DAJTE ZEMLJI ŠTO VIŠE I ŠTO

BOLJEG BAKRA –  TITO

Praksa povećanog zagađenja u Boru ili “Ekoliški genocid” uveden je u aktivnu praktičnu upotrebu još pre drugog svetskog rata, što ne treba da nas čudi ako se uzme u obzir da su Rudnik bakra Bor tada eksploatisali stranci, tj. Francuzi. Kao organizovani otpor protiv “Ekološkog genocida” iz tog perioda zabeležena je tzv. “Vlaška buna”. Ovu ekološku pobunu, uz civilne žrtve sa smrtnim ishodom – ili popularno “u krvi”  ugušila je žandarmerija tadašnje državne zajednice.

Krajem osamdesetih godina prošlog veka “Ekološki genocid” je stekao svoju “popularnost” i svoje pristalice u krugovima Miloševićeve vlasti i menadžmenta RTB-a (Nikola Šainović), što je izbilo na videlo kroz aferu “Embarga na informisanje” tokom 1989. godine, kada se saznalo da su ljudi iz struktura tadašnje vlasti i RTB.a, radi provizije, posredstvom firmi Marka Riča uvozili i prerađivali u Boru tzv. “penalisane koncentrate” (uz zvanični popust od 6 dolara na svakih 5 ppm-a zagađenja uvoznog koncentrata iznad dozvoljenih granica, “obogaćenog” i teškim metalima koji predstavljaju kumulativne otrove bez obzira na koncentraciju – živa, kadmijum, arsen, olovo, itd. i nukleidima prirodnog i veštačkog porekla).

Tada je to nezvanično pravdano tobožnjim patriotizmom zbog više sile – poćetak raspada SFRJ i ratnih sukoba, ali u tom periodu “sasvim slučajno” su stekli bogatstvo ljudi iz tadašnjih struktura vlasti (naprimer Miroslav Mišković, Slobodan Milošević sa porodicom, Nikola Šainović i neki drugi), jer je nezvanično procenjeno da je ukupna provizija za uvoz takvih koncentrata isplaćena u iznosu od oko 2 milijarde dolara, od čega je delom finansiran socijalni mir u državi, delom su finansirane ratne operacije na prostorima bivše SRFJ, a jedan ogroman deo je završio u privatnim džepovima učesnika i organizatora ove vrste “patriotskog Ekološkog genocida”.

Od tog vremena desile su se neke promene. Milošević je umro, Mira Marković je sa sinom pobegla iz Srbije, Šainović je osuđen na višegodišnju robiju zbog ratnih zločina, a Miroslav Mišković je pokupovao pola Srbije i uz pomoć struktura vlasti razvio veliki biznis.

Ono što se nije promenilo jeste činjenica da su građani Bora i dalje podvrgnuti posledicama “Ekološkog genocida”, ali sada imaju mogućnost da budu informisani koliko su kog dana progutali raznih otrova. Sada se to pravda lošim radom topioničkih agregata uz obećanja da će biti bolje kad se izgradi Nova Topionica, a da bi se to bolje desilo neophodno je da se u strukturama vlasti i RTB-a zadrže ovi postojeći rukovodeći i upravljaćki kadrovi.

Koliko su u laži kratke noge svako se može uveriti ako se podseti činjenice da je građanima Bora obećavano smanjenje zagađenja nakon svake rekonstrukcije pogona RTB-a radi povećanja proizvodnje bakra i zlata (prilikom izgradnje sadašnje Topionice davana su lažna obećanja da će proizvodnja te Topionice biti toliko ekološki čista da će radnici u toj Topionici raditi u “belim mantilima”). Naravno, da ta obećanja nisu bila nikada ispunjena, jer se uvek posle povećanja proizvodnje povećavao i stepen zagađenja i površina zagađenja.

Poslednje lažno obećanje dato je građanima Bora i okoline povodom  izgradnje Novih filtera. Pa eto izgrađeni su i pušteni u rad ti filteri a zagađenje je veće nego što je bilo – vidi:

https://bokisingl.wordpress.com/2009/08/18/akcija-smanjenja-zagadenja-u-boru-kao-partijski-marketing/

https://bokisingl.wordpress.com/2009/08/19/ekoloska-prevara-gradana-bora/

Gostujući u večernjem terminu TV Bor 20.05.2011. godine direktor RTB-a Bor je zamolio građane da se „strpe“ još nekoliko godina dok se u RTB-u Bor ne izgradi Nova Topionica, koja će, prema njegovim očekivanjima, omogućiti veliko povećanje proizvodnje bakra i zlata uz istovremeno drastično smanjenje zagađenja životne sredine.

Obzirom na dosadašnja lažna obećanja građani Bora i okoline ne treba više da budu „lakoverne, već neverne Tome“, jer i potpunom laiku za oblast metalurgije, uz primenu zdravog razuma i čiste logike, rezon govori da “apel za strpljenje građana od nekoliko godina” u praksi podrazumeva “DOŽIVOTNO TRPLJENJE POSLEDICA EKOLOŠKOG GENOCIDA”.

Naime, ako se, pri proizvodnji bakra od oko 20.000 tona, iz pogona RTB-a ispušta tako velika količina otrova, koji zagađuju čak i susedne države, logično je da će se sa povećanjem proizvodnje bakra za 20 puta bar toliko puta povećati i proizvodnja otrovnih gasova. E, sad nešto od toga će biti uhvaćeno efikasnijim tehnološkim postupcima u obliku sumporne kiseline, ali u tom slučaju i sama sumporna kiselina bi zbog problema sa proizvodnjom, rukovanjem, skladištenjem, plasmanom i transportom, ubrzo postala nerešiv ekološki problem, pogotovu ako se uzme u obzir da bi to radili naši ljudi sa sadašnjim nivoom ekološke svesti i navika.

Što se tiče zagađenja od kumulativnih otrova, u koje spadaju teški metali, koji se zajedno sa bakrom nalaze u koncentratima, niko od zvaničnika ne spominje kako će Nova Topionica rešiti taj očigledno nerešiv problem, jer ti teški metali naročito arsen, živa, olovo i kadmijum i sada pri ovako niskoj proizvodnji predstavljaju smrtnu opasnost, naročito za decu i omladinu Bora i okoline. Šta će biti sa građanima kada Nova Topionica počne da ispušta u vazduh i vodotokove 20 puta veću količinu teških metala? Ali, to sadašnje vlastodršce ne zabrinjava, jer tada će oni, kao i prethodni davaoci lažnih obećanja biti “dobro nafatirani” i daleko od Bora.

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović