Otkako je sveta i veka svaka državna vlast je težila da to svoje „blago“ sačuva što je moguće duže. U takvom nastojanju tražena su različita rešenja. U zavisnosti od postojećih političkih, ekonomskih, istorijskih i dr. faktora, neka od rešenja za očuvanje vlasti nametnula su se kao dominantna.

Tako, naprimer u većini zemalja u svetu, kao oblik vladanja nametnuto je tzv. „Demokratsko vladanje“, koje podrazumeva izborni sistem, koji omogućuje da većina punoletnih državljana glasanjem na izborima, između više kandidata, izaberu onog kandidata za koga veruje da će biti njihova „dobitna kombinacija“ do narednog izbornog perioda.

Da bi kandidat pobedio na izborima mora tokom izbornog perioda da pruži uveravanja glasačkom telu da je upravo on taj koji većini glasača može ponuditi najbolje životne opcije. Nažalost, prilikom takvih uveravanja biračkog tela mnogi kandidati su u svoj izborni program uveli tzv. „grubu igru“, koja je suspendovala „fer plej“ igru i „takmičarsko dostojanstvo“ i umesto toga uveli „cilj opravdava sredstvo“ ili „pobeda po svaku cenu“.

Šta to znači u praksi?

Pa, znači upravo ono što je navedeno, tj. ne biraju se sredstva i načini da se dođe do pobede na izborima. Takvi nastupi iznedrili su praksu davanja lažnih i nerealnih obećanja, razne vrste izbornih manipulacija sa biračkim spiskovima (glasanje umesto umrlih osoba), finansiranjem izbornih kampanja prljavim novcem (novac od kriminalnih aktivnosti), zloupotrebe prava glasa (glasanje po nalogu šefa neke firme ili državne ustanove – naročito policijske, zatvorske i vojne ustanove), izbornim komisijama (u komisije se ubacuju ljudi na koje kandidat ima privatnog uticaja), kupovinom glasova (glasanje za kandidata uz novčanu isplatu ili zbog obećanja neke pogodnosti nakon izbora – najčešće dobijanje zaposlenja, nekog unapređenja ili amnestija za neki zakonski prekršaj), itd.

Nakon izbora, tako izabrani kandidat, ima vremena i političke mogućnosti da tokom svog mandata kreira strukturu vlasti onako kako mu najviše odgovara da sebi u narednom mandatu obezbedi produžetak vladavine. Ukoliko je to Ustavom i zakonom onemogućeno  (u nekim zemljama je izbor istog kandidata ograničen na samo dva mandata), onda radi na tome da mu naslednik obično bude poverljiva osoba iz istog, sličnog, pa čak i potpuno drugačijeg političkog okruženja. Bitno je da mu ta osoba tokom svog mandata obezbedi nastavak korišćenja državnih privilegija, makar u redukovanom obliku.

U državama sa slabim demokratskim tradicijama nije neobično da jednom izabrani ili nametnuti vladar, uz pomoć instaliranih službi represije (vojska, policija, državna bezbednost) sebi trasira put za doživotnu vladavinu (naprimer Josip Broz Tito – vladao je od 1945 – 1980. godine). Takve režime u svetu većina drugih država smatra diktatorskim.

A kako se uspostavlja diktatorski režim?

Najčešći i najsigurniji način da neki vladar postane diktator je ukoliko uspe da strukturama državne represije (vojska, policija, državna bezbednost, tužilaštvo, sudstvo) nametne svoju direktnu ili indirektnu podređenost. U praksi to je obično manji problem nego što je obezbeđenje duže vremenske potčinjenosti, jer to je glavni problem vlastodržaca. Od uspešnosti rešavanja tog problema zavisi i dužina njihovog opstanka na vlasti.

Najduži mandat vladavine Jugoslavijom imao je Josip Broz Tito, koji je uspeo da sebi obezbedi istovremeno doživotno obavljanje sledećih dužnosti:

Predsednik Republike,

Vrhovni komandant Armije, i

Predsednik jedine političke stranke (Savez Komunista Jugoslavije).

Da bi postigao ovoliku koncentraciju diktature Josip Broz je direktno ili posredno prethodno ovladao vojnim strukturama, policijskim strukturama, državno – bezbednosnim strukturama, tužilaštvima i sudskim strukturama.

Da bi neko mogao da uspostavi i doživotno održava u funkciju toliku koncentraciju moći morao je da ima izgrađen mehanizam bezpogovorne poslušnosti u izvršavanju naloga vladara.

Takvu bezpogovornu poslušnost Josip Broz Tito je izgradio tako što je naredio ili odobrio žestoke represije svojih potčinjenih državnih struktura nad svim svojim političkim protivnicima i neistomišljenicima. Iz doba takvih obračuna ostali su poznati: nasilne mobilizacije, masovna streljanja tzv. „narodnih neprijatelja“, tzv. „Dahauski i imfobiroski procesi“, tzv. „obavezni otkupi“ itd. Računa se da je kroz takve krvave represalije stradalo oko milion ljudi, zbog čega Josip Broz Tito zauzima 10 – to mesto na Top listi najvećih svetskih zločinaca – vidi ovde.

Nakon smrti Josipa Broza Tita, sve nacionalne vođe naroda sa prostora bivše Jugoslavije, oslobodile su se straha od doživotnog Vrhovnog komandanta i međusobno su otpočeli borbu za nasledstvo Titovog diktatorskog trona. U toj njihovoj borbi, kao prva politička žrtva postao je Savez Komunista Jugoslavije, koji se raspao na republičke političke partije, koje su svaka za sebe počele da uspostavljaju vlast u svojim republičkim granicama, sa ambicijama svojih vođa, da svako od njih postane vladar, po modelu Josipa Broza Tita, pa makar to bilo samo u okviru republičkih granica. Pošto su na prostorima tih republičkih granica živele višenacionalne zajednice, ambicije novih republičkih partijskih lidera bile su da, kao Tito, sve nacionalne zajednice sa tih prostora potčine svojoj vladavini. Naravno, takve njihove ambicije imale su podršku samo njihovih nacionalnih zajednica, zbog čega su politička i verska neslaganja ubrzo prerasla u ratne sukobe, koji su obilato potpirani i od strane obaveštajno – finansijskih službi stranih zemalja, a ishod svega je raspad Jugoslavije i formiranje nacionalnih država.

U svetlu navedenih događanja Srbija, kao najbrojnija nacionalna zajednica, imala je svog Josipa Broza Tita u liku Slobodana Miloševića, koji je gajio ambiciju da postane vladar svih teritorija na kojima su živeli Srbi.

U takvoj svojoj ambiciji ovaj „srpski Tito“ nije prezao da za svoje ciljeve koristi neke od metoda Josipa Broza. Tako, naprimer uspeo je da svojoj vlasti podredi srpske vojne, policijske, bezbednosne, tužilačke i sudske strukture. Kao i Josip Broz Tito svoju bezpogovornu vlast obezbedio je uklanjanjem svojih političkih protivnika i neistomišljenika (vidi TAJNO ODELJENJE DB ZA POLITIČKA UBISTVAUNIŠTAVANJE DOKAZA O ZLOČINIMA DRŽAVNE BEZBEDNOSTI JE SLUŽBENA TAJNA). Za uklanjanje političkih protivnika je,kao i Tito, koristio bezbednosne strukture, a za terorisanje stanovništva tzv. „paravojne formacije“.  Za razliku od Tita, za zločine Miloševićevog režima, iako su po brojnosti daleko manji od Titovih, ima mnogo više neoborivih i sudski izvedenih dokaza. Naprimer: ubistvo Ivana Stambolića i dvostruki pokušaji ubistva Vuka Draškovića.

Iz perioda vladavine Miloševića zabeležene su i velike krađe izbornih rezultata, kao i uspostavljena sprega politike, kriminala i pravnog sistema.

Nakon pada Miloševićevog režima uspostavljene paravojne i druge paradržavne strukture, u sprezi sa moćnim tajkunima i mafijom, uspostavile su svoje sfere vladavine Srbijom (vidi ovde i ovde), što već čitavu deceniju zvanično funkcioniše kao sprega kriminala, politike i pravosuđa. Rezultate delovanja ovih paradržavnih struktura, policija i tužilaštvo su prepoznali kao „organizovani kriminal“, koji je podeljen na svoje resorne nadležnosti: „Narko mafija“, „Stečajna mafija“, „Putna mafija“,  „Duvanska mafija“, „Prosvetna mafija“, „Farmaceutska mafija“, „Carinska mafija“ itd. Tih mafija ima najmanje onoliko koliko ima i ministarstava u vladi Srbije, koja je zvanično u ratnom stanju sa svim strukturama organizovanom gkriminala. Ko će od njih pobediti u toj borbi biće i verovatni vlastodržac u narednom izbornom periodu. Prema trenutnom stanju na terenu vlada je, za sada, još uvek u podređenom položaju i ukoliko ne dobije pomoć EU i Amerike postoji realna šansa da taj rat izgubi.

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović