Др Јово Ћирилица – Читам и пишем – НЕПИСМЕНИ УЧИТЕЉ

Saopstenje za javnos

Неписмени учитељ је професија новијег датума, занимање произишло из демократских промена, које су задесиле наше друштво у најнезгоднијем тренутку. Таман смо завршили ратовања, и када смо мислили да мало предахнемо, дође однекуд и код нас та демократија. Да је пре тога неко рекао да постоји занимање „неписмени учитељ“, сви би помислили да се шали или да му стварно није добро у глави.

Постојање овог занимања утврдио сам готово случајно, како су настали и бројни други епохалнији проналасци. Шетајући, прочитам оглашавање да је Партија светлих перспектива (у даљем тексту ПСП) заказала конференцију за штампу. Одлучим да одем. Брзо сам напредовао до првог реда како бих могао да снимим шта причају, да не морам касније да напрежем памћење.

Председавајући председник странке изгледао ми је нормално док није проговорио:

„Драги пријатељи, присутни новинари, дозволите да вас поздравим у име ПСП-а и изразим задовољство што сте се окупили у тако великим количинама. Као озбиљна странка, која ради у интересу грађана, досад нисмо, а нећемо ни убудуће траћити време у полемикама са странкама којима је то често једина ‘делатност’. Али, како халабука која се подигла након што смо у Каменовом Селу поставили неписменог учитеља све више прераста у хистерију, то је ред да се и ми, у паузи рада на остварењу предизборних задатака, огласимо. Познато је то, нећу рећи ништа ново, да смо на последњим изборима наступили у коалицији. На њима смо, и то је познато, прошли одлично, рекао бих, сразмерно предизборним обећањима која су, објективно, могла бити и боља да нисмо претерано водили рачуна о њиховој реалности. Коалиционим споразумом предвиђена је подела места у локалној самоуправи, јавним предузећима и школама. Јасно је речено да ми дајемо учитеља у Каменовом Селу. Одредили смо кога смо мислили да треба, а онда су, најпре наши коалициони партнери, а потом и корумпирани новинари (не кажем да су сви такви) почели да се ишчуђују што је учитељ неписмен! Другим речима, почело је кршење коалиционог споразума јер су хтели они да одреде ко ће бити учитељ. А у споразуму јасно пише да ми дајемо учитеља, и не помиње се да ли треба да буде писмен, неписмен или академик. Њихов аргумент своди се на питање – где то има?! Да то досад није виђено. Молим вас, да ли би Џемс Ват конструисао парну машину да се питао где то има? Нил Армстронг, да му је лака земља, не би шетао по Месецу да се оптерећивао – је ли неко пре њега то чинио. Логиком наших коалиционих партнера, не би било прогреса. А, ако смо ми у ПСП-у стварно први поставили неписменог учитеља, онда смо ми, то хоћу јасно да кажем, поносни на то. Неписмени су у нашем друштву запостављенији од било које етничке групе. Предрасуде према њима су такве да број неписмених директора јавних предузећа далеко мањи него што је њихово учешће у структури становништва. Стање у републичкој Скупштини није ништа боље. Неповерење у неписмене је такво да их тамо представљају писмени посланици! Они треба да штите њихове интересе. Да туђа рука чеше свраб. Неписмени хоће да узму судбину у своје руке и за то имају подршку Европе. И других континената. У Немачкој и каубојске филмове синхронизују на немачки језик, а код нас их титлују на хрватској латиници и тако неписмене спречавају да се упознају шта има ново на Дивљем западу. А, ако би се прихватио наш предлог да се и овде филмови синхронизују, домаћин би могао истовремено да гледа филм и треби пасуљ. У нашем друштву распрострањене су предрасуде да је писменост нешто добро, а неписменост лоше! Губи се из вида да и неписменост има својих добрих страна и да тај однос није ‘добро–зло’, већ је знатно комплекснији. Потпис неписменог човека много је поузданији од потписа неписменог. Није се десило да графолози утврђују аутентичност потписа лица које се потписало отиском кажипрста. А много пута се споре да ли је потпис писменог фалсификат. Када човек вади личну карту, узму му отисак кажипрста, а не дају му папир да се игра шкрабала. Неписмени људи, нека се нико не љути, често су много поштенији. Није забележен случај да је неписмен човек одговарао због фалсификата. То као да није знао један судија, па је неписменог џепароша осудио на пола године апсе. Тамо овога описменили, а он, после издржане казне, разним фалсификатима картица ојадио неколико банака. Да од њега нису правили књижевника, он би и данас у трамвајима пензионерима вадио празне новчанике. Ако се и деси да неки непоштен неписмени обије какав стан, полиција га, често успешно, тражи по отисцима прстију, а не тражи по собама његов потпис. Паметном човеку из ових чињеница јасно је шта је важније. Неписмени учитељ има више разумевања за своје ученике и са њима успоставља приснији однос. Просто се такмичи у освајању градива, док је приступ писменог учитеља неретко надмен и нестрпљив. Донекле је то и разумљиво јер зна више од ученика. Сви смо ми у неком периоду живота били неписмени. Можда је и учитељева неписменост привремена. То што је дуго неписмен је доследност, а она пре може бити врлина, а не мана. Сви писмени потичу од предака који су у најбољим годинама својих живота били неписмени, те би требало да имају више поштовања за претке и фамилију. Папагајским понављањем – да учитељ мора да буде писмен, само показују да им незнање не дозвољава да се издигну изнад чуђења. Лакше су стигли до презрења него да нешто науче. Губе из вида да неписмен човек има разуђеније области интересовања док начитани с дипломирањем престају с учењем. Ми их лепо питамо – где пише да учитељ мора да буде писмен? Они кажу да се то подразумева. Не подразумева се, то ви подразумевате, ми подразумевамо да треба да буде неписмен. И да не може друга странка да одређује нашег члана који ће бити учитељ. Неписмени људи су и мање свадљиви, солидарнији су међусобно, док писмени често пишу писма један против другог. Да неписмени књаз није направио државу, данас, када атмосфера зебње све више прелази у депресију, учењаци би се убијали од досаде јер не би имали шта да растурају.  Претерује се са захтевима за писменошћу. На пијаци траже писмене за истовар кромпира. Лично сам протестовао код тамошњег шефа, он се шегачи са мном. Каже треба да буде писмен да не би ставио тону кромпира на раме, па да се искилави. Када би сви грађани били неписмени, новине не би могле ширењем сензационалистичких, често измишљених вести, да узнемиравају јавност. Када најаве смак света, писмени се смрзавају по парковима, а неписмени им врше преметачине и башкаре се у њиховим купатилима. Ако би сви чланови библиотеке били неписмени, не би нам недостајало новца за књиге. Неписмени не повећавају тензије у расправама око српске ћирлилице и хрватске латинице јер оба писма равноправно не знају. И на крају о нашем понашању у сличној ситуацији. Када су наши коалициони партнери поставили свог неписменог члана за машиновођу на железници, ми смо то прихватили као нормалну фазу спровођења споразума. И као освежење у кадровској политици у односу на досадашњу учмалост. Ако смо и били неповерљиви у погледу његовог сналажења, и у том решењу видели нешто егзибиционизма, то размишљање нисмо пуштали из глава. Само је један пензионер прорицао пустошне последице таквог решења. Сада смо сведоци да неписмени машиновођа свој посао добро ради. Иако не може да прочита где је станица, види где су се људи сакупили – и ту заустави композицију. Само је једном стао ван станице, али за то су криви они који су зајечарски вашар лоцирали тик уз пругу. Ако ту уопште кривице и има, јер су се продавци који су продали робу одмах укачили на воз. Неписмени машиновођа подигао је безбедност јер не чита новине док је воз у покрету (евентуално баци понеки поглед на голишаву лепотицу на дуплерици). Странка која нема кадрове, а освојила је власт у вароши на југу Србије (не кажем да је Врање, али не кажем ни да није) запослила је неписмене поштаре. Тиме су успешно приведена крају демонтажа свих стереотипа у кадровској политици. Тешкоћа је било само недељу дана, док по поштама у Србији није никло обавештење о начину слања пошиљки. Уместо имена и презимена у адреси, треба залепити фотографију примаоца. Никаквих проблема није било, показало се да је то унапређење продуктивности рада. Нема више потребе за питања типа: Да ли сте Ви…? „Транзиција значи и сналажење. Ето, ја сам дао сина на курс за месара чим сам чуо да начелник хируршког одељења одлази у пензију. Предлажем да од неписменог учитеља у Каменовом Селу не одустанемо ни по цену нових избора. Уосталом, истраживања јавног мњења показују да рејтинг наше странке расте и да нисмо ми ти који треба да се плашимо провере поверења.“

Присутни су гласали громогласним аплаузом. Гунђао је само један. Рекао је да ће двојицу синова који су завршили факултете дати на онеписмењавање јер овако не може да их запосли.

Од заборава сачувао: Слободан Радуловић