U svemu ovome postoji i jedna specifičnost koju treba objasniti jer je u „Novom svetskom poretku“ (NSP) sve virtualno, pa i ono što bi trebalo biti tvrdo realno. Mislim na finansije i bankarsko-monetarni sektor. Šta je standard građana i koliko je on relativan, može se sagledati i iz ovakve tabelarne prizme: Ako državni dug podelimo na broj stanovnika znači da svaki građanin u Sloveniji prosečno duguje 19.377 evra. Tome treba dodati i zaduženost slovenačkih privatnih preduzeća, pa i samih građana. Ako sve te dugove navalimo na 2.023.000 građana Slovenije koji će ih na kraju morati da vraćaju – ostaćemo zaprepašćeni, jer dolazimo do cifre da svaki građanin duguje blizu 35.000. Prosečna plata u Sloveniji je oko 850 evra i koliko godina su to Slovenci unapred pojeli ili potrošili. Ovo je previše uprošćen prikaz ali približno tačan. No ipak nije baš sve tako i po mojoj proceni ta zaduženost je oko 25-30% manja od onog što se vidi. Slovenija je 100% austrijska kolonija, a Hrvatska Nemačka. Da bi se raznim kompanijama, trgovinskim lancima, bankama… brzo osvojilo tržište ostatka SFRJ Slovenačke, a delimično i Hrvatske kompanije, razne Alpe… ili Adrija… banke su samo dejure Slovenačke ili Hrvatske a defakto Austrijske ili Nemačke. Tako su Slovenci bili trojanski konj za Austrijski i Nemački kapital kojim je ostalim republikama kupovano mnogo toga što je vredno, a i dobijani su mnogi infrastrukturni poslovi. Stoga nije slučajno da nam dugo očekivani most preko Save i špica Ade gradi upravo slovenačko-austrijski konzorcijum.

Pitate se zašto je Austriji, Nemačkoj ili ostalim stranim kompanijama bilo potrebno da se skrivaju iza Slovenačkih odnosno Hrvatskih firmi? Iz više razloga a pomenuću najvažnjije. Na ovom tržištu, kao i u mnogim bivšim socijalističkim zemljama prevashodno se koristio takozvani riziko-kapital, često bez jasnog porekla, što spada u pranje novca. „Poštene“ austrijske, nemačke, italijanske, američke… kompanije i banke se time navodno ne bave, pa neka taj prljavi posao za njih odrade Slovenci ili Hrvati. Drugi razlog je da Slovenci i Hrvati odlično poznaju ta sad odvojena tržišta bivših republika, pa će se znatno lakše snaći u korupcijskim dogovorima sa lokalnim vlastima. Ako te „nagodbe“ ne daju rezultate, onda će uticajni ambasadori tih zemalja upozoriti lokalne političare da će se takvo blokiranje „stranog ulaganja“ loše odraziti po njihove političke pozicije i sve ostalo što sa tim ide…. Osim toga ako hoćemo u EU onda moramo biti znatno otvoreniji, i podsticajniji prema „stranim ulaganjima“ koja dolaze iz zemalja EU. To podrazumeva da svoja preduzeća moramo prodati u bescenje, jer smo to definisali kao „strana ulaganja“, – a stranci bi da ulažu. Ovo u bescenje se zvanično naziva „tržišna vrednost“ a koju će proceniti njihove revizorske kuće poput Deloitte & Touche“. Mi smo u celom postupku samo izvršitelji onom što nam je zapadna gospoda skrojila. MMF nam je pri odobravanju kredita izdiktirao šta treba da prodamo, da te firme „operemo“ od dugovanja, jer se samo čiste stvari prodaju, a Deloitte & Touche“ će izvršiti „poštenu procenu“ da ta firma tržišno i ne vredi mnogo, jer slabo radi a i nema obezbeđeno tržište. Tako izgleda savremena trgovina sa „Indijancima“, – poglavici se da flaša vatrene vode ili ogledalce, a onda se uzme hiljade hektara zemlje, šuma…

Treća i najvažnija zapadno bankarsko-finansijska kombinatorika izvedena je sa Slovenijom, jer se ona prva izdvojila iz SFRJ, pod potpunom je kontrolom Austrije i dok su ostale republike ratovale, preko Slovenije je ubacivano oružje i niko sa zapada „nije kršio sankcije“. Slovenačke banke jedine od svih republika nisu gašene, već su samo dokapitalizovane, gde je državno vlasništvo ostalo većinsko. Time je otvoren prostor zapadu da Sloveniji odobri ogromne kredite nesrazmerne njenom BDP i veličini države. Tim kreditnim novcem preko banaka i preduzeća Slovenija je kupovala interesantna preduzeća, banke… u ostalim republikama, otvarala trgovinske lance…. a zapadni kapital je bio bezbedan. Kada Slovenija ne bude u mogućnosti da vraća taj veliki dug moraće da prodaje te dokapitalizovane banke, preduzeća kako u Sloveniji tako i po ostalim republikama – pa će oni koji su ih uterali u enormno zaduživanje za male pare doći do bogatog vlasništva.

Upravo se ovih dana tako nešto događa u Hrvatskoj. Britanski dnevnik Independent piše kako je Hrvatska u potrazi za novim kreditima i dospelim kreditnim obavezama koje treba izmiriti, stavila na prodaju „Titove Brione“. Kupac će za dve i po milijarde evra, dobiti čak 14 ostrva odnosno ceo brionski arhipelag, sa svim hotelima i objektima koji se tamo nalaze, nacionalni park sa retkim životinjskim vrstama, pa čak i Titovog 52-godinjeg papagaja Kokija. U Hrvatskoj, u kojoj su strane investicije pale za preko 40 odsto, pored Biona, prinuđeni su da prodaju i železnicu, delove energetskog sektora (prenosnu dalekovodnu mrežu) i državnu osiguravajuću kompaniju. Independent ne navodi da im je ovaj „pametan savet“ dao upravo MMF ako misle da dobiju novi paket kredita. Koliko je to savet a koliko ucena vidite i sami. Hrvatska bi želela da za Brionski arhipelag dobije 2,5 milijardi evra, ali veliko je pitanje koliko će moći da dobije. Zamislite poziciju da ste kola oterali na auto pijacu da ih prodate, a cela pijaca zna da ih morate danas prodati jer sutra vam je zadnji rok da vratite dug. Svi će vas ucenjivati i teško da ćete dobiti realnu cenu. Čak i da Brione sa nacionalnim parkom i svim ostalim prodaju, hoće li u sledećoj turi prodati „nacionalni park Plitvice“ ili će možda na prodaju biti i cela Istra? Čiji će to sad „nacionalni park“ biti ako Brione kupi neki Deripaska?, njegov lični, Hrvatski jer je to uređeno zakonom, ili možda Ruski – jer je Deripaska Rus a i mnogo duguje ruskoj državi.

E tu sad ulazimo u suštinu „Novog svetskog poretka“ (NSP) i globalizacije koju su oni nametnuli, a gde je sve virtualno, pa i kompletne finansije kao i bankarsko-monetarni sektor – ono što bi trebalo biti čvrsto realno. Države čak mogu i da bankrotiraju, ali se time ne gase, niti ih bilo ko u suštini može kupiti. Onda se pitamo pa zašto mi te ogromne dugove uopšte i vraćamo? Vraćamo ih, jer proglašenjem bankrotstva oni se brišu, ostaju i dalje, samo njihovu otplatu pomeramo za neko vreme. Vraćamo i zato što su nam potrebni novi krediti za dalji razvitak zemlje i društva u celini – a nećemo ih dobiti ako bar usporeno ne vraćamo prethodne. Kad sve ovo pročitate, u formi zaključka, neminovno se nameću tri pitanja na koje treba odgovoriti:

1. Prvo pitanje je gde je kraj spirale zaduživanja ako jedna Mađarska, veličine kao i Srbija, sada ima blizu 200 milijardi evra državnog duga, i kojom snagom privrede i finansijskom gimnastikom će ona to moći da vrati?
2. Drugo je da li su MMF i SB kao i razni drugi krupni poverioci poput finansijskih fondova i velikih komercijalnih banaka drastično oborili svoj kriterijum oko davanja kredita, što je dovelo do enormnog zaduživanja ili je u pitanju nešto sasvim drugo?
3. Treće pitanje je zašto se za popunu deviznih rezervi od MMF lako mogu dobiti krediti po nekoliko desetina milijardi, dok se za investiranje u privredu krediti odobravaju na kašičicu i isključivo za infrastrukturu (puteve, pruge, ekologiju…)?

1. Gde je kraj zaduživanju niko ne zna, ali ga niko i ne želi, ni svetski bankari ni države koje kredite traže. Jedan privremeni kraj je kad država i pored reprogramiranja obaveza objavi bankrot, tj. da više nije u stanju da redovno izmirujete kreditne obaveze. No i tada će se razgovarati kako da ta država ipak po nešto otplaćuje, normalno uz znatno uvećane kamate, a da neke kredite i dobija. To je pozicija koju tvorci NSP najviše vole. Stalno će vas finansijski ucenjivati, ali ništa manje privredno i politički. Na primer, Tadiću će saopštiti da ovuda ne može da prođe ruski gasovod „Južni tok“, bez obzira što je to za nas privredno odlična strana investicija i što mi na tome možemo lepo zaraditi – pa lakše vraćati zapadne dugove. To je političko-privredno korisno za zapad, za vas štetno, ali pošto ste u dugu do guše, moraćete taj nalog da prihvatite. Prihvatićete i da Kosovo priznate kao državu, a usput i još mnogo stvari koje vam nikako ne odgovaraju. Biti prezadužen je ravno katastrofi i svaka zemlja veoma vodi računa da u tu poziciju ne upadne. Naravno, mislim na ozbiljne zemlje, sa odgovornim a ne marionetskim rukovodstvom, što mi nažalost ni u jednom segmentu nismo. Osnovni postulat bankarstva a i NSP je da jednu zemlju što duže dave i cede ali da je nikako ne udave, odnosno uvedu u nekontrolisani haos – jer je onda neizvesno ko će dugove da vraća. Ono što je i za bankare i za tvorce NSP najgore, to je da sve dugove vratite – pa će se zdušno potruditi da vam to ne dozvole. Tada oni gube sve poluge pritiska na jednu državu – a ako je dovoljno velika može se desiti da sada ona njih počne da pritiska.

2. Na ovo pitanje kratak odgovor bi bio da, no tu ima i mnogo ali. Zapad već nekoliko decenija izmešta svoje proizvodne tehnologije i kapacitete u Kinu i po azijskim zemljama zbog jeftine radne snage i ogromnog azijskog tržišta. Američke „Nike“ se proizvode u Kini jer je za kompaniju pravi san da proizvodi 1,5 milijardu patika za veliko kinesko tržište, pa plus još nekoliko stotina miliona za američko i ostala zapadna tržišta. Time premeštanjem proizvodnje u Americi su ukinuta mnoga radna mesta, pa je neminovno došlo do krupnih strukturalnih promena u privredi. Sve manje je ljudi radilo u fabrikama a sve više u bankama, koje su svu tu proizvodnju finansijski pratile. Slično su se ponašale i razvijene evropske zemlje, pa se ukupno na zapadu sve manje roba široke potrošnje proizvodilo – a sve više uvozilo. Tom privrednom politikom izraslo je na hiljade banaka, finansijskih fondova… koje su u žestokoj konkurenciji smišljale mogućnost da što lakše odobravaju kredite, kako privredi tako i građanima. Težnja je bila da se plasira što više sveže odštampanih fiktivnih dolara i evra, bez realnog pokrića, pa je svim sredstvima podsticana potrošnja. Kroz trgovinu je jedino taj fiktivni dolar mogao biti pretvoren u realni – ako je već proizvodnja u mnogim granama ugašena. Uprošćeno objašnjeno to izgleda ovako. Da bi se jedan dolar „oprao“ ili postao realan, treba ga pet puta okrenuti kroz trgovinu, pod uslovom da PDV 20%. Tako je trgovina a samim tim i potrošnja bila vrlo značajna za ukupni finansijski sistem. Ono što u tom virtualnom sistemu nikako nije valjalo, bilo je to što te robe nisu proizvedene u njihovim fabrikama već Kineskim. Tako je Kina proizvodno, tehnološki i finansijski ubrzano jačala a zapad drastično slabio.

I onda „bankarski bingo“. Najzad su uspeli da sruše SSSR, a sa njim i ceo socijalistički sistem evropskih zemalja. To je bankama, fondovima i ostalim finansijskim organizacijama otvorilo ogromne poslove. Zapadnim kompanijama su odobravani veliki krediti, da bi na brzinu pokupovale ono što je od privrede po istočnoj Evropi kvalitetno. Na berzama su akcije tih kompanija vrtoglavo rasle pa samim tim i njihova vrednost. Novoinstaliranim „demokratijama“ su odobravani državni krediti za sve i svašta, a dobar deo i za učvršćivanje novih, sada „demokratskih“ vlasti. Uličari, bez državničkog iskustva, a u formi „demokratskih promena“ instalisani su direktno sa ulica na odgovorne državne funkcije pa je bilo je po onom narodnom „uzmi ago kolko ti je drago“. Uništi svoju privredu pa onda postani uvoznik i zavisnik od stranih kredita i kreditora. Gramzivost zapadnog finansijskog sektora i jurnjava za velikim profitima na istoku, je drastično srozala i onako već niske kriterijume odobravanja kredita – jer realnih garancija za tako raskalašno kreditiranje nije bilo. Nije bilo ni toliko novca, pa su štamparije radile non-stop stvarajući sve više dolari i evri bez realnog pokrića. Dobro su poznate finansijske piramide, kako funkcionišu i kako se na kraju ruše. Ovo bih ja nazvao „finansijske podmornice“ gde se kriterijumi spuštaju sve niže, pa kad „podmornica“ siđe isuviše nisko neminovno dolazi do implozije. To se i dogodilo sa Finansijsko-bankarskim sektorom u Americi koji je za sobom povukao i mnoge ostale zemlje sveta jer u suštini to iste banke i finansijske institucije samo pod različitim imenima rasute po raznim zemljama sveta. Kada malo dublje uđete u te finansijske kanale odmah uočavate da svi vode do nekih Rothschild, Rockefeller, Morgan, Kada tome dodate i međusobnu kreditnu-poslovnu povezanost banaka lako je shvati zašto se ceo finansijski sistem Sveta zaljuljao kada je popustila jedna, u ovom slučaju američka noga, „finansijske Ajfelovove kule“. Mi smo, u celoj bankrot priči bili sitna „kolateralna šteta“ jer smo svoje banke zamenili, „našim“ a stranim bankama. Naše su jer su ovde registrovane, i što obrću našu štednju – a defakto su strane, jer njima upravljaju strane centrale, koje se opet slivaju u neke Rotšild, Rokfeler, Morgan…finansijske centre. Nije teško razumeti da su te „naše“ banke u ovoj krizi prevashodno spasavale svoje centrale osnivače, – a mi iz naših deviznih rezervi pokrivali njihovu likvidnost. Tako je iz Srbije isisano još jedno tri milijarde evra koje bi nam sada za oživljavanje te polu-privrede mnogo značile.

3. Treće pitanje se odnosi na popunu deviznih rezervi za koje se od MMF lako mogu dobiti krediti po nekoliko desetina milijardi dolara ili evra. Ovo pitanje je važno da bi se shvatilo kako dobijete kredit, koji ovde nikada ne stigne, a koji redovno otplaćujete. Važno je i da bi se shvatilo kako se hiljade milijardi upumpanih dolara i evra, od bezvrednih papirića pretvaraju u realnu i opranu valutu. Kada nam MMF npr. odobri kredit od 300 miliona $ za popunu deviznih rezervi, to znači da je na račun NBS (Narodne banke Srbije) dopisano još 300 miliona $ i one su sad potpuno realne, „oprane pare“ jer je to dug koji smo mi prihvatili i jednog dana ćemo morati da ga vratimo. Ali one ostaju tamo negde u stranim bankama, u Americi, Nemačkoj ili Engleskoj, jer mi naše devizne rezerve čuvamo u inostranim bankama. MMF ne štampa pare već mu neka „JPMorgan Chase“ dala 300 miliona $ da ih plasira i oni su nama odobrile kredit za popunu deviznih rezervi, nama je taj kredit upisan ali se dolari iz „JPMorgan Chase“ nisu ni pomerili jer mi kod njih čuvamo deo naših deviznih rezervi. Na odobreni kredit plaćamo od 5,5-6,5% kamatu (zavisno od aranžmana) a na naše dolare koje držimo u „JPMorgan Chase“ dobijemo 2% kamatu, – jer Dinkić objašnjava, ako ih držimo kod nas nećemo imati ni tih 2% kamate. Sve to odrađuju Dinkić i Jelašić, i niko živi, pa ni ministarstvo finansija, ne zna gde su, u kojim bankama i kojim valutama te rezerve. Sobzirom na velike promene kursa dolara, evra, funte… Koliko smo na 12,5 milijardi $ deviznih rezervi izgubili ili možda i zaradili.

Znam da devizne rezerve ne držimo u kineskim bankama. Ako pogledate ovu tabelu rejtinga banaka i sami će te se zapitati zašto? – ako su kineske banke najmoćnije i najsolidnije. Nijedna nije popustila pod udarima ove finansijske krize, čak na protiv dodatno su ojačale, – a Kina ima vrlo prijateljski pristup prema nama kako u UN po pitanju Kosova tako i po ostalim pitanjima. Devizne rezerve držimo Zapadnim bankama jer se tako elegantno čuva od strane zapada instalirana „demokratija“. Ako neko „poludi“ pa izvrši puč, ili nekim uličnim protestima smeni demokratske lopove, rezerve će odmah biti blokirane i sa nekoliko stotina miliona dolara i evra koji se nalaze u trezorima naše NBS država nikako ne može da funkcioniše. Zapadu Dinkićeva politika uništavanja srpske privrede odgovara i oni ga u tome zdušno podržavaju i na ovaj način. Kada za izbornu kampanju „demokratama“ zatrebaju pare, oni će sa MMF-om i „JPMorgan Chase“ napraviti neki kreditni aranžman za popunu deviznih iz koga će u „JPMorgan Chase“ ostati nekoliko desetina miliona $ za kampanju i pobedu na izborima.

Na ovako uprošćeno objašnjenje o deviznim rezervama ekonomski eksperti će mi s razlogom ozbiljno zameriti jer one imaju sasvim drugu svrhu. Devizne rezerve služe za podršku dinara i održanje njegovog kursa, sigurnosti rada banaka i sigurnosti deviznih štediša, a govore i o snazi jedne zemlje i njene ekonomije. Za tih pominjanih 300 miliona $ mi ovde možemo ištampati prema kursu adekvatnu količinu dinara i to plasirati u privredu, pomoći pozajmicama budžet… Ali to je teorija. NBS ne dodeljuje privredne kredite ona daje kredite komercijalnim bankama koje ih kasnije daju klijentima, a pošto su „naše“ banke u stvari strane, one ih ne daju privredi već građanima za kupovinu roba široke potrošnje – i to one iz uvoza. U krajnjem slučaju bankama se to više isplati bez obzira guverner hoće ili misli. Zašto Jelašić drži eskontnu stopu NBS na 8,5%, dok je referentna kamatna stopa u februaru bila 16,50% da bi u julu iznosila 12% i kako on sa tolikim osnovnim kamatama misli da kreditira privredu. Zna li Jelašić da je američki FED spustio kamatu na 0% u cilju pokretanja privrede i kako će naša privreda moći da bude nekome konkurentna čak i ako dobije neki kredit.

Znaju li Dinkić i Jelašić da Slovenija čiji je BDP gotovo isti kao i naš u Srbiji ima samo 1,753 milijardi evra deviznih rezervi, odnosno šest puta manje od nas. Da li su oni sa tako malim deviznim rezervama potpuni bankrot ili mi ne želimo da sa 3-4 milijardi iz deviznih rezervi dobro podstaknemo našu privredu, kroz specijalne i namenske kredite za te potrebe. Moram u ovu sliku otvorenog gušenja privrede da ugradim i podatak da je 1998 SR Jugoslavija imala samo 300-350 miliona $ deviznih rezervi pa je privreda bar raduckala. Sada sa 12,5 milijardi $ stoji, jer se devizne rezerve koriste za sasvim druge transakcije.

Svrha ovog dugog teksta u ove vrele letnje dane je bila da objasnim koliko je sve republike koštalo razbijanje SFRJ i valjda je bar sada, posle toliko godina, mnogima postalo jasno da smo svi mi veliki gubitnici. Nije tu bilo ni ljubavi ni mržnje prema Hrvatima, Srbima, Makedoncima,… bilo je samo golog interesa. Zapad je na tom razbijanju dobro zaradio, a kad je dobra zarada u pitanju za njih ništa nije sveto. Tih gotovo 300 milijardi $ što državnog, što privrednog i ličnog duga, vraćaće i naši čukun unuci, ali će se i pitati kakvi li su to idioti morali biti, da su od jedne prosperitetne zemlje napravili zgarište – čak i ako su se međusobno mrzeli.

Za pisanje ovog teksta korišćeni su podaci iz zvaničnih republičkih statistika, kao i dostupni podaci Narodnih banaka, ali zbog preračunavanja dolara i evra po današnjem kursu a ne kursevima iz tih vremena moguće su neznatne razlike. Ekonomski stručnjaci će zameriti na isuviše uprošćenim objašnjenjima, što je tačno, a ja ću se „braniti“ da svrha teksta nije bila da ekonomskim terminima zbunjujem ljude, već da svakom i najprostijem čoveku dočaram zašto je SFRJ razbijena, i da tu pojedinci nisu uopšte bili bitni. Bili su bitni samo dolari. Da su nam na vlast instalirali uličare i podanike, koji nas još uvek kradu, omogućavajući zapadu da nas dere, i treću kožu skida. Sve je lepo upakovano u „demokratiju, koja sa ovim, što se bar na ovim prostorima bivše SFRJ događa, nema nikakve veze, kao ni sa grčkom složenicom gde je demos –narod a kratija -vladavina. Demokratija je vladavina naroda, a ovde vladaju lopovi, podeljeni u nekoliko privatnih firmi“, koje su oni nazvali strankama, odnosno partijama, a do naroda i države im je ko do lanjskog snega.

Zvonimir Trajković
Politički analitičar
Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović
Izvor informisanja:

www.trajkovic.rs