Bože mili! Čuda velikoga!
Kad se ćaše po zemlji Srbiji,
Po Srbiji zemlji da prevrne
I da druga postane sudija,
Tu knezovi nisu radi kavzi,;
Nit’ su radi Turci izjelice,
Al’ je rada sirotinja raja,
Koja globa davati ne može,
Ni trpiti Turskoga zuluma;
I radi su Božij ugodnici,;
Jer je krvca iz zemlje provrela,
Zeman doš’o valja vojevati,
Za krst časni krvcu proljevati,
Svaki svoje da pokaje stare.
Nebom sveci staše vojevati;
I prilike različne metati
Viš’ Srbije po nebu vedrome;
‘Vaku prvu priliku vrgoše:
Od Tripuna do svetoga Ðurđa
Svaku noćcu mesec se vataše,;
Da se Srblji na oružje dižu,
Al’ se Srblji dignut’ ne smjedoše.
Drugu sveci vrgoše priliku:
Od Ðurđeva do Dmitrova dana
Sve barjaci krvavi idoše;
Viš’ Srbije na nebu vedrome,
Da se Srblji na oružje dižu,
Al’ se Srblji dignut’ ne smjedoše.
Treću sveci vrgoše priliku:
Grom zagrmi na svetoga Savu;
Usred zime, kad mu vreme nije,
Sinu munja na časne verige,
Potrese se zemlja od istoka,
Da se Srblji na oružje dižu,
Al’ se Srblji dignut’ ne smjedoše.;
A četvrtu vrgoše priliku:
Viš’ Srbije na nebu vedrome
Uvati se sunce u proljeće,
U proljeće na svetog Tripuna,
Jedan danak tri puta se vata,;
A tri puta igra na istoku.
To gledaju Turci Bijograci,
I na grada svi sedam dahija:
Aganlija i Kučuk-Alija,
I dva brata, dva Fočića mlada,;
Mehmed-aga i šnjime Mus-aga,
Mula Jusuf veliki dahija,
Derviš-aga gracki taindžija,
Starac Fočo od stotine ljeta,
Sve sedam se sastalo dahija;
Bijogradu na Stambol-kapiji,
Ogrnuli skerletne binjiše,
Suze rone, a prilike glede:
„Ala kardaš! Čudnijeh prilika“
„Ono, joldaš, po nas dobro nije.“;
Pa od jada svi sedam dahija
Načiniše od stakla tepsiju,
Zagrabiše vode iz Dunava,
Na Nebojšu kulu iznesoše,
Navrh kule vrgoše tepsiju,;
U tepsiju zv’jezde povataše,
Da gledaju nebeske prilike,
Što će njima biti do pošljetka,
Oko nje se sastaše dahije,
Nad tepsijom lice ogledaše;;
Kad dahije lice ogledaše,
Sve dahije očima viđeše,
Ni na jednom glave ne bijaše.
Kad to viđe sve sedam dahija,
Potegoše nadžak od čelika,;
Te razbiše od stakla tepsiju,
Baciše je niz bijelu kulu,
Niz bijelu kulu u Dunavo,
Od tepsije nek potroška nema,
Pa od jada svi sedam dahija;
Pošetaše brižni neveseli
Niz Nebojšu kulu Jakšićevu,
Odšetaše u kavu veliku,
Pak sjedoše po kavi velikoj,
Sve sjedoše po kavi velikoj,
Sve sjedoše jedan do drugoga,;
Starca Foču vrgli u začelje,
Bijela mu brada do pojasa,
Pak povika sve sedam dahija:
„K nama brže, hodže i ‘vaizi!
„Ponesite knjige indžijele,
„Te gledajte, što vam knjige kažu,
„Što će nama biti do pošljetka.“
Potekoše hodže i ‘vaizi,
Donesoše knjige indžijele;
Knjige glede, grozne suze rone,;
Dahijama ovako govore:
„Turci, braćo, sve sedam dahija“
‘Vako nama indžijeli kažu:
„Kad su ‘nake bivale prilike
„Viš’ Srbije po nebu vedrome,;
„Ev’ od onda pet stotin’ godina,
„Tad je Srpsko poginulo carstvo,
„Mi smo onda carstvo zadobili,
„I dva vlaška cara pogubili:
„Konstantina nasred Carigrada;
„Ukraj Šarca, ukraj vode ladne,
„I Lazara na polju Kosovu;
„Miloš ubi za Lazu Murata,
„Al’ ga dobro Miloš ne potuče,
„Već sve Murat u životu bješe,;
„Dok mi Srpsko carstvo osvojismo,
„Onda sebi vezire doziva:
„Turci braćo, lale i veziri!
„Ja umrijeh, vama dobih carstvo,
„Nego ovo mene poslušajte,;
„Da vam carstvo dugovječno bude:
„Vi nemojte raji gorki biti,
„Veće raji vrlo dobri bud’te;
„Nek je harač petnaest dinari,
„Nek je harač i trideset dinari;;
„Ne iznos’te globa ni poreza,
„Ne iznos’te na raju bijeda;
„Ne dirajte u njihove crkve,
„Ni u zakon, niti u poštenje;
„Ne ćerajte osvete na raji,;
„Što je mene Miloš rasporio,
„To je sreća vojnička don’jela:
„Ne može se carstvo zadobiti,
„Na dušeku sve duvan pušeći;
„Vi nemojte raju razgoniti;
„Po šumama, da od vas zazire,
„Nego paz’te raju k’o sinove,
„Tako će vam dugo biti carstvo;
„Ako l’ mene to ne poslušate,
„Već počnete zulum činit’ raji,;
„Vi ćet’ onda izgubiti carstvo. –
„Car umrije, a mi ostadosmo,
„I mi našeg cara ne slušasmo,
„Već veliki zulum podigosmo:
„Pogazismo njihovo poštenje,;
„Svakojake b’jede iznosismo,
„I grijotu Bogu učinismo,
„Sad su ‘nake postale prilike,
„Sad će netko izgubiti carstvo;;
„Ne bojte se kralja ni jednoga,
„Kralj, na cara udariti ne će,
„Niti može kraljevstvo na carstvo,
„Jer je tako od Boga postalo;
„Čuvajte se raje sirotinje;;
„Kad ustane kuka i motika,
„Biće Turkom po Mediji muka,
„U Šamu će kade proplakati,
„Jera će ih raja ucv’jeliti.
„Turci braćo sve sedam dahija!;
„Tako naši indžijeli kažu,
„Da će vaše kuće pogoreti,
„Vi dahije glave pogubiti;
„Iz ognjišta pronić’ će vam trava,
„A munare popast’ paučina,;
„Ne će imat’ ko jezan učiti;
„Kud su naši drumi i kaldrme,
„I kuda su Turci prolazili
„I s konjskijem pločam’ zadirali,
„Iz klina će proniknuti trava,;
„Drumovi će poželjet’ Turaka,
„A Turaka nigde biti ne će,
„Tako knjige indžijeli kažu.“
Kad to čuše svi sedam dahija,
Sve dahije nikom ponikoše,;
I preda se u zemlju poglaše,
S knjigom ne zna niko besjediti,
Ni kako će knjizi odkazati.
Starac Fočo podavio bradu,
Pa je b’jelu sa zubima grize,;
Ni on ne zna s knjigom besjediti,
Već se i on tome poslu čudi;
Ne poniče Fočić Mehmed-aga,
Ne poniče, već junak pokliče:
„Dišer more, hodže i vaizi!;
„Molt’te Boga i jezan učite
„Svaki danak a sve po pet puta,
„Ne brin’te se nama dahijama:
„Dok je nama zdravlja i pameti,
„I dok nam je biogradskog grada,;
„Mi smo kadri upraviti gradom,
„Oko grada sirotinjom rajom.
„Kad kraljevi na nas vojštit’ ne će,
„Kako će nam raja dosaditi,
„Kad nas ima u sedam dahija,;
„U svakoga po magaza blaga?
„Kakva blaga? Sve meka dukata,
„A sve pusta blaga ležećega;
„U nas, braćo, četiri dahije,
„Aganlije i Kučuk-Alije,;
„I u mene i Mula-Jusufa,
„U svakoga ima pusta blaga
„Nebrojena po dvije magaze;
„Nas četiri kada ustanemo,
„Ustanemo na noge lagane,;
„A magaze s blagom otvorimo,
„Prosućemo rušpe po kaldrmi,
„Na dukate pokupiti vojsku;
„Nas četiri velike dahije
„Na četvero razd’jeliti vojsku,;
„Na četvero k’o četiri brata,
„Poći ćemo iz našega grda
„Kroz našije sedamn’est nahija,
„Isjeć’ ćemo sve Srpske knezove,
„Sve knezove, Srpske poglavice,;
„I kmetove, što su za potrebe,
„I popove Srpske učitelje,
„Samo ludu đecu ostaviti,
„Ludu đecu od sedam godina,
„Pak će ona prava biti raja,;
„I dobro će Turke poslužiti.
„Dok pogubim kneza Palaliju
„Iz lijepa sela Begaljice,
„On je paša, a ja sam subaša.
„Dok pogubim i Jovana kneza;
„Iz Landova sela malenoga,
„On je paša, a ja sam subaša;
„I Stanoja kneza iz Zeoka,
„On je paša, a ja sam subaša.
„Dok pogubim Stevu Jakovljeva;
„Iz Lijevča gn’jezda hajdučkoga,
„On je paša, a ja sam subaša;
„I Jovana kneza iz Krsnice.
„Dok pogubim do dva Čarapića
„Iz potoka B’jelog od Avale,;
„Koj’ su kadri na Vračar izići,
„U Biograd Turke zatvoriti,
„On je’ paša, a ja sam subaša.
„Dok pogubim Crnoga Ðorđija
„Iz Topole sela ponosita,;
„Koji s Bečkim trguje ćesarom,
„On je kadar svu džebanu kupit’
„Od bijela grada Varadina,
„I oružje, što je za potrebe,
„On je kadar na nas zavojštiti,;
„On caruje, a ja subašujem.
„Dok pogubim protopop’ Nikolu
„Iz lijepa sela Ritopeka,
On pašuje, a ja subašujem.
„Dok pogubim Ðorđija Guzonju;
„I njegova brata Arsenija
„Iz lijepa sela Željeznika,
„Koj’ je kadar Topčider zatvorit’:
„Dok pogubim protopopa Marka
„Iz lijepa sela Ostružnice,;
„On je paša, a ja sam subaša.
„Dok pogubim do dva igumana,
„Adži-Ðeru i Adži-Ruvima,
„Koji znadu zlato rastapati
„I sa njime sitne knjige pisat’,;
„Nas dahije caru opadati,
„Oko sebe raju sjetovati,
„Oni paše, a mi smo subaše.
„Dok pogubim Birčanin-Iliju,
„Obor-kneza ispod Međednika,;
„Evo ima tri godine dana,
„Od kako se vrlo posilio:
„Kudgođ ide, sve kr’ata jaše,
„A drugoga u povodu vodi;
„On buzdovan o unkašu nosi,;
„A brkove pod kalpakom drži,
„On Turčinu ne da u knežinu,
„Kad Turčina u knežini nađe,
„Topuzom mu rebra isprebija,
„A kad Turčin stane umirati,;
„A on viče na svoje hajduke:
„“More, sluge! tamo pašče bac’te,
„“Ðe mu gavran kosti naći ne će.““
„A kad nama porezu donese,
„Pod oružjem na divan iziđe,;
„Desnu ruku na jatagan metne,
„A lijevom porezu dodaje:
„“Mehmed-aga, eto ti poreze,
„“Sirotinja te je pozdravila,
„“Više tebi davati ne može.““;
„Ja porezu započnem brojiti,
„A on na me očima strijelja:
„“Mehmed-aga! zar ćeš je brojiti?
„“Ta ja sam je jednom izbrojio.““
„A ja više brojiti ne smijem,;
„Već porezu ukraj sebe bacim,
„Jedva čekam, da se skine b’jeda,
„Jer ne mogu da gledam u njega;
„On je paša, a ja sam subaša.
„Dok pogubim kneza Grbovića;
„Iz lijepa sela Mratišića,
„On je paša, a ja sam subaša.
„Dok pogubim i Aleksu kneza
„Iz lijepa sela Brankovine,
„I Jakova brata Aleksina:;
„Car i ćesar kad se zavadiše,
„Kod ćesara obršteri biše,
„I nosiše od zlata kaškete,
„Popl ‘jeniše sve Turske palanke,
„Porobiše, vatrom popališe,;
„Car i ćesar kad mir učiniše,
„A oni se caru predadoše.
„I kod cara knezovi postaše,
„Mloge Turke caru opadaše,
„Sedam paša, što su opadnuli,;
„Opadnuli, pa ih pomorili;
„Oni paše, a mi smo subaše.
„Dok pogubim kneza Tavnavskoga,
„Iz Ljutica Stanka obor-kneza;
„Dok pogubim kneza Mačvanskoga,;
„S Bogatića Martinović-Lazu,
„On je paša, a ja sam subaša.
„Dok pogubim kneza Pocerskoga,
„S Metkovića Ružičić-Mijajla,
„On je paša, a ja sam subaša.;
„Dok zapalim Raču ukraj Drine,
„I pogubim Adži-Melentija,
„Koj’ je iš’o preko mora sinjeg,
„Te je vlašku ćabu polazio,
„Pak se uzgred u Stambol svratio,;
„I od cara ferman izlagao
„Za stotinu žutijeh dukata,
„Da vlasima bogomolju gradi,
„Da je gradi za sedam godina,
„Načini je za godinu dana,;
„Evo ima šest godina dana
„Kako zida pokraj ckrve kule,
„A u kule nabavlja džebanu
„I po mraku topove privlači;
„Vidiš, joldaš, da se nečem’ nada!;
„Pak ćem’ onda zaći kroz nahije,
„Te isjeći sve Srpske kmetove,
„Kako bi nam raja dodijala?“
Sve dahije na noge skočiše,
Memed-agi svi se pokloniše:;
„Fala joldaš, Fočić Memed-aga!
„Tvoja pamet pašovati može,
„Mi ćemo te pašom učiniti,
„Tebe ćemo svagđe poslušati.“
Starac Foča poče govoriti:;
„Nuto momka! i nuto pameti!
„S kojom riječi na pašaluk sjede!
„Uzmi sinko, Fočić Mehmed-aga,
„Uzmi slame u bijelu ruku,
„Mani slamom preko vatre žive:;
„Il’ ćeš vatru sa tim ugasiti,
„Ili ćeš je većma raspaliti?
„Vi možete, i Bog vam je dao,
„Tako silnu pokupiti vojsku,
„I poć’ćete, sinko, kroz nahije;;
„Jednog kneza prevarit’ možete
„I na vjeru njega domamiti;
„Svoju ćete vjeru izgubiti,
„Jednog posjeć’, a dva će uteći,
„Dva pos’jeci, četiri odoše,;
„Oni će vam kuće popaliti,
„Vi dahije od njih izginuti.
„Al’ vi tako nemojte raditi,
„Nego mene starca poslušajte:
„Ja sam gled’o u našem indžilu,;
„Ovo, piše, dugo biti ne će,
„Nego će se prom’jeniti carstvo,
„Već se, sinko, podobrite raji:
„Od harača raji otpustite,
„Nek je harač, k’o što Murat reče:;
„Prođite se globa i poreza;
„S knezovima vi se pobratite,
„Knezovima ate poklanjajte,
„Kmetovima osrednje paripe,
„S popovima u dosluku bud’te,;
„Ne bi l’ i mi uz njih preživljeli,
„Jera naše dugo biti ne će.
„A šo će nam više pusto blago?
„Da meljete, izjest’ ne možete.“
Al’ govori Fočić Memed-aga:;
„Moj babajko, ne slušam te stari.“
To izreče, a na noge skoči,
I za njime ostale dahije,
Pak na gradu baciše topove,
Na dukate pokupiše vojsku,;
Nji četiri velike dahije:
Aganlija i Kučuk-Alija,
Mula-Jusuf, Fočić Memed-aga,
Na četvoro razd’jeliše vojsku,
Nji četiri, k’o četiri brata,;
pak na gradu otvoriše vrata,
I odoše s vojskom po teftišu
Kroz njihovih sedamn’est nahija.
Prvog Srpskog kneza prevariše:
Domamiše kneza Palaliju;
I u Grockoj njega pogubiše;
I Stanoja kneza iz Zeoka
Prevariše, pa ga pogubiše
U njegovu dvoru bijelome.
Prevariše Marka Čarapića,;
Prevariše, te ga pogubiše;
I Gagića Janka buljubašu
Iz Boleča sela malenoga;
Pogubiše kneza Teofana
Iz Orašja Smederevske na’je;;
Ta i kneza Petra iz Resave,
Prevariše Mata buljubašu
Iz Lipovca blizu Kragujevca,
Te i njega mlada pogubiše,
Moravcima crkvi dopadoše,;
I tu Adži-Ðera pogubiše,
A Ruvima u grad opremiše,
I u gradu njega pogubiše.
Mehmed-aga u Valjevo dođe:
Grbović se bješe osjetio,;
Pa Grbović na strani pobježe,
I dođe mu obor-knez Aleksa,
I dođe mu Birčanin Ilija,
Obojicu vata Memed-aga,
Bijele im savezao ruke,;
Pa ih vodi na most Kolubari;
A kad viđe obor-knez Aleksa,
Da će Turci oba pogubiti,
Tad on reče Fočić Memed-agi:
„Gospodaru Fočić Mehmed-aga!;
„Pokloni mi život na mejdanu,
„Evo tebi šest kesa blaga.“
Memed-aga govori Aleksi:
„Ne mogu te, Aleksa, pustiti,
„Da mi dadeš i sto kesa blaga.“;
Al’ besjedi Birčanin Ilija:
„Gospodaru, Fočić Mehmed-aga!
„Evo tebi i sto kesa blaga,
„Pokloni mi život na mejdanu.“
Veli njemu Fočić Mehmed-aga:;
„Ne budali, Birčanin Ilija!
„Tko bi gorskog upustio vuka?“
Mehmed-aga viknu na dželata
Dželat trže sablju ispod skuta,
Te Iliji odsiječe glavu;;
A Aleksa sjede na ćupriju,
Pa ovako poče govoriti
„Bog ubio svakog rišćanina,
„Koji drži vjeru u Turčinu!
„Ah Jakove, moj rođeni brate!;
„Ti ne drži vjere u Turcima,
„Ðe s’ udesiš, udri se s Turcima.“
Još Aleksa govoriti šćaše,
Ali dželat govorit’ ne dade,
Trže sablju, ods’ječe mu glavu.;
Kada do dva kneza pogiboše
Na ćupriji nasred Kolubare:
Knez Aleksa, Birčanin Ilija;
Adži-Ruvim nasred Beograda,
Jednog dana, a jednoga časa:;
Viš’ njih jarko pomrčalo sunce.
Mehmed-aga konaku pohiti,
Ne bi l’ još kog Srba zastanuo,
Da još bira đekog da pos’ječe.
Al’ kad Srbi žalost opaziše,;
Iz čaršije na mah pobjegoše,
Memed-agi nijedan ne dođe.
Kad to viđe Fočić Memed-aga,
Odmah pozna, do gore uradi,
I odmah se bješe pokajao,;
Al’ se veće dockan pokajati,
Već povika dvanaest delija,
I Uzuna svoga kavedžiju:
„Čujete li, moji sokolovi!
„Brzo dobre konje posjednite,;
„Pak trčite u selo Topolu,
„Ne bi l’ Crnog pogubili Ðorđa:
„Ako li nam sad uteče Ðorđe,
„Neka znate, dobra biti ne će.“
Kad to čuše dvanaest delija,;
Odmah dobre konje posjedoše,
I pred njima Uzun kavedžija,
Otidoše u selo Topolu
U subotu uoči neđelje;
Na osvitak neđelji dođoše;
Prije zore i bijela dana,
I Ðorđijne opkoliše dvore,
Udariše s obadvije strane,
A sa dvije strane povikaše:
„Iziđ’ amo, Petroviću Ðorđe!“;
Tko će ljuta zmaja prevariti?
Tko li njega spavaćiva naći?
Ðorđe se je junak naučio
Prije zore svagda uraniti,
Umiti se i Bogu moliti,;
I popiti počašu rakije:
Bješe Ðorđe prije uranio
I otiš’o u donje podrume.
Kada viđe oko kuće Turke,
On se njima javiti ne ćede.;
Javi im se mlada Ðorđijnica:
„Da Bog s vama, Turci, noćas bio!
„Što tražite ovđe u to doba?
„Ðorđe sada pred kućom bijaše,
„Tu sad bješe, pak nekud otide,;
„A ja ne znam, kud je otišao.“
A to Ðorđe i gleda i sluša.
Kad je Ðorđe izbrojio Turke,
Čašu popi, a pušku potpraši,
Uze dosta praha i olova,;
Pa iziđe svojemu oboru
Među svoji dvanaest čobana;
A kad dođe, čobane izbudi,
I ovako čobanima reče:
„Braćo moja, dvanaest čobana!;
„Ustanite, obor otvorite,
„Iz obora išćerajte svinje,
„Neka idu, kuda kome drago;
„A vi braćo, mene poslušajte,
„I šarene puške potprašite;;
„Ako Bog da, te se ono steče,
„Što sam danas radit’ naumio,
„Čestite ću vas sve učiniti,
„Okovati u srebro i zlato,
„A u svilu obuć’ i kadivu.“;
Svi čobani jedva dočekaše,
Išćeraše svinje iz obora,
Pak šarene puške potprašiše
Na mah oni za Ðorđem pođoše.
Ode Ðorđe pravo svome dvoru,;
A kad Turke s čobanima viđe,
Onda Ðorđe ovako govori:
„Čujete li, dvanaest čobana!
„Svaki jako glajte po Turčina,
„Al’ nemojte pušaka metati,;
„Dokle moja najprije ne pukne,
„Ja ću gledat’ Uzuna Memeda,
„Viđećete, što ć’ od njega biti.“
To izreče Petroviću Ðorđe,
Zemlji pade, pušci oganj dade,;
Puče puška, ostat’ pusta ne će;
Ðe je gled’o, Ðorđe pogodio,
Mrtav pade Uzun sa kulaša.
Kad to viđe dvanaest čobana,
Na mah puče dvanaest pušaka,;
Mrtvi pade onđe šest Turaka,
Šestorica na konjma pobježe.
Na mah Ðorđe viknu po Topoli,
Te sakupi jošte više društva,
Sve po tragu Turke poćeraše,;
Do Sibnice sela doćeraše,
I tu Turci u han pobjegoše,
Kami majci da ostati mogu!
Tu ih Ðorđe opkoli sa društvom,
Pa on viknu u selo Sibnicu,;
Sibničani svi mu dolećeše;
tu se sasta stotina junaka,
Na mah Srblji hana zapališe,
I trojica Turak’ izgorješe,
A trojica pred njih istrčaše,;
I Srbini sva tri pogubiše.
Na sve strane Ðorđe knjige posla
U svih gradskih sedamn’est nahija
Na kmetove selske poglavare:
„Svaki svoga ubijte subašu;;
„Žene, đecu u zbjegove krijte.“
Kad to čule Srpske poglavice,
Na mah oni poslušaše Ðorđa:
Svi skočiše na noge lagane,
Pripasaše svijetlo oružje,;
Svaki svoga ubiše subašu,
Žene, đecu u zbjeg odvedoše,
Kad je Ðorđe Srblje uzbunio
I s Turcima veće zavadio,
Onda Ðorđe prođe kroz nahije,;
Pa popali Turske karaule,
I obori turske teferiče,
i udari na Turske palanke,
Sve palanke on Turske popali,
Žensko, muško, sve pod mač udari,;
Teško Srblje s Turcima zavadi.
Turci misle, da je raja šala,
Al’ je raja gradovima glava;
Usta raja k’o iz zemlje trava.
U gradove saćeraše Turke;;
Trči Ðorđe od grada do grda,
I građane svagđe dovikuje:
„Čujete li, vi Turci građani!
„Na gradov’ma otvarajte vrata,
„Izmeđ’ sebe dajte zulumćare,;
„Ak’ hoćete mirni da budete,
„Da gradova caru ne kvarimo:
„Jer ako ih vi dati ne ćete,
„Izmeđ’ sebe Turke zulumćare,
„Te gradove raja načinila,;
„Gradila ih po devet godina,
„Kadra ih je za dan oboriti
„I sa carem kavgu zametnuti;
„A kada se s carem zavadimo,
„Da ustane svi sedam kraljeva,;
„Da nas mire, pomirit’ nas ne će;
„Bićemo e, more, do jednoga.“
Tad građani suze proljevahu,
I Ðorđiji ‘vako govorahu:
„Beg Ðorđije, od Srbije glavo!;
„Davaćemo štogod raja ište,
„Ne kvarite carevih gradova,
„Ni sa carem zamećite kavge,
„Mi ćemo Turke zulumćare.“
Pa građani ustadoše Turci,;
Na gradov’ma otvoriše vrata
Izmeđ’ sebe daju zulumćare,
Zulumćare izjelice Turke,
Predaju ih u Srbinjske ruke.
Bože mili i Bogorodice!;
Kada Srblji dokopaše Turke
Zulumćare u bijele ruke,
Pa ih staše Srblji razvoditi
Preko polja bez svijeh haljina,
Bez ćuraka i bez anterija,;
Bez saruka, u malim kapama,
Bez čizama i bez jemenija,
Gole, bose topuzima tuku:
„More, baša! kam’ poreza naša'“
U po polja Ðorđe sablju vadi,;
Zulumćarske odsijeca glave.
A kad Ðorđe isiječe Turke,
Isiječe Turke zulumćare,
Onda Ðorđe u gradove uđe;
Što bi Turak’ po gradov’ma b’jelim,;
Što bi Turak za sječe, is’ječe;
Za predaje što bi, to predade;
Za krštenja što bi, to iskrsti.
Kad je Ðorđe Srbijom zavlad’o,
I Srbiju krstom prekrstio,;
I svojijem krilom zakrilio
Od Vidina pak do vode Drine,
Od Kosova te do Biograda,
‘Vako Ðorđe Drini govorio:
„Drina vodo! plemenita međo;
„Izmeđ’ Bosne i izmeđ’ Srbije!
„Naskoro će i to vreme doći,
„Kada ću ja i tebeka preći
„I čestitu Bosnu polaziti.“

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Izvor informisanja: http://www.nb.rs