Titova tajna veza

Prema istorijskim dokumentima, Josip Broz je postao obaveštajac jos 1914. godine i to na austrougarskom frontu prema Srbiji. Titovi biografi su dugo godina prećutkivali istinu da je Broz u I svetskom ratu bio vodnik u bataljonu 25. domobranskog puka i starešina izvidjackog, tj. obaveštajnog odeljenja bečke armije. Njegov zadatak je bio da osmatra srpske pozicije, da upada na srpsku teritoriju, hvata zarobljenike, saslušava ih i iz njih “vadi” vojne podatke o srpskoj armiji. Podoficir Josip Broz je bio toliko dobar vojni obaveštajac, da ga je komanda predlagala i za odlikovanje. Tu medalju je Tito i dobio šezdesetak godina kasnije iz ruku Kurta Valdhajma, možda, ponajviše zato što je, kako misli Dobrica Cosić, Josip Broz u čitavoj svojoj političkoj karijeri srpsko nacionalno pitanje rešavao na austrougarski i austromarksistički način. Sa takvim obaveštajnim iskustvom, Titu nije bilo teško da u Rusiji nastavi da bude vojni obaveštajac Kominterne. Ima u Jugoslaviji publicista koji su tvrdili da je Josip Kopinič stvorio Tita, a da ga je Ivan Krajačić uništio.

Za razliku od Josipa Kopiniča, koji je voleo da deluje iz senke, i mrzeo vlast i sve što ona donosi, Ivan Krajačić, poznatiji kao Stevo, voleo je javnost i vladavinu. Samo nije voleo da priznaje da je ikada bio rezident Kominterne i NKVD u Jugoslaviji. Dr Obren DJordjević seća se, da je Krajačiću federalna tajna policija oduzela tajnu radio-stanicu, sa kojom je držao vezu sa Moskvom, tek 1985. godine, gotovo, pred smrt. Tu radio-stanicu uzeo je general Jere Grubesić, načelnik vojne kontraobaveštajne službe, sa namerom da proveri da li je Krajačić zaista i pred smrt radio za KGB. Izgleda da jeste, jer je i u bolničkoj postelji, Stevo Krajačić ležao sa pištoljem ispod jastuka. Toliko se bojao stranih agenata i sopstvenih neprijatelja. A imao ih je puno. Svoju obaveštajnu aktivnost ovaj slavonski metalac, kako je sebe često predstavljao, uporedjujući se sa Josipom Brozom, zagorskim metalcem, započeo je 1936. kao likvidator Kominterne u Parizu. Bio je tada zamenik Ivana Antonova Srebrnjaka, šefa grupe za atentate u kojoj su bili još i Joca DJaković, Nikola Kovačević, Vlajko Begović. Istoričari Komunističke internacionale sumnjaju da su oni 1937. godine ubili Blagoja Parovića, metkom u ledja. Sam Krajačić, svoju špijunsku biografiju je javno pominjao samo dva puta. U Moskvi 1935. na zakletvi Kominterni i u Zagrebu u ispovesti kolegi Antonu Duhaceku:

“…U Moskvu sam išao kao kurir CK KPJ. S Titom sam u Moskvi ostao mesec dana. U Moskvi sam od njega čuo da se bavi obaveštajnim radom. Bio je zadužen za jugoslovenske kadrove pri Kominterni. Nije bio zadovoljan tim poslom, mislio je da će učiti na jednom od univerziteta za strance. U Kominterni nije bilo drugih poslova sem kadrovskih. Pratio je rad svakog komuniste ponaosob. Bez razlike na funkcije i hijerarhiju u Kominterni. Čim je Tito došao u Moskvu, počeo je da piše izveštaj o stanju u KPJ. Mene je konsultovao oko nekih kadrova koji su se nalazili u Parizu. Nakon toga je usledila molba da mu pomognem u prikupljanju nekih podataka o našim ljudima koji su radili po punktovima van zemlje. Tada je Tito i dobio prvi zadatak od Kominterne. Sugerisano mu je da popuni obaveštajni centar u Beču sa novim ljudima. U obaveštajni rad me uputio Josip Broz. Ja to nisam ni krio od svojih drugova, bila je čast raditi za Kominternu. Svoju biografiju Kominterni sam napisao 1939. godine i dao je Srebrnjaku, u njoj sam se potpisao kao Stevo Španac. Mi smo obaveštajno radili i dostavljali centru tražene podatke, nismo uopšte mislili da obaveštajno radimo za SSSR. Radeći za Kominternu, mi smo radili za našu zemlju. Najveći broj tih informacija koje su dostavljane Moskvi, odnosio se na devijacije i sektašku borbu u Partiji, na trockiste i izdajnike, koji su se držali slabo pred policijom. Rusi su bili odlično obavešteni šta se dešava u našoj partiji. Jasno se videlo, pričao mi je Tito, da Rusi imaju posebnu obaveštajnu mrežu medju našim članovima, kako u zemlji, tako i u inostranstvu. Mora se znati da je Titova aktivnost u Kominterni bila više kontraobaveštajnog, nego obaveštajnog karaktera. I sigurno su se njegovi bezbednosni podaci podudarali sa ruskim informacijama, jer da nije tako bilo, Tito ne bi dobio podršku Kominterne da bude generalni sekretar KPJ…”

U zvaničnim Krajačićevim biografijama izdatim u Jugoslaviji, nijednom nije napisano da se bavio obaveštajnim radom u Kominterni i KPJ, da je bio obaveštajni rezident na relaciji Beč – Prag – Pariz, niti da je školovan za agenta i rezidenta u Moskvi i Pragu. Svojevremeno je u intervjuu zagrebačkom “Vjesniku” 1984. sam Krajačić licno demantovao mnoge činjenice, ali i mnoge napise o svom i Valterovom obaveštajnom radu. Ti njegovi moskovski dani i meseci pribeleženi su, po Stevinom naredjenju, u enciklopedijama samo kao – školovanje u SSSR-u-zvanicno Ivan Krajačić je pristupio kominternovskoj agenturi, Odeljenju za kontrolu stranaca, koje je vodio Božidar Maslarić – Andrejev, najbliži Brozov saradnik. Sa njim je Stevo bio u Španiji, gde je stekao čin kapetana Republikanske vojske. Zadatak rezidenta Krajačića je bio, prvo da unutar KPJ, a i u Jugoslaviji stvori agenturnu mrežu za informisanje Kominterne, a zatim i da štiti Josipa Broza od frakcija, trockista, nacionalista unutar same Partije i Komunističke internacionale. Saradjivao je sa Srebrnjakom, koga je nasledio na mestu šefa obaveštajnog punkta u Zagrebu i sa Ivom Lolom Ribarom – Fišerom, koji je, pod Stevinom kontrolom, bio Titov lični obaveštajac. Ako je, kao što tvrdi Anton Duhaček, Tito još 1940. godine, Stevi Krajačiću dodelio u rad Zdenku Kidrič, Ivana Matiju – Mačeka, Lolu Ribara, Jokaša Dalibora, Franceka Klinceva, Vlajka Begovića, onda se može izvući zaključak da su Tito i Stevo u Jugoslaviji imali svoju privatnu tajnu službu. Već tada, Krajačić počinje da stvara tajna dosijea o jugoslovenskim komunističkim kadrovima, koja je čuvao sve do svoje smrti 1986. godine. Ostavio ih je u nasledstvo svojim pulenima, medju koje Vladimir Dedijer ubraja Josipa Vrhovca, Fabijana Trga i Budimira Lončara. Dolazak Broza na čelo KPJ, bio je za obojicu ključni momenat u njihovoj kominternovskoj i komunističkoj karijeri. Prvom da osvoji vlast, a drugom da bude u vrhu te vlasti. Kada je Broz došao u Zagreb 1939. godine, ubrzo za njim je stigao i tajni agent Kominterne i NKVD, Stevo Španac. Ivan Krajačić, koga je Broz najradije zvao Štef, je bio ključni čovek u Brozovom obračunu sa konkurentima iz stare komunističke garde, kao što su bili Gorkić, Marković, Golubić. U tim burnim godinama za KPJ, izgradjen je prisan i poverljiv odnos izmedju Josipa Broza i Ivana Krajačića, koji je u uzajamnom razumevanju prevazilazio uspostavljene relacije generalnog sekretara KPJ i obaveštajnog poverenika Kominterne. Kao čovek od isključivog Titovog poverenja, Ivan Krajačić je lično Josipu Brozu preporučio Jovanku Budisavljević za rad u Belom dvoru. Josip Kopinič ne veruje da je Jovanka Budisavljević bila Krajačićev ili Moskvin špijun kod Tita, ali podseća da je Stevo Krajačić bio njen stari svat na Titovoj i njenoj svadbi. Sam Krajačić je, inače, kao i Broz bio oženjen Srpkinjom, Milicom Milidrag iz Bosne i Hercegovine. Milomir Marić je u uvodniku feljtona DJure Zagorca za “Dugu” o Krajačiću, napisao da je “Drug Stevo bio najbolji drug našeg Najboljeg druga”, odnosno da se može smatrati da je Ivan Krajačić duhovni blizanac Josipa Broza i jedini čovek koji je u Jugoslaviji mogao da čini, zaista, sve šta mu je volja. Razlikovali su se jedino po tome što je Broz uvek sanjao Jugoslaviju, a Krajačić Hrvatsku.

Autor: Marko Lopušina (zapis iz knjige „UBIJ BLIŽNJEG SVOG I/II“)

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović