Uputstvo br. 1.

Uputstvo br. 2.

Izveštaj o nacionalnoj štedionici

Savet za borbu protiv korupcije prihvatio se zadatka da prikupi javno saopštene činjenice kao i podatke do kojih su u svom radu došli državni organi, a odnose se na Nacionalnu štedionicu koja je u više navrata spominjana u lošem kontekstu.

Prvo je javnost bila uznemirena dodeljivanjem Nacionalnoj štedionici  poslovnog prostora Narodne banke Jugoslavije na besplatno korišćenje. Zatim se tokom predizborne kampanje za parlamentarne izbore krajem 2003, zahuktala rasprava o odgovornosti pojedinih političara za gubitak kontrolnog uticaja države nad bankom. U to vreme je već stvoren utisak da se radi o nacionalnoj instituciji i stoga je vrlo negativno ocenjivano prevođenje ove banke u režim privatnog vlasništva. Treći put se Nacionalna štedionica spominjala marta meseca ove godine, tokom rada skupštinskog Anketnog odbora radi utvrđivanja činjenica i okolnosti u trgovini električnom energijom i finansijsko-bankarskim poslovima povezanim sa tom trgovinom. Iako su i tada pokrenuta mnoga ozbiljna pitanja, cela stvar nije dovedena do svog logičnog završetka i javnost je uskraćena za saznanje o pravim dešavanjima oko te banke.

Savet upućuje ovaj izveštaj Vladi kao podsticaj da se preduzmu svi potrebni koraci kako bi se zakonskim putem utvrdilo da li je bilo kršenja propisa u navedenim bankarskim poslovima i da li je pritom bilo korupcije među visokim državnim funkcionerima.

U izveštaju se prvo analizira struktura vlasništva Nacionalne štedionice od njenog osnivanja do današnjih dana, zatim se navode privilegije koje joj je država dodelila, što, sa svoje strane, neizbežno dovodi do potrebe da se objasni uloga moskovske banke Evroaksis. Na kraju izveštaja se iznose zaključci i preporuke.

Vlasništvo

Ugovor o osnivanju Nacionalne štedionice – banke a.d. (u daljem tekstu Banka) potpisali su  25. decembra 2001. predstavnici trinaest pravnih lica. Osnivačka skupština održana je sutradan – 26. 12.2001. –  kada je doneta odluka o izdavanju prve emisije akcija u vrednosti od 364 miliona dinara. Najveći akcionar postala je Jugoslovenska banka za međunarodnu ekonomsku saradnju (JUBMES) sa 38,46% akcija, tri osnivača su stekli po 9,62% akcija (Beopetrol, Ju-garant banka i Toza Marković a.d.), tri osnivača po 4,81% (Apatinska pivara, C-market i DDOR Novi Sad), dva po 3,85% (Kopaonik osiguranje i Sintelon), tri po 2,88% (Štedno kreditna zadruga samostalnih privrednika, Energoprojekt holding i Energoprojekt niskogradnja), dok je ostatak akcija (1,92%) pripao Eurosalonu.

Skupština Banke je na sednici 20. maja 2002. donela odluku o izdavanju druge emisije akcija u vrednosti od 180 miliona dinara. Najveći kupci, sa preko 80% emitovanih akcija bila su beogradska predeuzeća Skvadra, Pima, Principal eksport-import i Dajners klub. Ova preduzeća su povezana preduzeća, na šta ukazuje više činjenica konstatovanih u izveštaju Uprave za sprečavanje pranja novca. Povezana lica su kupovinu akcija obavila preko deviznog računa Nacionalne štedionice u Evroaksis banci iz Moskve.

Osnivači pomenutih povezanih preduzeća su domaća fizička i strana pravna lica, pri čemu domaća lica imaju manje učešće od stranih. Karakterističan je slučaj preduzeća Pima d.o.o, koje je registrovano kod Okružnog privrednog suda u Beogradu pod br.Fi. 14621/95 od 03.04.1995, sa osnivačima Jelenom Lazarević i Zoranom Stankovićem iz Beograda, koji imaju po 5% vlasništva, dok 90% poseduje Pluto International LTD sa Sveti Vinsent i Grenadini. Međutim, osnivači društva Pluto International su Vladan, Olivera i Vojin Lazarević, svi iz Kotora, Crna Gora.

Krajem 2002. i početkom 2003. došlo je do sekundarne prodaje akcija. Republika Srbija je sredinom novembra otkupila 21 akciju od banke JUBMES i tako postala vlasnik 13,83% akcija, dok je vlasništvo JUBMES je palo na 9,88%, a četiri povezana preduzeća (Skvadra, Pima, Principal i Dajners) su posedovala 37% akcija.

Valja naglasiti da je u istoj godini (2002.) barem jedan kupac akcija, koji je kupovao i na primarnom i na sekundarnom tržištu,  dobijao kredite od Banke. Savetu nije poznato da li su krediti korišćeni za kupovinu akcija, ali ako jesu – u pitanju bi bilo ozbiljno kršenje Zakona o bankama i drugim finansijskim organizacijama, koji u članu 19a navodi kako je takav pravni posao ništav. Iz izveštaja kontrole poslovanja u 2002. koju je sprovela  Narodna banka, vidi se da je preduzeće Dajners klub uzimalo velike iznose kratkoročnih kredita u toj godini, iako se radilo o problematičnom komitentu (mali sopstveni kapital, niska likvidnost i obrt). «Banka je i pored toga što je Sektor za upravljanje rizicima, Služba za kreditni rizik, ocenio da komitent nije operativno i finansijski stabilan, ima lošu likvidnost I, II i III stepena, neadekvatnu kreditnu sposobnost, potraživanje od navedenog komitenta klasifikovala u kategoriju A.»

Skupština Banke je 27. februara 2003. jednoglasno donela odluku (uz prisustvo predstavnika Republike) o izdavanju treće emisije akcija u iznosu od 300 miliona dinara. Do dana zaključenja emisije, akcije su kupila samo dva preduzeća:  Mali kolektiv iz Beograda i Elim iz Beča – koji je akcije platio preko Evroaksis banke iz Moskve. Uplatom akcija treće emisije učešće Republike Srbije palo je na 10,05%, JUBMES na 7,18%, dok četiri povezana preduzeća poseduju 26,88% akcionarskog kapitala Banke. Učešće ovih akcionara u vlasništvu Banke nije se menjalo do današnjih dana.

Kupci akcija treće emisije (Mali kolektiv i Elim) postali su pojedinačno najveći akcionari Banke sa 13,67% vlasništva. Osnivači Malog kolektiva su Milan Škorić sa 9% osnivačkog kapitala i preduzeće Anglo European Marketing sa Britanskih Devičanskih Ostrva, koje poseduje 91% osnivačkog kapitala. Vlasnik i direktor preduzeća Anglo European Marketing je Vuk Hamović iz Beograda. Kao osnivači firme Elim upisani su Aleksej i Igor Gorohov, a to preduzeće u Upravnom odboru Nacionalne štedionice zastupa Jovan Mitrović.

Privilegije u radu

Istog dana kada je održana osnivačka skupština, 25. decembra 2001, Narodna banka Srbije je izdala Banci dozvolu za rad.

Otvaranjem stečajeva velikih banaka bila je onemogućena isplata «stare devizne štednje» koja je kod njih bila deponovana. Postupci stečaja/likvidacije Privredne banke iz Novog Sada, Slavija banke i Valjevske banke otvoreni su 10.10.2001. dok su stečajevi četiri najveće banke (Beogradska banka, Beobanka, Jugobanka i Investbanka) otvoreni 03.01.2002. godine. Guverner Narodne banke je 16.01.2002. uputio dopis Agenciji za osiguranje depozita, sanaciju, stečaj i likvidaciju banaka, u kome traži od nje da «preduzme pravne radnje kako bi nadležni sudovi po hitnom postupku doneli odgovarajuće akte kojim bi ovlastili Nacionalnu štedionicu-banku da izvršava uručivanje obveznica i obavlja druge poslove izvršavanja obaveza navedenih banaka koji proizilaze iz Zakona».

Prihvatajući predlog, nadležna sudska veća su donela rešenja kojim su ovlastila Banku da obavlja navedene poslove. Time je bez tendera Nacionalnoj štedionici pripao posao servisiranja oko 84% stare devizne štednje (od ukupno 4,5 milijarde evra).

Odlukom guvernera o prenosu računa na poslovne banke, od 25. decembra 2001, otvoreni su su depoziti po viđenju Narodne banke kod 18 poslovnih banaka. Nacionalnoj štedionici se ustupaju 09.01.2002. sredstva NBJ-Sedište, NBJ-Zavod za izradu novčanica i kovanog novca, ZOP-Centrala Beograd, ZOP-Glavna filijala za teritoriju RS, NBJ-Glavna republička filijala, dok se sredstva NBJ-Filijale Kargujevac prenose od 01.01.2003. Sredstva su ustupljena beskamatno i krajem godine iznosila su preko 797 miliona dinara, što je predstavljalo 60% dinarskih depozita Banke.

Nepuna dva meseca od osnivanja (20. februara 2002.), Banka je dobila ovlašćenje za obavljanje poslova platnog prometa i kreditnih poslova sa inostranstvom (Veliko ovlašćenje).

Sutradan, 21. februara 2002, Narodna banka – Zavod za obračun i plaćanja (ZOP) i Banka, sklopili su Ugovor o poslovnoj saradnji kojim se preciziraju obaveze u obučavanju i preuzimanju zaposlenih. Ugovorom je Nacionalna štedionica preuzela obučavanje zaposlenih ZOP-a (oni su i dalje bili u radnom odnosu NBJ-ZOP), za rad na šalterskim poslovima, uz mogućnost preuzimanja zaposlenih ukoliko uspešno završe obuku.

Shodno Ugovoru o poslovnoj saradnji, Narodna banka i Banka su 28. oktobra 2002. sklopile Sporazum, prema kome je Banka stekla pravo besplatnog korišćenja u naredne tri godine 60 ekspozitura sa 271 šalterom i 7.200 kvadratnih metara poslovnog prostora sa nameštajem i opremom. Sporazum su sklopili guverner Narodne banke i generalni direktor Nacionalne štedionice, suprotno članu 5. Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije, koji reguliše raspolaganje nepokretnostima u državnoj svojini, a prema kome se prenos korišćenja nepokretnosti ne može vršiti na korisnike koji nisu u režimu državnog vlasništva, niti se može vršiti podzakup nepokretnosti u državnoj svojini. U trenutku sklapanja Sporazuma, Nacionalna štedionica je već bila u većinskom privatnom vlasništvu.

Odluku o korišćenju, odnosno o zakupu nepokretnosti u državnoj svojini, prema članu 8. Zakona mora doneti Vlada. Istim članom predviđeno je da se korišćenje ili zakup može ostvariti tek po pribavljanju saglasnosti Republičke direkcije za imovinu Republike Srbije. Iz Izveštaja UBPOK se vidi da saglasnost od Direkcije nije tražena.

Evroaksis banka iz Moskve ima vrlo važnu ulogu u poslovanju Nacionalne štedionice. Veliki broj akcija Banke kupljen je upravo preko deviznih računa u Evroaksis banci.

Svakako je najinteresantniji promet koji je obavljen 13.09.2002. Tada su, samo u jednom danu, četiri povezana preduzeća primila od preduzeća Koprom iz Beča, na devizni račun Banke kod Evroaksis banke, USD 1.200.000 i EUR 1.200.000, odmah su zatim prodala ta sredstva Nacionalnoj štedionici koja je dinarsku protivvrednost uplatila Atlas i Sosiete Ženeral banci. Ove dve banke su vratile isti iznos Nacionalnoj štedionici na ime dokapitalizacije u korist pomenutih preduzeća. Konačno, Nacionalna štedionica je uplaćeni iznos prenela na svoj račun u Evroaksis banci. Ovom složenom operacijom u kojoj novac nije ni učestvovao, već samo papiri, povezana preduzeća su stekla 88,16% druge emisije akcija i time došli do učešća od 37% u kapitalu Banke. Nalogodavac inicijalne uplate – preduzeće Koprom – takođe ima devizni račun u Evroaksis banci, a sredstva su uplaćena kao avans za izvoz kukuruza, do čega nikad nije došlo. Isto tako, jedan od dva trenutno najveća pojedinačna akcionara Banke, Elim iz Beča, uplatio je svoje akcije preko Evroaksis banke.

Evroaksis banka je osnovana devedesetih godina sa ciljem da se izbegnu sankcije Ujedinjenih nacija prema našoj zemlji. Osnivači su bile velike državne banke. Prema svedočenju Veroljuba Dugalića, generalnog sekretara Udruženja banaka, na skupštinskom Anketnom odboru, poslednjih godina Evroaksis banka ima godišnji promet preko četiri milijarde dolara sa našim bankama. Na istom Anketnom odboru Vojin Lazarević je saopštio da je njegovo učešće zajedno sa učešćem Vuka Hamovića u akcionarskom kapitalu banke oko 28%.

Ova banka je devedesetih godina dobijala devizna sredstva od Narodne banke Jugoslavije i koristila ih za kreditiranje uvoza i izvoza. Ovakvo postupanje koje je suprotno svim pravilima rada centralne banke, moglo je donekle biti opravdano u vreme sankcija UN protiv Jugoslavije. Savezna vlada je postavljala ograničenje guverneru da ne može plasirati više od 5% deviznih rezervi u mešovite banke (Evroaksis banka se devedesetih zvala Veksim). Oktobra 2000. depozit Narodne banke u Evroaksis banci je bio 4,6 miliona USD.

Umesto povlačenja svih depozita Narodne banke iz Evroaksis banke i njihovog plasiranja u neku od prvoklasnih banaka, guverner koga su postavile demokratske vlasti posle pada režima Slobodana Miloševića, već je 13.12 2000. oročio na tri meseca još 10 miliona USD, po minimalnoj kamatnoj stopi (LIBOR), radi «poboljšanja likvidnosti banke». Ovo je verovatno jedinstven slučaj u istoriji da centralna banka jedne države ulaže devize, koje je putem zakona prikupila od poslovnih banaka u zemlji, u jednu inostranu privatnu banku sa ciljem da joj poboljšala likvidnost. U narednim mesecima depozit je stalno rastao, guverner je svojom odlukom relaksirao prethodno ograničenje sa 5% na 7% deviznih rezervi, te su se od marta 2003. depozitni plasmani održavali do nivoa od 60 miliona USD.

Još čudnije je što je Evroaksis banka sredstva Narodne banke vraćala u zemlju kreditirajući domaće poslovne banke, jer time je obesmišljen sistem obaveznih deviznih rezervi. Naime, ako je procena bila da poslovne banke nemaju dovoljno deviznih sredstava, nije trebalo propisivati visoke iznose obaveznih rezervi. Štaviše, poslovne banke su dobijene devizne kredite konvertovale u dinare, čime se povećavala količina novca u opticaju. Cela operacija je rađena u dogovru Evroaksis banke sa Narodnom bankom, budući da je ugovarana ne samo kamatna stopa na depozit Narodne banke, već i kamata na kredite poslovnim bankama, ali i kamata koju treba da plate krajnji korisnici kredita.

Da apsurd bude veći, poslovne banke su se zaduživale kod Evroaksis banke koristeći kao garanciju za vraćanje kredita (zalogu) svoje devizne rezerve u Narodnoj banci, što još jednom potvrđuje saučesništvo centralne banke. O štetnosti i nezakonitosti takve politike guvernera su  blagovremeno upozorili saradnici iz Sektora za poslove sa inostrantvom.

Iz priloženog se može zaključiti da je Evroaksis banka bila sve vreme privilegovana banka jer je poslovala u tesnoj saradnji sa Narodnom bankom i nije se izlagala rizicima, budući da je vraćanje kredita osiguavala depozitima Narodne banke.

Pored toga, država je preko ove banke kreditirala i uvoz električne energije, što je dokumentovano na skupštinskom Anketnom odboru. Vremenom je sve veći udeo u trgovini strujom preuzimalo londonsko preduzeće Energy Financing Team (EFT). Tako je ova firma, koja je u isto vreme i komitent Evroaksis banke, u 2002. dobila 34% sredstava za uvoz struje, a u 2003. čitava 82%. Značajan deo tih para isplaćen je na račun EFT u Evroaksis banci. Vlasnik preduzeća EFT je Vuk Hamović.

Zaključci i predlozi

Sve iznete činjenice ukazuju na veliko narušavanje zakonitosti i standardnih principa poslovanja Narodne banke. Nesporno je da je Narodna banka:

1.besplatno dodelila na korišćenje opremu i poslovni prostor privrednom subjektu u većinskom privatnom vlasništvu, bez javnog konkursa i u suprotnosti sa važećim propisima;
2.mimo svojih nadležnosti raspolagala državnom imovinom, pa su ugovori koje su zaključili guverner i direktor ZOP-a potpisani od strane neovlašćenog lica i stoga ništavi. Bez obzira na autonomiju Narodne banke i određeni stepen autonomnosti u raspolaganju imovinom, Narodna banka je dužna da imovinu koristi za poslovanje Narodne banke;
3.propustila da utvrdi da povezana lica stiču kontrolni paketa akcija Nacionalne štedionice, a.d.;
4.propustila da uoči da je samo u jednom  danu značajan iznos deviznih sredstava napravio krug između Beča, Moskve i Beograda na osnovu prevarnog posla (navodni izvoz kukuruza do koga nikad nije došlo) i da su na kraju te transakcije kupljene akcije Banke, što ukazuje na fiktivnost celog posla;
5.nije postupila po upozorenju bankarske kontrole o nelikvidnosti Bančinog komitenta Dajners kluba, koji je u isto vreme sticao akcije Banke;
6.gašenjem ZOP-a prenela veliki deo svojih sredstava u privatnu banku, bez konkursa i bez naplate kamate, iako je u isto vreme postojala mogućnost da se platni promet obavlja preko Poštanske štedionice koja je u državnom vlasništvu;
7.dodelila Banci, koja je tek osnovana, takođe bez konkursa, isplatu velikog dela stare devizne štednje i time dovela u neravnopravan položaj ostale banke u zemlji;
8.plasirala sredstva obavezne devizne rezerve u inostranu banku sumnjivog boniteta, u vlasništvu domaćih pravnih i fizičkih lica;
9.dozvolila inostranoj banci da vraća u zemlju deponovana sredstva u vidu deviznih kredita poslovnim bankama, koji su zatim konvertovani u dinarske kredite pod uslovima koje je određivala inostrana banka;
10.garantovala kredite inostrane banke poslovnim bankama, putem deviznih rezervi deponovanih u istoj banci;

Ime «Nacionalna štedionica-banka a.d.» u sebi sadrži pridev koji se može upotrebiti za onaj oblik organizovanja u kome je država većinski vlasnik (npr. Nacionalna korporacija za osiguranje stambenih kredita u kojoj je država stopostotni vlasnik kapitala). Međutim, država nije bila osnivač Banke i akcijski kapital je stekla tek u sekundarnoj prodaji. Pored toga, reč «nacionalna», budući da implicira državno vlasništvo, upućuje na sigurnost poslovanja odnosno štednje kod takve banke. Stoga Savet smatra da Narodna banka nije trebalo da izda saglasnost u smislu člana 8 i 9 Zakona o bankama i drugim finansijskim organizacijama, odnosno guverener nije trebalo da donese rešenje kojim  se dozvoljava rad banke pod tim imenom.

Prisustvo visokih državnih funkcionera prilikom otvaranja Banke, kao i kasnija dodela servisiranja velikog dela stare devizne štednje Banci, samo je učvrstilo pogrešan utisak javnosti, čime je ovaj subjekt stekao privilegovan položaj na tržištu, što je moralo rezultirati u sticanju protivpravne dobiti.

Savet za borbu protiv korupcije smatra da se u naše zakonske propise što pre moraju ugraditi preporuke koje se nalaze u Konvenciji Ujedinjenih nacija protiv korupcije, kao i odredbe koje se nalaze u Krivičnopravnoj konvenciji o korupciji i Građanskopravnoj konvenciji o korupciji Saveta Evrope. U ovim konvencijama se korupcija, kako aktivna tako i pasivna, kvalifikuje kao krivično delo, a od učesnika iz javnog ili privatnog sektora se zahteva puna odgovornost za naknadu štete svima koji su pretrpeli materijalni ili nematerijalni gubitak usled korupcije.

Pored dopune zakona koji regulišu krivičnu i građanskopravnu odgovornost, potrebno je u konkretnom slučaju izvršiti i reviziju propisa koji se odnose na Narodnu banku, bankarski sistem i njegovo poslovanje. Neki vrlo važni elementi tog sistema regulisani su podzakonskim aktima i trebalo bi ih uključiti u tekst zakona. Tako se, recimo, bonitet osnivača banke ili pojam povezanih lica definiše jednim aktom guvernera, koji se više puta menjao, a to je «Odluka o načinu sprovođenja čl.8, 9, 10a, 12, 15, 19b, 19e, 28, 29. i 59. Zakona o bankama i drugim finansijskim organizacijama». Ova Odluka trenutno ima 44 člana, sa brojnim stavovima i tačkama, te odštampana zauzima 14 strana A4 formata, dok sam zakon staje na 23 strane. U jednom demokratskom društvu guverner ne bi smeo da ima pravo da putem svojih odluka daje autentično tumačenje zakona, niti da donosi odluke sa zakonskom snagom.

Centralno bankarstvo se bazira na dobro poznatim principima i moguće je da su pisci Zakona o narodnoj banci smatrali da se ti principi podrazumevaju. Poslovanje Narodne banke sa Evroaksis bankom pokazuje da se principi ipak ne podrazumevaju i da ih treba uključiti u tekst samog Zakona.

Prilikom izmene Zakona treba koristiti međunarodno standardizovane pojmove. Peto izdanje Priručnika Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) o bilansu plaćanja daje jasnu definiciju deviznih rezervi, što je kasnije još razrađeno u smernicama za statističko praćenje rezervi (International Reserves and Foreign Currency Liquidity: Guidelines for a Data Template). Prema definicijama koje se nalaze u paragrafima 64-74 Smernica, jasno je da se obavezne devizne rezerve koje je država plasirala u Evroaksis banku ne bi mogle smatrati deviznim rezervama zemlje (potrebna je «efektivna kontrola», likvidnost, ulaganje u banke čiji su vlasnici nerezidenti itd). Prema kriterijumima MMF naše devizne rezerve su posle plasmana u Evroaksis banku nenamenski korišćene.

Donošenje zakonskih propisa tek je prvi korak u borbi protiv zloupotreba i korupcije koja ih podstiče. Potrebno je formirti tela koja će biti u stanju da prepoznaju zloupotrebe i gone prekršioce. Savremeni finansijski kriminal je veome sofisticiran i organi gonjenja koji su formirani u prethodnom režimu nisu uvek u prilici da se snađu u promenjenim okolnostima. Ilustraciju toga predstavlja Izveštaj UBPOK, koji je bio dostupan Savetu. U njemu su korektno navedene činjenice, čijim čitanjem se stiče utisak da piscu Izveštaja nije bilo jasno da li je uopšte neki zakon prekršen (izuzev Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije, kada je u pitanju iznajmljivanje opreme i poslovnog prostora Banci). Stoga bi, prema mišljenju Saveta, bilo potrebno da se organizuje stručno osposobljavanje državnih organa za gonjenje finansijskog kriminala, pri čemu bi se mogla koristiti saradnja međunarodnih organizacija (OEBS, OECD) i/ili institucija EU (OLAF), Saveta Evrope (GMC, GRECO) i Sjedinjenih Država (Ministarstvo pravde).

Kada je u pitanju konkretna odgovornost pojedinaca u slučaju Nacionalne štedionice, Savet predlaže Vladi da sve informacije kojima raspolaže prosledi tužilaštvu, kako bi se rasvetlili svi aspekti ovog problema. Istražni organi bi trebalo da ispitaju koji su sve propisi prekršeni, koje ličnosti su umešane i da li postoje dokazi o korupciji. Vlada u međuvremenu mora preduzeti korake kako bi se zaštitila državna imovina koju sad, suprotno Zakonu, koristi privatno pravno lice. S obzirom da je u toku postupak otuđenja državne imovine, predlažemo Vladi da obustavi prodaja prema oglasu koji je objavljen u dnevnoj štampi 24.novembra 2004, dok se ne rasvetle sve činjenice u vezi sa osnivanjem Nacionalne štedionice. U tom smislu bi trebalo staviti van snage i Zaključak Vlade od  27. maja 2004. godine.

Savet preporučuje da se preispita povezanost i bonitet akcionara Nacionalne štedionice, u skladu sa zakonskim ovlašćenjima i Odlukom o načinu sprovođenja čl.8, 9, 10a, 12, 15, 19b, 19e, 28, 29. i 59. Zakona o bankama i drugim finansijskim organizacijama. Takođe, sva uložena sredstva treba što pre povući iz Evroaksis banke i plasirati ih u skladu sa međunarodnim principima rada centralne banke i smernicama MMF.

Agencija za osiguranje depozita, sanaciju, stečaj i likvidaciju banaka bi trebalo da pokrene postupak preispitivanja dodele posla servisiranja stare devizne štednje Nacionalnoj štedionici. Sve poslovne banke bi trebalo da pod ravnopravnim uslovima budu u prilici da konkurišu za taj posao.

Savet je svestan da je slučaj Nacionalne štedionice za Vladu posebno delikatan. Nekoliko njenih istaknutih članova je posredno ili neposredno učestvovalo u osnivanju te institucije i kreiranju predstave da se radi o državnoj banci. Stoga je Savet na stanovištu da ukoliko Vlada ozbiljno namerava da se bori protiv korupcije, ona najpre mora da ispita političku odgovornost sopstvenih članova i da interes građana pretpostavi sopstvenim interesima.

ПРЕДСЕДНИК:  Verica Barać

Originalan tekst uz dodatak animacija od zaborava sačuvao:

Slobodan Radulović