Ušle ogromne pare, prodali smo skoro sve – i na kraju bankrot

Da bih vam ovo iz naslova objasnio kao i razmere pljačke Srbije malo više približio, poslužiću se jednim izvodom iz intervjua koji je Dr. Mlađan Kovačević, profesor univerziteta i redovni član Akademije ekonomskih nauka dao za „Blic nedelje“ – u kome kaže: „Po računici NBS, septembra 2008. dinar je realno vredeo 108 odsto više nego krajem 2000. Tolika precenjenost domaće valute dovela je do enormnog uvoza i gušenja domaće proizvodnje. Od 2001. u Srbiju je ušlo preko 62 milijarde dolara u neto iznosu. I sve je to pojeo ogroman uvoz – jer je domaća proizvodnja gušena pa danas malo toga i proizvodimo. Taj, ekstremno neoliberalni koncept reformi doveo nas je na ivicu sloma kakav su doživeli Meksiko, Rusija, Argentina… Na pitanje novinara kako je došao do cifre od 62 milijarde $ profesor Kovačević odgovara.

– Po osnovu novih zaduživanja, od 01. januara 2001. ostvaren je devizni priliv od 21 milijarde $ u neto iznosu. Po osnovu doznaka iz inostranstva došlo je oko 26 milijardi, a oko 15 milijardi su prihodi od privatizacije, grinfild i portfolio investicija. Banke i preduzeća dugovale su krajem 2000. godine oko dve milijarde $, a krajem prošle godine njihov inostrani dug premašio je 21 milijardu dolara. Ludilo olakog zaduživanja potpuno je prevladalo. Da sam se ja pitao, ako se preduzeće već zadužuje, insistirao bih da se taj novac upotrebi za uvoz opreme, reprodukcionog materijala i znanja, a ne za uvoz roba široke potrošnje. Za osam godina zbirna vrednost uvoza je preko 105 milijardi dolara. Sve se uvozi. Pogledajte „US Steel Serbia“, oni sve živo uvoze. Osim, otpadnog gvožđa i možda, kreča. Pa valjaonica u Sevojnu, „Petrohemija“, „Tigar“, farmaceutske kuće. Sve one svoju proizvodnju zasnivaju na uvoznim komponentama“ – kraj citata.

Kada sada uzmete olovku i ovo što je izneo profesor Kovačević malo presaberete doći ćete do zaključka o razmeri pljačke svoje zemlje (ako je uopšte smatraju svojom?), a koju sprovodi srpska vlast. Dobijete od zapada po skupim kamatama 21 milijardu $ kredita a onda iscedite iz džepova svojih građana još 84 milijardi $ pa uvezete njihovu robu za 105 milijardi $. Stim što u ovo ceđenje džepova građana nisu uračunate i milijarde $ koje su odnele strane banke, cedeći građane svojim lihvarskim kamatama za kredite kojima je kupovana ta roba široke potrošnje.

Sve ovo navedeno potpuno je ugušilo proizvodnju u Srbiji, čak i u poljoprivredi, koja je izdržala i osmogodišnje sankcije i godine ratova, ali ovo smišljeno uništavanje zemlje i privrede koju sprovodi sopstveno državno rukovodstvo je nemoguće izdržati. Stoga kad krenete na utakmicu, svratite do megamarketa hrvatske kompanije „Idea“ i kupite semenke za grickanje Made in China. Naših nema. Mi ni tikve više ne sadimo jer nema ko da ih kupi, pa nema ni semenki iz njih. A kako je do toga došlo? Za biološki opstanak čoveka potrebne su samo tri stvari: voda, hrana i nešto energije za obradu zemljišta, i da se ne smrznemo. Osmogodišnje sankcije prema Srbiji su se pokazale nedovoljno delotvorne upravo zbog toga što Srbija ima ova tri elementa da bi mogla preživeti. Stoga je, od strane naših „prijatelja“ sa zapada, jedan od prvi zadataka bio da se uništi naša poljoprivreda kao glavni oslonac naših odupiranja – jer kada ste gladni sve prihvatate.

Tako su Srbiju iz vazduha zasejavali Ambrozijom i raznim boleštinama, koje su počele da izazivaju neke za ove prostore sasvim nove bolesti biljaka i domaćih životinja. Pored Ambrozije koja izaziva razne vrste alergija pojavila i vrsta buđi nazvana „crna pšenica“ kao i neka druga parazitska oboljenja koja napadaju biljke. Darko Despotović, direktor veterinarskog instituta Srbije je nedavno u jednoj od TV emisija govorio o tome kako je pre 20 godina na prostorima Srbije bilo oko desetak oboljenja krava, svinja i ostalih domaćih životinja koje su mogla prouzrokovati masovnija uginuća životinja. Danas ih ima tridesetak a sa nekima se po prvi put srećemo. To nam rade neprejatelji isti oni koji su nas i bombardovali pa se nije ni čuditi, a na zemlji to još bolje odrađuju navedeni rasturači zemlje. Kako? Ne zasejavaju nas boleštinama, ali su po nalogu zapada hitno ukinute zemljoradničke zadruge, a njihova imovina i zemljište rasprodato. Slično je urađeno i sa hladnjačama za obradu voća. Tako je seljak sa malim posedom kojih je u Srbiji skoro 85% ostao bez zadružne podrške koja je ujedno bila i otkupni centar gde je on mogao da donese svoje proizvode. Sada imamo monopolističke otkupne stanice ili hladnjače, većinom stranih kompanija, koje svojim monopolskim položajem i izuzetno niskim otkupnim cenama demotivišu proizvodnju i lagano je gase. Stoga svake godine imamo proteste proizvođača žitarica, malina i ostalog voća, proteste proizvođača mleka, tovnih bikova ili svinja. Neki protestuju, dok drugi manje uporni dižu ruke od seoske proizvodnje i tako sela postaju pusta – a plodna zemlja neobrađena. Mladi na selu više ne ostaju jer poljoprivredna proizvodnja nije isplativa, sele se u gradove ili najradije odlaze u inostranstvo. Antirazvojni zakoni i korupcijska povezanost monopolista sa vlašću, jače su „oboljenje“ od bilo kakvih zasejanih boleština. Zato su semenke za grickanje iz Kine, a ne iz Pomoravlja.

Mnogi koji budu čitali ove redove reći će pa i Milošević je doneo zakon o privatizaciji i od njega je sve i počelo. Da, ali sa sasvim drugačijim principijelnim postavkama koje su utvrđene na „Komisiji za privrednu reformu“ još 1991-1992 godine, koju je vodio sam Milošević, a čijim sam sednicama i ja redovno prisustvovao. U tu komisiju bili su uključeni brojni akademici i eksperti za ekonomiju bez ikakvih stranačkih selekcija, jer se želelo da dođemo do naboljeg modela privatizacije kojim će se unaprediti a ne uništiti privreda. Utvrđeno je da privatizacija treba da bude dugoročan proces i da traje decenijama, odnosno da se odvija onoliko brzo koliko privatni sektor uspeva da jača i preuzima proizvodnju. Dugoročan proces, a sve u cilju da najveći deo vlasništva nad proizvodnim kapacitetima ostane u posedu građana Srbije. Da se u prvom krugu privatizuju manja preduzeća i preduzeća koja nisu od državnog značaja, a da se strancima može prodati samo manjinski paket akcija u strateškim preduzećima koja pripadaju državi ili država u njima ima većinski deo vlasništva. Nešto poput kineskog modela, „jedna država dva sistema“ – koji se u praksi pokazao vrlo uspešnim. Ne sporim da su se kroz formu probijanja sankcija i u vremenu Miloševića pojavili tajkuni, ali koje je država sasvim svesno tolerisala pa čak i pomagala – kako bi i u sankcijama država mogla da što normalnije funkcioniše. Svi ti tajkuni bili su pismenim dogovorima vezani za državu i bar se okvirno znalo šta je od te „nove imovine“ privatno, a šta državno. Ti pismeni dogovori postoje, ali se posle 05. oktobra ne spominju, jer sadašnjim tajkunima i vlasničkoj oligarhiji to nikako ne odgovara.

Raspad države i privatizacija u takvim uslovima neminovno je dovela do devijacija u društvu, otvaranja lanaca šverca i krađa, ali će te biti vrlo iznenađeni kada sve te činjenice budu prezentirane javnosti – jer se radi o minornim ciframa koje se sa današnjim ne mogu ni približno porediti. Radilo se o stotinama hiljada $ pa i po nekom milionu, ali današnji oblici pljačke su u milijardama. Kada je za 850 miliona dolara prodato 45% vlasništva Telekoma Srbije, Grcima i Italijanima, zapadni analitičari su odmah objavili da je Milošević obezbedio socijalni mir za naredne dve godine. Pre par meseci od MMF-a smo dobili kredit od 3 milijarde evra ili 4, 2 milijardi $ pa već tražimo još milijardu evra od Rusije kako bi bar do kraja godine spasili državu bankrotstva i socijalnih nemira koji joj prete. Zašto je 1998. 850 miliona $ bilo dovoljno za dve godine, a danas čak ni 5,5 milijardi ne može da potkrpi državu ni za pola godine? Zato što je 1998 privreda raduckala, a danas potpuno stoji i nema ko u budžet sredstva da ulije. Zato što se 1998 tih 850 obrtalo u Srbiji, a sada će 5,5 milijardi $ samo protrčati kroz Srbiju i otići na zapad kao profiti stranih kompanija, trgovinskih lanaca, banaka… A onda će trebati najmanje 10 milijardi $ kredita da se pokrije ovih 5,5 i podmire budžetski troškovi i ta spirala zaduživanja se samo povećava.

Pravi razlozi razbijanja SFR Jugoslavije
Ali da se vratim osnovnoj misli koju vam želim preneti. Devijacija u privatizaciji i privredi je i u Miloševićevom vremenu neosporno bilo, ali je sve to na globalnom planu predstavljalo ipak samo manja odstupanja od zauzetog kursa koju je sačinila „Komisije za privrednu reformu“. To je i kritična tačka koja će Miloševića, a dobrim delom i sve Srbe koštati „glave“. Ovi zaključci „Komisije za privrednu reformu“ su u stvari bili ključni razlozi za satanizaciju Miloševića, Srbije i Srba uopšte, jer to ruši ceo osmišljeni koncept zapada o neviđenom decenijskom pljačkanju bivših socijalističkih zemalja. Pokušaju Miloševića da očuva SFR Jugoslaviju i usvojena strategija privatizacije bili su glavni razlozi da zapad inicira i pokrene ratove u bivšoj Jugoslaviji, jer bi njen opstanak i planska dugoročna privatizacija onemogućili planiranu zapadnu pljačku. Osim toga takav model privatizacije mogao bi biti „virus“ zaraze i za ostale zemlje istočnog bloka, što zapad nikako nije smeo da dozvoli – jer je SFR Jugoslavija bila najliberalnija socijalistička zemlja u koju su mnogi gledali kao primer. Osim toga SFRJ je bila jedna od predvodnica gotovo 100 zemalja nesvrstanog sveta, koje je sada trebalo uterati u jaram i sistematski pljačkati. U tom kontekstu je u svom zadnjem obraćanju naciji Milošević rekao: „Ne ruše Srbiju zbog Miloševića već Miloševića zbog Srbije“. Sve je bilo na čisto ekonomskom-pljačkaškom planu, a nacionalne i verske razlike su samo iskorišćene kao najlakši put da se SFRJ razbije.

Posle raspada SSSR-a, u narušenom svetskom odnosu sile, mi smo ostali bez zaštite pa i bez šansi da ovaj princip privatizacije uspešno sprovedemo – a i sačuvamo SFRJ. Prema tome pravi razlozi raspada Jugoslavije leže u ovih 184,98 milijardi $, trenutnog duga koji će se samo povećavati, sa malim izgledima da novoformirane države sa razorenim privredama, pokidanim privrednim lancima i nametnutim marionetskim vladama, taj vrtlog zaduživanja i zavisnosti prevaziđu. Ceo sistem kontinuiranog pljačkanja je i zamišljen tako, da što duže traje, da ga sprovode domaće marionetske vlade, kako se ne bi mogao okarakterisati kao okupacija ili kolonijalno ropstvo – već kao „demokratske promene“. Veliki mislioci nam objašnjavaju da je „demokratija“ dugoročni proces koji tek treba da naučimo – pa ko preživi videće možda i kraj tunela.

Sad ulazimo u drugi krug začaranog kola, jer je takve Vlade faktički nemoguće smeniti. One kontrolišu sve finansijske tokove, a bez para je nemoguće učestvovati na višestranačkim izborima ili formirati stranke koje će na izborima pobediti i mirnim putem preuzeti vlast. Zapadne kompanije, banke i ostali privredni subjekti, kao i domaći tajkuni su u tesnoj vezi sa vlašću, i svakako neće finansirati stranke koje bi u interesu građana ugrozile njihove monopole, visoke profite i povoljne pozicije na tržištu. Da li građanima ostaje mogućnost da samo nekim „revolucijama“ te marionetske vlasti smene ili se mora sačekati potpuni bankrot kada bi se iz opšteg haosa možda izrodila neka normalnija vlast – velika je nedoumica?


Džordž Soroš i prevodilac koji pored njega stoji, Lila Radonjić( Studio B i „Mreža“), Zoran Ostojić (tad Studio B, sad poslanik LDP-a), Zoran Sekulić (Fonet),
Velimi Ćurguz Kazimir, Veran Matić i još nekoliko „kupljenih“ novinara koji su bili čelnici navedene novinarske propagande, a to vrlo uspešno i danas rade.

(klikom miša uvećajte fotografiju)

Da bi se ova pljačkaška zamisao zapada mogla ostvariti posebno značajan segment igrali su mediji, pa su od onih pomenutih 200 miliona $ uloženih u rušenje Miloševića, 20 miliona $ uložena su baš u medije. Posebno u televizije jer je njihova efikasnost ubedljivo najveća. Oni su morali da odrade nekoliko važnih poslova. Da stvore atmosferu da je braniti državu nepotrebno i antidemokratski. Da Miloševića kod domaće javnosti predstave kao diktatora, jedinog krivca za ratove, opšte stanje u državi, a da posle njegovog rušenja „demokratsku“ vlast obmanama naroda održavaju u životu. Kako se to izvodi? Jednom vrlo prostom ali efikasnom taktikom. Ako podmićivanjem urednika „kupite“ 40-tak jačih lokalnih tv stanica (opštinske tv) vi imate bolju i potpuniju tv pokrivenost Srbije nego da držite 3-4 glavne državne tv stanice. Sa 40-tak tv stanica svakodnevno emitujete svoju propagandu koja daleko nadmašuje ono što je moguće emitovati sa 3-4 kanala pod kontrolom vlasti, jer državni kanali moraju imati i druge programske sadržaje osim političe. Dobro snimljene emisije reemituju se od jedne do druge od ovih 40-tak televizija i faktički svakog dana u veše regiona imate interesantne političke emisije koje guraju svoju propagandu. Pored „kupovine“ ovih 40-tak lokalnih televizija, Soroš i ostale zapadne strukture stvorile su „Anem“ i Mrežu kao neke koordinatore tog lokalnog tv-pula, diktirajući ton i način na koji će se propaganda sprovoditi. Kada je Milošević srušen „demokrate“ su osim ovih 40-tak televizija koje su već bile „obrađene“, ovladali i državnom televizijom, tako da danas imate potpunu kontrolu medija koja obmanjuje građane. Prinuđeni su da svaki dan „gutaju“ laži emitovane sa najmoćnijih medija, a koji nas već devet godina uvode u EU a u koju teško da ćemo uopšte ući. Stoga na svim kanalima imamo potpuno iste vesti, jedino se redosled događaja ponekad menja. Za celu ovu „medijsku igru“ zapad je prema njihovim izvorima potrošio oko 20 miliona $ što je neverovatno mala suma da bi apsolutno kontrolisao medijski prostor Srbije, a mediji svojim delovanjem dobrim delom formiraju i mišljenje građana. Time je u potpunosti zaokružen sistem „demokratske vladavine“ u kojoj je zbog neinformisanosti građana sve moguće sprovesti.

Ali da se ponovo vratim brojkama, mislim da one mnogo rečitije pokazuju gde smo. Ovih 184 milijardi $ je samo javni dug, ili državni dug koji ćemo decenijama plaćati. Ovoj sumi treba dodati bar još toliki dug privatnih preduzeća koja su se zaduživala u inostranstvu, i dug samih građana koji su uzimali kratkoročne kredite za kupovinu kola i kućnih aparat, kao i dugoročne kredite za kupovinu stanova. Stoga stručnjaci procenjuju da je ukupan dug država bivše SFRJ između 300 i 320 milijardi $. A koliko je još putem profita stranih kompanija, banaka, korupcijskim pljačkama… iz zemalja ex Jugoslavije izneto, teško je izračunati. Razbijanjem zemlje pokidani su mnogi proizvodni lanci, veliki broj radnika ostao je bez posla, pa su sadašnje državice postale veliki uvoznici i onoga što se na ovim prostorima nekada proizvodilo i izvozilo. Vojna industrija SFRJ je godišnje izvozila 4,5-5 milijardi $ raznog naoružanja a sada sve države bivše SFRJ godišnje izvezu manje od 250 miliona $ naoružanja. I to ako vam zapadni mentori to dozvole – a obično vam ne dozvole jer će taj profitabilan posao uzeti neka njihova kompanija. Stoga je ovaj prostor postao veliki uvoznik i otvoreno tržište za sve robe sumnjivog kvaliteta, koje zapad treba nekome da uvali – da ih ne bi bacio na smetlište. Mi smo samo od 2001. do kraja 2008. uvezli roba za 105 milijardi $, koliko su Hrvati uvezli od 1992, Slovenci od 1991, BiH ili Makedonija, teško je do egzaktnih podataka doći, ali se procenjuje da je od raspada SFRJ na ovim prostorima uvezeno roba od oko 450 milijardi $. To je ogromna cifra i za razvijene i moćne zemlje zapada. Da smo sačuvali SFRJ veliki deo tih roba, bar 50%, mogli smo da proizvedemo sami. Kad već pišem o prostoru bivše SFRJ da se kratko osvrnem i na ostale republike.

Kako su prošle ostale republike
Ista receptura primenjivana je i na ostale bivše republike sada države iako su oni proglašeni „dobrim“ a mi Srbi „lošim momcima“. To što su ih promovisali u „dobre momke“ nije im ništa pomoglo kada je pljačkanje u pitanju. I oni su dobili, od strane zapada instalirane, svoje marionetske, naravno „demokratske“ vlade – pa su se i njihova dugovanja na sličan način vrtoglavo povećavala. Mi smo imali sankcije, bombardovanje, fizičko razaranje privrede i infrastrukture, a u Sloveniji, Hrvatskoj i Bih su proizvedeni sukobi da bi se te države morale da naoružavaju kupujući po paprenim cenama zapadni vojni otpad, koga se zapad ionako trebao osloboditi. Nisu bili pod sankcijama pa je njihovo zaduživanje počelo znatno ranije od našeg, kao i privatizaciona rasprodaja onog što je na tim prostorima za zapad bilo interesantno. Stoga su posebno Slovenija i Hrvatska dostigle izuzetno visok stepen zaduženosti koji će u budućnosti neminovno morati da izazovu velike potrese, kako privredne, tako i političke. Politički potresi u zemlji kao što je Hrvatska gde osnovnu privrednu granu čini turizam mogu biti fatalni. Prošle godine je Hrvatska od turizma „zaradila“ oko 8,5 milijardi evra, što je blizu 20% ukupnog BDP Hrvatske. Bilo bi to za Hrvatsku odlično da je taj novac i ostao u Hrvatskoj. Ali glavni hotelijeri i turoperatori na hrvatskom primorju su nemačke i austrijske kompanije, a gotovo dve trećine turista dolazi iz Nemačke, Austrije i Italije. Od tih 8,5 milijardi $ u hrvatskoj su ostale male konobarske platice, doprinosi na te plate, PDV od 19% i nešto malo evra koji su zaradile kafane, kafići, privatni smeštaj… Onaj najvažniji deo, profit, zbog čega se bilo koji posao i radi, otišao je u Nemačku. Dok su Hrvatskoj pevali Danke Deutschland“Hvala Nemačkoj, malo ko je shvatao da će to hvala biti jako skupo. Obmanuti lepim pričama „svojih“ od zapada instaliranih političara poverovali su da će standard biti znatno veći nego u SFRJ. On je bar prema statistici znatno veći, jer BDP po glavi stanovnika iznosi 15.680 $ odnosno 11.192 evra ali to je samo statistička varka. Gro tog BDP stvaraju strane kompanije pa onaj najbitniji deo, profit, iznose iz Hrvatske – isto kao i kod nas u Srbiji. Ako tome dodamo da se najveći deo tog BDP sliva u ruke malobrojnih stranih i domaćih vlasnika, slika standarda običnih građana je mnogo poraznija nego što su građani Hrvatske imali u SFRJ. Kad svemu ovome dodamo opštu nesigurnost za radno mesto, stotine hiljada nezaposlenih, bezperspektivnost omladine, ukupno moralno ruiniranje društva …. teško da bi se i danas zdušno pevalo Danke Deutschland“

Oružani sukobi, velike ljudske žrtve i proterivanje oko 520.000 Srba ostavili su duboke nacionalističke ožiljke i kod Srba i kod Hrvata, ali će „buđenje“ iz nacionalističkog bunila Hrvata doći tek kada se počne intenzivnije vraćati ogroman dug od 47,8 milijardi evra. U mnogim nacionalističkim glavama će se valjda tada izbistriti spoznaja, da je rat i nacionalistička propaganda bila samo sredstvo, model prevare, u procesu razbijanja SFRJ – a sve sa ciljem da se i „pobednici“ i „poraženi“ opljačkaju. Da ironija bude veća, upravo do onih kojima se peva pesma zahvalnosti.

Slično je i sa ostalim republikama bivše SFRJ samo je pitanje vremena kada će toga postati svesni. To zakasnelo osvešćenje zavisiće i od toga kada će takozvane demokratske vladajuće „elite“, da ne kažem lopine, biti bespomoćne u sprečavanju da se u medijima masovno pojave objektivne i istinite analize, pravih razloga razbijanja SFRJ. Što se lokalnih pljačkanja, i malverzacija tiče sve bivše republike su manje više „dostigle“ – podjednaki i zavidan nivo. Dok što se tiče zaduživanja, odnosno odobravanja kredita, sve je bilo u onom sklopu „što južnije sve tužnije“, pa su se tako krediti MMF, SB i ostalih fondova delili na kašičicu, uglavnom za budžetske troškove i popunu deviznih rezervi – radi makro ekonomske stabilnosti. Kad ove fraze „prevedemo“ na običan srpski jezik, to znači; Mi vam upišemo kredit od 300 miliona $, vi na njega plaćate kamatu od 5,5-7% a pare ne mrdaju nigde, i ostaju u velikim američkim ili nemačkim bankama, kao naše devizne rezerve, na koje dobijemo kamatu od 2-2,5 %. Onda nam te iste velike banke, te naše pare, kroz razne fondove daju kao investicione kredite. I tako sve u krug.

Dobro utvrđenu strategiju Broza i Čerčila, davno zacrtanu, ni savremeni zapadni stratezi nisu menjali. Srbe je trebalo nekako usitniti, smanjiti, iscepkati pa su Titove izmišljene nacije postali muslimani (sada Bošnjaci), Makedonci, Crnogorci, a u stvari su Srbi. Nije bilo dobro da Srbi čine 75% SFRJ, jer bi to bila vrlo „neuravnotežena država“ sa neminovnom brojčanom i teritorijalnom dominacijom Srba – pa su u tom pravcu izbalansiranosti, čak i toj okrnjenoj Srbiji ugrađene dve pokrajine. Zapadu je bilo od posebne važnosti da se SFRJ rasparča baš po avnojevskim granicama, iako Jugoslavija nije stvorena 1945, već 1918, kako bi i nove izmišljene nacije koje nisu stvarale Jugoslaviju dobile pravo na formiranje država. Ali da sada ne vršljam po nacionalnim pitanjima i avnojevskim granicama republika, već da se vratim osnovnoj temi. Predlažem da dobro pogledate ovaj grafikon jer slika govori hiljadu reči i videćete gde je ko, koliko mu je kredita odobreno i koliko duguje, koliki mu je BDP, i koliko je u stvari demokratski opljačkan.

U svemu ovome postoji i jedna specifičnost koju treba objasniti jer je u „Novom svetskom poretku“ (NSP) sve virtualno, pa i ono što bi trebalo biti tvrdo realno. Mislim na finansije i bankarsko-monetarni sektor. Šta je standard građana i koliko je on relativan, može se sagledati i iz ovakve tabelarne prizme: Ako državni dug podelimo na broj stanovnika znači da svaki građanin u Sloveniji prosečno duguje 19.377 evra. Tome treba dodati i zaduženost slovenačkih privatnih preduzeća, pa i samih građana. Ako sve te dugove navalimo na 2.023.000 građana Slovenije koji će ih na kraju morati da vraćaju – ostaćemo zaprepašćeni, jer dolazimo do cifre da svaki građanin duguje blizu 35.000. Prosečna plata u Sloveniji je oko 850 evra i koliko godina su to Slovenci unapred pojeli ili potrošili. Ovo je previše uprošćen prikaz ali približno tačan. No ipak nije baš sve tako i po mojoj proceni ta zaduženost je oko 25-30% manja od onog što se vidi. Slovenija je 100% austrijska kolonija, a Hrvatska Nemačka. Da bi se raznim kompanijama, trgovinskim lancima, bankama… brzo osvojilo tržište ostatka SFRJ Slovenačke, a delimično i Hrvatske kompanije, razne Alpe… ili Adrija… banke su samo dejure Slovenačke ili Hrvatske a defakto Austrijske ili Nemačke. Tako su Slovenci bili trojanski konj za Austrijski i Nemački kapital kojim je ostalim republikama kupovano mnogo toga što je vredno, a i dobijani su mnogi infrastrukturni poslovi. Stoga nije slučajno da nam dugo očekivani most preko Save i špica Ade gradi upravo slovenačko-austrijski konzorcijum.

Zvonimir Trajković
Politički analitičar
Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović
Izvor informisanja:
www.trajkovic.rs