Otkako je sveta i veka svaka državna vlast je težila da to svoje “blago” sačuva što je moguće duže. U takvom nastojanju tražena su različita rešenja. U zavisnosti od postojećih političkih, ekonomskih, istorijskih i dr. faktora, neka od rešenja za očuvanje vlasti nametnula su se kao dominantna.

Tako, naprimer u većini zemalja u svetu, kao oblik vladanja nametnuto je tzv. „Demokratsko vladanje“, koje podrazumeva izborni sistem, koji omogućuje da većina punoletnih državljana glasanjem na izborima, između više kandidata, izaberu onog kandidata za koga veruje da će biti njihova „dobitna kombinacija“ do narednog izbornog perioda.

Da bi kandidat pobedio na izborima mora tokom izbornog perioda da pruži uveravanja glasačkom telu da je upravo on taj koji većini glasača može ponuditi najbolje životne opcije. Nažalost, prilikom takvih uveravanja biračkog tela mnogi kandidati su u svoj izborni program uveli tzv. „grubu igru“, koja je suspendovala „fer plej“ igru i „takmičarsko dostojanstvo“ i umesto toga uveli „cilj opravdava sredstvo“ ili „pobeda po svaku cenu“.

Šta to znači u praksi?

Pa, znači upravo ono što je navedeno, tj. ne biraju se sredstva i načini da se dođe do pobede na izborima. Takvi nastupi iznedrili su praksu davanja lažnih i nerealnih obećanja, razne vrste izbornih manipulacija sa biračkim spiskovima (glasanje umesto umrlih osoba), finansiranjem izbornih kampanja prljavim novcem (novac od kriminalnih aktivnosti), zloupotrebe prava glasa (glasanje po nalogu šefa neke firme ili državne ustanove – naročito policijske, zatvorske i vojne ustanove), izbornim komisijama (u komisije se ubacuju ljudi na koje kandidat ima privatnog uticaja), kupovinom glasova (glasanje za kandidata uz novčanu isplatu ili zbog obećanja neke pogodnosti nakon izbora – najčešće dobijanje zaposlenja, nekog unapređenja ili amnestija za neki zakonski prekršaj), itd.

Nakon izbora, tako izabrani kandidat, ima vremena i političke mogućnosti da tokom svog mandata kreira strukturu vlasti onako kako mu najviše odgovara da sebi u narednom mandatu obezbedi produžetak vladavine. Ukoliko je to Ustavom i zakonom onemogućeno  (u nekim zemljama je izbor istog kandidata ograničen na samo dva mandata), onda radi na tome da mu naslednik obično bude poverljiva osoba iz istog, sličnog, pa čak i potpuno drugačijeg političkog okruženja. Bitno je da mu ta osoba tokom svog mandata obezbedi nastavak korišćenja državnih privilegija, makar u redukovanom obliku.

U državama sa slabim demokratskim tradicijama nije neobično da jednom izabrani ili nametnuti vladar, uz pomoć instaliranih službi represije (vojska, policija, državna bezbednost) sebi trasira put za doživotnu vladavinu (naprimer Josip Broz Tito – vladao je od 1945 – 1980. godine). Takve režime u svetu većina drugih država smatra diktatorskim.

A kako se uspostavlja diktatorski režim?

Najčešći i najsigurniji način da neki vladar postane diktator je ukoliko uspe da strukturama državne represije (vojska, policija, državna bezbednost, tužilaštvo, sudstvo) nametne svoju direktnu ili indirektnu podređenost. U praksi to je obično manji problem nego što je obezbeđenje duže vremenske potčinjenosti, jer to je glavni problem vlastodržaca. Od uspešnosti rešavanja tog problema zavisi i dužina njihovog opstanka na vlasti.

Najduži mandat vladavine Jugoslavijom imao je Josip Broz Tito, koji je uspeo da sebi obezbedi istovremeno doživotno obavljanje sledećih dužnosti:

Predsednik Republike,

Vrhovni komandant Armije, i

Predsednik jedine političke stranke (Savez Komunista Jugoslavije).

Da bi postigao ovoliku koncentraciju diktature Josip Broz je direktno ili posredno prethodno ovladao vojnim strukturama, policijskim strukturama, državno – bezbednosnim strukturama, tužilaštvima i sudskim strukturama.

Da bi neko mogao da uspostavi i doživotno održava u funkciju toliku koncentraciju moći morao je da ima izgrađen mehanizam bezpogovorne poslušnosti u izvršavanju naloga vladara.

Takvu bezpogovornu poslušnost Josip Broz Tito je izgradio tako što je naredio ili odobrio žestoke represije svojih potčinjenih državnih struktura nad svim svojim političkim protivnicima i neistomišljenicima. Iz doba takvih obračuna ostali su poznati: nasilne mobilizacije, masovna streljanja tzv. „narodnih neprijatelja“, tzv. „Dahauski i imfobiroski procesi“, tzv. „obavezni otkupi“ itd. Računa se da je kroz takve krvave represalije stradalo oko milion ljudi, zbog čega Josip Broz Tito zauzima 10 – to mesto na Top listi najvećih svetskih zločinaca – vidi ovde.

Nakon smrti Josipa Broza Tita, sve nacionalne vođe naroda sa prostora bivše Jugoslavije, oslobodile su se straha od doživotnog Vrhovnog komandanta i međusobno su otpočeli borbu za nasledstvo Titovog diktatorskog trona. U toj njihovoj borbi, kao prva politička žrtva postao je Savez Komunista Jugoslavije, koji se raspao na republičke političke partije, koje su svaka za sebe počele da uspostavljaju vlast u svojim republičkim granicama, sa ambicijama svojih vođa, da svako od njih postane vladar, po modelu Josipa Broza Tita, pa makar to bilo samo u okviru republičkih granica. Pošto su na prostorima tih republičkih granica živele višenacionalne zajednice, ambicije novih republičkih partijskih lidera bile su da, kao Tito, sve nacionalne zajednice sa tih prostora potčine svojoj vladavini. Naravno, takve njihove ambicije imale su podršku samo njihovih nacionalnih zajednica, zbog čega su politička i verska neslaganja ubrzo prerasla u ratne sukobe, koji su obilato potpirani i od strane obaveštajno – finansijskih službi stranih zemalja, a ishod svega je raspad Jugoslavije i formiranje nacionalnih država.

U svetlu navedenih događanja Srbija, kao najbrojnija nacionalna zajednica, imala je svog Josipa Broza Tita u liku Slobodana Miloševića, koji je gajio ambiciju da postane vladar svih teritorija na kojima su živeli Srbi.

U takvoj svojoj ambiciji ovaj „srpski Tito“ nije prezao da za svoje ciljeve koristi neke od metoda Josipa Broza. Tako, naprimer uspeo je da svojoj vlasti podredi srpske vojne, policijske, bezbednosne, tužilačke i sudske strukture. Kao i Josip Broz Tito svoju bezpogovornu vlast obezbedio je uklanjanjem svojih političkih protivnika i neistomišljenika (vidi TAJNO ODELJENJE DB ZA POLITIČKA UBISTVAUNIŠTAVANJE DOKAZA O ZLOČINIMA DRŽAVNE BEZBEDNOSTI JE SLUŽBENA TAJNA). Za uklanjanje političkih protivnika je,kao i Tito, koristio bezbednosne strukture, a za terorisanje stanovništva tzv. „paravojne formacije“.  Za razliku od Tita, za zločine Miloševićevog režima, iako su po brojnosti daleko manji od Titovih, ima mnogo više neoborivih i sudski izvedenih dokaza. Naprimer: ubistvo Ivana Stambolića i dvostruki pokušaji ubistva Vuka Draškovića.

Iz perioda vladavine Miloševića zabeležene su i velike krađe izbornih rezultata, kao i uspostavljena sprega politike, kriminala i pravnog sistema.

Nakon pada Miloševićevog režima uspostavljene paravojne i druge paradržavne strukture, u sprezi sa moćnim tajkunima i mafijom, uspostavile su svoje sfere vladavine Srbijom (vidi ovde i ovde), što već čitavu deceniju zvanično funkcioniše kao sprega kriminala, politike i pravosuđa. Rezultate delovanja ovih paradržavnih struktura, policija i tužilaštvo su prepoznali kao „organizovani kriminal“, koji je podeljen na svoje resorne nadležnosti: „Narko mafija“, „Stečajna mafija“, „Putna mafija“,  „Duvanska mafija“, „Prosvetna mafija“, „Farmaceutska mafija“, „Carinska mafija“ itd. Tih mafija ima najmanje onoliko koliko ima i ministarstava u vladi Srbije, koja je zvanično u ratnom stanju sa svim strukturama organizovanom gkriminala. Ko će od njih pobediti u toj borbi biće i verovatni vlastodržac u narednom izbornom periodu. Prema trenutnom stanju na terenu vlada je, za sada, još uvek u podređenom položaju i ukoliko ne dobije pomoć EU i Amerike postoji realna šansa da taj rat izgubi.

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

EVROPO STIŽEMO

Ova ilustracija na satiričan način pokazuje kako izgleda Srbija nakon okončanja potrage i hapšenje Ratka Mladića. Da li je Srbija mogla ranije da završi ovu svoju obavezu ostavljam čitaocima da sami prosude. Fotke za ilustraciju preuzete su iz lista “Tabloid” – vidi http://www.magazin-tabloid.com

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Eutanazija je ubistvo iz milosrđa ili samilosti. Omogućavanje lake i bezbolne smrti neizlečivim bolesnicima koji trpe neizdržive bolove.

U Srbiji je za izvršenu eutanaziju zaprećena kazna od šest meseci do pet godina zatvora. Eutanazija je zakonski dozvoljena samo u Belgiji, Švajcarskoj i Holandiji.

Etički komitet Srpskog lekarskog društva već godinama se na redovnim zasedanjima jednoglasno izjašnjava protiv legalizovanja eutanazije.

Međutim, svedoci smo da vlast u Srbiji u poslednjih deset godina vuče smrtonosne poteze za građane (pljačkaška privatizacija – vidi ovde i izmene zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju-vidi ovde), koji starijem sloju stanovništva, kao budućnost, nudi samo smrt, po uzoru na neke naše pretke sa prostora bivše SFRJ u okolini današnje Zenice, Krbave i Karlovca, zatim u Homolju i Timočkoj krajini, regionima koji gravitiraju Ohridskom i Dorjanskom jezeru, u okolini Pirota kao i pojedinim delovima Crne Gore.

Naime, brojni istorijski i etnološki podaci govore u prilog ovakve tvrdnje. Tako, poznato je da su u Svrljigu ubijani starci i starice. “Kada neko ostari i iznemogne, onda se familija reši da ga ubije, i to se ubijanje u Svrljigu zvalo “lapot”. Birov zadje od kuće do kuće vičući: Hajdete lapot je u tom i tom selu u toj i toj kući, dodjite na podušje. Pred skupljenim svetom porodica bi premlatila starce i babe, i to najčešće batinom, ili tojagom, redje kamenjem ili sekirom. Koga su god vodili na “lapot” išao je bez ikakvog straha nadajući se boljem životu na onom svetu. I uvek su te jadnike na prvom mestu njihova rodjena deca ubijala”.

Da ubijanje nemoćnih nije bilo samo “specijalitet” Svrljiga i okoline svedoče i drugi navodi istog autora. Zapadno od Krepoljina, u daljini od 5 kilometara leži vlaško selo Sige. I tamo postoji predanje od oca na sina, koje veli da su u stara vremena i tamo ubijali starce. Kad ko navrši 70 godina, skupe se starešine sviju zadruga, izvedu preživelog čiču čisto obučenog, i to na odredjeno mesto, obično na sred sela. Tom prilikom donesu njegovi zadrugari umešenu proju, stave mu je na glavu, izgovarajući ove reči: “Ne ubijamo te mi već ovaj hleb. Posle ove smrtne presude ubijaju ga, zatrpavaju, i razidju se svojim kućama”.

U Risnici, kod Pirota u staro doba ubijali su, vele, starce, i to sinovi svoje očeve. Obično su ih premlaćivali motkama i posle ih vukli drvenim kukama do groblja, jer su se gadili da mrtvaca dodirnu rukama. Tako se priča da je jedan čovek ubio svoga oca i kukom ga izvukao iz kuće, pa kuku zatim bacio. Njegovo dete, medjutim, koje je gledalo sve to, dohvati bačenu kuku i ponese je kući. Kada ga je otac zapitao šta će mu ta kuka, dete mu je odgovorilo: “Hoću da je čuvam, pa kad ti ostariš, i ja tebe ubijem kao ti svoga oca, da te sa njom zakačim i odvučem do groba”. Tada je taj čovek uvideo kako je gnusno ubiti svoga oca i izvlačiti ga kukom iz kuće. I tako se u selu dogovore da to, kao pametni ljudi, više nikada ne čine.

Preci današnjih Ličana takodje su primenjivali eutanaziju – ali na vrlo neobičan način. Egzekucija je obavljana udarcem sekire ili malja u glavu, tek pošto se glava čoveka koji “više nije za život” postavi na posudu u koju se hleb meša.

U Crnoj Gori u prošlosti bili su “nežniji” prema onima koji su se po godinama približavali smrti. Ostalo je zabeleženo da su stare, pre nego što bi im okončali život, polagali na takozvani “pustenjak”, prostirku napravljenu od vune.

Posmatrano iz savremene perspektive, blago rečeno, etička shvatanja i postupanje naših predaka, vrlo su dubiozne moralne vrednosti. Po mnogima, ovo bi spadalo u socijalnu patologiju i tako bilo podložno oštroj etičkoj kritici. Medjutim, kod nas, kao i kod drugih naroda toga vremena, ova pojava bila je ekonomski determinisana, a u kontekstu toga i objektivno nametnuta, a kao takvu neophodno je posmatrati sa manje kritičnosti.

Da li bi se i potezi vlasti u Srbiji mogle posmatrati sa manje kritičnosti, uz opravdanje da i ona vuče smrtonosne poteze za svoje građane, zbog ekonomskih razloga, i da joj je to objektivno nametnuto. Sigurno da ne bi, jer vlast u Srbiji je neposredni uzročnik zapadanja Srbije u tešku ekonomsku krizu, a objektivne okolnosti u pogledu nametanja takvih poteza ne postoje, jer je ta vlast svojom slobodnom voljom pristala da joj drugi komanduju, radi ostvarivanja svoje lične koristi i koristi onih koji njome komanduju iz senke.

Zbog toga, nakon usvajanja izmena Zakona o penzionom i invalidskom osiguranju, kao  jedan od sledećih poteza eutanazije sopstvenog naroda, od ove vlasti se, u najboljem slučaju, može očekivati donošenje Zakona o tzv. “Dobrovoljnoj eutanaziji”, po kome će svako ko ne bude imao uslova za normalan život moći od države da traži da bude ubijen na bezbolan način. Ko zna, možda će vlast u Srbiji to omogućiti i na kredit i eventualni popust za penzionere i “huligane” bez posla.

Kako se u Holandiji vrši eutanazija i zdravih osoba može se videti ovde

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Tokom osamdesetih i devedesetih godina u uslovima međunarodnih sankcija a radi očuvanja rezultata ratnog profiterstva i trenda daljeg bogaćenja poslušnih kadrova svoje političko-poslovne elite Milošević je uz pomoć državne bezbednosti u Srbiji instalirao spregu politike, kriminala, tajkuna, državne bezbednosti i pravosuđa.

Ta sprega je funkcionisala samo u svrhu ličnog bogaćenja njemu politički podobnih kadrova tako što im je legalizovano bavljenje raznim kriminalnim aktivnostima. Tako naprimer, nekima je omogućeno bogaćenje uz pomoć provizija za uvoz, skladištenje i razvejavanje nuklearnog otpada i otrovnih materija (afera u RTB-u Bor tokom 1989. godine), nekima su omogućene pljačke pomoću tzv. „piramidalnih banaka“ (Jezda – vidi ovde, Dafina – vidi ovde, itd. ), nekima je omogućena pljačka dinarske i devizne štednje iz banaka, nekima su omogućene pljačke dirigovanom visokom inflacijom zamenom bezvrednih dinara za devize (vidi ovde), nekima je legalizovan šverc cigareta, droge, goriva, kafe itd.

Zajedničko svim učesnicima u legalizovanim kriminalnim aktivnostima bila je bezpogovorna poslušnost i partijska podobnost. Neposlušnost, partijska nepodobnost i eventualno kompromitovanje funkcionisanja sprege politike, kriminala, tajkuna i pravosuđa kažnjavani su smrtnom kaznom, gubitkom položaja i oduzimanjem dobiti. Kao najdrastičniji primeri takvog postupanja su streljanja novinara Slavka Ćuruvije, Radomira Stojčić – Badže, Pavla Bulatovića, Željka Ražnatovića – Arkana , razni smrtni slučajevi pod misterioznim okolnostima, kao naprimer, smrt Zorana Sokolovića a od političkih ubistava otmica i likvidacija Ivana Stambolića, kao i dvostruki neuspeli pokušaji ubistva Vuka Draškovića – vidi ovde

Za delovanje protiv opozicionih stranaka i ličnosti doneto je i uz pomoć policije i državne bezbednosti primenjeno strogo poverljivo uputstvo br. 02-234 Centralnog izbornog štaba SPS-a od 04.03.1997. godine, po kome su poverljivi i podobni kadrovi SPS-a, policije i državne bezbednosti instalirani u sve opozicione stranke, nelojalne sindikalne organizacije i neposlušna građanska udruženja radi preuzimanja komandnih struktura (vidi ovde).

Pošto je ta aktivnost u preuzimanju komandnih struktura u opozicionim strankama dobrim delom bila sprovedena pre 5. oktobra 2000. godine izostali su potrebni efekti demontaže Miloševićevog režima. Kao potvrdu toga, nakon pada Miloševića, imali smo koalicionu vladu SPS-a (predsednik Milan Milutinović) i DOS-a (predsednik Zoran Đinđić) a najvažnije ministarske resore i komandne funkcije zadržali su kadrovi SPS-a (načelnik generalštaba Nebojša Pavković a komandne strukture organa državne bezbednosti su sve do današnjih dana takođe ostale pod kontrolom kadrova SPS-a – Radomir Marković, Jovica Stanišić, Vlajko Stojiljković, Milorad Ulemek-Legija, Milorad Bracanović, Ivica Dačić – moguće da je redosled bio malo drugačiji a sigurno je i da su neka imena nenamerno izostavljena ali to nije od uticaja na suštinu i način kako su te službe funkcionisale u proteklom periodu).

Zbog namere da rekonstruiše službe državne bezbednosti, policije, tužilaštva i sudstva uz primenu lustracije, došlo je prvo do pobune JSO pod komandom Milorada Ulemeka-Legije uz nametanje kadrovskih rešenja u službama državne bezbednosti , a nakon toga zbog insistiranja Zorana Đinđića na navedenim rekonstrukcijama on je streljan na svom radnom mestu. Kao članovi ekipe koja je izvršila streljanje predsednika vlade iz reda državne bezbednosti osuđeni su samo izvršioci a istraga o naručiocima iz tih struktura je zataškana – vidi ovde

Ubistvom predsednika vlade Zorana Đinđića i zataškavanjem istrage o naručiocima njegovog ubistva u Srbiji je zaustavljena demontaža Miloševićeve sprege politike, kriminala, tajkuna i pravosuđa – vidi ovde

Konstataciju da u Srbiji nije raskinuta sprega politike, kriminala, privrede (tajkuna) i pravosuđa izrekao je predsednik Srbije Boris Tadić 04. marta  2009. godine na Kopaoniku uz napomenu da će se na tome raditi i da je vladajuća koalicija opredeljena da na tome istraje – vidi ovde

Efikasna borba protiv organizovanog kriminala u Srbiji i razvrgavanje njegove sprege sa politikom i ekonomijom nisu mogući bez kompletne reforme pravosuđa, ocenio je 07. marta 2009. godine državni sekretar u Ministarstvu pravde Slobodan Homen (Izvor: Blic, Tanjug).

U međuvremenu, zaista su vršeni pokušaji raskidanja sprege politike, kriminala, tajkuna i pravosuđa ali se efikasnim reformama u raskidanju navedene sprege isprečila činjenica da najveću prepreku predstavljaju kadrovi koji su članovi vladajuće koalicije, zato što svojim činjenjem i nečinjenjem na svojim državnim funkcijama sprečavaju, razvodnjavaju, i odlažu reforme uz zataškavanja i prikrivanja ranijih nedostojnih postupanja kadrova te koalicije, tako da u praksi imamo da su neki kadrovi vladajuće koalicije prošli reizbor i čak i unapređeni zahvaljujući tome što su iz njihovih biografija obrisani kompromitujući detalji (vidi ovde).

Iz ličnog iskustva znam da je takav propust načinjen u Osnovnom sudu u Boru, ali u uslovima funkcionisanja neraskinute sprege politike, kriminala, tajkuna i pravosuđa i bez ponuđenih zaštitnih garancija od strane države ne postoje uslovi da spominjem imena dotičnih, ali učesnici takvog postupanja su sigurno članovi i vršioci visokih državnih funkcija iz stranaka vladajuće koalicije.

Za utehu je da je veću hrabrost u imenovanju nosilaca pojave sabotiranja državnih reformi ispoljio „List protiv mafije – Tabloid (www.magazin-tabloid.com)“, koji u nekim svojim napisima govori o ovoj temi uz navođenje konkretnih imena i podataka.

Od mene toliko. Na potezu je država.

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Ispitivanje Radomira Markovića vođeno je od aprila do juna 2001. godine… Marković je otkrio i dosta informacija o Službi, naročito iz vremena kada je na čelu bio Jovica Stanišić. Objašnjavajući način na koji je Služba organizovala ubistva i sprečavala istrage, o Radovanu Stojčiću Badži, Željku Ražnatoviću Arkanu, Marku Miloševiću, o hladnjačama, masovnim grobnicama i etničkom čišćenju na Kosovu, o velikim proneverama u MUP-u putem lažnih platnih spiskova, objasnio je kako je Milošević tokom sankcija organizovao državni šverc i kako je podelio sektore, kome je dao da radi naftu, a kome cigarete, koji su funkcioneri MUP-a i DB-a u vreme hiperinflacije dobili milionske kredite od Komercijalne banke koji nikada nisu vraćeni, ko je i kako nosio džakove para na Kipar i kako je zbog toga ubijen Žika Petrović, direktor JAT-a. Objasnio je i poreklo 600 kilograma heroina, koji su pronađeni 5. oktobra u sefu DB-a Komercijalne banke.

Ubistva, pljačke, šverc, u kojima su učestvovali pripadnici službi bezbednosti od početka 90-ih, svodi se na opravdanje da je u pitanju bio državni posao, da su samo radili po naređenju i da su jednostavno tako imali ovlašćenja i za pripreme i učešće u ubistvima. Za uzvrat bili su nagrađeni funkcijama, povlasticama i mogućnošću da se obogate.

Osim što je posle demokratskih promena načelnik Službe Radomir Marković završio u zatvoru, niko do danas ne postavlja pitanje odgovornosti ostalih pojedinaca iz tajnih službi, koji su poslušno izvršavali sva krivična dela, pravdajući se državnim poslom. Da bi se saznala bar delimična istina o svemu što se događalo, da bi bili otkriveni svi učesnici i saučesnici u zločinima, bilo je pre svega neophodno otvoriti sve dosijee posle promena 5. oktobra 2000.

Dokumentacija je međutim, po nalogu bivšeg šefa DB-a Radomira Markovića, uništena dan posle 5. oktobarskih promena. Dokazi o spaljivanju dokumentacije prikupljeni su još 2001. godine, ali do danas niko nije krivično odgovarao.

Istovremeno, nikada, osim kratkoročne uredbe, nije donet zakon po kojem je moguće otvoriti sva dosijea. Iz Službe je u prelaznom periodu izneta knjiga saradničke mreže, prepravljena, pa vraćena, a do danas nije utvrđeno ni kod koga se nalazi disk sa dosijeima lidera DOS-a, koji je iznet iz Službe 2000.

Iako su čak i predstavnici vlasti često naglašavali da bi se otvaranjem dosijea, otkrivanjem doušnika i svih zloupotreba promenila istorija zemlje, ostalo je nejasno zašto su i do danas ostali zaštićeni oni koji su uništili tragove o zločinima.

Zoran Stijović, dugogodišnji operativac RDB:

Nakon 5. oktobra, Služba bezbednosti je, državne bezbednosti je – ovo govorim iz saznanja koje sam dobio kroz razgovor, kroz istragu koju sam vodio sa Radomirom Markovićem u zatvoru… Služba je prvo počela da se simulira normalan rad i da pokušava da se prilagodi promenama koje su se desile, tako da su oni se oslonili na tadašnje državno rukovodstvo u Jugoslaviji, znači, na predsednika Koštunicu, bivšeg predsednika Koštunicu, i Radomir Marković je krenuo u tom pravcu.

Vojislav Koštunica, posle izbora 24. septembra 2000. godine, postao je predsednik Jugoslavije i vrhovni komandant Vojske, a samim tim imao je vojnu službu pod svojom kontrolom. Jedini je koji je u tom trenutku od celog DOS-a imao vlast. Na republičkom nivou raspisani su izbori tek za kraj decembra. Raspuštena je Miloševićeva vlada, ali i formirana prelazna, koja je značila da svako ministarstvo ima po tri ministra. Jedan je morao da bude iz SPS-a. Odluke o smenama tako je bilo nemoguće donositi, jer je predstavnik SPS-a uvek bio protiv, a pravilo je bilo da odluke moraju da se donose jednoglasno. Koštunica je tako bio jedini koji je mogao da smeni i tadašnjeg načelnika DB-a Radomira Markovića, ali i načelnika Generalštaba Nebojšu Pavkovića. Odbio je takav zahtev DOS-a i javnosti, uz obrazloženje da nije nadležan. To je međutim bila idealna prilika kako za DB da uništi tragove svojih zločina, ali i dokaze o malverzacijama Miloševićeve vlasti, tako i za Vojsku – da sačuva Miloševićeve kadrove.

Srđa Popović, advokat: 5. oktobar nije bio nikakva revolucija. Koštunica je imao ogromnu podršku, ja mislim da je ima 80 posto podršku, nezapamćenu podršku. Imao je podršku veću nego Milošević što je ikad imao, a njegova je teza bila da se ništa naročito nije dogodilo, da su to bili normalni izbori, u kome je jedan kandidat izgubio, a drugi kandidat dobio, da neće biti nikakvog revanšizma, ako se sećate, da treba sačuvati kontinuitet sa tom kriminalnom državom i time je uspeo da blokira mnoge nužne korake, a jedan od njih je i prečišćavanje tih službi.

Bogoljub Milosavljević, profesor upravnog prava: Izgleda da je tada postignut dogovor, po svemu sudeći, između Radomira Markovića i Vojislava Koštunice, barem tako stoji u ostavci koju je Marković podneo, da on ostane na čelu resora Državne bezbednosti u Srbiji do tih promena i tako je zapravo i omogućeno bilo Službi bezbednosti da puna četiri meseca raščišćava svoju arhivu, da ukloni ono što je optužujuće za Službu bilo iz te arhive. Niko dakle od nas, osim samih ljudi koji su na tome radili, nije upoznat šta se zbilja tada događalo. To su za nas sada još uvek nepoznate stvari, iako je prošlo od tog doba dosta godina, iz prosto razloga što je sve još uvek u posedu BIA.

Zoran Stijović vodio je posle 2001. godine unutar DB-a između ostalog i istragu o uništavanju dokumentacije. Još tada je prikupio sve dokaze protiv mnogih iz DB-a i predao nadležnima u Službi. Stijović je oteran iz Službe dva meseca pre ubistva premijera Srbije, dolaskom Legijinih ljudi na čelo službe, Milorada Bracanovića i Andrije Savića. Posle toga tužio je MUP i BIA zbog toga što su prikrili zločine. Bio je svedok u procesu protiv Slobodana Miloševića, ali i Ramuša Haradinaja. Danas je neraspoređen radnik MUP-a. Prvi put posle sedam godina pristao je javno da ispriča šta je sve od dokumentacije posle 5. oktobra uništeno i zašto je sve do danas zataškano.

Zoran Stijović, dugogodišnji operativac RDB: Uništena je kompletna papirna dokumentacija, uništena je mikrofilmovana dokumentacija i uništena je dokumentacija u elektronskom obliku, u softverima. Znači da priče koje su se čule u proteklom periodu, da je sačuvano to na mikrofilmovima i softverima, je netačna i to se vrlo lako može proveriti i kroz uvid u sadržaj te informacije.

Posle formiranja vlade Zorana Đinđića, novi načelnik DB-a postaje Goran Petrović, a njegov zamenik Zoran Mijatović, koji je u vreme Jovice Stanišića, od ’93, do ’98. godine, bio na važnoj funkciji – načelnik Beogradskog centra DB-a. Istraga o uništavanju dokumentacije počela je upravo po nalogu Mijatovića. Zoran Stijović je u istrazi još 2001. godine utvrdio da je, kako se navodi u dokumentu, uništavanje dokumentacije naredio tadašnji načelnik Radomir Marković, a da su je sproveli visoki funkcioneri Nikola Ćurčić, Miloš Teodorović, Mikloš Đurović i Branko Crni, kao i većina načelnika centara RDB-a u važnijim gradovima u Srbiji. Zanimljivo je da je i pored toga Miloš Teodorović, koji se nalazio na spisku onih koji su uništavali dokumentaciju, postao savetnik novog načelnika DB-a. Dokazi nikad nisu izašli van DB-a i MUP-a.

Miloš Vasić, novinar nedeljnika Vreme: Postoje neke neizbežne stvari. Miloš Teodorović je bio čovek koji je imao u glavi, mislim, kompletnu sliku o tome gde je koji papirić u celoj arhivi u Službi. Njega ne možete da (…) inače ste slepi potpuno. Mislim da je trebalo njega sačuvati dok se ovi ostali ne snađu, ako su se ikada snašli.

B92: Da li je sve to završilo u nečijim fijokama ili se neki krivični postupak pokrenuo?

Zoran Mijatović, načelnik beogradskog centra RDB 1993-1998, zamenik načelnika RDB 2001: Evo, vidite ovako, koliko ja znam, mi smo uradili prvi deo posla i, koliko se ja sećam, znači, koliko se ja sećam, kompletna ta dokumentacija je bila kod Stijovića, kompletna. Znači, nije bila ni kod Gorana Petrovića ni kod Zorana…

B92: Pa, dostavio je Vama.

Zoran Mijatović: Pa, ne može da dostavi meni, šta će meni?

B92: Mislim, kako… Svom nadređenom načelniku je dostavio, ali je…

Zoran Mijatović: Bio je ovlašćen da to radi.

B92: Jeste i kad je on to završio, on je sve to dostavio Vama.

Zoran Mijatović: Ne, ne, ne, pa, šta ja da radim?

B92: Dobro, je l’ Vi niste znali više gde je ta…

Zoran Mijatović: Šta je najvažnije? Znači, mi nismo taj deo, kad je u pitanju uništavanje dokumentacije, mogli da završimo do kraja. Mi smo uzimali pojedinačno izjave, krenulo se to u centrima. Goran i ja smo u novembru mesecu otišli i, ja ne znam, znači, to nije spaljeno, to postoji.

B92: Koliko bi bilo krivičnih prijava?

Zoran Mijatović: To sve zavisi od toga šta bi Tužilaštvo reklo. Lako je govoriti “jeste li gonili?” Tek kad predate krivičnu prijavu i papire, vi ste na mukama, onda dolazi istražni sudija…

B92: Dobro, ali znači, koliko se Vi sećate, Vi tada niste…

Zoran Mijatović: Nismo podneli krivičnu prijavu, ako mislite na to.

B92: Ništa niste podneli, da?

Zoran Mijatović: Nismo stigli.

B92: I to je ostalo za kasnije?

Zoran Mijatović: Nismo stigli, to je bio jedan veliki posao, koji je tražio da mi njega obavimo sa kapacitetima Službe, a kapaciteti Službe su bili okrenuti ovim stvarima o kojima smo mi pričali, a to su, pre svega, ubistva, to je najteža hipoteka, ali je činjenica da je spaljivano. To jeste činjenica i da je bilo krivičnih dela, u tom smislu jeste.

Javnost je o uništavanju dokumentacije saznala prvi put u novembru 2004. godine, kada je dokaz o tome objavljen u emisiji “Insajder“. Posle toga ministri i predstavnici Vlade tvrdili su da su prvi put to videli u emisiji i da ih niko o tome nije obaveštavao. Međutim, od 2004. godine poznat je podatak da je dokumentacija uništena, ali do danas nije pokrenut nijedan krivični postupak tim povodom.

Zoran Stijović, dugogodišnji operativac RDB: Štite strukturu Službe bezbednosti, štite svoje drugare, kolege, ljude s kojima su radili i ostalo, i ne shvatajući da u suštini, da prikrivaju i mnoge zločine koji su se desili i da je vrlo mala razlika između svedoka i saučesnika. Znači, sa mesta svedoka vrlo lako se može preći na klupu saučesnika u prikrivanju dokaza ili pomaganja izvršiocu posle krivičnog dela. A sklanjanje dokaza o nekom zločinu ili nečemu nezakonitom što je rađeno je krivično delo i to je i poziv moj svima tima koji znaju o tome šta se dešavalo da otvore priču o tome i da kažu o čemu se radi.

U to vreme, 2001, kada je internom istragom u Službi utvrđeno da je dokumentacija uništena, nevladin sektor, ne znajući za takav podatak, zahteva od DOS-a da ispuni obećanje i da otvori dosijea.

Biljana Kovačević-Vučo, Komitet pravnika za ljudska prava: Mi smo smatrali da je rasformiranje tih službi bezbednosti, onakve kakve su postojale u Miloševićevo vreme, mora da započne sa otvaranjem tajnih dosijea, ali da to nije kraj, da bi to trebalo da predstavlja neki početak, pokazivanje dobre volje države da otvori dosijee kako bi se krenulo sa tom demontažom službi iz Miloševićevog perioda i na kraju sa prvim tim je krenuo i DOS i to pre 2000. godine, kada su obećali da će tajni dosijei da budu odmah posle 5. oktobra otvoreni.

I pored dokaza da je dokumentacija DB-a uništena već 6. oktobra 2000. godine, Vlada Srbije nekoliko meseci kasnije donosi uredbu da se otvore određeni dosijei. Potpredsednik Đinđićeve Vlade kaže da Vlada nikada nije obaveštena o tome da postoje dokazi o uništavanju dokumentacije. Saznalo se da je te dokaze imao i Dušan Mihajlović, koji je kao ministar policije imao obavezu da o tome obavesti Vladu Srbije.

Žarko Korać, potpredsednik Vlade Srbije 2001-2004: Nikada u životu nisam video takav dokument niti mi je ikada predočen. Prema tome, to ministar unutrašnjih poslova, Dušan Mihajlović je to…

B92: Njemu je to uručeno, mene zanima da li je on kao ministar policije tada…

Žarko Korać: Ne, pod punom odgovornošću tvrdim da nikada na kolegijumu Vlade… Da li je on to pokazao premijeru, to je sad njegova reč, premijera više na žalost nema da odgovori da li… Ali niko od nas, potpredsednika Vlade, i kolegijum Vlade, taj politički deo Vlade, ja nikad taj dokument nisam video. E sada, ja sam se iznenadio da je uopšte vođena takva istraga.

B92: Šta je otvoreno uredbom Vlade Srbije?

Zoran Stijović, dugogodišnji operativac RDB: Ništa.

B92: Kako ništa? Ljudi su išli gledaju svoje dosijee.

Zoran Stijović: Pa, pitajte ljude koji su gledali šta su videli i koliko to ima veze sa stvarnošću. To je jedna stvar koja… To je jedna uredba kojom je u stvari izmanipulisano tadašnje rukovodstvo države, izmanipulisano i u široj javnosti je pokušano da se predstavi kao otvaranje arhiva Službe bezbednosti, što nema nikakve veze.

Predstavnici nevladinog sektora zbog takve uredbe, koja zapravo ne otvara sve dosijee, pokreće inicijativu pred Ustavnim sudom za ocenu ustavnosti uredbe, čime praktično zahtevaju donošenje zakona. Ustavni sud na čelu sa Slobodanom Vučetićem međutim uredbu proglašava neustavnom tek 2003. godine, ali zakon, iako ga je napisao i predložio nevladin sektor, nikada nije donet.

Bogoljub Milosavljević, profesor upravnog prava: Naišli smo na velike otpore od početka iz samih službi, ali moram reći, na izostanak podrške od ključnih političkih partija u DOS-u u tadašnjem trenutku, 2001, 2002. godine. Njihov osnovni je cilj je da se dosijea ne otvore. Ona pokazuju jasno ko je odgovoran za neke događaje loše iz prošlosti, ona neposredno optužuju neke ljude iz službi i neke njihove saradnike koji nisu u službi, ali su recimo u redovima npr. poslanika, pravosuđa ili nekih drugih društvenih institucija.

Biljana Kovačević-Vučo: Ono što je nas zanimalo u vezi otvaranja dosijea, učešća Službe u ubistvima, učešće Službe u ratnim zločinima, učešće Službe u Miloševićevoj politici, uloga Jovice Stanišića, svih tih aktivnih nosioca, moćnih ljudi, podrška u određenim momentima politici i na koji način, to je sve bilo jako važno i naravno preko tih dosijea političkih, koji su uništeni ili izneti od strane Radeta Markovića, bi se neke stvari detektovale. Ne sve, ali veliki deo stvari bi ipak omogućio da se vidi protivzakonito delovanje te službe.

Zoran Mijatović, načelnik beogradskog centra RDB 1993-1998, zamenik načelnika RDB 2001: Da li je neko tražio da se otvore dosijei vojske Jugoslavije koje su vodili njihovi bezbednjaci? Vojska Jugoslavije je isto tako kao i mi, po istom kriterijumu, vodila obrade i za unutrašnjeg neprijatelja i za ljude, kada je u pitanju suprotstavljanje obaveštajnim službama. I to je vodila obrade za oficire i podoficire i građanska lica u Vojsci Jugoslavije. Isto tako je formirala dosijea, imala mnogo bogatiji fond dosijea. To su fantastični dosijei. Molim Vas, kada bi svojevremeno neko dete nekog našeg, uslovno rečeno, da se ljudi ne uvrede, ja ih tako ne gledam, neprijatelja, deca išla u vojsku, iza njih bi išao i podatak da je to dete tog i tog, koji se obrađuje po toj i toj liniji, pa je vojska preuzimala i da ga prati i da šalje izveštaje i sve ostalo… Molim Vas, to je istina.

Aleksandar Vasiljević, načelnik Vojne službe bezbednosti 1991-1992, zamenik načelnika 1999-2001: Očekivati sada da u vojnoj službi postoje neki grdni dosijei, ja mislim da su to zablude.

B92: Ali ljudi iz DB-a kažu da je vojna služba radila isto što i oni, potpuno identično.

Aleksandar Vasiljević: Otkud oni znaju? Ja ne znam šta je radila vojna služba, otkud oni znaju šta smo mi radili? Ja lično sam za to da se ti dosijei otvore na način kako je to bilo otvarano u Resoru državne bezbednosti.

B92: Pa, nije bilo ništa?

Aleksandar Vasiljević: Znači, ne može da ima nešto što ne postoji.

Svetko Kovač, načelnik Vojn- bezbednosne agencije: Mislim da se trebaju otvoriti dosijea i civilnih i vojnih službi bezbednosti. Ne mislim da će građani Srbije bolje živeti ako službe otvore svoja dosijea, ali mislim da je to mnogo značajnije za službe zato što se često neosnovano optužuju za zloupotrebe u korišćenju tih dosijea, a mislim da je to dobar način skidanja hipoteke prošlosti.

Žarko Korać, potpredsednik Vlade Srbije 2001-2004: Nijedna skoro zemlja nije otvorila svoje dosijee. Otvorila je istočna Nemačka, koja se smatrala okupiranom od strane Rusa. Slovaci su otkrili da im je bivši predsednik i šef Evangelističke crkve, vođa… Da su bili saradnici državne bezbednosti. Slovaci su velike šokove doživeli. Mislim da bi u našoj sredini mnogi ljudi doživeli teške šokove kad bi videli ko su sve bili saradnici. Imate na vlasti ljude koji su saradnici nekih službi za koje je to nedvosmisleno utvrđeno. Recimo, u našoj zemlji se to ne pojavljuje kao neki problem. Ja mislim da u normalnim demokratskim zemljama ti ljudi ne bi mogli da budu na mestima na kojima se nalaze.

B92: A na koje ljude mislite?

Žarko Korać: Ljudi, recimo, koji su bili do skora na vlasti itd. imaju vrlo jasne… Podaci o njima postoje. Znači, otvaranje… Da, ne mogu više od toga. Ne znam, Brankice, mora da shvatite, kad postanete član nečega, onda potpišete jednu obavezu i ta obaveza nije protiv moje savesti, ali ja ne mogu javno da kažem: “Taj čovek radi ono što najviše interesuje Vaše gledaoce“ jer takvo društvo bi bilo strašno. Prvo, to bi bila moja reč protiv njegove jer taj čovek bi rekao “to je laž”. Onda bih ja završio na sudu, ja bih sigurno bio osuđen jer, da bih ja to dokazao, moralo bi da se otvori njegov dosije, a njegov dosije se neće otvoriti jer vam Vlada to neće dati, zato što u tom dosijeu ima svega i svačega.

Posle promene vlasti, formiranja Đinđićeve vlade, utvrđeno je ne samo da je uništena dokumentacija DB-a, nego da je tada još uvek načelnik DB-a Radomir Marković u prelaznoj vladi disk sa dosijeima lidera opozicije izneo iz Službe. Tada je protiv Radomira Markovića, Nikole Ćurčića, Branka Crnog i Milana Radonjića podnet krivična prijava zbog odavanja službene tajne.

Zoran Mijatović, načelnik beogradskog centra RDB 1993-1998, zamenik načelnika RDB 2001: Na tim disketama su se u stvari nalazili podaci za lidere opozicije. Sad se ponovo vraćamo na početak našeg razgovora: s jedne strane uništiš dokumentaciju, a sa druge strane snimiš i to je, koliko se ja sećam, na toj disketi bilo oko 8.000 stranica. Bogami, pozamašno. Mi te diskete nismo našli, oni su rekli da to nisu izneli i da ne znaju gde je to. Mi smo podneli krivičnu prijavu za to odavanje državne tajne.

Žarko Korać, potpredsednik Vlade Srbije 2001-2004: Znači, zabavljali su se u Koštuničinom kabinetu čitajući naše dosijee. To je sigurno. Što se tiče tog narezanog diska, to je vrlo interesantno, to je otišlo i to je negde, negde. Tri diska su valjda narezana, među kojima i moj… Vrlo je čudan izbor. Znam da je tu i… Tu je i Koštunica, tu je i Đinđić, tu je i, mislim… Mislim, samo moram da se setim, mislim da je ovaj Sindikat Nezavisnost, ovaj Bane Čanak, mislim da je i Dragan Milovanović, koji je vodio sindikat onaj drugi… Neki čudan izbor ljudi koji su oni doneli. Eto, to je primer neprofesionalnosti te službe, ali vrlo interesantno pitanje kome su to odneli i zašto su to odneli.

Zoran Mijatović, načelnik beogradskog centra RDB 1993-1998, zamenik načelnika RDB 2001: Tamo piše sve…

B92: Ako je tačno da je to odneto npr. u kabinet kod Koštunice tada…

Zoran Mijatović: Ne znamo to. Vidite ovako…

B92: Dobro, neka bude kod Pere Mikića je odneto i to sad ima neko…

Zoran Mijatović: Vidite, može da bude, ako je to dato nekome, može da se zloupotrebi. Može. Ali ako se zloupotrebi, zna se i ko je odgovoran, onaj ko je sad oslobođen.

Optužnica za iznošenje diska sa dosijeima bila je za ovih sedam godina jedina optužnica koja se bavila zloupotrebama u Službi državne bezbednosti. Ceo postupak je međutim bio proglašen službenom tajnom i zatvoren za javnost. Optuženi Radomir Marković, Branko Crni i Milan Radonjić nedavno su presudom Okružnog suda oslobođeni. Oni su prvo bili osuđeni, pa je onda Vrhovni sud vratio predmet na ponovno suđenje, posle čega je Okružni sud doneo oslobađajuću presudu. Ta vest nije prošla zapaženo u medijima. Postupkom je bio obuhvaćen i Nikola Ćurčić, ali je postupak obustavljen kada je preminuo u novembru 2006. godine. Pošto je njegov predmet posle smrti bio arhiviran, ekipa emisije “Insajder“ tražila je od republičkog tužioca Slobodana Radovanovića uvid u predmet, ali takav zahtev nije odobren i pored toga što je to u interesu javnosti.

Zahtev Insajdera: “Smatramo da nakon obustave postupka protiv Ćurčića ne postoji opasnost da uvidom u predmet ugrozimo postupak. Takođe se nadamo da ćete nam izaći u susret, pošto građani Srbije imaju pravo da znaju o kakvim optužbama se radilo, a s obzirom da se radi o ozbiljnim prekršajima, zbog kojih su posledice mogle da trpe mnogi. Smatramo da je za građane bitno da znaju koliko su institucije države uradile ne bi li se zloupotrebe otkrile, a krivci kaznili.”

Ovaj zahtev je odbijen jer, kako nam je objašnjeno u republičkom tužilaštvu, predmet je još uvek vrlo živ. Činjenica je međutim da to praktično znači da je predmet, i posle presude u kojoj postoje podaci o zloupotrebama unutar Službe, ostao državna tajna. Stijović kaže da je začuđujuće kako se, i pored svih dokaza o iznošenju dosijea, radnici DB-a oslobođeni optužbe. On međutim naglašava da se u tom procesu kao svedok pojavio Miloš Teodorović, sada penzionisani radnik BIA, i stao u odbranu optuženih.

Zoran Stijović, dugogodišnji operativac RDB: Svedočio je čovek koji je organizovao uništavanje dokumentacije, svedočio na tom suđenju da uništavanje dokumentacije nije bilo. Sud je poverovao očito njemu, a ova informacija i ovo što sam ja radio, što su radili mnogi ljudi o otkrivanju zloupotreba i kriminalu, stoje u nečijim fijokama i niko se niti bavi time, a ljudi koji niti o tome razmišlja da to na sudu negde procesuira ili proveri i kaže da li je to istina ili nije istina.

Sudija Okružnog suda, koja je donela oslobađajuću presudu za radnike DB-a, Milena Rašić u kratkom obrazloženju rekla da je sud našao da nije dokazano izvršenje tog krivičnog dela. Prema njenim rečima, zakon izričito predviđa postojanje štetne posledice po državu ili mogućnost njenog nastupanja, što u konkretnom slučaju, kako je rekla, nije moglo da se dogodi. Ona je navela i da Služba državne bezbednosti jeste stavila oznaku državne tajne na konkretna dokumenta koja je sud pročitao i utvrdio da se radi o odlukama o obradi ličnosti, koje su 90-ih i te 2000. godine bile u opozicionim partijama i Otporu i odlukama iz oktobra 2000. godine o prestanku obrade tih ljudi.

Pošto su ove partije na izborima 24. septembra osvojile vlast, da su podaci sa diskova i bili učinjeni dostupnima, to ne bi moglo da ima posledice po politički aspekt države. Sudija Milena Rašić smatra da Tužilaštvo nije dokazalo u čemu bi se sastojale štetne posledice po Srbiju da su skenirani podaci učinjeni dostupnim. Tako, i pored toga što je dokazano da su dosijei izneti, nije dokazano kod koga se nalaze.

B92: Hipotetički, koliku moć bi danas imao neko ko ima te dosijee?

Bogoljub Milosavljević, profesor upravnog prava: Vrlo veliku. Vrlo veliku, pogotovo što se pretpostavlja da je taj poslednji, taj period od poslednjih nekoliko godina Miloševićeve vladavine, recimo, poslednje godine Jovice Stanišića i onih koji su došli posle njega, Radomir Marković, da je u tom periodu bilo dosta aktivnosti službi bezbednosti na političkoj sceni Srbije i pretpostavlja se da su i političke stranke, od kojih su neke danas, da kažemo, vrlo aktivne na sceni Srbije, pa i u parlamentu, da su bile na neki način involvirane, u vezi sa Službom bezbednosti, još prostije rečeno, da je Služba bezbednosti neke od tih stranaka pomagala.

Zoran Mijatović, koji je posle formiranja Đinđićeve vlade postao zamenik načelnika DB-a, prethodno je od ’93. do ’98. godine bio jedan od najbližih saradnika tadašnjeg načelnika Jovice Stanišića.

Miloš Vasić, novinar nedeljnika Vreme: Ali je činjenica bila da je procenjeno u tom jednom trenutku 2001. godine da je ta kombinacija Mijatović, stari lisac koji sve zna, što je strašno važno u takvim poslovima, i Goran Petrović, kao čovek neokaljane i potpuno čiste prošlosti, pri tom veoma sposoban, da su dobra kombinacija da vode Službu i to se pokazalo boga mi u prvih nekoliko meseci, praktično sve do kraja njihovog mandata, da su oni dobra kombinacija za tu stvar.

Sve do 2000. Služba se najviše bavila liderima opozicije. Kasnije su međutim ti isti ljudi o kojima je npr. Mijatović iz prethodnih obrada znao sve postali njemu i ljudima iz Službe vlast.

Zoran Mijatović, načelnik beogradskog centra RDB 1993-1998, zamenik načelnika RDB 2001: Oni su možda mislili da ja o njima sve znam. Ja sam o njima znao eto tako, deklarativno. Možda sam znao najviše o Vuku, zato što je kod njega bila i ta operativna tehnika. Možda je ili Batić ili Koštunica ili bilo ko od tih ljudi – ja sad ne mogu da se setim koji su to ljudi čija su imena iz predmeta bila na toj disketi, ne mogu da se setim tačno koji – možda su mislili: eto, taj Mijatović možda zna i šta smo jeli i šta smo doručkovali i da li ovo, da li ono. Ja nikad te ljude tako nisam gledao. Nisam gledao ni Vuka Draškovića tako. To je za mene bio čovek i igrom slučaja smo se našli on na jednoj, mi, Služba na drugoj strani, ali nikad nisam sebi dopuštao da na bilo koji način, i kad sam se vratio i kad sam bio u Službi, da na bilo koji način manipulišem sa tim dokumentom u javnosti.

Žarko Korać, potpredsednik Vlade Srbije 2001-2004: Jedanputa sam nekome od tih ljudi nešto rekao o sebi i onda je on meni rekao: jao, profesore, nemojte o tome. To je eto tako vreme bilo. Pričao sam kako mi je jedan konobar rekao, kad sam jednom sedeo sa Rasimom Ljajićem i nekom Šveđankom, kako je konobar se valjda uplašio posle 5. oktobra, kaže: “Pre nego što ste vi došli, iz Državne bezbednosti bili i stavili u slanik… Ima jedan slanik, oni donesu gde je mikrofon, pa onda oni stave to na sto, tako se to uvek radi i onda vas prisluškuju“. I sad njega valjda… Uplašio se on i onda on kaže: “Stavi ti slanik”, a ja se setih tog detalja… Nas troje smo poručili mineralne vode, Rasim, ja i ta Šveđanka, bio je neki neprijatan sastanak, Rasim me molio da prevodim tu nešto kao prijatelj i nije zbog nas troje, nego neke četvrte osobe… Neprijatan razgovor o nekome je bio, nismo mi ništa bili… I onda on stavi slanik, ja se sećam, bilo je u Mažestiku, ja pomislim: “Što stavlja slanik? Ovaj čovek lud”, popodne sedimo, a onda rekoh: “Valjda namešta sto sutra za doručak jer to se tako radi”. I onda on meni: “Ha, ha, profesore, znate, onda kad ste sedeli sa onim iz DOS-a, onaj što je musliman, ja kažem – Rasim, kaže, Rasim, pa bila jedna gospođa, kao… Da, da, da, e, ja se setio sastanka – kaže: “Pa, ja sam u taj slanik, Državna bezbednost me molila da stavim tu na sto, oni su… To se bežično snima, to se tako radi”. I onda to pričam onome: Pa, kakva ste vi služba?! Sa mnom ste se bavili. “Pa, jao, nemojte, profesore, morali smo.”

Neposredno pre formiranja vlade Zorana Đinđića tadašnji rukovodioci DB-a na čelu sa Radomirom Markovićem su, pored uništavanja dokumentacije, iznošenja diska sa dosijeima, izneli i prepravili knjigu saradničke mreže, koja je, kako se to kaže u Službi, “zenica oka Službe“, odnosno najvažnija stvar.

Zoran Stijović, dugogodišnji operativac RDB: Da bih vam objasnio slikovito šta to znači, to je, registar saradničke mreže je knjiga u kojoj se, koji kao neki nazovi delovodnik, u kojoj su se vodili registri lica koja su organizovano, sistematski, tajno radila za Službu državne bezbednosti. To je jedna knjiga koja se vodi od ’45. na ovamo i kada se ta knjiga popuni, nastavlja se druga knjiga na tom dokumentu i taj dokumenat se drži u sefu načelnika Centra. Znači, to je najpoverljiviji dokumenat ne samo u Službi državne bezbednosti Srbije, nego u svim dokumentima. Ljudi koji rade tajno za Službu bezbednosti. Znači, sklonjeni su, prepravljeni, napravljeni novi registri. To se desilo 3. novembra 2001. godine, videlo se da su ti registri prepravljani, video se jedan isti rukopis. Znači, isti čovek je to radio, isto… Znači, jedan grafolog bi to vrlo lako ustanovio i po mastilu i po svemu i, znači, otvorena je sumnja da se mnogi saradnički dosijei i mnoga lica, dokumenti o mnogim licima koja su radila za Službu, nalaze u nezakonitim rukama.

To znači da je posle 5. oktobra iz Službe sklonjen spisak onih koji su bili saradnici Službe, a među kojima su danas i novinari, analitičari, političari, eksperti, predstavnici sindikata, crkve i pravosuđa. Taj pravi registar se nalazi kod nekoga. Nije utvrđeno kod koga, čime taj neko danas može da manipuliše i ucenjuje. Onaj ko danas ima taj pravi saradnički spisak jednostavno na papiru ima sve: ko je šta radio, ko je šta bio, i tako, u zavisnosti od toga kod koga se nalazi saradnička mreža, npr. razni političari iz prošlosti i ljudi iz Službe ili npr. tajkuni, mogu da ucenjuju sve te saradnike i da jednostavno dobiju sve što zatraže, od političkih funkcija do raznih monopola. Stijović tvrdi da vrlo lako može da se utvrdi kod koga se to nalazi.

Zoran Stijović: To je samo volja da se jedno pitanje, koje je od velikog značaja, ponavljam, od velikog značaja za bezbednost, nacionalnu bezbednost ove države… Da ne bi dalje išao, šta mislite da se taj registar saradničke mreže nalazi u nekoj političkoj partiji? Ili da se taj registar saradničke mreže nalazi u nekoj stranoj obaveštajnoj službi?

Služba bezbednosti i vojna služba saradnike regrutuje na različite načine.

Zoran Mijatović, načelnik beogradskog centra RDB 1993-1998, zamenik načelnika RDB 2001: Ako kažem, a istina je da je Služba do ’90. godine bila ideološka služba, onda moramo priznati da je veliki broj saradnika bio i angažovan na toj ideološkoj, patriotskoj osnovi. Jedan deo saradnika se angažovao i na tzv. kompromitujućem materijalu, znači, to je materijal koji bi se u odnosu na neko lice mogao upotrebiti, a da to lice ima neke negativne posledice. Angažovati saradnika znači jedan komplikovan posao, osnovi su različiti. Znači, bilo je patriotizma i ucene, a bogami, bilo je i novca.

Vlada Nikolić, operativac RDB 1982-1999, savetnik načelnika RDB 2001: Ima mnogo ljudi koji su registrovani kao saradnici, a to i ne znaju. Znate, to je prosto… U praksi se to vrlo često događalo.

B92: Pa, kako?

Vlada Nikolić: Tako što sam ja operativni radnik u tajnoj službi, Vas poznajem kao svoju drugaricu iz nekog ranijeg života, viđamo se, pijemo kafu i družimo se, a ja Vas registrujem kao saradnika. Razumete? Vi nemate pojma da ste saradnik, a ja Vas u Službi vodim da ste moj saradnik.

B92: Da, ali kako to sme da se radi? Je l’ to dozvoljeno?

Vlada Nikolić: Dozvoljeno, to je… Kako bi… Jeste dozvoljeno u smislu…

B92: Pa, ne, ali zar nije… Zar taj saradnik ne mora Vama da daje neke informacije da bi bio saradnik?

Vlada Nikolić: Daje, Vi dajete informacije tako što sa mnom neformalno ćaskate, a ja onda to zloupotrebim, pa to pretočim u saradnički izveštaj.

Vojna služba ima saradnike i među civilima, iako bi delokrug njenog rada trebalo da bude samo Vojska. Civili su postajali saradnici vojne službe još u vreme JNA.

Aleksandar Vasiljević, načelnik Vojne službe bezbednosti 1991-1992, zamenik načelnika 1999-2001: Angažovani su vojnici saradnici i to prilično veliki broj, da ne kažem u četi, da je ovaj saradnik gde je skladište ratnih rezervi, da postoji saradnik itd. Kada su ti mladići završili odsluženje vojnog roka, a bili su angažovani za saradnju sa vojnom službom, oni koji su izrazili želju da bi nastavili kontakte sa vojnom službom, zadržavani su u evidenciji kao saradnici organa bezbednosti.

B92: Dobro, ali ti vojnici su npr. kasnije postali profesori, privrednici… Je l’ oni tada ostaju saradnici vojne službe?

Aleksandar Vasiljević: Apsolutno. Oni ostaju u najvećoj meri kao, uslovno da kažem, konzervirani saradnici, konzervirani za ono stanje vanrednih prilika ili ratno stanje. Ali smo imali dosta slučajeva gde su vojnici koji su bili saradnici u JNA ne zadržavaju na vojnoj evidenciji isključivo nego se, uz njegovu saglasnost, predaju na kontakt Službi državne bezbednosti Republike ili pokrajine u kojoj žive.

Pošto je dokumentacija uništena, predstavnici Službe na čijem je čelu Radomir Marković nalaze načina kako da novoj vlasti pokažu da su važni i da se bez njih ne može. Tako je već početkom novembra 2000. godine gotovo istovremeno u svim zatvorima u Srbiji izbila pobuna. Do danas niko nije utvrdio da li organizacija pobune pokrenuta iz tadašnjeg vrha DB-a. Radomir Marković, u društvu sa aktivistima organizacije za ljudska prava, tada je bila obilazio zatvore i imao ključnu ulogu u smirivanju osuđenika.

Zoran Stijović, dugogodišnji operativac RDB: Činjenica je da se vrlo lako prešlo i preko te pobune na jugu, znači, u Preševu, Bujanovcu i Medveđi, koja je izbila tokom novembra 2000. godine, da se lako prešlo preko zatvora, pobune u zatvorima, da se lako prešlo preko priče o uništavanju dokumentacije i mnogim pričama koje su se desile i da se sve nekako to, “pusti, idemo dalje, šta je bilo, bilo je, idem dalje”. Međutim, ne možete vi sa piromanima koji su palili požare da gasite te požare. Ne mogu piromani da vam budu vatrogasci.

Druga velika kriza posle pobune po zatvorima u vreme prelazne vlade bila je oružana pobuna na jugu Srbije, koja je takođe izbila u novembru 2000. godine. I tu je Radomir Marković odigrao ključnu ulogu, obilazeći front u društvu sa Legijom i predstavnicima DOS-a. Na taj način pokazali su da, osim Legije i Markovića, niko drugi ne može ni da smiri pobunu na jugu Srbije, ali isto tako je ostalo neispitano već osam godina kako je do pobune uopšte došlo i kakva je uloga DB-a u tome.

Zoran Stijović: Suština, vezana za taj novembar 2000. godine, kada je ubijeno nekoliko policajaca, a kasnije i masakrirano, je u tome da se ne zna ko je i kako doneo naredbu da se policija povuče sa tih graničnih punktova koje je imala prema Kosovu i Metohiji i da se nakon ubistva tih, ja mislim, četiri policajca i nakon tog njihovog masakriranja teroristi iz te tzv. oslobodilačke vojske Preševa, Buanovca i Medveđe spuste u Veliki Trnovac i tu naprave jezgro ponovo otpora vlastima u Srbiji. Znači, to je rovita situacija, to je odmah nakon promena, nakon 5. oktobra, neko je na radio stanici, putem motorole, doneo naredbu da se policija povuče. I policija se sa linije…

B92: A kako se ne zna ko je mogao da donese naredbu?

Zoran Stijović: Vrlo lako bi to moglo da se ustanovi. Ja moram da Vas podsetim da je takav slučaj bio i u Račku. Teroristi su sišli u Trnovac, napravili bazu, policija se povukla u autobuse i napustila to područje. To budi sumnju u dobre namere svega toga i da li je to baš urađeno, da li je to bio strah, neprofesionalizam ili je to bila nečija namera.

Stijović kaže da je Služba bezbednosti imala svoju ulogu u pobunama. On otkriva kako je ustanovio nameru Službe DB-a da tada budućem premijeru Zoranu Đinđiću nameste veoma kompromitujuću situaciju 31. decembra 2000. godine.

Zoran Stijović, dugogodišnji operativac RDB: Tog dana je tadašnji, pokojni, danas pokojni premijer Zoran Đinđić, tada kandidat za premijera, trebao da dođe u Bujanovac, da vidi, da razgovara sa tim lokalnim stanovništvom. Paralelno sa njegovim dolaskom, albanski ekstremisti su, u dogovoru sa strukturama, sa Srbima, na žalost, za neverovati, hteli da organizuju podizanje albanske zastave u Velikom Trnovcu. Istovremeno, kada se pokojni Đinđić pojavi u Bujanovcu da istaknu albansku zastavu na školi, kako bi ga prikazali kao oslobodioci Albanaca i kao nekog ko kohabitira sa albanskim ekstremistima i to je…

B92: Čekajte, je l’ to bilo u dogovoru sa predstavnicima Službe državne bezbednosti srpske ili sa…

Zoran Stijović: Predstavnici srpske Službe bezbednosti iz lokalnog detašmana našeg u Bujanovcu su obstruisali i prikrili saznanja o tom događaju. Ja sam otišao u Bujanovac, to raspravio tamo po uobičajenom sistemu informisanja, obavestio rukovodstvo službe i šire, znači, i te strukture, i pokojni premijer, tada kandidat za premijera, je bio upoznat sa čitavom idejom i planom.

Dvadeset dana kasnije Zoran Đinđić postao je premijer nove vlade Srbije. Prva odluka koju je donela Vlada bila je smena dotadašnjeg šefa DB-a Radomira Markovića. Nedugo zatim Marković je i uhapšen. U zatvoru se nalazi i danas. Novo rukovodstvo DB-a, Goran Petrović i zamenik Zoran Mijatović, počinju da istražuju zloupotrebe Službe u prethodnom režimu. Za ispitivanje Radomira Markovića u zatvoru bio je zadužen Zoran Stijović, koji je tada pomoćnik načelnika beogradskog centa DB-a. Stijović je tokom ispitivanja Markovića bio odgovoran direktno Mijatoviću, a za “Insajder“ otkriva koliko su bile značajne izjave Radomira Markovića, koje, iz nekog razloga, nikada do danas nisu iskorišćene za pokretanje mnogih krivičnih postupaka.

Zoran Stijović, dugogodišnji operativac RDB: U skladu sa propisima, ja sam sastavljao informaciju i dostavio nadležnom, višem starešini ili rukovodiocu. Radomir Marković… Ti razgovori su trajali nekoliko meseci i mislim da su, da je to što je Radomir Marković tada ispričao od velikog značaja za zemlju i mislim da bi isto, možda ne u toj meri kao uništavanje dokumentacije, ali u dobroj meri, objasnilo mnoga dešavanja na prostoru Srbije i šire u proteklom periodu.

Ispitivanje Radomira Markovića vođeno je od aprila do juna 2001. godine, u strogoj tajnosti, u posebnoj prostoriji CZ-a. Marković je otkrio i dosta informacija o Službi, naročito iz vremena kada je na čelu bio Jovica Stanišić. Objašnjavajući način na koji je Služba organizovala ubistva i sprečavala istrage, o Radovanu Stojčiću Badži, Željku Ražnatoviću Arkanu, Marku Miloševiću, o hladnjačama, masovnim grobnicama i etničkom čišćenju na Kosovu, o velikim proneverama u MUP-u putem lažnih platnih spiskova, objasnio je kako je Milošević tokom sankcija organizovao državni šverc i kako je podelio sektore, kome je dao da radi naftu, a kome cigarete, koji su funkcioneri MUP-a i DB-a u vreme hiperinflacije dobili milionske kredite od Komercijalne banke koji nikada nisu vraćeni, ko je i kako nosio džakove para na Kipar i kako je zbog toga ubijen Žika Petrović, direktor JAT-a. Objasnio je i poreklo 600 kilograma heroina, koji su pronađeni 5. oktobra u sefu DB-a Komercijalne banke.

Zoran Stijović: On je bio spreman da za mnogi deo tih događaja bude i svedok na sudu i to je tih 15 izjava. Znači, te dve izjave su samo izašle u javnost, trinaest ostalih nema.

B92: A šta ima u tim izjavama? O čemu je sve pričao?

Zoran Stijović: Pa, evo, pogledajte šta ima u ove dve koje su se pojavile, pa ćete videti, pa možete samo zamisliti šta ima onda u ovim ostalim.

Od tada do danas javnost je saznala samo za dve izjave Radomira Markovića: jedna o uklanjanju leševa Albanaca sa Kosova dospela je u Hag, a druga o Miloševićevim naredbama protiv tadašnje opozicije, pa sve do priče o dva miliona maraka koje je Uroš Šuvaković, preko Dragana Karića, poslao Marku Miloševiću u Moskvu, a objavio je u svojoj knjizi Dušan Mihajlović. U „Povleniskim maglama i vidicima“ bivši ministar policije tvrdi da je Marković bio kapitalan svedok-insajder. Kao čovek iznutra mogao je da nam detaljno objasni sve što smo naslućivali i skicirali kao neku kriminalnu piramidu, sastavljenu od politike i podzemlja. “Do mojih ušiju dolazili su izveštaji da Marković sarađuje dajući dragocene informacije, koje su bacale novo svetlo na Miloševićev period vladavine”, napisao je Dušan Mihajlović.

Zoran Mijatović, načelnik beogradskog centra RDB 1993-1998, zamenik načelnika RDB 2001: Ja sam sa njime u zatvoru obavio jedan razgovor, koji je trajao negde oko sedam sati, uz njegovu dozvolu snimio na magnetofon i to skinuo i onda podcrtao Stijoviću elemente budućeg informativnog razgovora koje on treba da radi sa njim. E, onda je Stijović krenuo, što je tačno, verovatno Vam je to rekao, napravio je, po mojoj proceni, ja ne mogu da se setim broja, možda petnaest izjava po ZKP-u. Ali nemojte sad da mislite, kad neko uzme izjavu po ZKP-u od nekoga, pa to vredi. Po pravilima, sve to što je on pisao, moralo je da ide u analitički tim, koji je bio formiran za vođenje tih akcija. To tamo mora da bude. Teško ja mogu Vama da kažem, koji sam otišao posle devet meseci od toga, gde se koji papir nalazi. Znači, u jednoj od te tri akcije se moraju nalaziti ti papiri. Stijović mora da zna, nije ih odneo kući, ja mu to verujem.

B92: Stijović je dao Vama i Goranu Petroviću.

Zoran Mijatović: Pa, da upoznamo i to što Stijović uradi i to pustite u analitički tim.

B92: Znači, izgubilo se negde u analitičkom timu?

Zoran Mijatović: Pa, ne može da se izgubi. Ja tvrdim da se nije izgubilo.

B92: Pa, da, ali kako onda nije iskorišćeno za neki postupak?

Zoran Mijatović: Ako Vi mene sad, kada bi mene ovaj načelnik sada, čovek koji vodi BIA rekao: “Mijatoviću, dođi da nađemo”, ja bih našao gde je. Pa, ne može da nema.

B92: A je l’ to važno, tih petnaest izjava, da li su važne?

Zoran Mijatović: Pa, ne mogu ja da presudim koliko je svaka vredela.

B92: Dobro, a je l’ ste čitali?

Zoran Mijatović: Vredela je ova za Hag zato što je ona govorila o asanaciji terena.

B92: Ali sve su takve.

Zoran Mijatović: Nisu sve takve. Nisu sve takve.

B92: Znači, čovek koji je razgovarao sa njim kaže…

Zoran Mijatović: On je razgovarao s njim i Stijović je mnogo dobar čovek, jedan vredan čovek, ali preuzeo je na sebe da premerava vrednost onoga što je radio. Nije bio jedini čovek koji je to radio. Evo, čak se ja ne usuđujem.

B92: Da li Vi mislite da treba izvući negde iz analitike te izjave i uraditi nešto po tom pitanju ili to više nije važno?

Zoran Mijatović: Po tom pitanju nema šta da se radi. Rade Marković je presuđen za ono što se dogodilo.

B92: Ali je otkrio mnoge stvari.

Zoran Mijatović: Ništa nije Rade Marković tamo posebno otkrio, to su neke… Ja ne znam šta je Stijović rekao. Kažem, ja opet njega uvažavam.

B92: Sve je to i snimljeno?

Zoran Stijović: Sve je snimano.

B92: A kod koga se to nalazi? To ste Vi dostavili – kome?

Zoran Stijović: Službi bezbednosti, državne bezbednosti. To znači u hijerarhiji, znači, iznad mene u Službi… Ja sam bio pomoćnik načelnika DB-a Beograda, Centra državne bezbednosti Beograd, u tom periodu i za mene po hijerarhiji je bio u operativnom smislu zamenik načelnika Centra, načelnik Centra i gore zamenik načelnika Službe i načelnik Službe. Znači, ta struktura treba da odgovori gde se nalaze ti materijali i dokumenta i sve ostalo.

B92: Je l’ to bilo dovoljno za pokretanje raznih istraga?

Zoran Stijović: Apsolutno. Apsolutno.

Kada su Petrović, Mijatović i Mihajlović početkom juna 2001. godine izveli iz zatvora Radomira Markovića na tajnu večeru, on je posle toga prestao da priča. Markovićeva odbrana je tokom suđenja za Ibarsku magistralu i ubistvo Stambolića tvrdila da je tada Markoviću učinjena nečasna ponuda da za sve nateže zločine lažno okrivi Miloševića i još dvoje, troje ljudi, a da se ostali sačuvaju. Mihajlović, Petrović i Mijatović svedočili su da su tokom večere nije ni pričalo ništa važno.

Zoran Mijatović, načelnik beogradskog centra RDB 1993-1998, zamenik načelnika RDB 2001: Sad ću da Vam objasnim. Znači, ja sam uzeo nalog, došao sam po Radeta, izveo ga iz zatvora, stavio u moj džip, gde su bili vozač i dva pratioca i niko živi. Znači, ja sam čoveka doterao bez ikakvog problema gore na Institut bezbednosti. Rade i ja smo ćakulali, nije to bila večera… Taman posla, pa mi ga nismo zvali na večeru, nego na razgovor. Razgovor je trajao ne znam koliko, nije ni bitno više.

B92: A što nije razgovor obavljen u zatvoru?

Zoran Mijatović: Pa, ministar neće da ide u zatvor. Ja sam išao u zatvor da obavljam razgovor ceo život, ali smo uradili po zakonskoj proceduri. Istina, možda sam ga malo kasnije vratio, ponudili smo Radetu večeru, kada smo, ministar je otišao, “Hoćeš na večeru?” Kaže: “Gde da večeram?” Nije čoveku bilo do večere.

B92: Pa, je l’ rekao bar nešto?

Zoran Mijatović: Nisam se bavio večerom nego centralinim pitanjem šta je pričano, a ne šta se jelo.

B92: Pa, je l’ rekao nešto važno?

Zoran Mijatović: Ma, nije ništa. Pa, šta da kaže važno?

Svih petnaest Markovićevih potpisanih izjava, plus tri službene beleške, sačinjene na osnovu njegovih neformalnih ispovesti, sve potkrepljeno tonskim zapisima, uredno je predato tadašnjem vrhu Službe. Nije poznato šta se dogodilo sa tim iskazima Markovića i zašto nikad do danas nisu pokrenuti krivični postupci.

Žarko Korać, potpredsednik Vlade Srbije 2001-2004: Očigledno je uložen vrlo veliki napor da se to sve to mnogo ne talasa zato što je… Niti je bilo spremnosti da se ta služba menja kompletno niti ste imali kime da ih menjate, a da stvar bude još gora, smenjeni su samo neki od tih ljudi koji su bili na vrhu te službe i ta služba je, po svom tom maniru da služi svakog gospodara, samo promenila, tako da kažem, počela da služi drugog gospodara.

Zoran Stijović, dugogodišnji operativac RDB: Čitava priča je pokušana na tom nivou da se zatvori i svi postupci su i tako vođeni i vode se i imaju mnogi interesa i mnogi su imali interesa u tim pričama i nakon 5. oktobra i danas da se te priče tako zatvore. Mislim da je ključ priče uništavanje dokumentacije, otvaranje dosijea, registra saradničke mreže, jer će to pokazati svu težinu tog problema, svu dubinu te septičke jame i to će omogućiti i zdrave osnove da se krene u pravljenje jedne ozbiljne, respektivne službe bezbednosti, koja treba ovoj državi Srbiji.

Zoran Đinđić je, zahvaljujući mehanizmu koji je u vreme Miloševića uspostavljen između političara, Službe i novinara do 2000. godine, bio proglašen za izdajnika i stranog plaćenika. Posle promena postao je zahvaljujući istom mehanizmu kriminalac. Od 2000. godine u Srbiji se masovno osnivaju tabloidi, koji u vreme Miloševića nisu postojali, osim onih koji su se bavili estradom. Logično je bilo da iza takvih novina stoje razni pripadnici civilnih i vojnih službi. Služba je, kao što ste čuli, imala u saradničkoj mreži i novinare koji su služili za kreiranje raznih afera. 2001. godine Vojislav Šešelj tvrdnju da je Đinđić kriminalac iznosi upravo preko novoosnovanih tabloida.

U optužbama koje iznosi Šešelj se tada poziva na “Laufera“, a to je bila Služba bezbednosti. Tako je i posle promena, uz pomoć Službe, političara i medija, u javnosti stvorena atmosfera da je glavni kriminalac u Srbiji bio Zoran Đinđić. Koliko je ta kampanja bila jaka najbolje pokazuje činjenica da i danas postoje oni koji veruju da je premijer Srbije ubijen zato što je bio kriminalac.

Izvor: B92

Lomača za državnu tajnu

piše Dejan Anastasijević

Kako je grupa visokih funkcionera Resora državne bezbednosti organizovala masovno uništavanje kompromitujuće dokumentacije i za to posle bila nagrađena

U subotu 7. oktobra 2000, dok je Srbija mamurala nakon obaranja Slobodana Miloševića, u zgradi Instituta bezbednosti na Banjici okupila se važna grupa ljudi. Sastanak je sazvao Nikola Ćurčić, zamenik načelnika RDB-a Radomira Markovića, a pozvani su bili načelnik Treće uprave (unutrašnji neprijatelji) Milan Đurović, načelnik Pete uprave (analitika) Miloš Teodorović, pomoćnik načelnika za kontraobaveštajni rad Branko Crni i načelnici centara DB-a iz cele Srbije: Novog Sada, Subotice, Niša, Zaječara, Valjeva, Užica i Kragujevca (načelnici iz Vranja i Leskovca došli su dan kasnije). Tema sastanka bila je zapovest Radomira Markovića, izdata prethodnog dana (depeša br. 3210) o tome da je “neophodno izvršiti selektivni uvid u dokumentaciju” Miloševićeve tajne policije, a zatim “nepotrebno uništiti shodno pravilima”. Markovićeva depeša predstavljala je, u stvari, eufemizam za uništavanje dokaza o brojnim zloupotrebama i zločinima Službe tokom dve godine njegovog rukovođenja; sastanak je bio zakazan da bi se načelnicima to usmeno objasnilo. Radomir Marković, koji je još od septembarskih izbora intenzivno radio na pripremama za uništavanje dokumentacije nije se lično pojavio, ali je šefovima centara DB-a depešu pojasnio Branko Crni, tonom koji su učesnici sastanka kasnije opisali kao “preteći i nadmen”. Posle kratke rasprave većina prisutnih se složila da kompromitujuće materijale treba uništiti; Đurović je ponosno izjavio da je u Trećoj upravi, koja se formalno bavila (i još se bavi) “srpskim ekstremizmom”, a u stvari je špijunirala opoziciju, novinare, Otpor i ostale “unutrašnje neprijatelje”, deo dokumentacije već uništen i da bi isto to trebalo učiniti i u centrima. To je izazvalo opasku šefa smederevskog centra da je Đurović nekorektan jer “pre svega štiti sebe i vreme kada je on načelnik”.

PETNAEST KATEGORIJA ZA LOMAČU: Reč je zatim uzeo Miloš Teodorović, kao stručnjak za arhivistiku, i prisutnima naveo kategorije dokumenata koji moraju nestati. Prema dokumentu koji je prezentovan u emisiji “Insajder” TV B92 u ponedeljak 15. novembra, a koji “Vreme” objavljuje u celini, Teodorović je nabrojao petnaest kategorija dokumentacije: najpre dosijee lica koja su bila pod takozvanom operativnom obradom (nadzirani i prisluškivani) u prethodne dve godine, naročito iz DOS-a i Otpora, njihove kartone, delovodnike i mikrofilmove; beleške operativaca o istim licima, uključujući i pomoćne dosijee; mesečne izveštaje Službe dve godine unazad; dolazna akta za isti period; dokumentaciju o primeni OT-A (operativno-tehničkih) mera, što je žargonski izraz za prisluškivanje; saradničkE dosijeE i registre (podaci o doušnicima); planove rada, polazne i odlazne depeše, instruktorska dokumenta, izveštaje o materijalno-finansijskom aspektu rada službe. Kako ništa ne bi ostalo, Teodorović je zatražio da se “očiste” hard-diskovi u kriptozaštiti i, na kraju, dokumentacijA o “saradnicima specijalnih namena”, što je eufemizam za kriminalce koje je Služba koristila za najprljavije poslove.

Sledeća tri dana, uprkos lepom vremenu, gorele su kotlarnice u podrumu Instituta za bezbednost, dok je dragocene papire gutao plamen. Jedan deo dokumentacije koji je kamionima doteran iz gradova u unutrašnjosti spaljen je na improvizovanim lomačama pored zgrade Instituta. Za to vreme, Rade Marković se skrasio uz Vojislava Koštunicu, a Milorad Ulemek Legija uz pokojnog Zorana Đinđića: bili su mirni, kontinuitet Službe bio je potpuno očuvan. Koštunica je čak predlagao da Branko Crni nasledi Radomira Markovića na čelu RDB-a (ostatk DOS-a je to odbio). Najvažnije od svega, dokazi o ubistvima, ucenama, nezakonitom prisluškivanju i ostalim prljavim radnjama, od kojih je dobar deo bio usmeren prema novim vlastima.

BULGAKOVljEVA TEOREMA: Ispostavilo se, međutim, da je Mihail Bulgakov bio u pravu kada je tvrdio da rukopisi ne gore. Nakon parlamentarnih izbora i uspostavljanja Đinđićeve vlade dolazi do smene u vrhu RDB-a: za načelnika je postavljen Goran Petrović, a za zamenika Zoran Mijatović. Đinđić je od ovog tandema tražio da rasvetle ubistva Slavka Ćuruvije, Ivana Stambolića i četvorice funkcionera Srpskog pokreta obnove, ali i da utvrde šta se dogodilo sa dokumentacijom. Već u februaru 2001. uhapšen je Rade Marković, a potom i Nikola Ćurčić, Branko Crni i bivši šef beogradskog centra Milan Radonjić. Oni su optuženi da su iz Službe izneli dva kompjuterska diska sa dosijeima najistaknutijih članova opozicije i zbog toga su u junu iste godine osuđeni – Marković, Radonjić i Crni na po godinu dana zatvora, a Ćurčić na godinu i četiri meseca. Tu presudu je kasnije oborio Vrhovni sud, a obnovljenom procesu, kako kažu izvori iz Palate pravde, kraj se ne vidi. Taj slučaj, doduše, predstavlja samo nusproizvod šire priče o uništavanju i manipulaciji dosijeima, a ta priča do suda nikada nije došla.

Zoran Mijatović je, odmah po stupanju na dužnost, zadužio saradnike da ispitaju slučajeve koje je Đinđić tražio da rasvetli: za istragu o uništavanju dokumentacije zadužio je operativca čiji su inicijali (Z.S.) navedeni na kraju dokumenta. Z.S. je posao shvatio krajnje ozbiljno i vrlo brzo došao do rezultata, u vidu Informacije objavljene uz ovaj tekst, i već u martu 2001. to dostavio Mijatoviću. Informacija ne samo da detaljno opisuje ko je, šta i kada uništio i po čijem nalogu, već sadrži i preporuke da se protiv aktera pokrenu krivični postupci zbog bar dva krivična dela sa teškim posledicama: zloupotreba službenog položaja (član 242 KZS-a) i za nesavestan rad u Službi (član 245).

I Goran Petrović i Zoran Mijatović potvrdili su za “Vreme” da je dokument koji objavljujemo autentičan, i da su podaci navedeni u Informaciji tačni.

Odgovarajući na pitanje zašto Marković, Đurović, Teodorović, Crni i ostali nikada nisu izvedeni pred sud, Goran Petrović je rekao da su oni podneli krivične prijave na osnovu Informacije, ali da Tužilaštvo po njima nikada nije postupilo, i savetovao da se za detaljnije informacije obratimo Mijatoviću. Mijatović, pak, kaže da su preduzimane neke radnje iz pretkrivičnog postupka, ali nije mogao da se seti da li su krivične prijave podnete. “Mi smo zbog uništavanja dokumentacije, ali i drugih teških krivičnih dela kao što su trgovina oružjem, neovlašćeno prisluškivanje i drugog obuhvatili oko 180 ljudi. Trebalo je da pohapsimo tri četvrtine Službe”, tvrdi Mijatović, koji za sebe kaže da je “tokom dvadeset pet godina rada u Službi često bio na ivici zakona, ali nije ostavio krvavi trag”. Na pitanje kako to da su se od pomenutih 180 na sudu našla samo nekolicina, i to zbog relativno lakših zloupotreba, Mijatović kaže da za devet meseci, koliko su on i Petrović vodili Službu, više nije moglo biti učinjeno. “Trebalo bi nam četiri godine da sve obradimo, a onih devet meseci su bili najteži deo mog života”, kaže on.

BALAST“: Ono što najviše zbunjuje u ovom objašnjenju jeste to da ne samo što ljudi koji su uništavali dokumentaciju nisu gonjeni nego je većina časno penzionisana, a neki su, kao Đurović, i za vreme Mijatovića do danas lepo napredovali. Uzmimo Miloša Teodorovića, koji je prema Informaciji odradio lavovski deo posla na tehničkoj pripremi za uništavanje dokumentacije. Teodorović se pojavio kao svedok na procesu protiv Markovića, Radonjića, Ćurčića i Crnog zbog onih diskova, i pod zakletvom izjavio da nikakvog uništavanja dokumentacije nije bilo (a šta bi drugo rekao kad se onoliko istakao u tome). Zatim je, u decembru 2002, u svojstvu zvaničnog predstavnika BIA, uručio Arhivu Srbije oko 22.000 dokumenata iz arhive Službe koji se odnose na period Drugog svetskog rata. “Ova dokumentacija je vremenom postala balast i opterećenje za sve zaposlene u BIA”, rekao je Teodorović i ponovio da “suprotno pisanju nekih medija, uništavanja dokumentacije nije bilo”. Ironijom sudbine, direktorka Arhiva koja je od Teodorovića primila ovaj poklon je Branka Prpa, supruga Slavka Ćuruvije. Vrhunski je cinizam da čovek koji je uništio dokumenta među kojima su se verovatno nalazili i spisi o “saradnicima za specijalne namene” koji su likvidirali Ćuruviju predaje “balast” njegovoj udovici. Reč je, da podsetimo, o istom čoveku koji je nakon imenovanja Radeta Bulatovića za šefa BIA “iskopao” muštiklu i naočare Draže Mihajlovića.

Mirne savesti, Teodorović se oglasio i u “Kuriru” 26. aprila ove godine, gde je ponosno izjavio da “čistke u BIA nema, niti će je biti”, i da bi “temeljna rekonstrukcija Službe bila veoma opasna po državu”. Trenutno se ni protiv jednog od zaposlenih u BIA ne vodi istraga. Treba znati i da su 2001. godine, kada je BIA formirana, 394 operativca ostala van Službe. Agencija je preuzela samo neke radnike bivšeg RDB-a, neki su ostali u MUP-u, neki otišli u penziju, a neki su završili na sudu”, rekao je Teodorović. Evo još jedne cinične tvrdnje: među tih 394 otpuštenih nalazi se i onaj Z.S. (otpušten bez obrazloženja), koji je sastavio Informaciju koja tereti Teodorovića, uz mnoge druge koji su posle 5. oktobra naivno poverovali da će Služba biti reformisana i kao takvi se eksponirali. Najveći deo njih je otpušten krajem 2002. godine po nalogu Milorada Bracanovića, u predvečerje atentata na Đinđića. Miloš Teodorović, međutim, ne samo što je opstao u Službi nakon tri smene na vrhu, nego je nedavno nagrađen i unapređen. Trenutno je na funkciji specijalnog savetnika načelnika Radeta Bulatovića, i član je komisije za reformu saveznih službi bezbednosti koja je formirana prošle godine.

Zoran Mijatović nije dao uverljivo objašnjenje zašto kada je primio Informaciju nije učinio sve da, kad već nije stigao da povede krivični postupak, skloni Teodorovića i slične sa osetljivih pozicija u Službi. “Teodorović je bio važan svedok u mnogim komplikovanim slučajevima, pa nam je trebao unutra”, rekao je Mijatović. Istinu verovatno treba tražiti u strategiji Mijatovića i Petrovića da sačuvaju što više kadrova iz Miloševićevog vremena, a da krivicu za sve zloupotrebe svale na Radeta Markovića i nekolicinu saradnika. Zanimljivo je i da Mijatović, koji je nedavno objavio svoje memoare pod naslovom Opelo za državnu tajnu, nigde ne pominje masovno uništavanje dokumentacije oko 5. oktobra, kao da ni on ni Petrović, mada su poslednjih meseci često davali intervjue, o tome nisu govorili dok postojanje Informacije nije obelodanjeno u “Insajderu”.

ZATVARANjE KRUGA: Ni Milorad Bracanović kao zamenik načelnika Službe, ni načelnik Andrija Savić – koji su po želji “crvenih beretki” zauzeli Petrovićevo i Mijatovićevo mesto u novembru 2001. – nisu iskoristili Informaciju kako bi pokrenuli postupke protiv počinilaca krivičnih dela opisanih u Informaciji. To se na kraju krajeva nije moglo ni očekivati, s obzirom na Savićevu julovsku prošlost i Bracanovićev angažman u “crvenim beretkama”, gde je bio oficir bezbednosti. Savić je, da podsetimo, penzionisan i radi u Institutu bezbednosti, dok Bracanović, kao što je obelodanio Vuk Drašković, i dalje radi u Službi, mada se ne zna šta, i prima platu od četrdesetak hiljada mesečno.

Ni sledeća garnitura na vrhu, Miša Milićević kao načelnik i Goran Živaljević kao zamenik, nije se potrudila da preduzme nešto povodom Informacije. Živaljević za “Vreme” kaže da je znao za ovaj dokument, ali da je u vreme kada je Informacija sastavljena bio “sitan šraf” u beogradskom centru a da je, kada je postao zamenik načelnika, zbog ubistva Đinđića i Sablje – “imao važnija posla”. Na kraju je došao Rade Bulatović (još nije imenovao zamenika), čiji se stav prema Teodoroviću najbolje pokazuje time što ga je nagradio postavljanjem za specijalnog savetnika.

Tako se krug zatvorio. Da bi se shvatilo od kolikog je značaja uništavanje dokumentacije bilo za sudbinu Službe, ali i Srbije, treba pogledati prateća dokumenta koja su priložena uz Informaciju, u kojima se navodi šta je tačno uništeno u pojedinim centrima DB-a. Uzmimo na primer Suboticu, gde je načelnik Centra Vladimir Žužić detaljno opisao šta mu je naloženo da uništi. Između ostalog, naređeno je uništavanje dosijea o zloupotrebama Milenka Smiljanića, bivšeg predsednika Opštinskog veća sindikata Subotice, koji danas u ime samostalnih sindikata žari i pali Srbijom; dosijei više članova Otpora; jedan “zbirni dosije o pokušajima organizovanog paravojnog delovanja pripadnika Srpske radikalne stranke”, te podaci o kriminalnim radnjama “pripadnika SRS-a i SPO-a. Zašto je Služba skupljala ove podatke, nije teško pogoditi, kao ni kako ih je koristila: ucena odmah pada na pamet. Iako je Žužić, ispoljivši priličnu hrabrost, uspeo da jedan deo dokumentacije spase od uništavanja, i samo saznanje o postojanju ovih dosijea moglo bi da ima teške političke posledice. I Milan Milaković, nekadašnji načelnik zrenjaninskog centra, oglušio se o naređenja pretpostavljenih i spasao gotovo celu dokumentaciju.

S druge strane, u Užicu su uništene na hiljade strana dosijea o saradnicima, uključujući registre, delovodnike i takozvane omote. Iz spisa se može saznati, na primer, i to da je samo u Vranju uništeno blizu osam hiljada stranica, u Kragujevcu čak dvadeset hiljada, te da je u istom gradu spaljeno osamnaest dosijea saradnika i trideset dosijea operativnih veza.

Svi bivši funkcioneri DB-a sa kojima smo razgovarali pokušavali su da umanje značaj priče o uništavanju ukazujući na okolnost da nije sve uništeno, ali i da je ogromna većina dokumenata ostala na mikrofilmovima. “To što su radili sve je bilo besmisleno”, rekao je Mijatović, ali je na pitanje zašto su se Marković, Teodorović i ekipa onda uopšte toliko trudili da dokumenta spale, odgovorio: “Otkud znam, pitajte njih.” To nismo uspeli da uradimo, ali je razumno pretpostaviti da ovi ljudi ne bi bez dobrog razloga i lične koristi činili krivična dela i rizikovali robiju.

Istina je da je Služba (a ne samo pojedinci) velikom lomačom na Banjici uspela sebe da spasi od neophodnih reformi, a zatim da se konsoliduje i nastavi sa zloupotrebama. Za bilo koji dosije iz Miloševićevog vremena koji se sutra pojavi, biće moguće reći da postoji ili da je uništen – zavisno od potrebe Službe. Zatim, čitava akcija je poslužila akterima da pod maskom uništavanja jedan deo arhive privatizuje, kako bi je koristili za svoje potrebe, za ucene i manipulacije. I treće, ubuduće će biti teško dokazati autentičnost bilo kog dokumenta Službe iz vremena Radeta Markovića, naročito bez delovodnika i registra (koji nisu mikrofilmovani).

I tako su, zahvaljujući Markoviću i Đuroviću, ali i njihovim naslednicima na čelu Službe, ali i političarima, doušnici nastavili i nastavljaju da cinkare, ucenjivači da ucenjuju, a kriminalci za specijalne namene da za potrebe Službe ubijaju, švercuju i kradu. Jedini način da se ovo klupko raspetlja jeste da se imenuje specijalna državna komisija (nikako parlamentarni anketni odbor) sa velikim istražnim ovlašćenjima, koja bi temeljno preispitala rad Službe pre i posle 5. oktobra i predložila ne samo ozbiljne reforme već i krivično gonjenje onih koji su kršili zakon. Da je to urađeno odmah posle 5. oktobra, ili makar godinu dana kasnije, Đinđić bi možda bio živ, a Srbija na stabilnijim nogama. Čak i posle ubistva premijera, nije bilo ozbiljnih reformi i personalnih promena u toj firmi. Ovakva kakva jeste, Služba ne samo što ne štiti nacionalnu bezbednost već se pretvorila u parazita koji ubija svog domaćina, to jest državu Srbiju. Oni koji to ne shvataju moraju biti spremni na posledice.

CENTAR RESORA DRŽAVNE BEZBEDNOSTI – BEOGRAD

15. 03. 2001.

INFORMACIJA

- podaci se odnose na uništavanje dokumentacije u RDB –

Po nalogu zamenika načelnika RDB Zorana Mijatovića, izvršen je uvid u izjave i dokumentaciju Centara RDB, na temu uništavanja dokumentacije RDB u periodu od 5. oktobra 2000. godine.

Uvidom u navedenu dokumentaciju, zaključeno je da je već nakon održavanja saveznih i predsedničkih izbora, 24. septembra 2000. godine, otpočeto sa određenim pripremama za eventualnu evakuaciju dokumentacije RDB, pri čemu posebnu pažnju zaslužuje podatak o sastanku održanom u Nišu, 29. 09. 2000. godine, kome su, po za sada raspoloživim podacima, prisustvovali Miloš Teodorović, tadašnji načelnik V Uprave RDB, i Ljubomir Ristić, tadašnji načelnik CRDB Niš. Naime, uvidom u radni notes Miloša Teodorovića, ustanovljeno je da je, već tada, postojao dogovor o tome koju vrstu dokumentacije RDB treba pripremiti za uništenje.

Konkretno su naznačene sledeće vrste dokumenata: delimične provere iz 1998/99. godine; mesečni izveštaji (tekstualni i statistički) iz 1998/99. godine; operativno-instruktorski dosijei (duplikati); provere kroz opštu azbučnu kartoteku (OAK) iz 1998/99. godine; kartoni OAK (stari); obrasci EPL 1 za upis u OAK i PK; delimične provere za otpust iz državljanstva iz 1998/99. godine; predlozi i odluke za primenu OT mera; dosijei saradničke mreže (po operativnoj proceni); izveštaji o proveri; delovodnici od 1996. do 1999. godine; propratna akta; polazne i dolazne depeše iz 1998/99. godine; izveštaji o proveri za angažovanje za saradnjuizdvojene za posebno korišćenje i slično.

Dana 6. oktobra 2000. godine, tadašnji načelnik RDB Radomir Marković uputio je svim načelnicima Centara RDB, depešu broj 3210, u kojoj je, između ostalog, naložio da je “neophodno izvršiti selektivni uvid u dokumentaciju, a njeno čuvanje odnosno uništenje nepotrebne realizovati shodno pravilima“. Takođe je naglasio da se “čuvanje i odlaganje dokumentacije mora organizovati tako da se učini potpuno nedostupnom neovlašćenim licima u svim slučajevima“, što je predstavljalo svojevrsnu pripremu za akciju nezakonitog uništavanja dokumentacije, do koje je zatim došlo.

Nakon toga, 7. oktobra 2000. godine, održan je sastanak u objektu Instituta bezbednosti na Banjici. Sastanak je inicirao i njime predsedavao tadašnji zamenik načelnika RDB Nikola Ćurčić. Po njegovom nalogu, tadašnji načelnik V Uprave RDB Miloš Teodorović i načelnik III Uprave RDB Milan Đurović pozvali su na ovaj sastanak načelnike Centara RDB iz Srbije. Po ovom pozivu, pored Ćurčića, Teodorovića i Đurovića, sastanku su prisustvovali i: načelnik CRDB Zrenjanin Milutin Milaković, radnik CRDB Zrenjanin Milutin Morača, načelnik CRDB Niš Ljubomir Ristić, načelnik CRDB Zaječar Slobodan Aleksić, načelnik CRDB Novi Sad Aleksandar Gak, načelnik CRDB Subotica Vladimir Žužić, načelnik CRDB Valjevo Ljubodrag Gajić (koji je kasnije došao), načelnik CRDB Smederevo Slobodan Ranković, zamenik načelnika CRDB Smederevo Slobodan Lazić, načelnik CRDB Užice Jakov Sokić, (koji je kasnije došao), načelnik CRDB Kragujevac Radivoje Marković, pomoćnik načelnika CRDB Kragujevac Branislav Ilić, kao i ostali načelnici Centara, izuzev načelnika CRDB Leskovac i Vranje, sa kojima je dogovoreno da u Beograd dođu dan kasnije (8. oktobra).

Sastanku je, u jednom njegovom delu, kratko prisustvovao i Branko Crni, tadašnji pomoćnik NRDB po kontraobaveštajnim poslovima, koji je, prema izjavama prisutnih, pretećim tonom i uz prilično nadmen nastup, zastupao stav o potrebi uništavanja navedene dokumentacije.

Po prethodnom uputstvu, dobijenom od Teodorovića i Đurovića, načelnici Centra RDB poneli su u Beograd određenu dokumentaciju svojih Centara i to: osnovna dosijea prethodnih i operativnih obrada zavedenih u poslednjih godinu do godinu i po dana po III liniji rada (srpski ekstremizam i lica iz pokretaOtpor“), dosijea izdvojenih slučajeva, izveštaje o proveri, kartone iz opšte azbučne i priručnih kartoteka, planove rada, mesečne izveštaje o radu i delovodnike za 2000. i prethodne godine.

Povod za sastanak je bio dogovor o postupanju sa dokumentacijom Centara, pri čemu je Ćurčić postavio pitanje da li dokumentaciju treba uništavati ili ne. Po izjavama prisutnih, po ovom pitanju nije postignuta saglasnost, budući da su načelnici Centara zastupali različite stavove. Za uništavanje dokumentacije otvoreno su se zalagali Ljubomir Ristić (koji je izjavio da je deo dokumentacije CRDB Niš već uništen), Slobodan Aleksić (koji je ovaj svoj stav pravdao strahom od upada demonstranata u CRDB Zaječar) i Milan Đurović (koji je izjavio da je i u III Upravi već uništen deo dokumentacije, te da bi isto trebalo učiniti i u Centrima), dok su se tom mišljenju suprotstavili Milutin Milaković i Aleksandar Gak, a Slobodan Ranković, načelnik CRDB Smederevo, izneo je stav da bi, ukoliko dođe do uništavanja dokumentacije, ono trebalo da bude izvršeno na isti način u svim Centrima, konstatujući da je Đurovićev predlog nekorektan, jer on (Đurović) “štiti pre svega sebe i vreme kada je on načelnik“.

Budući da je prevladao stav da do uništavanja dokumentacije, ipak, treba da dođe, Teodorović je, po nalogu Ćurčića, taksativno nabrojao šta od dokumentacije treba uništiti, što su prisutni beležili u notese. Konkretno, Teodorović je nabrojao sledeće:

1. dosijea Prethodnih obrada i Operativnih obrada od 1998. godine, a koje se odnose na lica iz DOS-a i “Otpor”-a,

2. njihove kartone iz kartoteke,

3. delovodnike i mikrofilmove za ovaj period,

4. izveštaje o proverama,

5. pomoćne dosijee za ova lica, koje vode operativni radnici, rukopise operativnih radnika i operativne dnevnike,

6. mesečne izveštaje o radu za dve prethodne godine,

7. dolazna akta za dve prethodne godine,

8. planove rada operativnih radnika i organizacionih jedinica,

9. polazne i dolazne depeše,

10. operativno-instruktorska dokumenta,

11. saradnička dosijea i registre,

12. dokumetnaciju u vezi primene OT mera,

13. “očistiti” hard disk u kriptozaštiti,

14. uništiti dokumenta vezana za materijalno-finansijsko poslovanje,

15. uništiti dokumentaciju vezanu za saradnike specijalnih namena, ukoliko ih Centar ima.

Po okončavanju navedenog sastanka, veći broj prisutnih načelnika Centara pristupio je uništavanju dokumentacije koja je doneta u Beograd u prostorijama Instituta bezbednosti.

Osim toga, tokom naredna dva meseca, po nalogu Miloša Teodorovića, koji je u pojedinim Centrima (Valjevo, na primer) održao instruktivne sastanke na temu uništavanja dokumentacije (već uništene i one koja tek treba da se uništi), većina Centara RDB sačinila je Popisnike materijala RDB koji se predlažu za uništavanje, po kojima je, nakon dobijanja Odluke načelnika RDB o uništavanju dokumentacije predložene Popisnikom, uništavanje i obavljeno. Tom prilikom su u navedene Popisnike uvršćeni i oni materijali koji su uništeni u Beogradu, 7. oktobra 2000. godine, bez sačinjavanja adekvatnih Popisnika, dobijanja odgovarajuće Odluke načelnika RDB i bez prisustva Komisije za uništavanje dokumentacije, što je sve propisano Instrukcijom o postupku uništavanja dokumentacije u Resoru državne bezbednosti.

Uvidom i analizom izjava koje se odnose na pomenuti sastanak i postupanje nakon njega, kao i analizom Popisnika materijala RDB koji se predlažu za uništavanje, iz kojih se može videti koji su materijali uništeni, dolazi se do zaključka da je, u periodu oktobar-decembar 2000. godine, došlo do:

- grubih zloupotreba i nezakonitog ponašanja, odnosno nepoštovanja “Pravilnika o izveštavanju, vođenju evidencije lica i dokumentaciji u Službi državne bezbednosti” i “Instrukcije o postupku uništavanja dokumentacije u RDB”, od strane Nikole Ćurčića, Branka Crnog, Miloša Teodorovića, Milana Đurovića i pojedinih načelnika Centara RDB;

- sistematskog uništavanja dokumentacije RDB i brisanja svakog traga onoj vrsti dokumentacije koja je ukazivala na nezakonitosti i zloupotrebe u radu Resora državne bezbednosti, a u cilju zaštite tadašnjeg vrha RDB i njegovih nalogodavaca, s obzirom da je reč o dokumentaciji koja se odnosila na primenu sredstava i metoda, mera i radnji RDB prema političkim neistomišljenicima tadašnje vlasti;

- pokušaja naknadnog davanja legitimiteta navedenim nezakonitim radnjama, kroz izradu propisima utvrđenih dokumenata (Popisnika i Odluka o uništavanju dokumentacije).

Na osnovu svih do sada prikupljenih podataka, vezan oza uništavanje dokumentacije RDB, može se zaključiti da su se stekli potrebni uslovi za pokretanje krivičnog postupka prema organizatorima i izvršiocima navedenog dela (zloupotreba službenog položaja – član 242 KZS i nesavestan rad u službi – član 245 KZS), a u skladu sa procenom ZNRDB – NRDB o širini zahvata i celishodnosti takvog postupanja u svakom pojedinačnom slučaju.

Imajući u vidu moguće bezbednosne implikacije (oticanje informacija, dogovori oko prikrivanja eventualnih dokaza ili informacija o učinjenom delu i slično), mišljenja smo da je potrebno sagledati i eventualnu mogućnost objedinjavanja čitavog postupka na nivou nadležnog tužilaštva po mestu izvršenja krivičnog dela, odnosno postupak sprovesti u Beogradu, za sva obuhvaćena lica.

U prilogu dostavljamo pojedinačne izvode, sa podacima o aktivnostima Centara RDB u vezi sa uništavanjem dokumentacije, izuzev CRDB Pančevo, CRDB Beograd, CRDB Zaječar, CRDB Smederevo i KCRDB za KiM – Niš.

O.A.S/Z.S.

CRDB VALJEVO

Načelnik CRDB Valjevo Ljubodrag Gajić dostavio je:

1) Informaciju koja se odnosi na uništavanje dokumentacije CRDB Valjevo u 2000. godini, kao i

2) Fotokopije materijala koji se odnose na uništavanje dokumentacije i to:

- Depeša NRDB Radomiru Markoviću broj 3210, od 06. 10. 2000. godine:

- Popisnik materijala RDB koji se predlažu za uništavanje broj 6, od 14. 12. 2000. godine;

- Odluka NRDB Radomira Markovića o uništavanju dokumentacije u CRDB Valjevo prema Popisniku broj 6, od 26. 12. 2000. godine).

- Službena beleška o izvršenom uništavanju dokumentacije u CRDB Valjevo prema Popisniku broj 6, od 27. 12. 2000. godine).

Uvidom u navedenu dokumentaciju, utvrđeno je da su, neposredno po održavanju izbora 24. septembra 2000. godine, načelnici I, III i V Uprave RDB sugerisali načelniku CRDB Valjevo i zaposlenima u tom Centru da izvršeodređenu selekcijui obave pripreme za eventualnu dislokaciju dokumentacije Centra i njeno prebacivanje u sedište RDB, “u sklopu njenog daljeg čuvanja i sprečavanja njenog pristupa neovlašćenim licima na terenu“. Postupajući po navedenoj sugestiji, kao i po nalogu iz Depeše NRDB od 6. oktobra 2000. godine, u CRDB Valjevo izvršeno je “izdvajanje dokumentacije” u cilju dislokacije iste u sedište RDB u Beogradu. Pri tom je “sačinjen popis izdvojene i spakovane dokumentacije u rukopisu, radi kasnijeg pisanja popisnika“.

Dana 07. oktobra 2000. godine, po pozivu Milana Đurovića i Miloša Teodorovića i instrukcijama koje su izdali po pitanju konkretne dokumentacije CRDB Valjevo koju treba poneti u Beograd, dokumentacija je dopremljena (od strane vozača Dragana Božića, pratioca Petra Čolića, načelnika CRDB Valjevo Ljubodraga Gajića i njegovog vozača Milovana Stojkovića) u Institut bezbednosti na Banjici. Gajić je, po sopstvenom iskazu, na Institut stigao kada je sastanak koji je tamo održan već bio završen, te se priključio uništavanju dokumentacije Centara RDB koja je, tom prilikom, doneta u Beograd.

Konkretno, izjavio je da su, u toku noći (07/08. 10. 2000.), uništeni predmeti po I i III liniji rada, a koji su u CRDB Valjevo vođeni u 2000. godini. Za navedene predmete, po Gajićevoj izjavi, CRDB Valjevo je, na osnovu instrukcija I i III Uprave, potom napisao Predloge za obustavljanje daljeg vođenja obrada (Predlog br. 2908 od 30. 10. 2000. godine), na osnovu čega je načelnik RDB doneo Odluke o ukidanju navedenih obrada (Odluke od broja Sp.br. 76515 do SP.br. 76552, od 01. 11. 2000. godine).

Nakon toga, 12. 12. 2000. godine, Miloš Teodorović je u CRDB Valjevo održao instruktivni sastanak, na kome je dao smernice za pisanje predloga za uništavanje materijala po Popisniku br. 6, koji treba da sadrži sve izdvojene materijale shodno telegramu Načelnika RDB br.3210, od 06.10.2000. godine kao i materijale uništene 07. 10. 2000. godine. Konkretno, Teodorović je naveo da Popisnik br.6 treba da sadrži i sledeće materijale iz operativne evidencije:

- dosijea lica nad kojima su vođeni složeni oblici operativnog rada (PO i OO), a koji su obustavljeni iz razloga što njihovim vođenjem nisu potvrđeni početni podaci ili dokazana neprijateljska ili protivustavna delatnost;

- dosijea lica čija neprijateljska delatnost nije utvrđena (operativni fond), pa se shodno pozitivnim propisima predlažu za uništenje;

- dosijea deregistrovanih saradnika i operativnih veza, za koja su prestali razlozi za njihovo dalje čuvanje;

- dosijea saradnika za posebne namene (ratna saradnička mreža), s obzirom da su izvršili postavljene namenske zadatke tokom agresije NATO na SRJ;

- dosijea saradničke mreže, s obzirom da više ne postoje odgovarajući uslovi za njihovo bezbedno čuvanje i zaštitu od dekonspiracije navedenih izvora RDB;

- dosijea obustavljenih operativnih obrada objekata (samo jedan) i obustavljenih operativnih akcija (OA), s obzirom da su izgubili značaj za dalje operativno angažovanje;

- dosijea zbirki dokumenata višeg stepena obrade (analize, preseci, informacije), kao i onih materijala koji su stvoreni u ranijem periodu, a koji su izgubili operativni i bezbednosni značaj, jer su služili kao orijentacija u operativnom radu;

- planovi i izveštaji koji su iskorišćeni za izradu planskih i izveštajnih dokumenata RDB u celini;

- registri, evidencije i normativna akta, koji predstavljaju duplikate, a čiji se originali čuvaju u sedištu Resora;

- materijali nastali u kancelarijskom poslovanju, a koji su služili za hitno izveštavanje i postupanje (depeše) i na osnovu kojih su stvoreni drugi izvorni dokumenti;

- dopisi, propratni akti i delovodnici, jr se isti trajno čuvaju na drugim zapisima u sedištu RDB;

- duplikati izveštaja o proverama lica (potpune i delimične).

Na osnovu toga, izvršeno je izdvajanje navedenih materijala iz operativne evidencije ovog Centra i o tome sačinjen popis. Dana 14.12.2000. godine, u V Upravi RDB izršeno je sravnjenje materijala koji su izdvojeni za uništavanje na osnovu Teodorovićeve instrukcije sa sastanka u ovom Centru i o tome sačinjen Popisnik materijala RDB koji se predlažu za uništavanjebroj 6.

Predlog za uništavanje dokumentacije po Popisniku broj 6 dostavljen je lično Teodoroviću, dopisom Sp.br. 3071, od 14.12.2000. godine, a Popisnik broj 6 otkucan je u V Upravi RDB, u okviru koje je i radila Komisija za uništavanje materijala. Na osnovu navedenog predloga za uništavanje dokumentacije CRDB Valjevo, prema Popisniku broj 6, načelnik RDB je, 26. 12. 2000. godine, doneo Odluku Sp.br. 86258, kojom se odobrava uništavanje predložene dokumentacije.

Dana 27. 12. 2000. godine, komisijski su uništeni materijali CRDB Valjevo, a uništavanje su, na osnovu naloga načelnika tog Centra, izvršili radnici Centra Milovan Stojković, Petar Čolić i Dragan Božić, uz prisustvo pomoćnika načelnika CRDB Valjevo Milana Popovića. O uništavanju je sačinjena Službena beleška, koja je dostavljena Komisiji za uništavanje dokumentacije u RDB, dopisom Sp.br.3122, od 28.12.2000. godine, koju je potpisao Milan Popović, pomoćnik načelnika CRDB Valjevo.

Uvidom u Popisnik, ustanovljeno je da je u CRDB Valjevo ukupno uništeno 22.082 materijala, na 40.131 strani, a između ostalog i sledeće:

- 11 dosijea PO (poznata imena) iz 1999/2000. godine, sa ukupno 264 materijala, na 928 strana;

- 9 dosijea OO (poznata imena) iz 1999/2000. godine, sa ukupno 262 materijala, na 808 strana;

- 68 dosijea lica (poznata imena) iz 1999/2000. godine, sa ukupno 2586 materijala, na 5934 strane;

- materijali za 84 lica (nepoznata imena), sa ukupno 1592 materijala, na 4963 strane;

- 35 dosijea saradnika, sa ukupno 656 materijala, na 1542 strane;

- 56 dosijea operativnih veza, sa ukupno 515 materijala, na 1237 strana;

- godišnji izveštaji o radu CRDB Valjevo u periodu 1992-2000. godina;

- mesečni izveštaji o radu CRDB Valjevo u periodu 01. 01. do 30. 09. 2000. godine (tekstualni i statistički deo);

- registri (PO, OO, OF, AF i dr.);

- delovodnici za 1998, 1999. i 2000. godinu;

- dopisi iz 2000. godine;

- propratna akta iz 1998, 1999. i 2000. godine;

- depeše CRDB Valjevo (dolazne i prolazne) za period od 01. 01. do 30. 09. 2000. godine;

- Delimične i potpune provere.

Specijalnom tužiocu za organizovani kriminal, Slobodanu Radovanoviću Ustanička br. 29, Beograd

Poštovani g. Radovanoviću:

S obzirom na opštepoznatu obavezu svakog tužioca da po saznanju o učinjenom krivičnom delu koje se goni po službenoj dužnosti postupi u skladu sa svojim dužnostima i pravima, dostavljam Vam krivičnu prijavu u prilogu. Sadržaj te krivične prijave nije već šest i po godina nikakva tajna; naprotiv. Desilo se, međutim, da po tim saznanjima još niko – koliko je nama poznato – nije smatrao za shodno da postupi, uprkos posebnoj težini i društvenoj opasnosti od navedenih krivičnih dela. Sada, kada ste se Vi posebno istakli u progonu raznih organizovanih kriminalnih grupa, uveren sam da je došao i trenutak za progon vrha narkodilerske mafije u Srbiji, navedenog poimenice u priloženoj krivičnoj prijavi. Naime, iz priloženih nespornih podataka jasno proizlaze svi elementi krivičnog dela koje se osumnjičenima stavlja na teret. Osim toga, upozorio bih Vas da je list “Vreme” u posedu izveštaja MUP Srbije navedenog u ovoj krivičnoj prijavi, a koji Vama po prirodi stvari mora biti dostupan.

Pored prethodno iznetog, moram da Vam skrenem pažnju i na službenu belešku koju je 25. oktobra 2004. sačinila zamenik Okružnog javnog tužioca u Beogradu Jelena Katić (br. KTR-275/04). U toj službenoj belešci postoje tvrdnje lica od koga je beleška uzeta da je cela ova priča i dublja i duža nego što iz Vama dostavljene krivične prijave sledi. List “Vreme” je u posedu i te službene beleške.

Očekujem, g. Radovanoviću, da razmotrite dostavljene podatke i da u razumnom roku konačno preduzmete odgovarajuće radnje na koje ste zakonom obavezani.

Miloš Vasić, podnosilac krivične prijave

Podnosim krivičnu prijavu na osnovu članova 223. i 224. Zakona o krivičnom postupku Republike Srbije

za krivična dela iz člana 245. st. 1. i 2. Osnovnog krivičnog zakona (neovlašćena proizvodnja, držanje i stavljanje u promet opojnih droga), kao i krivična dela iz čl. 227. (zločinačko udruživanje) i čl. 242, st. 1. i 3. (zloupotrebe službenog položaja) Krivičnog zakona Republike Srbije,

protiv sledećih lica:

1. Kertes Mihalja, u vreme izvršenja krivičnog dela direktora Savezne uprave carina;

2. Stanišić Jovice, u vreme izvršenja krivičnog dela načelnika Resora državne bezbednosti Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije i pomoćnika ministra u periodu 1992–1998;

3. Marković Radomira, u vreme izvršenja krivičnog dela načelnika Resora državne bezbednosti u periodu 1998–2001;

4. Ćurčić Nikole, u vreme izvršenja krivičnog dela zamenika načelnika Resora državne bezbednosti MUP Srbije;

5. Crnog Branka, u vreme izvršenja krivičnog dela pomoćnika načelnika Resora državne bezbednosti MUP Srbije;

6. Kandić Radoslava, u vreme izvršenja krivičnog dela šefa Odseka za objekte posebne namene u okvitu VIII Uprave RDB MUP Srbije;

7. Ulemek Milorada i nepoznatih ovlašćenih službenih lica RDB MUP iz sastava Jedinice za specijalne operacije i iz sastava Centra RDB Niš i nepoznatih radnika Savezne uprave carina koji su znali ili su morali znati da svojim postupanjima čine krivično delo nabavljanja, posedovanja i pomaganja u prikrivanju velike količine narkotika (heroina) namenjenih prodaji;

Zato što su, pojedinačno:

1. Kertes Mihalj: zato što je, kao direktor Savezne uprave carina, iz više pošiljaka čistog heroina (93% čistoće ili br. 4), zaplenjenog u više odvojenih akcija na graničnom prelazu Gradina 1996. (ukupno zaplenjeno 1139 kilograma heroina) ustupio najmanje 560 kilograma tog heroina licu Stanišić Jovici, umesto da ih preda nadležnim pravosudnim organima na komisijsko uništenje, čime je učinio krivično delo zloupotrebe službenog položaja u cilju sticanja materijalne koristi sebi ili drugima, krivično delo posedovanja i trgovine opojnim drogama, udruživanja radi vršenja krivičnog dela itd.

2. Stanišić Jovica: zato što je, kao načelnik Resora državne bezbednosti MUP Srbije do novembra 1998, primio od lica Kertes Mihalja najmanje 560 kg. čistog heroina i, umesto da ga preda pravosudnim organima na komisijsko uništenje, dotični heroin prikrio u sef tadašnjeg MUP u Ulici Kneza Miloša 92 (bivši SSUP), čime je počinio krivično delo nabavljanja i držanja veće količine opojne droge namenjene prodaji, zloupotrebe službenog položaja i udruživanja radi vršenja krivičnog dela.

3. Marković Radomir: zato što je, kao naslednik Stanišić Jovice na mestu načelnika RDB MUP Srbije od novembra 1998. do januara 2001, od njega preuzeo rečenu količinu opojne droge, čuvao je u trezoru RDB umesto da je preda pravosudnim organima na komisijsko uništenje, prebacio tu i još neke količine heroina u sef Komercijalne banke u Ulici Svetog Save br. 14 krajem 1998. u strahu da mu ne propadne u očekivanom bombardovanju NATO pakta 1999. i tamo ga skrivao do smenjivanja, čime je počinio krivično delo nabavljanja i držanja veće količine opojnih droga namenjene prodaji, zloupotrebe službenog položaja, udruživanja radi vršenja krivičnog dela itd.

4. Ćurčić Nikola: zato što je u vreme izvršenja krivičnog dela, kao zamenik načelnika RDB MUP Srbije, sve do posle svog penzionisanja u fioci svog pisaćeg stola u Institutu bezbednosti u ulici Kraljice Ane b.b. na Banjici čuvao ključ i ovlašćenje za korišćenje pomenutog sefa u Komercijalnoj banci, a znajući da se u tom sefu nalazi heroin namenjen prodaji, pa je tek po penzionisanju, a dana 11. decembra 2000. godine isti ključ bez procedure primopredaje predao Branku Crnom, čime je počinio krivično delo nabavljanja i držanja veće količine opojnih droga namenjene prodaji, zloupotrebe službenog položaja radi sticanja materijalne koristi sebi ili drugome, udruživanja radi vršenja krivičnog dela itd.

5. Crni Branko: zato što je, kao pomoćnik načelnika RDB MUP Srbije, a po usmenom naređenju trećeprijavljenog Radomira Markovića, premestio najmanje 600 kilograma čistog heroina iz trezora br. 3 u zgradi RDB MUP Srbije u Kneza Miloša br. 92 u skladište “Srbijašume” na Senjaku, pa zatim u sef Komercijalne banke u Ulici Svetog Save br. 14 i kasnije od četvrtoprijavljenog Nikole Ćurčića primio ključ za rečeni sef i njegov sadržaj, ne prijavivši to nadležnom pravosudnom organu, čime je počinio krivično delo nabavljanja i držanja veće količine opojnih droga namenjene prodaji, zloupotrebe službenog položaja radi sticanja materijalne koristi sebi ili drugome, udruživanja radi vršenja krivičnog dela itd.

6. Kandić Radoslav: zato što je u vreme izvršenja krivičnog dela, kao šef Odseka za objekte posebne namene u okviru VIII Uprave RDB MUP Srbije preuzeo najmanje 563,1 kg. čistog heroina i smestio ga u trezor br. 3 u zgradi RDB u ulici Kneza Miloša br. 92, da bi zatim rukovao tim heroinom i dalje (slao uzorke na analizu, čuvao ga itd.) i na kraju ga, po usmenom naređenju trećeprijavljenog Radomira Markovića, prebacio u prostorije preduzeća “Srbijašume” na Senjaku;

7. Milorad Ulemek i još nepoznata ovlašćena službena lica RDB MUP Srbije iz sastava JSO i iz sastava Centra RDB Niš i još nepoznati radnici Savezne uprave carina, zato što su: (radnici Savezne uprave carina) predali veliku količinu heroina neovlašćenim licima, primili i rukovali velikom količinom heroina mimo i protiv zakona i pravila carinske i službe unutrašnjih poslova, nisu prijavili nadležnom pravosudnom organu te transakcije (radnici Centra RDB Niš), prikrivali postojanje velike količine skrivenih opojnih droga namenjenih prodaji, utajili 10,6 kg. heroina prilikom transporta od zgrade RDB u Kneza Miloša 92 do skladišta “Srbijašume” na Senjaku (pripadnici JSO) i tako počinili krivična dela zloupotrebe službenog položaja, udruživanja sa goreprijavljenima radi nabavke i prikrivanja veće količine opojnih droga u svrhu prodaje itd.

Svi zajedno: zato što su počinili krivično delo zločinačkog udruživanja iz člana 227. KZ Republike Srbije.

Obrazloženje:

Posedovanje bilo koje količine zabranjenih supstanci (opojnih droga) zabranjeno je zakonom. Posedovanje ovolikih količina (660 kg) ima samo jednu svrhu, a to je konačna prodaja zavisnicima na ulici, jer je heroin inače neupotrebljiv za bilo šta drugo. Po propisima i pravilnicima Savezne uprave carina i Ministarstva unutrašnjih poslova, važećim u vreme izvršenja krivičnog dela, svi zaplenjeni narkotici imaju se po identifikaciji i veštačenju komisijski uništiti. Prijavljeni su zaplenjeni heroin prikrili od pravosudnih organa, čuvali ga sve do otkrića, marta 2001, u najvećoj tajnosti, a u nameri da ga prodaju ili zamene za robu ili usluge, jer drugačija namera nije zamisliva. Posebna otežavajuća okolnost jeste što su to radili kao ovlašćena službena lica carine i unutrašnjih poslova, dakle u punoj svesti da čine teška krivična dela koja bi inače bili dužni da sprečavaju, a počinioce da gone. Postoji osnovana sumnja da navedena količina nije bila jedina u posedu Resora državne bezbednosti u periodu 1990–2001, što je razvidno iz izjava lica Ulemek Milorada tokom suđenja za ubistvo premijera Zorana Đinđića i iz odgovora generala policije i pomoćnika ministra unutrašnjih poslova, Miroslava Miloševića na pitanja Specijalnog tužioca za organizovani kriminal iz juna 2004. Tako su Savezna uprava carina i Resor državne bezbednosti MUP Srbije zloupotrebljeni za vršenje posebno niskih i odvratnih krivičnih dela kojima se direktno ugrožavaju životi i zdravlje stanovništva i podstiče i pomaže transnacionalni organizovani kriminal sa čijim su nosiocima prijavljeni bili povezani.

Lica Kertes Mihalj, Stanišić Jovica, Marković Radomir, Ćurčić Nikola, Crni Branko, Kandić Radoslav i Ulemek Milorad dostupna su organima gonjenja; ostala još nepoznata lica prijavljena pod brojem 5. mogu se lako otkriti operativnim radom Kriminalističke policije, a na osnovu dokazne dokumentacije u posedu Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije, koje je marta meseca 2001. zaplenilo i javno uništilo 660 kilograma heroina i drugih narkotika na koje se ova prijava odnosi, kao i na osnovu indicija iznetih tokom suđenja pred Posebnim odeljenjem Okružnog suda u Beogradu za ubistvo premijera Zorana Đinđića. Posebno je značajan odgovor pomoćnika ministra unutrašnjih poslova i načelnika Javne bezbednosti MUP Srbije, gen. Miroslava Miloševića, dostavljen Specijalnom tužiocu za organizovani kriminal na njegov zahtev pod brojem “O. St. pov.- 3517/04. od 15. i 16. juna 2004. godine”.

S obzirom na zaprećene kazne za ova krivična dela, na njihovu posebno odvratnu prirodu, na društvenu opasnost od njih, na opasnost od bekstva, uticanja na svedoke i na uznemiravanje javnosti, bilo bi neophodno da nadležni organ odredi meru pritvora prijavljenima koji su još na slobodi.

U Beogradu, 17. jula 2007.

Miloš Vasić, novinar nedeljnika “Vreme”, Beograd

Izvor: Vreme

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Влада Републике Србије донела је одлуку о оснивању Државнe комисијe за проналажење и обележавање свих тајних гробница у којима се налазе посмртни остаци стрељаних после ослобођења 1944. (скраћено „Државна комисија за тајне гробнице убијених од септембра 1944“) која је конститутивну седницу одржала 12. новембра 2009. године. Чланови Државне комисије за тајне гробнице убијених од септембра 1944. су представници државних институција, научних установа и стручњаци из различитих области.

Предсеник Комисије је др Слободан Марковић, доцент на Факултету политичких наука у Београду, а секретар је мр Срђан Цветковић, истраживач у Институту за савремену историју.

Циљеви Комисије:

  1. Да истражи, пронађе и обележи све тајне гробнице у којима се налазе остаци стрељаних од септембра 1944. године
  2. Да преузме посао лоцирања и обележавања свих гробних места као и да утврди тачан број стрељаних лица од септембра 1944. године
  3. Да припреми и достави посебан извештај о свом раду Влади Републике Србије

Планиране активности Комисије:

  1. Комисија ће сакупити сву постојећу грађу, и то како ону до сада познату, тако и грађу која носи ознаку поврерљивости у архивима БИА, ВБА, Архиву Србије и другим архивима. Биће сабрана и сва до сада доступна усмена сведочења као и додатна усмена сведочења од живих сведока. Прикупљена грађа биће штампана у документима о тајним гробницама у Србији.
  2. Комисија ће донети препоруку Министарству правде о обављању ексхумације неколико најкрактеристичнијих масовних гробница које ће послужити као студије случаја и образоваће пододбор за ексхумацију. Државна Комисија је свесна да због броја тајних гробница у Србији који се процењује у стотинама она није у могућности да предузме кораке који би водили ексхумацији свих тајних гробница, већ само да отвори процес који ће, узимајући у обзир словеначко искуство, трајати годинама.
  3. По обављеним ексхумацијама најкарактеристичнијих тајних гробница Комисија ће објавити студије случајева ексхумације масовних гробница са детаљном методологијом.
  4. Комисија ће на крају рада објавити све налазе о тајним гробницама стрељаних после 1944. са тачно назначеним местима свих тајних гробница у Србији насталих после септембра 1944. о којима постоје доступни подаци и са азбучним списком свих страдалих лица.
  5. На основу налаза и упутстава Државне комисије локалне самоуправе ће моћи да образују општинске комисије за ексхумацију и обележавање тајних гробница на њиховом подручју.
O tajnim grobnicama u Srbiji zainteresovani mogu videti video prilog na adresi:

Ne podržavam selektivnost: Nataša Kandić

Podržavam otkrivanje masovnih grobnica iz 1944. godine, ali ne mogu da se pomirim sa time da Ministarstvo pravde Republike Srbije najavljuje da će se sa svih dokumenata u vezi sa streljanjima 1944. godine skinuti oznaka poverljivosti, a da se i dalje taje i od javnosti skrivaju dokumenti koji sadrže podatke o tajnim grobnicama i spaljivanju tela ubijenih Albanaca u nekim fabrikama u Srbiji i na Kosovu. Ne mogu da se pomirim sa stavom i odukom srpskih vlasti da će tela albanskih žrava ostati na dnu jezera Perućac i da će kosti drugih albanskih civila ostati u tajnim grobnicama u Srbiji do neke ljudskije vlastiOd nedavno Srbija ima Državnu komisiju za tajne grobnice ubijenih od septembra 1944. Na prvi pogled, sve je u redu. Međutim, medijski izveštaji sa konferencije za novinare, održane 16. decembra 2009. u Beogradu, pokazuju da je reč o komisiji koja je formirana isključivo radi pronalaženja groba Draže Mihajlovića i grobnica drugih građana bivše Jugoslavije koje su ubile partizanske vlasti posle Drugog svetskog rata. I to bi bilo u redu, kako kaže državni sekretar Slobodan Homen, “…to je ljudsko pravo koje pripada zaista svakom čoveku”, da to pravo nije uskraćeno porodicama žrtava ratnih zločina, počinjenih nedavno.

Razočaravajuće je da je nekadašanji kritičar Miloševićeve politike, preko koga su strane ambasade u Beogradu finansijski podržavale i pomagale Otpor, smetnuo sa uma da u Srbiji ima grobnica u kojima su skriveni posmrtni ostaci Albanaca, ubijenih tokom NATO bombardovanja. U aprilu ove godine, kao svedok na suđenju osmorici policajaca za zločine nad albanskim civilima u Suvoj Reci na Kosovu, Dragan Karleuša, penzionisani inspektor MUP Srbije, vrlo jasno je rekao da u Srbiji ima grobnica sa posmrtnim ostacima Albanaca i da iz jezera Perućac nisu izvađena sva tela koje je srpska policija potopila za vreme NATO bombardovanja. Nemoguće je da bivši Otporaš ništa ne zna o tome, da se to krije od njega i da mu u državnu funkciju spada samo potraga za grobovima Draže Mihajlovića i drugih streljanih 1944. godine.

Podržavam otkrivanje masovnih grobnica iz 1944. godine, ali ne mogu da se pomirim sa time da Ministarstvo pravde Republike Srbije najavljuje da će se sa svih dokumenata u vezi sa streljanjima 1944. godine skinuti oznaka poverljivosti, a da se i dalje taje i od javnosti skrivaju dokumenti koji sadrže podatke o tajnim grobnicama i spaljivanju tela ubijenih Albanaca u nekim fabrikama u Srbiji i na Kosovu. Ne mogu da se pomirim sa stavom i odukom srpskih vlasti da će tela albanskih žrava ostati na dnu jezera Perućac i da će kosti drugih albanskih civila ostati u tajnim grobnicama u Srbiji do neke ljudskije vlasti.

Pitam se šta će reći državni sekretar Homen porodicama nestalih Srba, koje mole državu da izdvoji sredstava za ekshumacije grobnica u Belaćevcu i na Košarama, gde počivaju tela mladih vojnika, koji su odvedeni u smrt a da im starešine nisu rekle kuda ih zašto vode.

Piše: Nataša Kandić

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Slika gore: primer bahate političke zloupotrebe pojma „strogo poverljivo“ u kategoriji „vojna tajna“-vidi sve slike: 1,2, 3,4,5,6,7,8,9,10,11,12


Prema članu 3. Zakona o tajnosti podataka (Sl. Gl. RS br. 104/09) tajnim podatkom ne smatra se podatak koji je označen kao tajna radi prikrivanja krivičnog dela, prekoračenja ovlašćenja ili zloupotrebe službenog položaja ili drugog nezakonitog akta ili postupanja organa javne vlasti.

Postavlja se pitanje hoće li državna bezbednost poštujući navedenu zakonsku odredbu deblokirati emisije TV B92 u temi “Insajder” pod sledećim naslovima:

Gostovanje Brankice Stankovic u vestima

Politicko ubistvo Zorana Djindjica – Insajder

Insajder Sluzbena tajna 1-6 ep.

Imovina Miroslava Miskovica

Rekonstrukcija: Kako je ubijen premijer

Rukopisi ne gore 1-4. deo – Insajder

Kosovo: Kako je pokrenuto ludilo – Insajder

Mreza: Ko je sve na spisku – Insajder

Naime, u pokušajima da pregledam navedene video naslove dobijao sam sledeću poruku: „This video has been removed due to terms of use violation“ ili u slobodnom prevodu: „Ovaj video je uklonjen zbog uslova korišćenja“.

Zahvaljujući činjenici da do sada nije postojao ovakav Zakon o tajnosti podataka mnogi državni službenici su zloupotrebljavali svoja službena ovlašćenja tako što su svoju bahatost i zloupotrebe podvodili pod neku od oznaka: „strogo poverljivo, poverljivo, državna tajna, vojna tajna, službena tajna, poslovna tajna, itd.“.

Naime, nakon što je Miloševićev režim pred svetskom javnošću raskrinkan u falsifikovanju izborne volje građana Srbije, Centralni izborni štab SPS-a je za predsednike i članove svojih Opštinskih odbora izdao obavezujuće strogo poverljivo uputstvo br. 02-234 od 04.03.1997. godine, da je prioritetan cilj budućeg delovanja SPS rasturanje i uništenje koalicije Zajedno. Radi uništenja Koalicije Zajedno, u navedenom uputstvu, između ostalih, u paragrafu 4. u devet tačaka bile su razrađene tzv. Mere agresivnih akcija i to:

  1. prisluškivanje prostorija i komunikacija,
  2. praćenje lica,
  3. fotografisanje i videotehnika,
  4. praćenje pošiljki i pisama,
  5. ekonomski pritisak,
  6. uznemiravanja,
  7. tajna ubacivanja u objekte i pretresi,
  8. sabotaže,
  9. uvežbavanje i pomaganje malih agresivnih grupa i dr.

Poštujući navedeno uputstvo, organizatori: Radoslav Terzić-predsednik Opštinskog odbora SPS-a Bor, Ilija Tanikić-predsednik SO Bor, Miroslav Ćiprijanović-sekretar SO Bor, Miroslav Ilić-načelnik vojne uprave Bor, i Sonja Filipović-sudija Opštinskog suda u Boru su uz logističare: prof. Pavla Panića-odbornika SO Bor i dr Vesne Radosavljević-odbornika SO Bor i anganžovanje aktivista SPS-a na terenu: Ilije Zlatarevića, Miroslava Vasilijevića, Stojana Ljubića i Bojana Šuputa, organizovali su, sproveli i legalizovali pučističko smenjivanje kompletnog Saveta Mesne zajednice Novo Selište iz Bora.

To je učinjeno tako što je Načelnik vojne uprave Bor Miroslav Ilić overom nevažećim pečatom falsifikovao vojni dokument br. 86-35/98-10/23 od 12.10.1998. godine pod oznakom “STROGO POVERLJIVO” u kome, navodno za potrebe vojne bezbednosti zemlje, NALAŽE Opštini Bor da prostorije Mesne zajednice “Novo Selište” u ul. Njegoševa br. 5 u Boru isprazni kako bi se navedeni prostor funkcionalno iskoristio u skladu sa dokumentima Plana odbrane Opštine Bor.

Paralelno sa ovim falsifikovanim dokumentom organizovana je “Inicijativa” odbornika i aktivista SPS-a tako što je održana sednica Mesnog odbora SPS-a na kojoj je bez prava učešća “Smenjen” legalni Savet mesne zajednice “Novo Selište” a umesto Saveta imenovan tzv. “Privremeni Koordinacioni odbor” o čemu je napravljen falsifikovani zapisnik overen falsifikovanim pečatom.

Savet Mesne zajednice Novo Selište je tim povodom protiv Opštine Bor podneo tužbu Opštinskom sudu Bor ali je istu u uslovima ratnih okolnosti zataškala sudija Sonja Filipović Rešenjem P -1309/98 Opštinskog suda Bor od 11.03.1999. godine, kojim je utvrđeno povlačenje tužbe podneskom predsednika “Privremenog koordinacionog odbora” od 10.03.1999. godine i ovo je Rešenje pravosnažno potvrđeno Rešenjem Gž-1015/99 Okružnog suda Zaječar (vidi slike 1 i 2), a Revizija Vrhovnom sudu Srbije odbijena je Rešenjem P-1309/98 sudije Sonje Filipović od 31.08.1999. godine.

Povodom pučističkog smenjivanja Saveta MZ Novo Selište, Savet MZ je bezuspešno pokretao krivične postupke protiv izvršilaca jer su isti pod ratnim okolnostima zataškani Obaveštenjem Kt 76/99 i Obaveštenjem Kt 77/99 Opštinskog javnog tužilaštva Bor od 16.04.1999. godine.

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

26. decembar 2009. | 13:42 | Izvor: Tanjug

Čitaj mi!

BEOGRAD -Novi Zakon o tajnosti podataka, koji će početi da se primenjuje 1. januara 2010, omogućiće otvaranje tajnih dosijea i dokumenata koji su decenijama skrivani od očiju javnosti, eliminisanje zloupotreba, posebno kada su u pitanju javne nabavke, ali i kontrolu stavljanja oznaka poverljivosti.

Zakon propisuje da svi državni organi “prođu” kroz sve svoje dokumente i procene na kojima će oznaka poverljivosti ostati, a na kojima ne, kao i rokove u kojima poverljivi dokumenti prestaju da budu tajne, izjavio je državni sekretar u Ministarstvu pravde Slobodan Homen.

Za svaki dokument ponovo će biti doneta odluka o poverljivosti tako da tajni dosijei neće automatski biti zapečaćeni, naveo je on i napomenuo da će hiljade starih dokumenata uskoro biti moguće otvoriti.

Prema prvim procenama ministarstva, sa preko 80 odsto svih tajnih dokumenata u Srbiji biće skinuta oznaka poverljivosti, naveo je Homen.

Sve državne tajne sa datumima do 1. januara 1980. godine mogu da budu otvorene, osim onih dokumenata za koje država proceni da treba da ostanu zapečaćeni.

Rokovi u kojima poverljivi dokumenti prestaju da budu tajne određeni su prema stepenu tajnosti i kreću se od dve godine za niže stepene do 30 godina za “državnu tajnu” kao najviši stepen tajnosti.

“Oznake poverljivosti bile su izvor velikog broja zloupotreba naročito kod javnih nabavki, gde su dokumenta proglašavana tajnom uvek kada nešto nije trebalo prikazati javnosti”, podsetio je državni sekretar.

Kontrola oznake poverljivosti

Prema njegovim rečima, zakon uvodi kontrolu na stavljanje oznake poverljivosti, koju će obavljati Ministarstvo pravde.

Prema zakonu, to ministarstvo je ovlašćeno da u svakom trenutku može da obavlja kontrolu svih organa i da kontroliše sva dokumenta, uključujući i službu bezbednosti, i to bez prethodne najave rukovodiocu organa.

Ukoliko utvrdi da oznaka poverljivosti nije stavljena u skladu sa zakonom, može da donese rešenje kojim se nalaže skidanje oznake poverljivosti, a može i da naloži stavljanje oznake nižeg stepena tajnosti, naglasio je državni sekretar.

Što se tiče Ministarstva pravde, ono je, takođe, dužno da jednom godišnje Skupštini Srbije podnosi izveštaje o svom radu.

“Ovaj novitet daće jedan novi kvalitet u radu svih državnih organa koji imaju pravo na stavljanje oznake poverljivosti”, ocenio je Homen i napomenuo da će prvi put biti uspostavlja efikasna kontrola tajnosti podataka.

Zakon o tajnosti podataka

Zakon o tajnosti podataka određuje precizne kriterijume na osnovu kojih će neki podatak biti označen kao tajna, pravila za određivanje stepena tajnosti i lica koja su ovlašćena da o tome odlučuju.

Taj zakon predviđa strogu proceduru za klasifikaciju dokumenata po stepenu poverljivosti, pa propisuje četiri stepena tajnosti podataka – “interno”, “poverljivo”, “strogo poverljivo” i “državna tajna”.

O stavljanju oznake “državna tajna” i “strogo poverljivo” odlučuje Vlada Srbije, uz prethodno pribavljeno mišljenje Saveta za nacionalnu bezbednost, a kriterijume za “poverljivo” i “interno” vlada određuje na predlog nadležnog ministra, odnosno “rukovodioca organa javne vlasti”.

Državni sekretar je rekao da je “cilj zakona da se uredi jedinstveni sistem određivanja tajnosti i zaštite poverljivosti tajnih podataka koji su “od interesa za javnu bezbednost, odbranu, unutrašnje i spoljne poslove Srbije”.

Zakon o tajnosti podataka propisuje da “kao tajni podatak može biti označena informacija koja je od interesa za Srbiju, čije bi otkrivanje neovlašćenom licu moglo prouzrokovati štetu, kao i u slučaju u kome je zaštita interesa Republike pretežnija od interesa za slobodan pristup informacijama od javnog značaja”.

Pristup informacijama

Pristup tajnim podacima se, shodno novom Zakonu, dozvoljava samo ovlašćenim licima, pa tako predsednik Republike, predsednik Narodne skupštine i predsednik vlade imaju pristup tajnim podacima bez odobrenja.

Oni mogu koristiti podatke bilo kog stepena tajnosti na osnovu svoje funkcije i u cilju obavljanja poslova iz njihove nadležnosti.

Pristup tajnim podacima bez bezbednosne provere omogućen je i drugim državnim organima i njihovim rukovodiocima koje bira parlament, ali samo radi obaljanja poslova iz njihove nadležnosti. Oni su zakonom obavezani da čuvaju tajnost podataka.

Tako će pristup tajnim podacima ubuduće imati poslanici Skupštine Srbije, zaštitnik građana, poverenik za informacije od javnog značaja, predsednik Vrhovnog kasacionog suda, republički javni tužilac, predsednik i sudije Ustavnog suda, potpredsednik vlade, generalni sekretar predsednika republike.

Pristup tim podacima imaće i generalni sekretar vlade, ministri, načelnik Generalštaba Vojske Srbije, sudije, tužioci i njihovi zamenici, republički javni pravobranilac, sekretar Saveta za nacionalnu bezbednost, direktor kancelarije tog Saveta, guverner Narodne banke, državni revizor i Agencija za borbu protiv korupcije.

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Tajno odeljenje DB za politička ubistva

Tajni poslovi specijalnog odeljenja pri beogradskom centru DB, za koje postoji sumnja da su u neposrednoj vezi sa najmračnijim događajima u vreme Miloševićevog režima, stavljeni su pod lupu BIA, policije i tužilaštva, saznaje „Blic“.
U poslednjoj godini vladavine Slobodna Miloševića, pri nekadašnjem beogradskom centru DB, bilo je formirano Odeljenje za pripremu i tehničku organizaciju. Nadležni organi sumnjaju da je ovo odeljenje služilo za prljave poslove, pa i za pripremanje i logističku podršku političkih ubistava, kao što su ubistvo Ivana Stambolića i atentat na Vuka Draškovića u Budvi.
- Pripadnike tog odeljenja niko ništa nije smeo da pita o poslu, i niko nije znao šta oni rade. Sumnja se da su radili prljave poslove, pa i ubistva. Oni su se šepurili da su mnogo važni tajni agenti. Koristili su najbolje automobile koji su tada bili u DB i sva ostala sredstva kojima je raspolagala tajna služba – kaže za „Blic“ izvor blizak nadležnim organima koji ispituju ovaj slučaj.
Za načelnika Odeljenje za pripremu i tehničku organizaciju bio je postavljen Ratko Romić. On je sada pod sumnjama Specijalnog tužilaštva da je bio saučesnik u ubistvu novinara Slavka Ćuruvije, vlasnika „Dnevnog telegrafa“, o čemu je „Blic“ već pisao. Romića je na to mesto postavio Milan Radonjić, tadašnji šef beogradskog DB. Radonjić je postao šef beogradskog DB neposredno pred ubistvo Ćuruvije, i on je naredio da se novinar intenzivno prati.

Preporuka
Romića su sa ubistvom Ćuruvije povezali pripadnici Devetog odeljenja beogradskog DB, koji su novinara intenzivno pratili, a o tome su svedočilo odmah posle 5. oktobra 2000. Naime, 27 pripadnika Devetog odeljenja svedočilo je da je dobilo naređenje da Ćuruviju prati nekoliko dana pre ubistva, a da su na sam dan ubistva, na Uskrs 11. aprila 1999. morali skoro iz minuta u minut da javljaju njegovo kretanje. Neposredno pred ubistvo, kada je Ćuruvija sa Brankom Prpom stigao ispred svog stana u Svetogorskoj ulici, pripadnici DB dobili su naređenje da se hitno povuku. Jedan od njih, koji nije odmah čuo naređenje, ispred Ćuruvijinog ulaza je video beli „golf“ koji pripada beogradskom DB. Za ovo vozilo je tih dana bio zadužen Ratko Romić. Kasnije su se pojavili i svedoci koji su videli Romića.
Postoji sumnja da se Romić svojom umešanošću u ubistvo Ćuruvije preporučio za nečelnika tog posebnog odeljenja beogradskog DB, koje je formirano 2000. godine. Sumnja se da je glavni razlog za formiranje takvog odeljenja bilo nezadovoljstvo tadašnjeg državnog vrha time što je otkriveno da je DB umešan u zločin na Ibarskoj magistrali. Tog 3. oktobra 1999, kada su ubijena četiri člana SPO na Ibarskoj magistrali, i kada je pokušano ubistvo Vuka Draškovića, isti pripadnici Devetog odeljenja imali su isto naređenje kao i prilikom ubistva Ćuruvije. Morali su stalno da javljaju gde se nalazi „objekat“, u ovom slučaju Drašković, u kom vozilu sedi, i na kom mestu. Ekspertski tim SPO ubrzo posle ubistva utvrdio je nesumnjivo da je kamion, kojim je počinjen zločin, pripadao DB. To je sada potvrđeno u sve tri prvostepene presude za četvorostruko ubistvo na Ibarskoj magistrali.

Prvi zadatak
- I početnici u DB znaju da kada dobiju naređenje da nekog striktno prate i iz minuta u minut i javljaju njegovo kretanje, to može da znači da će „objekat“ biti uhapšen. Svima je bilo jasno čemu je služilo takvo intenzivno praćenje kada su „objekti“ ubijani… – kaže izvor „Blica“.
Prema sumnjama nadležnih organa, prvi veliki zadatak Odeljenja za pripremu i tehničku organizaciju bio je atentat na Draškovića u Budvi, 15. juna 2000. Nesumnjivo je utvrđeno da je načelnik tog odeljenja Ratko Romić pred atentat bio u Budvi i da je snimao kuću Draškovića. To su potvrdili svi saslušani svedoci iz DB na suđenju za ubistvo Stambolića i atentat na Draškovića u Budvi. Čak dve ekipe DB su snimale kuću Draškovića od čega su napravljena dva foto-albuma. Prema sumnjama iz istrage, prvi album je Radomir Marković, tadašnji šef DB, dao supruzi Slobodana Miloševića Mirjani Marković, a drugi je predao pripadnicima JSO koji su bili neposredni izvršioci.
Romić nije bio među optuženima, ali je protiv njega vođena istraga po privatnoj tužbi advokata SPO. Nedavno je istragu protiv Romića preuzelo Okružno tužilaštvo u Beogradu.
Kada je u pitanju otmica i ubistvo Stambolića 25. avgusta 2000. godine, Odeljenje za pripremu i tehničku organizaciju ostavilo je najmanje tragova za sobom. U DB nije pronađen dokument iz koga bi se otkrilo da je Stambolić praćen pre ubistva. Sud je utvrdio da je Radomir Marković predao Miloradu Ulemeku Legiji papir sa kratkom biografijom, adresom stana i fotografijom Stambolića i da su neposredni izvršioci iz JSO sami čekali žrtvu nekoliko dana ispred stana. Postoji sumnja da je neka druga ekipa iz DB pratila Stambolića pre pripadnika JSO, kako bi ustanovila njegovo uobičajeno kretanje, kao što je odlazak na trčanje u Košutnjak, gde je kasnije i otet.

Autor: Vuk Z. Cvijić | 26.06.2007.

Izvor: Blic http://www.blic.rs

Veza:

TERORIZAM DRŽAVNE BEZBEDNOSTI

Milošević sa vrhom DB-a dogovarao ubistva političkih protivnika


Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Dosijei u tvrđavi pod zemljom

Služba državne bezbednosti je godinama skupljala podatke o pojedinim “objektima”. Na kompjuterskim diskovima su se našli i lideri DOS-a. Neki su nestali, a priča se da su čak u rukama mafije

Zvučalo je kao scenario nekog holivudskog političko-špijunskog trilera. Međutim, ono što je govorio srpski ministar unutrašnjih poslova Dušan Mihajlović nije bio film. Obelodanio je ono o čemu se danima samo šuškalo. Potvrdio je da je iz policijskih arhiva prethodne i nove Jugoslavije nestao deo tajne dokumentacije, tačnije famoznih dosijea o pojedinim ličnostima koje su na razne načine obeležile našu noviju istoriju.

Ministar Mihajlović nije osporio da deo te dokumentacije čine i dosijei pojedinih lidera DOS-a. Neka pitanja, međutim, ostala su bez odgovora. U čijim rukama se nalaze kompjuterski diskovi sa podacima koje su godinama brižljivo prikupljali operativci jugoslovenskih službi državne bezbednosti? Da li ta dokumenta poseduje mafija? Da li su možda u rukama pojedinih pripadnika Miloševićevog režima? Gde je obavljena operacija narezivanja podataka na diskove?

Nema sumnje da je to urađeno na Institutu bezbednosti MUP-a Srbije na Banjici – uveren je Božidar Spasić, vlasnik detektivske agencije SIA, inače, dugogodišnji istaknuti operativac Službe državne bezbednosti saveznog MUP-a.

Deset kilometara hodnika

Institut bezbednosti MUP-a Srbije je zgrada koja je za širu javnost oduvek bila obavijena velom misterije. Bar jedan njen deo. Onaj nevidljivi, podzemni. Mnogi su ovaj objekat nazivali policijskom tvrđavom. Reklo bi se, s pravom.

Građen je čitave dve decenije, pod direktnom kontrolom policijskog generala Jove Popovića koji je bio i direktor. Sastoji se iz, uslovno rečeno, dva dela. Prvi je zgrada Instituta koja sama po sebi ne predstavlja ništa spektakularno za šta bi javnost bila posebno zainteresovana. Tu su kancelarije sa uobičajenom opremom za obuku policijskih kadrova. Tu su i prostorije policijske akademije. Godine 1999. NATO avijacija je bombardovala zgradu Instituta. Kako se to obično kaže, pričinjena je ogromna materijalna šteta, ali je dobar deo ostao čitav. Žrtava nije bilo jer, naravno, u tom delu “tvrđave” i nije bilo ljudi.

Međutim, tokom bombardovanja, ali i godinama pre toga jedan, moglo bi se reći, paralelni život odigravao se u drugom delu Instituta, duboko pod zemljom.

- Da, tačno je – potvrđuje Božidar Spasić. – I sam sam dobar deo svog radnog vremena provodio u tim podzemnim prostorijama. Sve deluje impresivno. To je čitav grad pod zemljom.

U podzemni deo Instituta za bezbednost MUP-a Srbije stiže se posebnim liftovima koji se spuštaju na oko desetak metara ispod suterena. A onda se pred očima otvara gotovo nestvaran svet.

Nepregledno dugačkim hodnicima, prema nekim informacijama reč je o više desetina kilometara, Institut za bezbednost je povezan sa Belim dvorom kao i sa nekim vojnim objektima na Dedinju. Ne računajući te hodnike, podzemni deo Instituta se sastoji iz tri sektora: sektor državne bezbednosti, sektor vojske i sektor takozvanih zajedničkih poslova.

Laboratorije, restorani, sale

Podzemni deo Instituta je opremljen najsavremenijim laboratorijama u kojima se ispituje, analizira i izrađuje sve ono što je bitno za sistem bezbednosti jedne države. Tu su i veoma moderne streljane za uvežbavanje pripadnika posebnih jedinica kao i komforne sobe za smeštaj više stotina ljudi. Pretpostavka je da je bivši predsednik SRJ Slobodan Milošević ove prostorije koristio kao sklonište za smeštaj svojih specijalaca. Tu su, naravno, i prateći “sadržaji” kao što su bioskopske sale, manji restorani, kabineti, sale za sastanke. Prema pričama koje zvanično nisu potvrđene, upravo u tim prostorijama Milošević je za vreme NATO intervencije održavao sastanke sa Generalštabom Vojske Jugoslavije. Priča se, takođe, da su se u posebnim, takozvanim “gluvim” sobama, potpuno obezbeđenim od svake vrste prisluškivanja, donosile i najvažnije strategijske odluke sudbonosne za zemlju.

Podsećajući kako je početkom devedesetih organizovao akciju za neutralisanje vodećih šiptarskih terorista u zemljama zapadne Evrope, Božidar Spasić navodi:

- Tražio sam od stručnjaka u Institutu bezbednosti da naprave eksplozivnu napravu i da je upakuju u konzervu “koka-kole” od pola litre zbog bezbednijeg prelaska granice. Tako su i uradili…

U specijalnim laboratorijama Instituta moglo je sve da se napravi. Te prostorije su gotovo u svemu podsećale na kadrove iz filmova o Džemsu Bondu, pogotovu na one sekvence kada najpopularniji tajni agent u skrovitim prostorijama širom sveta isprobava neverovatno naoružanje kojim treba da uništi negativce.

U podzemnom svetu Instituta za bezbednost smeštene su i tajne štamparije opremljene najsavremenijim uređajima za izradu savršenih falsifikata. Između ostalog, stručnjaci koji rade u ovim štamparijama su uspeli da savladaju proizvodnju pasoša srednjoevropskih i nekih drugih zemalja. Nije teško pogoditi da su takve putne isprave bile namenjene agentima SDB-a koji su obavljali specijalne zadatke upravo u tim državama.

Božidar Spasić je tokom svoje policijske karijere bio jedan od ključnih ljudi koji su koristili usluge tajnih podzemnih štamparija. Njegova specijalnost je bila izrada falsifikovanih emigrantskih glasila koji su rasturani u inostranstvu sa ciljem da se raznim podmetanjima, lažnim intervjuima, izazove panika među pripadnicima emigracije okarakterisanima kao državni neprijatelji.

Deo podzemnog grada je namenjen za zatvorske prostorije.

- Posebna je priča o tom sektoru – kaže Božidar Spasić. – Veoma mali broj ljudi zna gde se tačno nalaze. Čak je i sam ulaz u pritvorski deo obezbeđen na veoma neobičan način. Stalno se pale i gase različita svetla tako da pritvorenik jednostavno gubi osećaj za prostor i posle nekoliko trenutaka nije svestan gde se nalazi.

Pritvorski deo

Jedan od pritvorenika “tvrđave” je bio kontroverzni Jugoslav Petrušić, optužen da se bavio špijunažom i da je predvodio terorističku organizaciju “Pauk”.

- Ekskluzivni snimci emitovani na RTS-u na kojima se vidi Petrušić kako istražiteljima bez lica daje izjavu nedvosmisleno su načinjeni upravo u jednoj od ćelija ispod Instituta bezbednosti – kaže Spasić.

Kretanje kroz tajni podzemni grad Instituta je strogo kontrolisano. Na tačno određenim mestima nalaze se kontrolni punktovi na kojima su veoma poverljivi operativci. Prelaženje iz sektora u sektor je moguće samo pomoću posebnih ključeva koji otvaraju svaka sledeća vrata. Bezbednost je gotovo uzdignuta do savršenstva.

- Da se vratimo na slučaj dosijea narezanih na diskove u Institutu bezbednosti – nastavlja Spasić. – Taj postupak nije ništa neobično. To rade sve policije sveta. Naime, posle izvesnog vremena, kada se papiri nagomilaju, oni se snimaju na mikrofilmove, a u poslednje vreme narezuju na kompjuterske diskove kako bi se dobilo na prostoru. Ovde je nevolja što su ti podaci iskopirani i što se nalaze u rukama onih kod kojih ne bi trebalo da se nalaze. Ko su oni, trenutno je nepoznato. Neizvesno je i kako će oni pokušati da iskoriste to što poseduju. Na osnovu mog iskustva može se pretpostaviti da će deo tih dosijea uskoro putem medija ili na drugi način ugledati svetlost dana ovde, ali možda i u inostranstvu, sa ciljem da se obelodani kompromitujući materijal nekih od čelnika DOS-a.

Šta mogu da sadrže ti materijali? Mogu da se odnose na neke nedozvoljene finansijske transakcije, veze sa pojedinim tajnim policijama, eventualne podatke o ljubavnim aferama ili podatke o porodičnim odnosima koji bi mogli da diskvalifikuju nekog političara.

Otkrivanje i tajno beleženje ljubavnih afera političara prava je specijalnost mnogih službi bezbednosti, uključujući i našu. Ilustracije radi Božidar Spasić navodi slučaj prostitutke Jelene koju je upoznao u Beču. Bila je prava dama i lepotica. I pristala je da sarađuje. Diskretno je stupila u vezu sa visokim oficirom austrijske policije i uskoro su postali ljubavnici.

Izgledalo je da su oboje uživali u “vezi” ali, što je bilo najvažnije, SDB-u su od Jelene počele da pristižu dragocene informacije. U okviru ovakvih aktivnosti tajnih policija poznati su i slučajevi tajnog snimanja viđenijih (ali u ovim slučajevima golih) političara u javnim kućama, naravno, uz saglasnost i saradnju “prijateljica noći”.

- Ako se neki od tih dosijea i objave, to se sigurno neće odnositi na, rekao bih, glavne ljude, već na njihovo neposredno okruženje. Mogli bi, na primer, da se obelodane kompromitujući podaci o šefovima kabineta, najbližim saradnicima, savetnicima. Setimo se da su se ne tako davno pojavili kompromitujući podaci o šefu kabineta Vilija Branta, pa je tek naknadno na udaru bio i on sam. To je svojevrsna taktika upozoravajućeg pojavljivanja, tek da se ciljani objekti obaveste da neko poseduje o njima podatke. Nije isključeno da će onaj ko ima diskove pokušati da ih iskoristi u lične svhre, da će ucenjujući “predmet” dosijea pokušati da sebi obezbedi materijalnu korist ili neku drugu uslugu, na primer puštanje iz zatvora nekog svog rođaka ili saradnika.

Upućeni tvrde da postoje indicije da su osim dosijea Službe državne bezbednosti negde procureli i tajni dokumenti Kontraobaveštajne službe Vojske Jugoslavije. Na to, tvrde obavešteni ljudi, upućuje i poslednje saopštenje vojske o pokretanju krivičnih postupaka protiv velikog broja pripadnika armije. To može da znači samo jedno: da ovkavim saopštenjima vojska želi da predupredi eventualno pojavljivanje u javnosti pojedinih dosijea, jer postoji opravdan strah da su neki od njih izneti.

Krug najobaveštenijih

U svakom slučaju, sadržaj dosijea SDB-a narezanih na diskove u Institutu za bezbedenost je bio poznat veoma uskom krugu ljudi.

- U tom krugu svakako je bivši načelnik SDB-a Radomir Marković, ali i njegov najbliži saradnik i pomoćnik Nikola Ćurčić – nastavlja Spasić. – Sadržaj dosijea morao je da bude poznat i načelnicima Prve uprave (obaveštajni rad), Druge uprave (ekstremizam) i Treće uprave SDB-a (unutrašnji neprijatelji, odnosno nekadašnji opozicioni prvaci). Prema mojim informacijama dosijei su izneti u Kinu sa čijom je tajnom policijom srpska SDB godinama ostvarivala veoma tesne veze. U svakom slučaju i izjava ministra Mihajlovića ukazuje da istraga ide postepeno u željenom pravcu i da će i glavni organizator iznošenja i rasturanja tajnih dokumenata sigurno biti otkriven.

Bez obzira na ishod slučaja iznošenja tajnih dosijea može se reći da je krađa top-sikret dokumenata stara koliko i sama služba Državne bezbednosti.

U našoj ali i svetskoj novijoj istoriji poznati su mnogi pokušaji pojedinaca ili organizovanih grupa da dođu do arhiva državnih službi bezbednosti. Cilj je uvek isti: raspolaganje podacima kojima se mogu kompromitovati politički protivnici.

Jedan od takvih slučajeva koji su izazvali veliku pažnju javnosti odigrao se 1992. godine u Beogradu. Tada je, u savršeno organizovanoj akciji, SDB Srbije preuzela kontrolu nad prostorijama Savezne državne bezbednosti. Mnogi su tada kao razlog za ovaj upad videli upravo nameru da se dođe do arhive federalne tajne policije, odnosno, do dosijea koji su godinama formirani.

- Nije slučajno – nastavlja Spasić – što je tada srpska policija preuzela prvo Institut bezbednosti pa tek onda i druge objekte SMUP-a. Oni koji su rukovodili tom akcijom znali su da će u Institutu naići na željene dokumente, i da će osim arhive uspostaviti kontrolu nad najsavremenijom i najopremljenijom policijskom institucijom. Direktan nalog za ovu akciju je izdao Milošević svojim najpoverljivijim ljudima u tom trenutku: Radovanu Stojičiću Badži i Jovici Stanišiću. Dva meseca posle zauzimanja dosijei su se kamionima iz zgrade savezne policije odnosili u Institut bezbednosti. Otprilike u tom periodu je i započelo mikrofilmovanje i objedinjavanje dosijea koje su prikupljale srpska i savezna tajna policija, odnosno “centralnih” i “pomoćnih” dosijea.

Kako su otvarani dosijei? Primera radi operativci službe bi uhapsili nekoga ko se isticao u političkom delovanju: Šešelja, Aliju ili Paragu. Onda bi njihovi istomišljenici organizovali protestne tribine i potpisivali peticije za oslobađanje, ne sluteći da time u stvari potpisuju svoj ulazak u evidenciju tajne policije.

- Tako su svoje dosijee dobili prvi srpski opozicionari Đilas, Dobrica Ćosić, Matija Bećković, Brana Crnčević, Dragoljub Mićunović… – otkriva Spasić. – Sredinom osamdesetih je formiran dosije sadašnjeg predsednika SRJ Vojislava Koštunice i, naravno, Zorana Đinđića. Predmet interesovanja tajne policije osim pojedinaca bili su i objekti: novinske kuće ili druge važnije institucije tako da se slobodno može reći da je po jednom ili drugom osnovu svaki treći građanin na ovim prostorima bio “upisan”…

Šta je sadržaj dosijea? Pre svega tu su osnovni podaci o konkretnoj osobi ili objektu, zatim razlog zbog čega se otvara dosije (obično je to veza sa stranim službama, odnosno špijunaža) i na kraju se određuje pseudonim.

- Videli smo da je pokojni Slavko Ćuruvija evidentiran kao Ćuran – podseća Spasić. – Pseudonim za Đilasa bio je Stari, a Srpska pravoslavna crkva vođena je pod šifrom Partner, jer se u službi smatralo da ona želi svojom agresivnom politikom da bude partner Savezu komunista Jugoslavije u rukovođenju državom.

Dosijei su se “punili” gotovo svakodnevno novim izveštajima sa praćenja, prisluškivanja, tajnog snimanja. Na žalost, tajna policija bivše Jugoslavije ali i srpski SDB vremenom su se pretvorili u partijske policije za borbu protiv neistomišljenika. Umesto da proganja stvarne državne neprijatelje, SDB se bavila političkim oponentima. Dokaz za ovu tvrdnju je i činjenica da u poslednjih nekoliko decenija u Jugoslaviji nije održano nijedno suđenje nekom stranom agentu iako se stalno pričalo da na Balkanu neprestano vršljaju pripadnici stranih obaveštajnih službi.

Upravo zbog svega toga javnost sa pravom očekuje da u funkcionisanju Službe dođe do stvarnih promena i da umesto na dosijeima onih koji drugačije misle i govore počne da se radi na jačanju odbrane od agenata koji su nesporno među nama.


Tvorac idejnog projekta

 

- Ja sam jedan od tvoraca idejnog projekta Instituta za bezbednost – kaže ekskluzivno za “Ilustrovanu” Jovan Popović, penzionisani policijski general. – Učestvovao sam u konstruisanju od običnog šaltera do gromobrana…

Pitali smo Popovića, da li može da nam pokaže neke od tih projekata.

- A, to ne. Nikako. To je državna tajna – odgovorio je magistar tehničkih nauka. – Pripadnici svih službi bezbednosti sveta obišli su ga. I ne samo obični operativci. Ovde su bili i njihovi šefovi. Šefovi KGB-a, nemačke obaveštajne službe i drugi. Bili su ovde i Amerikanci. I svi su se čudili otkuda ovo ovde.

Jovan Popović je demantovao tvrdnje da ispod zgrade Instituta za bezbednost postoji pravi grad. Ipak, nije osporio da se u okviru “tvrđave” nalaze streljane i drugi objekti. Utisak je, ipak, da Popović, koji je već godinama u penziji, nije želeo da komentariše priče o Institutu.

- Sramota je sve to što se piše po novinama – rekao je kratko. – Mi smo imali najbolju Službu na svetu. Kada je reč o Institutu, njime je upravljao savet u koji su ulazili svi načelnici republičkih DB-a, načelnici pokrajinskih službi, predstavnici Sekretarijata za inostrane poslove, ljudi iz obaveštajne uprave…

O sagovorniku “Ilustrovane” Božidaru Spasiću, koji otvoreno govori o nečemu što je doskora bilo tabu tema, Jovan Popović ima dobro mišljenje.

- Sjajan je to operativac – kaže Popović. – Ali, dobro, nije baš sve tako kao što se priča. Nije baš sve tako bilo… Svi ti hodnici… Ima jedan hodnik koji povezuje radni deo i kuhinju… Doduše, to je ustanova koja na najbolji način ima rešenu kanalizaciju.

Zanimalo nas je da li je Jovan Popović upoznat sa takozvanim slučajem iznošenja dosijea iz Instituta. Odgovor, pomalo i očekivan, glasio je:

- Ne! Sve to što se dešavalo nema nikakve veze sa mnom. Ja sam od 1987. godine u penziji. Ne znam za tu aferu. Dok sam ja radio, sećam se da je postojao sektor “istorija”. Tu su bili neki stari dosijei koji su vraćeni u zgradu Saveznog SUP-a. A posle je u tu zgradu udarila bomba i sve to razbila…

Kada je već reč o bombardovanju, da li pamtite napad NATO-a na Jugoslaviju?

- Kako da ne – odgovorio je kao iz topa. – Moja kuća je na oko osamdesetak metara od Slobine. Kada su gađali njegovu rezidenciju, sećam se da je raketa proletela između dva dimnjaka na mojoj kući… Veoma blizu…

Milan JANKOVIĆ
Snimio Gradimir VIŠNJIĆ

preuzeto od: Ilustrovane politike

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Orman pun kostura

Zbog duge serije nerasvetljenih ubistava i opšte kriminalizacije društva, Rade Marković kao i ostali visoki funkcioneri u državnoj i javnoj bezbednosti odavno bi morali biti smenjeni

“Kao čovek koji u ovom gradu ima specifičnu težinu, ima brojne poznanike u podzemlju. Te ljude je zadužio ne činjenjem usluga nego svojim profesionalnim ugledom. Mnogi od njih su mu se već javili i rekli: ‘Šefe, samo reci kome treba da jebemo mater, pa zar sada treba tako da rešavamo stvari.”

Ovo su rečenice iz “Informacije” koju su trojica ministara unutrašnjih poslova – Božo Prelević, Stevan Nikčević i Slobodan Tomović – uputili srpskom premijeru Milomiru Miniću i potpredsednicima vlade Srbije – Nebojši Čoviću i Spasoju Kruniću. Njima ih je, pak, navodno uputio načelnik Resora državne bezbednosti MUP-a Srbije Rade Marković na sastanku 1. novembra na kome je zahtevao zaštitu od “hajke u medijima” povodom objavljivanja dokumenta iz koga se vidi da su ovlašćeni radnici RDB-a držali pod operativnim nadzorom Slavka Ćuruviju 11. aprila na dan njegovog ubistva i da su povučeni nekoliko minuta pre zločina. Reč je o “Izveštaju o tajnom praćenju lica – radni naziv ‘Ćuran’” i propratnoj belešci u kojoj se navodi da su Marković i načelnik beogradskog centra RDB-a Milan Radonjić izdali naređenje za praćenje Ćuruvije i da su uklonili operativce sa zadatka “da oni ne bi videli atentatore” (videti “Vreme”, br. 513).

KRVAVA SERIJA

Sve i da nema ama baš nikakvog osnova za “medijsku hajku”; sve i da predstavnici DOS-a i SPO–a svoj rad u privremenoj vladi ne uslovljavaju Markovićevom smenom ili ostavkom, šef tajne policije morao bi odgovoriti na najmanje četiri pitanja: kako je moguće da se baš njemu javljaju ljudi iz podzemlja, jer bi im on po prirodi posla morao biti “prirodni neprijatelj”; zašto su ti likovi na njegov nalog spremni da nekom j… mater; kakav on to “profesionalni” ugled može imati u podzemlju; i, konačno, kako se usuđuje pretiti svojim pretpostavljenima?

Leži li delimično odgovor na sva ova pitanja u krvavoj seriji nerasvetljenih ubistava koja su obeležila poslednju deceniju u Srbiji? Da li upravo ona daju smrtnu ozbiljnost njegovoj pretnji?

Profesionalne ubice nisu likvidirale samo ljude iz podzemlja, Markovićeve poznanike. Jedan za drugim, ubijani su i ljudi koji su, kako bi šef državne bezbednosti rekao, imali svoju specifičnu politički težinu: general-pukovnik MUP-a Srbije i v.d. ministra unutrašnjih poslova Radovan Stojičić Badža (11. april 1997), generalni sekretar JUL-a Zoran Todorović Kundak (24. oktobar 1997), savezni ministar odbrane Pavle Bulatović (25. januar 2000), generalni direktor JAT-a Žika Petrović (7. april 2000)... Na isti način likvidirani su i policajci – uz generala Stojičića, tu su još dva policijska pukovnika, jedan inspektor i jedno ovlašćeno službeno lice.

Ako već serijska ubistva lica sa kriminalnim dosijeima i ne spadaju u delokrug rada Markovićeve Službe, pobrojani funkcioneri i te kako spadaju. Reč je – nedvosmisleno – o nacionalnoj bezbednosti. Nisu li i tadašnje vladajuće partije gromoglasno saopštavale da je na delu terorizam i sprega stranih obaveštajnih službi i domaćih izdajnika? Nije li predsednica Direkcije JUL-a Mirjana Marković optužila Jovicu Stanišića neposredno pred smenjivanje sa funkcije načelnika RDB-a u oktobru 1998. da ništa nije učinio da se rasvetli ubistvo njenog prijatelja i partijskog druga Zorana Todorovića? Šta je radila Služba? Šta je, uopšte, radila policija?

VEČNO VRAĆANJE ISTOG

“Dok se ne zaokruži istraga, ne otkrivamo nikakve podatke u štampi zato što oni mogu da poremete tok istrage. Pre nego što damo materijal tužilaštvu, ne dajemo nikakve informacije”, kaže za “Vreme” Milenko Erčić, šef kriminalističke policije Beograda. Za sve daljnje i druge informacije uputio je je na Službu za informisanje gradske policije. Tamo je objašnjeno da se mora napisati zahtev koji se opet prosleđuje MUP-u Srbije na odobrenje.

“Moram da vas upozorim – nikave detalje nećemo moći da vam saopštimo”, reči su Dragane Kajganić iz Službe za informisanje MUP-a. Odobrenje nikad nije stiglo.

Detalje samog izvršenja zločina niko nije ni očekivao. Svaki novinar početnik u stanju je “na neviđeno” napisati vest o “tipskom” profesionalnom ubistvu a da ništa ne zna o konkretnom delu: ubica je mladić u kožnoj jakni, farmerkama i patikama, s crnom kapom; puca uglavnom iz automatskog oružja; udaljava se vozilom u kome ga je čekao pomagač; žrtva je zaskočena dok je sedela u restoranu ili prilikom ulaska ili izlaska iz automobila; nije bilo “kolateralne štete”. Ovaj rukopis zločina dobio je i svoje ime – sačekuša. Ponovio se na desetine puta.

Kako je onda moguće da taj kliše nikad nije provaljen (izuzetak donekle predstavlja ubistvo Željka Ražnatovića Arkana, ali tu ima mnogo više nedoumica nego pravih odgovora o svim aspektima dela); kako je moguće da Resor državne bezbednosti ni uz pomoć sve svoje tehnike, prisluškivanja svih vrsta komunikacija, “profesionalnog ugleda” koji aktuelni načelnik ima u podzemlju, tajnog praćenja poput “Operacije Ćuran”, nikad nije dao nikavu indiciju ko bi mogao biti odgovoran za sve ove zločine? Još jednom da se ponovi – reč je o najvišim državnim funkcionerima čije su likvidacije jasna pretnja nacionalnoj bezbednosti. Jednako u Srbiji kao i u Americi.

“Dolazili su kod nas inspektori iz gradskog SUP-a, vođeni su razgovori, ali dokle je stigla istraga, nije na meni da znam. Mi smo ozbiljna firma i nije u redu da prenosim ono što sam čuo na hodnicima”, kaže za “Vreme” Milutin Pršić, direktor JAT-ovog Informativnog centra.

“Uviđaji koje su pripadnici javne bezbednosti napravili na licu mesta veoma korektno su urađeni”, kaže za “Vreme” izvor blizak MUP-u. “Sve je uredno fotografisano, izmereno, napravljeni su balistički i obdukcioni izveštaji, uzeti otisci…”

Iz tužilaštva se saznaje da postoje zavedeni predmeti koji se tiču pomenutih ubistava. U njima su policijske prijave protiv N.N. počinilaca, tehnički nalazi sa uviđaja i – koliko se zna – ništa više. Po tim fasciklama pada prašina, a vreme protiče…

DOBAR, LOŠ I JOŠ GORI

“Ubistvo Radovana Stojičića Badže izazvalo pravi šok u policiji”, kaže sugovornik iz MUP-a uz insistiranje na anonimnosti. “Odmah je formiran specijalni istražni tim koji su činili najbolji i najiskusniji operativci. Istovremeno, krenule su racije, kontrole saobraćaja, legitimisanja građana, privođenja poznatih kriminalaca… I tu se sve nekako i završilo.”

“Kada sam na oglasnoj tabli MUP-a video objavu o uvođenju godišnje nagrade MUP-a Srbije ‘Radovan Stojičić Badža’, bilo mi je jasno da počinioci nikada neće biti nađeni”, kazao je tada za “Vreme” jedan kapetan policije.

Sagovornici iz policije kažu da niko od pretpostavljenih nije direktno stopirao ovu i druge istrage. Slučajevi su naprosto “sklanjani”. Operativcima se na različite neformalne načine sugerisalo da “ne moraju forsirati”, da “idu polako”…

“Osim toga, niko od nas nije veverica”, nastavlja sagovornik. “Svi smo znali dokle se smeju pratiti tragovi. Kad bi počinjali voditi prema politici i određenim krugovima bliskim vlastima, svi bi iznenada oboleli od slepila.”

Niko kao policajci, naime, nije bio bolji svedok kako su se u protekloj deceniji sticala bogatstva; niko kao oni nije bio svestan raznih nelegalnih poslova nomenklature bivšeg režima koje su, od prilike do prilike, morali i obezbeđivati; niko kao oni sprege političke moći, raznih parapolicijskih i paradržavnih struktura i organizovanog kriminala, te lakoće s kojom se gubi glava kad u igru uđu velike pare.

“Prelom je nastao kada nije rasvetljeno Badžino ubistvo”, kaže sagovornik iz policije. “Od tada se na ubistva na beogradskim ulicama gledalo sa zanimanjem – kao da su se dogodila na Beverly Hillsu. Kada bi sada naišao audi ‘petica’ iz koga se besomučno puca, patrola u ‘kecu’ bi krenula na suprotnu stranu.”

Ko stoji iz svega toga, ko organizuje, a ko povlači obarač? Iskusni policajci kažu da je za svaki od tih atentata bilo potrebno barem sedam-osam pouzdanih, stručnih i hladnokrvnih ljudi, odlična obaveštajna priprema, telekomunikacije, oružje za jednokratnu upotrebu, dva-tri vozila, bar jedan siguran stan i mnogo, mnogo novca.

“Takozvana velika ubistva nisu mogli izvršiti kriminalci ili samo kriminalci”, nastavlja kolega prvog sagovornika. “Jednostavno, oni nemaju ni mozga ni organizacionih sposobnosti za tako nešto. Pre ili kasnije neko od njih bi se počeo hvaliti ili bi ‘otkucao’ kada bi ‘pao’ zbog nečeg drugog.”

Da li je zato čudno što naručena i profesionalna ubistva čaršija odavno povezuje sa ljudima iz državne bezbednosti? Njihovo nerasvetljavanje kao da daje podlogu glasinama…

MESTO ZLOČINA

Naravno, niko ne tvrdi da je državna bezbednost izvršavala ili organizovala likvidacije. Međutim, dva slučaja ukazuju na to da su njeni pripadnici barem bili na mestu zločina kada se on dogodio, ako ne već i nešto drugo. Reč je o atentatu na predsednika SPO-a Vuka Draškovića na Ibarskoj magistrali 3. oktobra 1999 (tada su poginuli direktor direkcije za gradsko građevinsko zemljište Veselin Bošković i trojica telohranitelja) i tajnom praćenju Slavka Ćuruvije na dan njegovog ubistva.

Iako su nadležni organi nekoliko puta ponovili da je u pitanju “obična saobraćajna nesreća”, posle skoro godinu dana na insistiranje SPO-a formiran je u prošlom sazivu Skupštine Srbije anketni odbor koji je trebalo da ispita sve aspekte atentata na Ibarskoj magistrali. Član tog odbora Slobodan Nenandović kaže za “Vreme” da nikavih značajnijih rezultata nije bilo: “Osnovni problem je taj što su bivši ministar unutrašnjih poslova Vlajko Stojiljković i bivši direktor carina Mihalj Kertes odbili da se pojave pred Odborom. Nisu saslušana ni lica koja su neposredni svedoci i koja su ‘radila na licu mesta’. Jedino su se pozivima odazvali beogradski okružni tužilac Andrija Milutinović, te predsednik suda i javni tužilac iz Lazarevca.”

Niko, dakle, da objasni kako to da “kamion – ubica”, kako ga je nazvao Drašković, oduzet inače na carini, pripada državnoj bezbednosti; kako to da mesecima policija nije mogla da ustanovi identitet vlasnika vozila i brojeve šasije i motora; kako to da identitet vozača ni do danas nije poznat? I još mnogo toga…

Drugi slučaj je tajno praćenje pokojnog Ćuruvije i opoziv operativaca nekoliko minuta pred naručeno ubistvo. Sve i da se prihvati – što je apsolutno neprihvatljivo – da je vlasnik jednog dnevnog i nedeljnog lista svojim javnim antirežimskim napisima i istupima predstavljao pretnju nacionalnoj bezbednosti, te da su se zbog toga morali tajno pratiti i on i njegovi “kontakti”, kako to da je nadzor trajao samo i baš tih šesnaest sati i da je okončan baš pred samo ubistvo? Nije malo onih koji su praćenje doživeli i kao “obaveštajnu pripremu”, svojevrsno “pozicioniranje mete”. Vredi ovde još dodati i da se zločin dogodio posle poziva na linč u “Politici ekspres”(komentar “Ćuruvija dočekao bombe” Miroslava Markovića), a kako se od Ćuruvijinih saradnika moglo saznati, policajci su ih ispitivali isključivo o tome da li je nekom dugovao pare, da li je spavao sa nečijom ženom i slično… Operaciju “Ćuran” i verovatno prisluškivanje telefona tada nisu pominjani. Zauzvrat, izuzetno interesovanje pokazali su za pokojnikove spise i adresare.

ZEMLJA POLICAJACA

Od pozornika koji uzima cigarete uličnim prodavcima, preko visokih policijskih funkcionera i njihove rodbine koji drže razne firme i ekskluzivne restorane, korupcija je svakodnevica u policiji.

“Što se drugo moglo očekivati”, reči su jednog sagovornika iz MUP-a, “kad jednog dana policajci privode ulične dilere benzina, a drugog obezbeđuju cisterne glavonja iz vlasti; kad šest meseci krvare na Kosovu, a drugih šest privode klince iz Otpora; kad do podne batinaju, a popodne čuvaju Uskokovića Skoleta; kad danas privode krupne kriminalce, a sutradan ih gledaju po kafićima sa svojim šefovima.”

Nije sporno da sve službe bezbednosti imaju svoje kontakte i doušnike u podzemlju, da nadziru prostituciju – posebno onu na “visokom” nivou, da neovlašćeno prisluškuju itd. Problem nastaje kada se izgubi razlika između policajca i kriminalca.

Po započinjanju ratova u bivšoj Jugoslaviji 1991, u kojekakvim paravojnim jedinicama našli su svoje mesto i ljudi iz podzemlja: neki su odavno sarađivali sa Službom poput Ž. R. Arkana, neki su tada saradnju započeli, a bio je i nemali broj onih koji su dobili skraćenja ili oslobađanje od zatvorskih kazni u zamenu za doprinos u “odbrani golorukog naroda.” Stvarni komandanti na terenu bili su im operativci RDB-a, poput Franka Simatovića Frenkija nad “Crvenim beretkama” (videti “Vreme”, br 511). Epilog tih ratnih avantura je takav da se više nije znalo ko je lopov a ko žandar, i da je u Srbiji preko svake mere narastao broj lica sa službenim legitimacijama sa svim onim ovlašćenjima koja one nose. Takvi likovi odmah su se uklopili u establišment bivšeg režima i pristupili podeli kolača raznih nelegalnih i povlašćenih poslova. Sa sobom su doneli “kapital” stečen pljačkom i ubistvima, te rešenost da se u borbi za svoje interese i interese svojih zaštitnika služe istim sredstvima kao na frontu. Za obične policajce, kao i svi oni koji su imali političku moć, postali su nedodirljivi.

“Priča je mračna, ali jednostavna”, objašnjava sagovornik iz policije. “Velike ale iz vlasti imaju velike biznise. U tome kao ortaci – jer su i uspeli zbog slepog poslušništva i karijerizma – učestvuju i pojedinici iz vrhova javne i državne bezbednosti. Zašto se dešavaju ta ‘velika’ ubistva? Lično verujem – isključivo zbog para ili zbog sukoba oko kontrole nad poslovima. Političke ale otvaraju tada politički kišobran, policijske zna se već koji – zataškavanje i sabotiranje istraga, poturanje inspektorima da jure krive tragove kao što je automobil određenog tipa… Svi ostali sa službenom legitimacijom i bez nje, samo zauzimaju svoje mesto u toj piramidi. Jedni pucaju, drugi vode lokale, treći već nešto treće.”

I tu je onda moguće svašta, kažu sagovornici iz policije. Da te strukture angažuju kriminalce za povlačenje obarača, da kriminalci angažuju policajce kao telohranitelje, da se pojedini delovi službi ponašaju kao nezavisni gangovi, a da politički establišment pomoću svih njih gradi svoju moć i poslovne imperije. Kažu i da u policiji pored službene postoji i paralelna struktura vlasti – njeni nosioci su upravo oni ljudi koji pod različitim firmama “državnog i nacionalnog interesa” obezbeđuju poštovanje tako uspostavljenih pravila igre.

Izvori iz policije tvrde da ih je u istragama, osim političkih i korupcionaških prilika, kočio i nedostatak savremene kriminalističke opreme. Takođe i nedostatak saradnje između državne i javne bezbednosti.

“Ma mi smo njima sluge”, kaže jedan pripadnik javne bezbednosti za odnose sa kolegama iz državne bezbednosti. “Nije malo slučajeva koje smo počeli da vodimo, a koje je preuzeo RDB. Posebnih objašnjenja zbog čega, niti povratnih informacija što su oni sa svim tim učinili, nije bilo. Eventualno se od šefova moglo saznati da je reč o nekim njihovim operacijama.”

EPILOG

Gostujući na državnoj televiziji, Ratko Marković je rekao da ne zna ništa o otmici Ivana Stambolića i da se o tome pitaju premijer Republike Srpske Milorad Dodik i ministar unutrašnjih poslova Crne Gore Vukašin Maraš. Ali, iako kaže da ništa ne zna, zašto onda misli da Dodik i Maraš znaju?

Posebno poglavlje je politička zloupotreba policije i državne bezbednosti: za divljačko premlaćivanje mirnih demonstranata i privođenje dece u majicama Otpora bila je zadužena uniformisana policija; praćenje, prisluškivanje i izrade tajnih dosijea političkih oponenata spadali su u nadležnost RDB-a, kao i razne vrste dezinformacija i zastrašivanja javnosti.

Bilans rada MUP-a pod Miloševićevim režimom može se opisati kao orman pun kostura. Zbog duge serije nerasvetljenih ubistava, opšte kriminalizacije društva, odavno bi u svakoj iole normalnoj službi nacionalne bezbednosti, kao i u cijeloj policiji. pljuštale smjene i ostavke. U Srbiji, nasuprot tome, šakom i kapom deljena su unapređenja i odlikovanja. Reč odgovornost naprosto nije u policijskom vokabularu.

Slučaj Radeta Markovića otvorio je krizu vlade. Dok DOS i SPO zahtevaju njegovu ostavku ili smenu, SPS nepokolebljivo brani njegovu funkciju. Na pitanje zašto, moguće je više odgovora. Žele dobiti na vremenu kako bi mogli ukloniti po sebe kompromitujući materijal, na primjer; Marković i dalje informiriše Miloševića i kao takav predstavlja njegovu osnovnu polugu i oslonac u političkom životu, kažu drugi; reč je o strategiji haosa kojom se poraženi režim nastoji konsolidovati i odložiti izbore zakazane za 23. decembar, smatraju treći.

Praksa, međutim, posle 5. oktobra pokazuje da je SPS nakon prvobitnog zatezanja i odugovlačenja na kraju popuštao pred pritiscima DOS-a. Ostavke predsednika republičkog vrhovnog suda Balše Govedarice i republičkog javnog tužioca Dragiše Krsmanovića, koji su bili u “paketu” sa Markovićem, to potvrđuju. No, u odbrani šefa državne bezbednosti, socijalisti su do kraja tvrdokorni. Mnogi smatraju da objašnjenje za ovo leži u DOS-u, odnosno u različitim gledištima unutar DOS-a na slučaj Radeta Markovića i RDB-a.

Ima mišljenja, naime, da bi od smena po kratkom postupku u policiji u ovom trenutku bilo više štete nego koristi. Polazi se od toga da je MUP, a posebno državna bezbednost, voma složen i osetljiv sistem, te da bi se u aktuelnom interregnumu mogao transformisati u novu partijsku službu pojedinih lidera, njihovih stranaka, poslovnih prijatelja i ortaka; da bi postao glavni stožer nove oligarhije nastale u tranziciji poput one u Jeljcinovoj Rusiji. Kuloarske priče uglavnom označavaju Zorana Đinđića, predsednika Demokratske stranke, kao nekog ko je i te kako zainteresovan da preko veza koje je ostvario pred 5. oktobar i posle njega (ali i ranije) sa raznim ljudima iz Službe, kao što su komandanti “Crvenih beretki”, ostvari dominaciju u državnoj bezbednosti. Saopštenje predsednika SR Jugoslavije Vojislava Koštunice, pak, u kome kaže da nije tražio ostavke čelnih ljudi vojske i policije, mnogi tumače kao signal da se to ne dopusti, makar cena bila i zadržavanje kompromitovanih ličnosti do republičkih izbora. Sam Marković se u svemu ovome ne ponaša ni najmanje naivno. Ponudio je ostavku Koštunici s punom svešću da MUP nije u nadležnosti predsednika SR Jugoslavije.

Ipak, kako god stvari stajale, RDB nije moguće očuvati kao instituciju do izbora 23. decembra i konstituisanja nove srpske skupštine i vlade. Ovakvu kakva je, službu bezbednosti naprosto nije moguće reformisati ni tada, ni bilo kada – mnogo, isuviše mnogo ima kostura u njenim ormanima da bi mogla polagati pravo na ma kakav kredibilitet; suviše ima otvorenih pitanja o njenom delovanju u proteklom periodu na koje javnost očekuje hitne odgovore i to pred državnom komisijom sa najširim ovlašćenjima. Bolje je zato čak i u potpunosti zamrznuti rad RDB-a i krenuti ispočetka u stvaranje moderne i adekvatnim zakonskim rešenjima kontrolisane službe za zaštitu nacionalne bezbednosti nego kombinovati i politički taktizirati s krajnje opasnim stukturama. Osnovi uslov i zalog za nešto tako jeste neodložni odlazak Radeta Markovića.

Filip Švarm, Biljana Vasić, Tamara Skroza,
Radovan Kupres
i Dokumentacioni centar “Vreme”

U tišini, bez istine

Reporteri “Vremena” pokušali su i od porodica likvidiranih funkcionera bivšeg režima saznati da li imaju bilo kakvih informacija o toku istraga. Da li su makar oni, koji su preživeli najstrašniju porodičnu tragediju, obavešteni o tome šta je policija sve radila i dokle je stigla u rasvetljavanju zločina?

Udovica Radovana Stojičića Badže odbila je razgovor jer – kako je posrednik rekao – “ima dvoje maloletne dece”. Milorad Vučelić, koji je u vreme Badžinog ubistva bio potpredsednik SPS-a, kaže za “Vreme” da mu je Radovan Stojičić Badža bio “ne samo poznanik već i veliki prijatelj”. Dokle je istraga stigla, nikad nije uspeo saznati. “U početku se radilo intenzivno, i taj rad je pružao nadu da će nekih rezultata biti”, kaže Vučelić.

Mirjana Petrović, sestra ubijenog generalnog direktora JAT-a Žike Petrovića, veruje da će nove vlasti pokrenuti pravu istragu o ovom zločinu: “Red je da se kaže ko je to uradio i zašto.” Inače, gospođa Petrović nije pristala na to da saopšti ma kakve detalje o samoj istrazi. “Novinari su pisali svašta, s mnogo proizvoljnosti i netačnosti”, kaže ona. Kad biste samo znali u kakvo je društvo stavljan, razumeli biste…”

Porodica Pavla Bulatovića, kako se saznaje, veoma je ogorčena što se o naručiocima i počiniocima atentata još ništa ne zna – moguće je steći utisak da se tim zločinom niko ozbiljno i ne bavi. Sam bivši ministar smatran je za nekorumpiranog čoveka u establišmentu, apsolutno lojalnog bivšem premijeru SR Jugoslavije Momiru Bulatoviću. Bivši savezni premijer je jedan od retkih Pavlovih kolega “iz politike i vlasti” s kojim njegova porodica redovno kontaktira. No, ni on, kako se navodi, nije mogao da im pomogne u rasvetljavanju ovog zločina.

Nekog možda može začuditi nespremnost porodica žrtava, koje su pripadale establišmentu bivšeg režima, da javno zatraže istinu i prozovu odgovorne koji to godinama nisu u stanju. Međutim, u svetlu pretnje načelnika RDB-a trojici ministara unutrašnjih poslova mnogo šta je jasnije. Ipak, kako se saznaje, članovi porodica, kao i njihovi advokati, s vremena na vreme dolaze u policiju da se raspitaju kako se odvijaju istrage i da daju neke podatke za koje smatraju da bi mogli biti od koristi.

Bez informacija

Predsednik JUL-a Ljubiša Ristić je u intervjuu za “Vreme” br. 511 rekao “da je sramno što je godinama Zoran Todorović optuživan da je mafijaš, bogataš, kriminalni profiter, da je zato ubijen”, i dodao da bi mediji trebalo da se uvere kako “njegova porodica i deca žive veoma skromno, ni traga nekakvom bogatstvu”. Međutim, kada se preko JUL-a pokušalo stupiti u kontakt sa Todorovićevom porodicom, Miloš Đurić iz ove partije jednostavno je saopštio: “Ne dajemo informacije o funkcionerima JUL-a, živim ili mrtvim.” U ovom kontekstu, interesantno je primetiti da su julovske perjanice poput Gorana Matića i Ivana Markovića “demaskirale” sve vrste terorističko-špijunskih zavera, a da se nikad nisu pozabavile istragom o smrti svog bivšeg generalnog sekretara. Takođe, Matić je na konferenciji za štampu 14. maja 1999. novinarsko pitanje ko je ubio Slavka Ćuruviju okvalifikovao kao primer destabilizovanja SR Jugoslavije.

Preuzeto od: Vreme broj 514, 9. novembar 2000.

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Nakon petooktobarske kontrarevolucije, kada su prevareni građani lažnim pričama o reformama i evropskom životnom standardu, kada je napravljen koban savez između vrha kriminala, vrha tajkuna, vrha tajne policije i vrha DOS-a, savez koji traje do danas i koji omogućava Čumetu da kupuje fakultet u Srbiji, postalo je ogromnoj većini građana jasno da su reforme laž, da su spinovani japijevci kriminalci u skupocenim odelima i da nema spasa države i nacije sa političkim ološom na vlasti. Kako se projekat pljačkanja države i građana privodi kraju, kako je ostalo još malo državnog i društvenog kapitala koji treba rasprodati i uzeti provizije, kako nezadovoljstvo građana preti da eksplodira kroz socijalnu revoluciju na ulici i kako čelnici režima nemaju nikakvu ideju šta treba da rade, osim kako da se spakuju i pobegnu kada stotine hiljada opljačkanih, prevarenih i siromašnih građana bude na ulicama, onda im ne preostaje ništa drugo nego da prete i da plaše građane.


Bris Taton je divljački ubijen. Na ulici, pred gomilom svedoka. I Ranko Panić je zverski ubijen. Takođe na ulici pred gomilom svedoka. U prvom ubistvu policija nije bila na ulici. U drugom ubistvu, policija je intervenisala. Dva mlada života su izgubljena. Sve ostalo što se dešavalo nakon tragedije bilo je obojeno političkim i medijskim spekulacijama. Naročito pojavljivanje visokih predstavnika režima na odavanju pošte francuskom državljaninu.

Nesretnom Ranku Paniću državni vrh nije došao da oda pomen. Nije bilo ni državnih medija. To licemerje režima Borisa Tadića najbolji je dokaz njihove ostrašćenosti i podaništva. Bahati su i bezobzirni prema svome narodu, dok su podanički ponizni pred službenicima briselske administracije. Ubice Tatona su uhvaćene. O ubicama Panića se ništa ne zna. Sakrili su svoju bahatost ispod državne uniforme. I ništa. Kao da nije počinjeno ubistvo. Kao da je to normalno da neki obesni policajac, brukajući državu i policiju, ubije mladića na ulici. I za to ubistvo ne odgovara. Nema dokaza. I nema svedoka. Pretpostavimo da se dogodilo obrnuto. Recimo da je taj zlikovac koji je usmrtio Panića intervenisao u slučaju Tatona. Šta bi se desilo? Da li bi ubica bio pronađen? Da li bi se maneken tranzicije pojavio pred svim televizijskim kamerama da oda počast stradalom? Da li bi izgovorio da je Srbija na putu ulaska u fašizam? Zašto je predsednik države upotrebio reč fašizam? Slučajno? Namerno? Zašto, recimo, nije rekao – odajući poštu ubijenima, bez ikakve diskriminacije, da je Srbija na putu da nestane kao država i da je režim glavni krivac za ubistva koja su se desila?

Ako je Srbija na putu ulaska u fašizam, to znači da se fašizam uvodi iz vrha vlasti. Naime, i Hitler i Duče su uveli svoje države u nacizam i fašizam. Psiholog na položaju predsednika države bi morao nešto o tome da zna. Nažalost, Boris Tadić je neobrazovan, nevaspitan i nekulturan. Nije se udostojio da Smilju Panić, majku nastradalog momka, lično primi i da joj izjavi saučešće. Da se predsednik izvini ispred države koja je počinila zločin i koja pokušava da sakrije krivca. Predsednik za to nije imao vremena. Zapravo, istina je mnogo poraznija, predsednika države to ubistvo nije ni interesovalo. Na tom ubistvu se ne mogu napraviti politički poeni u Briselu i njegovi medijski moguli, koji su monopolizovali tržište reklama i imaju godišnji obrt od 500 miliona evra, smatraju da na tom ubistvu ne mogu profitirati.

Šta je zajedničko ovim ubistvima? Šta ih spaja u toj nesreći?

Zajedničko im je samo jedno. Krivac za ovu tragediju i našu sramotu je vrh državne vlasti. Preciznije, Boris Tadić i njegov režim. Njih treba izvesti na sud istorije i suditi im što namerno uništavaju državne institucije i uvode haos u društvo. Da li je to slučajno? Nije. Nema nikakve slučajnosti. Sve je isplanirano i sve se kontroliše sa jednog mesta. Onima koji su naivni i veruju u predizborna obećanja manekena tranzicije, koji nas je plašio da, ako on ne pobedi, mračne sile iz devedesetih mogu da pobede u društvu, da bi, odmah posle izbora, napravio savez upravo sa tim, kako ih je on u kampanji nazivao, mračnim silama; tim naivnim sam dužan da ponudim celovito objašnjenje. O čemu se, dakle, ovde radi? Otkud tolika povika na fašizam u Srbiji? Otkud tolika medijska hajka na fašiste u Srbiji? Da li Srbija zaista ulazi u fašizam? Da li dobijamo srpskog Hitlera? I ko je to? Objašnjenje je vrlo jednostavno.

Nakon petooktobarske kontrarevolucije, kada su prevareni građani lažnim pričama o reformama i evropskom životnom standardu, kada je napravljen koban savez između vrha kriminala, vrha tajkuna, vrha tajne policije i vrha DOS-a, savez koji traje do danas i koji omogućava Čumetu da kupuje fakultet u Srbiji, postalo je ogromnoj većini građana jasno da su reforme laž, da su spinovani japijevci kriminalci u skupocenim odelima i da nema spasa države i nacije sa političkim ološom na vlasti.Kako se projekat pljačkanja države i građana privodi kraju, kako je ostalo još malo državnog i društvenog kapitala koji treba rasprodati i uzeti provizije, kako nezadovoljstvo građana preti da eksplodira kroz socijalnu revoluciju na ulici i kako čelnici režima nemaju nikakvu ideju šta treba da rade, osim kako da se spakuju i pobegnu kada stotine hiljada opljačkanih, prevarenih i siromašnih građana bude na ulicama, onda im ne preostaje ništa drugo nego da prete i da plaše građane.

Pisao sam odmah nakon izvršene kontrarevolucije da se ne treba toliko plašiti organizovanoga kriminala, jer taj kriminal stvara i kontroliše vrh države, pa se organizovani kriminal rešava za jedan dan, nego da se čuvamo nastanka socijalnoga kriminala koji nastaje iz siromaštva, očaja, besa, tuge i potištenosti, jer se taj kriminal ne može kontrolisati. Socijalni kriminal je najopasniji kriminal u društvu i on uništava zdravlje društva i dovodi do potpunog haosa u državi. Opominjao sam da to Srbiji ne sme da se desi i da su političari na vlasti glavni krivci ako Srbija upadne u to bolesno stanje. Nažalost, uprkos upozorenjima, ostrašćeni tržišni talibani, koji su iz medija proterali svaku kritiku i svaku javnu raspravu, uveli su Srbiju u haos.

U vladavini Borisa Tadića očajni ljudi seku prste da bi skrenuli pažnju narcisoidnom predsedniku da njegova politika ne valja. Da li je predsednik primio te svoje građane? Da li je predsednik pitao te ljude u čemu je problem? Zašto sečete prste? Šta to ne valja? Mogu li da vam pomognem? Gde je problem? Kako da ga rešimo? Zašto se samokažnjavate? Ne. Muk. Ništa. Kao da ti ljudi ne postoje.

Udruženje manjinskih akcionara Srbije je poslalo Borisu Tadiću na hiljade dopisa o pljačkama u procesu privatizacije i o uništavanju preduzeća i otpuštanju radnika. Ništa. Poslao sam lično na hiljade stručnih analiza u kojima je jasno dokazano da je izvršena pljačka države i građana. Opet ništa. Predsednik je odgovarao da nije nadležan. Upućivali su njegovi saradnici na druge korumpirane institucije. I savetovali nezaštićene akcionare da beže od B.D.

Ja sam im veći problem od kriminalaca u njihovim redovima. Pisali smo da se prema radnicima u privatizovanim preduzećima većinski vlasnici odnose kao da su roblje. Pisali smo da u tim preduzećima vlada atmosfera koncentracionih logora. Pisali smo da nove gazde dovode na radnike kriminalce da bacaju suzavce, da potežu pištolje i da tuku akcionare. Ništa. Predsednik države je trošio pare poreskih obveznika i putovao po svetu da vidi ono što nikada u životu, da nije predsednik, ne bi video. Jer, gospodo građani, mi imamo predsednika koji nema rešeno stambeno pitanje. Dobili smo za predsednika države čoveka koji do pedesete godine ništa valjano nije uradio i nije ni sebi uspeo da zaradi stan.

Dali smo da državom upravlja čovek koji nije ni svoj problem mogao da reši? Kako će onda, taj nesposobnjaković i pacer, da rešava probleme 7,48 miliona građana Srbije? Dobili smo za predsednika čoveka koji je nama u opoziciji devedesetih godina služio za sprdanje i ismejavanje. Dobili smo za predsednika čoveka koga je pokojni Đinđić prezirao i koga je držao u stranci samo zbog njegovog oca. Dobili smo za predsednika čoveka koji nije bio sposoban da radi u prosveti, koji ništa nije znao o telekomunikacijama o kojima je odlučivao i koji je uništio 1.400 strela S2M i doveo do haosa u Vojsci. Dobili smo za predsednika nezrelu i nedovršenu ličnost, foliranta koji se okružio diletantima i koji se šepuri u njihovim raširenim očima, verujući da se može vladati floskulama o evropskim integracijama i evroatlantskim savezima. Dobili smo predsednika koji je na poslednjim izborima pobedio šireći laž i strah. I danas imamo predsednika koji je spreman na sve samo da se njegov kult ličnosti ne okrnji.

Istovremeno, društvo je krenulo drugim putem. Predsednik i njegovi građani nemaju ništa zajedničko, osim što žive u istoj državi koja se raspada. Državi koja namerno uništava svoje institucije i koja širi kult ličnosti o jedinom čoveku koji nas može uvesti u evropske integracije. Socijalni kriminal buja u društvu koje se rastače. Svakodnevna ubistva, samoubistva, perverzije i kriminal samo su dokaz da je Srbija pred kolapsom. Predsednik i njegova dvorska svita nemaju nikakvo rešenje za izlazak iz ovog stanja. Pravo rešenje bi bilo da Boris Tadić izađe pred javnost i da otvoreno prizna da je nesposoban da vodi državu, da je on glavni krivac za sve što se dešava u društvu i da podnese ostavku, i da se vrati u školu da pokuša ponovo da predaje. Ako to uradi, predlažem da mu država pokloni stan i da tako reši njegove stambene probleme. Ali, on to nikada neće da uradi. U Srbiji niko mirnim putem ne predaje apsolutnu vlast. I zbog toga, danas se lansira priča o fašizmu, huliganima i pederima.

Režim Borisa Tadića postaje vrlo opasan. Režim Borisa Tadića je spreman sve da organizuje i inscenira samo da produži svoju vlast. Uplašeni socijalnim nezadovoljstvom građana, pokušavaju da skrenu pažnju na sve druge stvari samo da spreče organizovanje demonstracija protiv režima na ulicama. Ništa, gospodo građani, nije slučajno. Nema slučajnosti. Spinovani mediji su lansirali priču da će dva miliona građana Srbije oboleti od svinjskog gripa. Bolesnici na vlast šire strah o epidemiji. Ideja je bila da se na taj način, širenjem straha i panike, građani uplaše i da ne izađu na ulice i sruše odnarođeni režim. Režimski mediji su o tome danima pisali i trovali društvo bolesnom propagandom režima. Međutim, Guča je uspela da razobliči tu laž. Guča je dokazala da se mogu slobodno okupljati bez bojazni od zaraze. Zaraza se nalazi u glavama režimskih političara i medija.

Onda su zabranili javna okupljanja u centru Beograda. Namera im je da sve izmeste na Ušče i da tako spreče masovne demonstracije u centru grada. To nije pošlo za rukom ni Miloševiću. Da je Milošević sprovodio takav zakon, nikada petooktobarske prevare ne bi bilo i nikada ni Koštunica ni Tadić ne bi došli na vlast. Dakle, pokušaj da se nezadovoljni građani oteraju sa ulice na zelene površine neće uspeti. Ulice su pravo mesto za građane i za demokratiju. Protesti na ulicama i blokada državnih institucija je demokratsko pravo građana u osvajanju slobode.

A onda je usledila nova represija. Donet je zakon o informisanju. Zakon je usvojen iz očaja i nemoći. Režim Borisa Tadića pokušava da zabrani svaku kritičku misao i svaku opoziciju. Ni taj zakon neće uspeti da zaustavi osvajanje slobode. I despot je u svojim poslednjim danima donosio takve zakone. A onda je otpočela nova prevara sa paradom pedera i sa huliganima na ulici. Parada je trebalo da pokaže da je pitanje homoseksualaca važnije od pitanja 300.000 dece koja gladuju u Srbiji ili milion penzionera koji su na ivici života i smrti. Ili pitanje milion radnika koji jedva preživljavaju od svog rada ili milion nezaposlenih koji ne mogu da pronađu posao. Režimski mediji sve učestalije spinuju javnost novim senzacijama i na taj način kupuju vreme bankrotiranom režimu Borisa Tadića.

Na javnom servisu nema nijedne ozbiljne emisije o stanju u društvu, jer se isti predstavnici i sluge režima pojavljuju da nam godinama objašnjavaju kako ne treba protestovati i kako je tranzicija jedini put u svetlu budućnost. Tako režim Borisa Tadića ulazi u završnu fazu svoga nestajanja. Režim Borisa Tadića danas širi teror u društvu i oni su glavni krivci za tragedije koje se dešavaju.

Ko su ti navijači, huligani i kriminalci? Odakle su oni došli? Kako su se pojavili na našim ulicama? Zar to nisu isti navijači koji su palili Skupštinu? Zar to nisu isti huligani koji su probijali despotove žandarmerijske kordone? Zar to nisu isti kriminalci koji su upali u Narodnu banku i ustoličili Asistenta za guvernera? Kako to da su tada bili slavljeni, a danas se proglašavaju fašistima? Čija su to deca? Ko su im roditelji? To su deca roditelja koji ne primaju plate, koji seku prste, koji izvršavaju samoubistva u društvu u kome nema pravde i slobode. To su deca ratnih vojnih invalida koji su ginuli u besmislenim ratovima, dok su se njihove gazde bogatile pljačkajući državu. To su unuci penzionera koji ne mogu sebi da priušte jednom mesečno meso i koji primaju milostinju za svoj odrađeni radni vek. To su deca koja gledaju pinkovski glamur silikonskih prostitutki i pornografske slike Velikog brata.

To su deca koja ne mogu da se dokažu u toj orvelovskoj životinjskoj Farmi i koja, gledajući sve te laži na javnom servisu i nacionalnim televizijama, postaju agresivna, jer je život prema njima nemilosrdan, okrutan i surov. To su deca koja ne vide nikakvu svetlost u društvu u kome kriminalci kupuju fakultete, političari i tajkuni se bogate, a silikonske pevaljke plasiraju svoje životne projekte u Piramidama ljudske gluposti. To su naša deca koje je režim gurnuo na ulicu, naoružao ih prazninom i besmislom, medijskom šarenom lažom o uspešnom i bogatom životu tranzicionih prevaranata i kriminalaca, odbeglih zatvorenika i ludaka sa klinika, zaštićenih svedoka, špekulanata i medijskih mogula.

To su naša deca koja su učena da cilj opravdava sva primenjena sredstva, da je uspeh mera vrednosti, da je novac smisao života i da su prevara i laž vrhunske osobine. To su naša deca koja su gledala domaće filmove u kojima su veličani ubice i kriminalci sa utokama u rukama, dok su tranzicionim gubitnicima proglašeni svi oni koji se nisu snašli, koji žive od svog rada i koji brane moral i dostojanstvo. To su naša deca koja su ostavljena na milost i nemilost režima i koje danas, isti taj režim, ugrožen u svome opstanku, proglašava huliganima, kriminalcima i fašistima. Taj režim je stvorio takvo društvo u kome će rasti ta naša deca i nije ponudio ništa da tu decu prevaspita, obrazuje, zaposli i promeni.

Parole o belim šengenskim vizama, koje se vijore nad našim glavama kao pobedničke zastave obećane zemlje dembelije, samo su jeftini, reklamni, politički igrokazi koji mladom čoveku bez novca, ideje i budućnosti ništa ne znače. Taj naš mladi čovek, izgubljen u tranzicionom ludilu, traži zdravu društvenu sredinu u kojoj će moći da odrasta, da se obrazuje, da stiče znanja i veštine, da se zapošljava i stvara svoju porodicu. Ko mu to nudi? Niko.

Režim Borisa Tadića pravi od tih mladih ljudi huligane, kriminalce i fašiste sa kojima treba da se obračunavamo. Ali, to su samo posledice. Pravi uzroci su u karakteru režima koji stvara takvu mladost. Šta, dakle, treba da radimo? Ima li nam spasa? Moramo promeniti režim. Moramo se izboriti za demokratiju i za slobodu. Umesto terora režima, treba temeljno i trajno graditi institucije. Umesto hapšenja i batina, decu treba učiti i zaposliti. Svojim ličnim primerom treba pokazati kakvom društvu stremimo. Teror režima je nova represija na društvo. Time se nijedan problem neće rešiti. Naprotiv, samo će se problemi nagomilavati, dok ne eksplodiraju. Tada postoji velika opasnost da dođe do obračuna unutar nas samih. I to je najveća opasnost. Oni koji su nam sve ovo priredili, takav scenario očekuju. To bi bila najveća kazna. Zato, pamet u glavu i ne glasajte na izborima za one koji su nas uveli u tragediju. Ako pristajete da vas potkupljuju i lažu, onda ste odgovorni za sve što će se desiti. Nema više opravdavanja.

Branko Dragaš

Izvor: Tabloid-list protiv mafije br. 191

www.magazin-tabloid.com

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Ovo su primeri kršenja zakona od strane tzv. demokratskih kadrova u Institutu za bakar i RTB-u Bor.

U kršenju radnih i sindikalnih prava radnika naročito se isticao direktor Instituta za bakar Vlastimir Trujić kadar Demokratske stranke iz Bora koji je za vreme režima Miloševića stekao u vlasništvo zlatarsku radnju u centru Bora i titulu doktora tehničkih nauka a posebno se “proslavio” gušenjem i gašenjem rada Nezavisnog sindikata nezakonitim otpuštanjem

njegovih sindikalnih predstavnika a članove tog sindikata je “proterao” iz firme tako što ih je proglasio tehnološkim viškom radne snage i nakon toga je od Ministarstva rada zatražio brisanje tog sindikata iz evidencije sindikalnih organizacija.

Takođe, “proslavio” se i tako što je u Beogradu držao na fiktivnom platnom spisku privilegovane radnike na osnovu:

ugovora o radu za izmišljene poslove u Beogradu u nepostojećoj firmi.

“Slavu” je stekao i kao nalogodavac naloga:

Mirku Vukmiroviću da retroaktivno za tri meseca unazad falsifikuje moje evidencije iz šihtane knjige, kao sindikalnom predstavniku sa utvrđenim zdravstvenim smetnjama i jedinom hraniocu porodice, kako mi ne bi  isplatio zaostale zarade i ne bi izvršio uplatu poreza i doprinosa, a zatim uz pomoć sprege politike, kriminala i pravosuđa “dočekao” da mi ne bude isplaćena naknada štete zbog nezakonitog raspoređivanja i nezakonitog otkazivanja ugovora o radu i da se za sve učinjene nezakonite stvari izvuče od zakonskih posledica samo sa nekoliko prekršajnih kazni koje je umesto njega plaćala firma.

“Slava” Trujića poznata je i po tome što je tužio Borske novine zbog toga što se u humoreski “Noćni belaj plemenitog kujundžije” prepoznao kao Mula Jusuf turski janičar.

O nezakonitom postupanju Instituta za bakar za vreme Trujića na mestu direktora kao kadrovskog rešenja Demokratske stranke iz Bora javnosti nudim na uvid sledeću dokumentaciju:

Presuda P-700/01 od 01.08.2001.- pokušaj ukidanja uslova za rad sindikata
Presuda P-987/01 od 20.11.2001-pokušaj sprečavanja korišćenja godišnjeg odmora
Presuda P-385/02 od 06.06.2002-pokušaj otimanja aprilske zarade iz 2001.

Presuda P-886/03 od 08.12.2004-naknada štete zbog pokušaja sprečavanja korišćenja godišnjeg odmora
Presuda P-1093/03 od 19.02.2004-pokušaj zakidanja na zaradama


PresudaP-634/06 od 04.10.2007-poništaj nezakonitog raspoređivanja na poslove na terenu i u zagađenoj radnoj sredini
Presuda P-311/06 od 11.07.2007-poništaj nezakonitog otkaza ugovora o radu
Presuda P-14/05 od 05.05.2005-poništaj ponovnog nezakonitog raspoređivanja na poslove na terenu i u zagađenoj radnoj sredini

Presuda P-963/01 od 12.02.2002-poništaj promene Statuta RTB-a

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Ovo je primer neuspelog pokušaja poštenog sudije da sudi u skladu sa pravnim poretkom utvrđenim ustavom i zakonom. Pokušaj nije uspeo jer je presuda ukinuta a zatim ovaj krivični postupak zataškan uz pomoć sprege politike, kriminala i pravosuđa.

Presuda K-80-04.doc

Usmenu naredbu sekretarici Smilji Janković da falsifikuje evidenciju iz šihtane knjige sindikalnom predstavniku Zvonimiru Spajiću u vidu neopravdanih izostanaka izdala su joj službena lica Instituta za bakar:

Da postojeće šihte prebriše belilom i umesto njih upiše neopravdane izostanke

Službena lica Instituta za bakar, direktor Trujić Vlastimir i upravnik službe zajedničkih poslova Milija Mićić, su  svoju naredbu porekli na sudu zbog čega je umesto njih osuđena sekretarica.

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Ovo je primer kako je pored zataškavanja kriminala u pravosudnim institucijama iz prethodnog teksta vršen pokušaj gušenja bilo kakvog javnog pisanja o tim pojavama u humorističkom obliku i to objavljuje u sredstvima javnog informisanja.

Tužba Mule Jusufa.doc

Noćni belaj plemenitog kujundžije.doc

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Ovo je jedan od pravnih modela kako je zahvaljujući spregi politike, kriminala i pravosuđa zataškano izvršeno krivično delo falsifikovanja službene isprave u Institutu za bakar od strane službenog lica Mirka Vukmirovića po nalogu direktora Vlastimira Trujića radi izbegavanja da mi firma isplati zaostale zarade i uplati poreze i doprinose nakon mog nezakonitog otpuštanja.

Na ovom blogu pod kategorijom SVEDOČENJA  – vidi

Ovde

svedočio sam o mojoj šikani pred pravosudnim institucijama a ovde javnosti nudim deo dokumentacije iz koje se vidi kako vas pravne institucije i njeni izvršioci mogu maltretirati da bi obesmislili vaša ustavom i zakonom utvrđena prava.

Optuznica OJT za Kt-345-04..doc
Resenje Kv-70-05-15.06.2005..doc
Zalba OJT na Resenje Kv-70-05-15.06.2005..doc
Resenje Kz-434-05-16.01.2006..doc

Prituzba na Kv-70-05.doc
Obavestenje o ishodu prituzbe.doc

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

By Emil Vlajki

Nedavno je izišla knjiga Miloša Vasića (M.V.) koja objašnjava Djindjićevo ubistvo. M.V. je izričit: ubistvo je izvršila mafija! Što bi drugo mafija u jednom demokratskom ustrojstvu radila već ubijala predsednike vlada. Tu je uostalom i razlika izmedju demokratskog i totalitarnog ustrojstva. Dok je totalitarac Milošević bio na vlasti, on je, po navodima opozicije, naredjivao sva poznata ubistva; ona su dakle bila politička! Odkad je na vlast došla demokracija, “oktobarskom revolucijom” 2000., nema više političkih ubistava! Gavrilovića, Buhu, Djindjica i ostale je ubila mafija!

Na ovo bi neki zlobnik cinično primjetio, kako su na vlast 2000. došle mafijaške strukture, ali bi to bilo apsolutno netočno!

Zadivljen ovako nadahnutom tvrdnjom M.V. o Djindjicevom ubistvu, upitao sam se , u kojoj se mjeri autoru ove knjige može vjerovati? Pregledao sam svoje arhive i nepobitno pronašao sve o istinoljubljivosti i hrabrosti M.V. koji je sa Filipovićem, Kandićkom, Biserko i inima, a u sudejstvu sa Sorošom i Bijelom kućom, inaugurirao objektivno, angažirano, demokratsko i, posebno, patriotsko novinarstvo. Evo i adekvatnog primjera.

U članku: “Ekskluzivno, ispovest vozača hladnjače: mrtvi putuju…” (‘Vreme’ broj 546), naš “novinar” Miloš Vasić ide dalje od Roya Gutmanna koji je na osnovu iskaza dvojice Muslimana objavio istinitu istinu o srpskim “Logorima smrti”. Djavo bi ga znao. Možda će jednog M. V., kao i Gutmann, za ovakav tekst M.V.dobiti Pulicerovu nagradu. Tekst M. V. jasno pokazuje i zašto je Milošević morao biti kidnapiran i predat legalnom tribunalu u Hagu. Po tekstu koji je tragična ispovjest rezerviste i vozača hladnjača Nikole (fiktivno ime), izgleda da su Srbi pobili čak dvostruko više albanskih civila nego što to NATO tvrdi kako bi opravdao svoju nužnu intervenciju protiv Jugoslavije 1999. godine.

Evo nekih momenata moralnog herojstva ovog članka.

Naš novinar M. V. piše:

“Nikola je bio mobilisan početkom februara 1999. kao rezervista. Kao ratni raspored dobio je kasarnu u Boru, dakle nedaleko od mesta gde je inače živeo.

Pošto sam u vojsci bio vozač, odmah po dolasku dobio sam kamion hladnjaču, prazan, sa naredenjem da ga odvezem na Kosovo, u jedan vojni logor istočno od Prištine. Moje je bilo da ne pitam, nego da vozim. Napravio sam desetak tih tura Kosovo-Bor; Uvek sam vozio sa Kosova za Bor noću; kamion sam predavao policajcima na ulazu u topionicu bakra u kompleksu Rudarsko-topioničarskog bazena Bor. Čekao sam na porti da mi vrate prazan kamion. Ubrzo sam shvatio da vozim leševe; nije tu trebala velika pamet.

Kad sam se odlučio (da to više ne radim, – E.V), zatražio sam pomoć dvojice prijatelja iz mog mesta kojima sam verovao. Dogovorili smo se da me sačekaju na skrovitom mestu pre Bora; vozio sam brže, jer sam imao tačno odredjeno vreme kada moram da se javim policiji na ulazu u topionicu, a hteo sam da ništa ne bude sumnjivo; uštedeo sam pola sata za ceo posao. Prijatelji su me čekali po dogovoru i dok sam se presvlačio u civilno odelo, oni su otvorili hladnjaču. Bila je puna leševa, do pola metra od plafona… Moji prijatelji fotografisali su unutrašnjost hladnjače, a ja sam tada pobegao dalje. Oni su onda odvezli hladnjaču na skrivenije mesto i pobrojali leševe. Bilo ih je 78: uglavnom civili, medju kojima i jedna žena, ali i tri vojnika Vojske Jugoslavije. Jednog od njih prepoznali su – bio je to dečko iz našeg mesta.”.

Iz Republike Srpske Nikola i njegova žena prebacili su se u Hrvatsku početkom maja 1999, dakle skoro tri meseca posle odluke da kamion otvori.

Da li je priča istinita ili nije?

Evo dva elokventna stava za koje bi netko rekao da su protivurječni:

  1. M.V.: “Nikolina priča takva je kako je ovde prenesena na osnovu njegove lične ispovesti i dopunskih iskaza “časnih ljudi i pouzdanih svedoka” (Danilo Kiš u “Grobnici za Borisa Davidovića”). Da li je i u kolikoj meri ta priča kriminalistički istinita, “Vreme” nije bilo u stanju da proveri do kraja iz više razloga, ……
  2. Iduci Nikolinim tragom, “Vreme” je u Zagrebu i na još nekim mestima došlo do potvrda cele priče, ali i do dopunskih informacija, koje su u gornjem tekstu ispričane van znakova navoda. Na ponovljeno insistiranje vašeg novinara, izvori iz istražnih organa Haškog tribunala – dva istražitelja, od kojih je jedan direktno umešan u slučaj – donekle preko volje potvrdili su da raspolažu dotičnim svedokom i da je njegova priča istinita.” (Čitaocima je jasno, da je priča istinita jer su je potvrdila dva haška istražitelja)

Moralna hrabrost

Ne možemo, dakle, sumnjati u to, da sve što Nikola priča, je istinito: Srbi su, eto, naveliko klali albanske civile po Kosovu, vozili do uže Srbije i tamo ih spaljivali, bacali u Dunav i zakopavali. Što radi Nikola sa svojom istinitom istinom?

-Odlazi u Zagreb da to tamo nekom ispriča. Zagreb, za kojeg zlobnici tvrde da je u zadnjoj deceniji služio kao glavni centar antisrpske propagande, gdje su se izmislile priče o srpskim “logorima smrti” i “logorima za silovanje”, što je dakako krajnje netočno i neukusno..

-Susrece se sa predstavnicima jedne velike, zapadne sile kojima tu priču prodaje. Kao i sve druge velike zapadne sile, ta velika sila je učestvovala u otkrivanju istine o srpskoj bestijalnosti, razotkrila srpsku odgovornost o masakrima na sarajevskim tržnicama, kao dio NATO-a s pravom okupirala dio Jugoslavije, bombardirala ‘Republiku Srpsku’, u skladu sa međunarodnim pravom, te ponovo učestvovala je u bombardiranju jedne genocidne zemlje, Jugoslavije/Srbije 1999. Konacno Nikola sklapa sporazurn sa hačkim tribunalom, legalnom i humanorn institucijom koja je osnovana i financirana od SAD-a, najhumanitarnije zemlje na svijetu i ciji je jedan od glavnih zadataka da čiri istinu o Srbima. Kao Srbin, treba stvarno biti moralno hrabar pa sa svojom istinitom istinom dolaziti i tražiti zaštitu od onih koji su dokazali da im je do istine o Srbima stalo iznad svega.

Evo i odgovarajuceg teksta M.V-a.

M.V.: „lz Republike Srpske Nikola i njegova žena prebacili su se u Hrvatsku početkom maja 1999, dakle skoro tri meseca posle odluke da kamion otvori. Gde su bili i šta su radili u ta tri meseca, Nikola ne želi da kaže. Od dolaska u Hrvatsku, međutim, njegov trag može se pratiti pouzdanije: obratio se izvesnoj humanitarnoj organizaciji reformisanih hrišćana, koja ga je dovela u kontakt sa izvesnim zagrebačkirn advokatom, poznatim po moralnom integritetu i zalaganju za ljudska prava. Advokat je postupio veoma oprezno, kontaktirajući sa izvesnim diplomatskim predstavništvima za koja je pretpostavljao – ili znao – da su bliska Haškom tribunalu. Zbog operativne bezbednosti i opravdanog nepoverenja u hrvatsku vlast i njena osećanja kad je Hag u pitanju, uspostavljanje kontakata uzelo je nekoliko dana opreznog rada.

U ovom dijelu teksta se nikako ne radi o crnom humoru.

M.V. : Oko 20. maja 1999. Nikola ulazi u ambasadu jedne velike sile u centru Zagreba. Razgovor koji je usledio odigrao se u posebno zaštićenoj “gluvoj sobi“ ambasade, uz prisustvo jako naoružanog i uniformisanog obezbedjenja. Nikola je ispričao svoju priču i pokazao svoje fotografije, ali iz njegove ruke”, kako deca kažu, bez ustupanja; sagovornici su tražili nekoliko dana da provere autentičnost fotografija pre nego što Nikoli daju garancije za ličnu bezbednost i izvuku ga iz Hrvatske u neku treću zemlju. Nikola je tražio da njega i ženu prvo izvuku iz Hrvatske, pa će im tek onda dati sve detalje i slike i odgovoriti na sva dopunska pitanja kojih je bilo mnogo.

Natezanje je trajalo neko vreme, da bi na kraju predstavnici te velike sile pristali na Nikoline uslove; izgleda da su fotografije bile suviše uverljive. Tiho i diskretno Nikola i njegova žena izvučeni su u jednu zemlju Evropske unije i tamo žive pod zaštitom inače veoma efikasne tajne službe te zemlje.

(Ozbiljnost teksta M.V., netko bi rekao: za maloumne, se nastavlja: Nikola ne daje dokumente iz ruke!, strana sila ozbiljno provjerava Nikolinu priču!; oni su, naravno, ozbiljno provjeravali sve istinite svinjarije koje su se o Srbima pisale u to doba, Nikola postavlja uvjete stranoj sili!, i konačno, strana sila kapitulira pred Nikolom jer su fotografije SUVIŠE uvjerljive!)

SAD, novinar M. V., Milošević i Hag.

Čitaoci će primjetiti, da naš novinar M.V. u svom tekstu posebno, preko Nikole, ističe činjenicu, da su Srbi skoro svakodnevno i masovno klali (masakrirali, ubijali) albanske žene, djecu i starce PRIJE nego sto je NATO napao Jugoslaviju. To, naravno, nije sporedan detalj. Putem njega se dokazuje, kao sto to i prosrpska haška optužnica kaže, da je Miloševićev režim, posebno u 1998. i na početku 1999. godine, činio masovne zločine prema Albancima , pa je NATO, jasno je, morao humano intervenirati kako bi spasio albansku populaciju od istrebljenja. VrIo lijepa koordinacija M.V., Nikole i Hag-a, zar ne? Upravo za Pulitzera!

Malo nevjerovatne koincidencije nikad ne škodi.

Kreativna mašta je nešto čega M.V., američke prislušne sluzbe i naš Nikola imaju, izgleda, u obilju. Tako Nikola veli da od tri mrtva jugoslavenska vojnika u hladnjaci, da je jedan bio iz njegovog mjesta!!!. Bravo, to se zove koincidencija! Od pedesetak hiljada vojnika koji su u februaru 1999. godine bili na Kosovu i kada skoro da medju njima nije bilo mrtvih, da jedan od rijetkih poginulih bude upravo iz njegovog mjesta i da bude upravo te noći pronadjen!!!

Naravno, samo bi zlobnici mogli pitati što su tri mrtva jugoslavenska vojnika radila medu “mučki ubijenim albanskim civilima”, i zbog čega bi jugoslavenske vojnike trebalo spaljivati sa ostalim albanskim lješevima. Ubijedeni smo, da će naš novinar M.V. i tajanstveni Nikola to objasniti jednog lijepog dana!

Napad na zločinačku jugo-vojsku.

Čitaoci će primjetiti da je Nikola, kao rezervista, angažiran od vojske. Isto će tako primjetiti da je “jedan general naveo Nikolu na zločinačku djelatnost razvoženja albanskih lješeva. Dakle, jugoslavenski vojni vrh je znao i navodio na zločine.

Eto, što je nemoralnost, nepatriotizam. Jugoslavenska vojska, predvodjena svojim oficirima, vodila je zločinačku borbu protiv 19 najpravednijih zemalja svijeta, umjesto da shvati svoju krivicu, da bez otpora dopusti bombardiranje vlastite zemlje, pa čak i da sama sebe bombardira!

Neka čitaoci vide dio teksta M.V.- Nikoline priče gdje se simbolički i konkretno stavlja u u pitanje ovakva vrst vojske i njen vrh:

M.V.: To sto sam u vojsci bio vozač, odmah po dolasku dobio sam kamion hladnjaču, prazan, sa naredenjern da ga odvezem na Kosovo, u jedan vojni logor istoćno od Prištine. Čim sarn stigao, jedan general me je odveo na stranu i počeo da me ispituje. Skoro pun sat pitao me je o mojoj prošlosti, političkim opredeljenjima, jesam li putovao u inostranstvo i već celu tu priču jesam li patriota, želim li da branim zemlju i te stvari. Pošto sam odslužio vojni rok, znao sam odgovore na ta pitanja od ranije. Dok smo mi tako razgovarali, hladnjača je bila natovarena i zapečaćena negde ne znam gde, nikada me nisu pustali blizu i dovezena natrag. Moje je bilo da ne pitam, nego da vozim”.

Čudno je, da na Kosovu jos uvijek ima albanske populacije.

Možda je ipak najoriginalniji dio teksta našeg M.V-a onaj koji je implicitne prirode. Naime, Nikola tvrdi kako je maltene svake noći vozio u Bor po jednu hladnjaču punu albanskih lješeva. U hladnjači može stati 80 lješeva. Prema tome, u deset tura, Nikola je odvezao 800 albanskih lješeva na spaljivanje. Logično je, medjutim, za pretpostaviti da Nikola to nije sam radio. Recimo da je bilo samo desetak takvih vozača koji su svaki dan odvozili mrtve Albance. To znači po 800 “mučki ubijenih civila” svaki dan, odnosno 24 000 mjesečno!!! Recimo, da se u doba NATO napada srpska zločinačka represija prema kosovskirn Albancima pojačala, čto čini, otprilike, 100. 000 za februar, mart, april i maj 1999. godine. Eto, to su prave implikacije clanka N.N-a, odnosno Nikoline priče.

Pored svega, pažljivi čitaoci će primjetiti da to upravo odgovara cifri od vjerovatno mučki pobijenih 100 000 albanskih civila od strane Srba, koju je Predsjednik Clinton iznio prilikom humanitarnog napada NATO-a na Jugoslaviju. I tako se krug zatvara. Svi su tu: Clinton, zapadne službe za psihološki rat, zapadni mediji, naši istinoljubljivi mediji tipa M.V., naši hrabri i istiniti svjedoci kao Nikola, ogromne albanske žrtve, haški tribunal, optužba protiv Miloševića i vojske i s pravom demoniziran srpski narod. Jer, nemojmo se zavaravati time da su samo Milošević i par ljudi u pitanju. U očima Zapada, masovna ubistva Albanaca uključuju sve one (vojnike i policajce) koji su ta ubistva radili, vojnu i policijsku komandu, vozače lješeva, one koji su te lješeve spaljivali, izvjestan broj administrativaca, itd.; sve u svemu, skoro svi Srbi. Jedini koji su stvarno izuzeti iz srpskih zločina su nas novinar M. V., njegov Nikola i njima slični čestiti ljudi.

Nakon ovog teksta, čitaocima je jasno, da sve ono čto M. V. kaže ili napiše, da je to apsolutna istina. Prema tome, Djindjica je stvarno dala ubiti mafija, a tadašnje političke strukture i njihovi američki prijatelji nemaju a ma bas nikakve veze sa navedenim zlocinom!

Miroslav Antić

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Izvor informisanja: http://www.mail-archive.com

Prati

Dobijte svaki novi članak dostavljen u vaše poštansko sanduče.

Pridružite se 29 drugih pratioca