Pravna mafijaVeć duže vremena Srbija pada na lestvici pravno stabilnih zemalja. Sve prethodne vlastodržačke partijske garniture prosto su se takmičile u donošenju pravnih propisa o zaštiti ljudskih prava i sloboda i ugrađivanju međunarodnih konvencija u domaći pravni sistem, tako što je kao vrhovna pravna instanca priznata nadležnost Međunarodnog suda za ljudska prava u Strazburu. Istovremeno sa donošenjem pozitivnih pravnih propisa sve te partijske strukture trudile su se da u institucije pravosuđa postave svoje stranačke kadrove, koji su u svom “radu” bili nezavisni od ustava i zakona. To je vremenom uspostavilo praksu lančane pravosudne korupcije do samog vrha pravosudnih institucija, koju je izvršna vlast štitila svojim tobožnjim “nemešanjem” u rad pravosuđa, ali u praksi vlasti su na “pasivan” način itekako pomagale pravosudnim institucijama da njihove pravno sumnjive odluke ne stignu na proveru u Međunarodni sud, što je postala sve učestalija praksa. Kako ovaj “model” srpska vlast sprovodi u praksi vidi se iz mojih ličnih iskustava.

Kad kažem vlast to se ne odnosi samo na ovu trenutnu, jer nisu oni izmislili taj “model”, već one prethodne. Naime, još za vreme mandata gospodina Vojislava Koštunice Srbija i Crna Gora su imale problem sa velikim brojem pritužbi građana Međunarodnom sudu na sudske odluke domaćeg pravosuđa. Oni su taj problem pokušali da reše tako što su u Ustavu Srbije i Crne Gore instalirali fiktivni Sud Srbije i Crne Gore sa navodnim sedištem u Podgorici, uz obavezu građana da se pre obraćanja Međunarodnom sudu Žalbom obrate Sudu Srbije i Crne Gore, pa ako im taj sud odbije  Žalbu, tek onda stiču pravo da se žale Međunarodnom sudu.

Sud Srbije i Crne Gore je bio samo fikcija, koja je tadašnjim vlastima poslužila da, makar privremeno pokažu Evropskoj Uniji kako su oni demokratska vlast, koja je smanjila broj pritužbi građana Međunarodnom sudu, jer iako je po Ustavu sedište suda bilo zvanično u Podgorici taj sud, po mom saznanju iz lične prakse, nije funkcionisao. Umesto toga, prema Informaciji Narodne kancelarije br. 03-070-120/2004 od 01.11.2005. godine (Prilog 1) postojala je neka nezvanična ustanova Suda Srbije i Crne Gore na adresi: Bulevar Mihajla Pupina br. 2, 11070 Novi Beograd, koja je prikupljala žalbe za taj sud ali o njima nije odlučivala (kasnije je na toj adresi bila smeštena “Uprava za ljudska i manjinska prava”).

Pošto praksa sa sudom Srbije i Crne Gore nije zaživela, po otcepljenju Crne Gore Republika Srbija je usvojila svoj Ustav u kome je poslednje pravno sredstvo pre obraćanja Međunarodnom sudu definisano kao Ustavna žalba. To je pravno značilo da Međunarodni sud neće uzimati u rad Žalbe koje nisu prošle instancu Ustavne žalbe. Na ovaj način, zahvaljujući višegošnjoj neažurnosti Ustavnog suda Srbije, taj sud je samo privremeno uspeo da prikoči navalu predmeta iz Srbije na Međunarodni sud.

Pošto nije više imala “nove pravne instrumente” za sprečavanje građana u obraćanju Međunarodnom sudu vlast je u Srbiji uvela praksu sprečavanja da slučajevi sa teškim  sudskim i pravnim zloupotrebama stignu pred Međunarodni sud. Vlasti to  rade uz pomoć JP PTT Srbija, koje je monopolska državna firma za distribuciju poštanskih pošiljki. Toj firmi je vlast izdala nezvanična uputstva da vrši plenidbu Žalbi državljana Srbije Međunarodnom sudu, koje sadrže drastično kršenje domaćeg i međunarodnog prava i da krivicu za navodni gubitak pošiljke svaljuje na Francusku poštu, a da o trošku JP PTT Srbija oštećenim strankama isplaćuje simbolične novčane naknade u domaćoj valuti.

Ovakav vid sprečavanja pravnog obraćanja višim pravosudnim instancama vlasti Srbije primenjuju i u domaćem pravosuđu, a oštećene stranke se od strane nadležnog tužilaštva upućuju da vode privatne sporove sa članovima državne Mafije, ako ih tužilaštvo osumnjiči da su zaplenili pošiljku pravnoj instituciji. Kako sve to izgleda u praksi nudim Vam na uvid primere iz ličnog iskustva uz prilaganje dokumenacije izdate od nadležnih službenih lica državnih ustanova Republike Srbije.

Konkretno, u mom  slučaju nn lica JP PTT Srbija, uz znanje i toleranciju vlasti, su u četiri navrata izvršila zaplenu mojih pravnih sredstava nadležnim sudovima (jednu pošiljku za sud Srbije i Crne Gore, jednu za Vrhovni sud Srbije i dve za Međunarodni sud u Strazburu).

Saznanje da u Srbiji legalno funkcioniše „Poštanska mafija“ stekao sam nakon odbijanja JP PTT Srbija da pravno sredstvo mog sina dostavi na nadležnost Sudu Srbije i Crne Gore, zbog čega je isto upućeno posredstvom Narodne kancelarije (Prilog 1). Pravnu potvrdu o funkcionisanju „Poštanske mafije“ dobio sam od OJT iz Bora povodom moje krivične prijave protiv nn lica JP PTT Srbija zbog zaplene moje plaćene preporučene pošiljke – Žalbe  za Vrhovni sud Srbije.

Naime, nakon podnete krivične prijave i više intervencija i odugovlačenja Opštinsko Javno Tužilaštvo iz Bora je utvrdilo koja su lica zaplenila moje pravno sredstvo, ali da bi ih zaštitilo odbilo je da ih procesuira po službenoj dužnosti, već mi je izdalo dokument  Kt-509/07 od 05.10.2007. godine (Prilog 2), u kome su imenovana okrivljena lica tzv. „Poštanske mafije“, uz predlog da ja protiv njih vodim privatne sudske sporove.

Naravno da ja nisam bio toliko glup i budala da o svom trošku vodim sudske sporove sa „Poštanskom mafijom“ pred korumpiranim pravosuđem Srbije, tako da su imenovani članovi „Poštanske mafije“ ostali zaštićeni.

Po drugi put postao sam žrtva „Poštanske mafije“, kada su mi njeni članovi zaplenili  tužbu za Međunarodni sud u Strazburu, nakon odbijanja Ustavnog suda da mi, na teret države, dosudi odštetu zbog povrede prava na pravično suđenje od strane sudija Opštinskog suda iz Bora i Okružnog suda iz Zaječara, koji su, i pored tri pravosnažne presude o mom nezakonitom raspoređivanju i nezakonitom otpuštanju sa posla bez isplata otpremnine i zaostalih zarada, odbijanjem odštetnog zahteva praktično legalizovali falsifikovanje mojih radnih časova u firmi po nalogu direktora da mi nakon nezakonitog otpuštanja ne bi isplatio zaostale zarade, a nakon takvih presuda napredovali su na lestvici tzv. “nezavisnog pravosuđa”, posebno sudije Opštinskog suda iz Bora, od kojih je sudija, koji je pomogao u zataškavanju falsifikovanja moje evidencije iz šihtane knjige unapređen u sudiju Okružnog suda u Zaječaru, a sudija koja je odbila moje zahteve za naknadu štete zbog nezakonitog otpuštanja sa posla bez isplate otpremnine i zaostalih zarada unapređena je u vršioca dužnosti Predsednika tog suda, koji je preimenovan u Osnovni sud Bor.

Dakle, zbog obimnog dokaznog postupka o sabotaži pravnog poretka Srbije u mom slučaju od strane pravosudnog sistema, pritužbu sudu u Strazburu poslao sam kao paket za koji mi je prijemna pošta iz Bora izdala odgovarajuću potvrdu (Prilog 3).

Pošto mi se nije vratila povratnica da je moja pritužba predata sudu u Strazburu, kod prijemne pošte u Boru pokrenuo sam potražni postupak. Tim povodom glavni referent pravnik pošte Bor, koja je u dokumentu Kt-509/07 Opštinskog Javnog Tužilaštva iz Bora od 05.10.2007. godine imenovana kao jedan od dva počinioca zaplene mog pravnog sredstva Vrhovnom sudu Srbije, elektronskom poštom obavestila me da je moja međunarodna potražnica pod br. 53/2012 pozitivno rešena, odnosno da je moja pošiljka uručena 05.03.2012. godine i da mi je obaveštenje o tome otpremljeno 06.04.2012. godine (Prilog 4).

Umesto Rešenja međunarodne potražnice pod br. 53/2012 prijemna pošta Bor mi je dostavila falsifikovano Rešenje potražnice br. 2012-35960/I od 28.03.2012. godine (Prilog 5).

Navedeno Rešenje br. 2012-35960/I predstavlja klasični falsifikat Rešenja br. 53/2012, zato što je istim umesto rešavanja međunarodnog potražnog postupka vršeno rešavanje nečijeg domaćeg postupka pod navedenim brojem. Kao što se vidi falsifikat je učinjen tako što je zamenom Rešenja 53/12 sa Rešenjem br. 2012-35960/I iz rešavanja međunarodnog potražnog postupka, „Poštanska mafija“ sa namerom i umišljajem isključila iz postupka rešavanja potražnice primaoca pošiljke (Međunarodni sud u Strazburu) i distributera pošiljke na teritoriji primaoca pošiljke (Francusku poštu). Počinioci falsifikata su namerno propustili da navedeno Rešenje potražnice overe svojim potpisima, zbog čega gajim osnovanu sumnju da su navedeni falsifikat počinila ista lica na relaciji pošte Bor – Beograd, koja su od strane OJT iz Bora imenovana kao počinioci krivičnog dela povrede prava na podnošenje pravnog sredstva KZ RS u dokumentu Kt-509/07 Opštinskog Javnog Tužilaštva iz Bora od 05.10.2007. godine.

Kako pri Međunarodnom sudu u Strazburu funkcioniše ustaljena procedura da se u zakonskom roku podnosilac tužbe službeno obavesti o prijemu njegove tužbe, što je u mom slučaju izostalo, ja sam od Samostalnog sektora za međunarodne poslove JP PTT Srbija zatražio da se utvrdi stvarni status moje pošiljke. Tim povodom od navedene službe elektronskom poštom od 14.05.2012. godine dobio sam službeno obaveštenje da Francuska pošta nije u stanju da potvrdi uručenje moje pošiljke Međunarodnom sudu u Strazburu (Prilog 6).

Potvrdu obaveštenja Samostalnog sektora za međunarodne poslove JP PTT Srbija da moja pošiljka nije predata Međunarodnom sudu potvrdila je direktor RJ POŠTANSKOG SAOBRAĆAJA iz Bora, Suzana Stojanović dopisom br. 2012-35960/4 od 17.05.2012. godine (Prilog 7).

Pošto su članovi „Poštanske mafije“ uhvaćeni na delu da su mi zaplenili pošiljku za Strazbur, morali su da mi isplate naknadu kao da je tobože pošiljka izgubljena krivicom Francuske pošte a ne „Poštanske mafije“, čiji su članovi zaposleni u JP PTT Srbije. Rešenje o naknadi simbolične naknade donela je gospođa Suzana Stojanović pod br. 2012-35960/5 od 31.05.2012. godine (Prilog 8).

Povodom navedene zaplene moje tužbe protiv države Srbije zbog sabotaže pravnog poretka od strane lica zaposlenih u njenom pravosuđu uzalud sam se žalio Predsedniku Srbije Tomislavu Nikoliću, ministru za borbu protiv korupcije Aleksandru Vučiću, predsedniku Vlade Ivici Dačiću, ministru pravde Nikoli Selakoviću, direktoru JP PTT Srbija Milanu Krkobabiću, Zaštitniku građana Saši Jankoviću, direktoru Bezbednosno Informativne Agencije, itd. Većina njih nije htela ni da mi odgovori na dopise, a neki od njih su me obavestili da su navodno predmet prosledili Ministarstvu pravde, institucijama poštanske uprave ili Republičkom Javnom tužilaštvu, koje po tom pitanju nisu preduzele nikakve pravne radnje da mi nadoknade izazvanu štetu (Prilog 9).

U međuvremenu „Poštanska mafija“ je zaplenila i moju drugu tužbu Međunarodnom sudu protiv države Srbije i ponovo mi izdala falsifikovano Rešenje potražnice, što znači da se ne boji pravne države, a i zašto bi kad država od njenog anganžovanja ima koristi, jer joj „Poštanska mafija“ direktno pomaže u smanjenju tužbi Međunarodnom sudu protiv države Srbije.

Slobodan Radulović

Iz prethodnog teksta o DRŽAVNOJ BANDI SRBIJE – peti deo REZIME videli smo da je njen osnovni cilj da kompromituje državne institucije Republike Srbije i njene predstavnike, a na taj način i kompletan narod Srbije stvarajući opšti utisak da je narod Srbije nesposoban i nedoličan da ima normalne državne institucije, kao i poštene i nekorumpirane vođe tih institucija. Sa druge strane Državna banda Srbije beskompromisno štiti lične interese svojih mentora i svojih vernih članova.

U ovom tekstu opisaću kako je Državna banda Srbije nepokornim građanima uvela porez na nepokornost. Naime, nepokorni građani su od samog početka nastanka Državne bande bili i ostali najveći neprijatelji Državne bande Srbije, zato što svojom nepokornošću ruše “autoritet” Državne bande i otežavaju njenu vladavinu i opstanak.

Za vreme Josipa Broza obračun sa najnepokornijim građanima vršio se njihovom likvidacijom bez suđenja. Protiv manje nepokornih građana preduzimane su mere “prevaspitavanja” u kazamatima tipa “Goli otok”. Protiv šireg sloja nepokornih građana, kao mere prevaspitavanja, uvedeno je nezvanično plaćanje poreza na nepokornost, koje su sprovođene po nalogu iz štabova Državne bande. Oporezivanje nepokornosti građana Srbije vršeno je na različite načine, od slučaja do slučaja, što je uglavnom zavisilo od mašte i nadahnuća terenskih predstavnika Državne bande.

Tako naprimer, za nepokorne građane koji su se bavili zemljoradnjom uveden je tzv. “obavezni fiktivni otkup”. To se sprovodilo tako što su terenski predstavnici Državne bande vršili pretrese po kućama i otimali sve vrste životnih namirnica uz izdavanje bezvrednih fiktivnih potvrda. U gradskim sredinama je porez na nepokornost naplaćivan prebijanjem nepokornih i otimačinom stvari, novca, dragocenosti itd. U nekim slučajevima vršena su maltretiranja članova porodica, vođeni fiktivni sudski postupci za izmišljene krivice itd. U novijoj istoriji Državne bande, nakon 2000. godine uvedene su suptilnije metode oporezivanja nepokornosti. Te metode se svode uglavnom na vođenje sudskih postupaka protiv nepokornih građana, najčešće zbog izmišljenih prekršajnih dela. Nakon početka ekonomske krize Državna banda je otpočela da protiv nepokornih građana primenjuje praksu drastične prinudne naplate stvarnih, ali i izmišljenih fiktivnih dugovanja popisom i prodajom kuća, stanova, traktora i drugih stvari ili prinudnom naplatom poreza na nepokornost od plata i penzija nepokornih građana.

Način kako Državna banda Srbije vrši naplatu poreza na nepokornost opisaću na osnovu jednog od svojih ličnih iskustava uz mogućnost uvida javnosti u odgovarajuće pisane isprave.

Naime, jedno od iskustava sa naplatom poreza na nepokornost doživeo sam tako što mi je Elektrotimok iz Zaječara ukinuo napajanje objekta električnom energijom, zato što nadležni iz te firme nisu hteli da održavaju niskonaponsku mrežu sa koje se snabdeva tamo neki nepokorni građanin, tj. moja malenkost.

Obzirom da sudija Opštinskog suda Zaječar nije bila član Državne bande, donela je pravosnažno Rešenje br. XI P-1374/98 od 2,.03.1999. godine da je takav čin nezakonit uz zabranu tuženom Elektrotimoku, uz pretnju kažnjavanja, da me ubuduće ometa u mirnom korišćenju električne energije (videti Rešenje OS Zaječar br. XI P-1374/98 od 10.12.1998. godine).

Međutim, ubrzo je usledilo bombardovanje Srbije od strane NATO pakta, nakon čega je došlo do preuzimanja komande nad Državnom bandom Srbije, tako da je nakon toga pri Elektrotimoku Zaječar došlo do neformalne zamene mog statusa potrošača sa statusom nepokornog građanina. Ta činjenica je kasnije izgleda postala odlučujuća na moja prava na korišćenje električne energije, jer kad se ponovio slučaj da su popadale bandere, Elektrotimok iz Zaječara mi je isključio struju i nametnuo obavezu da ja i ostali nepokorni korisnici finansiramo popravku mreže (videti  Obaveštenje 1338/1 Elektrotimoka Zaječar od 19.07.2006.), kao uslov da ponovo dobijemo struju. Srećom nisu tražili, a mogli su da traže, da izgradimo i centralu za struju.

Pošto je prethodnim pravosnažnim Rešenjem Opštinskog suda Zaječar br. XI P-1374/98 od 10.12.1998. godine bilo utvrđeno da je obaveza Elektrotimoka da održava distributivnu mrežu ja nisam prihvatio da finansiram njenu popravku, već sam se umesto toga pridružio tužbi jednog od nepokornih građana u svojstvu umešača na strani tužioca (videti Tužbu Rajnović Zorana). Predmetni sudija je usvojila zahtev iz tužbe o izdavanju privremene mere za Rajnović Zorana, dok je u mom slučaju to odbijeno, verovatno zbog mog nezvaničnog statusa nepokornog građanina, ali je u Rešenju o izdavanju privremene mere br. P-790/2006 Opštinskog suda Zaječar od 28.7.2006. navedeno da je to zbog mog statusa umešača. Izgleda da je sudu, a naročito Elektrotimoku Zaječar, zasmetalo moje mešanje u taj postupak (videti  Rešenje o izdavanju privremene mere br. P-790/2006 Opštinskog suda Zaječar od 28.07.2006.).

Nakon izdavanja Rešenja o privremenoj meri br. P-790/2006 Opštinskog suda Zaječar od 28.7.2006. Elektrotimok Zaječar je ponudio i sklopio nagodbu za naknadu štete Rajnović Zoranu (videti  Zapisnik o poravnanju br. VII P-790/2006 od 19.10.2006.), jer on u ovom slučaju obustave isporuke struje nije bio ciljna meta Elektrotimoka, već ja, tako da je moje priključivanje ostalo nerešeno do daljeg. Pošto je odugovlačeno sa popravkom mreže više od tri ipo godine, bio sam prinuđen da zatražim pomoć Ministarstva energetike i rudarstva. Oni su odredili inspektora da na terenu utvrdi stanje linije. Zbog toga je Elektrotimok Zaječar bio prinuđen da par dana pre dolaska inspektora izvrši popravku linije i tako i mene priključi, što je konstantovano Obaveštenjem br. 210-312-0036/2010-03 energetskog inspektora od 31.05.2010. godine (vidi Obaveštenje br. 210-312-0036/2010-03 energetskog inspektora od 31.05.2010. godine).

U međuvremenu, direktor Elektrotimoka Zaječar Dragan Nikolić je odlučio da mi naplati porez na nepokornost, tako što je, u periodu pre izlaska na teren energetskog inspektora, tj. 07.05.2009. godine, pred Opštinskim sudom u Zaječaru pokrenuo postupak za prinudnu naplatu izmišljenog duga od 18.846,00 dinara na osnovu izvoda iz njihovih poslovnih knjiga (porez na nepokornost – moja primedba – vidi Predlog Elektrotimoka za izvršenje računa za mesec mart 2006. godine).

Navedeni iznos od 18.846, 00 dinara Elektrotimok Zaječar je naveo kao moje navodno dugovanje za isporučenu struju. Do ovog iznosa verovatno su došli sasvim proizvoljno, jer su to neformalno pravdali kao moju obavezu da plaćam taksu na brojilo i kad mi je struja isključena. Međutim, iz priloženog izvoda iz njihovih poslovnih knjiga vidi se da se taj dug vodi fiktivno kao neko zaduženje iz prethodnog perioda (videti  Račun Elektrotimoka Zaječar za mart 2006. godine).

Kako u priloženom računu stoji da u prethodnom periodu nisam potrošio ni jedan kW, jer mi je napajanje bilo isključeno (moja primedba), može se zaključiti da je dug računat na osnovu mesečnog zaduženja od 288,12 dinara po osnovu takse na brojilo. Obzirom da je članom 360. u vezi člana 378. stav 1. tačka 1. ZOO („Sl. list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 – odluka USJ i 57/89, „Sl. list SRJ“, br. 31/93 i „Sl. list SCG“, br. 1/2003 – Ustavna povelja, predviđeno da dugovanja za struju zastarevaju za godinu dana, može se zaključiti da bi dug po ovom osnovu mogao da bude najviše 12 meseci x  288,12 dinara = 3.457,44 dinara, a ne 18.846,00 dinara.

Mogu da razumem da je neko iz obračunske službe Elektrotimoka Zaječar napravio grešku, pa mi je računao neplaćenu taksu na brojilo, zato što nije znao da je linija isključena, ali da se ne radi o grešci već o nameri direktora Dragana Nikolića da mi se naplati porez na nepokornost, dokazuje činjenica da je navedenom iznosu od 3.457,44 dinara dodata razlika od 15.388,56 dinara, što ne može biti ništa drugo nego porez na nepokornost. U prilog navedenoj konstataciji ide i činjenica da Elektrotimok Zaječar, nakon isključenja linije nije hteo da mi dostavlja nikakve izveštaje ili obaveštenja o navodnom dugu pre utuženja, zato što su se bojali da bih ja to sa nadležnima iz obračunske službe Elektrotimoka lako rasčistio i dokazao da se radi o grešci.

Umesto komunikacije samnom direktor Dragan Nikolić je više voleo da komunicira sa sudijom Opštinskog suda Zaječar, gospođom Žaklinom Dedović – Dimitrijević. Naime, iz spisa predmeta Iv-1216/09 vidi se da direktor Dragan Nikolić nije hteo da pokrene parnični postupak, već izvršni postupak, kao da se radi o utvrđenom dugu, čije je utvrđenje dokazano u nekom prethodnom parničnom postupku nakon čega je usledila sudska overa pravosnažnosti i izvršnosti sudske odluke o utvrđenom dugovanju. Međutim, pošto je i njemu i sudiji bilo jasno da je takav postupak neizvestan po njihove namere dogovorili su se da mi naplate porez na nepokornost po skraćenom postupku, kao da su već imali pravosnažnu pisanu ispravu o utvrđenom dugu. Ovaj svoj dogovor sproveli su bez mog učešća u postupku,  tako što je direktor Elektrotimoka izmislio moje dugovanje, naredio da mu obračunska služba to odštampa, a onda po principu samovlašća i uz saglasnost sudije takav račun proglasio validnom izvršnom ispravom, na osnovu koje je sudija odmah donela izvršno Rešenje Iv-1216/09 od 28.05.2009. godine, kojim se u celosti usvaja predlog direktora Elektrotimoka Zaječar, Dragana Nikolića (videti Rešenje Iv-1216/09 Opštinskog suda Zaječar od 28.05.2009.). Obzirom da se radilo o naplati poreza na nepokornost, navedeno Rešenje Iv-1216/09 Opštinskog suda Zaječar od 28.05.2009. godine je prikrivano od mene preko tri godine uz izbegavanje uručenja.

