U prethodnom tekstu videli smo kakvu su ulogu u pljačkaškoj privatizaciji Srbije imali Vlada i Stečajni upravnici. U ovom tekstu opisana je uloga Agencije za privatizaciju viđena iz perspektive ruskog ambasadora Konuzina.

Naime, ruskog ambasadora u Srbiji zapalo je da Srbima objasni kako je u pretežnom broju privatizacija do kupoprodaje došlo zahvaljujući bilo kriminalnom kupcu, bilo kriminalnim namerama, jer bi pošten kupac prosto-naprosto tražio – papire, koji nadležnu Agenciju za privatizaciju nisu zanimali, čime je lično obezbeđivala kriminalne okolnosti za potpisivanje u suštini bezvrednih ugovora, čime je, opet, sama postajala državni kriminalac.

Malo kada i malo ko je poslednjih decenija ovdašnjim privatizatorima, privrednim reformatorima, tajkunokratorima i kojekakvim drugim ekonomskim i finansijskim seratorima razvalio takvu, i pri tom umesnu, šamarčinu kao što je to nedavno učinio ruski ambasador u Srbiji Aleksandar Konuzin, javno i neuvijeno poručivši odavde ruskim investitorima da ubuduće budu oprezni prilikom ulaganja u Srbiji, pre svega „zbog dugovanja srpskih preduzeća za koja se nije znalo pre privatizacije, potom zbog birokratskih prepreka i sudskih žalbi“, koje vire iza svakog ćoška.

Da ne bi bilo nejasnoća u tumačenju, stiglo je i objašnjenje: „Kupac u Srbiji ne zna šta kupuje, a prodavac ne zna šta prodaje. Agencija za privatizaciju, koja je posrednik u svakoj takvoj kupoprodaji, ne snosi nikakvu odgovornost za nepotpunu dokumentaciju koju dostavi srpska strana. Onda se vremenom pojave dugovi preuzetih srpskih firmi za koje kupac pre kupovine nije znao da postoje, niti su se ti dugovi mogli videti iz raspoložive dokumentacije prilikom preuzimanja firme“.

Ove za svaku iole ozbiljnu državu maligne konstatacije potkrepljene su činjenicama, da, na primer, ni posle više od godinu dana od stupanja na presto većinskog vlasnika NIS-a, ruski Gaspromnjeft nije uspeo da u svoje vlasništvo upiše više od dva do četiri odsto imovine, a da je Lukoilu, na primer, trebalo sedam godina da konačno reši pitanje legalizacije benzinskih stanica Beopetrola, od kojih većina nije imala ni građevinske dozvole niti su uopšte bile uknjižene, što je prilikom kupovine bilo prikriveno.

Iako ozbiljnijih reagovanja na ovakav stav najvećeg srpskog spoljnotrgovinskog partnera gotovo da nije bilo, vredi reći da se oglasio neki „savetnik“ predsednika Vlade Srbije kontraargumentom da ni Rusi nisu omogućili Srbima slobodan izvoz italijanskih automobila u Rusiju (!?), a jedan uvaženi ekonomski konsultant se čak upitao što se ti Rusi bune kad „jeste tačno da su kupili mačku u džaku, ali su zato barem jeftino prošli“ (!?).

Nije prošlo ni par dana, a iz sveta, koji nam je svima, jel’te, cilj, i na čijem tetošenju je u ovoj siromašnoj zemlji angažovano na hiljade bizarnih a skupih birokrata različitih profila, stiže vest da se Srbija, među 133 zemlje obuhvaćene metodologijom Svetskog ekonomskog foruma u Davosu, po efektivnosti antimonopolske politike nalazi se na – 130. mestu. U prevodu, to otprilike znači da smo tako rangirani u zaštiti konkurencije, koja je osnova svakog tržišta i prva preporuka za potencijalnog stranog ulagača.

U normalnoj zemlji i pod normalnim okolnostima, gornje ambasadorove reči izazvale bi pometnju u vladajućem establišmentu, vlada bi sazvala hitnu sednicu, makar i telefonsku, a svi njeni ekonomski i finansijski sektori, hirurški precizno raskrinkani jednom jedinom i to dobronamernom denuncijacijom države od koje i sami dobrim delom zavise, preko noći bi bili nokautirani i bačeni u vanredno stanje iz kojeg ne bi izašli dok se ne upristoje, osposobe da funkcionišu, reše ljudskog, profesionalnog i fekalnog balasta i prihvate regule koje će im zabraniti da rade isključivo na štetu države i isključivo u korist svojih dubokih grla.

Nema tog Dinkića niti Tadića kojem bi posle jednog takvog klistirnog vanrednog stanja palo na pamet da i pored stotina postojećih agencija, biroa i službi, čijem se postojanju sprdaju i zaposleni šeici u njima, i hiljade birokrata koje nije moguće videti u blokadama i štrajkačkim kolonama širom Srbije, i dalje smišlja nove i nove, za koje nema ni raspoloživih reči kako da se nazovu, a kamoli kako da im se opišu „nadležnosti“. To se pogotovo odnosi na legendarno promašenu (da li slučajno?) Agenciju za privatizaciju (i njoj srodne i s njom uvezane agencije na istom zadatku), koncipiranu kao Dinkićev patent pod radnim nazivom „Vi ne znate zašto, ali ćete nam dati pare, ni mi ne znamo zašto, ali ćemo vam ih uzeti„. Tako je (teorijski) vrhunska, elitna agencija za posredovanje između dva sistema – socijalizma i kapitalizma – i mogla da postane povlašćena klika koja ovlašćeno preprodaje tuđe, uz punu svest da time čini teška krivična dela lako dokaziva svakom pravnom brucošu. Nije, dakle, bio potreban ruski ambasador da ikome u ovoj zemlji otvori oči, niti ih je ikome otvorio; on je samo rekao da do sada – nije verovao svojim očima. I, što je najgore, ako je već poverovao u ono što vidi, pa to još i naglas obznanio, odmazda se podrazumeva!

Nema sumnje da bi istup ruskog ambasadora morao da u ovoj zemlji otvori najmanje dve prvorazredne društveno-ekonomske i kriminalno-bezbednosne teme.

Prva je već aktivirana poslednjih dana poništavanjem desetina i stavljanjem na listu čekanja stotina ranijih privatizacija, iz različitih razloga i s različitim ciljem. Ali, pouka dostignutog privatizacionog ćorsokaka sadržana je u sve očiglednijoj činjenici da je u pretežnom broju privatizacija do kupoprodaje i došlo zahvaljujući bilo kriminalnom kupcu, bilo kriminalnim namerama, što je Agenciji za privatizaciju odgovaralo, jer bi pošten kupac prosto-naprosto tražio – papire, koji Agenciju nisu zanimali, čime je lično obezbeđivala kriminalne okolnosti za potpisivanje u suštini bezvrednih ugovora, čime je, opet, i sama postajala državni kriminalac. Zbog toga ni opštenarodni antiprivatizacioni bunt širom Srbije nije moguće objasniti dinkićevskim idiotizmom „tražili ste kapitalizam, imate ga“, nego, i pre svega, kriminalnim delovanjem Agencije za privatizaciju i drugih sličnih i namenskih, smišljenih u DS-G17 bunkerima.

Druga će doći na red posle zahteva da u budućim sličnim slučajevima, Agencija svoje eventualne kriminalne delatnosti i rizike na obavlja na račun kupca nego na vlastiti ili račun svojih sponzora, dakle države. Tada bi se svako „nevidljivo“ potraživanje, prikriveni sudski spor ili naknadno uočena finansijska dubioza posle transakcije u kojoj je posrednik, ubuduće garant, Agencija za privatizaciju, direktno i automatski prelomili preko budžeta države, a nadležni državni funkcioner, na primer Dinkić, kao odgovoran bi logično zaglavio u zatvoru zbog ugrožavanja ustavnog i finansijskog poretka i bezbednosti zemlje.

Međutim, pre nego što se dogodi to, Dinkić će do kraja marta, po ambasadama Srbije u inostranstvu, rasporediti onih čuvenih 28 ekonomskih diplomata, čiji će osnovni zadatak biti i privlačenje stranih investitora za investiranje u Srbiji. Ako se, posle svega rečenog, neki poremećeni parajlija i javi, biće priveden Agenciji za privatizaciju da mu uvali ko zna šta. Dok ne otkrije šta u Srbiji znači Agencija za privatizaciju i kako ova stručno određuje vrednost robe o kojoj ne zna ništa, možda i zaboravi šta je hteo i gde je došao.

U svakom slučaju, neko će nekada zbog ovoga Konuzinu napraviti spomenik. Odavno nijedan domaći ekonomista, konsultant, ministar ili Vladin stručni saradnik nije učinio tako lep gest prema – srpskim nacionalnim interesima.

Izvor informisanja: list protiv mafije – Ivan Molotok

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović