U prethodnom tekstu videli smo kako je država na primerima „fiktivnog bankrotstva“ srpskih banaka i velikih društvenih preduzeća pokazala model za nemoralno i nesavesno poslovanje.

Zahvaljujući takvoj likvidaciji srpskih banaka stranim bankama je omogućena jeftina kupovina poslovnog prostora za otvaranje svojih ekspozitura koje su preuzele najveći deo bankarskog poslovanja u Srbiji i uz pomoć države otpočele sprovođenje neoliberalnog kapitalizma, koji se zasniva na tome da bogati budu još bogatiji, a siromašni još siromašniji.

Ideolog neoliberalnog koncepta kapitalizma, koji se sprovodi kod nas je američko ministarstvo finansija, a tvorac tog modela, nobelovac Fridman, koji je nakon deset godina takve primene u Americi, kada je usledio krah (1999), priznao je da je takav koncept, koji se zasniva na tome da bogati budu još bogatiji, a siromašni još siromašniji, bio potpuno pogrešan.

Taj koncept neoliberalnog kapitalizma su odbile sve zemlje, ali je isti uz pomoć obmana bio nametnut našem pokojnom premijeru Đinđiću. On nije odmah shvatio da su neki naši finansijski stručnjaci ustvari konsultanti multinacionalnih kompanija na privremenom radu u Vladi Republike Srbije, ali kasnije kada je uvideo da je pogrešio ubzo je bio ubijen.

U prilog koncepta neoliberalnog kapitalizma koji je vlada Srbije počela da sprovodi kod nas ide i uredba koju je Predrag Bubalo potpisao 2005 godine, po kojoj svako ko dovede stranog investitora dobija pet odsto provizije.

Verovatno je navedena Uredba bila stimulans članovima vlade da u Srbiji stvore uslove za bagatelnu rasprodaju srpskih preduzeća, što je za posledicu imalo da se u javnosti objave podaci da su neke firme prodavane za samo 3 evra (naprimer neke šećerane), ali niko stvarno nezna koliko je kupac na ime provizije isplatio onome ko mu je to omogućio. Po ovakvom konceptu trebalo je da bude prodat i RTB Bor pri čemu je nekome trebalo da pripadne provizija u iznosu od oko 23 miliona evra. A koliku su proviziju tek dobili oni članovi vlade koji su strancima omogućili bagatelnu rasprodaju duvanske, prehrambe, metalo-prerađivačke i svih ostalih industrijskih grana, fabrika i pogona, od kojih su većina bili u dobrostojećem finansijskom i rentabilnom stanju a prodati su za male pare jer je nekim članovima Vlade bilo važnije da za sebe prkupe što veći iznos provizija nego očuvanje državnog interesa zašta su bili plaćani iz sredstava poreskih obveznika Srbije.

KAKO JE U SRBIJI SPROVEDEN KONCEPT NEOLIBERALNOG KAPITALIZMA

Postoje tri osnovne poluge tog katastrofalnog, neoliberalnog koncepta:

–          spoljnotrgovinska liberalizacija (U tom konceptu profitira uvoznički lobi. Od 2001. do 2008. godine 41 milijarda dolara je otišla nepovratno iz zemlje. Uvoznički lobi pljačka građane između ostalog i tako što imamo ne samo najveće cene proizvoda u regionu, već i u odnosu na daleko razvijenije zemlje. Na primer, mleko u Cirihu košta 52 dinara, a kod nas pre poskupljenja je koštalo 65).

–          ubrzana privatizacija (rasprodaj što pre u bescenje, bez obzira na to da li je to prljavi novac kriminalaca sa Interpolove poternice, novac Miloševićevih tajkuna ili novopečenih, demokratskih. Do sada je privatizovano preko 2.600 firmi i procena je da je preko 20 milijardi evra izgubljeno. Firme su prodavane u bescenje: šećerane koje su vredele 35 miliona evra date su za svega tri, „Sartid“ za 23 miliona, a vredi 700 miliona, poljoprivredna dobra vrednosti oko 40 miliona za milion i po, „Nisal“ u Nišu procenjen da vredi 61 milion za 325.000 evra i tako dalje).

–          vezivanje dinara za evro (kojim Narodna banka nanosi ogromnu štetu i lažno štiti nacionalnu valutu. I statistički podaci su pogrešni, a ekonomija je matematika i sve je jednostavno. Recimo, nije istina da je inflacija prošle godine iznosila 10,5 već je ona bila 27 odsto. Ako je jedan evro bio 60 dinara, a zatim naprasno stigao na vrednost od preko 100 dinara to je rast od preko 40 odsto. Za to vreme od 2001. do danas rast cena bio je oko 200 odsto, što naši građani i te kako osećaju po svom džepu. Dakle, cene su porasle oko 6 puta puta brže nego kurs. Dinar je precenjen i kao takav služi lažnom održavanju stabilnosti države, a zapravo nanosi gubitke).

Takva pogrešna ekonomska politika za zemlju koja je preživela sankcije, ratove i hiperinflaciju i koja je imala tiraniju jednog despota, a kasnije lažnih reformatora, dovela je danas do nezaposlenosti milion ljudi. Dovela je i dotle da je spoljnotrgovinski deficit od 2001. do 2007. premašio 41 milijardu dolara, da je spoljni dug sa 10 milijardi narastao na 26,2 milijardi dolara, da je inflacija od 2001. do 2007. kumulativno dostigla 200 odsto, da je javna potrošnja preko 52 odsto bruto domaćeg proizvoda, da su građani za nekoliko godina povećali zaduženost sa 147 na preko 1.017 evra, da plate godišnje rastu i do 30 procenata, dok se produktivnosti povećava po stopi od svega četiri odsto i da je stopa privrednog razvoja daleko ispod stope rasta zemalja u regionu, tako da nema poboljšanja životnog standarda, usled čega, međutim, rastu socijalne napetosti kaže ekonomista Branko Dragaš, zahvaljujući kome je sprečena privatizacija RTB-a po vladinon konceptu iz 2001. godine.

Dragaš, pri tom, upozorava „da nam tek predstoji lomljenje kičme s prodajom državnih firmi“ i pita – od čega ćemo živeti onda kada sve rasprodamo?

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović