, u akciji ?Dunav?, kako je Sluzba krstila Djurekovicevu likvidaciju, ukljucen je i jedan Nemac, tajni agent ?Alfa?, koji je kasnije likvidiran, a telo mu je zabetonirano. SDB Jugoslavije je podrobno pripremala atentat na Djurekovica u gradicu Volfarthauzen, 26 kilometara od Minhena. Giska je predlozio sastav ekipe, iako se posle ispostavilo da neki ljudi i nisu bili najbolji, pa je cak, kasnije u Beogradu, doslo i do svadje. Ipak, ta akcija je jedna od najboljih u istoriji Sluzbe drzavne bezbednosti. To potvrdjuje i podatak da, kada su Bozovica uhapsili 1985. u Minhenu, Nemci Giski nista nisu mogli da dokazu. Djurekovic je kasnio, pojavio se i kolima usao u garazu, zatvorio vrata. Tamo su ga ocekivali likvidatori SDB. Kada ih je ugledao, Djurekovic je stao da zapomaze, nudio je i ogromnu svotu novca. Ispalili su u njega, prema nalazima Nemacke obavestajne sluzbe, sest metaka iz razlicitih oruzja. Na kraju, dobio je i udarac sekirom po glavi. Dva coveka su odmah izasla i odvezla se. Treci ih je cekao napolju u kolima. Na scenu je stupio strucnjak SDB sa posebnom namenom da ukloni i najmanji trag. Ekspert za cIscenje je sjajno obavio posao i nemacka policija se oko atentata na Stjepana Djurekovica do danas bavila samo nagadjanjima. Akcija ?Dunav? kostala je SDB 150.000 maraka, a likvidatorima je Sluzba isplatila po pet hiljada dolara. Po Beogradu se prica da u arhivi jugoslovenske tajne policije postoji cak i video snimak Djurekoviceve smrti. Nemacka stampa, pre svega ?Spigl? je, pozivajuci se na dosijea BND, medjutim, sredinom osamdesetih, odgovornost za jugoslovenski drzavni terorizam pocela da prebacuje i na Radeta Caldovica-Centu. Ovaj Zemunac, bivsi fudbaler, u nemackom dosijeu BND pod brojem ST33-04008 vodjen je i sa laznim imenima kao Milovan Bulovan iz Zrenjanina, kao Dusan Vucetic, Zivan Masinjanin, Gulijano Kastagnola i Andrea Zullo. Nemci su Centu teretili da je ubio, prvo hrvatskog emigranta Nikolu Milicevica-Bebana iz Vionice u Frankfurtu pocetkom 1980. godine, a izvesni Josef Kloucek, koga je kao svedoka nasla sluzba BND, teretio je Caldovica da je upucao i emigranta Djuru Zagarskog iz Zagreba sredinom 1983. godine. Nurif Rizvanovic, agent KOS-a i BND je u svojim kazivanjima prozvao mnoge Srbe i okarakterisao ih kao likvidatore.

Preuzeto od: http://www.lopare.net

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Sledeća strana »

Prati

Dobijte svaki novi članak dostavljen u vaše poštansko sanduče.

Pridružite se 31 drugom pratiocu