U dosadašnjim tekstovima o pljačkaškoj privatizaciji u Srbiji videli smo ulogu Vlade, Stečajnih upravnika i Agencije za privatizaciju. U ovom delu nagoveštava se uloga Trgovinskih sudova, čijim su posredovanjem uvođeni fiktivni stečajni postupci u nekim bankama i firmama radi brisanja dugovanja pojedinim fizičkim i pravnim licima ili radi jeftine prodaje firmi u fiktivnom stečajnom postupku. Kako se to radilo u praksi opisano je u filmu “Tesna Koža 4 – direktor Šojić, tajkun Đole i biznismen Trpković– Šta ja Đole da radim sa toliko gvožđe i direktor Šojic, biznismen Trpkovic i tajkun Djole u restoranu”.

Naime, procedura pljačkanja srpskih firmi teče ovako:

Neki tajkun (Voja Brajović u ulozi Đoleta – pečalbara povratnika iz Amerike) odluči da preotme neku firmu, koja najčešće je to slučaj, ima veliku imovinu. Kako nije spreman da plati tržišnu cenu preduzeća, pošto je njegov osnovni cilj da zaradi ogroman novac preprodajući jeftino kupljeno preduzeće, tajkun nalazi insajdera u preduzeću (Lane Gutović u ulozi direktora firme Srećka Šojića), kupuje preduzeće za male pare i namerno ga zadužuje, obično tajkun sa tim preduzećem radi od ranije preko nekog svog poznanika biznismena te mu plasira repromaterijal sa naduvanim fakturama (kofice, lopatice, staro gvožđe itd.) ili kratkoročne pozajmice sa zelenaškim kamatama. Poslodavac preduzeća (direktor Šojić) potpisuje te štetne ugovore i za tu uslugu dobija proviziju. Posle izvesnog vremena kada preduzeće, usled narastanja obaveza postaje, prvo nelikvidno, a zatim, vrlo brzo, i nesolventno, tajkun poverilac pokreće stečaj da bi preuzeo preduzeće za male pare.

Odlaskom preduzeća u stečaj, poslodavac je završio posao za koji je bio plaćen i tada je najvažnije da tajkun ima svog predsednika suda, stečajnog sudiju i stečajnog upravnika koji, radeći za proviziju, vrše likvidaciju preduzeća. Tako se stečaj najčešće pretvara u likvidaciju preduzeća, jer je to u interesu stečajne mafije koja zarađuje ogroman novac na stečaju.

U praksi je dolazilo do apsurdne situacije da su neki stečajni upravnici vodili čak po 64 stečaja u par godina, što je svetski rekord. Imamo i takve koji su u jednom trenutku vodili čak 25 stečajeva. Tajkun je čekao licitaciju da bi kupio imovinu bez radnika i bez bilo kakvih drugih obaveza, pošto su poverioci morali da se zadovolje mrvicama iz kupoprodajne cene. Kako je tajkun istovremeno i poverilac, on glumi nezadovoljstvo da bi prevara bila što bolja.

Eto tako to funkcioniše godinama u Srbiji uz prećutnu političku i logističku podršku ljudi na vlasti. Posledice su veliki broj otpuštenih radnika, veliki porast kriminala i korupcije i socijalni nemiri koji prete da prerastu u građanski rat.

NEKI PRIMERI PLJAČKAŠKE PRIVATIZACIJE

  1. Koncern SARTID je iz stečaja prodat za svega 23 miliona dolara, a samo fabrika BELIH LIMOVA u Šapcu vredi 120 miliona dolara, a celi SARTID preko 500 miliona dolara? Gde je nestalo 527 milona dolara koje je otišlo iz Pensilvanije za plaćanje SARTIDA? Koji ministri su učestvovali u ovoj operaciji? Zašto ih danas ne hapse? Dug SARTID-a u visini od 1,7 milijardi dolara je ostao državi kao i tužbe prevarenih stranih poverilaca. Zašto dug stranih poverilaca nije pretvoren u akcijski kapital i tako bi se SARTID privatizovao, a to su poverioci i tražili?
  2. BRODOGRADILIŠTE Beograd je prodato iz stečaja za 13 miliona dolara, dok je njegova tržišna vrednost čitavih 270 miliona evra.
  3. Najveći nekadašnji trgovinski gigant na Balkanu ROBNE KUĆE BEOGRAD koje su namerno gurnute u stečaj i gde je stečajni upravnik tvrdio da su obaveze 134 miliona evra, a da je kapital svega 130 miliona evra, što je značilo da preduzeće treba odmah likvidirati. Kada je Branko Dragaš bio angažovan od strane radnika i penzionera robnih kuća i kada je sa svojim timom napravio novu procenu kapitala, posle popisa sve imovine preduzeća u stečaju procena po likvidacionoj metodi iznosila je 833 miliona evra i epilog je bio da je taj kapital je bio dovoljan da pokrije sve dugove prema poveriocima, da se isplate sve zaostale plate radnicima i da ostane kapital za upis akcija, a za direktorom preduzeća, inače bivšim potpresednikom Vlade Srbije, raspisana je međunarodna Interpolova poternica, pa se sa njegovim hapšenjem i procesuiranjem očekuje raskrinkavanje uloge i ostalih članova vlade u pljačkaškim privatizacijama preduzeća u Srbiji.
  4. Sličan slučaj je i sa CENTROSLAVIJOM Novi Sad, KLUZOM, SPORTSTAROM, BEKOM, VOJIN POPOVIĆ N. Pazar, METALOGRAF Trstenik, VESNA Sjenica i mnogim drugim firmama koje su opljačkane.

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović