SVEDOČENJA


Kako je Tito postao „naslednik“ dinastije Karađorđević

dinastija KaradjordjevicDa bi Tita voleli više od oca i majke, nekadašnji Titovi pioniri, sada ljudi u poznim godinama, bili su vaspitavani uz pomoć lažnog lika i dela Josipa Broza Tita, kome je njegovo političko okruženje dodelilo čin maršala i naručilo belu maršalsku uniformu, koja se lepo uklapala sa belim rukavicama, epoletama i ordenjima.

Danas znamo da je to bio samo lažni duh vremena, sem činjenice da je belu maršalsku uniformu voleo i Gering (jedva je dočekao da je obuče i F.Tuđman), a sletovi, zastave i bakljade praktikovani su i za vreme Musolinija, Hitlera i Kim il Sunga.

Zašto Titovi poklonici ćute o svojevrsnoj Titovoj izdaji i pohlepi, kad se brže bolje uselio u Dvorske prostorije dinastije Karađorđević i sebi priuštio sve kraljevske pogodnosti, uključujući zaplenu i korišćenje zlatnog posuđa, na koje je maršal preko kraljevskog grba udario onaj grb iz Jajca sa šest plamenova i petokrakom iz 1943. godine.

Kada je to posuđe vraćeno porodici Karađorđević, prestolonaslednik Aleksandar drugi nije hteo da menja grb FNRJ i ostavio ga je na svom porodičnom posuđu, servisu i escajgu uz opasku „To je istorija, dinastije se menjaju, ali grbovi ostaju. Ne želim da prekrajam Tita i brišem njegov grb, kao što je on brisao naš karađorđeviski“. Ali kraljevsko i srpsko imanje i drugi posedi i nekretnine koje je Tito oteo Karađorđevićima još uvek nisu vraćeni.

Posle državne sahrane četvoro Karađorđevića, prestolonaslednik Aleksandar drugi je bio srećan što je osvetlao obraz dinastije i ispunio zavet svog pradede. Kraljevski dvor je postao mesto okupljanja svih Srba i njihovih prijatelja iz sveta. Tom prilikom su stari Beograđani obnovili svoj zahtev da se Josip Broz iseli sa Topčiderskog brda i iz Beograda. „Nećemo Tita i njegovu Kuću cveća u svom dvorištu! Neka Joža Broz ide u svoj rodni kraj u Hrvatsku, ako je maršal Tito zaista onaj Josip iz Kumrovca, za kog se godinama predstavljao“.

O kraljevskom ponašanju Josipa Broza Tita, koji je sebe smatrao zaslužnim naslednikom kompletne dinastije Karađorđević, svedoči i zaplena nakita i zlata članova porodice Karađorđević.

Naime, deo nabrojanih dragocenosti, o kojima je ovde reč, našle su se 1941. u Nikšiću kao teret koji su poneli iz Beograda kralj Petar Drugi Karađorđević i članovi jugoslovenske vlade prilikom odlaska iz zemlje zbog okupacije od strane nacističke Nemačke. Potom je iz Nikšića 12 sanduka sa blagom sakriveno u manastir Ostrog, preciznije u manastirski poljski nužnik.

To blago je pronađeno odmah posle oslobođenja, a u aprilu 1945. organizovan je prevoz tog blaga za Beograd. Konvoj sa zlatom greškom je najpre stigao u Užičku ulicu (tada Rumunsku) broj 15 gde je počeo istovar.

Vojnici Vladimir Pavlović i Nedo Đajić zbijali su tada šalu: „Da li da uzmemo po jednu polugu, jer ih ima toliko da niko neće primetiti, ili da to ne činimo? Ma šta će nam, kad će u komunizmu i ve-ce šolje biti od zlata, što da se mučimo?“.

Ti sanduci sa zlatom su potom preneti u Beli Dvor gde su ih, kako je svedočio Rade Ristanović, domaćin ili komandant Belog dvora, spakovali u kasu u biblioteci, koju je zatim Tito zaključao, ključ stavio u spoljni džep od sakoa i zahvalio drugovima na uloženom trudu. Tvrdnja da je reč o blagu iz Ostroga zasniva se i na ključnim svedočenjima ljudi koji su učestvovali u celoj operaciji. Oni kažu da je bilo zlatnih poluga, dijadema, zlatnika, pribora za jelo, ogrlica zlatnih i od bisera satkanih… Maltene istovetni spisak sa blagom koje je pohranjeno danas u Narodnoj banci Srbije.

Sudbina dijademe, koja se nalazi u trezoru Narodne banke opet je priča za sebe. Istraživači i poznavaoci života porodice Karađorđević, poput Miladina Gavrilovića, upravnika Zadužbine kralja Petra na Oplencu, u svojim beleškama imaju pet registrovanih dijadema kraljice Marije Karađorđević, supruge kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića, ujedinitelja.

Prva, devojačka, zlatna dijadema izložena je u kući kralja Petra Prvog na Oplencu. Druga dijadema je sa veridbe za kralja Aleksandra koja je obavljena 9. januara 1920. godine u Rumuniji.

Bila je ukrašena smaragdima i dijamantima. Danas joj se ne zna trag. Treća dijadema bila je poklon Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca uručena prilikom venčanja za kralja Aleksandra 8. juna 1922. godine.

Bila je ukrašena brilijantima i čuvana kao porodični nakit sa kraljevskom krunom, skitrom i šarom. Kraljica Marija je još 1939. godine otišla u London na lečenje ali i da bude pored dece koja su učila školu u britanskoj prestonici i do početka rata nije se vraćala u Jugoslaviju.

Znači dijadema je ostala u Beogradu odakle se 1941. našla u Ostrogu. Otvaranjem vreća sa blagom u trezoru Narodne banke Srbije stručnjaci će lako utvrditi da je taj dragulj njen poklon sa venčanja.

Četvrtu dijademu kraljica Marija dobila je od svog muža Aleksandra Prvog povodom rođenja sina Petra Drugog Karađorđevića.

Naručili su je od Kartijea zajedno sa ogrlicom. Bila je ukrašena smaragdima i najčešće se pojavljuje na umetničkim slikama gde je kraljica Marija pozirala slikarima. Tu dijademu ona je poklonila snahi Aleksandri, supruzi kralja Petra Drugog, a snaja ju je, pouzdano se zna, prodala nepoznatom kupcu.

Peta dijamantska dijadema u vlasništvu kraljice Marije bila je poklon njene kraljice majke, po imenu takođe Marije. Naša kraljica Marija nosila je taj majčinski poklon i u dubokoj starosti, da bi ga na kraju prodala preko aukcijske kuće Sotbi u Londonu.

Do trezora Narodne banke Jugoslavije, potom Srbije, navedeno blago stiglo je iz odaja Belog dvora na Dedinju. Tu ga je pronašla i po nalogu tadašnjeg Predsedništva SFRJ popisala i spakovala u tu svrhu formirana specijalna državna komisija. Valja, pri tome, imati na umu da se na imanjima, dvorovima, rezidencijama i ostalim zdanjima Brozovih širom Jugoslavije (tačno 68 objekata) od 1945. godine do zvaničnog datuma njegove smrti 4. maja 1980. godine nikada nije vodila evidencija o bilo kakvim stvarima odnosno predmetima. Narodski rečeno, nikada nije urađen nijedan popis imovine.

Međutim, to nije bilo jedino zaplenjeno blago dinastije Karađorđević, pošto je u međuvremenu bilo zaplenjeno i blago Karađorđevića pronađeno u tajnim prostorijama ispod Belog Dvora. O tome svedoči Branko Broz, rođak Josipa Broza u knjizi „Druženje s Titom”, objavljenoj u Zagrebu 1982. godine.

On se 1945. godine nalazio u Belom Dvoru da uz pomoć jedinica Crvene armije očisti i pripremi Beli dvor za dolazak maršala Tita i, između ostalog, piše: „Brat i ja smo jednog dana primijetili nekakva željezna vrata. Kopkalo nas je kamo ona vode. Uzeli smo baterije i polako otvorili vrata. Spiralnim smo se stepenicama spustili u podzemno sklonište s dugačkim hodnicima i izlazima prema Rakovici. Ta je skloništa izgradila kraljevska obitelj. Išli smo od prostorije do prostorije i spazili nekakve ogromne crne sanduke. Bilo ih je mnogo. Nismo znali što bi moglo biti unutra. Znatiželja je bila jača od bilo kakvog razmišljanja i opreza, pa smo odlučili da ih otvorimo jedan po jedan. Imali smo što vidjeti. Prizor kao iz tisuću jedne noći. U sanducima je bilo kraljevsko zlato, posuđe, tanjuri, šalice i jedaći pribor u golemim količinama. Sve je imalo kraljevski grb. Vidjevši to, otrčali smo natrag i obavijestili Tita i Mitra Bakića (šef dva Titova kabineta, potom sekretar privremene jedinstvene vlade Demokratske Federativne Jugoslavije, prim. aut). Nisu mogli vjerovati. Krenuli su u podrum. Kad su sve to vidjeli, naredili su da se ispita hodnik i izlazi i da se postavi straža na ulazu u podrum”.

Sadržaj navedenih sanduka Josip Broz je posle izvesnog vremena pregledao u društvu generala Ljubodraga Đurića, koji o tome piše u knjizi „Sećanja na ljude i događaje”. U tom rukopisu pominje se čuvena epizoda, kada Broz poklanja Đuriću zlatnu tabakeru, a ovaj neće da je primi jer je na njoj utisnut kraljevski grb. Uzeo je tek kada je izbrisan grb Karađorđevića, a utisnut potpis Josip Broz Tito. Te dragocenosti videla je još i Davorjanka Paunović – Zdenka, Titova ljubavnica iz ratnog perioda. Priču o tome Broz je prećutao svom šefu kabineta Mitru Brkiću, pa čak i svom bliskom ratnom drugu Aleksandru Rankoviću.

Šta se na kraju dogodilo sa kompletnim blagom Karađorđevića, do danas nije razjašnjeno. Moguće je da je deo zaplenjenog blaga Josip Broz uložio u izgradnju svojih 26 tajnih podzemnih skloništa širom bivše Jugoslavije, čija se ukupna vrednost procenjuje na oko 90 milijardi dolara. Od navedenih 26 tajnih skloništa za sada se zna za postojanje onih na Visu, Kuparima, Kumrovcu, Plitvicama, Konjicu, Drvaru, Bihaću, Goraždu, Han Pijesku, Bugojnu, Kumanovu, Beogradu, Oplencu, Prištini …

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

U ovom delu obaveštavam zainteresovane da je Ministarstvo trgovine i usluga Republike Srbije preko  tržišne inspekcije iz Zajčara tražilo od mene da im na ime takse za rešavanje moje žalbe u budžet Republike Srbije na račun br. 830-74-2221843-67  uplatim 320 dinara na ime administrativne takse (vidi sliku na početku teksta). Naravno, postupio sam u skladu sa navedenim zahtevom (vidi Uplata administrative takse), kako bih se i ja i svi zainteresovani uverili kakvu ću uslugu dobiti za te pare.

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Na osnovu člana 5. stav 2. Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja (Sl. Gl. RS br. 120/04 „Svako ima pravo da mu se informacija od javnog značaja učini dostupnom tako što će mu se omogućiti uvid u dokument koji sadrži informaciju od javnog značaja, pravo na kopiju tog dokumenta, kao i pravo da mu se , na zahtev, kopija dokumenta uputi poštom, faksom, elektronskom poštom ili na drugi način.“), ovaj zapis o šikani pred pravosudnim institucijama za zaštitu prava, dostupan je svakom ko je za to zainteresovan i njegovo umnožavanje i dalja distribucija u originalnom izdanju su dozvoljeni.

Na osnovu stava 1. Pravila 66 Poslovnika Evropskog suda za ljudska prava (Strazbur 1999. godine „Po ustanovljavanju istovetnosti svedoka i pre svedočenja, svaki svedok polaže sledeću zakletvu ili daje sledeću svečanu izjavu: Zaklinjem se – ili Svečano izjavljujem po svojoj časti i savesti – da ću govoriti istinu, punu istinu i ništa osim istine.“), ovo svedočenje o šikani pred pravosudnim institucijama za zaštitu prava dajem sa verom u Boga.

Ovo svedočenje počinjem sa dešavanjima u vezi mog smenjivanja sa radnog mesta Koordinatora voznog parka i unutrašnjeg obezbeđenja imovine Instituta za bakar, nakon čega sam pokrenuo sudski spor u predmetu P1-360/04 Opštinskog suda u Boru, u kome je taj sud pružio logistiku za neosnovano odugovlačenje od strane punomoćnika Instituta za bakar, Dragiše Paunovića, jer je spor pokrenut krajem marta 2004. godine okončan pravosnažnom i izvršnom presudom P1-634/06 Opštinskog suda iz Bora tek 04.10.2007. godine, tako što je u izreci pod I poništen Aneks II ugovora o radu br. 457 Instituta za bakar Bor od 17.03.2004. godine, a izrekom pod II Institut za bakar je obavezan na naknadu troškova tužiocu u iznosu od 40.500,00 dinara.

Postupak zbog nezakonitog otkaza ugovora o radu pokrenut 21.06.2004. godine u predmetu P1-733/04 Opštinskog suda u Boru, nakon što je taj sud pružio logistiku za neosnovano odugovlačenje punomoćnika Instituta za bakar, Dragiše Paunovića, okončan je pravosnažnom i izvršnom presudom P1-311/07 Opštinskog suda iz Bora tek 11.07.2007. godine, tako što je u izreci pod I kao nepravilno i nezakonito poništeno Rešenje br. 1185 Instituta za bakar Bor od 21.06.2004. godine, a izrekom pod II Institut za bakar je obavezan na naknadu troškova tužiocu u iznosu od 23.400,00 dinara.

Postupak zbog odbijanja isplate zaostalih primanja nakon otkazivanja ugovora o radu pokrenut u predmetu P1-835/04 Opštinskog suda u Boru je zbog brojnih povreda pravne procedure zapao u ozbiljnu pravnu krizu, zbog kršenja mojih prava iz člana 13. i člana 17. Zakona o ratifikaciji Evropske Konvencije o ljudskim pravima i osnovnim slobodama, kao i opšteg pravnog poretka Republike Srbije iz sledećih razloga:

1) Postupak je bez izdavanja Rešenja sa obrazlošenjem i pravnom poukom zamrznut do pravosnažnog okončanja postupka iz predmeta P1-360/04 Opštinskog suda iz Bora.

2) Zbog odbijanja priznavanja otkaza punomoćja advokatu koji je predložio zamrzavanje postupka i odbijanja sudije da se izjasni pisanim Rešenjem sa obrazloženjem i pravnom poukom u vezi mog predloga za ponavljanje postupka.

3) Zbog uklanjanja iz predmeta mog podneska od 21.02.2005. godine u vezi ukidanja punomoćja advokatu i predloga za ponavljanje postupka.

4) Zbog odbijanja izuzeća sudije koja dozvoljava da se iz predmeta uklanjaju pisane isprave kako kaže bez njenog znanja.

5) Zbog izvršene promene sastava suda iz predmeta P1-835/04, preimenovanjem u predmet P1-1269/07 bez izdavanja rešenja sa obrazloženjem i pravnom poukom.

6) Zbog odbijanja suda da spreči nedozvoljeno raspolaganje zahtevom iz ćlana 3. stav 3. Zakona o parničnom postupku od strane tuženika.

7) Zbog umetanja pisanih isprava tuženika u predmet bez prethodnog prezentiranja tužiocu i umešaču na strani tužioca.

8) Zbog naknadnog prepravljanja raspravnih zapisnika, što je omogućeno zbog prakse suda da se primerci raspravnih zapisnika ne izrađuju i za stranke već samo za sud.

9) Zbog naručivanja nezakonitog veštačenja od strane suda, navodno u ime tužioca, radi pripreme spisa predmeta za odbijanje tužbenog zahteva.

10) Zbog dozvole suda da tuženika, koji je pravno lice zastupa fizičko lice bez zaposlenja kome nije izdat matični broj i poreski identifikacioni broj od Republičke uprave javnih prihoda (bavi se nadripisarstvom).

11) Zbog presude suda da tužilac fizičkom licu koje zastupa tuženika nadoknadi troškove za pisanje podnesaka (sudski nalog za honorisanje nadripisarstva).

12) Zbog pravnog ignorisanja pravosnažnih i izvršnih presuda u korist tužioca radi odbijanja tužbenog zahteva.

13) Zbog sudskog nepriznavanja pisanih isprava državnih institucija Republike Srbije u vidu zdravstvene dokumentacije tužioca radi odbijanja tužbenog zahteva.

14) Zbog odbijanja suda da prekine odugovlačenje posdtupka.

15) Zbog odbijanja predsednika suda da se pre donošenja presude izjasni o zahevu tužioca za izuzeće sudije.

16) Zbog donošenja presude i davanje obrazloženja u suprotnosti sa utvrđenim činjeničnim stanjem i izvedenim dokaznim postupkom, kao presuđenoj stvari iz pravosnažnih i izvršnih presuda P1-634/06, P1-311/07 i P1-14/05.

Iznosim osnovanu sumnju da je postupak P1-835/04 odnosno P1-1269/07 organizovano zataškavan radi prikrivanja službenih zloupotreba u postupku Kv-70/05, sa kojim je u vezi po osnovu zahteva za naknadu štete (vidi: OVDE).

Naime, postupak u predmetu Kv-70/05 pokrenulo je Opštinsko javno tužilaštvo iz Bora po službenoj dužnosti Optužnicom br. Kt-345/04 od 11.05.2005. godine protiv Mirka Vukmirovića, službenog lica Instituta za bakar, zato što su tokom krivične istrage Ki-417/04 Opštinskog suda iz Bora prikupljeni dokazi koji nesumnjivo ukazuju da je Mirko Vukmirović po nalogu direktora Instituta za bakar Vlastimira Trujića izvršio krivično delo falsifikovanja službene isprave iz člana 248. stav 3. u vezi stava 2. i 1. Krivičnog zakonika Republike Srbije (retroaktivno je 21. i 22. juna za tri meseca unazad izmenio sadržaj šihtane knjige o mom prisustvu u firmi kako mi Institut za bakar ne bi isplatio zaostala primanja i izvršio uplatu poreza i doprinosa nakon otkazivanja ugovora o radu, zbog čega još uvek primam invalidsku penziju sa umanjenjem).

Iz navedenih razloga Ministarstvu pravde i Narodnoj kancelariji predsednika Republike Srbije bezuspešno sam iznosio pritužbu (Ministarstvo pravde mi je odgovorilo da nije nadležno da se meša u ovakve aktivnosti sudske vlasti a pri Narodnoj kancelariji moja je pritužba, kao i sve prethodne jednostavno ignorisana zbog činjenice da su u ovakve mahinacije bili upleteni kadrovi Demokratske stranke).

Pritužbe sam izneo zato što je Opštinski sud iz Bora Rešenjem Kv-70/05 od 15.06.2005. godine, kojim je odbacio Optužnicu br. Kt-345/04 OJT iz Bora od 11.05.2005. godine protiv Mirka Vukmirovića, povredio moja prava, tako što mi nije dostavio svoje Rešenje, čime mi je na nezakonit način uskraćeno pravo da u svojstvu oštećenog podnesem žalbu a što je bilo u suprotnosti sa odredbama Zakonika o krivičnom postupku.

Na Rešenje Kv-70/05 Opštinskog suda iz Bora od 15.06.2005. godine OJT iz Bora je uložilo Žalbu Kt-345 od 22.07.2005. godine zbog povrede krivičnog zakona i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, što se očigledno vidi iz pravosnažne i izvršne presude P1-634/06 Opštinskog suda iz Bora od 04.10.2007. godine i pravosnažne i izvršne presude P1-311/07 Opštinskog suda iz Bora od 11.07.2007. godine.

Žalba Kt-345/04 OJT iz Bora od 22.07.2005. godine na Rešenje Kv-70/05 Opštinskog suda iz Bora od 15.06.2005. godine odbačena je kao nedozvoljena Rešenjem Kž-434 Okružnog suda iz Zaječara od 16.01.2006. godine na osnovu predloga Ktž-297 zamenika Okružnog javnog tužioca od 06.12.2005. godine, koji je odustao od žalbe OJT iz Bora!!??

Ministarstvu pravde i Narodnoj kancelariji sam u podnetim pritužbama bezuspešno naveo da je zamenik Okružnog javnog tužioca iz Zaječara predlogom Ktž-297 od 06.12.2005. godine povredio moja prava kao oštećenog zbog toga što me nije obavestio da odustaje od gonjenja po službenoj dužnosti radi preuzimanja optužnice.

Takođe navedenim naslovima izneo sam i bezuspešnu pritužbu što je Opštinski sud iz Zaječara svojim Rešenjem Kž-434 od 16.01.2006. godine povredio moja prava kao oštećenog zbog toga što mi isto nije dostavio i što me nije obavestio da je zamenik Javnog tužioca iz Zaječara odustaso od gonjenja po službenoj dužnosti radi preuzimanja optužnice.

Po saznanju o načinu zataškavanja Optužnice protiv Mirka Vukmirovića, obratio sam se pritužbom predsedniku Opštinskog suda iz Bora Zorici Jovanović.

U vezi toga navedenim naslovima izneo sam bezuspešnu pritužbu što je vd predsednika Opštinskog suda Bor, Zorica Jovanović, umesto da mi na pritužbu odgovori u roku od 15 dana, odgovor dala sa zakašnjenjem od dve ipo godine, kako bi omogućila zastarevanje zahteva za ponavljanje postupka za preuzimanje optužnice OJT po privatnoj tužbi.

U pritužbama navedenim naslovima uzaludno sam navodio činjenice o eprincipijelnom proceduralnom postupanju Opštinskog suda iz Bora u predmetu P1-835/04 odnosno promenjenom broju predmeta P1-1269/07. Ovu pritužbu sam podneskom od 10.09.2008. godine podneo predsedniku Okružnog suda iz Zaječara ali pošto nisam dobio odgovor u razumnom zakonskom roku, tu pritužbu sam bezuspešno prosledio Ministarstvu pravde i Narodnoj kancelariji, jer je bilo očigledno da se ista zataškava po uzoru na zataškavanje Optužnice Kt-345/04 OJT iz Bora protiv Mirka Vukmirovića u predmetu Kž-434/05 Okružnog suda iz Zaječara.

Postupak zbog ponovljenog nezakonitog raspoređivanja usled nepriznavanja medicinske dokumentacije izdate od nadležne zdravstvene ustanove, pokrenut u predmetu P1-14/05 Opštinskog suda u Boru, okončan je pravosnažnom i izvršnom presudom P1-14/05 Opštinskog suda iz Bora od 05.05.2005. godine, tako što su poništeni kao nezakoniti i nepravilni: Rešenje Instituta za bakar br. 2757 od 23.12.2004. godine o mom raspoređivanju i aneks III ugovora o radu od 24.12.2004. godine.

U navedenim pritužbama sam uzalud molio Ministarstvo pravde I Narodnu kancelariju predsednika Rebublike Srbije da mi odgovori: da li sudija Dragana Aničić ima pravo po ustavu i zakonu Republike Srbije da o mom trošku, navodno po mom zahtevu iz nekog prepravljenog raspravnog zapisnika, Rešenjem nalaže veštaku da vrši nezakonit obračun za predmete P1-534/07 i P1-1269/07 Opštinskog suda Bor (uzeti u obzir član 3. stav 3. ZPP-a) kako bi onda to proglasila nezakonitim radi odbijanja mojih tužbenih zahteva?

Takođe navedene naslove uzaludno sam obavestio da zbog sprečavanja naknade štete u navedenim predmetima Opštinskog suda iz Bora, ja i dalje primam penziju sa umanjenjem do uplate zaostalih doprinosa za PIO po osnovu neuplaćenih doprinosa za period primene nezakonitih odluka o mom raspoređivanju na poslove uzorkovanja na terenu i u zagađenoj radnoj sredini, kao i nezakonitog otkaza ugovora o radu (nezakonitost je utvrđena pravosnažnim i izvršnim presudama P1-634/06, P1-311/07 i P1-14/05 ) učinjenih od strane bivšeg Instituta za bakar, sada preregistrovanog kao državnog Instituta za rudarstvo i metalurgiju.

Na osnovu priloženog dokaznog materijala uzaludno sam predlažio navedenim naslovima da u svojim Arhivama izvrše uvid u predmete broj 071-00-3096/2005 i broj 07-00-1278/2007-02 , te da na osnovu toga i navoda iz ove pritužbe utvrde zakonitost rada Opštinskog suda iz Bora i Okružnog suda iz Zaječara u predmetima za naknadu štete P1-835/04, P1-534/07, P1-1269/07, kao i krivičnim postupcima Kv-70/04 pred Opštinskim sudom u Boru i Kž-434/05 Okružnog suda iz Zaječara.

Svedočio:

Slobodan Radulović, MB:2007945751012

На основу члана 5. став 2. Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја (Сл. Гл. РС бр. 120/04 „Свако има право да му се информација од јавног значаја учини доступном тако што ће му се омогућити увид у документ који садржи информацију од јавног значаја, право на копију тог документа, као и право да му се, на захтев, копија документа упути поштом, факсом, електронском поштом или на други начин.„), овај запис о мобингу и синдикалној шикани у Институту за бакар Бор доступан је сваком ко је за то заинтересован и његово умножавање и даља дистрибуција у оригиналном издању су дозвољени.

На основу става 1. Правила 66 Пословника Европског суда за људска права (Стразбур 1999. године По установљавању истоветности сведока и пре сведочења, сваки сведок полаже следећу заклетву или даје следећу свечану изјаву: Заклињем се или Свечано изјављујем по својој части и савести да ћу говорити истину, пуну истину и ништа осим истине“), ово сведочење дајем са вером у Бога.

Сведочење о мобингу и синдикалној шикани у Институту за бакар Бор почињем са догађајем који се десио током 5-то октобарских протеста и штрајкова радника РТБ Бор група против режимских органа управљања у РТБ-у Бор Група, одржаних на основу Уговора за демократску, социјално праведну државу потписаног између већине странака ДОС-а и УГС „НЕЗАВИСНОСТ“, као и у вези спровођења акције „Металска индустрија за нови век“.

Одлуком Штрајкачког одбора РТБ Бор Група од 08.10.2000. године распуштена је Скупштина РТБ Бор Група, разрешен је дужности Управни одбор РТБ-а Бор Група, разрешен је дужности генералног директора РТБ Бор Група Нинослав Цветановић, а именован је за вршиоца дужности генералног директора РТБ Бор Група Радомир Јовић, који је био обавезан да у року од три месеца приступи припремама и организацији избора нових органа управљања у РТБ-у Бор Група, а штрајк је до даљег замрзнут (документ од 08.10.2000. године)

Током мандата вршиоца дужности генералног директора у зависном предузећу РТБ Бор Група Радомир Јовић је у зависном предузећу Институту за бакар Бор Д.О.О. за вршиоца дужности директора, након поднете оставке Недељка Магдалиновића, именовао Властимира Трујића, у својству представника ДОС-а, као члана Општинског Одбора Демократске странке из Бора.

У време именовања Властимира Трујића за вршиоца дужности директора Института за бакар Бор Д.О.О. синдикат у фирми је носио назив „СИНДИКАТ ИНСТИТУТ ЗА БАКАР – БОР Д.О.О. – НЕЗАВИСНОСТ“ (Уверење о регистрацији бр. 110-00-226/1997-02 од 14.03.2007. године)

Непосредно по именовању Властимира Трујића за вршиоца дужности директора Института за бакар Бор Д.О.О. синдикат „Независност“ је у својству репрезентативног синдиката са њим закључио писани Споразум бр. 2146 од 26.10.2000 године о условима за рад (Споразум бр. 2146 од 26.10.2000 године).

Због непоштовања потписаног Споразума бр. 2146 од 26.10.2000 године од стране Властимира Трујића, синдикат је пред Општинским судом у Бору повео спор који је окончан правоснажном пресудом П1-700/01Општинског суда из Бора од 20.11.2001. године.

Када је Властимир Трујић увидео да ће Институт за бакар Бор Д.О.О. у коме је он именован за вршиоца дужности директора изгубити спор са синдикатом у вези непоштовања Споразума бр. 2146 од 26.10.2000 године, а нарочито када је увидео да је синдикат одлучан у спровођењу свог акционог програма „Металска индустрија за нови век“, који је подразумевао одлучну борбу против криминала и корупције у предузећу, одлучио је да отпочне са мобингом, шиканом и прогоном руководства и чланова синдиката, тако што је организовао колективни годишњи одмор радника без издавања индивидуалних решења, а паралелно са тим организовано је фалсификовање евиденција у шихтаним књигама за председника и потпредседнике синдиката како би се изнашле законске могућности да им се због 5 фалсификованих изостанака из шихтаних књига откажу уговори о раду.

Међутим, Решењем бр. 380-117-290/2001-04 Инспектора рада од 27.07.2001. године поремећене су намере Властимира Трујића за отпуштање свих синдикалних представника због непоседовања индивидуалних Решења о коришћењу годишњих одмора а које неки од њих нису ни користили у терминима када су им фалсификоване евиденције у шихтаним књигама.

Када је Властимир Трујић схватио да му је пропала замка за отпуштање свих синдикалних представника са колективним годишњим одмором, ради смењивања са функција синдикалних представника покренуо је поступак лобирања код руководства синдиката у синдикалној централи уз помоћ коришћења свог политичког утицаја трачарењем и изношењем лажних навода о синдикалним представницима у фирми (Писмо Властимира Трујића од 2208.2001. године председнику УГС Независност и Неопозива оставка бр. 4 од 15.01.2002. године на функцију члана председништва ГСМ „Независност“ регионалног члана председништва Слободана Радуловића, иначе оснивача синдиката у фирми).

Паралелно са применом мобинга и синдикалне шикане против чланова и руководства синдиката, Властимир Трујић је наставио праксу директора претходника Недељка Магдалиновића из времена режима Слободана Милошевића са исплатама зарада привилегованим радницима за непостојеће послове у непостојећој фирми Инжењеринг у Београду, која је била укинута Решењем бр. Фи-767/98 Привредног суда из Зајечара од 12.11.1998. године, Уговор о раду бр. 55 од 13.01.1999. године са Милком Савовић из Београда, ул. Благоја Паровића бр. 105А, Уговор о раду бр. 56 од 13.01.1999. године са Мирољубом Јовановић из Београда, ул. Пере Велимировића бр. 16А/14, Уговор о раду бр. 57 од 13.01.1999. године са Долић Миленом из Београда, ул. Вишњички венац бр. 79, Уговор о раду бр. 58 од 13.01.1999. године са Ђорђем Тимотијевићем из Београда, ул. Палмира Тољатија бр. 48/9, Уговор о раду бр. 85 од 19.01.1999. године са Чедомиром Кнежевић из Београда, ул. Кнеза Вишеслава бр. 34/9, Писмо Р-0096108 потпреседника синдиката Институт за бакар Бор Д.О.О. “ Независност“ Звонимира Спајића од 11.03.2002. године председнику Демократске странке Зорану Ђинђићу, Обавештење МУП-а Бор бр. ПУ-231-1169/01 од 05.09.2001. године, Обавештење МУП-а Бор бр. ПУ-231-295/02 од 01.03.2002. године, Обавештење МУП-а Бор бр. ПУ-231-459/02 од 01.04.2002. године, Обавештење МУП-а Бор бр. ПУ-231-842/02 од 02.07.2002. године, Решење Уп. Бр. 218-42/1-02 Органа за прекршаје Бор од 28.05.2002. године).

Такође, по узору на свог претходника Недељка Магдалиновића Властимир Трујић је наставио са утајама пореза и доприноса држави, због чега је довео фирму у ситуацију да је морала да из своје ризнице племенитих метала прода 25. кг. паладијума ради исплате пореза и доприноса како би радници са пуним пензијским стажом могли да остваре право на пензију (Ставови и закључци са Колегијума Института за бакар Бор од 27.09.2001. године, Информација Финансијске полиције Бор бр. 168/02 од 24.07.2002. године).

Упркос Решењу Инспектора рада бр. 380-117-290/2001-04 од 27.07.2001. године и Конвенције 135. МОР-а О заштити и олакшицама које се пружају представницима радника у предузећу (Сл. Лист СФРЈ бр. 14/82), Властимир Трујић је, на основу фалсификоване евиденције из шихтане књиге, отказао Уговор о раду Звонимиру Спајићу, потпреседнику синдиката, али је таква одлука поништена правоснажном пресудом Општинског суда из Бора П1-855/02 од 22.12.2002. године, а службено лице Института за бакар Бор Д.О.О. Смиља Јанковић, која је на суду изјавила да је фалсификат у шихтаној књизи начинила по усменом налогу Властимира Трујића и Мићић Милије осуђена је пресудом К-509/03 Општинског суда из Бора од 24.03.2004. године на три месеца затвора, условно на годину дана (Правоснажна пресуда П1-855/02 Општинског суда из Бора од 22.12.2002. године, Пресуда К-509/03 Општинског суда из Бора од 24.03.2004. године).

У отказивању уговора о раду осталим синдикалним представницима на основу фалсификованих евиденција из шихтаних књига, Властимир Трујић је спречен на основу правоснажне пресуде П1-987/01 Општинског суда од 20.11.2001. године.

Пошто му је пропао покушај отказивања уговора о раду синдикалним представницима на основу фалсификованих евиденција у шихтаним књигама Властимир Трујић је почео да изналази друге фиктивне правне разлоге за то.

Тако је председнику синдиката Драгану Штрбцу отказао уговор о раду својим Решењем бр. 2184 од 15.07.2002. године наводећи као разлог наводно непоштовање радне дисциплине али је ова одлука Властимира Трујића поништена правоснажном пресудом Општинског суда из Бора П1-1386/04 од 10.03.2005. године.

За време док је била на снази незаконита одлука о отказу уговора о раду Драгану Штрбцу Властимир Трујић и Драгиша Пауновић, у својству службених лица фирме одбили су да поштују Решење бр. 380-117-528/2002-04 Инспектора рада од 16.08.2002. године о врачању на рад Драгана Штрбца до правоснажности судске одлуке, због чега је Институт за бакар Бор правоснажним Решењем Општинског органа за прекршаје Уп-3687/02 од 26.05.2003. године кажњен новчаном казном са 150.000 динара, а Властимир Трујић је у својству службеног лица кажњен новчаном казном са 10.000 динара (Правоснажна пресуда П1-1386/04 Општинског суда из Бора од 10.03.2005. године, Правоснажно Решење Општинског органа за прекршаје Уп-3687/02 од 26.05.2003. године).

Пошто су му пропали сви претходни покушаји са отказивањима уговора о раду синдикалним представницима Властимир Трујић, Драгиша Пауновић и Мирко Вукмировић су, пред ненадлежном институцијом “ Проширени колегијум Института за бакар Бор“, уз ускраћивање права на одбрану и изјашњење синдикалним представницима, износили лажне наводе и клевете о измишљеним кривичним делима тих синдикалних представника, на основу чега су од тог Колегијума издејствовали усвајање документа бр. 454 од 16.03.2004. године, у коме је утврђена намера Института за бакар Бор да се за синдикалне представнике Независног синдиката, због обављања синдикалних активности које се њима нису допадале али за које претходно није било утврђено пред надлежним државним органима да су незаконите и да су туженику нанеле штету, изнађе тзв. законска могућност за отказивања уговора о раду.

По овом основу су Властимир Трујић, Драгиша Пауновић и Мирко Вукмировић, вршили мобинг, синдикалну шикану и здравствену дискриминацију, незаконито прераспоређивање и незаконито отпуштање Слободана Радуловића, секретара и оснивача Независног синдиката, тако што су кроз фиктивни дисциплински поступак без вођења записника, Слободану Радуловићу ускратили право изјашњења у присуству адвоката, одбијали су његово слање на здравствени преглед пре упућивања на рад на терену и у загађеној радној средини у Флотацији Велики Кривељ, а нису му признавали ни његову постојећу здравствену документацију издату од стране овлашћене здравствене установе, како би у супротности са одредбама домаћег и међународног права принудили Слободана Радуловића да са утврђеним здравственим сметњама, вишом стручном спремом и 59 година старости обавља полуквалификоване послове узорковања на терену и у загађеној радној средини, након чега је такво поступање резултирало погоршањем његовог укупног здравственог стања и потпуним губитком радне способности, што је утврђено Решењем ПИО бр. 020483 од 22.03.2005. године, а незаконита распоређивања и незаконити отказ уговора о раду Слободану Радуловићу су поништени правоснажним пресудама П1-14/05 од 05.05.2005. године, П1-311/07 од 11.07.2007. године и П1-634/06 од 04.10.2007. године Општинског суда из Бора (Документ бр. 454 од 16.03.2004. године, Решење ПИО бр. 020483 од 22.03.2005. године, Правоснажна пресуда П1-14/05 од 05.05.2005. године, Правоснажна пресуда П1-311/07 од 11.07.2007. године, Правоснажна пресуда П1-634/06 од 04.10.2007. године).

Властимир Трујић и Драгиша Пауновић су у континуитету од свог постављења против чланова и представника Независног синдиката спроводили мобинг и дискриминацију кршили права радника из Закона о раду, због чега је синдикат тражио заштиту од инспектора рада, који је својим решењима Властимиру Трујићу налагао поштовање Заскона о раду али Властимир Трујић и Драгиша Пауновић нису поштовали решења инспектора рада већ су и даље спроводили мобинг према члановима Независног синдиката уз још бруталније кршење права радника (Решење бр. 164-03-909/2001-04 Министарства за рад и запошљавање РС од 04.02.2001. године, Решење бр. 380-117-67/2001-04 Инспекције рада од 18.04.2001. године, Решење бр. 380-117-290/2001-04 Инспекције рада од 13.09.2001. године, Указивање бр. 380-117-21/2002-04 Инспекције рада од 29.03.2002. године, Решење бр. 380-117-905/2002-04 Инспекције рада од 07.03.2003. године, Решење бр. 380-117-136/2003-04 Инспекције рада од 10.03.2003. године).

Властимир Трујић је након свих наведених дискриминационих поступака против чланова и синдикалних представника Независног синдиката, по други пут отказао уговор о раду потпреседнику синдиката магистру техничких наука Драгану Штрбцу Решењем бр. 160 од 22.01.2007. године.

Наиме, Властимир Трујић је ради стварања нових фиктивних законских услова за отказивање уговора о раду магистру Драгану Штрбцу, са умишљајем и намером га распоредио да обради измењен наручени пројектни задатак наручиоца, тако што је Пројектни задатак из дописа инвеститора бр. 126/913 од 03.05.2006. године преименовао у Пројектни задатак бр. 1377 од 23.06.2006. године уз измену наручене садржине  пројектног задатка бр. 126/1913 од 03.05.2006. године, а затим је то оквалификовао као тежу повреду радне обавезе због чега је донео Решење о отказивању уговора о раду магистру техничких наука кога је узгред стављао и на списак вишка запослених у фирми.

Поступак по тужби магистра Драгана Штрбца, због незаконитог отказивања уговора о раду води се пред Општинским судом у Бору у предмету П1-107/07.

Властимир Трујић је након свих напред наведених и многих других дискриминационих и шиканозних поступака против синдикалних представника Независног синдиката Института за бакар Бор Д.О.О, дописом бр. 521 од 09.03.2007. године од Министарства за рад и запошљавање Републике Србије за Независни синдикат Институт за бакар Бор Д.О.О. затражио административно укидање регистрације из регистра синдикалних организација, што је у супротности са одредбом из члана 4. Конвенције МОР-а О синдикалним правима и слободама (Сл. Лист ФНРЈ бр. 8/58 „Радничке и послодавачке организације не могу бити распуштене или њихове делатности обустављене административним путем.„).

Пошто ни после свих шиканозних поступака Властимир Трујић није успео да уплаши и отпусти све чланове и представнике Независног синдиката он је сву своју шиканозну освету усмерио на вршиоца дужности законског заступника Независног синдиката Зденку Крстић, тако што је спречава да напредује у служби, непризнавањем извештаја и позива лекара спречава је да за време радног времена одлази на заказане лекарске прегледе, умањује јој зараде испод минималне зараде а онда јој до нивоа те зараде врши доплату приказујући то као социјално давање именованој, тј. да је она једина у фирми неспособна да зараду прима на основу свога рада.

Паралелно са умањивањем зарада и спречавања напредовања у служби због обављања синдикалних активности Властимир Трујић преко јавних саопштења пласира и друге неистине у вези наводних разлога за стављање Зденке Крстић на спискове вишка запослених, уз помоћ себи наклоњених саучесника а мимо утврђених законских критеријума.

За оправдање својих јавних навода Властимир Трујић након изношења неистина у јавности ретроактивно организује и прикупља фалсификовану документацију (Обрачунске листе за 2007. годину, Изјава Властимира Трујића бр. 2225 od 13.09.2006. године, Извештај о реализацији Д.Р.П. откопавања рудног тела „П2A“ од 02.10.2006. године).

Ради спречавања остваривања права Зденки Крстић су, због спреге политике, криминала и правосуђа „затворена врата“ у инспекцијским и другим државним институцијама којима се обраћала за заштиту својих права.

Сведок:

Слободан Радуловић МБ: 2007945751012

Na osnovu člana 5. stav 2. Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja (Sl. Gl. RS br. 120/04 „Svako ima pravo da mu se informacija od javnog značaja učini dostupnom tako što će mu se omogućiti uvid u dokument koji sadrži informaciju od javnog značaja, pravo na kopiju tog dokumenta, kao i pravo da mu se , na zahtev, kopija dokumenta uputi poštom, faksom, elektronskom poštom ili na drugi način.„), ovaj zapis o zataškavanju mahinacija u Institutu za bakar Bor dostupan je svakom ko je za to zainteresovan i njegovo umnožavanje i dalja distribucija u originalnom izdanju su dozvoljeni.

Na osnovu stava 1. Pravila 66 Poslovnika Evropskog suda za ljudska prava (Strazbur 1999. godine „Po ustanovljavanju istovetnosti svedoka i pre svedočenja, svaki svedok polaže sledeću zakletvu ili daje sledeću svečanu izjavu: Zaklinjem se ili Svečano izjavljujem po svojoj časti i savesti da ću govoriti istinu, punu istinu i ništa osim istine.“), ovo svedočenje dajem sa verom u Boga.

Svedočenje o zataškavanju mahinacija u Institutu za bakar Bor obuhvata davanje izjave u svojstvu svedoka za predmet Ki-106/02 Opštinskog suda u Boru.

Na osnovu saznanja koja sam stekao za vreme obavljanja funkcije zakonskog zastupnika (ovlašćenog lica Sindikata), Peticija (zahteva radnika Instituta) i Odluka Odbora poverenika Sindikata Instituta za bakar “Nezavisnost”, u ime sindikata “Nezavisnost” Instituta za bakar Bor, na osnovu odluke Odbora poverenika morao sam po službenoj dužnosti da protiv Nedeljka Magdalinovića i Vlastimira Trujića podnesem prijave nadležnim državnim organima, zbog osnovane sumnje da su oni za vreme vršenja svojih funkcija direktora Instituta kršili Zakon na štetu firme i članova Sindikata na više načina i to:

I.

Postoji osnovana sumnja da, Nedeljko Magdalinović, imenovanjem na dužnost direktora Instituta za bakar, nije zasnovao radni odnos u  Institutu, niti je imao zaključen Ugovor o radu sa Upravnim odborom Instituta za bakar, što znači da nije imao pravnog osnova da u Institutu za bakar prima platu, a prema mom saznanju istovremeno je bio u radnom odnosu na Tehničkom fakultetu u Boru gde je ostvarivao sva prava iz radnog odnosa.

II.

Postoji osnovana sumnja da Nedeljko Magdalinović, kao direktor Instituta za bakar, nije do kraja sproveo Odluku Upravnog odbora Instituta za bakar br. XVI/2-1 od 19.10.1998. god. o ukidanju Poslovne jedinice u Beogradu pod nazivom Institut za bakar-Zavod za inženjering poslove-Odeljenje u Beogradu ul. Pariske komune broj 24, već je samo sproveo postupak brisanja ove Poslovne jedinice iz sudskog registra Rešenjem Privrednog suda iz Zaječara br. Fi-767/98 od 12.11.1998. god.

Postoji osnovana sumnja da je Nedeljko Magdalinović sa privilegovanim radnicima nakon ukidanja Poslovne jedinice Inženjeringa u Beogradu i nakon njenog brisanja iz sudskog registra sklopio ugovore o radu čime im je omogućio da sede kući i primaju platu kao da rade.

III.

Postoji osnovana sumnja da su okrivljeni Nedeljko Magdalinović i Vlastimir Trujić kao direktori Instituta za bakar, davali ovlašćenja za potpisivanje ugovora o autorskim honorarima na štetu radnika Instituta, RTB-a i države sa penzionisanim i licima pred penzijom, kao i licima u rodbinskim vezama sa njima ili sa članovima njihovog poslovodstva, nezavisno od toga gde žive i čime se bave, bez javnog oglašavanja potreba za dopunu radne snage i bez pribavljanja najpovoljnije ponude na tenderima za najbolje i najjeftinije idejno ili stručno rešavanje problema, kao i bez pribavljanja dokaza da imenovani imaju priznato autorstvo u vidu zaštićenog prava autorstva u obliku priznatog patenta, licence, registrovane firme i slično za svoje autorstvo iz predmeta ugovora, čime su omogućili da takvi autori, zbog neprimenjivanja institucije tržišne konkurencije pod ravnopravnim uslovima sa svima ostalima, budu privilegovana kategorija u pogledu ostvarivanja vanrednih prihoda.

Postoji osnovana sumnja da je na taj način privilegovanoj grupaciji autora omogućeno sticanje protivpravne imovinske koristi, jer na te svoje prihode ni Institut ni ti autori nisu plaćali pune iznose poreza i doprinosa, čime su se stekli uslovi da svi takvi budu podvrgnuti dejstvu Zakona o jednokratnom porezu na ekstradohodak i ekstra imovinu stečene iskorišćavanjem posebnih pogodnosti (Sl. glasnik RS br. 36 od 22. juna 2001. god.).

Postoji osnovana sumnja da navedeni autorski radovi nisu bili podvrgavani ocenama stručnih naučnih ustanova niti je kroz stručne analize sagledavan finansijski efekat takvih radova na poslovanje Instituta i RTB-a, zbog čega su i Institut i RTB zapali u finansijsku krizu. Iz pismenih isprava može se uočiti pojava da je uski krug poslovodstva Instituta “imao na platnom spisku” privilegovane “autore”, bez kojih, po njima, nije bilo moguće završiti poverljive (uglavnom dobro plaćene poslove), dok su neprivilegovani radnici, često i stručniji od “poverljivih autora” slati na prinudne odmore uz obrazloženja da za njih u Institutu nema posla zbog sankcija Ujedinjenih nacija. Zanimljivo je da su sankcije Ujedinjenih nacija, prema tumačenju i ponašanju poslovodstva Instituta, oduzele posao radnicima iz redovnog radnog odnosa u korist rukovodilaca Instituta i njihovih rođaka i prijatelja.

Postoji osnovana sumnja da je ovakav dvostruki status ostvarivao i Čedomir Knežević, jer u Institutu nije imao radnu knjižicu ali je imao fiktivni ugovor o radu u nepostojećem odeljenju Inženjeringa u Beogradu, po kom osnovu je bio na platnom spisku Instituta. Po sličnom osnovu postoji osnovana sumnja da je i Vojislav Dulkanović bio u fiktivnom radnom odnosu sa Institutom u fiktivnom Zavodu za velike projekte sa samo jednim “zaposlenim” radnikom, jer postoji osnovana sumnja da ni on kao i Magdalinović nije sa Institutom imao ugovor o radu a nije godinama ni dolazio na rad  u Institut jer je bio na sindikalnoj funkciji u Beogradu.

Postoji osnovana sumnja da je najčešća šema funkcionisanja podele koristi i zaduženja u vezi autorskih honorara imala sledeću konstrukciju:

1.       Zbog navodne potrebe posla rukovodilac Zavoda ili odeljenja od direktora Instituta traži odobrenje za anganžovanje određenog saradnika po ugovoru o delu.

2.       Zavodu za Inženjering rukovodilac Zavoda ili odeljenja postavlja Zahtev za sklapanje ugovora o autorskom delu.

3.       Direktor Instituta daje Saglasnost za sklapanje Ugovora o autorskom delu.

4.       Direktor Instituta daje ovlašćenje Autorskoj agenciji da u njegovo ime sa izabranim pojedincima zaključuje autorske ugovore prema njihovom usmenom sporazumu u pogledu vrste dela, rokova izrade, visini, roku i načinu isplate na žiro račun autora.

5.       Autor daje saglasnost

Postoji osnovana sumnja da u čitavom postupku učestvuju:

-direktor,

-rukovodilac koji predlaže i temu, i autora, i visinu honorara i način isplate,

-rukovodilac Zavoda za inženjering koji u ime Instituta i direktora potpisuje ugovore o  autorstvu, i

-autor.

Postoji osnovana sumnja da u postupku nema raspisivanja tendera za potrebnu vrstu autorstva.

Postoji osnovana sumnja da u postupku nema Komisije koja bi odabrala najbolji rad na predviđenu temu, a prema ponuđenoj ceni odabrala najrentabilnijeg autora.

Postoji osnovana sumnja da u postupku nema od države verifikovane naučne Komisije koja bi vršila ocenu naučne vrednosti ponuđenih radova.

Postoji osnovana sumnja da u postupku nema verifikovane od države finansijske Komisije koja bi vršila ocenu finansijskog efekta prihvaćenog autorskog rada na ukupno poslovanje preduzeća, obzirom da je Institut u sastavu RTB-a, a da je RTB preduzeće od velikog finansijskog i strateškog značaja za državu, te po tom osnovu ima poseban status.

Postoji osnovana sumnja da pojedini autori nisu imali prijavljenu (registrovanu) firmu za bavljenje dopunskom delatnošću, pa su po tom osnovu vršili izbegavanje plaćanja troškova registracije firme, troškova poreza i doprinosa, te tako bili konkurentniji sa cenom ponuda u odnosu na druge (registrovane) autore.

Postoji osnovana sumnja da su posledice ovakvog sklapanja autorskih ugovora:

-izbegavanje plaćanja prave visine poreza i doprinosa državi,

-stvaranje privilegovane elite,

-stvaranje povoljnih uslova za korupciju,

-ogromni finansijski gubici u poslovanju preduzeća,

–hronični nedostak novca za redovne isplate zarada zaposlenih,

-zloupotrebe u pogledu privilegovanih isplata jubilarnih nagrada, otpremnina i dr. primanja radnika,

-stvaranje uslova za postojanje tzv. “crnih fondova” kojima raspolažu direktor i dva do tri njegova najpouzdanija saradnika po svojoj volji i u međusobnom dogovoru (dokaz je postojanje tzv. zalihe plemenitih metala-uglavnom zlato, platina i paladijum, čijim se povremenim prodajama na crnom tržištu i mimo finansijske kontrole RTB-a, kao većinskog vlasnika akcija Instituta, finansiraju gubici i negativno poslovanje),

-sve češći pokušaji da se ne vrše isplate zarada radnicima za pojedine mesece u godini, itd.

Postoji osnovana sumnja da se, nakon “demokratskih” promena, i novi direktor Instituta Vlastimir Trujić uklopio u šemu sa autorskim honorarima sa istim saradnicima sa kojima je to činio Nedeljko Magdalinović, često uz znatno veće honorare zbog čega je Institut doveden na ivicu bankrotstva i za periodični period (prvih šest meseci 2001. god. napravljen je gubitak od 11,254 miliona dinara.

Postoji osnovana sumnja da je Trujić Vlastimir čak “unapredio” sistem sa isplatom autorskih honorara tako što je svojim privilegovanim saradnicima kroz ovu šemu isplaćivao i jubilarne nagrade prilikom njihovog odlaska u penziju sa sumom u zavisnosti od njihovog ličnog “ugleda” i zasluga koje su kod njega uživali. U ovom slučaju skrećem pažnju na sklopljene ugovore o delu sa penzionerima Vlastimirom Pešićem i Leposavom Jovanović, mada nije isključeno da ima još takvih slučajeva.

IV.

Postoji osnovana sumnja da je Nedeljko Magdalinović, pod sumnjivim okolnostima sa radnicom Đikanović Lenčetom potpisao Ugovor br. 1455 od 31.07.1978. god. o dodeli zajma radi rešavanja njenog stambenog pitanja, čime je izazvao veliko nezadovoljstvo ostalih radnika Instituta.

U Boru, 05.08.2002. god.

Izjavu dao svedok:

Slobodan Radulović MB 2007945751012

Nakon date izjave, koliko mi je poznato Opštinsko javno tužilaštvo iz Bora je, iz meni nepoznatih razloga, odustalo od gonjenja osumnjičenih po službenoj dužnosti a Vlastimir Trujić je kasnije to iskoristio kao razlog da mi, po osnovu nezakonite optužbe za lažno prijavljivanje na Kolegijumu Instituta za bakar, uz pomoć Dragiše Paunovića i Mirka Vukmirovića, namesti nezakonito otkazivanje ugovora o radu bez isaplate zaostalih zarada i bez uplate doprinosa za PIO zbog čega sam kasnije prilikom penzionisanja dobio niži iznos penzije.

Eto tako prolaze oni koji veruju da u Srbiji ne funkcioniše  sprega politike, kriminalaca i pravosuđa u organizaciji političke i pravne mafije.

Svedok: Slobodan Radulović MB 2007945751012

NEPRAVDA MA GDE JE, PRETNJA JE PRAVDI SVUDA„- Martin Luter King

Na osnovu člana 5. stav 2. Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja (Sl. Gl. RS br. 120/04 „Svako ima pravo da mu se informacija od javnog značaja učini dostupnom tako što će mu se omogućiti uvid u dokument koji sadrži informaciju od javnog značaja, pravo na kopiju tog dokumenta, kao i pravo da mu se , na zahtev, kopija dokumenta uputi poštom, faksom, elektronskom poštom ili na drugi način.„), ovaj zapis o šikani dostupan je svakom ko je za to zainteresovan i njegovo umnožavanje i dalja distribucija u originalnom izdanju su dozvoljeni.

