Skoro da ne prođe dan da u nekom sredstvu informisanja  u Srbiji ne osvane neki naslov u stilu:

Psi lutalice rastrgli novorođenče (Blic),

Psi lutalice izujedali devojku na Adi Ciganliji (Politika),

Pobesneli psi lutalice po Beogradu u čoporima! (Krstarica-Forum),

Psi lutalice u Nišu (My City),

Psi lutalice izujedali devojku u Petrovaradinu (Tv Novi Sad),

Psi lutalice zaklali 60 ovaca (www.pressonline.rs,),

U Kaoni kod Guče psi lutalice rastrgli 20 ovaca (Glas javnosti),

Psi lutalice glavni predatori vojvođanskih lovišta (www.dnevnik.rs),

Psi lutalice u akciji grizu i vlastodržce (snagasrbije.blogspot.com),

Psi lutalice caruju ulicama (infodesk.subotica.co),

Psi lutalice vrebaju na putu do škole (http://www.mondo.rs),

Psi lutalice masakrirali 155 fazana (http://www.dnevnik.rs),

Psi lutalice napadaju decu (www.vesti.rs/).

I tako iz dana u dan ovaj problem postaje sve veći i veći a nadležne lokalne i republička vlast ne nude efikasna rešenja. Javnost negoduje jer joj takvi psi smetaju. A nisu oni, jadni, ništa krivi. Problem su u stvari ljudi koji su neodgovorni prema njima. Nije svako sposoban i zaslužan da ima kućnog ljubimca, ali mnogi i pored toga žele da ih imaju. I tako nabave psa (ili mačku), drže ih tako u stanu ili dvorištu neko vreme a onda im dojade – postanu im teret za kućni budžet ili im dosadi da o njima vode računa već im je najlakše da jadnu životinju izbace na ulicu.

I tako svake godine, eto nama na ulicama novih, mladih psećih naraštaja napuštenih od svojih bivših „dobrotvora“. To je glavni izvor obnavljanja broja pasa lutalica, jer inače, bi nadležne službe do sada sigurno pohvatale i sterilisale postojeći broj pasa lutalica da nema novih napuštenih generacija od nesavesnih vlasnika.

Zato je neophodno da društvo stvori mehanizam gde će čoveka koji želi da ima kućnog ljubimca zakonski obavezati da se o njemu stara. Neophodno je da se obezbedi da vlasnici pasa, pod pretnjom rigorozne materijalne i krivične odgovornosti postanu savesni vlasnici ovih kućnih čuvara i ljubimaca.

Pre svega, svaka odgajivačnica treba da bude obavezna da pse registruje (pse danas nije ni teško ni skupo označiti) i da se samo registrovani psi mogu poklanjati i prodavati.

Tako bi se za svakog psa znalo ko mu je vlasnik, a kada je neko jednom postao registrovan vlasnik psa, ne može više tek tako da ga se otarasi. Ako vlasnik otera svog psa na ulicu, šinteri će vrlo lako da utvrde čiji je pas i eto mu ga nazad, uz drakonsku kaznu.

Kazne treba da budu drakonske, ne samo za napuštanje ili gubljenje psa nego i za posedovanje neregistrovanog psa, pa čak i za šetanja psa bez povodnika i zaštitne korpe. Iz visokih kazni je lako finansirati potrebne službe za hvatanje i zbrinjavanje napuštenih pasa.

Pored svega, vlasnike pasa i odgajivačnice takođe treba naterati da sve životinje koje nisu namenjene za uzgoj ili su ispunile svoju bilošku svrhu – sterilišu.

Ukratko, treba obezbediti da kada neko odluči da drži psa, preuzima za njega pred zakonom punu materijalnu i krivičnu odgovornost koje se može osloboditi samo ako pas ugine ili ako legalno (registrovano) prenese vlasništvo nad njim na nekog drugog (kada se prenosi i odgovornost).

Ako pas nestane odgovornost ne sme da prestane. Vlasnik nestalog psa mora da svoju odgovonost namiruje tako što će plaćati određeni iznos u fond za zbrinjavanje pasa lutalica i tako treba da bude sve dok se ne utvrdi šta se sa psom desilo. Ako je pas uginuo, vlasnik više nema odogovornost prema njemu, ako se izgubio pa je nađen, vlasnik može da ga uzme nazad, ili nalazač može da preuzme odgovornost za psa, ili, ako vlasnik ne može da se brine o psu, odgovornost se prenosi na neku organizaciju koja se brine o takvim psima, a vlasnik toj organizaciji isplaćuje nadoknadu sve dok je pas živ ili ga neko ne usvoji.

Ovako, da svako može da ima psa bez posebnih zakonskih i materijalnih posledica , da ga pušta da se nekontrolisano pari, pa onda da štenad strpa u džak, odveze kolima podalje od kuće i prosto ih izruči pored nekog kontejnera, ili još gore, da detetu kupi psa kao poklon koji posle nekog vremena više nije zanimljiv, ili preraste držanje u stanu, ili postane skup za održavanje, pa ga samo izbaci napolje, to je nedopustivo.

Kada bi se jednom rešio problem stvaranja pasa lutalica, lakše bi se rešavao problem postojećih. Sada, kakve god mere preduzeli, vrlo brzo se broj napuštenih pasa obnavlja prilivom novih.

U međuvremenu postojeće pse lutalice treba hvatati i zbrinjavati. Najpre lečiti a onda uz primenu zakonske procedure (uredne registracije) dati nekome ko želi da ih prihvati. One koji preostanu ili držati u nekom prihvatilištu, ili – neizbežno – uspavljivati.

Primenom navedenih rešenja psi lutalice bi bile veliki problem samo u jednom početnom periodu dok se ne sredi stanje. Verujam da većina može da se udomi a da preostali veovatno ne bi ni morali da budu uspavani jer bi od rigoroznog kažnjavanja nesavesnih vlasnika bilo dovoljno prihoda da budu zbrinuti u prihvatilištima.

Takođe, društva za zaštitu životinja bi morala ozbiljno da promene svoj način delovanja tako što bi neke interesne grupacije ovih „fiktivnih zaštitnika“ umesto histerije i zgražavaja nad sudbinom pasa lutalica ponudili konkretne mere i sredstva da životinje budu adekvatno zbrinute a oni koji u celoj toj priči nalaze ličnu korist za tu korist plate adekvatnu naknadu.

Tako bi se prekinulo da jedni samo kukaju, zapomažu i traže da neko drugi nešto učini ne pomišljajući na to da bi trebalo da i sami nešto urade, a drugi da trljaju ruke i broje pare.

Organizacije za zaštitu životinja su danas po pravilu zainteresovane samo za bolesne životinje, jer za tu svrhu od raznih međunarodnih fondova dobijaju novac za lečenje takvih životinja. Tu se za jednu lečenu životinju namaknu pare za još tri i tako se lepo pravi zarada. Ove organizacije uopšte nisu zainteresovane za zdrave pse lutalice jer od njih nemaju nikakve koristi. Tako u stvari samo produbljuju problem jer sprečavaju smanjenje broja pasa lutalica prirodnim putem, te se njihov broj još i povećava.

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović