KNJIŽEVNOST


Ti stvarno jesi,

Prijatelj verni,

U životnoj “presi”,

Moj drug “smerni”.

Jedino tebi,

Sve mogu reći,

Šta čuvam u sebi,

Kad se nadam  sreći.

Šta me boli,

Nikome ni reči,

Šta mi život “soli”,

Ni šta mi sreću preči.

Ni tugu silnu,

Ni patnju moju,

Ni ljubav milnu,

Ni drugu tajnu koju.

Druženje s’ tobom,

Sudbina traži,

Da vladam sobom,

Ti kaži: “važi”.

Autor: Slobodan Radul0vić

Advertisements

Zove se sova,

Izgleda ko ptica,

Sudbina ova,

Što presudu s’rica.

 

Pravedna al’ stroga,

Za svakog ptića,

Ko baba Roga,

Za živa bića.

 

Šta ona kaže,

Desit se mora,

Nikad ne laže,

Al’ često je spora.

 

Za svako biće,

U knjizi piše,

I kada mu “sviće”,

I kada da diše.

 

U tu pticu sovu,

Svako se kune,

Jer sudbinu ovu,

Samo ona razume.

Autor: Slobodan Radulović

 

Živote moj,

Ti kaktusu živi,

Taj izgled tvoj,

Moj bol skrivi.

 

Mirišeš k’o cveće,

A pun si trnja,

Sreća te neće,

Ljubav ti još crnja.

 

Bolom te poziva,

Ta sudbina kleta,

Trnjem te skriva,

A patnjom ti cveta.

 

Ko život srećan,

Ti sočan jesi,

Al’ nisi večan,

U životnoj presi.

 

Al čovek te voli,

I živi u nadi,

Za ljubav se moli,

A nadom se sladi.

 

Autor: Slobodan Radulović

 

Ah, leptiru lepi,

Ti ljubavi moja,

Kako me zaslepi,

Ta lepota tvoja?

Pa mi dušu uze,

A srce zarobi,

Da me tuga “muze”,

A patnja me “drobi”.

Jer cveće moje,

Tebi se ne sviđa,

Lepota se tvoja,

S’ drugim “cvećem” viđa.

Kad ti ovo kažem,

Ti poveruj meni,

Ja te bar ne lažem,

Na ljubavnoj sceni.

Volim te i želim,

Da “mirišeš“ mene,

Da “mirisom” ti celim,

Prostrujim kroz vene.

Autor: Slobodan Radulović

Moj suncokretu,

Ti životni znaku,

Moj prelepi cvetu,

Ja živim u mraku.

Jer tebe zavoleh,

Bez tvoga pristanka,

Od ljubavi oboleh,

Bez ljubavnog sastanka.

Tvoju ljubav nemam,

Duša mi je prazna,

Dok u tami dremam,

Patnja mi je kazna.

Ah, moj suncokretu,

Ti si mi u duši,

Moj prelepi cvetu,

Na ljubavnoj suši.

Okreni se meni,

Da ti budem sunce,

U ljubavnoj sceni,

Šapni mi na “uvce”:

Da ti voliš mene,

Više nego sunce,

Da ti cvet ne vene,

Ljubim te u “uvce”.

Autor: Slobodan Radulović

Bez tebe ostadoh,

Ukrasa života svoga,

Te u račun se dadoh,

Da li ima Boga?

Koliko te volim,

I koliko želim,

Boga bi da molim,

Svojim bićem celim.

Jer da Bog postoji,

Znao bi da ceni,

Da mi sreću skroji,

Dao bi te meni.

Ali račun kaže,

Formula je pogrešna,

Jer ljubav kad otkaže,

Duša je neutešna.

Tu formulu prostu,

Ja u srcu nemam,

U ljubavnom postu,

Ceo život dremam.

Autor: Slobodan Radulović

Život šta je?

Čemu li služi?

Kad duša se kaje,

Uz bol sve duži.

Kad radosti nema,

A u srcu tuga,

Ta duša drema,

Kroz vremena duga.

Ta tužna duša,

Sad boga moli,

Da je posluša,

I smrt joj dozvoli.

Jer ljubavi nema,

Za koju da živi,

I zato je spremna,

Da sebe okrivi.

Da tako grešna,

U prošlost ode,

U patnji neutešna,

Kroz ljubavne “zgode”.

Autor: Slobodan Radulović

Sledeća strana »