Agresivni Hrvati i Slovenci

Najagilniji u stvaranju prve političke policije u Hrvatskoj, bio je Štab grupe narodnooslobodilačkih odreda za Liku, koji je u odredu “Velebit” i svim bataljonima imao svoje obaveštajne političke oficire. Na oslobodjenoj teritoriji u Korenici, GS Hrvatske je imao svoju oficirsku školu, u kojoj su polaznici sticali i prva znanja o obaveštajnoj službi. Elaborat koji je tom prilikom korišćen kao udžbenik, delio je tajnu službu na:

“informativnu”, odnosno obaveštajnu i na

“obaveštajnu” odnosno kontraobaveštajnu.

Takva podela je prihvaćena i za oficire ove svojevrsne političke policije, pa su i oni deljeni na:

“informativne” tj. obaveštajne i

“obaveštajne”, odnosno kontraobaveštajne.

U toj školi oficiri bezbednosti su učili šta su to zadaci Obaveštajne i Informativne službe uopšte, koji su to organi i sredstva Obaveštajne službe, kakve osobine treba da ima tajni agent ili provokator, a koje obaveštajni oficir. I da su njegovi konkretni zadaci: da prima direktive za organizovanje obaveštajne službe od komandanta i komesara, pristupa njihovim izvršenjima, vrši organizaciju službe u jedinicama sa dva-tri poverenika iz redova KP, sačinjava nedeljne obaveštajne izveštaje i planira nove akcije. Krajem marta 1942. godine, u Lici je održana i prva konferencija političkih obaveštajnih oficira, na kojoj su razmatrani izveštaji i novi planovi rada. Na Kordunu su u početku partizanski kuriri vršili obaveštajne poslove, a kasnije je za to odredjen Grga Milasinčić. Tek krajem te godine, u Hrvatskoj je pridavan veći značaj političkoj obaveštajnoj službi, posebno kad je tada formiran Operativni štab za Baniju. Za obaveštajnog oficira je imenovan Dragan Branković, a za informativnog Stevo Bevandić. U štabu srednje- dalmatinskog odreda, tajni oficir je bio prvo Vjeko Širinić, a zatim Ivan Grubiša. Glavni štab u Zagrebu, radi komandovanja i koordinacije ovom obaveštajnom mrežom, već je sredinom 1942. oformio Političko – obaveštajni odsek. Medjutim, Vladimir Bakarić, politički komesar Glavnog štaba Hrvatske 1942. godine, nije bio zadovoljan funkcionisanjem političkih oficira, pa je i javio Centralnom komitetu KPH da je celokupna ta “… organizacija obavještajne i informativne službe još vrlo traljava…”

Istoričar Milovan Dželebdžić ocenjuje da je razvoj tajne službe i komunističke političke policije u Hrvatskoj bio, kao i u Sloveniji, deo narodnog otpora neprijatelju i okupatoru, ali i odgovor na gradjanski rat koji je buktao u ovom delu Jugoslavije. Tada je, medjutim, jedino CK KP Slovenije, i to u prvim mesecima rata, imao sopstvenu (kontra)obaveštajnu organizaciju: Varnostna in obvescevalna sluzba (VOS). Ovom tajnom službom, koja je formirana 15. avgusta 1941. rukovodio je specijalni četvoročlani Kolegijum odredjen od CK KPS. Zato su u njenom radu učestvovali isključivo članovi Partije – izvestio je Edvard Kardelj 29. marta 1942. godine, vrhovnog komandanta Josipa Broza Tita.

“… Sve bi u našem pokretu bilo nerazumljivo bez tzv. Varnostne in obvescevalne sluzbe Osvobodilne fronte. Čitav aparat VOS-a sastoji se od članova Partije i to naši ne daju nikome iz ruku. Izgradjena je iz dva dela – od obaveštajne službe i egzekutivnog aparata. Rukovodstvo je jedinstveno i sastoji se od sekretara oba dela i rukovodioca čitavog tog rada, koji je direktno vezan za CK. Obaveštajni ured je masovan odozdo i dnevno dolazi na rejonske punktove obaveštajne službe mnogo svakih prijava. Imaju čitavu uredjenu kartoteku za ljude koje imaju pod nadzorom, prate ih… Isto tako imaju svoje provokatore u belogardističkim organizacijama. Zahvaljujuci tom zaista dobrom aparatu, odlično su u svemu obavešteni i sprečili su čitav niz pokušaja da se ubace provokatori u KP i Osvobodilnu frontu. Taj aparat danas sigurno daleko bolje funkcionira od Overe ili Gestapoa u Ljubljani…”

Tvorci VOS-a bili su Edvard Kardelj, Zdenka Kidrič, Franc Ravbar – Vitez, Franc Leskošek i Ivan Maček – Matija. Bezbednosno „obavestajna služba” slovenačkih komunista delovala je na prostoru Slovenije, ali ponajvise u okupiranoj Ljubljani. Bezbednjaci su bili organizovani u grupama i radili su na sprovodjenju oružanih akcija protiv Italijana i Nemaca u Sloveniji. Posebne egzekutivne ekipe VOS-a radile su i na likvidaciji izdajnika, špijuna, petokolonaša, najčešće u Ljubljani i Novom Mestu. Jedan od vodja prve borbene grupe bio je Milan Juričev, sin ruskih izbeglica iz Boke Kotorske, predratni komunista sa konspirativnim imenima Rostov i Jugov. Rukovodioci VOS-a dali su mu drugo tajno ime – Tarzan. Pored njega su u grupi bili i Janez Artić, Lado Hafner, Ive Lončar, Jože Ludvik, Nik Bojić, Marjan Dolinšek, Toni Šubert, Miha Urbasek i Janez Mejić. Sedište ove udarne grupe VOS-a bilo je u pivari “Union”. O delovanju 2.500 pripadnika VOS-a, a posebno službe bezbednosti, Edvard Kardelj je redovno izveštavao Kominternu, potpisujući se obaveštajnim pseudonimom France Birk. To ime Edvard Kardelj je dobio, dok je od 1934. do 1936. boravio u Moskvi na obuci i školovanju. U prepiskama sa rukovodstvom VOS-a, Edvard Kardelj se potpisivao kao Kristof. Marta 1942. izveštavajuci Tita o radu likvidatora VOS-a, tada pod konspirativnim imenom drug Bevc, prvi slovenački komunista Edvard Kardelj je napisao:

“… Egzekucioni aparat sastoji se iz oko 50 momaka, naoružanih revolverima i bombama, koji su se dobro izvežbali. Sada su počeli njihov broj podizati s obzirom na sve žešći italijanski teror i akcije Bele garde. Ti momci rade svake stvari. Nekoliko primera: skoro dnevno padaju denuncijanti, okupatorske snage itd. Nikakova policijska zaštita ne spašava one koje su vosovci, tako ih ovde zovu, uzeli na muhu. Vosovci ulaze u restauracije sa revolverima, zamole prisutne da dignu ruke, da se legitimišu, ako traže nekoga, hapse na ulicama i preslušavaju. Zvati Italijane u pomoć uhapšeni se ne usude, jer je Osvobodilna fronta izdala dekret, da se svako na mestu strelja, čim se obrati za pomoć okupatorskim vlastima. Prave pretrese u kućama belogardejaca, plene i pale belogardejski materijal. Ponekog gestapovca preslušaju i preko noći jako temeljito, usred Ljubljane, pretuku. Tako su, na primer, provalili u ilegalnu štampariju Dražinih ljudi, zaplenili štampariju i slova, na kojima se sada štampaju OF- ovske stvari, te 130 kilograma hartije. Preslušavali su tri štampara koji su sve priznali. Zapalili su sve što je bilo odštampano, zatim materijal metnuli u auto i odvezli. Tako su uhvatili i neke belogardističke kurire sa lecima protiv nas, zaplenili, i kurire dobro izmlatili… A italijanska policija je do sada bila prilično bespomoćna, jer vosovci uvek uživaju najveću pomoć naroda, a izdajice se boje da se otvoreno pokažu kao takvi…”

Obaveštajci su delovali u tri sektora: vojnom – prikupljanje podataka o neprijateljskim jedinicama; specijalnom – rad saradnika VOS-a u okupatorskim ustanovama; i obaveštajnom – masovnom prikupljanju informacija na terenu. Za rad ovog trećeg sektora u svakom terenskom odboru Osvobodilne fronte postojalo je odgovorno lice, odnosno poverenik, kome su dostavljani svi poverljivi podaci o neprijatelju koje je narod sakupljao. U Ljubljani je, na primer, krajem 1941. godine, bilo preko 400 terenskih odbora, tvrdi Milovan Dželebdžić, sto dovoljno govori o širini delovanja ovog sektora VOS-a. Slovenačka tajna služba uspela je, na primer, da još 1941. godine, kod predsednika Pokrajinske uprave ljubljanske provincije i generala Jugoslovenske kraljevske vojske Leona Rupnika ubaci svog obaveštajca, daktilografkinju Mariju Malahovsku, zvanu Vane. Ona je uspela da postane Rupnikova lična sekretarica i da sve do januara 1945. godine, u njegovom kabinetu prikuplja važne političke informacije i vojne podatke i dostavlja ih VOS-u. Najpouzdaniji saradnik VOS-a bio je svakako jedan od šefova ljubljanske policije dr Vladimir Kante. Ovaj doktor prava bio je pre rata načelnik političkog odeljenja ljubljanske policije, zadužen za progon slovenačkih komunista. Godine 1941. postao je savetnik, a zatim i šef operativne grupe u Ljubljanskoj kvesturi. VOS ga je zavrbovao i vodio kao obaveštajca pod tajnim imenima “Lia” i “Filister”. Gestapo ga je otkrio tek januara 1945. godine, kada je pala i Marija Malahovska. Oboje su mučeni i zatim likvidirani kao komunistički špijuni. Koliko su obaveštajci VOS-a bili, jaki vidi se i po činjenici da je u prvim danima rata Kominterna preko Borisa Kidriča i Ivana Krajačića insistirala da VOS na jugoslovensko-italijanskoj granici organizuje poseban obaveštajni punkt. Za to, medjutim, 1941. godine nije bilo mogućnosti.

Pravi šef slovenačke tajne službe bila je Zdenka Kidrič, iskusni moskovski djak, supruga Borisa Kidriča, koja se potpisivala tajnim imenom Marijeta. Bila je rodjena Ljubljančanka, stara dvadeset i jednu godinu, kada je postala član Partije 1930. godine, a ubrzo i poverenik Moskve za Crvenu pomoc. Posle partijskog rada u SSSR-u, Francuskoj i Austriji, dolazi u Ljubljanu, gde postaje sekretar Okružnog komiteta 1939. godine. Na toj funkciji je zatiče i početak rata. Aktivni obaveštajci VOS-a bili su i Ejper Ernest i Muhin Dušan, koji je vodio centar u Trstu. Pored nje, najaktivniji članovi VOS-a, kao likvidatori bili su Dušan Bravničar, France Stedlar – Pepe, Bojan Polak – Stjenka, Stefan tj. Edi Brajnik, Franc Tavčar – Rok i Miha Babnik. Franc Grajzner – Albin je bio komandant bataljona VOS-a i jedan od obaveštajaca, koji je posle pogibije 1944. godine, proglašen za narodnog heroja. Bivši vosovac Albert Svetina – Erno priseća se da su baš ovi ljudi likvidirali dr Lambreta Erliha, bana dr Marka Natlacana, lidera Bele garde i tvorca nacionalističke izreke “Srbe na vrbe”, komunistu Petra Cefuta – Gada, zbog izdaje i Marjana Sterniša, vodju četnika Draže Mihailovića u Sloveniji. Zbog smrti Natlačana, Italijani su streljali oktobra 1942. godine, u Ljubljani 24 taoca. U izveštajima VOS-a objavljivanim u “Slovenskom porocevalcu”, još početkom 1941. godine, nalazili su se podaci o likvidacijama nemačkih i italijanskih špijuna u Sloveniji. Izmedju Crnuća i Trzina, na primer, ubijen je konfident gestapovaca Lojze Majhenic. A u Vevcama likvidiran je žandar, italijanski špijun Sušnik, dok je u čitavoj Gorenjskoj ubijeno 12 denuncijanata i 46 gestapovaca, žandara i policajaca. U izveštaju italijanskog 11. armijskog korpusa krajem 1942. godine, mogu se sagledati glavne karakteristike slovenačkog VOS-a:

“… Politički fanatizam, priroda i sam mentalitet slovenačkog naroda, sklon intrigama, zaverama i spletkama, čine da obaveštajna služba ustanika dobija prvostepenu ulogu. Lukavstvo, dvoličnost, prepredenost, iskorišćavaju se u obaveštajnoj službi radi dobijanja vesti o neprijatelju, dok nepoverljivost, politička mržnja, solidarnost, saglasnost stanovništva, predstavljaju odbrambene elemente za osujećivanje naše akcije prema njima…”

Ljubljanska kvestura umela je ponekad oštro da se odupre akcijama VOS-a i KP Slovenije, hapšenjima i mučenjima gradskih skojevaca. Krajem 1941. godine, došlo je do velike provale u KP Slovenije, pa su se pod policijskom istragom našli Vida Tomšić – Lenka, Tone Tomšić – Gašpar, Miha Marinko – Polde, Oskar Kovačić – Muha, Pepca Kardelj, Mica Slander. Do te komunističke izdaje je došlo posle hapšenja kurirke Grete Ranzinger Hilde, koja je pristala da bude agent kvesture i odala svoje partijske drugove. Denuncijant je postala i Sonja Oman – Darja, aktivista Osvobodilne fronte iz Maribora, pa ih je VOS obe likvidirao zbog izdaje. Širenjem ratnih, odnosno vojnih operacija na prostoru čitave Slovenije, delovanje VOS-a je počelo postepeno da se sužava, zbog toga je CK KPS izdao 10. februara 1943. godine, Uputstvo za izgradnju VOS-a na terenu i u vojsci. Ovim dokumentom VOS se pretvara u “… akciono oružje oslobodilačke borbe za razbijanje neprijatelja na njegovim vlastitim pozicijama, s posebnim metodama, koje su svojevrsne karakteru VOS-a…” Time je slovenačka tajna služba izrasla u vojnu bezbednosno- obaveštajnu organizaciju i organ Glavnog staba NOV I POJ Slovenije, pri kome je formiran i poseban Obaveštajni centar, koji je vodio Edi Brajnik. On je bio iz Kamnika. Rodjen je 1922. godine. Studirao je prava u Ljubljani i kao ilegalac počeo je da se bavi (kontra)obaveštajnim radom. Bio je jedno vreme član Kolegijuma VOS-a za Sloveniju, a tokom rata i šef VOS-a za Ljubljanu i načelnik Odseka unutrašnjih poslova u Osvobodilnoj fronti Slovenije. U Ljubljani je ostao sve do maja 1943. godine, kada prelazi na slobodnu teritoriju. Uputstvo o delovanju VOS-a u vojsci i na terenu, potpisao je Edvard Kardelj, kao prvi čovek KP Slovenije, ali i kao slovenački vojni komandant. Tim novim VOS-om je rukovodila Centralna komisija bezbednosno-obaveštajne službe CK KPS i CK KPJ. Radi zaštite i KP Slovenije, partijskog rukovodstva, pa i samog VOS-a, i Partija i tajna služba su i na terenu, medju partizanima i u narodu, bili konspirativni i ilegalni tokom čitavog rata. Tajna služba VOS funkcionisala je u Sloveniji sve do februara 1943. godine, kada je transformisana i utopljena u Odsek za unutrašnje poslove.

Autor: Marko Lopušina (zapis iz knjige „UBIJ BLIŽNJEG SVOG I/II“)

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović