Kada neka američka ili evropska firma bankrotiraju, gazda po pravilu više nikada ne može da otvori novu firmu. U zemljama jugoistočne Azije zakon ide još dalje, pa je otvaranje firme zabranjeno čak i potomcima i prvim rođacima vlasnika bankrotiranog preduzeća.
U Srbiji se, međutim, neretko događa da vlasnik preduzeća kome je banka blokirala račun, a koje nije isplatilo sve dugove, već sutra otvori novu firmu i krene po starom.
Ovakva praksa bila je moguća i ranije, ali je pospešena izmenama Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji tako što je dobijanje PIB-a prebačeno u Agenciju za privredne registre. Prethodno se PIB dobijao u Poreskoj upravi, koja je imala uvid u neplaćene obaveze.
Prema našim zakonskim propisima Agencija za privredne registre zbog prethodno blokiranog računa nema ovlašćenje da odbaci registracionu prijavu. Ova činjenica postala je pravi „ Srpski Eldorado“  za nesavesne i nemoralne „biznismene“, pa je u Srbiji, sa nastupom „svetske krize“, sve veća pojava izazivanja bankrotstva jedne firme i otvaranje druge, a onima koji su takvim činom pogođeni država nije obezbedila efikasan mehanizam za zaštitu svojih prava.  Samo u poslednja dva-tri meseca broj takvih slučajeva je porastao za oko pet odsto“, izjavio je Stevo Đuranović, vršilac dužnosti predsednika Trgovinskog suda u Beogradu.
Sa ovim stavom slažu se i u jednoj beogradskoj knjigovodstvenoj agenciji koja radi uglavnom sa velikim klijentima, jer postaje zabrinjavajuće što bi u narednih nekoliko meseci broj bankrotiranih firmi mogao da poraste za 15 i više odsto“, kaže anonimni sagovornik, i dodaje da je najproblematičniji sektor trgovine.
U Trgovinskom sudu kažu i da vlasnici bankrotiranih firmi, nove firme osnivaju neretko i pod svojim imenom. Oni oprezniji firmu otvaraju na najuže članove porodice, neki čak i na svoje zaposlene.
Problem je, međutim, što za oštećene strane u Srbiji, teško da postoji adekvatna zaštita. Iako u celoj priči ima elemenata krivičnog dela i oštećenja poverioca, sankcija ni u kom slučaju ne podrazumeva zabranu obavljanja delatnosti kao u razvijenim zemljama.
Za poverioce bankrotirane firme u suštini postoji fiktivna pravna zaštita, zato što je sudski postupak naplate duga dugotrajan i traje najkraće šest meseci a lica kojima je bankrotirano preduzeće ostalo dužno, i ne znaju da imaju pravo da podnesu tužbu i da traže da se potraživanje prenese na novoosnovano preduzeće“.
Nepoznavanje postojećih pravnih propisa od strane oštećenih, kao i njihovo slabo materjalno stanje su glavni razlog zašto u Trgovinskom sudu, uprkos povećanog broja bankrotiranih firmi, nema povećanog broja predmeta za obeštećenje.

Nesavesni i nemoralni vlasnici firme banrotstvo sve češće primenjuju kao model za izbegavanje nagomilanih obaveza, jer nakon bankrotstva i zatvaranja prethodne firme za otvaranje nove potreban je minimalni osnivački kapital od 500 evra, što je obično prava „sića“ u odnosu na dugovanja koja se „brišu“ kroz postupak bankrotstva, koja su, zbog povoljnih finansijskih efekata za vlasnike firmi u Srbiji postali nova vrsta „biznisa“. Nažalost, u Srbiji ovu vrstu „biznisa“ prva je „patentirala “ i sprovela upravo Vlada Srbije stečajem i likvidacijom srpskih banaka i velikih preduzeća.

Naprimer, samo železara „Sartid“ iz Smedereva je pre stečaja  Beobanci, Jugobanci i Invest banci dugovala oko 70 odsto od ukupnog duga, koji je bio od 1,4 do 1,7 milijardi dolara, a železara je tokom stečajnog postupka prodata američkom „US Steel “-u za 23 miliona dolara, iako je Ekonomski institut procenio njenu vrednost na 57,645 miliona dolara, a u njenoj finansijskoj potpori još 1966. godine su učestvovali svi zaposleni u tadašnjoj Jugoslaviji izdvajanjem po jedne svoje plate.

Prilikom likvidacije banaka, kojima je bio dužan „Sartid“, taj dug nije ušao u njihovu aktivu, odnosno – stečajnu masu, jer da je to urađeno objašnjenja za njihove likvidacije bila bi potpuno deplasirana i finansijski apsolutno neopravdana.

Po sličnom modelu je, radi brisanja ogromnih dugovanja RTB-a Bor, bila likvidirana i Borska banka (bivša Jugobanka). Naime pre njene likvidacije dug RTB-a je bio blizu 190 miliona dolara.

Međutim, učešće u stvaranju uslova za bankrotstvo srpskih banaka nisu imala samo velika društvena preduzeća poput Sartida i RTB-a, već i mnoga druga fizička i pravna  lica.

Tako naprimer, u rešenju NBJ od 18. juna 2001. stoji da je Borska banka (bivša Jugobanka Bor) zaključno sa 31.12.2000. godine, odobrila 16 najvećih mogućih kredita akcionarima i osobama povezanim sa njima (više od pet odsto kapitala), a do 31. marta 2001. odobreno je još 15 najvećih kredita istim „komintentima“ (isto sa više od pet odsto kapitala).

U slučaju finansijskih zavrzlama na relaciji banke –RTB Bor najinteresantniji lik bila je pok.Dafina Milanović, koja je u vreme najveće inflacije u Srbiji otkupljivala zlato od RTB-a za tadašnje „bagatelne dinare“, a od Borske banke (bivša Jugobanka Bor) je uz pomoć 119 nearilozovanih čekova uzela 437.000 dinara. Inače, protiv Dafine Milanović je vođena istraga zbog ukupno 365 nerealizovanih čekova. Od ostalih pljački Borske banke interesantan je slučaj kada je jedan od direktora te banke jednostavno iz trezora odneo 600.000 maraka i 37.000 šilinga. Epilog svega toga je da sa bankrotstvom Borske banke navedena dugovanja nisu vraćena.

Država može pokrenuti stečaj protiv bankrotirane firme, ali je problem što je iz te firme sva imovina preneta na novo preduzeće i što se na taj način ne dobija ništa“.
Jedini način da se navedenim finansijskim mahinacijama stane na put bio bi kroz izmene Zakona o privrednim društvima, u koji bi bilo unete evropske sankcije. Drugi put bile bi izmene po kojima bi vlasnik bankrotiranog preduzeća mogao osnovati novu firmu tek kada izmiri poverioce iz propale firme.

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović