Akcija Vrh

Sedamdesetih godina, pojavom tzv. GG preduzeća (grupe gradjana), privatizacija je počela da ulazi na široka vrata u SFRJ. Partija i država su na to odgovorile odlukama 10. sednice CK SKJ da se formiraju posebne komisije za borbu protiv kriminala u privredi i za kontrolu porekla imovine. Prvi predsednik te komisije je bio Rato Dugonjić, a poslednji Jure Bilić. Ta politička bitka započela je baš sa Batom Todorovićem i četrdesetak njegovih saradnika. Zbog ideološkog karaktera ova akcija, umesto organima javne bezbednosti, poverena je Službi državne bezbednosti SSUP-a, koja joj je dala tajni naziv “Vrh”. Cilj je, naime, bio da se otkrije sprega privrednih kriminalaca sa političarima i time ovo “zlo” saseče u korenu. RepubliČke službe su zato dobile direktivu da formiraju svoje operativne grupe za borbu protiv kriminala u privredi. Srpska je bila najbrojnija. Njen šef u SDB je bio Vidosav Zlatić. Advokat Sava Andjelković mi je rekao da o tome postoji arhiva CK SKJ i SDB Jugoslavije.

“Sudjenje Bati Todoroviću je bilo politički proces. On je okrivljen da je oštetio Jugoslaviju za oko 800 miliona dinara. Pare koje je doneo državi SFRJ bile su mnogo veće, ali se o tome ćutalo, kao što se i ćutalo o direktorima iz Slovenije i Hrvatske, koji su se, takodje, bavili “korisnim malverzacijama”. U Srbiji je zbog toga posle Bate Todorovića smenjeno 150 direktora, a u Sloveniji nikome nije falila dlaka na glavi. Za ovo sudjenje direktno su bili zainteresovani Josip Broz Tito, Vladimir Bakarić i Draža Marković. Kidnapovanje i prebacivanje Bate Todorovića u Beograd i sudjenje, organizovao je ministar savezne policije general Franjo Herljević. Za sudiju je doveden “udbaš” Dragoljub Nikolić iz Obrenovca, koga je Herljević, posle drakonske presude Bati Todoroviću od dvadeset godina robije, častio pištoljem. Proces Todoroviću je održan u vreme rasprave o novom ustavu, čijim je donošenjem ozvaničeno pravo na decentralizaciju SFRJ. U ovom slučaju Slovenija je htela, ne samo da sakrije svoje tajne poslove, već i da sruši jedinstven devizni sistem, kako bi mogla slobodnije da trguje devizama.

Posle sudjenja u Beogradu, tadašnji Savezni devizni zakon je i promenjen, jer je dokazana, navodna, veza privrednih kriminalaca sa Narodnom bankom Jugoslavije. Po mišljenju pojedinih advokata, proces Todoroviću i još četrdesetorici, pa i smena direktora predstavljaju novi srpski Goli otok. Najveće je zlo bilo, izgleda, u tome što su tadašnji lideri Srbije sami pristali na tu slovenačku podvalu. Da bi se pravda koliko-toliko ispravila, zahtevao sam obnavljanje procesa, i rehabilitaciju ovog beogradskog veletrgovca. Takav zahtev podneli su Saveznom sudu i Saveznom javnom tuzilaštvu i advokati ostalih osudjenih direktora, jer i oni veruju da pravda mora da bude zadovoljena. Uostalom, i sam Bata Todorović svojevremeno u pismu Mitji Ribičiču i Milki Planinc, priznao je otvoreno: “ Kažnjen sam, ne zato što sam kriv, već zato što je to koristilo za druge ciljeve!” Da je slučaj Todorović bio Srbima namešten i to na Brionima, posvedočio je lično i Dragoslav Draža Marković u svojim memoarima “Zivot i politika”. Srpski lider je na dva mesta pisao o tome kako mu je savetovano šta da radi sa Batom.

Na strani 155. stav 6. (knjiga druga), Draža Marković je zapisao: “Imao sam ozbiljan razgovor sa Bakarićem oko sudjenja grupi Bate Todorovića. Herljević, savezni sekretar za unutrašnje poslove, zahtevao je da se sudi celoj grupi u Beogradu. Mi nismo upoznati s rezultatima istrage, koja je vodjena u Ljubljani, gde je on i uhapšen. Nismo to hteli prihvatiti. Bakarić se složio. Biće sada spora i gužve s Herljevićem. No, neka bude.”

Na strani 159. memoara “Zivot i politika” (knjiga druga), nalazi se još jedna beleška Draže Markovića o slučaju Bate Todorovića: “8. oktobra leteli smo Tica, Živan i ja na Brione. Tamo nam se pridružio i P. Stambolić. Bili smo na razgovorima kod druga Tita… Kroz razgovor smo dobili potvrdu i za naše opredeljenje u pogledu nekih konkretnih pitanja (sudjenje Todoroviću…)”.

Ako se zna da je Todoroviću i još cetrdesetorici lica sudjeno baš u Beogradu, onda je sasvim jasno da su Tihomir Vlaskalić, Živan Vasiljević, Petar Stambolić i Draža Marković pristali da na Brionima budu nagovoreni od Tita i Bakarića da se sudjenje održi u glavnom gradu Srbije i SFRJ, a ne u Sloveniji, gde je Todorović uhapšen, saslušavan i isledjivan. Izvršena je zamena teza, umesto da se Slovenci okrive za kupovinu oružja i naoružavanje, Srbi su okrivljeni da preko SDB ilegalno trguju jugoslovenskim oružjem. Na taj način stvoren je još jedan slučaj u Srbiji, a ne u Sloveniji. Operativci Službe državne bezbednosti Srbije koji su radili na slučaju Bate Todorovića, upozorili su na vreme politički vrh Srbije o kakvoj se nameštaljki iz Ljubljane radi, ali Draža Marković i Petar Stambolić nisu želeli da poveruju u informacije svojih tajnih policajaca. U federalnoj tajnoj službi, slučaj Bate Todorovića vodio je Jerko Bradvica, policajac iz Bosne i Hercegovine, Hrvat sa završenim semenistem u Širokom Brijegu. Pri Službi državne bezbednosti Srbije, bila je formirana posebna mešovita radna grupa za Batu Todorovića, sastavljena od operativaca iz SDB Jugoslavije i SDB Srbije. U njoj su bili Slobodan Stević, Negosav Pantelić i Milan Labus. Šef grupe je bio Vidosav Zlatić. Kada je ova radna grupa ugašena, a operativci penzionisani, jer su otkrili da se Slovenci naorućavaju preko Bate Todorovića, formirana je druga grupa, u kojoj su bili Obren Djordjević i Dragan Mitrović. Sam Djordjević je lično išao u Minhen na razgovore sa Batom Todorovićem, pre njegovog hapšenja, kada je došlo do saznanja da Slovenci trguju oružjem i naoružavaju Teritorijalnu odbranu. U takvoj misiji je bio i Milorad-Mika Bisić, načelnik u SDB Srbije, ali o tom saznanju nije smeo da “uznemirava” politički vrh SFRJ. Uz to, otkriveno je da je Bata Todorović radio i za SDB Slovenije. Da se vidjao čak i sa Edvardom Kardeljom, a da je imao i dobre veze sa Egonom Konradijem, načelnikom u državnoj bezbednosti Slovenije, a zatim i SDB Jugoslavije. Oni su poslovali preko “Ljubljanske banke” i kompanije “Kredeks”. O tome su SDB obaveštavali njeni doušnici Radovan-Raca Mitić i Igor Polaniščak, inače Batini bliski saradnici.

Kako, medjutim, srpski političari, pre svih, Slavko Zečević, ministar policije, nisu reagovali na informacije SDB Srbije, operativci su, predvodjeni Slobodanom Stevićem o tome upozorili saveznog ministra Franju Herljevića, koji je upravo 1974. godine stupio na dužnost. Herljević je podržao žalbu Slobodana Stevića i preneo je Stanetu Dolancu, ali ju je ovaj lukavo vratio u Srbiju, prvom coveku srpske partije Tihomiru Vlaškaliću, koji je odneo na sto ministra policije Slavka Zečevića. Iz osvete, Zečević je operativca Slobodana Stevića izbacio iz SKJ i iz SDB Srbije i oterao ga na ulicu.

Autor: Marko Lopusina, „UBIJ BLIZNJEG SVOG I/II“

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović