Dajte zemlji što više bakra, poručio je Tito borskim rudarima, oni ga poslušali, čak i taj njegov savet uramili i okačili na ulazu Direkcije Rudarsko-topioničarskog basena (RTB). Danas, i ne samo danas, naročito kada duva košava, pa se dim spusti do kolena i izdajnički pocepa poneku najlon čarapu, retko ko među njima pokušaće da izračuna koliko ih je, zapravo, koštala Brozova preporuka. Jer, iako niko i ne očekuje da zatekne vazdušnu banju u industrijskom, „dođoškom“ gradu, do sada nije urađeno nijedno sistematsko istraživanje o tome koliko stalno prekoračene dozvoljene granice sumpor-dioksida, arsena utiču na ljudsko biće.
Početkom prošloga veka otvoreni rudnik nahranio je mnoga usta. Već 1935. izbila je vlaška buna: nekoliko hiljada seljaka se razjarilo budući da su im imanja pustošena dimom i otpadnim vodama. Od Francuza, tadašnjih vlasnika koncesije, dobili su odštetu. I to je, smatra se, bio prvi ekološki protest u Boru, posle kojeg je nastupio decenijski period zatišja, period kada su im „kese bile sestre“.
Međutim, otkako je u Boru druga vlast, donatori se najavljuju i, još je bitnije, otkako je logika „ćuti, dok ima dima, ima i plate“ zaspala, odnosno otkako je prosečna rudarska plata pala ispod republičkog proseka (5 100 dinara), ekološka drama polako počinje da izbija u plan. Ne baš prvi.

Pčele
Do 1947. Bor se smatrao rudarskom kolonijom. Od tada je zvanično promovisan u grad. Stanovi su krenuli da niču kao šampinjoni (500, 600 godišnje), ljudi su dolazili da rade, dobro zarade i dobiju stan. S okolnim, uglavnom vlaškim selima, iz kojih ponekad nestanu pčele, opština ima oko 60 000 stanovnika, hronične restrikcije vode, najveći stepen toplifikacije u zemlji, jeftinije grejanje i neverovatnu cenu kvadrata u reotkupu od 200 do 400 nemačkih maraka. Srećom, pitkom vodom odličnog kvaliteta – kad je ima – snabdeva se iz zaštićenih izvorišta.
U lokalnoj skupštini tesan je odnos snaga: 23 odbornika iz DOS-a, 23 iz levice i jedan iz SPO-a. Poslednji autobus za Beograd kreće u 15 i 30, brzi voz razdaljinu od 250 kilometara savlađuje za šest sati. Bolje, ukoliko se ima u vidu da su nekada prečicom jurili preko Niša (RTB je vredno učestvovao u izgradnji brojnih objekata širom SFRJ, uključujući i prugu Beograd-Bar). Banalan je pokazatelj, ali u „visokorazvijenoj opštini“ „Mek Donalds“ ne postoji.
Okružen bukovinom i ostalim prirodnim bogatstvima, „crni“ Bor verovatno je i jedinstven grad u kome se razdaljina naselja i značajnih institucija meri u kilometrima. Prerađivačka zona, recimo, nalazi se na sedmom kilometru od centra. No, glavni izvori zagađenja, dimnjaci Topionice RTB-a, stoje tik iza gradske pijace. Milica Mitić iz Orahovca, od 1999. smeštena u jedinom borskom hotelu „Srbija“ s još 250 kosovskih izbeglica, potresla se dok je švercovala donji veš, jer do večernjeg zatvaranja tezge više nije bio beo.

Arsen
„Gde možeš da se navikneš? Joooj, kad krene košava… peče za gušu! Padne u grad, ne može da se diše, ma živ čovek se ne vidi. Nije ni čudo da svi beže u Zaječar“, kaže radnik RTB-a Dragutin Gižić. Uobičajeni odgovor Borana, premda je istina da su se, ipak, manje-više svi pomirili – s istinom. Što se mora, teško nije. Uostalom, priče o kraćem životnom veku, povećanoj stopi oboljenja respiratornih organa, smrtnosti beba i oslobađanja borskih regruta vojne obaveze, mahom stižu „spolja“. Tu i tamo se šušne u samom Boru. „Malo se preteruje u tim pričama“, ocenjuje Dragomir Dragić, član gradske vlade zadužen za ekologiju, pionir među borskim ekolozima. Zbog pokrenutih zelenih ideja, 90-ih su ga nazivali diverzantom.
Dr Milivoje Rilak, specijalista socijalne medicine u Zdravstvenom centru Bor, usamljeni je dobrovoljac, obrađivač podataka koji bi ukazali na tendencije u zdravlju stanovništva. Prema podacima sakupljenim od 1975. do 2000, nije registrovao da Borani „igde odskaču“: „Bolesti respiratornih organa su na prvom mestu oboljevanja u svih osam opština preimenovanog Timočkog regiona.“ Računajući i blagodatnu Sokobanju.
Što se smrtnosti tiče, opet u svih osam opština, na prvom mestu su kardiovaskularne bolesti. Maligne su na drugom, s tim da ih Zaječar beleži više od Bora (!) u kome su, pomenimo, sledeće na redu bolesti digestivnog sistema i traumatizam. Ali, dr Rilak potvrđuje da je smrtnost odojčadi najizraženija u ovoj opštini. Primetio je i da se često pojavljuju slučajevi zelene plodove vode, „kad nerođena beba pati, nema dovoljno kiseonika“. Kolegama ginekolozima skrenuo je pažnju, oni mu odgovorili „da, trebalo bi se time pozabaviti“ i na tome se sve završilo.
Rukovodilac Odeljenja za zaštitu životne sredine Instituta za bakar Bor dr Novica Milošević kaže da sumpor-dioksid, „dominantan u ovoj sredini“, u dozvoljenim granicama može da se nađe i u okolini do 15 kilometara. „Arsen je konstantno iznad dozvoljene granice.“ Postavlja se i pitanje granice. Do 1992, bila je tri mikrograma po kubnom metru, da bi potom preko noći bila skinuta za
1 200 puta. Spuštena je na dva i po nanograma.
„Plašim se da je došlo do neke zabune oko jedinica“, veruje Milošević i dodaje da je u Mađarskoj, na primer, prirodni fon arsena šest-sedam nanograma. Eksperti su Ministarstvu za zdravlje odavno predložili da se limit poveća na 300 nanograma. Predlog i dalje leži u nekoj fioci. Dakle, po važećim, izgleda nerealnim standardima, arsen neprestano prelazi crtu, inače bi je „prelazio povremeno“. Povremeno ga prelazi i kadmijum (vidite antrfile).

Gornjak
Jednoglasna je konstatacija da mnogo zavisi i od meteoroloških uslova, kao i činjenice da nadmorska visina donekle spasava Borane od većih začepljenja pluća. „Evo, sad je dobro, duva gornjak (zapadni vetar – prim. autora) i sve nosi prema Slatini“, pokazuje prstom u nebo domaćica Đurđica Nikolić.
Hektari i hektari žiratnog zemljišta su bolesni, Borska reka je mrtva, Timok, znači i Dunav u koji se uliva, ugrožen je opasnim sedimentima. Bune se i Bugari. „Postoje samo pretpostavke o korelaciji zagađenja i zdravlja. Bruka“, kaže Dragić: „Za Bor i Timočku dolinu mora da se donese poseban zakon, zakon o tome kako će se izvršiti sanacija, kako će se živeti, preživljavati i kako će se priznavati to da nam je prihod bio zajednički, a šteta lokalna.“
O novoj tehnologiji za RTB govori se oko dvadeset godina. Ova tehnologija je stara oko 30 godina. Gradonačelnik Krsta Kalčić (DHSS) tvrdi da je za modernu opremu potrebno 150 miliona dolara. Strane delegacije su dolazile i odlazile, obećanja lebde u borskoj čađi.
Predsednik opštine redovno prima građane utorkom i ne seća se da mu se iko požalio na gušenje, ili bolest uopšte. „Svi su se srodili.“ Kalčić, pak, priznaje („nema tajni“) da se obližnja sela ne bave povrtarstvom, upravo zbog aerozagađenosti. Seljaci koji se usude da odgaje ponešto, na otvorenoj tržnici kriju odakle su. Takođe, od nekadašnje inicijative da rukovodstvo rudnika najugroženijima, onima koji žive i rade u centru grada, obezbedi izvesne beneficije, isto nije bilo ništa. Niti će, kako stvari stoje, biti.
Kako bi se štetnost sumpor-dioksida umanjila i korist od RTB-a povećala, sedamdesetih godina izgrađene su tri fabrike sumporne kiseline. Jedna se srušila na dan Titove smrti, podi- gnuta je nova. Svejedno, rade smanjenim kapacitetom. Kao i sam rudnik, mada radnici redovno idu na posao, nema prinudnih odmora, tri smene su pune. A kiselina… Kiselinu nije lako uskladištiti, nema kome ni da se proda, jer su i naše fabrike bazne hemije pogođene sankcijama i ostalim. Druga je stvar što se dešavalo i da Topionica ne radi usklađeno s fabrikama kiseline; rečju, sumpor-dioksid nastavio je da se vijori nad Borom.

Kiselina
Posle usvajanja Zakona o zaštiti životne sredine, ranih devedesetih, RTB je podigao ekološku pripravnost. Milovan Nikolić, pomoćnik generalnog direktora RTB-a, izjavljuje da „RTB želi da smanji zagađenje, ne beži od toga, ali u ovom trenutku jednostavno ne može“. Nema se para. Kad ih bude bilo, možda i RTB Bor, poput bratskog, francuskog grada Kreza, od Topionice napravi – biblioteku! Nikolić objašnjava da je za sanaciju tamošnjeg rudnika trećinu novca dala Evropska zajednica, trećinu francuska vlada, trećinu firma.
Da duša ne bude grešna, treba navesti da je pre nekoliko godina urađena rekultivacija jalovišta. Na taj način, izvođači akcije, borski učenici „zaradili su za ekskurziju“. No, „zbog niske PH vrednosti“, od
1 600 000 sadnica trenutno vegetira svega pola miliona. A zahvaljujući upotrebi rudničke termoelektrane, gotovo ceo grad prešao je na centralno grejanje, pa je dopunsko opterećenje od razbacanih kotlarnica donekle ublaženo.
Početni promašaj, promašaj građenja Bora uz rudnik, teško je ispravljiv. Rudnik štuca, piše se Zoranu Đinđiću, cena bakra niža je nego ikada, plate očajne. Grad ranije nije razmišljao o alternativi. Pošto nikada nije kasno, sada se ide – pomalo ironično je – na razvijanje turizma. Ne bi ni Slobodan Milošević gradio „konake“ na Dubašnici da je priroda štedela u darovima istočnoj Srbiji.
Bor je deklarativno u vrhu prioriteta „nove ekološke politike“ Vlade Srbije. Ovih dana aktuelizovana je i vest da je, zbog prerade opasnih radioaktivnih materijala u topionicama Bora, osamdesetih radijacija bila povećana za 50 puta u odnosu na dozvoljene granice. Stručni tim je na terenu.
Vlada Srbije shvatila je i da, gledano s ekološke tačke, Bor bije mrtvu trku s Pančevom, za koga će Borani reći da je „čista lirika“ naspram njih, iako, podvlačimo, ne jadikuju toliko zbog zdravlja. Više zbog zemljišta, voda, ličnih dohodaka… Usput, od donatora se mnogo očekuje. Jovan Tomić, vozač: „Ako će da daju pare, onda ćemo da pričamo i da umiremo.“

ANA VUČKOVIĆ

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Izvor informisanja: NIN