Velika slovenačka podvala

Početkom 1992. godine, posle otkrića 120 tona krijumčarenog oružja u Mariboru, slovenački ministar odbrane Janez Janša, gotovo da se javno hvalio da njegova dežela trguje dugim cevima i municijom. Nekada je to bila strogo čuvana, ne samo slovenačka, vec i jugoslovenska državna tajna. Naime, Slovenija u tom prljavom poslu učestvuje već pedesetak godina sa znanjem, a nekada bez odobrenja, nekadašnjeg političkog vrha Jugoslavije. Jedan čovek iz Beograda, medjunarodni trgovac, Slobodan Bata Todorović, otkrio je krajem šezdesetih sve o toj ilegalnoj trgovini oružjem, pa se uz saglasnost JNA, u nju i uključio. Sredinom sedamdesetih Todorović je osudjen na dvadeset godina robije, ali ne zbog oružja, već zbog mahinacija u deviznom poslovanju. Svedoci tog vremena i ljudi koji su imali prilike da čuju Todorovićevu ispovest, tvrde da je sudjenje bilo državna osveta zbog loše preprodaje domaćeg naoružanja i opreme. Tako tvrdi beogradski advokat Sava Andjelković:

“Kada je sredinom osamdesetih moj klijent Bata Todorović, iz Zabele došao u Beograd na operaciju prostate, predosećajući da ne može da pobedi rak, ispričao mi je svoju najveću privatnu tajnu. Februara 1975. kidnapovan je i zatvoren u ljubljanski Dom milicije, gde su ga islednici slovenačke Udbe optužili za izdaju zemlje i špijunažu u korist Mosada, odnosno Izraela. Kao dokaz za to, pokazali su mu dokumente o preprodaji jugoslovenskog naoružanja ruskog porekla, koja je obavljena preko firmi Bate Todorovića. Tu prodaju od Todorovića je naručio lično Nikola Ljubičić, general i ministar, da bi JNA rasteretio zastarelog oružja. Najbolju ponudu za tu robu dali su Italijani i oružje je uz pomoć “Tranšpeda” otišlo za Trst. Ugovorom izmedju prodavca i kupca, medjutim, nije bilo naznačeno da Italijani nemaju pravo da preprodaju to naoružanje nekim zemljama koje su u ratu, pa je čitav kontingent, dovoljan da se opremi jedna armija, za dobre pare prodat Izraelu. Tim jugoslovenskim oružjem ruskog porekla i uz pomoć svojih veštih komandanata, Izraelci su zaratili sa Egipćanima i vojnički ih porazili. Kako Kairo to nije mogao da otrpi, žalio se Moskvi. Vrlo brzo iz Moskve je u Beograd stigao Brežnjevljev prekor Titu zato što naoružava “neprijateljsku stranu”. Tu u Titovom kabinetu počelo je da se odmotava klupko. Otkriveno je da je glavni posrednik u prodaji bio Bata Todorović, ali je prećutano da JNA nije naznačila zabranu prodaje Izraelu, na šta je imala pravo, a da bi se ta greška sakrila, sva krivica je prebačena na Todorovića. Bata se u Ljubljani, dok je trajala tajna istraga, branio da poseduje kopiju Ljubičićevog naredjenja o prodaji ruskog oružja, u kome piše da se ono ne sme preprodavati zaraćenim stranama. Islednici SDB Slovenije i SSUP-a su našli generalovo pismo, priznao mi je Bata, ali nisu prestali da ga optužuju, jer je Titu, a i Ljubičiću bio potreban krivac, da bi se Brežnjev nekako umirio.”

Todorović je bio čovek sa jakim vezama u Narodnoj banci Jugoslavije. Imao je dobre veze i u jugoslovenskoj diplomatiji. Milan Trešnjić, nekadašnji konzul u Nemačkoj, tvrdi da je šef konzularnog odeljenja u Ambasadi SFRJ u Beču, Mihailo Jurman poslovao sa Batom Todorovićem i zato bio na sudu. Iskusni bivši kontraobaveštajac Trešnjić, priznaje da je Todorović bio u stalnom kontaktu i sa Edom Brajnikom i njegovim ljudima u saveznoj Udbi. Egon Konradi, nekadašnji direktor “Kompasa”, vodio je u Udbi zapadni sektor i stalno gurao Batu Todorovića da osniva spoljnotrgovinske firme napolju, ne bi li se kroz njih bavili i ekonomskom špijunažom. Udba, a kasnije i SDB je sa Batom Todorovićem imala velike kombinacije i poslove. Bile su sve to mutne radnje, tobože, u korist jugoslovenske obaveštajne službe, a u stvari, na štetu SFRJ, a pre svega srpske privrede. Zna se, na primer, da je Todorović italijanskim trgovcima isporučivao po nekoliko hladnjača ”bebi bifa”, sa rokom plaćanja do 90 dana. Za to vreme, dotični Italijani bi ugasili svoje firme, čiji je osnivački kapital obično bio mali, pa naša preduzeća iz Vojvodine nisu imala od koga da naplate to najkvalitetnije mlado juneće meso. Kako su sudski troškovi bili skupi, a sudovi spori, naši proizvodjači bi od svega dizali ruke, ćutali i skrivali svoju sramotu. Italijani su znali da će se to dogoditi, jer je sa njima i postignuta takva “špijunska pogodba”. Novac je deljen na tri dela trgovcima, Bati Todoroviću i Edi Brajniku, odnosno Udbi. Takve i slične trgovačke trikove Todorović je izvodio najčešće sa Slovencima, koji su se u “ime države SFRJ”, a za račun svoje dežele, bavili čak i velikim čvercom novca, deviza posebno, pa i robe. U tim poslovima su imali učešće čak i slovenački ministri u saveznoj vladi. Pokriće su imali u jugoslovenskom političkom vrhu, najviše kod Edvarda Kardelja. Kako bi, inače, Slovenija godinama mogla da izvozi tri puta više nego što je bila njena proizvodnja? Nisu je Hrvati uzalud zvali “jugoslovenska primadona”. Slovenci su čak i čuvenu srpsku šljivovicu pakovali u zelene flaše i prodavali je kao “Slovin – eksklusiv brandy”, a ta rakija je točena, kako tvrdi Milan Trešnjić, u Levaču.

Slobodan Bata Todorović je sa Slovencima ušao i u lanac trgovine oružjem, kao najunosnijim poslom. Za Slovence je on tu bio posebno velika konkurencija i zato su rešili da ga uklone. Jednog zimskog dana, početkom 1975. godine, dva automobila su na alpskom prelazu Brener, iz Austrije u Italiju, sačekala reno 15 u kome je bio Todorović na putu za Milano. Tu su ga kidnapovali, uspavali injekcijom i u specijalnoj hladnjači prebacili za Ljubljanu. Bata Todorović je smešten u jednu već pripremljenu prostoriju Doma milicije. Tu je držan u strogoj tajnosti, pod istragom, punih šest meseci. Njegovi andjeli čuvari su bili Antun Zagar i Boris Stupar, alijas Lemai, operativci SDB Slovenije, a islednik se predstavio kao Mladen Ratković. Pretpostavlja se da je nakon saslušanja pridobijen, odnosno prevaspitan na policijski način, ustupio svoje trgovačke veze i tajne kanale oružja slovenačkim kolegama. Ko zna šta se tačno dešavalo u tom specijalnom zatvoru. U Beogradu, u medjuvremenu, niko nije ni znao da je Bata Todorović uhapšen. Pojavio se iznenada te godine u Kopru, gde je opet, ali javno uhapšen, a zatim sproveden nadležnim organima gonjenja u glavni grad, koji su za njim bili raspisali poternicu. Bata Todorović je još u Ljubljani slovenačkoj SDB, tj. Janezu Zemljariću dao reč da nikada neće prozboriti o svom boravku u zatvorskoj sobi Doma milicije. Slovenački islednici nisu tukli Todorovića u Domu milicije, ali su mu pretili da će ga izručiti Italijanima, koji su ga tražili da mu sude zbog vojne špijunaže. Ucenjivali su ga da će objaviti u štampi da je po zadatku savezne SDB špijunirao i cinkario penzionisanog Aleksandra Rankovića, sa kojim se, navodno Bata Todorović privatno vidjao u Dubrovniku, i da će ga optužiti javno da je finansirao četničke organizacije u Nemačkoj i Francuskoj. Pod takvim pritiscima Bata Todorović je prihvatio predlog Janeza Zemljarića, načelnika SDB RSUP-a Slovenije da mu se javno sudi, ali za mahinacije u privredi. Za slovenačko političko i vojno rukovodstvo Slobodan Todorović, veletrgovac i srpski obaveštajac, bio je vrlo opasan čovek. Naime, Bata je medju prvima otkrio da se Slovenci u medjugraničnom prometu, masovno bave švercom raznih roba, pa i oružjem. Saznao je, na primer, da su delovi za tenkove, kupovani u Pragu, prodavani direktno Izraelcima. Taj posao je vodio Egon Konradi, načelnik u SDB SSUP-a, koji je održavao vezu sa Mosadom. Najgore od svega je bilo što je Bata Todorović saznao da Slovenci kupuju oružje za TO Slovenije i da se tajno naoružavaju. Tim poslom rukovodili su Stane Dolanc i Miloš Ogrizek. Iz straha da će biti otkriven, Ogrizek, koji je bio ministar policije, pa načelnik TO Slovenije, emigrirao je u Austriju. Odatle ga je u Sloveniju vratio tek počekom osamdesetih Janez Zemljarić, tada savezni funkcioner. Do tih podataka Bata je došao preko svog kolege Djoke Andjelkovića iz Beča. Istim kanalima je otkrio i kako Slovenci iznose devize iz zemlje preko firme “Kredeks”, koja je bila zapravo filijala “Ljubljanske banke” u inostranstvu. Ovakve tvrdnje pojavile su se i u memoarima Franca Šetinca, ali i u “Zelenoj knjizi o tajnoj trgovini oružjem”, koja se nalazi u arhivi SDB SSUP-a. Slovenci su informisali predsednika Jugoslavije na svoj način, pa je Tito našao za shodno da javno napadne Batu Todorovića. Titov napad na Batu Todorovića bila je, zapravo, prozivka Beograda i Srbije i pritajeni napad na Dražu Markovića. Prvog februara 1976. godine zagrebački “Vjesnik” je objavio razgovor novinarke Dare Janeković sa predsednikom Jugoslavije i CK SKJ pod naslovom “Komunisti moraju stvarati etiku samoupravnog socijalističkog poretka”. Bio je to treći po redu susret ove novinarke sa Josipom Brozom i prvi intervju u kome je Tito, uopšte, pomenuo ime neke ličnosti. Očigledno da mu je bilo stalo da apostrofira baš Batu Todorovića. U odgovoru na pitanje o ljudima kojima nije mesto u SK, Tito je, izmedju ostalog, naglasio:

“… Komunisti nisu bili trgovci. Došli su, dakle, bivši trgovci i to je za neke bio Eldorado. Oni su znali kako se trguje da bi se zaradjivalo, oni su odgajali i članove Partije koji su radili sa njima. Neki su nadmašili svoje učitelje, postali su gori od njih. Evo, sad imamo mnogo uhapšenih. Uskoro će početi veliki proces onima koji su napravili goleme štete, u milijardama, našoj spoljnoj trgovini. Krivci će biti oštro kažnjeni… Uzmite slučaj tog Bate Todorovića: banke su imali vani, a radili su sa nekim našim bankama zajedno! Mi smo pohapsili dosta ljudi, onih koji su bili povezani s raznim špekulantima izvana i koji su nam pravili velike štete…”

Ko je, zapravo, bio Slobodan Bata Todorović? Rodjen je januara 1925. u Smederevu, u porodici Dragoljuba i Adrijane, rodjene Matić. Završio je Pravni fakultet u Beogradu, ali je prvi posao dobio u zagrebačkom “Merkuru”. Vojsku nije služio. Ženio se dva puta, Radmilom, sa kojom je dobio kćerku Vesnu i Ljiljanom, koja mu je rodila Adrijanu, Dejanu i Ana-Mariju. U Beogradu je dugo bio zamenik direktora spoljnotrgovinskog preduzeca “Progres”. Kako su takva preduzeća formirana pod kontrolom Udbe, to se pretpostavlja, da je i Bata Todorović kao direktor, bio saradnik srpske političke policije. Prvi veći posao bio mu je da otkupi šezdesetak američkih brodova kao “staro gvoždje” za slovenačku železaru Štore. Medjutim, Todorović je te čelične ladje “poklonio” Sloveniji i Crnoj Gori da ih koriste kao morsku flotilu. Ti brodovi su kupljeni u periodu od 1954. do 1959. godine. Kada su Amerikanci čuli da nisu isečeni u staro gvoždje, protestovali su diplomatskim putem. Slovenci su to iskoristili, jer su načuli da se Tito naljutio na “Progres” zbog toga, pa je njihov delegat u Saveznoj skupštini Augustin Papić, napao ovo preduzece. Posle toga su inspektori SDK i Savezne devizne inspekcije čitavih godinu dana kontrolisali rad “Progresa”. Kako nisu nadjeni dokazi o mahinacijama, uhapšen je zamenik direktora Bata Todorović i optužen za preprodaju tri automobila. Istraga je trajala puna četiri meseca, pa je posle presude od šest meseci zatvora, brzo pušten kući. Tužilac se žalio, pa je viši sud osudio Todorovića uslovno na dve godine zatvora. U medjuvremenu, Bata Todorović je napustio “Progres” i prešao u “Interkomerc” iz Umaga. Odatle je sa porodicom ilegalno otišao u Italiju. Za vrlo kratko vreme, od 1965. do 1970. godine, Todorović je u Italiji, iz koje je proteran, a zatim i u Nemačkoj, osnovao čak dvadeset i pet trgovačkih firmi. Sve su radile za Jugoslaviju. Postao je čuven po uvozu deset miliona žileta. Njegove kolege iz SDB tvrde da je to radio po nalogu srpske tajne policije, jer su firme bile i filijale za špijuniranje. Jugoslavija je u svetu imala tri stotine takvih “kompanija od jednog čoveka”, čiji su se direktori, medjutim “otcepili” od domovine i SDB, pa im je zato bio strogo zabranjen rad sa našim preduzećima. To je važilo i za Batu Todorovića, ali se on te zabrane nije držao, a i kako bi, kada ga je lično ministar odbrane Nikola Ljubičić angažovao da proda staro naoružanje JNA ruskog porekla. Bata Todorović je bio sposoban, pa zato i imućan čovek. Imao je kuću u Dubrovniku, Beogradu, Orebiću, Minhenu, po kome je voleo da se vozi u fijakeru. Pre odlaska iz Beograda, nudjeno mu je da bude direktor “Jugobanke”, ali je on to odbio. U Nemačkoj je okupio oko sebe policajce stradale 1966. godine na Brionskom plenumu i pomogao im da udju u biznis. Neki od njih poricali su da je to Bata radio po zadatku SDB SSUP-a, koja je dirigovala operacijom “XI” čiji je cilj bio praćenje penzionisanih “udbaša”, a posebno Leke Rankovića. O Rankoviću, medjutim, Bata Todorović nije napisao nijedan izveštaj!

Autor: Marko Lopusina, „UBIJ BLIZNJEG SVOG I/II“

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović