Otkako je sveta i veka svaka državna vlast je težila da to svoje „blago“ sačuva što je moguće duže. U takvom nastojanju tražena su različita rešenja. U zavisnosti od postojećih političkih, ekonomskih, istorijskih i dr. faktora, neka od rešenja za očuvanje vlasti nametnula su se kao dominantna.

Tako, naprimer u većini zemalja u svetu, kao oblik vladanja nametnuto je tzv. „Demokratsko vladanje“, koje podrazumeva izborni sistem, koji omogućuje da većina punoletnih državljana glasanjem na izborima, između više kandidata, izaberu onog kandidata za koga veruje da će biti njihova „dobitna kombinacija“ do narednog izbornog perioda.

Da bi kandidat pobedio na izborima mora tokom izbornog perioda da pruži uveravanja glasačkom telu da je upravo on taj koji većini glasača može ponuditi najbolje životne opcije. Nažalost, prilikom takvih uveravanja biračkog tela mnogi kandidati su u svoj izborni program uveli tzv. „grubu igru“, koja je suspendovala „fer plej“ igru i „takmičarsko dostojanstvo“ i umesto toga uveli „cilj opravdava sredstvo“ ili „pobeda po svaku cenu“.

Šta to znači u praksi?

Pa, znači upravo ono što je navedeno, tj. ne biraju se sredstva i načini da se dođe do pobede na izborima. Takvi nastupi iznedrili su praksu davanja lažnih i nerealnih obećanja, razne vrste izbornih manipulacija sa biračkim spiskovima (glasanje umesto umrlih osoba), finansiranjem izbornih kampanja prljavim novcem (novac od kriminalnih aktivnosti), zloupotrebe prava glasa (glasanje po nalogu šefa neke firme ili državne ustanove – naročito policijske, zatvorske i vojne ustanove), izbornim komisijama (u komisije se ubacuju ljudi na koje kandidat ima privatnog uticaja), kupovinom glasova (glasanje za kandidata uz novčanu isplatu ili zbog obećanja neke pogodnosti nakon izbora – najčešće dobijanje zaposlenja, nekog unapređenja ili amnestija za neki zakonski prekršaj), itd.

Nakon izbora, tako izabrani kandidat, ima vremena i političke mogućnosti da tokom svog mandata kreira strukturu vlasti onako kako mu najviše odgovara da sebi u narednom mandatu obezbedi produžetak vladavine. Ukoliko je to Ustavom i zakonom onemogućeno  (u nekim zemljama je izbor istog kandidata ograničen na samo dva mandata), onda radi na tome da mu naslednik obično bude poverljiva osoba iz istog, sličnog, pa čak i potpuno drugačijeg političkog okruženja. Bitno je da mu ta osoba tokom svog mandata obezbedi nastavak korišćenja državnih privilegija, makar u redukovanom obliku.

U državama sa slabim demokratskim tradicijama nije neobično da jednom izabrani ili nametnuti vladar, uz pomoć instaliranih službi represije (vojska, policija, državna bezbednost) sebi trasira put za doživotnu vladavinu (naprimer Josip Broz Tito – vladao je od 1945 – 1980. godine). Takve režime u svetu većina drugih država smatra diktatorskim.

A kako se uspostavlja diktatorski režim?

Najčešći i najsigurniji način da neki vladar postane diktator je ukoliko uspe da strukturama državne represije (vojska, policija, državna bezbednost, tužilaštvo, sudstvo) nametne svoju direktnu ili indirektnu podređenost. U praksi to je obično manji problem nego što je obezbeđenje duže vremenske potčinjenosti, jer to je glavni problem vlastodržaca. Od uspešnosti rešavanja tog problema zavisi i dužina njihovog opstanka na vlasti.

Najduži mandat vladavine Jugoslavijom imao je Josip Broz Tito, koji je uspeo da sebi obezbedi istovremeno doživotno obavljanje sledećih dužnosti:

Predsednik Republike,

Vrhovni komandant Armije, i

Predsednik jedine političke stranke (Savez Komunista Jugoslavije).

Da bi postigao ovoliku koncentraciju diktature Josip Broz je direktno ili posredno prethodno ovladao vojnim strukturama, policijskim strukturama, državno – bezbednosnim strukturama, tužilaštvima i sudskim strukturama.

Da bi neko mogao da uspostavi i doživotno održava u funkciju toliku koncentraciju moći morao je da ima izgrađen mehanizam bezpogovorne poslušnosti u izvršavanju naloga vladara.

Takvu bezpogovornu poslušnost Josip Broz Tito je izgradio tako što je naredio ili odobrio žestoke represije svojih potčinjenih državnih struktura nad svim svojim političkim protivnicima i neistomišljenicima. Iz doba takvih obračuna ostali su poznati: nasilne mobilizacije, masovna streljanja tzv. „narodnih neprijatelja“, tzv. „Dahauski i imfobiroski procesi“, tzv. „obavezni otkupi“ itd. Računa se da je kroz takve krvave represalije stradalo oko milion ljudi, zbog čega Josip Broz Tito zauzima 10 – to mesto na Top listi najvećih svetskih zločinaca – vidi ovde.

Nakon smrti Josipa Broza Tita, sve nacionalne vođe naroda sa prostora bivše Jugoslavije, oslobodile su se straha od doživotnog Vrhovnog komandanta i međusobno su otpočeli borbu za nasledstvo Titovog diktatorskog trona. U toj njihovoj borbi, kao prva politička žrtva postao je Savez Komunista Jugoslavije, koji se raspao na republičke političke partije, koje su svaka za sebe počele da uspostavljaju vlast u svojim republičkim granicama, sa ambicijama svojih vođa, da svako od njih postane vladar, po modelu Josipa Broza Tita, pa makar to bilo samo u okviru republičkih granica. Pošto su na prostorima tih republičkih granica živele višenacionalne zajednice, ambicije novih republičkih partijskih lidera bile su da, kao Tito, sve nacionalne zajednice sa tih prostora potčine svojoj vladavini. Naravno, takve njihove ambicije imale su podršku samo njihovih nacionalnih zajednica, zbog čega su politička i verska neslaganja ubrzo prerasla u ratne sukobe, koji su obilato potpirani i od strane obaveštajno – finansijskih službi stranih zemalja, a ishod svega je raspad Jugoslavije i formiranje nacionalnih država.

U svetlu navedenih događanja Srbija, kao najbrojnija nacionalna zajednica, imala je svog Josipa Broza Tita u liku Slobodana Miloševića, koji je gajio ambiciju da postane vladar svih teritorija na kojima su živeli Srbi.

U takvoj svojoj ambiciji ovaj „srpski Tito“ nije prezao da za svoje ciljeve koristi neke od metoda Josipa Broza. Tako, naprimer uspeo je da svojoj vlasti podredi srpske vojne, policijske, bezbednosne, tužilačke i sudske strukture. Kao i Josip Broz Tito svoju bezpogovornu vlast obezbedio je uklanjanjem svojih političkih protivnika i neistomišljenika (vidi TAJNO ODELJENJE DB ZA POLITIČKA UBISTVAUNIŠTAVANJE DOKAZA O ZLOČINIMA DRŽAVNE BEZBEDNOSTI JE SLUŽBENA TAJNA). Za uklanjanje političkih protivnika je,kao i Tito, koristio bezbednosne strukture, a za terorisanje stanovništva tzv. „paravojne formacije“.  Za razliku od Tita, za zločine Miloševićevog režima, iako su po brojnosti daleko manji od Titovih, ima mnogo više neoborivih i sudski izvedenih dokaza. Naprimer: ubistvo Ivana Stambolića i dvostruki pokušaji ubistva Vuka Draškovića.

Iz perioda vladavine Miloševića zabeležene su i velike krađe izbornih rezultata, kao i uspostavljena sprega politike, kriminala i pravnog sistema.

Nakon pada Miloševićevog režima uspostavljene paravojne i druge paradržavne strukture, u sprezi sa moćnim tajkunima i mafijom, uspostavile su svoje sfere vladavine Srbijom (vidi ovde i ovde), što već čitavu deceniju zvanično funkcioniše kao sprega kriminala, politike i pravosuđa. Rezultate delovanja ovih paradržavnih struktura, policija i tužilaštvo su prepoznali kao „organizovani kriminal“, koji je podeljen na svoje resorne nadležnosti: „Narko mafija“, „Stečajna mafija“, „Putna mafija“,  „Duvanska mafija“, „Prosvetna mafija“, „Farmaceutska mafija“, „Carinska mafija“ itd. Tih mafija ima najmanje onoliko koliko ima i ministarstava u vladi Srbije, koja je zvanično u ratnom stanju sa svim strukturama organizovanom gkriminala. Ko će od njih pobediti u toj borbi biće i verovatni vlastodržac u narednom izbornom periodu. Prema trenutnom stanju na terenu vlada je, za sada, još uvek u podređenom položaju i ukoliko ne dobije pomoć EU i Amerike postoji realna šansa da taj rat izgubi.

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

EVROPO STIŽEMO

Ova ilustracija na satiričan način pokazuje kako izgleda Srbija nakon okončanja potrage i hapšenje Ratka Mladića. Da li je Srbija mogla ranije da završi ovu svoju obavezu ostavljam čitaocima da sami prosude. Fotke za ilustraciju preuzete su iz lista „Tabloid“ – vidi http://www.magazin-tabloid.com

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Eutanazija je ubistvo iz milosrđa ili samilosti. Omogućavanje lake i bezbolne smrti neizlečivim bolesnicima koji trpe neizdržive bolove.

U Srbiji je za izvršenu eutanaziju zaprećena kazna od šest meseci do pet godina zatvora. Eutanazija je zakonski dozvoljena samo u Belgiji, Švajcarskoj i Holandiji.

Etički komitet Srpskog lekarskog društva već godinama se na redovnim zasedanjima jednoglasno izjašnjava protiv legalizovanja eutanazije.

Međutim, svedoci smo da vlast u Srbiji u poslednjih deset godina vuče smrtonosne poteze za građane (pljačkaška privatizacija – vidi ovde i izmene zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju-vidi ovde), koji starijem sloju stanovništva, kao budućnost, nudi samo smrt, po uzoru na neke naše pretke sa prostora bivše SFRJ u okolini današnje Zenice, Krbave i Karlovca, zatim u Homolju i Timočkoj krajini, regionima koji gravitiraju Ohridskom i Dorjanskom jezeru, u okolini Pirota kao i pojedinim delovima Crne Gore.

Naime, brojni istorijski i etnološki podaci govore u prilog ovakve tvrdnje. Tako, poznato je da su u Svrljigu ubijani starci i starice. „Kada neko ostari i iznemogne, onda se familija reši da ga ubije, i to se ubijanje u Svrljigu zvalo „lapot“. Birov zadje od kuće do kuće vičući: Hajdete lapot je u tom i tom selu u toj i toj kući, dodjite na podušje. Pred skupljenim svetom porodica bi premlatila starce i babe, i to najčešće batinom, ili tojagom, redje kamenjem ili sekirom. Koga su god vodili na „lapot“ išao je bez ikakvog straha nadajući se boljem životu na onom svetu. I uvek su te jadnike na prvom mestu njihova rodjena deca ubijala“.

Da ubijanje nemoćnih nije bilo samo „specijalitet“ Svrljiga i okoline svedoče i drugi navodi istog autora. Zapadno od Krepoljina, u daljini od 5 kilometara leži vlaško selo Sige. I tamo postoji predanje od oca na sina, koje veli da su u stara vremena i tamo ubijali starce. Kad ko navrši 70 godina, skupe se starešine sviju zadruga, izvedu preživelog čiču čisto obučenog, i to na odredjeno mesto, obično na sred sela. Tom prilikom donesu njegovi zadrugari umešenu proju, stave mu je na glavu, izgovarajući ove reči: „Ne ubijamo te mi već ovaj hleb. Posle ove smrtne presude ubijaju ga, zatrpavaju, i razidju se svojim kućama“.

U Risnici, kod Pirota u staro doba ubijali su, vele, starce, i to sinovi svoje očeve. Obično su ih premlaćivali motkama i posle ih vukli drvenim kukama do groblja, jer su se gadili da mrtvaca dodirnu rukama. Tako se priča da je jedan čovek ubio svoga oca i kukom ga izvukao iz kuće, pa kuku zatim bacio. Njegovo dete, medjutim, koje je gledalo sve to, dohvati bačenu kuku i ponese je kući. Kada ga je otac zapitao šta će mu ta kuka, dete mu je odgovorilo: „Hoću da je čuvam, pa kad ti ostariš, i ja tebe ubijem kao ti svoga oca, da te sa njom zakačim i odvučem do groba“. Tada je taj čovek uvideo kako je gnusno ubiti svoga oca i izvlačiti ga kukom iz kuće. I tako se u selu dogovore da to, kao pametni ljudi, više nikada ne čine.

Preci današnjih Ličana takodje su primenjivali eutanaziju – ali na vrlo neobičan način. Egzekucija je obavljana udarcem sekire ili malja u glavu, tek pošto se glava čoveka koji „više nije za život“ postavi na posudu u koju se hleb meša.

U Crnoj Gori u prošlosti bili su „nežniji“ prema onima koji su se po godinama približavali smrti. Ostalo je zabeleženo da su stare, pre nego što bi im okončali život, polagali na takozvani „pustenjak“, prostirku napravljenu od vune.

Posmatrano iz savremene perspektive, blago rečeno, etička shvatanja i postupanje naših predaka, vrlo su dubiozne moralne vrednosti. Po mnogima, ovo bi spadalo u socijalnu patologiju i tako bilo podložno oštroj etičkoj kritici. Medjutim, kod nas, kao i kod drugih naroda toga vremena, ova pojava bila je ekonomski determinisana, a u kontekstu toga i objektivno nametnuta, a kao takvu neophodno je posmatrati sa manje kritičnosti.

Da li bi se i potezi vlasti u Srbiji mogle posmatrati sa manje kritičnosti, uz opravdanje da i ona vuče smrtonosne poteze za svoje građane, zbog ekonomskih razloga, i da joj je to objektivno nametnuto. Sigurno da ne bi, jer vlast u Srbiji je neposredni uzročnik zapadanja Srbije u tešku ekonomsku krizu, a objektivne okolnosti u pogledu nametanja takvih poteza ne postoje, jer je ta vlast svojom slobodnom voljom pristala da joj drugi komanduju, radi ostvarivanja svoje lične koristi i koristi onih koji njome komanduju iz senke.

Zbog toga, nakon usvajanja izmena Zakona o penzionom i invalidskom osiguranju, kao  jedan od sledećih poteza eutanazije sopstvenog naroda, od ove vlasti se, u najboljem slučaju, može očekivati donošenje Zakona o tzv. “Dobrovoljnoj eutanaziji”, po kome će svako ko ne bude imao uslova za normalan život moći od države da traži da bude ubijen na bezbolan način. Ko zna, možda će vlast u Srbiji to omogućiti i na kredit i eventualni popust za penzionere i „huligane“ bez posla.

Kako se u Holandiji vrši eutanazija i zdravih osoba može se videti ovde

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Tokom osamdesetih i devedesetih godina u uslovima međunarodnih sankcija a radi očuvanja rezultata ratnog profiterstva i trenda daljeg bogaćenja poslušnih kadrova svoje političko-poslovne elite Milošević je uz pomoć državne bezbednosti u Srbiji instalirao spregu politike, kriminala, tajkuna, državne bezbednosti i pravosuđa.

Ta sprega je funkcionisala samo u svrhu ličnog bogaćenja njemu politički podobnih kadrova tako što im je legalizovano bavljenje raznim kriminalnim aktivnostima. Tako naprimer, nekima je omogućeno bogaćenje uz pomoć provizija za uvoz, skladištenje i razvejavanje nuklearnog otpada i otrovnih materija (afera u RTB-u Bor tokom 1989. godine), nekima su omogućene pljačke pomoću tzv. „piramidalnih banaka“ (Jezda – vidi ovde, Dafina – vidi ovde, itd. ), nekima je omogućena pljačka dinarske i devizne štednje iz banaka, nekima su omogućene pljačke dirigovanom visokom inflacijom zamenom bezvrednih dinara za devize (vidi ovde), nekima je legalizovan šverc cigareta, droge, goriva, kafe itd.

Zajedničko svim učesnicima u legalizovanim kriminalnim aktivnostima bila je bezpogovorna poslušnost i partijska podobnost. Neposlušnost, partijska nepodobnost i eventualno kompromitovanje funkcionisanja sprege politike, kriminala, tajkuna i pravosuđa kažnjavani su smrtnom kaznom, gubitkom položaja i oduzimanjem dobiti. Kao najdrastičniji primeri takvog postupanja su streljanja novinara Slavka Ćuruvije, Radomira Stojčić – Badže, Pavla Bulatovića, Željka Ražnatovića – Arkana , razni smrtni slučajevi pod misterioznim okolnostima, kao naprimer, smrt Zorana Sokolovića a od političkih ubistava otmica i likvidacija Ivana Stambolića, kao i dvostruki neuspeli pokušaji ubistva Vuka Draškovića – vidi ovde

Za delovanje protiv opozicionih stranaka i ličnosti doneto je i uz pomoć policije i državne bezbednosti primenjeno strogo poverljivo uputstvo br. 02-234 Centralnog izbornog štaba SPS-a od 04.03.1997. godine, po kome su poverljivi i podobni kadrovi SPS-a, policije i državne bezbednosti instalirani u sve opozicione stranke, nelojalne sindikalne organizacije i neposlušna građanska udruženja radi preuzimanja komandnih struktura (vidi ovde).

Pošto je ta aktivnost u preuzimanju komandnih struktura u opozicionim strankama dobrim delom bila sprovedena pre 5. oktobra 2000. godine izostali su potrebni efekti demontaže Miloševićevog režima. Kao potvrdu toga, nakon pada Miloševića, imali smo koalicionu vladu SPS-a (predsednik Milan Milutinović) i DOS-a (predsednik Zoran Đinđić) a najvažnije ministarske resore i komandne funkcije zadržali su kadrovi SPS-a (načelnik generalštaba Nebojša Pavković a komandne strukture organa državne bezbednosti su sve do današnjih dana takođe ostale pod kontrolom kadrova SPS-a – Radomir Marković, Jovica Stanišić, Vlajko Stojiljković, Milorad Ulemek-Legija, Milorad Bracanović, Ivica Dačić – moguće da je redosled bio malo drugačiji a sigurno je i da su neka imena nenamerno izostavljena ali to nije od uticaja na suštinu i način kako su te službe funkcionisale u proteklom periodu).

Zbog namere da rekonstruiše službe državne bezbednosti, policije, tužilaštva i sudstva uz primenu lustracije, došlo je prvo do pobune JSO pod komandom Milorada Ulemeka-Legije uz nametanje kadrovskih rešenja u službama državne bezbednosti , a nakon toga zbog insistiranja Zorana Đinđića na navedenim rekonstrukcijama on je streljan na svom radnom mestu. Kao članovi ekipe koja je izvršila streljanje predsednika vlade iz reda državne bezbednosti osuđeni su samo izvršioci a istraga o naručiocima iz tih struktura je zataškana – vidi ovde

Ubistvom predsednika vlade Zorana Đinđića i zataškavanjem istrage o naručiocima njegovog ubistva u Srbiji je zaustavljena demontaža Miloševićeve sprege politike, kriminala, tajkuna i pravosuđa – vidi ovde

Konstataciju da u Srbiji nije raskinuta sprega politike, kriminala, privrede (tajkuna) i pravosuđa izrekao je predsednik Srbije Boris Tadić 04. marta  2009. godine na Kopaoniku uz napomenu da će se na tome raditi i da je vladajuća koalicija opredeljena da na tome istraje – vidi ovde

Efikasna borba protiv organizovanog kriminala u Srbiji i razvrgavanje njegove sprege sa politikom i ekonomijom nisu mogući bez kompletne reforme pravosuđa, ocenio je 07. marta 2009. godine državni sekretar u Ministarstvu pravde Slobodan Homen (Izvor: Blic, Tanjug).

U međuvremenu, zaista su vršeni pokušaji raskidanja sprege politike, kriminala, tajkuna i pravosuđa ali se efikasnim reformama u raskidanju navedene sprege isprečila činjenica da najveću prepreku predstavljaju kadrovi koji su članovi vladajuće koalicije, zato što svojim činjenjem i nečinjenjem na svojim državnim funkcijama sprečavaju, razvodnjavaju, i odlažu reforme uz zataškavanja i prikrivanja ranijih nedostojnih postupanja kadrova te koalicije, tako da u praksi imamo da su neki kadrovi vladajuće koalicije prošli reizbor i čak i unapređeni zahvaljujući tome što su iz njihovih biografija obrisani kompromitujući detalji (vidi ovde).

Iz ličnog iskustva znam da je takav propust načinjen u Osnovnom sudu u Boru, ali u uslovima funkcionisanja neraskinute sprege politike, kriminala, tajkuna i pravosuđa i bez ponuđenih zaštitnih garancija od strane države ne postoje uslovi da spominjem imena dotičnih, ali učesnici takvog postupanja su sigurno članovi i vršioci visokih državnih funkcija iz stranaka vladajuće koalicije.

Za utehu je da je veću hrabrost u imenovanju nosilaca pojave sabotiranja državnih reformi ispoljio „List protiv mafije – Tabloid (www.magazin-tabloid.com)“, koji u nekim svojim napisima govori o ovoj temi uz navođenje konkretnih imena i podataka.

Od mene toliko. Na potezu je država.

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Ispitivanje Radomira Markovića vođeno je od aprila do juna 2001. godine… Marković je otkrio i dosta informacija o Službi, naročito iz vremena kada je na čelu bio Jovica Stanišić. Objašnjavajući način na koji je Služba organizovala ubistva i sprečavala istrage, o Radovanu Stojčiću Badži, Željku Ražnatoviću Arkanu, Marku Miloševiću, o hladnjačama, masovnim grobnicama i etničkom čišćenju na Kosovu, o velikim proneverama u MUP-u putem lažnih platnih spiskova, objasnio je kako je Milošević tokom sankcija organizovao državni šverc i kako je podelio sektore, kome je dao da radi naftu, a kome cigarete, koji su funkcioneri MUP-a i DB-a u vreme hiperinflacije dobili milionske kredite od Komercijalne banke koji nikada nisu vraćeni, ko je i kako nosio džakove para na Kipar i kako je zbog toga ubijen Žika Petrović, direktor JAT-a. Objasnio je i poreklo 600 kilograma heroina, koji su pronađeni 5. oktobra u sefu DB-a Komercijalne banke.

Ubistva, pljačke, šverc, u kojima su učestvovali pripadnici službi bezbednosti od početka 90-ih, svodi se na opravdanje da je u pitanju bio državni posao, da su samo radili po naređenju i da su jednostavno tako imali ovlašćenja i za pripreme i učešće u ubistvima. Za uzvrat bili su nagrađeni funkcijama, povlasticama i mogućnošću da se obogate.

Osim što je posle demokratskih promena načelnik Službe Radomir Marković završio u zatvoru, niko do danas ne postavlja pitanje odgovornosti ostalih pojedinaca iz tajnih službi, koji su poslušno izvršavali sva krivična dela, pravdajući se državnim poslom. Da bi se saznala bar delimična istina o svemu što se događalo, da bi bili otkriveni svi učesnici i saučesnici u zločinima, bilo je pre svega neophodno otvoriti sve dosijee posle promena 5. oktobra 2000.

Dokumentacija je međutim, po nalogu bivšeg šefa DB-a Radomira Markovića, uništena dan posle 5. oktobarskih promena. Dokazi o spaljivanju dokumentacije prikupljeni su još 2001. godine, ali do danas niko nije krivično odgovarao.

Istovremeno, nikada, osim kratkoročne uredbe, nije donet zakon po kojem je moguće otvoriti sva dosijea. Iz Službe je u prelaznom periodu izneta knjiga saradničke mreže, prepravljena, pa vraćena, a do danas nije utvrđeno ni kod koga se nalazi disk sa dosijeima lidera DOS-a, koji je iznet iz Službe 2000.

Iako su čak i predstavnici vlasti često naglašavali da bi se otvaranjem dosijea, otkrivanjem doušnika i svih zloupotreba promenila istorija zemlje, ostalo je nejasno zašto su i do danas ostali zaštićeni oni koji su uništili tragove o zločinima.

Zoran Stijović, dugogodišnji operativac RDB:

Nakon 5. oktobra, Služba bezbednosti je, državne bezbednosti je – ovo govorim iz saznanja koje sam dobio kroz razgovor, kroz istragu koju sam vodio sa Radomirom Markovićem u zatvoru… Služba je prvo počela da se simulira normalan rad i da pokušava da se prilagodi promenama koje su se desile, tako da su oni se oslonili na tadašnje državno rukovodstvo u Jugoslaviji, znači, na predsednika Koštunicu, bivšeg predsednika Koštunicu, i Radomir Marković je krenuo u tom pravcu.

Vojislav Koštunica, posle izbora 24. septembra 2000. godine, postao je predsednik Jugoslavije i vrhovni komandant Vojske, a samim tim imao je vojnu službu pod svojom kontrolom. Jedini je koji je u tom trenutku od celog DOS-a imao vlast. Na republičkom nivou raspisani su izbori tek za kraj decembra. Raspuštena je Miloševićeva vlada, ali i formirana prelazna, koja je značila da svako ministarstvo ima po tri ministra. Jedan je morao da bude iz SPS-a. Odluke o smenama tako je bilo nemoguće donositi, jer je predstavnik SPS-a uvek bio protiv, a pravilo je bilo da odluke moraju da se donose jednoglasno. Koštunica je tako bio jedini koji je mogao da smeni i tadašnjeg načelnika DB-a Radomira Markovića, ali i načelnika Generalštaba Nebojšu Pavkovića. Odbio je takav zahtev DOS-a i javnosti, uz obrazloženje da nije nadležan. To je međutim bila idealna prilika kako za DB da uništi tragove svojih zločina, ali i dokaze o malverzacijama Miloševićeve vlasti, tako i za Vojsku – da sačuva Miloševićeve kadrove.

Srđa Popović, advokat: 5. oktobar nije bio nikakva revolucija. Koštunica je imao ogromnu podršku, ja mislim da je ima 80 posto podršku, nezapamćenu podršku. Imao je podršku veću nego Milošević što je ikad imao, a njegova je teza bila da se ništa naročito nije dogodilo, da su to bili normalni izbori, u kome je jedan kandidat izgubio, a drugi kandidat dobio, da neće biti nikakvog revanšizma, ako se sećate, da treba sačuvati kontinuitet sa tom kriminalnom državom i time je uspeo da blokira mnoge nužne korake, a jedan od njih je i prečišćavanje tih službi.

Bogoljub Milosavljević, profesor upravnog prava: Izgleda da je tada postignut dogovor, po svemu sudeći, između Radomira Markovića i Vojislava Koštunice, barem tako stoji u ostavci koju je Marković podneo, da on ostane na čelu resora Državne bezbednosti u Srbiji do tih promena i tako je zapravo i omogućeno bilo Službi bezbednosti da puna četiri meseca raščišćava svoju arhivu, da ukloni ono što je optužujuće za Službu bilo iz te arhive. Niko dakle od nas, osim samih ljudi koji su na tome radili, nije upoznat šta se zbilja tada događalo. To su za nas sada još uvek nepoznate stvari, iako je prošlo od tog doba dosta godina, iz prosto razloga što je sve još uvek u posedu BIA.

Zoran Stijović vodio je posle 2001. godine unutar DB-a između ostalog i istragu o uništavanju dokumentacije. Još tada je prikupio sve dokaze protiv mnogih iz DB-a i predao nadležnima u Službi. Stijović je oteran iz Službe dva meseca pre ubistva premijera Srbije, dolaskom Legijinih ljudi na čelo službe, Milorada Bracanovića i Andrije Savića. Posle toga tužio je MUP i BIA zbog toga što su prikrili zločine. Bio je svedok u procesu protiv Slobodana Miloševića, ali i Ramuša Haradinaja. Danas je neraspoređen radnik MUP-a. Prvi put posle sedam godina pristao je javno da ispriča šta je sve od dokumentacije posle 5. oktobra uništeno i zašto je sve do danas zataškano.

Zoran Stijović, dugogodišnji operativac RDB: Uništena je kompletna papirna dokumentacija, uništena je mikrofilmovana dokumentacija i uništena je dokumentacija u elektronskom obliku, u softverima. Znači da priče koje su se čule u proteklom periodu, da je sačuvano to na mikrofilmovima i softverima, je netačna i to se vrlo lako može proveriti i kroz uvid u sadržaj te informacije.

Posle formiranja vlade Zorana Đinđića, novi načelnik DB-a postaje Goran Petrović, a njegov zamenik Zoran Mijatović, koji je u vreme Jovice Stanišića, od ’93, do ’98. godine, bio na važnoj funkciji – načelnik Beogradskog centra DB-a. Istraga o uništavanju dokumentacije počela je upravo po nalogu Mijatovića. Zoran Stijović je u istrazi još 2001. godine utvrdio da je, kako se navodi u dokumentu, uništavanje dokumentacije naredio tadašnji načelnik Radomir Marković, a da su je sproveli visoki funkcioneri Nikola Ćurčić, Miloš Teodorović, Mikloš Đurović i Branko Crni, kao i većina načelnika centara RDB-a u važnijim gradovima u Srbiji. Zanimljivo je da je i pored toga Miloš Teodorović, koji se nalazio na spisku onih koji su uništavali dokumentaciju, postao savetnik novog načelnika DB-a. Dokazi nikad nisu izašli van DB-a i MUP-a.

Miloš Vasić, novinar nedeljnika Vreme: Postoje neke neizbežne stvari. Miloš Teodorović je bio čovek koji je imao u glavi, mislim, kompletnu sliku o tome gde je koji papirić u celoj arhivi u Službi. Njega ne možete da (…) inače ste slepi potpuno. Mislim da je trebalo njega sačuvati dok se ovi ostali ne snađu, ako su se ikada snašli.

B92: Da li je sve to završilo u nečijim fijokama ili se neki krivični postupak pokrenuo?

Zoran Mijatović, načelnik beogradskog centra RDB 1993-1998, zamenik načelnika RDB 2001: Evo, vidite ovako, koliko ja znam, mi smo uradili prvi deo posla i, koliko se ja sećam, znači, koliko se ja sećam, kompletna ta dokumentacija je bila kod Stijovića, kompletna. Znači, nije bila ni kod Gorana Petrovića ni kod Zorana…

B92: Pa, dostavio je Vama.

Zoran Mijatović: Pa, ne može da dostavi meni, šta će meni?

B92: Mislim, kako… Svom nadređenom načelniku je dostavio, ali je…

Zoran Mijatović: Bio je ovlašćen da to radi.

B92: Jeste i kad je on to završio, on je sve to dostavio Vama.

Zoran Mijatović: Ne, ne, ne, pa, šta ja da radim?

B92: Dobro, je l’ Vi niste znali više gde je ta…

Zoran Mijatović: Šta je najvažnije? Znači, mi nismo taj deo, kad je u pitanju uništavanje dokumentacije, mogli da završimo do kraja. Mi smo uzimali pojedinačno izjave, krenulo se to u centrima. Goran i ja smo u novembru mesecu otišli i, ja ne znam, znači, to nije spaljeno, to postoji.

B92: Koliko bi bilo krivičnih prijava?

Zoran Mijatović: To sve zavisi od toga šta bi Tužilaštvo reklo. Lako je govoriti „jeste li gonili?“ Tek kad predate krivičnu prijavu i papire, vi ste na mukama, onda dolazi istražni sudija…

B92: Dobro, ali znači, koliko se Vi sećate, Vi tada niste…

Zoran Mijatović: Nismo podneli krivičnu prijavu, ako mislite na to.

B92: Ništa niste podneli, da?

Zoran Mijatović: Nismo stigli.

B92: I to je ostalo za kasnije?

Zoran Mijatović: Nismo stigli, to je bio jedan veliki posao, koji je tražio da mi njega obavimo sa kapacitetima Službe, a kapaciteti Službe su bili okrenuti ovim stvarima o kojima smo mi pričali, a to su, pre svega, ubistva, to je najteža hipoteka, ali je činjenica da je spaljivano. To jeste činjenica i da je bilo krivičnih dela, u tom smislu jeste.

Javnost je o uništavanju dokumentacije saznala prvi put u novembru 2004. godine, kada je dokaz o tome objavljen u emisiji „Insajder“. Posle toga ministri i predstavnici Vlade tvrdili su da su prvi put to videli u emisiji i da ih niko o tome nije obaveštavao. Međutim, od 2004. godine poznat je podatak da je dokumentacija uništena, ali do danas nije pokrenut nijedan krivični postupak tim povodom.

Zoran Stijović, dugogodišnji operativac RDB: Štite strukturu Službe bezbednosti, štite svoje drugare, kolege, ljude s kojima su radili i ostalo, i ne shvatajući da u suštini, da prikrivaju i mnoge zločine koji su se desili i da je vrlo mala razlika između svedoka i saučesnika. Znači, sa mesta svedoka vrlo lako se može preći na klupu saučesnika u prikrivanju dokaza ili pomaganja izvršiocu posle krivičnog dela. A sklanjanje dokaza o nekom zločinu ili nečemu nezakonitom što je rađeno je krivično delo i to je i poziv moj svima tima koji znaju o tome šta se dešavalo da otvore priču o tome i da kažu o čemu se radi.

U to vreme, 2001, kada je internom istragom u Službi utvrđeno da je dokumentacija uništena, nevladin sektor, ne znajući za takav podatak, zahteva od DOS-a da ispuni obećanje i da otvori dosijea.

Biljana Kovačević-Vučo, Komitet pravnika za ljudska prava: Mi smo smatrali da je rasformiranje tih službi bezbednosti, onakve kakve su postojale u Miloševićevo vreme, mora da započne sa otvaranjem tajnih dosijea, ali da to nije kraj, da bi to trebalo da predstavlja neki početak, pokazivanje dobre volje države da otvori dosijee kako bi se krenulo sa tom demontažom službi iz Miloševićevog perioda i na kraju sa prvim tim je krenuo i DOS i to pre 2000. godine, kada su obećali da će tajni dosijei da budu odmah posle 5. oktobra otvoreni.

I pored dokaza da je dokumentacija DB-a uništena već 6. oktobra 2000. godine, Vlada Srbije nekoliko meseci kasnije donosi uredbu da se otvore određeni dosijei. Potpredsednik Đinđićeve Vlade kaže da Vlada nikada nije obaveštena o tome da postoje dokazi o uništavanju dokumentacije. Saznalo se da je te dokaze imao i Dušan Mihajlović, koji je kao ministar policije imao obavezu da o tome obavesti Vladu Srbije.

Žarko Korać, potpredsednik Vlade Srbije 2001-2004: Nikada u životu nisam video takav dokument niti mi je ikada predočen. Prema tome, to ministar unutrašnjih poslova, Dušan Mihajlović je to…

B92: Njemu je to uručeno, mene zanima da li je on kao ministar policije tada…

Žarko Korać: Ne, pod punom odgovornošću tvrdim da nikada na kolegijumu Vlade… Da li je on to pokazao premijeru, to je sad njegova reč, premijera više na žalost nema da odgovori da li… Ali niko od nas, potpredsednika Vlade, i kolegijum Vlade, taj politički deo Vlade, ja nikad taj dokument nisam video. E sada, ja sam se iznenadio da je uopšte vođena takva istraga.

B92: Šta je otvoreno uredbom Vlade Srbije?

Zoran Stijović, dugogodišnji operativac RDB: Ništa.

B92: Kako ništa? Ljudi su išli gledaju svoje dosijee.

Zoran Stijović: Pa, pitajte ljude koji su gledali šta su videli i koliko to ima veze sa stvarnošću. To je jedna stvar koja… To je jedna uredba kojom je u stvari izmanipulisano tadašnje rukovodstvo države, izmanipulisano i u široj javnosti je pokušano da se predstavi kao otvaranje arhiva Službe bezbednosti, što nema nikakve veze.

Predstavnici nevladinog sektora zbog takve uredbe, koja zapravo ne otvara sve dosijee, pokreće inicijativu pred Ustavnim sudom za ocenu ustavnosti uredbe, čime praktično zahtevaju donošenje zakona. Ustavni sud na čelu sa Slobodanom Vučetićem međutim uredbu proglašava neustavnom tek 2003. godine, ali zakon, iako ga je napisao i predložio nevladin sektor, nikada nije donet.

Bogoljub Milosavljević, profesor upravnog prava: Naišli smo na velike otpore od početka iz samih službi, ali moram reći, na izostanak podrške od ključnih političkih partija u DOS-u u tadašnjem trenutku, 2001, 2002. godine. Njihov osnovni je cilj je da se dosijea ne otvore. Ona pokazuju jasno ko je odgovoran za neke događaje loše iz prošlosti, ona neposredno optužuju neke ljude iz službi i neke njihove saradnike koji nisu u službi, ali su recimo u redovima npr. poslanika, pravosuđa ili nekih drugih društvenih institucija.

Biljana Kovačević-Vučo: Ono što je nas zanimalo u vezi otvaranja dosijea, učešća Službe u ubistvima, učešće Službe u ratnim zločinima, učešće Službe u Miloševićevoj politici, uloga Jovice Stanišića, svih tih aktivnih nosioca, moćnih ljudi, podrška u određenim momentima politici i na koji način, to je sve bilo jako važno i naravno preko tih dosijea političkih, koji su uništeni ili izneti od strane Radeta Markovića, bi se neke stvari detektovale. Ne sve, ali veliki deo stvari bi ipak omogućio da se vidi protivzakonito delovanje te službe.

Zoran Mijatović, načelnik beogradskog centra RDB 1993-1998, zamenik načelnika RDB 2001: Da li je neko tražio da se otvore dosijei vojske Jugoslavije koje su vodili njihovi bezbednjaci? Vojska Jugoslavije je isto tako kao i mi, po istom kriterijumu, vodila obrade i za unutrašnjeg neprijatelja i za ljude, kada je u pitanju suprotstavljanje obaveštajnim službama. I to je vodila obrade za oficire i podoficire i građanska lica u Vojsci Jugoslavije. Isto tako je formirala dosijea, imala mnogo bogatiji fond dosijea. To su fantastični dosijei. Molim Vas, kada bi svojevremeno neko dete nekog našeg, uslovno rečeno, da se ljudi ne uvrede, ja ih tako ne gledam, neprijatelja, deca išla u vojsku, iza njih bi išao i podatak da je to dete tog i tog, koji se obrađuje po toj i toj liniji, pa je vojska preuzimala i da ga prati i da šalje izveštaje i sve ostalo… Molim Vas, to je istina.

Aleksandar Vasiljević, načelnik Vojne službe bezbednosti 1991-1992, zamenik načelnika 1999-2001: Očekivati sada da u vojnoj službi postoje neki grdni dosijei, ja mislim da su to zablude.

B92: Ali ljudi iz DB-a kažu da je vojna služba radila isto što i oni, potpuno identično.

Aleksandar Vasiljević: Otkud oni znaju? Ja ne znam šta je radila vojna služba, otkud oni znaju šta smo mi radili? Ja lično sam za to da se ti dosijei otvore na način kako je to bilo otvarano u Resoru državne bezbednosti.

B92: Pa, nije bilo ništa?

Aleksandar Vasiljević: Znači, ne može da ima nešto što ne postoji.

Svetko Kovač, načelnik Vojn- bezbednosne agencije: Mislim da se trebaju otvoriti dosijea i civilnih i vojnih službi bezbednosti. Ne mislim da će građani Srbije bolje živeti ako službe otvore svoja dosijea, ali mislim da je to mnogo značajnije za službe zato što se često neosnovano optužuju za zloupotrebe u korišćenju tih dosijea, a mislim da je to dobar način skidanja hipoteke prošlosti.

Žarko Korać, potpredsednik Vlade Srbije 2001-2004: Nijedna skoro zemlja nije otvorila svoje dosijee. Otvorila je istočna Nemačka, koja se smatrala okupiranom od strane Rusa. Slovaci su otkrili da im je bivši predsednik i šef Evangelističke crkve, vođa… Da su bili saradnici državne bezbednosti. Slovaci su velike šokove doživeli. Mislim da bi u našoj sredini mnogi ljudi doživeli teške šokove kad bi videli ko su sve bili saradnici. Imate na vlasti ljude koji su saradnici nekih službi za koje je to nedvosmisleno utvrđeno. Recimo, u našoj zemlji se to ne pojavljuje kao neki problem. Ja mislim da u normalnim demokratskim zemljama ti ljudi ne bi mogli da budu na mestima na kojima se nalaze.

B92: A na koje ljude mislite?

Žarko Korać: Ljudi, recimo, koji su bili do skora na vlasti itd. imaju vrlo jasne… Podaci o njima postoje. Znači, otvaranje… Da, ne mogu više od toga. Ne znam, Brankice, mora da shvatite, kad postanete član nečega, onda potpišete jednu obavezu i ta obaveza nije protiv moje savesti, ali ja ne mogu javno da kažem: „Taj čovek radi ono što najviše interesuje Vaše gledaoce“ jer takvo društvo bi bilo strašno. Prvo, to bi bila moja reč protiv njegove jer taj čovek bi rekao „to je laž“. Onda bih ja završio na sudu, ja bih sigurno bio osuđen jer, da bih ja to dokazao, moralo bi da se otvori njegov dosije, a njegov dosije se neće otvoriti jer vam Vlada to neće dati, zato što u tom dosijeu ima svega i svačega.

Posle promene vlasti, formiranja Đinđićeve vlade, utvrđeno je ne samo da je uništena dokumentacija DB-a, nego da je tada još uvek načelnik DB-a Radomir Marković u prelaznoj vladi disk sa dosijeima lidera opozicije izneo iz Službe. Tada je protiv Radomira Markovića, Nikole Ćurčića, Branka Crnog i Milana Radonjića podnet krivična prijava zbog odavanja službene tajne.

Zoran Mijatović, načelnik beogradskog centra RDB 1993-1998, zamenik načelnika RDB 2001: Na tim disketama su se u stvari nalazili podaci za lidere opozicije. Sad se ponovo vraćamo na početak našeg razgovora: s jedne strane uništiš dokumentaciju, a sa druge strane snimiš i to je, koliko se ja sećam, na toj disketi bilo oko 8.000 stranica. Bogami, pozamašno. Mi te diskete nismo našli, oni su rekli da to nisu izneli i da ne znaju gde je to. Mi smo podneli krivičnu prijavu za to odavanje državne tajne.

Žarko Korać, potpredsednik Vlade Srbije 2001-2004: Znači, zabavljali su se u Koštuničinom kabinetu čitajući naše dosijee. To je sigurno. Što se tiče tog narezanog diska, to je vrlo interesantno, to je otišlo i to je negde, negde. Tri diska su valjda narezana, među kojima i moj… Vrlo je čudan izbor. Znam da je tu i… Tu je i Koštunica, tu je i Đinđić, tu je i, mislim… Mislim, samo moram da se setim, mislim da je ovaj Sindikat Nezavisnost, ovaj Bane Čanak, mislim da je i Dragan Milovanović, koji je vodio sindikat onaj drugi… Neki čudan izbor ljudi koji su oni doneli. Eto, to je primer neprofesionalnosti te službe, ali vrlo interesantno pitanje kome su to odneli i zašto su to odneli.

Zoran Mijatović, načelnik beogradskog centra RDB 1993-1998, zamenik načelnika RDB 2001: Tamo piše sve…

B92: Ako je tačno da je to odneto npr. u kabinet kod Koštunice tada…

Zoran Mijatović: Ne znamo to. Vidite ovako…

B92: Dobro, neka bude kod Pere Mikića je odneto i to sad ima neko…

Zoran Mijatović: Vidite, može da bude, ako je to dato nekome, može da se zloupotrebi. Može. Ali ako se zloupotrebi, zna se i ko je odgovoran, onaj ko je sad oslobođen.

Optužnica za iznošenje diska sa dosijeima bila je za ovih sedam godina jedina optužnica koja se bavila zloupotrebama u Službi državne bezbednosti. Ceo postupak je međutim bio proglašen službenom tajnom i zatvoren za javnost. Optuženi Radomir Marković, Branko Crni i Milan Radonjić nedavno su presudom Okružnog suda oslobođeni. Oni su prvo bili osuđeni, pa je onda Vrhovni sud vratio predmet na ponovno suđenje, posle čega je Okružni sud doneo oslobađajuću presudu. Ta vest nije prošla zapaženo u medijima. Postupkom je bio obuhvaćen i Nikola Ćurčić, ali je postupak obustavljen kada je preminuo u novembru 2006. godine. Pošto je njegov predmet posle smrti bio arhiviran, ekipa emisije „Insajder“ tražila je od republičkog tužioca Slobodana Radovanovića uvid u predmet, ali takav zahtev nije odobren i pored toga što je to u interesu javnosti.

Zahtev Insajdera: „Smatramo da nakon obustave postupka protiv Ćurčića ne postoji opasnost da uvidom u predmet ugrozimo postupak. Takođe se nadamo da ćete nam izaći u susret, pošto građani Srbije imaju pravo da znaju o kakvim optužbama se radilo, a s obzirom da se radi o ozbiljnim prekršajima, zbog kojih su posledice mogle da trpe mnogi. Smatramo da je za građane bitno da znaju koliko su institucije države uradile ne bi li se zloupotrebe otkrile, a krivci kaznili.“

Ovaj zahtev je odbijen jer, kako nam je objašnjeno u republičkom tužilaštvu, predmet je još uvek vrlo živ. Činjenica je međutim da to praktično znači da je predmet, i posle presude u kojoj postoje podaci o zloupotrebama unutar Službe, ostao državna tajna. Stijović kaže da je začuđujuće kako se, i pored svih dokaza o iznošenju dosijea, radnici DB-a oslobođeni optužbe. On međutim naglašava da se u tom procesu kao svedok pojavio Miloš Teodorović, sada penzionisani radnik BIA, i stao u odbranu optuženih.

Zoran Stijović, dugogodišnji operativac RDB: Svedočio je čovek koji je organizovao uništavanje dokumentacije, svedočio na tom suđenju da uništavanje dokumentacije nije bilo. Sud je poverovao očito njemu, a ova informacija i ovo što sam ja radio, što su radili mnogi ljudi o otkrivanju zloupotreba i kriminalu, stoje u nečijim fijokama i niko se niti bavi time, a ljudi koji niti o tome razmišlja da to na sudu negde procesuira ili proveri i kaže da li je to istina ili nije istina.

Sudija Okružnog suda, koja je donela oslobađajuću presudu za radnike DB-a, Milena Rašić u kratkom obrazloženju rekla da je sud našao da nije dokazano izvršenje tog krivičnog dela. Prema njenim rečima, zakon izričito predviđa postojanje štetne posledice po državu ili mogućnost njenog nastupanja, što u konkretnom slučaju, kako je rekla, nije moglo da se dogodi. Ona je navela i da Služba državne bezbednosti jeste stavila oznaku državne tajne na konkretna dokumenta koja je sud pročitao i utvrdio da se radi o odlukama o obradi ličnosti, koje su 90-ih i te 2000. godine bile u opozicionim partijama i Otporu i odlukama iz oktobra 2000. godine o prestanku obrade tih ljudi.

Pošto su ove partije na izborima 24. septembra osvojile vlast, da su podaci sa diskova i bili učinjeni dostupnima, to ne bi moglo da ima posledice po politički aspekt države. Sudija Milena Rašić smatra da Tužilaštvo nije dokazalo u čemu bi se sastojale štetne posledice po Srbiju da su skenirani podaci učinjeni dostupnim. Tako, i pored toga što je dokazano da su dosijei izneti, nije dokazano kod koga se nalaze.

B92: Hipotetički, koliku moć bi danas imao neko ko ima te dosijee?

Bogoljub Milosavljević, profesor upravnog prava: Vrlo veliku. Vrlo veliku, pogotovo što se pretpostavlja da je taj poslednji, taj period od poslednjih nekoliko godina Miloševićeve vladavine, recimo, poslednje godine Jovice Stanišića i onih koji su došli posle njega, Radomir Marković, da je u tom periodu bilo dosta aktivnosti službi bezbednosti na političkoj sceni Srbije i pretpostavlja se da su i političke stranke, od kojih su neke danas, da kažemo, vrlo aktivne na sceni Srbije, pa i u parlamentu, da su bile na neki način involvirane, u vezi sa Službom bezbednosti, još prostije rečeno, da je Služba bezbednosti neke od tih stranaka pomagala.

Zoran Mijatović, koji je posle formiranja Đinđićeve vlade postao zamenik načelnika DB-a, prethodno je od ’93. do ’98. godine bio jedan od najbližih saradnika tadašnjeg načelnika Jovice Stanišića.

Miloš Vasić, novinar nedeljnika Vreme: Ali je činjenica bila da je procenjeno u tom jednom trenutku 2001. godine da je ta kombinacija Mijatović, stari lisac koji sve zna, što je strašno važno u takvim poslovima, i Goran Petrović, kao čovek neokaljane i potpuno čiste prošlosti, pri tom veoma sposoban, da su dobra kombinacija da vode Službu i to se pokazalo boga mi u prvih nekoliko meseci, praktično sve do kraja njihovog mandata, da su oni dobra kombinacija za tu stvar.

Sve do 2000. Služba se najviše bavila liderima opozicije. Kasnije su međutim ti isti ljudi o kojima je npr. Mijatović iz prethodnih obrada znao sve postali njemu i ljudima iz Službe vlast.

Zoran Mijatović, načelnik beogradskog centra RDB 1993-1998, zamenik načelnika RDB 2001: Oni su možda mislili da ja o njima sve znam. Ja sam o njima znao eto tako, deklarativno. Možda sam znao najviše o Vuku, zato što je kod njega bila i ta operativna tehnika. Možda je ili Batić ili Koštunica ili bilo ko od tih ljudi – ja sad ne mogu da se setim koji su to ljudi čija su imena iz predmeta bila na toj disketi, ne mogu da se setim tačno koji – možda su mislili: eto, taj Mijatović možda zna i šta smo jeli i šta smo doručkovali i da li ovo, da li ono. Ja nikad te ljude tako nisam gledao. Nisam gledao ni Vuka Draškovića tako. To je za mene bio čovek i igrom slučaja smo se našli on na jednoj, mi, Služba na drugoj strani, ali nikad nisam sebi dopuštao da na bilo koji način, i kad sam se vratio i kad sam bio u Službi, da na bilo koji način manipulišem sa tim dokumentom u javnosti.

Žarko Korać, potpredsednik Vlade Srbije 2001-2004: Jedanputa sam nekome od tih ljudi nešto rekao o sebi i onda je on meni rekao: jao, profesore, nemojte o tome. To je eto tako vreme bilo. Pričao sam kako mi je jedan konobar rekao, kad sam jednom sedeo sa Rasimom Ljajićem i nekom Šveđankom, kako je konobar se valjda uplašio posle 5. oktobra, kaže: „Pre nego što ste vi došli, iz Državne bezbednosti bili i stavili u slanik… Ima jedan slanik, oni donesu gde je mikrofon, pa onda oni stave to na sto, tako se to uvek radi i onda vas prisluškuju“. I sad njega valjda… Uplašio se on i onda on kaže: „Stavi ti slanik“, a ja se setih tog detalja… Nas troje smo poručili mineralne vode, Rasim, ja i ta Šveđanka, bio je neki neprijatan sastanak, Rasim me molio da prevodim tu nešto kao prijatelj i nije zbog nas troje, nego neke četvrte osobe… Neprijatan razgovor o nekome je bio, nismo mi ništa bili… I onda on stavi slanik, ja se sećam, bilo je u Mažestiku, ja pomislim: „Što stavlja slanik? Ovaj čovek lud“, popodne sedimo, a onda rekoh: „Valjda namešta sto sutra za doručak jer to se tako radi“. I onda on meni: „Ha, ha, profesore, znate, onda kad ste sedeli sa onim iz DOS-a, onaj što je musliman, ja kažem – Rasim, kaže, Rasim, pa bila jedna gospođa, kao… Da, da, da, e, ja se setio sastanka – kaže: „Pa, ja sam u taj slanik, Državna bezbednost me molila da stavim tu na sto, oni su… To se bežično snima, to se tako radi“. I onda to pričam onome: Pa, kakva ste vi služba?! Sa mnom ste se bavili. „Pa, jao, nemojte, profesore, morali smo.“

Neposredno pre formiranja vlade Zorana Đinđića tadašnji rukovodioci DB-a na čelu sa Radomirom Markovićem su, pored uništavanja dokumentacije, iznošenja diska sa dosijeima, izneli i prepravili knjigu saradničke mreže, koja je, kako se to kaže u Službi, „zenica oka Službe“, odnosno najvažnija stvar.

Zoran Stijović, dugogodišnji operativac RDB: Da bih vam objasnio slikovito šta to znači, to je, registar saradničke mreže je knjiga u kojoj se, koji kao neki nazovi delovodnik, u kojoj su se vodili registri lica koja su organizovano, sistematski, tajno radila za Službu državne bezbednosti. To je jedna knjiga koja se vodi od ’45. na ovamo i kada se ta knjiga popuni, nastavlja se druga knjiga na tom dokumentu i taj dokumenat se drži u sefu načelnika Centra. Znači, to je najpoverljiviji dokumenat ne samo u Službi državne bezbednosti Srbije, nego u svim dokumentima. Ljudi koji rade tajno za Službu bezbednosti. Znači, sklonjeni su, prepravljeni, napravljeni novi registri. To se desilo 3. novembra 2001. godine, videlo se da su ti registri prepravljani, video se jedan isti rukopis. Znači, isti čovek je to radio, isto… Znači, jedan grafolog bi to vrlo lako ustanovio i po mastilu i po svemu i, znači, otvorena je sumnja da se mnogi saradnički dosijei i mnoga lica, dokumenti o mnogim licima koja su radila za Službu, nalaze u nezakonitim rukama.

To znači da je posle 5. oktobra iz Službe sklonjen spisak onih koji su bili saradnici Službe, a među kojima su danas i novinari, analitičari, političari, eksperti, predstavnici sindikata, crkve i pravosuđa. Taj pravi registar se nalazi kod nekoga. Nije utvrđeno kod koga, čime taj neko danas može da manipuliše i ucenjuje. Onaj ko danas ima taj pravi saradnički spisak jednostavno na papiru ima sve: ko je šta radio, ko je šta bio, i tako, u zavisnosti od toga kod koga se nalazi saradnička mreža, npr. razni političari iz prošlosti i ljudi iz Službe ili npr. tajkuni, mogu da ucenjuju sve te saradnike i da jednostavno dobiju sve što zatraže, od političkih funkcija do raznih monopola. Stijović tvrdi da vrlo lako može da se utvrdi kod koga se to nalazi.

Zoran Stijović: To je samo volja da se jedno pitanje, koje je od velikog značaja, ponavljam, od velikog značaja za bezbednost, nacionalnu bezbednost ove države… Da ne bi dalje išao, šta mislite da se taj registar saradničke mreže nalazi u nekoj političkoj partiji? Ili da se taj registar saradničke mreže nalazi u nekoj stranoj obaveštajnoj službi?

Služba bezbednosti i vojna služba saradnike regrutuje na različite načine.

Zoran Mijatović, načelnik beogradskog centra RDB 1993-1998, zamenik načelnika RDB 2001: Ako kažem, a istina je da je Služba do ’90. godine bila ideološka služba, onda moramo priznati da je veliki broj saradnika bio i angažovan na toj ideološkoj, patriotskoj osnovi. Jedan deo saradnika se angažovao i na tzv. kompromitujućem materijalu, znači, to je materijal koji bi se u odnosu na neko lice mogao upotrebiti, a da to lice ima neke negativne posledice. Angažovati saradnika znači jedan komplikovan posao, osnovi su različiti. Znači, bilo je patriotizma i ucene, a bogami, bilo je i novca.

Vlada Nikolić, operativac RDB 1982-1999, savetnik načelnika RDB 2001: Ima mnogo ljudi koji su registrovani kao saradnici, a to i ne znaju. Znate, to je prosto… U praksi se to vrlo često događalo.

B92: Pa, kako?

Vlada Nikolić: Tako što sam ja operativni radnik u tajnoj službi, Vas poznajem kao svoju drugaricu iz nekog ranijeg života, viđamo se, pijemo kafu i družimo se, a ja Vas registrujem kao saradnika. Razumete? Vi nemate pojma da ste saradnik, a ja Vas u Službi vodim da ste moj saradnik.

B92: Da, ali kako to sme da se radi? Je l’ to dozvoljeno?

Vlada Nikolić: Dozvoljeno, to je… Kako bi… Jeste dozvoljeno u smislu…

B92: Pa, ne, ali zar nije… Zar taj saradnik ne mora Vama da daje neke informacije da bi bio saradnik?

Vlada Nikolić: Daje, Vi dajete informacije tako što sa mnom neformalno ćaskate, a ja onda to zloupotrebim, pa to pretočim u saradnički izveštaj.

Vojna služba ima saradnike i među civilima, iako bi delokrug njenog rada trebalo da bude samo Vojska. Civili su postajali saradnici vojne službe još u vreme JNA.

Aleksandar Vasiljević, načelnik Vojne službe bezbednosti 1991-1992, zamenik načelnika 1999-2001: Angažovani su vojnici saradnici i to prilično veliki broj, da ne kažem u četi, da je ovaj saradnik gde je skladište ratnih rezervi, da postoji saradnik itd. Kada su ti mladići završili odsluženje vojnog roka, a bili su angažovani za saradnju sa vojnom službom, oni koji su izrazili želju da bi nastavili kontakte sa vojnom službom, zadržavani su u evidenciji kao saradnici organa bezbednosti.

B92: Dobro, ali ti vojnici su npr. kasnije postali profesori, privrednici… Je l’ oni tada ostaju saradnici vojne službe?

Aleksandar Vasiljević: Apsolutno. Oni ostaju u najvećoj meri kao, uslovno da kažem, konzervirani saradnici, konzervirani za ono stanje vanrednih prilika ili ratno stanje. Ali smo imali dosta slučajeva gde su vojnici koji su bili saradnici u JNA ne zadržavaju na vojnoj evidenciji isključivo nego se, uz njegovu saglasnost, predaju na kontakt Službi državne bezbednosti Republike ili pokrajine u kojoj žive.

Pošto je dokumentacija uništena, predstavnici Službe na čijem je čelu Radomir Marković nalaze načina kako da novoj vlasti pokažu da su važni i da se bez njih ne može. Tako je već početkom novembra 2000. godine gotovo istovremeno u svim zatvorima u Srbiji izbila pobuna. Do danas niko nije utvrdio da li organizacija pobune pokrenuta iz tadašnjeg vrha DB-a. Radomir Marković, u društvu sa aktivistima organizacije za ljudska prava, tada je bila obilazio zatvore i imao ključnu ulogu u smirivanju osuđenika.

Zoran Stijović, dugogodišnji operativac RDB: Činjenica je da se vrlo lako prešlo i preko te pobune na jugu, znači, u Preševu, Bujanovcu i Medveđi, koja je izbila tokom novembra 2000. godine, da se lako prešlo preko zatvora, pobune u zatvorima, da se lako prešlo preko priče o uništavanju dokumentacije i mnogim pričama koje su se desile i da se sve nekako to, „pusti, idemo dalje, šta je bilo, bilo je, idem dalje“. Međutim, ne možete vi sa piromanima koji su palili požare da gasite te požare. Ne mogu piromani da vam budu vatrogasci.

Druga velika kriza posle pobune po zatvorima u vreme prelazne vlade bila je oružana pobuna na jugu Srbije, koja je takođe izbila u novembru 2000. godine. I tu je Radomir Marković odigrao ključnu ulogu, obilazeći front u društvu sa Legijom i predstavnicima DOS-a. Na taj način pokazali su da, osim Legije i Markovića, niko drugi ne može ni da smiri pobunu na jugu Srbije, ali isto tako je ostalo neispitano već osam godina kako je do pobune uopšte došlo i kakva je uloga DB-a u tome.

Zoran Stijović: Suština, vezana za taj novembar 2000. godine, kada je ubijeno nekoliko policajaca, a kasnije i masakrirano, je u tome da se ne zna ko je i kako doneo naredbu da se policija povuče sa tih graničnih punktova koje je imala prema Kosovu i Metohiji i da se nakon ubistva tih, ja mislim, četiri policajca i nakon tog njihovog masakriranja teroristi iz te tzv. oslobodilačke vojske Preševa, Buanovca i Medveđe spuste u Veliki Trnovac i tu naprave jezgro ponovo otpora vlastima u Srbiji. Znači, to je rovita situacija, to je odmah nakon promena, nakon 5. oktobra, neko je na radio stanici, putem motorole, doneo naredbu da se policija povuče. I policija se sa linije…

B92: A kako se ne zna ko je mogao da donese naredbu?

Zoran Stijović: Vrlo lako bi to moglo da se ustanovi. Ja moram da Vas podsetim da je takav slučaj bio i u Račku. Teroristi su sišli u Trnovac, napravili bazu, policija se povukla u autobuse i napustila to područje. To budi sumnju u dobre namere svega toga i da li je to baš urađeno, da li je to bio strah, neprofesionalizam ili je to bila nečija namera.

Stijović kaže da je Služba bezbednosti imala svoju ulogu u pobunama. On otkriva kako je ustanovio nameru Službe DB-a da tada budućem premijeru Zoranu Đinđiću nameste veoma kompromitujuću situaciju 31. decembra 2000. godine.

Zoran Stijović, dugogodišnji operativac RDB: Tog dana je tadašnji, pokojni, danas pokojni premijer Zoran Đinđić, tada kandidat za premijera, trebao da dođe u Bujanovac, da vidi, da razgovara sa tim lokalnim stanovništvom. Paralelno sa njegovim dolaskom, albanski ekstremisti su, u dogovoru sa strukturama, sa Srbima, na žalost, za neverovati, hteli da organizuju podizanje albanske zastave u Velikom Trnovcu. Istovremeno, kada se pokojni Đinđić pojavi u Bujanovcu da istaknu albansku zastavu na školi, kako bi ga prikazali kao oslobodioci Albanaca i kao nekog ko kohabitira sa albanskim ekstremistima i to je…

B92: Čekajte, je l’ to bilo u dogovoru sa predstavnicima Službe državne bezbednosti srpske ili sa…

Zoran Stijović: Predstavnici srpske Službe bezbednosti iz lokalnog detašmana našeg u Bujanovcu su obstruisali i prikrili saznanja o tom događaju. Ja sam otišao u Bujanovac, to raspravio tamo po uobičajenom sistemu informisanja, obavestio rukovodstvo službe i šire, znači, i te strukture, i pokojni premijer, tada kandidat za premijera, je bio upoznat sa čitavom idejom i planom.

Dvadeset dana kasnije Zoran Đinđić postao je premijer nove vlade Srbije. Prva odluka koju je donela Vlada bila je smena dotadašnjeg šefa DB-a Radomira Markovića. Nedugo zatim Marković je i uhapšen. U zatvoru se nalazi i danas. Novo rukovodstvo DB-a, Goran Petrović i zamenik Zoran Mijatović, počinju da istražuju zloupotrebe Službe u prethodnom režimu. Za ispitivanje Radomira Markovića u zatvoru bio je zadužen Zoran Stijović, koji je tada pomoćnik načelnika beogradskog centa DB-a. Stijović je tokom ispitivanja Markovića bio odgovoran direktno Mijatoviću, a za „Insajder“ otkriva koliko su bile značajne izjave Radomira Markovića, koje, iz nekog razloga, nikada do danas nisu iskorišćene za pokretanje mnogih krivičnih postupaka.

Zoran Stijović, dugogodišnji operativac RDB: U skladu sa propisima, ja sam sastavljao informaciju i dostavio nadležnom, višem starešini ili rukovodiocu. Radomir Marković… Ti razgovori su trajali nekoliko meseci i mislim da su, da je to što je Radomir Marković tada ispričao od velikog značaja za zemlju i mislim da bi isto, možda ne u toj meri kao uništavanje dokumentacije, ali u dobroj meri, objasnilo mnoga dešavanja na prostoru Srbije i šire u proteklom periodu.

Ispitivanje Radomira Markovića vođeno je od aprila do juna 2001. godine, u strogoj tajnosti, u posebnoj prostoriji CZ-a. Marković je otkrio i dosta informacija o Službi, naročito iz vremena kada je na čelu bio Jovica Stanišić. Objašnjavajući način na koji je Služba organizovala ubistva i sprečavala istrage, o Radovanu Stojčiću Badži, Željku Ražnatoviću Arkanu, Marku Miloševiću, o hladnjačama, masovnim grobnicama i etničkom čišćenju na Kosovu, o velikim proneverama u MUP-u putem lažnih platnih spiskova, objasnio je kako je Milošević tokom sankcija organizovao državni šverc i kako je podelio sektore, kome je dao da radi naftu, a kome cigarete, koji su funkcioneri MUP-a i DB-a u vreme hiperinflacije dobili milionske kredite od Komercijalne banke koji nikada nisu vraćeni, ko je i kako nosio džakove para na Kipar i kako je zbog toga ubijen Žika Petrović, direktor JAT-a. Objasnio je i poreklo 600 kilograma heroina, koji su pronađeni 5. oktobra u sefu DB-a Komercijalne banke.

Zoran Stijović: On je bio spreman da za mnogi deo tih događaja bude i svedok na sudu i to je tih 15 izjava. Znači, te dve izjave su samo izašle u javnost, trinaest ostalih nema.

B92: A šta ima u tim izjavama? O čemu je sve pričao?

Zoran Stijović: Pa, evo, pogledajte šta ima u ove dve koje su se pojavile, pa ćete videti, pa možete samo zamisliti šta ima onda u ovim ostalim.

Od tada do danas javnost je saznala samo za dve izjave Radomira Markovića: jedna o uklanjanju leševa Albanaca sa Kosova dospela je u Hag, a druga o Miloševićevim naredbama protiv tadašnje opozicije, pa sve do priče o dva miliona maraka koje je Uroš Šuvaković, preko Dragana Karića, poslao Marku Miloševiću u Moskvu, a objavio je u svojoj knjizi Dušan Mihajlović. U „Povleniskim maglama i vidicima“ bivši ministar policije tvrdi da je Marković bio kapitalan svedok-insajder. Kao čovek iznutra mogao je da nam detaljno objasni sve što smo naslućivali i skicirali kao neku kriminalnu piramidu, sastavljenu od politike i podzemlja. „Do mojih ušiju dolazili su izveštaji da Marković sarađuje dajući dragocene informacije, koje su bacale novo svetlo na Miloševićev period vladavine“, napisao je Dušan Mihajlović.

Zoran Mijatović, načelnik beogradskog centra RDB 1993-1998, zamenik načelnika RDB 2001: Ja sam sa njime u zatvoru obavio jedan razgovor, koji je trajao negde oko sedam sati, uz njegovu dozvolu snimio na magnetofon i to skinuo i onda podcrtao Stijoviću elemente budućeg informativnog razgovora koje on treba da radi sa njim. E, onda je Stijović krenuo, što je tačno, verovatno Vam je to rekao, napravio je, po mojoj proceni, ja ne mogu da se setim broja, možda petnaest izjava po ZKP-u. Ali nemojte sad da mislite, kad neko uzme izjavu po ZKP-u od nekoga, pa to vredi. Po pravilima, sve to što je on pisao, moralo je da ide u analitički tim, koji je bio formiran za vođenje tih akcija. To tamo mora da bude. Teško ja mogu Vama da kažem, koji sam otišao posle devet meseci od toga, gde se koji papir nalazi. Znači, u jednoj od te tri akcije se moraju nalaziti ti papiri. Stijović mora da zna, nije ih odneo kući, ja mu to verujem.

B92: Stijović je dao Vama i Goranu Petroviću.

Zoran Mijatović: Pa, da upoznamo i to što Stijović uradi i to pustite u analitički tim.

B92: Znači, izgubilo se negde u analitičkom timu?

Zoran Mijatović: Pa, ne može da se izgubi. Ja tvrdim da se nije izgubilo.

B92: Pa, da, ali kako onda nije iskorišćeno za neki postupak?

Zoran Mijatović: Ako Vi mene sad, kada bi mene ovaj načelnik sada, čovek koji vodi BIA rekao: „Mijatoviću, dođi da nađemo“, ja bih našao gde je. Pa, ne može da nema.

B92: A je l’ to važno, tih petnaest izjava, da li su važne?

Zoran Mijatović: Pa, ne mogu ja da presudim koliko je svaka vredela.

B92: Dobro, a je l’ ste čitali?

Zoran Mijatović: Vredela je ova za Hag zato što je ona govorila o asanaciji terena.

B92: Ali sve su takve.

Zoran Mijatović: Nisu sve takve. Nisu sve takve.

B92: Znači, čovek koji je razgovarao sa njim kaže…

Zoran Mijatović: On je razgovarao s njim i Stijović je mnogo dobar čovek, jedan vredan čovek, ali preuzeo je na sebe da premerava vrednost onoga što je radio. Nije bio jedini čovek koji je to radio. Evo, čak se ja ne usuđujem.

B92: Da li Vi mislite da treba izvući negde iz analitike te izjave i uraditi nešto po tom pitanju ili to više nije važno?

Zoran Mijatović: Po tom pitanju nema šta da se radi. Rade Marković je presuđen za ono što se dogodilo.

B92: Ali je otkrio mnoge stvari.

Zoran Mijatović: Ništa nije Rade Marković tamo posebno otkrio, to su neke… Ja ne znam šta je Stijović rekao. Kažem, ja opet njega uvažavam.

B92: Sve je to i snimljeno?

Zoran Stijović: Sve je snimano.

B92: A kod koga se to nalazi? To ste Vi dostavili – kome?

Zoran Stijović: Službi bezbednosti, državne bezbednosti. To znači u hijerarhiji, znači, iznad mene u Službi… Ja sam bio pomoćnik načelnika DB-a Beograda, Centra državne bezbednosti Beograd, u tom periodu i za mene po hijerarhiji je bio u operativnom smislu zamenik načelnika Centra, načelnik Centra i gore zamenik načelnika Službe i načelnik Službe. Znači, ta struktura treba da odgovori gde se nalaze ti materijali i dokumenta i sve ostalo.

B92: Je l’ to bilo dovoljno za pokretanje raznih istraga?

Zoran Stijović: Apsolutno. Apsolutno.

Kada su Petrović, Mijatović i Mihajlović početkom juna 2001. godine izveli iz zatvora Radomira Markovića na tajnu večeru, on je posle toga prestao da priča. Markovićeva odbrana je tokom suđenja za Ibarsku magistralu i ubistvo Stambolića tvrdila da je tada Markoviću učinjena nečasna ponuda da za sve nateže zločine lažno okrivi Miloševića i još dvoje, troje ljudi, a da se ostali sačuvaju. Mihajlović, Petrović i Mijatović svedočili su da su tokom večere nije ni pričalo ništa važno.

Zoran Mijatović, načelnik beogradskog centra RDB 1993-1998, zamenik načelnika RDB 2001: Sad ću da Vam objasnim. Znači, ja sam uzeo nalog, došao sam po Radeta, izveo ga iz zatvora, stavio u moj džip, gde su bili vozač i dva pratioca i niko živi. Znači, ja sam čoveka doterao bez ikakvog problema gore na Institut bezbednosti. Rade i ja smo ćakulali, nije to bila večera… Taman posla, pa mi ga nismo zvali na večeru, nego na razgovor. Razgovor je trajao ne znam koliko, nije ni bitno više.

B92: A što nije razgovor obavljen u zatvoru?

Zoran Mijatović: Pa, ministar neće da ide u zatvor. Ja sam išao u zatvor da obavljam razgovor ceo život, ali smo uradili po zakonskoj proceduri. Istina, možda sam ga malo kasnije vratio, ponudili smo Radetu večeru, kada smo, ministar je otišao, „Hoćeš na večeru?“ Kaže: „Gde da večeram?“ Nije čoveku bilo do večere.

B92: Pa, je l’ rekao bar nešto?

Zoran Mijatović: Nisam se bavio večerom nego centralinim pitanjem šta je pričano, a ne šta se jelo.

B92: Pa, je l’ rekao nešto važno?

Zoran Mijatović: Ma, nije ništa. Pa, šta da kaže važno?

Svih petnaest Markovićevih potpisanih izjava, plus tri službene beleške, sačinjene na osnovu njegovih neformalnih ispovesti, sve potkrepljeno tonskim zapisima, uredno je predato tadašnjem vrhu Službe. Nije poznato šta se dogodilo sa tim iskazima Markovića i zašto nikad do danas nisu pokrenuti krivični postupci.

Žarko Korać, potpredsednik Vlade Srbije 2001-2004: Očigledno je uložen vrlo veliki napor da se to sve to mnogo ne talasa zato što je… Niti je bilo spremnosti da se ta služba menja kompletno niti ste imali kime da ih menjate, a da stvar bude još gora, smenjeni su samo neki od tih ljudi koji su bili na vrhu te službe i ta služba je, po svom tom maniru da služi svakog gospodara, samo promenila, tako da kažem, počela da služi drugog gospodara.

Zoran Stijović, dugogodišnji operativac RDB: Čitava priča je pokušana na tom nivou da se zatvori i svi postupci su i tako vođeni i vode se i imaju mnogi interesa i mnogi su imali interesa u tim pričama i nakon 5. oktobra i danas da se te priče tako zatvore. Mislim da je ključ priče uništavanje dokumentacije, otvaranje dosijea, registra saradničke mreže, jer će to pokazati svu težinu tog problema, svu dubinu te septičke jame i to će omogućiti i zdrave osnove da se krene u pravljenje jedne ozbiljne, respektivne službe bezbednosti, koja treba ovoj državi Srbiji.

Zoran Đinđić je, zahvaljujući mehanizmu koji je u vreme Miloševića uspostavljen između političara, Službe i novinara do 2000. godine, bio proglašen za izdajnika i stranog plaćenika. Posle promena postao je zahvaljujući istom mehanizmu kriminalac. Od 2000. godine u Srbiji se masovno osnivaju tabloidi, koji u vreme Miloševića nisu postojali, osim onih koji su se bavili estradom. Logično je bilo da iza takvih novina stoje razni pripadnici civilnih i vojnih službi. Služba je, kao što ste čuli, imala u saradničkoj mreži i novinare koji su služili za kreiranje raznih afera. 2001. godine Vojislav Šešelj tvrdnju da je Đinđić kriminalac iznosi upravo preko novoosnovanih tabloida.

U optužbama koje iznosi Šešelj se tada poziva na „Laufera“, a to je bila Služba bezbednosti. Tako je i posle promena, uz pomoć Službe, političara i medija, u javnosti stvorena atmosfera da je glavni kriminalac u Srbiji bio Zoran Đinđić. Koliko je ta kampanja bila jaka najbolje pokazuje činjenica da i danas postoje oni koji veruju da je premijer Srbije ubijen zato što je bio kriminalac.

Izvor: B92

Lomača za državnu tajnu

piše Dejan Anastasijević

Kako je grupa visokih funkcionera Resora državne bezbednosti organizovala masovno uništavanje kompromitujuće dokumentacije i za to posle bila nagrađena

U subotu 7. oktobra 2000, dok je Srbija mamurala nakon obaranja Slobodana Miloševića, u zgradi Instituta bezbednosti na Banjici okupila se važna grupa ljudi. Sastanak je sazvao Nikola Ćurčić, zamenik načelnika RDB-a Radomira Markovića, a pozvani su bili načelnik Treće uprave (unutrašnji neprijatelji) Milan Đurović, načelnik Pete uprave (analitika) Miloš Teodorović, pomoćnik načelnika za kontraobaveštajni rad Branko Crni i načelnici centara DB-a iz cele Srbije: Novog Sada, Subotice, Niša, Zaječara, Valjeva, Užica i Kragujevca (načelnici iz Vranja i Leskovca došli su dan kasnije). Tema sastanka bila je zapovest Radomira Markovića, izdata prethodnog dana (depeša br. 3210) o tome da je „neophodno izvršiti selektivni uvid u dokumentaciju“ Miloševićeve tajne policije, a zatim „nepotrebno uništiti shodno pravilima“. Markovićeva depeša predstavljala je, u stvari, eufemizam za uništavanje dokaza o brojnim zloupotrebama i zločinima Službe tokom dve godine njegovog rukovođenja; sastanak je bio zakazan da bi se načelnicima to usmeno objasnilo. Radomir Marković, koji je još od septembarskih izbora intenzivno radio na pripremama za uništavanje dokumentacije nije se lično pojavio, ali je šefovima centara DB-a depešu pojasnio Branko Crni, tonom koji su učesnici sastanka kasnije opisali kao „preteći i nadmen“. Posle kratke rasprave većina prisutnih se složila da kompromitujuće materijale treba uništiti; Đurović je ponosno izjavio da je u Trećoj upravi, koja se formalno bavila (i još se bavi) „srpskim ekstremizmom“, a u stvari je špijunirala opoziciju, novinare, Otpor i ostale „unutrašnje neprijatelje“, deo dokumentacije već uništen i da bi isto to trebalo učiniti i u centrima. To je izazvalo opasku šefa smederevskog centra da je Đurović nekorektan jer „pre svega štiti sebe i vreme kada je on načelnik“.

PETNAEST KATEGORIJA ZA LOMAČU: Reč je zatim uzeo Miloš Teodorović, kao stručnjak za arhivistiku, i prisutnima naveo kategorije dokumenata koji moraju nestati. Prema dokumentu koji je prezentovan u emisiji „Insajder“ TV B92 u ponedeljak 15. novembra, a koji „Vreme“ objavljuje u celini, Teodorović je nabrojao petnaest kategorija dokumentacije: najpre dosijee lica koja su bila pod takozvanom operativnom obradom (nadzirani i prisluškivani) u prethodne dve godine, naročito iz DOS-a i Otpora, njihove kartone, delovodnike i mikrofilmove; beleške operativaca o istim licima, uključujući i pomoćne dosijee; mesečne izveštaje Službe dve godine unazad; dolazna akta za isti period; dokumentaciju o primeni OT-A (operativno-tehničkih) mera, što je žargonski izraz za prisluškivanje; saradničkE dosijeE i registre (podaci o doušnicima); planove rada, polazne i odlazne depeše, instruktorska dokumenta, izveštaje o materijalno-finansijskom aspektu rada službe. Kako ništa ne bi ostalo, Teodorović je zatražio da se „očiste“ hard-diskovi u kriptozaštiti i, na kraju, dokumentacijA o „saradnicima specijalnih namena“, što je eufemizam za kriminalce koje je Služba koristila za najprljavije poslove.

Sledeća tri dana, uprkos lepom vremenu, gorele su kotlarnice u podrumu Instituta za bezbednost, dok je dragocene papire gutao plamen. Jedan deo dokumentacije koji je kamionima doteran iz gradova u unutrašnjosti spaljen je na improvizovanim lomačama pored zgrade Instituta. Za to vreme, Rade Marković se skrasio uz Vojislava Koštunicu, a Milorad Ulemek Legija uz pokojnog Zorana Đinđića: bili su mirni, kontinuitet Službe bio je potpuno očuvan. Koštunica je čak predlagao da Branko Crni nasledi Radomira Markovića na čelu RDB-a (ostatk DOS-a je to odbio). Najvažnije od svega, dokazi o ubistvima, ucenama, nezakonitom prisluškivanju i ostalim prljavim radnjama, od kojih je dobar deo bio usmeren prema novim vlastima.

BULGAKOVljEVA TEOREMA: Ispostavilo se, međutim, da je Mihail Bulgakov bio u pravu kada je tvrdio da rukopisi ne gore. Nakon parlamentarnih izbora i uspostavljanja Đinđićeve vlade dolazi do smene u vrhu RDB-a: za načelnika je postavljen Goran Petrović, a za zamenika Zoran Mijatović. Đinđić je od ovog tandema tražio da rasvetle ubistva Slavka Ćuruvije, Ivana Stambolića i četvorice funkcionera Srpskog pokreta obnove, ali i da utvrde šta se dogodilo sa dokumentacijom. Već u februaru 2001. uhapšen je Rade Marković, a potom i Nikola Ćurčić, Branko Crni i bivši šef beogradskog centra Milan Radonjić. Oni su optuženi da su iz Službe izneli dva kompjuterska diska sa dosijeima najistaknutijih članova opozicije i zbog toga su u junu iste godine osuđeni – Marković, Radonjić i Crni na po godinu dana zatvora, a Ćurčić na godinu i četiri meseca. Tu presudu je kasnije oborio Vrhovni sud, a obnovljenom procesu, kako kažu izvori iz Palate pravde, kraj se ne vidi. Taj slučaj, doduše, predstavlja samo nusproizvod šire priče o uništavanju i manipulaciji dosijeima, a ta priča do suda nikada nije došla.

Zoran Mijatović je, odmah po stupanju na dužnost, zadužio saradnike da ispitaju slučajeve koje je Đinđić tražio da rasvetli: za istragu o uništavanju dokumentacije zadužio je operativca čiji su inicijali (Z.S.) navedeni na kraju dokumenta. Z.S. je posao shvatio krajnje ozbiljno i vrlo brzo došao do rezultata, u vidu Informacije objavljene uz ovaj tekst, i već u martu 2001. to dostavio Mijatoviću. Informacija ne samo da detaljno opisuje ko je, šta i kada uništio i po čijem nalogu, već sadrži i preporuke da se protiv aktera pokrenu krivični postupci zbog bar dva krivična dela sa teškim posledicama: zloupotreba službenog položaja (član 242 KZS-a) i za nesavestan rad u Službi (član 245).

I Goran Petrović i Zoran Mijatović potvrdili su za „Vreme“ da je dokument koji objavljujemo autentičan, i da su podaci navedeni u Informaciji tačni.

Odgovarajući na pitanje zašto Marković, Đurović, Teodorović, Crni i ostali nikada nisu izvedeni pred sud, Goran Petrović je rekao da su oni podneli krivične prijave na osnovu Informacije, ali da Tužilaštvo po njima nikada nije postupilo, i savetovao da se za detaljnije informacije obratimo Mijatoviću. Mijatović, pak, kaže da su preduzimane neke radnje iz pretkrivičnog postupka, ali nije mogao da se seti da li su krivične prijave podnete. „Mi smo zbog uništavanja dokumentacije, ali i drugih teških krivičnih dela kao što su trgovina oružjem, neovlašćeno prisluškivanje i drugog obuhvatili oko 180 ljudi. Trebalo je da pohapsimo tri četvrtine Službe“, tvrdi Mijatović, koji za sebe kaže da je „tokom dvadeset pet godina rada u Službi često bio na ivici zakona, ali nije ostavio krvavi trag“. Na pitanje kako to da su se od pomenutih 180 na sudu našla samo nekolicina, i to zbog relativno lakših zloupotreba, Mijatović kaže da za devet meseci, koliko su on i Petrović vodili Službu, više nije moglo biti učinjeno. „Trebalo bi nam četiri godine da sve obradimo, a onih devet meseci su bili najteži deo mog života“, kaže on.

BALAST„: Ono što najviše zbunjuje u ovom objašnjenju jeste to da ne samo što ljudi koji su uništavali dokumentaciju nisu gonjeni nego je većina časno penzionisana, a neki su, kao Đurović, i za vreme Mijatovića do danas lepo napredovali. Uzmimo Miloša Teodorovića, koji je prema Informaciji odradio lavovski deo posla na tehničkoj pripremi za uništavanje dokumentacije. Teodorović se pojavio kao svedok na procesu protiv Markovića, Radonjića, Ćurčića i Crnog zbog onih diskova, i pod zakletvom izjavio da nikakvog uništavanja dokumentacije nije bilo (a šta bi drugo rekao kad se onoliko istakao u tome). Zatim je, u decembru 2002, u svojstvu zvaničnog predstavnika BIA, uručio Arhivu Srbije oko 22.000 dokumenata iz arhive Službe koji se odnose na period Drugog svetskog rata. „Ova dokumentacija je vremenom postala balast i opterećenje za sve zaposlene u BIA“, rekao je Teodorović i ponovio da „suprotno pisanju nekih medija, uništavanja dokumentacije nije bilo“. Ironijom sudbine, direktorka Arhiva koja je od Teodorovića primila ovaj poklon je Branka Prpa, supruga Slavka Ćuruvije. Vrhunski je cinizam da čovek koji je uništio dokumenta među kojima su se verovatno nalazili i spisi o „saradnicima za specijalne namene“ koji su likvidirali Ćuruviju predaje „balast“ njegovoj udovici. Reč je, da podsetimo, o istom čoveku koji je nakon imenovanja Radeta Bulatovića za šefa BIA „iskopao“ muštiklu i naočare Draže Mihajlovića.

Mirne savesti, Teodorović se oglasio i u „Kuriru“ 26. aprila ove godine, gde je ponosno izjavio da „čistke u BIA nema, niti će je biti“, i da bi „temeljna rekonstrukcija Službe bila veoma opasna po državu“. Trenutno se ni protiv jednog od zaposlenih u BIA ne vodi istraga. Treba znati i da su 2001. godine, kada je BIA formirana, 394 operativca ostala van Službe. Agencija je preuzela samo neke radnike bivšeg RDB-a, neki su ostali u MUP-u, neki otišli u penziju, a neki su završili na sudu“, rekao je Teodorović. Evo još jedne cinične tvrdnje: među tih 394 otpuštenih nalazi se i onaj Z.S. (otpušten bez obrazloženja), koji je sastavio Informaciju koja tereti Teodorovića, uz mnoge druge koji su posle 5. oktobra naivno poverovali da će Služba biti reformisana i kao takvi se eksponirali. Najveći deo njih je otpušten krajem 2002. godine po nalogu Milorada Bracanovića, u predvečerje atentata na Đinđića. Miloš Teodorović, međutim, ne samo što je opstao u Službi nakon tri smene na vrhu, nego je nedavno nagrađen i unapređen. Trenutno je na funkciji specijalnog savetnika načelnika Radeta Bulatovića, i član je komisije za reformu saveznih službi bezbednosti koja je formirana prošle godine.

Zoran Mijatović nije dao uverljivo objašnjenje zašto kada je primio Informaciju nije učinio sve da, kad već nije stigao da povede krivični postupak, skloni Teodorovića i slične sa osetljivih pozicija u Službi. „Teodorović je bio važan svedok u mnogim komplikovanim slučajevima, pa nam je trebao unutra“, rekao je Mijatović. Istinu verovatno treba tražiti u strategiji Mijatovića i Petrovića da sačuvaju što više kadrova iz Miloševićevog vremena, a da krivicu za sve zloupotrebe svale na Radeta Markovića i nekolicinu saradnika. Zanimljivo je i da Mijatović, koji je nedavno objavio svoje memoare pod naslovom Opelo za državnu tajnu, nigde ne pominje masovno uništavanje dokumentacije oko 5. oktobra, kao da ni on ni Petrović, mada su poslednjih meseci često davali intervjue, o tome nisu govorili dok postojanje Informacije nije obelodanjeno u „Insajderu“.

ZATVARANjE KRUGA: Ni Milorad Bracanović kao zamenik načelnika Službe, ni načelnik Andrija Savić – koji su po želji „crvenih beretki“ zauzeli Petrovićevo i Mijatovićevo mesto u novembru 2001. – nisu iskoristili Informaciju kako bi pokrenuli postupke protiv počinilaca krivičnih dela opisanih u Informaciji. To se na kraju krajeva nije moglo ni očekivati, s obzirom na Savićevu julovsku prošlost i Bracanovićev angažman u „crvenim beretkama“, gde je bio oficir bezbednosti. Savić je, da podsetimo, penzionisan i radi u Institutu bezbednosti, dok Bracanović, kao što je obelodanio Vuk Drašković, i dalje radi u Službi, mada se ne zna šta, i prima platu od četrdesetak hiljada mesečno.

Ni sledeća garnitura na vrhu, Miša Milićević kao načelnik i Goran Živaljević kao zamenik, nije se potrudila da preduzme nešto povodom Informacije. Živaljević za „Vreme“ kaže da je znao za ovaj dokument, ali da je u vreme kada je Informacija sastavljena bio „sitan šraf“ u beogradskom centru a da je, kada je postao zamenik načelnika, zbog ubistva Đinđića i Sablje – „imao važnija posla“. Na kraju je došao Rade Bulatović (još nije imenovao zamenika), čiji se stav prema Teodoroviću najbolje pokazuje time što ga je nagradio postavljanjem za specijalnog savetnika.

Tako se krug zatvorio. Da bi se shvatilo od kolikog je značaja uništavanje dokumentacije bilo za sudbinu Službe, ali i Srbije, treba pogledati prateća dokumenta koja su priložena uz Informaciju, u kojima se navodi šta je tačno uništeno u pojedinim centrima DB-a. Uzmimo na primer Suboticu, gde je načelnik Centra Vladimir Žužić detaljno opisao šta mu je naloženo da uništi. Između ostalog, naređeno je uništavanje dosijea o zloupotrebama Milenka Smiljanića, bivšeg predsednika Opštinskog veća sindikata Subotice, koji danas u ime samostalnih sindikata žari i pali Srbijom; dosijei više članova Otpora; jedan „zbirni dosije o pokušajima organizovanog paravojnog delovanja pripadnika Srpske radikalne stranke“, te podaci o kriminalnim radnjama „pripadnika SRS-a i SPO-a. Zašto je Služba skupljala ove podatke, nije teško pogoditi, kao ni kako ih je koristila: ucena odmah pada na pamet. Iako je Žužić, ispoljivši priličnu hrabrost, uspeo da jedan deo dokumentacije spase od uništavanja, i samo saznanje o postojanju ovih dosijea moglo bi da ima teške političke posledice. I Milan Milaković, nekadašnji načelnik zrenjaninskog centra, oglušio se o naređenja pretpostavljenih i spasao gotovo celu dokumentaciju.

S druge strane, u Užicu su uništene na hiljade strana dosijea o saradnicima, uključujući registre, delovodnike i takozvane omote. Iz spisa se može saznati, na primer, i to da je samo u Vranju uništeno blizu osam hiljada stranica, u Kragujevcu čak dvadeset hiljada, te da je u istom gradu spaljeno osamnaest dosijea saradnika i trideset dosijea operativnih veza.

Svi bivši funkcioneri DB-a sa kojima smo razgovarali pokušavali su da umanje značaj priče o uništavanju ukazujući na okolnost da nije sve uništeno, ali i da je ogromna većina dokumenata ostala na mikrofilmovima. „To što su radili sve je bilo besmisleno“, rekao je Mijatović, ali je na pitanje zašto su se Marković, Teodorović i ekipa onda uopšte toliko trudili da dokumenta spale, odgovorio: „Otkud znam, pitajte njih.“ To nismo uspeli da uradimo, ali je razumno pretpostaviti da ovi ljudi ne bi bez dobrog razloga i lične koristi činili krivična dela i rizikovali robiju.

Istina je da je Služba (a ne samo pojedinci) velikom lomačom na Banjici uspela sebe da spasi od neophodnih reformi, a zatim da se konsoliduje i nastavi sa zloupotrebama. Za bilo koji dosije iz Miloševićevog vremena koji se sutra pojavi, biće moguće reći da postoji ili da je uništen – zavisno od potrebe Službe. Zatim, čitava akcija je poslužila akterima da pod maskom uništavanja jedan deo arhive privatizuje, kako bi je koristili za svoje potrebe, za ucene i manipulacije. I treće, ubuduće će biti teško dokazati autentičnost bilo kog dokumenta Službe iz vremena Radeta Markovića, naročito bez delovodnika i registra (koji nisu mikrofilmovani).

I tako su, zahvaljujući Markoviću i Đuroviću, ali i njihovim naslednicima na čelu Službe, ali i političarima, doušnici nastavili i nastavljaju da cinkare, ucenjivači da ucenjuju, a kriminalci za specijalne namene da za potrebe Službe ubijaju, švercuju i kradu. Jedini način da se ovo klupko raspetlja jeste da se imenuje specijalna državna komisija (nikako parlamentarni anketni odbor) sa velikim istražnim ovlašćenjima, koja bi temeljno preispitala rad Službe pre i posle 5. oktobra i predložila ne samo ozbiljne reforme već i krivično gonjenje onih koji su kršili zakon. Da je to urađeno odmah posle 5. oktobra, ili makar godinu dana kasnije, Đinđić bi možda bio živ, a Srbija na stabilnijim nogama. Čak i posle ubistva premijera, nije bilo ozbiljnih reformi i personalnih promena u toj firmi. Ovakva kakva jeste, Služba ne samo što ne štiti nacionalnu bezbednost već se pretvorila u parazita koji ubija svog domaćina, to jest državu Srbiju. Oni koji to ne shvataju moraju biti spremni na posledice.

CENTAR RESORA DRŽAVNE BEZBEDNOSTI – BEOGRAD

15. 03. 2001.

INFORMACIJA

– podaci se odnose na uništavanje dokumentacije u RDB –

Po nalogu zamenika načelnika RDB Zorana Mijatovića, izvršen je uvid u izjave i dokumentaciju Centara RDB, na temu uništavanja dokumentacije RDB u periodu od 5. oktobra 2000. godine.

Uvidom u navedenu dokumentaciju, zaključeno je da je već nakon održavanja saveznih i predsedničkih izbora, 24. septembra 2000. godine, otpočeto sa određenim pripremama za eventualnu evakuaciju dokumentacije RDB, pri čemu posebnu pažnju zaslužuje podatak o sastanku održanom u Nišu, 29. 09. 2000. godine, kome su, po za sada raspoloživim podacima, prisustvovali Miloš Teodorović, tadašnji načelnik V Uprave RDB, i Ljubomir Ristić, tadašnji načelnik CRDB Niš. Naime, uvidom u radni notes Miloša Teodorovića, ustanovljeno je da je, već tada, postojao dogovor o tome koju vrstu dokumentacije RDB treba pripremiti za uništenje.

Konkretno su naznačene sledeće vrste dokumenata: delimične provere iz 1998/99. godine; mesečni izveštaji (tekstualni i statistički) iz 1998/99. godine; operativnoinstruktorski dosijei (duplikati); provere kroz opštu azbučnu kartoteku (OAK) iz 1998/99. godine; kartoni OAK (stari); obrasci EPL 1 za upis u OAK i PK; delimične provere za otpust iz državljanstva iz 1998/99. godine; predlozi i odluke za primenu OT mera; dosijei saradničke mreže (po operativnoj proceni); izveštaji o proveri; delovodnici od 1996. do 1999. godine; propratna akta; polazne i dolazne depeše iz 1998/99. godine; izveštaji o proveri za angažovanje za saradnjuizdvojene za posebno korišćenje i slično.

Dana 6. oktobra 2000. godine, tadašnji načelnik RDB Radomir Marković uputio je svim načelnicima Centara RDB, depešu broj 3210, u kojoj je, između ostalog, naložio da je „neophodno izvršiti selektivni uvid u dokumentaciju, a njeno čuvanje odnosno uništenje nepotrebne realizovati shodno pravilima„. Takođe je naglasio da se „čuvanje i odlaganje dokumentacije mora organizovati tako da se učini potpuno nedostupnom neovlašćenim licima u svim slučajevima„, što je predstavljalo svojevrsnu pripremu za akciju nezakonitog uništavanja dokumentacije, do koje je zatim došlo.

Nakon toga, 7. oktobra 2000. godine, održan je sastanak u objektu Instituta bezbednosti na Banjici. Sastanak je inicirao i njime predsedavao tadašnji zamenik načelnika RDB Nikola Ćurčić. Po njegovom nalogu, tadašnji načelnik V Uprave RDB Miloš Teodorović i načelnik III Uprave RDB Milan Đurović pozvali su na ovaj sastanak načelnike Centara RDB iz Srbije. Po ovom pozivu, pored Ćurčića, Teodorovića i Đurovića, sastanku su prisustvovali i: načelnik CRDB Zrenjanin Milutin Milaković, radnik CRDB Zrenjanin Milutin Morača, načelnik CRDB Niš Ljubomir Ristić, načelnik CRDB Zaječar Slobodan Aleksić, načelnik CRDB Novi Sad Aleksandar Gak, načelnik CRDB Subotica Vladimir Žužić, načelnik CRDB Valjevo Ljubodrag Gajić (koji je kasnije došao), načelnik CRDB Smederevo Slobodan Ranković, zamenik načelnika CRDB Smederevo Slobodan Lazić, načelnik CRDB Užice Jakov Sokić, (koji je kasnije došao), načelnik CRDB Kragujevac Radivoje Marković, pomoćnik načelnika CRDB Kragujevac Branislav Ilić, kao i ostali načelnici Centara, izuzev načelnika CRDB Leskovac i Vranje, sa kojima je dogovoreno da u Beograd dođu dan kasnije (8. oktobra).

Sastanku je, u jednom njegovom delu, kratko prisustvovao i Branko Crni, tadašnji pomoćnik NRDB po kontraobaveštajnim poslovima, koji je, prema izjavama prisutnih, pretećim tonom i uz prilično nadmen nastup, zastupao stav o potrebi uništavanja navedene dokumentacije.

Po prethodnom uputstvu, dobijenom od Teodorovića i Đurovića, načelnici Centra RDB poneli su u Beograd određenu dokumentaciju svojih Centara i to: osnovna dosijea prethodnih i operativnih obrada zavedenih u poslednjih godinu do godinu i po dana po III liniji rada (srpski ekstremizam i lica iz pokretaOtpor„), dosijea izdvojenih slučajeva, izveštaje o proveri, kartone iz opšte azbučne i priručnih kartoteka, planove rada, mesečne izveštaje o radu i delovodnike za 2000. i prethodne godine.

Povod za sastanak je bio dogovor o postupanju sa dokumentacijom Centara, pri čemu je Ćurčić postavio pitanje da li dokumentaciju treba uništavati ili ne. Po izjavama prisutnih, po ovom pitanju nije postignuta saglasnost, budući da su načelnici Centara zastupali različite stavove. Za uništavanje dokumentacije otvoreno su se zalagali Ljubomir Ristić (koji je izjavio da je deo dokumentacije CRDB Niš već uništen), Slobodan Aleksić (koji je ovaj svoj stav pravdao strahom od upada demonstranata u CRDB Zaječar) i Milan Đurović (koji je izjavio da je i u III Upravi već uništen deo dokumentacije, te da bi isto trebalo učiniti i u Centrima), dok su se tom mišljenju suprotstavili Milutin Milaković i Aleksandar Gak, a Slobodan Ranković, načelnik CRDB Smederevo, izneo je stav da bi, ukoliko dođe do uništavanja dokumentacije, ono trebalo da bude izvršeno na isti način u svim Centrima, konstatujući da je Đurovićev predlog nekorektan, jer on (Đurović) „štiti pre svega sebe i vreme kada je on načelnik„.

Budući da je prevladao stav da do uništavanja dokumentacije, ipak, treba da dođe, Teodorović je, po nalogu Ćurčića, taksativno nabrojao šta od dokumentacije treba uništiti, što su prisutni beležili u notese. Konkretno, Teodorović je nabrojao sledeće:

1. dosijea Prethodnih obrada i Operativnih obrada od 1998. godine, a koje se odnose na lica iz DOS-a i „Otpor“-a,

2. njihove kartone iz kartoteke,

3. delovodnike i mikrofilmove za ovaj period,

4. izveštaje o proverama,

5. pomoćne dosijee za ova lica, koje vode operativni radnici, rukopise operativnih radnika i operativne dnevnike,

6. mesečne izveštaje o radu za dve prethodne godine,

7. dolazna akta za dve prethodne godine,

8. planove rada operativnih radnika i organizacionih jedinica,

9. polazne i dolazne depeše,

10. operativno-instruktorska dokumenta,

11. saradnička dosijea i registre,

12. dokumetnaciju u vezi primene OT mera,

13. „očistiti“ hard disk u kriptozaštiti,

14. uništiti dokumenta vezana za materijalno-finansijsko poslovanje,

15. uništiti dokumentaciju vezanu za saradnike specijalnih namena, ukoliko ih Centar ima.

Po okončavanju navedenog sastanka, veći broj prisutnih načelnika Centara pristupio je uništavanju dokumentacije koja je doneta u Beograd u prostorijama Instituta bezbednosti.

Osim toga, tokom naredna dva meseca, po nalogu Miloša Teodorovića, koji je u pojedinim Centrima (Valjevo, na primer) održao instruktivne sastanke na temu uništavanja dokumentacije (već uništene i one koja tek treba da se uništi), većina Centara RDB sačinila je Popisnike materijala RDB koji se predlažu za uništavanje, po kojima je, nakon dobijanja Odluke načelnika RDB o uništavanju dokumentacije predložene Popisnikom, uništavanje i obavljeno. Tom prilikom su u navedene Popisnike uvršćeni i oni materijali koji su uništeni u Beogradu, 7. oktobra 2000. godine, bez sačinjavanja adekvatnih Popisnika, dobijanja odgovarajuće Odluke načelnika RDB i bez prisustva Komisije za uništavanje dokumentacije, što je sve propisano Instrukcijom o postupku uništavanja dokumentacije u Resoru državne bezbednosti.

Uvidom i analizom izjava koje se odnose na pomenuti sastanak i postupanje nakon njega, kao i analizom Popisnika materijala RDB koji se predlažu za uništavanje, iz kojih se može videti koji su materijali uništeni, dolazi se do zaključka da je, u periodu oktobardecembar 2000. godine, došlo do:

grubih zloupotreba i nezakonitog ponašanja, odnosno nepoštovanja „Pravilnika o izveštavanju, vođenju evidencije lica i dokumentaciji u Službi državne bezbednosti“ i „Instrukcije o postupku uništavanja dokumentacije u RDB“, od strane Nikole Ćurčića, Branka Crnog, Miloša Teodorovića, Milana Đurovića i pojedinih načelnika Centara RDB;

sistematskog uništavanja dokumentacije RDB i brisanja svakog traga onoj vrsti dokumentacije koja je ukazivala na nezakonitosti i zloupotrebe u radu Resora državne bezbednosti, a u cilju zaštite tadašnjeg vrha RDB i njegovih nalogodavaca, s obzirom da je reč o dokumentaciji koja se odnosila na primenu sredstava i metoda, mera i radnji RDB prema političkim neistomišljenicima tadašnje vlasti;

– pokušaja naknadnog davanja legitimiteta navedenim nezakonitim radnjama, kroz izradu propisima utvrđenih dokumenata (Popisnika i Odluka o uništavanju dokumentacije).

Na osnovu svih do sada prikupljenih podataka, vezan oza uništavanje dokumentacije RDB, može se zaključiti da su se stekli potrebni uslovi za pokretanje krivičnog postupka prema organizatorima i izvršiocima navedenog dela (zloupotreba službenog položaja – član 242 KZS i nesavestan rad u službi – član 245 KZS), a u skladu sa procenom ZNRDB – NRDB o širini zahvata i celishodnosti takvog postupanja u svakom pojedinačnom slučaju.

Imajući u vidu moguće bezbednosne implikacije (oticanje informacija, dogovori oko prikrivanja eventualnih dokaza ili informacija o učinjenom delu i slično), mišljenja smo da je potrebno sagledati i eventualnu mogućnost objedinjavanja čitavog postupka na nivou nadležnog tužilaštva po mestu izvršenja krivičnog dela, odnosno postupak sprovesti u Beogradu, za sva obuhvaćena lica.

U prilogu dostavljamo pojedinačne izvode, sa podacima o aktivnostima Centara RDB u vezi sa uništavanjem dokumentacije, izuzev CRDB Pančevo, CRDB Beograd, CRDB Zaječar, CRDB Smederevo i KCRDB za KiM – Niš.

O.A.S/Z.S.

CRDB VALJEVO

Načelnik CRDB Valjevo Ljubodrag Gajić dostavio je:

1) Informaciju koja se odnosi na uništavanje dokumentacije CRDB Valjevo u 2000. godini, kao i

2) Fotokopije materijala koji se odnose na uništavanje dokumentacije i to:

– Depeša NRDB Radomiru Markoviću broj 3210, od 06. 10. 2000. godine:

– Popisnik materijala RDB koji se predlažu za uništavanje broj 6, od 14. 12. 2000. godine;

– Odluka NRDB Radomira Markovića o uništavanju dokumentacije u CRDB Valjevo prema Popisniku broj 6, od 26. 12. 2000. godine).

– Službena beleška o izvršenom uništavanju dokumentacije u CRDB Valjevo prema Popisniku broj 6, od 27. 12. 2000. godine).

Uvidom u navedenu dokumentaciju, utvrđeno je da su, neposredno po održavanju izbora 24. septembra 2000. godine, načelnici I, III i V Uprave RDB sugerisali načelniku CRDB Valjevo i zaposlenima u tom Centru da izvršeodređenu selekcijui obave pripreme za eventualnu dislokaciju dokumentacije Centra i njeno prebacivanje u sedište RDB, „u sklopu njenog daljeg čuvanja i sprečavanja njenog pristupa neovlašćenim licima na terenu„. Postupajući po navedenoj sugestiji, kao i po nalogu iz Depeše NRDB od 6. oktobra 2000. godine, u CRDB Valjevo izvršeno je „izdvajanje dokumentacije“ u cilju dislokacije iste u sedište RDB u Beogradu. Pri tom je „sačinjen popis izdvojene i spakovane dokumentacije u rukopisu, radi kasnijeg pisanja popisnika„.

Dana 07. oktobra 2000. godine, po pozivu Milana Đurovića i Miloša Teodorovića i instrukcijama koje su izdali po pitanju konkretne dokumentacije CRDB Valjevo koju treba poneti u Beograd, dokumentacija je dopremljena (od strane vozača Dragana Božića, pratioca Petra Čolića, načelnika CRDB Valjevo Ljubodraga Gajića i njegovog vozača Milovana Stojkovića) u Institut bezbednosti na Banjici. Gajić je, po sopstvenom iskazu, na Institut stigao kada je sastanak koji je tamo održan već bio završen, te se priključio uništavanju dokumentacije Centara RDB koja je, tom prilikom, doneta u Beograd.

Konkretno, izjavio je da su, u toku noći (07/08. 10. 2000.), uništeni predmeti po I i III liniji rada, a koji su u CRDB Valjevo vođeni u 2000. godini. Za navedene predmete, po Gajićevoj izjavi, CRDB Valjevo je, na osnovu instrukcija I i III Uprave, potom napisao Predloge za obustavljanje daljeg vođenja obrada (Predlog br. 2908 od 30. 10. 2000. godine), na osnovu čega je načelnik RDB doneo Odluke o ukidanju navedenih obrada (Odluke od broja Sp.br. 76515 do SP.br. 76552, od 01. 11. 2000. godine).

Nakon toga, 12. 12. 2000. godine, Miloš Teodorović je u CRDB Valjevo održao instruktivni sastanak, na kome je dao smernice za pisanje predloga za uništavanje materijala po Popisniku br. 6, koji treba da sadrži sve izdvojene materijale shodno telegramu Načelnika RDB br.3210, od 06.10.2000. godine kao i materijale uništene 07. 10. 2000. godine. Konkretno, Teodorović je naveo da Popisnik br.6 treba da sadrži i sledeće materijale iz operativne evidencije:

– dosijea lica nad kojima su vođeni složeni oblici operativnog rada (PO i OO), a koji su obustavljeni iz razloga što njihovim vođenjem nisu potvrđeni početni podaci ili dokazana neprijateljska ili protivustavna delatnost;

– dosijea lica čija neprijateljska delatnost nije utvrđena (operativni fond), pa se shodno pozitivnim propisima predlažu za uništenje;

– dosijea deregistrovanih saradnika i operativnih veza, za koja su prestali razlozi za njihovo dalje čuvanje;

– dosijea saradnika za posebne namene (ratna saradnička mreža), s obzirom da su izvršili postavljene namenske zadatke tokom agresije NATO na SRJ;

– dosijea saradničke mreže, s obzirom da više ne postoje odgovarajući uslovi za njihovo bezbedno čuvanje i zaštitu od dekonspiracije navedenih izvora RDB;

– dosijea obustavljenih operativnih obrada objekata (samo jedan) i obustavljenih operativnih akcija (OA), s obzirom da su izgubili značaj za dalje operativno angažovanje;

– dosijea zbirki dokumenata višeg stepena obrade (analize, preseci, informacije), kao i onih materijala koji su stvoreni u ranijem periodu, a koji su izgubili operativni i bezbednosni značaj, jer su služili kao orijentacija u operativnom radu;

– planovi i izveštaji koji su iskorišćeni za izradu planskih i izveštajnih dokumenata RDB u celini;

– registri, evidencije i normativna akta, koji predstavljaju duplikate, a čiji se originali čuvaju u sedištu Resora;

– materijali nastali u kancelarijskom poslovanju, a koji su služili za hitno izveštavanje i postupanje (depeše) i na osnovu kojih su stvoreni drugi izvorni dokumenti;

– dopisi, propratni akti i delovodnici, jr se isti trajno čuvaju na drugim zapisima u sedištu RDB;

– duplikati izveštaja o proverama lica (potpune i delimične).

Na osnovu toga, izvršeno je izdvajanje navedenih materijala iz operativne evidencije ovog Centra i o tome sačinjen popis. Dana 14.12.2000. godine, u V Upravi RDB izršeno je sravnjenje materijala koji su izdvojeni za uništavanje na osnovu Teodorovićeve instrukcije sa sastanka u ovom Centru i o tome sačinjen Popisnik materijala RDB koji se predlažu za uništavanjebroj 6.

Predlog za uništavanje dokumentacije po Popisniku broj 6 dostavljen je lično Teodoroviću, dopisom Sp.br. 3071, od 14.12.2000. godine, a Popisnik broj 6 otkucan je u V Upravi RDB, u okviru koje je i radila Komisija za uništavanje materijala. Na osnovu navedenog predloga za uništavanje dokumentacije CRDB Valjevo, prema Popisniku broj 6, načelnik RDB je, 26. 12. 2000. godine, doneo Odluku Sp.br. 86258, kojom se odobrava uništavanje predložene dokumentacije.

Dana 27. 12. 2000. godine, komisijski su uništeni materijali CRDB Valjevo, a uništavanje su, na osnovu naloga načelnika tog Centra, izvršili radnici Centra Milovan Stojković, Petar Čolić i Dragan Božić, uz prisustvo pomoćnika načelnika CRDB Valjevo Milana Popovića. O uništavanju je sačinjena Službena beleška, koja je dostavljena Komisiji za uništavanje dokumentacije u RDB, dopisom Sp.br.3122, od 28.12.2000. godine, koju je potpisao Milan Popović, pomoćnik načelnika CRDB Valjevo.

Uvidom u Popisnik, ustanovljeno je da je u CRDB Valjevo ukupno uništeno 22.082 materijala, na 40.131 strani, a između ostalog i sledeće:

– 11 dosijea PO (poznata imena) iz 1999/2000. godine, sa ukupno 264 materijala, na 928 strana;

– 9 dosijea OO (poznata imena) iz 1999/2000. godine, sa ukupno 262 materijala, na 808 strana;

– 68 dosijea lica (poznata imena) iz 1999/2000. godine, sa ukupno 2586 materijala, na 5934 strane;

– materijali za 84 lica (nepoznata imena), sa ukupno 1592 materijala, na 4963 strane;

– 35 dosijea saradnika, sa ukupno 656 materijala, na 1542 strane;

– 56 dosijea operativnih veza, sa ukupno 515 materijala, na 1237 strana;

– godišnji izveštaji o radu CRDB Valjevo u periodu 1992-2000. godina;

– mesečni izveštaji o radu CRDB Valjevo u periodu 01. 01. do 30. 09. 2000. godine (tekstualni i statistički deo);

– registri (PO, OO, OF, AF i dr.);

– delovodnici za 1998, 1999. i 2000. godinu;

– dopisi iz 2000. godine;

– propratna akta iz 1998, 1999. i 2000. godine;

– depeše CRDB Valjevo (dolazne i prolazne) za period od 01. 01. do 30. 09. 2000. godine;

– Delimične i potpune provere.

Specijalnom tužiocu za organizovani kriminal, Slobodanu Radovanoviću Ustanička br. 29, Beograd

Poštovani g. Radovanoviću:

S obzirom na opštepoznatu obavezu svakog tužioca da po saznanju o učinjenom krivičnom delu koje se goni po službenoj dužnosti postupi u skladu sa svojim dužnostima i pravima, dostavljam Vam krivičnu prijavu u prilogu. Sadržaj te krivične prijave nije već šest i po godina nikakva tajna; naprotiv. Desilo se, međutim, da po tim saznanjima još niko – koliko je nama poznato – nije smatrao za shodno da postupi, uprkos posebnoj težini i društvenoj opasnosti od navedenih krivičnih dela. Sada, kada ste se Vi posebno istakli u progonu raznih organizovanih kriminalnih grupa, uveren sam da je došao i trenutak za progon vrha narkodilerske mafije u Srbiji, navedenog poimenice u priloženoj krivičnoj prijavi. Naime, iz priloženih nespornih podataka jasno proizlaze svi elementi krivičnog dela koje se osumnjičenima stavlja na teret. Osim toga, upozorio bih Vas da je list „Vreme“ u posedu izveštaja MUP Srbije navedenog u ovoj krivičnoj prijavi, a koji Vama po prirodi stvari mora biti dostupan.

Pored prethodno iznetog, moram da Vam skrenem pažnju i na službenu belešku koju je 25. oktobra 2004. sačinila zamenik Okružnog javnog tužioca u Beogradu Jelena Katić (br. KTR-275/04). U toj službenoj belešci postoje tvrdnje lica od koga je beleška uzeta da je cela ova priča i dublja i duža nego što iz Vama dostavljene krivične prijave sledi. List „Vreme“ je u posedu i te službene beleške.

Očekujem, g. Radovanoviću, da razmotrite dostavljene podatke i da u razumnom roku konačno preduzmete odgovarajuće radnje na koje ste zakonom obavezani.

Miloš Vasić, podnosilac krivične prijave

Podnosim krivičnu prijavu na osnovu članova 223. i 224. Zakona o krivičnom postupku Republike Srbije

za krivična dela iz člana 245. st. 1. i 2. Osnovnog krivičnog zakona (neovlašćena proizvodnja, držanje i stavljanje u promet opojnih droga), kao i krivična dela iz čl. 227. (zločinačko udruživanje) i čl. 242, st. 1. i 3. (zloupotrebe službenog položaja) Krivičnog zakona Republike Srbije,

protiv sledećih lica:

1. Kertes Mihalja, u vreme izvršenja krivičnog dela direktora Savezne uprave carina;

2. Stanišić Jovice, u vreme izvršenja krivičnog dela načelnika Resora državne bezbednosti Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije i pomoćnika ministra u periodu 1992–1998;

3. Marković Radomira, u vreme izvršenja krivičnog dela načelnika Resora državne bezbednosti u periodu 1998–2001;

4. Ćurčić Nikole, u vreme izvršenja krivičnog dela zamenika načelnika Resora državne bezbednosti MUP Srbije;

5. Crnog Branka, u vreme izvršenja krivičnog dela pomoćnika načelnika Resora državne bezbednosti MUP Srbije;

6. Kandić Radoslava, u vreme izvršenja krivičnog dela šefa Odseka za objekte posebne namene u okvitu VIII Uprave RDB MUP Srbije;

7. Ulemek Milorada i nepoznatih ovlašćenih službenih lica RDB MUP iz sastava Jedinice za specijalne operacije i iz sastava Centra RDB Niš i nepoznatih radnika Savezne uprave carina koji su znali ili su morali znati da svojim postupanjima čine krivično delo nabavljanja, posedovanja i pomaganja u prikrivanju velike količine narkotika (heroina) namenjenih prodaji;

Zato što su, pojedinačno:

1. Kertes Mihalj: zato što je, kao direktor Savezne uprave carina, iz više pošiljaka čistog heroina (93% čistoće ili br. 4), zaplenjenog u više odvojenih akcija na graničnom prelazu Gradina 1996. (ukupno zaplenjeno 1139 kilograma heroina) ustupio najmanje 560 kilograma tog heroina licu Stanišić Jovici, umesto da ih preda nadležnim pravosudnim organima na komisijsko uništenje, čime je učinio krivično delo zloupotrebe službenog položaja u cilju sticanja materijalne koristi sebi ili drugima, krivično delo posedovanja i trgovine opojnim drogama, udruživanja radi vršenja krivičnog dela itd.

2. Stanišić Jovica: zato što je, kao načelnik Resora državne bezbednosti MUP Srbije do novembra 1998, primio od lica Kertes Mihalja najmanje 560 kg. čistog heroina i, umesto da ga preda pravosudnim organima na komisijsko uništenje, dotični heroin prikrio u sef tadašnjeg MUP u Ulici Kneza Miloša 92 (bivši SSUP), čime je počinio krivično delo nabavljanja i držanja veće količine opojne droge namenjene prodaji, zloupotrebe službenog položaja i udruživanja radi vršenja krivičnog dela.

3. Marković Radomir: zato što je, kao naslednik Stanišić Jovice na mestu načelnika RDB MUP Srbije od novembra 1998. do januara 2001, od njega preuzeo rečenu količinu opojne droge, čuvao je u trezoru RDB umesto da je preda pravosudnim organima na komisijsko uništenje, prebacio tu i još neke količine heroina u sef Komercijalne banke u Ulici Svetog Save br. 14 krajem 1998. u strahu da mu ne propadne u očekivanom bombardovanju NATO pakta 1999. i tamo ga skrivao do smenjivanja, čime je počinio krivično delo nabavljanja i držanja veće količine opojnih droga namenjene prodaji, zloupotrebe službenog položaja, udruživanja radi vršenja krivičnog dela itd.

4. Ćurčić Nikola: zato što je u vreme izvršenja krivičnog dela, kao zamenik načelnika RDB MUP Srbije, sve do posle svog penzionisanja u fioci svog pisaćeg stola u Institutu bezbednosti u ulici Kraljice Ane b.b. na Banjici čuvao ključ i ovlašćenje za korišćenje pomenutog sefa u Komercijalnoj banci, a znajući da se u tom sefu nalazi heroin namenjen prodaji, pa je tek po penzionisanju, a dana 11. decembra 2000. godine isti ključ bez procedure primopredaje predao Branku Crnom, čime je počinio krivično delo nabavljanja i držanja veće količine opojnih droga namenjene prodaji, zloupotrebe službenog položaja radi sticanja materijalne koristi sebi ili drugome, udruživanja radi vršenja krivičnog dela itd.

5. Crni Branko: zato što je, kao pomoćnik načelnika RDB MUP Srbije, a po usmenom naređenju trećeprijavljenog Radomira Markovića, premestio najmanje 600 kilograma čistog heroina iz trezora br. 3 u zgradi RDB MUP Srbije u Kneza Miloša br. 92 u skladište „Srbijašume“ na Senjaku, pa zatim u sef Komercijalne banke u Ulici Svetog Save br. 14 i kasnije od četvrtoprijavljenog Nikole Ćurčića primio ključ za rečeni sef i njegov sadržaj, ne prijavivši to nadležnom pravosudnom organu, čime je počinio krivično delo nabavljanja i držanja veće količine opojnih droga namenjene prodaji, zloupotrebe službenog položaja radi sticanja materijalne koristi sebi ili drugome, udruživanja radi vršenja krivičnog dela itd.

6. Kandić Radoslav: zato što je u vreme izvršenja krivičnog dela, kao šef Odseka za objekte posebne namene u okviru VIII Uprave RDB MUP Srbije preuzeo najmanje 563,1 kg. čistog heroina i smestio ga u trezor br. 3 u zgradi RDB u ulici Kneza Miloša br. 92, da bi zatim rukovao tim heroinom i dalje (slao uzorke na analizu, čuvao ga itd.) i na kraju ga, po usmenom naređenju trećeprijavljenog Radomira Markovića, prebacio u prostorije preduzeća „Srbijašume“ na Senjaku;

7. Milorad Ulemek i još nepoznata ovlašćena službena lica RDB MUP Srbije iz sastava JSO i iz sastava Centra RDB Niš i još nepoznati radnici Savezne uprave carina, zato što su: (radnici Savezne uprave carina) predali veliku količinu heroina neovlašćenim licima, primili i rukovali velikom količinom heroina mimo i protiv zakona i pravila carinske i službe unutrašnjih poslova, nisu prijavili nadležnom pravosudnom organu te transakcije (radnici Centra RDB Niš), prikrivali postojanje velike količine skrivenih opojnih droga namenjenih prodaji, utajili 10,6 kg. heroina prilikom transporta od zgrade RDB u Kneza Miloša 92 do skladišta „Srbijašume“ na Senjaku (pripadnici JSO) i tako počinili krivična dela zloupotrebe službenog položaja, udruživanja sa goreprijavljenima radi nabavke i prikrivanja veće količine opojnih droga u svrhu prodaje itd.

Svi zajedno: zato što su počinili krivično delo zločinačkog udruživanja iz člana 227. KZ Republike Srbije.

Obrazloženje:

Posedovanje bilo koje količine zabranjenih supstanci (opojnih droga) zabranjeno je zakonom. Posedovanje ovolikih količina (660 kg) ima samo jednu svrhu, a to je konačna prodaja zavisnicima na ulici, jer je heroin inače neupotrebljiv za bilo šta drugo. Po propisima i pravilnicima Savezne uprave carina i Ministarstva unutrašnjih poslova, važećim u vreme izvršenja krivičnog dela, svi zaplenjeni narkotici imaju se po identifikaciji i veštačenju komisijski uništiti. Prijavljeni su zaplenjeni heroin prikrili od pravosudnih organa, čuvali ga sve do otkrića, marta 2001, u najvećoj tajnosti, a u nameri da ga prodaju ili zamene za robu ili usluge, jer drugačija namera nije zamisliva. Posebna otežavajuća okolnost jeste što su to radili kao ovlašćena službena lica carine i unutrašnjih poslova, dakle u punoj svesti da čine teška krivična dela koja bi inače bili dužni da sprečavaju, a počinioce da gone. Postoji osnovana sumnja da navedena količina nije bila jedina u posedu Resora državne bezbednosti u periodu 1990–2001, što je razvidno iz izjava lica Ulemek Milorada tokom suđenja za ubistvo premijera Zorana Đinđića i iz odgovora generala policije i pomoćnika ministra unutrašnjih poslova, Miroslava Miloševića na pitanja Specijalnog tužioca za organizovani kriminal iz juna 2004. Tako su Savezna uprava carina i Resor državne bezbednosti MUP Srbije zloupotrebljeni za vršenje posebno niskih i odvratnih krivičnih dela kojima se direktno ugrožavaju životi i zdravlje stanovništva i podstiče i pomaže transnacionalni organizovani kriminal sa čijim su nosiocima prijavljeni bili povezani.

Lica Kertes Mihalj, Stanišić Jovica, Marković Radomir, Ćurčić Nikola, Crni Branko, Kandić Radoslav i Ulemek Milorad dostupna su organima gonjenja; ostala još nepoznata lica prijavljena pod brojem 5. mogu se lako otkriti operativnim radom Kriminalističke policije, a na osnovu dokazne dokumentacije u posedu Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije, koje je marta meseca 2001. zaplenilo i javno uništilo 660 kilograma heroina i drugih narkotika na koje se ova prijava odnosi, kao i na osnovu indicija iznetih tokom suđenja pred Posebnim odeljenjem Okružnog suda u Beogradu za ubistvo premijera Zorana Đinđića. Posebno je značajan odgovor pomoćnika ministra unutrašnjih poslova i načelnika Javne bezbednosti MUP Srbije, gen. Miroslava Miloševića, dostavljen Specijalnom tužiocu za organizovani kriminal na njegov zahtev pod brojem „O. St. pov.- 3517/04. od 15. i 16. juna 2004. godine“.

S obzirom na zaprećene kazne za ova krivična dela, na njihovu posebno odvratnu prirodu, na društvenu opasnost od njih, na opasnost od bekstva, uticanja na svedoke i na uznemiravanje javnosti, bilo bi neophodno da nadležni organ odredi meru pritvora prijavljenima koji su još na slobodi.

U Beogradu, 17. jula 2007.

Miloš Vasić, novinar nedeljnika „Vreme“, Beograd

Izvor: Vreme

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Влада Републике Србије донела је одлуку о оснивању Државнe комисијe за проналажење и обележавање свих тајних гробница у којима се налазе посмртни остаци стрељаних после ослобођења 1944. (скраћено „Државна комисија за тајне гробнице убијених од септембра 1944“) која је конститутивну седницу одржала 12. новембра 2009. године. Чланови Државне комисије за тајне гробнице убијених од септембра 1944. су представници државних институција, научних установа и стручњаци из различитих области.

Предсеник Комисије је др Слободан Марковић, доцент на Факултету политичких наука у Београду, а секретар је мр Срђан Цветковић, истраживач у Институту за савремену историју.

Циљеви Комисије:

  1. Да истражи, пронађе и обележи све тајне гробнице у којима се налазе остаци стрељаних од септембра 1944. године
  2. Да преузме посао лоцирања и обележавања свих гробних места као и да утврди тачан број стрељаних лица од септембра 1944. године
  3. Да припреми и достави посебан извештај о свом раду Влади Републике Србије

Планиране активности Комисије:

  1. Комисија ће сакупити сву постојећу грађу, и то како ону до сада познату, тако и грађу која носи ознаку поврерљивости у архивима БИА, ВБА, Архиву Србије и другим архивима. Биће сабрана и сва до сада доступна усмена сведочења као и додатна усмена сведочења од живих сведока. Прикупљена грађа биће штампана у документима о тајним гробницама у Србији.
  2. Комисија ће донети препоруку Министарству правде о обављању ексхумације неколико најкрактеристичнијих масовних гробница које ће послужити као студије случаја и образоваће пододбор за ексхумацију. Државна Комисија је свесна да због броја тајних гробница у Србији који се процењује у стотинама она није у могућности да предузме кораке који би водили ексхумацији свих тајних гробница, већ само да отвори процес који ће, узимајући у обзир словеначко искуство, трајати годинама.
  3. По обављеним ексхумацијама најкарактеристичнијих тајних гробница Комисија ће објавити студије случајева ексхумације масовних гробница са детаљном методологијом.
  4. Комисија ће на крају рада објавити све налазе о тајним гробницама стрељаних после 1944. са тачно назначеним местима свих тајних гробница у Србији насталих после септембра 1944. о којима постоје доступни подаци и са азбучним списком свих страдалих лица.
  5. На основу налаза и упутстава Државне комисије локалне самоуправе ће моћи да образују општинске комисије за ексхумацију и обележавање тајних гробница на њиховом подручју.
O tajnim grobnicama u Srbiji zainteresovani mogu videti video prilog na adresi:

Ne podržavam selektivnost: Nataša Kandić

Podržavam otkrivanje masovnih grobnica iz 1944. godine, ali ne mogu da se pomirim sa time da Ministarstvo pravde Republike Srbije najavljuje da će se sa svih dokumenata u vezi sa streljanjima 1944. godine skinuti oznaka poverljivosti, a da se i dalje taje i od javnosti skrivaju dokumenti koji sadrže podatke o tajnim grobnicama i spaljivanju tela ubijenih Albanaca u nekim fabrikama u Srbiji i na Kosovu. Ne mogu da se pomirim sa stavom i odukom srpskih vlasti da će tela albanskih žrava ostati na dnu jezera Perućac i da će kosti drugih albanskih civila ostati u tajnim grobnicama u Srbiji do neke ljudskije vlastiOd nedavno Srbija ima Državnu komisiju za tajne grobnice ubijenih od septembra 1944. Na prvi pogled, sve je u redu. Međutim, medijski izveštaji sa konferencije za novinare, održane 16. decembra 2009. u Beogradu, pokazuju da je reč o komisiji koja je formirana isključivo radi pronalaženja groba Draže Mihajlovića i grobnica drugih građana bivše Jugoslavije koje su ubile partizanske vlasti posle Drugog svetskog rata. I to bi bilo u redu, kako kaže državni sekretar Slobodan Homen, „…to je ljudsko pravo koje pripada zaista svakom čoveku“, da to pravo nije uskraćeno porodicama žrtava ratnih zločina, počinjenih nedavno.

Razočaravajuće je da je nekadašanji kritičar Miloševićeve politike, preko koga su strane ambasade u Beogradu finansijski podržavale i pomagale Otpor, smetnuo sa uma da u Srbiji ima grobnica u kojima su skriveni posmrtni ostaci Albanaca, ubijenih tokom NATO bombardovanja. U aprilu ove godine, kao svedok na suđenju osmorici policajaca za zločine nad albanskim civilima u Suvoj Reci na Kosovu, Dragan Karleuša, penzionisani inspektor MUP Srbije, vrlo jasno je rekao da u Srbiji ima grobnica sa posmrtnim ostacima Albanaca i da iz jezera Perućac nisu izvađena sva tela koje je srpska policija potopila za vreme NATO bombardovanja. Nemoguće je da bivši Otporaš ništa ne zna o tome, da se to krije od njega i da mu u državnu funkciju spada samo potraga za grobovima Draže Mihajlovića i drugih streljanih 1944. godine.

Podržavam otkrivanje masovnih grobnica iz 1944. godine, ali ne mogu da se pomirim sa time da Ministarstvo pravde Republike Srbije najavljuje da će se sa svih dokumenata u vezi sa streljanjima 1944. godine skinuti oznaka poverljivosti, a da se i dalje taje i od javnosti skrivaju dokumenti koji sadrže podatke o tajnim grobnicama i spaljivanju tela ubijenih Albanaca u nekim fabrikama u Srbiji i na Kosovu. Ne mogu da se pomirim sa stavom i odukom srpskih vlasti da će tela albanskih žrava ostati na dnu jezera Perućac i da će kosti drugih albanskih civila ostati u tajnim grobnicama u Srbiji do neke ljudskije vlasti.

Pitam se šta će reći državni sekretar Homen porodicama nestalih Srba, koje mole državu da izdvoji sredstava za ekshumacije grobnica u Belaćevcu i na Košarama, gde počivaju tela mladih vojnika, koji su odvedeni u smrt a da im starešine nisu rekle kuda ih zašto vode.

Piše: Nataša Kandić

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Slika gore: primer bahate političke zloupotrebe pojma „strogo poverljivo“ u kategoriji „vojna tajna“-vidi sve slike: 1,2, 3,4,5,6,7,8,9,10,11,12


Prema članu 3. Zakona o tajnosti podataka (Sl. Gl. RS br. 104/09) tajnim podatkom ne smatra se podatak koji je označen kao tajna radi prikrivanja krivičnog dela, prekoračenja ovlašćenja ili zloupotrebe službenog položaja ili drugog nezakonitog akta ili postupanja organa javne vlasti.

Postavlja se pitanje hoće li državna bezbednost poštujući navedenu zakonsku odredbu deblokirati emisije TV B92 u temi “Insajder” pod sledećim naslovima:

Gostovanje Brankice Stankovic u vestima

Politicko ubistvo Zorana Djindjica – Insajder

Insajder Sluzbena tajna 1-6 ep.

Imovina Miroslava Miskovica

Rekonstrukcija: Kako je ubijen premijer

Rukopisi ne gore 1-4. deo – Insajder

Kosovo: Kako je pokrenuto ludilo – Insajder

Mreza: Ko je sve na spisku – Insajder

Naime, u pokušajima da pregledam navedene video naslove dobijao sam sledeću poruku: „This video has been removed due to terms of use violation“ ili u slobodnom prevodu: „Ovaj video je uklonjen zbog uslova korišćenja“.

Zahvaljujući činjenici da do sada nije postojao ovakav Zakon o tajnosti podataka mnogi državni službenici su zloupotrebljavali svoja službena ovlašćenja tako što su svoju bahatost i zloupotrebe podvodili pod neku od oznaka: „strogo poverljivo, poverljivo, državna tajna, vojna tajna, službena tajna, poslovna tajna, itd.“.

Naime, nakon što je Miloševićev režim pred svetskom javnošću raskrinkan u falsifikovanju izborne volje građana Srbije, Centralni izborni štab SPS-a je za predsednike i članove svojih Opštinskih odbora izdao obavezujuće strogo poverljivo uputstvo br. 02-234 od 04.03.1997. godine, da je prioritetan cilj budućeg delovanja SPS rasturanje i uništenje koalicije Zajedno. Radi uništenja Koalicije Zajedno, u navedenom uputstvu, između ostalih, u paragrafu 4. u devet tačaka bile su razrađene tzv. Mere agresivnih akcija i to:

  1. prisluškivanje prostorija i komunikacija,
  2. praćenje lica,
  3. fotografisanje i videotehnika,
  4. praćenje pošiljki i pisama,
  5. ekonomski pritisak,
  6. uznemiravanja,
  7. tajna ubacivanja u objekte i pretresi,
  8. sabotaže,
  9. uvežbavanje i pomaganje malih agresivnih grupa i dr.

Poštujući navedeno uputstvo, organizatori: Radoslav Terzić-predsednik Opštinskog odbora SPS-a Bor, Ilija Tanikić-predsednik SO Bor, Miroslav Ćiprijanović-sekretar SO Bor, Miroslav Ilić-načelnik vojne uprave Bor, i Sonja Filipović-sudija Opštinskog suda u Boru su uz logističare: prof. Pavla Panića-odbornika SO Bor i dr Vesne Radosavljević-odbornika SO Bor i anganžovanje aktivista SPS-a na terenu: Ilije Zlatarevića, Miroslava Vasilijevića, Stojana Ljubića i Bojana Šuputa, organizovali su, sproveli i legalizovali pučističko smenjivanje kompletnog Saveta Mesne zajednice Novo Selište iz Bora.

To je učinjeno tako što je Načelnik vojne uprave Bor Miroslav Ilić overom nevažećim pečatom falsifikovao vojni dokument br. 86-35/98-10/23 od 12.10.1998. godine pod oznakom “STROGO POVERLJIVO” u kome, navodno za potrebe vojne bezbednosti zemlje, NALAŽE Opštini Bor da prostorije Mesne zajednice “Novo Selište” u ul. Njegoševa br. 5 u Boru isprazni kako bi se navedeni prostor funkcionalno iskoristio u skladu sa dokumentima Plana odbrane Opštine Bor.

Paralelno sa ovim falsifikovanim dokumentom organizovana je “Inicijativa” odbornika i aktivista SPS-a tako što je održana sednica Mesnog odbora SPS-a na kojoj je bez prava učešća “Smenjen” legalni Savet mesne zajednice “Novo Selište” a umesto Saveta imenovan tzv. “Privremeni Koordinacioni odbor” o čemu je napravljen falsifikovani zapisnik overen falsifikovanim pečatom.

Savet Mesne zajednice Novo Selište je tim povodom protiv Opštine Bor podneo tužbu Opštinskom sudu Bor ali je istu u uslovima ratnih okolnosti zataškala sudija Sonja Filipović Rešenjem P -1309/98 Opštinskog suda Bor od 11.03.1999. godine, kojim je utvrđeno povlačenje tužbe podneskom predsednika “Privremenog koordinacionog odbora” od 10.03.1999. godine i ovo je Rešenje pravosnažno potvrđeno Rešenjem Gž-1015/99 Okružnog suda Zaječar (vidi slike 1 i 2), a Revizija Vrhovnom sudu Srbije odbijena je Rešenjem P-1309/98 sudije Sonje Filipović od 31.08.1999. godine.

Povodom pučističkog smenjivanja Saveta MZ Novo Selište, Savet MZ je bezuspešno pokretao krivične postupke protiv izvršilaca jer su isti pod ratnim okolnostima zataškani Obaveštenjem Kt 76/99 i Obaveštenjem Kt 77/99 Opštinskog javnog tužilaštva Bor od 16.04.1999. godine.

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Prati

Dobijte svaki novi članak dostavljen u vaše poštansko sanduče.

Pridružite se 31 drugom pratiocu