Na osnovu stava 1. Pravila 66 Poslovnika Evropskog suda za ljudska prava (Strazbur 1999. godine „Po ustanovljavanju istovetnosti svedoka i pre svedočenja, svaki svedok polaže sledeću zakletvu ili daje sledeću svečanu izjavu: Zaklinjem se ili Svečano izjavljujem po svojoj časti i savesti da ću govoriti istinu, punu istinu i ništa osim istine.“), ovo svedočenje dajem sa verom u Boga.

Svedočenje o šikani  počinjem sa događajem koji se desio kada neki članovi Nezavisnog sindikata Instituta za bakar Bor nisu mogli da ostvare pravo na penziju iz radnog odnosa zbog utajenih poreza i doprinosa za Penziono invalidsko osiguranje, zbog čega je sindikat protiv firme Institut za bakar Bor D.O.O. podneo prijavu odeljenju Finansijske policije u Boru, koja je zbog utaje poreza, taj iznos poreza od firme naplatila prinudno, a protiv firme i direktora podnela prekršajnu prijavu na osnovu koje su direktor i firma prekršajno kažnjeni pravosnažnim Rešenjem Organa za prekršaje br. Up-218-43/1-02 od 27.06.2002. godine

Zbog toga što je Institut za bakar morao da prinudno izvrši uplatu utajenih doprinosa od novembra 1998. godine do septembra 2000. godine u iznosu od 21.743.298,00 dinara na ime osnovnog duga i kamate u iznosu od 22.730.762,00 dinara, Kolegijum firme je na sednici održanoj 27.09.2001. godine doneo odluku o prodaji 25 kg. paladijuma.

Zbog mog svedočenja pred državnim organima u krivičnim postupcima protiv nekih članova poslovodstva Instituta za bakar, a nakon što su pod čudnim okolnostima izbegli zakonske posledice optužnica policije i državnog tužilaštva o osnovanoj sumnji da su izvršili neka krivična dela, ovi članovi poslovodstva Instituta za baker su zbog toga protiv mene i drugih predstavnika Nezavisnog sindikata, uz očiglednu zloupotrebu svog službenog položaja i zakonske procedure, pokrenuli šikanoznu kamanju radi navodnog iznalaženja zakonskih mogućnosti da nam se otkažu ugovori o radu.

Radi iznalaženja fiktivnih zakonskih mogućnosti da mi otkaže ugovor o radu zbog mog svedočenja u postupcima državnih organa Republike Srbije protiv službenih lica Instituta za baker Bor, direktor Trujić Vlastimir je Zahtevom br. 98 od 22.01.2004. godine od Nezavisnog sindikata zatražio mišljenja u vezi svoje namere da mi otkaže ugovor o radu po osnovu mog fiktivnog viška radne snage iako pre toga nije sprovedena procedura kojom bi bilo utvrđeno da sam ja bio zaista višak radne snage.

Na navedeni zahtev br. 98 direktora Vlastimira Trujića od 22.01.2004. godine Nezavisni sindikat je dao svoje Mišljenje br. 3-02/04 od 27.01.2004. godine, koje je u pisarnici firme zavedeno pod br. 133 od 27.01.2004. godine.

Pošto je direktor Trujić Vlastimir uvideo da način na koji je hteo da mi otkaže ugovor o radu ne može da uskladi sa zakonom, pristupio je tzv. „organizaciji iznalaženja zakonskih mogućnosti za otkazivanje ugovora o radu„.

Za iznalaženje zakonskih mogućnosti za otkazivanje ugovora o radu direktor Trujić Vlastimir je kao pomoć anganžovao upravnika zajedničkih poslova i mog neposrednog rukovodioca Dragišu Paunovića, koji je u svojstvu diplomiranog pravnika sa pravosudnim ispitom razradio taktiku za moje otpuštanje sa posla tako što je za ovakvu nameru anganžovan i upravnik Zavoda za hemijsku i tehničku kontrolu Mirko Vukmirović.

Prema razrađenoj ideji Dragiše Paunovića, njih trojica su udruženom zloupotrebom svojih službenih položaja protiv mene pokrenuli neviđenu hajku i šikanu, tako što su sa umišljajem i namerom organizovali sednice Kolegijuma firme na kojima su me u mom odsustvu (nisam bio pozivan) javno vređali, omalovažavali i iznosili svakakve neistine kako bi od Kolegijuma pribavili saglasnost za „iznalaženje zakonskih mogućnosti za otkazivanje ugovora o radu“.

Da bi prikrili svoju koncentrisanost u hajci protiv mene i ujedno se obračunali sa konkurencijom na stručnom polju u samoj firmi, navedena službena lica Instituta za bakar su iskoristili „zagrejanu atmosferu stručnog Kolegijuma“, pa su u paket za proterivanje iz firme smestili i dva magistra nauka: mr Zorana Avramovića (na osnovu utvrđene namere za „iznalaženje zakonskih mogućnosti za otkazivanje ugovora o radu“ napustio je firmu) i mr Dragana Štrpca (na osnovu utvrđene namere za „iznalaženje zakonskih mogućnosti za otkazivanje ugovora o radu“ – po drugi put mu je otkazan ugovor o radu – predmet P1-107/07 Opštinskog suda iz Bora), kao i tehničara Zvonimira Spajića.

Iznalaženje zakonske mogućnosti da mi se otkaže ugovor o radu ako je to zaista bila potreba firme moglo je biti učinjeno na osnovu utvrđenog međunarodnog prava u Konvenciji 158 MOR-a (Sl. List SFRJ br. „Radnik kome je radni odnos prestao, ima pravo, u skladu s nacionalnim zakonodavstvom i praksom na: (1) otpremninu ili na neku drugu sličnu naknadu čiji će iznos zavisiti, pored ostalog, od dužine radnog staža i visine plate, i isplaćiva će je neposredno poslodavac ili će se isplaćivati iz fonda koji je osnovan doprinosima poslodavca..

Da bi prikrio zaveru o mom proterivanju iz firme zbog svedočenja u postupcima državnih organa protiv članova poslovodstva, direktor Instituta za bakar Vlastimir Trujić je, mimo utvrđene zakonske procedure i bez ikakvih validnih dokaza doneo odluku o mom proterivanju sa radnog mesta Koordinatora voznog parka i unutrašnjeg obezbeđenja, tako što je u javnosti (na kolegijumima Instituta za bakar) i na oglasnim mestima firme, putem Javnog Upozorenja br. 463 od 17.03.2004. godine, iznosio neistine u vezi mog učešća u krivičnim postupcima državnih organa protiv njega i drugih članova poslovodstva, zbog čega je, bez moje zakonski utvrđene krivice smatrao mene odgovornim za gubljenje vremena u sudskim postupcima i smanjenja radnog učinka velikog broja radnika, što prema važećem zakonodavstvu nije bila povreda radne obaveze već je to bila moja ustavna i građanska obaveza da na sudu govorim istinu a ne da lažem kako se možda očekivalo.

Da bi se uskladila delovanja sa „iznalaženjem zakonskih mogućnosti za otkazivanje ugovora o radu,“ na sednicama Kolegijuma Instituta za bakar održane 03.03.2004. godine i sednice Kolegijuma Instituta za bakar održane 15.03.2004. godine direktor Vlastimir Trujić mi je, uz navedeno upozorenje, bez izdavanja rešenja sa obrazloženjem i pravnom poukom (čl. 120. stav 3. Zakona o radu – Sl. Gl. RS br. 70/01), izdao Aneks II ugovora o radu br. 457 od 17.03.2004. godine, koji sam morao da potpišem pod prinudom da ne bih odmah dobio otkaz a tim Aneksom ugovora o radu sam raspoređen sa Višom stručnom spremom na izmišljenom radnom mestu da obavljam poslove kv uzorkivača na terenu i u zagađenoj radnoj sredini u Flotaciji Veliki Krivelj i Odeljenju za uzorkovanje pri Zavodu za hemijsku i tehničku kontrolu, bez prethodno utvrđene zdravstvene sposobnosti uz namerno nepriznavanje moje postojeće medicinske dokumentacije kojom mi je, uz saglasnost firme bio trajno zabranjen rad na terenu i u zagađenoj radnoj sredini (sve u suprotnosti sa odredbama Zakona o radu i Pravilnika o sistematizaciji radnih mesta br. 66 od 25.01.2003. godine).

Po prinudnom potpisivanju Aneksa II ugovora o radu br. 457 od 17.03.2004. godine, upravnik Zajedničkih poslova Instituta za bakar Dragiša Paunović je naredio da se promeni cilindar brave na mojoj kancelariji kako bi me prinudio da odmah otpočnem da obavljam poslove iz navedenog Aneksa ugovora o radu, što sam ja odbio uz usmeno pozivanje na moju prethodno trajno utvrđenu zdravstvenu nesposobnost za obavljanje navedenih poslova.

Zbog nezakonitog smenjivanja sa poslova Koordinatora voznog parka i unutrašnjeg obezbeđenja, u zakonskom roku od 15 dana po prinudnom potpisivanju Aneksa II ugovora o radu, 30.03.2004. godine pokrenuo sam spor pred Opštinskoim sudom u  Boru za zaštitu svojih prava, na osnuvu čega je pravosnažnom i izvršnom presudom P1-634/07 poništen Aneks II ugovora o radu br. 457 od 17.03.2004. godine.

O mojoj trajno utvrđenoj zdravstvenoj nesposobnosti za obavljanje poslova na terenu i u zagađenoj radnoj sredini, Institut za bakar je po službenom osnovu posedovao svu potrebnu zdravstvenu dokumentaciju, između ostalog i zbog moje prethodne neuspešne obrade za IK, u kojoj mi je otkazana pomoć firme izbegnutim učešćem socijalnog radnika firme u postupku, nakon čega sam odbijen sa konstatacijom IK da sa utvrđenim zdravstvenim hendikepom mogu da nastavim sa radom na radnom mestu Koordinatora voznog parka i unutrašnjeg obezbeđenja, ali je poslovodstvo ovo radno mesto ukinulo za mene fiktivnom reorganizacijom za vreme dok sam bio na bolovanju, tj. promenom naziva tog radnog mesta na kome su odmah zaposlili drugog izvršioca.

U vreme kada se sprovodila šikana protiv mene, moja zdravstvena dokumentacija je bila uklonjena iz firme da bi se ponovo pojavila nakon što sam najvažnije delove iste pisanim dopisima ponovo  priložio upravniku Zavoda za hemijsku i tehničku kontrolu Instituta za bakar Bor, (Mirku Vukmiroviću uz dopis br. 582 od 02.04.2004. godine i uz dopis 582/2 od 07.04.2004. godine) i upravniku Zajedničkih poslova Instituta za bakar Bor (Dragiši Paunoviću uz dopis br. 606 od 07.04.2004. godine), što su obojica svesno i sa umišljajem to ignorisali radi moje šikane i otpuštanja sa posla radi udovoljavanja želji direktora Vlastimira Trujića.

Službena lica Instituta za bakar Bor su odbila da priznaju moju zdravstvenu dokumentaciju izdatu od ovlašćene zdravstvene ustanove i odbili su da me pre ili po raspoređivanju upute na lekarski pregled ako su imali bilo kakve sumnje u priloženu medicinsku dokumentaciju, već su umesto mog slanja na lekarske preglede organizovali vođenje diskriminacionog disciplinskog postupka na osnovu disciplinske prijave Mirka Vukmirovića iz Obaveštenja br. 794 Dragiše Paunovića od 13.05.2004. godine.

Disciplinski postupak mi je fiktivno vodio lično Dragiša Paunović, bez članova Disciplinske komisije, bez vođenja zapisnika i uz uskraćivanje prava izjašnjenja u prisustvu advokata, kao i uskraćivanje prava da se izjave svedoka uzimaju u mom prisustvu.

Direktor Instituta za bakar Vlastimir Trujić i rukovodilac disciplinskog postupka Dragiša Paunović nisu sačekali utvrđivanje zakonitosti mog raspoređivanja u pokrenutom sudskom postupku kao prethodno pravno pitanje za vođenje disciplinskog postupka i nisu odobrili da u disciplinskom postupku budem saslušan u prisustvu anganžovanog advokata, jer su odbili da proceduralno zakažu termin saslušanja u prisustvu advokata lažnom tvrdnjom o navodnom usmenom dogovoru sa advokatom, koji advokat navodno nije ispoštovao, već su moj propratni dopis uz  priloženo punomoćje tretirali kao izjavu u vezi optužbe iz disciplinske prijave i na osnovu toga je direktor pre pravosnažnosti postupka o raspoređivanju doneo Odluku br. 1109 od 11.06.2004. godine o povredi radne discipline odbijanja zaposlenog da obavlja poslove radnog mesta.

Odmah po donošenju Odluke br. 1109 o povredi radne discipline od 11.06.2004. godine direktor Vlastimir Trujić je od Nezavisnog sindikata Zahtevom br. 1110 od 11.06.2004. godine zatražio mišljenje o svojoj nameri da mi otkaže ugovor o radu.

Nezavisni sindikat je u zakonskom roku podneskom br. 24-06/04 od 15.06.2004. godine dostavio svoje mišljenje direktoru Vlastimiru Trujiću i ovaj je podnesak primljen u Institu za bakar preko pisarnice pod br. 1110/2 od 16.06.2004. godine.

U Mišljenju br. 24-06/04 Nezavisnog sindikata od 15.06.2004. godine navedene su odredbe domaćeg i međunarodnog prava koje bi po mišljenju sindikata bile prekršene u slučaju da mi direktor otkaže ugovor o radu. Pored toga priložena je dokumentacija o mojoj zdravstvenoj nemogućnodti obavljanja navedenih poslova, kao i dokaz o utuženju.

Direktor Vlastimir Trujić nije uvažio Mišljenje br. 24-06/04 Nezavisnog sindikata od 15.06.2004. godine i nije sačekao utvrđivanje zakonitosti mog smenjivanja sa radnog mesta Koordinatora voznog parka i unutrašnjeg obezbeđenja radi mog raspoređivanja da sa utvrđenim zdravstvenim smetnjama obavljam poslove uzorkivača na terenu I u zagađenoj radnoj sredini, već mi je odmah otkazao ugovor o radu Rešenjem br. 1185 od 21.06.2004. godine i otpustio me sa posla kao jedinog hranioca porodice bez isplate zaostalih zarada i bez uplate zaostaslih poreza i doprinosa za penziono i invalidsko osiguranje.

U vezi Rešenja br. 1185 direktora Vlastimira Trujića od 21.06.2004. godine o otkazu ugovora o radu pred Opštinskim sudom u Boru pokrenuo sam radni spor koji je okončan pravosnažnom i izvršnom presudom P1-311/06 Opštinskog suda iz Bora kojom je poništeno Rešenje br. 1185 direktora Vlastimira Trujića od 21.06.2004. godine.

Zbog višednevnih stresnih tegoba izazvanih nezakonitim smenjivanjem i nezakonitim otpuštanjem sa posla, kao jedinog hranioca porodice i to bez isplate zaostalih zarada i bez uplate zaostalih poreza i doprinosa obratio sam se za pomoć Domu zdravlja u Boru.

Nalazom Zdravstvenog centra Bor broj 3191 od 25.06.2004. godine, zbog navedenih stresnih situacija utvrđena mi je permanenta progresija bolesti u vidu nesigurnog hoda, pada mentalne efikasnosti sa siptomatskom depresijom zbog čega sam postao radno i socijalno neefikasan.

Nalazom Zdravstvenog centra Bor broj 4146 od 28.06.2004. godine potvrđeno utvrđeno je da sam zbog depresije  i dalje nesposoban za posao.

Po podnošenju tužbe radi poništaja Odluke o otkazu ugovora o radu, Inspekciji rada sam 28.06.2004. godine podneo Zahtev za vraćanje na rad do odluke suda, što je usvojeno izdavanjem Konačnog Rešenja br. 164-03-1059/2004-04 Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike Republike Srbije od 10.12.2004. godine, kojim sam vraćen na rad do pravosnažnosti sudske odluke.

Prilikom traženja usmenih informacija o razlozima zbog kojih mi nisu bila isplaćenja sva zaostala primanja, dobio sam Izjavu br. 1203 referenta obračuna Jerine Mijajlović od 21.06.2004. godine i Izjavu br. 1296 Nejkov Ljiljane od 28.06.2004. godine.

Na osnovu navedenih izjava, pošto mi prilikom otkaza ugovora o radu nisu bila isplaćena sva zaostala primanja i nije bila izvršena uplata poreza i doprinosa, nije mi bila uručena radna knjižica niti mi je u vezi toga bilo dostavljeno odgovarajuće rešenje sa obrazloženjem i poukom o pravnom leku, direktoru Vlasimiru Trujiću podneo sam Zahtev br. 1239 od 25.06.2004. godine kojim sam zahtevao izmirenje dugovanja i uručenje pisanih isprava.

U vezi mog zahteva br. 1239 od 25.06.2004. godine, Institut za bakar mi je dostavio traženu dokumentaciju.

Među dostavljenom dokumentacijom nalazile su se moje platne liste za mart, april, maj i juni, kao i retroaktivno overene evidencije od strane Mirka Vukmirovića da sam od 17.03.2004. godine do 21.06.2004. godine umesto šihti imao neopravdane izostanke.

Zbog osnovane sumnje da mi je radi odbijanja isplate zaostalih primanja i uplate poreza i doprinosa falsifikovana prisutnost u firmi u periodu nakon nezakonitog raspoređivanja do perioda nezakonitog otkazivanja ugovora o radu, ovlastio sam advokatsku kancelariju da protiv odgovornih lica podnese krivičnu prijavu.

Tokom predistražnih radnji i krivične istrage u predmetu Ki-417/04 postavio sam odštetni zahtev, obzirom da su bili prikupljeni dokazi da je Mirko Vukmirović, po nalogu direktora Trujić Vlastimira, retroaktivnim prepravljanjem evidencije o mojoj prisutnosti u firmi izvršio krivično delo falsifikovanje službene isprave iz člana 248. stav 3. u vezi stava 2. i 1. KZ RS, zbog čega mu je Opštinsko Javno tužilaštvo iz Bora po službenoj dužnosti podiglo Optužnicu br. Kt-345/05 od 11.05.2005. godine.

U međuvremenu zbog zakidanja zaostalih primanja i uplate poreza i doprinosa nakon otkaza ugovora o radu, po osnovu člana 106. Zakona o radu (Sl. Gl. RS br. 70/01 „Do dana prestanka radnog odnosa poslodavac je dužan da izvrši isplatu svih dospelih zarada i drugih primanja.„), ovlastio sam advokata Mileta Petkovića iz Bora da preko Opštinskog suda Bor u moje ime traži isplatu zaostalih primanja i uplatu poreza i doprinosa, na osnovu čega je početak suđenja bilo zakazano za 07.09.2004. godine u predmetu P1-835/04 Opštinskog suda Bor.

Zbog nastavka zdravstvenih tegoba izazvanih nezakonitim otkazom ugovora o radsu ponovo sam se obratio Domu zdravlja Bor nakon čega je Nalazom broj 1578 od 31.08.2004. godine bio utvrđen nastavak opadanja mentalnog tonusa, teškoće u integraciji, gubitak mentalne elastičnosti (u padu opšti IQ nivo), nefleksibilnost mišljenja, itd.

Takođe, iz Nalaza Zdravstvenog centra Bor broj 5901 od 14.09.2004. godine utvrđeno je da mi se pri aktivnoj inervaciji usta pomeraju u desno, da mi se leva platizma slabije kontrahuje, da mi jezik pri protruziji vrhom skreće u levo, da mi leva ruka ponire a snaga stiska šake je oslabljena itd.

Radi što hitnijeg određivanja ispravne terapije morao sam da izvršim precizno snimanje glave metodom magnetne rezonance u nekoj privatnoj klinici zato što sam na osnovu usmenih informacija telefonom obavešten da se za takvo snimanje u državnim ustanovama čeka red i do 6 meseci.

Iz Nalaza privatne ordinacije Dragoslava Srejovića iz Kragujevca – snimak mozga metodom Magnetne rezonance broj 541 od 17.09.2004. godine vidi se da infratentorijalno, u levoj malomoždanoj hemisferi, levom srednjem cerebelarnom pedunklu i vermisu uočava se nekoliko fokalnih lakunarnih ishemijskih lezija starijeg datuma, dijametra od 6 mm do 15 mm. Leva hemisfera malog mozga je atrofična, sa proširenim cerebelarnim fisurama i redukovanim cerebelarnim folijama.

Iz Nalaza broj 6078 Zdravstvenog centra Bor od 21.09.2004. godine ponovo je utvrđeno da pri aktivnoj inervaciji usta se pomeraju u desno, da se leva platizma slabije kontrahuje, da jezik pri protruziji vrhom skreće u levo, da mi leva ruka pronire,da mi je stisak šake levo oslabljen, da mi je kičmeni stub deformisan sa izraženijom torakalnom kifozom, plićom lumbalnom lordozom, da mi je paravertbralna muskulatura napeta da mi leva noga pri izvoženju Mingassinijeve probe pada PR + D = L, da mi je Ach Lazarević obostrano suspektan, levi plantarni odgovor u vidu lepeze.

Zbog serije zdravstvenih tegoba nakon nezakonitog otkaza ugovora o radu morao sam da budem podvrgnut terapiji u bolnici Doma zdravlja u Boru.

Iz Otpusne liste Medicinskog centra Bor – Služba za neurologiju broj 6043 od 01.10.2004. godine vidi se da sam upućen na odeljenje zbog poremećaja govora i desnostrane utrnulosti, da je prilikom prijema utvrđena Parastezija desne polovine tela, vrlo diskretan desnostrani piramidni deficit (slabost fiksacije ruke i noge), disfazičan.

Na osnovu svih navedenih nalaza Lekarska komisija Zdravstvenog centra Bor za utvrđenje invalidnosti u Nalazu br. 66095od 11.10.2004. godine dala je svoju saglasnost za utvrđivanje moje invalidnosti.

Pošto je Konačnim rešenjem br. 164-03-1059/2004-04 Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike Republike Srbije od 10.12.2004. godine utvrđena povreda postupka raspoređivanja na poslove uzorkovanja na terenu i u zagađenoj sredini i otkaza ugovora o radu vraćen sam na rad do pravosnažnosti sudskih postupaka (videti prilog 21).

Po povratku na rad direktor Trujić Vlastimir je odbio da me vrati na poslove sa kojih sam nezakonito smenjen, već mi je izdao istovetno nezakonito Rešenje br. 2757 od 23.12.2004. godine kojim me ponovo raspoređuje na iste polukvalifikovane poslove uzorkovanja na terenu i u zagađenoj radnoj sredini, uz ponovljeno ne uvažavanje moje zdravstvene dokumentacije izdate od ovlašćene zdravstvene ustanove i uz neuvažavanje činjenice da pred Opštinskim sudom nije još bio pravosnažno okončan postupak u vezi takvog mog prethodnog raspoređivanja Aneksom II ugovora o radu br. 457 od 17.03.2004. godine.

Pošto mi je u međuvremenu bila data saglasnost Doma zdravlja iz Bora za utvrđivanje invalidnosti obratio sam se direktoru dopisom br. 2758 od 24.12.2004. godine u kome sam priložio Uput br. 56/94 Doma zdravlja iz Bora sa preporukom za privremeno raspoređivanje i Predlog br. 66095 Zdravstvenog centra Bor od 11.10.2004. godine za utvrđivanje moje invalidnosti.

Direktor Trujić Vlastimir ponovo nije uvažio moju zdravstvenu dokumentaciju, već mi je nakon prijema mog dopisa br. 2758 od 24.12.2004. godine izdao Aneks III ugovora o radu br. 2773 od 24.12.2004. godine, koji sam ponovo morao da potpišem pod prinudom da ne bih odmah dobio otkaz ugovora o radu.

Zbog nepriznavanja moje zdravstvene dokumentacije kao smetnje za obavljanje poslova na terenu i u zagađenoj radnoj sredini u zakonskom roku ponovo zatražio sam zaštitu svojih prava pred Opštinskim sudom u Boru, što je okončano pravosnažnom i izvršnom presudom P1-14/05 Opštinskog suda iz Bora, tako što su poništeni: Rešenje 2757 Instituta za bakar Bor od 23.12.2004. godine i Aneks III Ugovora o radu br. 2773 Instituta za baker Bo rod 24.12.2004. godine.

Po predaji tužbenog zahteva Opštinskom sudu Bor, obratio sam se Inspekciji rada sa zahtevom da do pravosnažnosti odluke suda odloži izvršenje rešenja br. 2757 Instituta za bakar od 23.12.2004. godine, što je prihvaćeno Rešenjem br. 380-117-1332/04-04 od 31.01.2004. godine.

Na Rešenje br. 380-117-1332/04-04 Inspekcije rada od 31.01.2004. godine Institut za bakar je uložio žalbu Ministarstvu rada, zapošljavanja i socijalne politike, uz neuvažavanje činjenice da žalba ne zadžava izvršenje ožalbenog rešenja, ali je Ministarstvo rada tu žalbu odbilo svojim Konačnim rešenjem br. 164-03-378/2005-04 od 19.04.2005. godine.

Na osnovu saglasnosti Lekarske komisije Zdravstvenog centra Bor za utvrđenje invalidnosti iz Nalaza br. 66095od 11.10.2004. godine 20.01.2005. godine Rešenjem br. 020483 Republičkog Fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje od 22.03.2005. godine utvrđen mi je potpuni gubitak radne sposobnosti. Zbog neutvrđenog staža za period primene odluka o nezakonitim raspoređivanjima i nezakonite odluke o otkazu ugovora o radu primam umanjeni iznos penzije kao privremeno što će trajati sve do pravosnažnosti sudskih odluka u vezi mojih zahteva za naknadu štete od Instituta za bakar.

Svo vreme od ponovljenog raspoređivanja na izmišljene poslove uzorkovanja na terenu i u zagađenoj radnoj sredini, zbog odbijanja direktora Vlastimira Trujića da prizna moju medicinsku dokumentaciju, da uvaži Rešenje br. 380-117-1332/04-04 Inspekcije rada od 31.01.2004. godine, da uvaži Konačno rešenje br. 164-03-378/2005-04 Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike od 19.04.2005. godine, kao i da uvaži Rešenje br. 020483 Republičkog Fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje od 22.03.2005. godine o mom penzionisanju, radi moje zdravstvene zaštite Zdravstveni centar Bor je bio prinuđen da me drži na bolovanju.

Eto tako prolaze oni koji veruju da u Srbiji ne funkcioniše  sprega politike, kriminala i pravosuđa u organizaciji pravne mafije.

Svedok: Slobodan Radulović MB 2007945751012

Na osnovu člana 5. stav 2. Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja (Sl. Gl. RS br. 120/04 „Svako ima pravo da mu se informacija od javnog značaja učini dostupnom tako što će mu se omogućiti uvid u dokument koji sadrži informaciju od javnog značaja, pravo na kopiju tog dokumenta, kao i pravo da mu se , na zahtev, kopija dokumenta uputi poštom, faksom, elektronskom poštom ili na drugi način.„), ovaj zapis o zataškavanju provalne krađe uz logistiku nadležnih državnih institucija dostupan je svakom ko je za to zainteresovan i njegovo umnožavanje i dalja distribucija u originalnom izdanju su dozvoljeni.

Na osnovu stava 1. Pravila 66 Poslovnika Evropskog suda za ljudska prava (Strazbur 1999. godine „Po ustanovljavanju istovetnosti svedoka i pre svedočenja, svaki svedok polaže sledeću zakletvu ili daje sledeću svečanu izjavu: Zaklinjem se ili Svečano izjavljujem po svojoj časti i savesti da ću govoriti istinu, punu istinu i ništa osim istine.“), ovo svedočenje dajem sa verom u Boga.

Svedočenje o zataškavanju provalne krađe uz logistiku nadležnih državnih institucija počinjem sa događajem koji se desio tokom maja meseca 2002. godine kada sam načelniku zaječarskog MUP-a Iliji Matiću preporučenom poštanskom pošiljkom br.4134169 od 11.05.2002. godine prijavio provalnu krađu u mom objektu u okolini Zaječara, kojom prilikom su mi odneti razni predmeti u vrednosti od preko 200.000 dinara (uz krivičnu prijavu dat je i spisak pokradenih stvari).

Pošto načelnik zaječarskog SUP-a  nije hteo da postupi po pravilima službe i pošalje kriminalističku ekipu da snimi vidljive tragove provale niti sam od MUP-a Zaječar dobio bilo kakvu informaciju o toku istrage, preporučenom poštanskom pošiljkom br. 0214 113 od 05.08.2002. godine od načelnika zaječarskog MUP-a tražio sam da me informiše o toku postupka.

Zbog ignorisanja moje krivične prijave i zahteva za informisanje o preduzetim merama , kao i na osnovu ličnih negativnih saznanja o moralnom liku načelnika Ilije Matića, osnovano sam posumnjao da je provalna krađa u mom objektu izvršena uz logistiku nekih službenih lica iz zaječarskog MUP-a kao naručeni akt odmazde „borskog političkog podzemlja“ prema meni zbog toga što sam kroz svoje sindikalno i političko delovanje davao doprinos na raskrinkavanju krivičnih dela koja su vršili neki tadašnji i prethodni politički akteri.

Iz navedenih razloga preporučenom poštanskom pošiljkom br. 423837 od 07.08.2003. godine državnom tužilaštvu Republike Srbije podneo sam krivičnu prijavu protiv načelnika MUP-a Zaječar (zbog: povrede ravnopravnosti građana, zloupotrebe službenog položaja, nesavesnog rada u službi i pomoći učiniocu posle izvršenja krivičnog dela) i nepoznatih izvršilaca (zbog: teške krađe). Ova krivična prijava primljena je u Republičkom javnom tužilaštvu 08.08.2003. godine o čemu sam obavešten uredno potpisanom i overenom povratnicom.

Republičko javno tužilaštvo je moju krivičnu prijavu protiv načelnika MUP-a Zaječar i nepoznatih izvršilaca prepustilo u nadležnost vršiocu dužnosti Opštinskog javnog tužioca iz Zaječara Miodragu Canoviću.

Vršilac dužnosti Opštinskog javnog tužioca iz Zaječara, Miodrag Canović je Rešenjem Kt-329/03 od 01.10.2003. godine odbacio moju krivičnu prijavu protiv načelnika zaječarskog MUP-a i nepoznatih izvršilaca tvrdnjom (bez ikakve argumentacije) da su neka službena lica MUP-a Zaječar (nije navedeno ni jedno lice) obavili više informativnih razgovora (ne kaže se kada i sa kojim licima) i izvršili operativnu proveru (notorna laž jer tzv operativna provera – odnosi se na obezbeđivanje dokaza na mestu izvršenja krivičnog dela – snimanje tragova provale nije uopšte vršena), uz lažnu tvrdnju da je rad po mojoj prijavi nastavljen. Na kraju me gospodin Miodrag Canović upućuje da u svojstvu oštećenog u roku od osam dana mogu sam da preuzmem gonjenje protiv prijavljenih!!!???

Povodom ovakvog rada Opštinskog javnog tužioca u predmetu Kt-329/03 od 01.10.2003. godine uložio sam prigovor Republičkom javnom tužilaštvu ali je isti odbijen Rešenjem br. Ktr-1587/03 od 30.03.2004. godine uz lažne navode da službena lica SUP-a Zaječar postupaju po mojoj krivičnoj prijavi protiv nn učinilaca krivičnog dela teške krađe a da je Opštinsko javno tužilaštvo iz Zaječara svojim aktom od 22.08.2003. godine naložilo SUP-u Zaječar da radi na prikupljanju potrebnih obaveštenja i preduzme druge mere radi otkrivanja učinilaca navedenog krivičnog dela ali to očigledno za proteklih sedam godina nije činjeno, iz čega zaključujem da je ovaj slučaj namerno sabotiran kako se ne bi otkrila povezanost sa licima iz MUP-a Zaječar.

Eto tako prolaze oni koji veruju da u Srbiji ne funkcioniše  sprega politike, kriminala i pravosuđa u organizaciji pravne mafije.

Svedok: Slobodan Radulović MB 2007945751012

Sledeća strana »