Zbog izbegavanja Opštinskog suda Zaječar da me obavesti o pokretanju i okončanju ovog blic sudskog postupka izbegnuto je i da mi se uruči navedeno Rešenje Iv-1216/09 Opštinskog suda Zaječar od 28.05.2009. godine. Umesto toga direktor Elektrotimoka je to koristio u pravnom saobraćaju da mi isključi struju, da obmane Ministarstvo trgovine da se radi o pravosnažnom i izvršnom rešenju, kao i da naredi da se demontira i odnese linija u dužini oko 400 m, koju sam ja izgradio svojim sredstvima.

Po saznanju da postoji nekakvo izvršno rešenje o mom navodnom dugu uzalud sam pokušavao da isto dobijem od nadležnih pri Osnovnom sudu Zaječar, pa sam se obratio Povereniku za informacije od javnog značaja.

Pošto su nadležni iz Osnovnog suda zezali i Poverenika za javne informacije, Poverenik za informacije i zaštitu podataka o ličnosti morao je prvo da donese Rešenje br. 07-00-00031/2012-03 od 02.07.2012. godine, kojim je Osnovnom sudu Zaječar naloženo da me u roku od tri dana obavesti da li poseduje Rešenje Iv-1216/09 Opštinskog suda Zaječar od 28.05.2009. godine i ako poseduje da mi isto dostavi (vidi  Rešenje br. 07-00-00031/2012-03 Poverenika za informacije od 02.07.2012. godine).

Naravno, vršilac dužnosti predsednika Osnovnog suda Zaječar ignorisao je Rešenje br. 07-00-00031/2012-03 Poverenika za informacije od 02.07.2012. godine, zbog čega je Poverenik za informacije morao da donese Zaključak, br. 07-00-01897/2012-03 od 24.07.2012. godine o dozvoli izvršenja Rešenja br. 07-00-00031/2012-03 Poverenika za informacije od 02.07.2012. godine, sve pod pretnjom prinudne naplate novčane kazne od 20.000 dinara (vidi Zaključak br. 07-00-01897/2012-03 Poverenika za informacije od 02.07.2012. godine).

Tek kad se suočio sa mogućnošću da bude prekršajno kažnjen vršilac dužnosti predsednika Osnovnog suda Zaječar, gospodin Zoran Ristić, obavestio me Obaveštenjem br. VII Su-42/2012-16-1 od 27.07.2012. godine da Osnovni sud Zaječar ne poseduje Rešenje Iv-1216/09 od 28.05.2009. godine, kao ni dostavnicu da mi je to rešenje upućivano. U napomeni gospodin Ristić me obaveštava da se taj predmet nalazi u Osnovnom sudu Bor gde se vodi pod br. Iv-6904/10. (vidi Obaveštenje br. VIII-Su-42/2012-16-1 vršioca dužnosti predsednika Osnovnog suda Zaječar od 27.07.2012. godine).

Pošto mi nije bilo logično da ja treba da jurim i tražim sudsku prepisku između Osnovnog suda Zaječar i Osnovnog suda Bor, od Poverenika za informacije tražio sam da nastavi sa postupkom izvršenja Rešenja br. 07-00-00031/2012-03 Poverenika za informacije od 02.07.2012. godine. Tim povodom od Poverenika za informacije dobio sam odgovor da navedeno Rešenje Iv-1216 Opštinskog suda Zaječar od 28.05.2009 godine treba da tražim od Osnovnog suda Bor (vidi Obaveštenje br. 07-00-01897/2012-03 Poverenika za javne informacije od 21.08.2012.) Na osnovu navedenog obaveštenja Poverenika za informacije br. 07-00-01897/2012-03 od 21.08.2012. godine, u razmaku od po 20 dana, u dva navrata, tražio sam od vršioca dužnosti predsednika Osnovnog suda Bor da mi se dostavi Rešenje Iv-1216 Opštinskog suda Zaječar od 28.05.2009 godine, ali se vršilac dužnosti predsednika Osnovnog suda Bor, gospođa Dragana Aničić oglušila o navedene zahteve. Zbog toga sam ponovo tražio intervenciju Poverenika za informacije, nakon čega mi je konačno 02.010.2012. godine  uručeno Rešenje Iv-1216 Opštinskog suda Zaječar od 28.05.2009 godine, na koje sam odmah uložio Žalbu (vidi Žalbu na Rešenje Iv-1216/09 Opštinskog suda Zaječar od 28.05.2009. godine).

U međuvremenu, pošto je Elektrotimok Zaječar, vršio obračun kamate na kamatu na izmišljeno dugovanje od 18.846, 00 dinara i tu sumu doterao skoro do 30.000 dinara tražio sam zaštitu prava i u postupku pred Ministarstvom poljoprivrede, trgovine, šumarstva i vodoprivrede, koje je vodio pravnik po struci, gospodin Dušan Petrović, bivši ministar Pravde Republike Srbije. Zaštitu nisam dobio jer je gospodin Dušan Petrović uvažio Rešenje Iv-1216 Opštinskog suda Zaječar od 28.05.2009 godine kao pravosnažno utvrđeno dugovanje iako to nije bilo tako (vidi Konačno Rešenje br. 334-00-00957/2010-04 Ministarstva poljoprivrede, trgovine, šumarstva i vodoprivrede od 01.04.2011. godine). Nedavno je Ustavni sud Srbije ukinuo obračun kamate na kamatu za sve one koji su to tako radili.

Evo, to je samo jedno od mojih ličnih iskustava sa Državnom bandom Srbije u vezi naplate poreza na nepokornost. Naravno, da ja nisam ni  jedini ni najdrastičniji takav slučaj u Srbiji, jer sredstva informisanja svakodnevno objavljuju kako se ljudima za sitna ili nepostojeća dugovanja prodaju kuće, stanovi, traktori ili neke druge stvari ili im se stavljaju administrativne zabrane na plate i penzije.

Pozivam sve one građane Srbije, kojima je Državna banda naplatila porez na nepokornost da javno posvedoče o tome, naravno uz navođenje i prilaganje dokaza.

Slobodan Radulović

ED broj: 2200013111005
RADULOVIĆ SLOBODAN
Njegoševa 5A/21, Bor

Gmail: magila97@gmail.com
Blog: www.bokisingl.wordpress.com
Datum: 04.01.2012.

ELEKTROTIMOK ZAJEČAR

Predmet: Otkaz statusa potrošača električne energije

Poštovani,
Zbog načina koji je Elektrotimok Zaječar primenio prema meni, kao potrošaču koji je svojim sredstvima učestvovao u izgradnji niskonaponske mreže, koja je zatim poklonjena u vlasništvo Elektrotimoku Zaječar, kao i na osnovu stava direktora Elektrotimoka Zaječar Dragoljuba Nikolića u vezi mog isključenja sa distributivne mreže (vidi  Obaveštenje o isključenju struje), kao i Odgovora br. 14480/2 po podnetom prigovoru od 27.12.2011. godine (vidi Odgovor po podnetom prigovoru), koji mi je uručen 04.01.2012. godine, obaveštavam Vas da od 01.01.2012. godine ne želim više da budem u evidenciji vaših potrošača, niti da sa vašom firmom ubuduće imam bilo kakve poslovne odnose.
Obrazloženje:

Elektrotimok Zaječar je zbog lošeg održavanja, dokumentom br. 1338/1 od 19.07.2006. godine isključio potrošačima napajanje električnom energijom sa navodom: „Kao takva niskonaponska mreža pretstavlja pretnju po imovinu i živote ljudi. Na osnovu navedenog bili smo prinuđeni da istu isključimo“ (vidi Obaveštenje br. 1338/1 od 19.07.2006.).

Da bi ponovo dobili struju potrošačima je navedenim dokumentom postavljen uslov da sami finansiraju popravku, što ja nisam prihvatio jer je po Zakonu to bila obaveza Elektrotimoka Zaječar.

Iznosim osnovanu sumnju da su neka službena lica Elektrotimoka Zaječar, zbog mog odbijanja da finansiram troškove popravke njihove distributivne mreže izmislila da Elektrotimoku Zaječar dugujem preko 18.000 dinara za neizmirene troškove za električnu energiju iako ja zbog bolesti ne boravim u tom objektu od kraja 2004. godine i od tada nisam potrošio ni jedan Kw struje, ali sam redovno izmirivao troškove na ime takse za brojilo.

Prema navodima direktora Dragoljuba Nikolića, naplatu takvog neutvrđenog duga iz neutvrđenog perioda Elektrotimok Zaječar je navodno tražio preko Opštinskog suda Zaječar, sada Osnovnog suda Zaječar. Pod zakletvom da govorim istinu i sa verom u Boga tvrdim da pre utuženja Elektrotimok Zaječar mi nije dostavljao obaveštenje da mu bilo šta dugujem kao potrošač.

Prema navodima direktora Elektrotimoka Zaječar, Dragoljuba Nikolića, Opštinski sud iz Zaječara je doneo Rešenje o izvršenju Iv-1216/09 od 28.05.2009. godine, po kome mi je određena obaveza isplate tog duga i sudskih troškova u iznosu od preko 20.000 dinara. Pod zakletvom da govorim istinu i sa verom u Boga, tvrdim da je Opštinski sud iz Zaječara izbegao obavezu da mi dostavi sudski poziv, kao i navedeno rešenje, čime sam bio  sprečen da učešćem u postupku dokažem da za godinu dana, u periodu isključenja linije nije postojala ni teoretska šansa da napravim bilo kakav dug prema Elektrotimoku Zaječar.

Zbog pretnji isključenjem napajanja od strane Elektrotimoka Zaječar, u slučaju neizmirenja pravno i vremenski nedefinisanog, niti pravosnažno utvrđenog duga tražio sam intervenciju Trgovinske inspekcije iz Zaječara.

Trgovinska inspekcija Zaječar je na osnovu tvrdnje direktora Elektrotimoka Zaječar Dragoljuba Nikolića da poseduje Rešenje Iv-1216/09 Opštinskog suda Zaječar odbila moj Zahtev za utvrđivanje ispravnosti takvog obračuna električne energije.

Na takvo Rešenje Trgovinske inspekcije iz Zaječara uložio sam žalbu nadležnom ministarstvu , ali je nadležno ministarstvo odbilo moju žalbu svojim Rešenjem br. 334-00-00957/2010-04 od 01.04.2011. godine sa ključnim obrazloženjem na strani 7 (vidi Rešenje br. 334-00-00957/2010-04 od 01.04.2011.), da je o postojanju navedenog Rešenja Iv-1216/09 Trgovinska inspekcija Zaječar sačinila Zapisnik u kome je utvrđeno postojanje Rešenja Iv-1216/09 Opštinskog suda Zaječar.

Napominjem da je Zapisnik Trgovinske inspekcije o navodnom postojanju Rešenja Opštinskog suda Zaječar Iv-1216/09 sačinjen bez mog znanja i prisustva i isti mi nikada nije bio dostavljen.

Nakon donetog konačnog Rešenja  br. 334-00-00957/2010-04 Ministarstva poljoprivrede, trgovine, vodoprivrede i šumarsatva od 01.04.2011. godine Elektrotimok Zaječar mi je isključio struju (vidi Obaveštenje o isključenju struje).

Zbog isključenja napajanja električnom energijom, po osnovu neutvrđenog duga iz neutvrđenog perioda, podneo sam tužbu Osnovnom sudu Zaječar, koji je Elektrotimoku Zaječar izdao Rešenje 24 P-3168/11 o privremenoj meri od 11.10.2011. godine (vidi Rešenje o privremenoj meri), kojim je Elektrotimoku Zaječar bilo naloženo da moj objekat priključi na niskonaponsku mrežu u roku od tri dana.

Elektrotimok Zaječar je sabotirao rok za izvršenje navedenog Rešenja 24 P-3168/11 o privremenoj meri, tako što je priključenje izvršeno tek krajem oktobra meseca. Za vreme isključenja Elektrotimok Zaječar mi je i dalje slao priznanice za plaćanje kao i pre isključenja. U tim priznanicama je i dalje figurirao zahtev za isplatu neutvrđenog duga iz neutvrđenog perioda, pod pretnjom isključenja, zbog čega sam Elektrotimoku Zaječar uložio prigovor (vidi Prigovor na račun za el.energiju br. 115 od 20.11.2011.).

U međuvremenu, i pored činjenice da je zastupnik Elektrotimoka Zaječar od sudije i mene sakrio postojanje Rešenja Iv-1216/09 od 28.05.2009. godine, isti sudija je naprasno promenio svoje sudsko ubeđenje i Rešenjem 24 P-3168/11 od 08.12.2011. godine odbio moj tužbeni zahtev (vidi Rešenje o odbijanju tužbe). Ponavljam izjavu datu sudu, pod zakletvom da govorim istinu i sa verom u Boga, da nije tačna verzija direktora Elektrotimoka Zaječar Dragoljuba Nikolića da sam službenim licima, ni pre ni nakon zamene brojila branio pristup mernom mestu radi kontrole stanja brojila. Takva neistina je bila samo izgovor da mi se zameni brojilo da bi mogli da mi izdaju nalog za izmeštanje mernog mesta. Prilikom zamene brojila oduzeto mi je bez naknade potpuno ispravno dvotarifno brojilo u zamenu za jednotarifno. Ova prevara, koju nisam odmah uočio na licu mesta, prikrivena je pričom o isteku roka za baždarenje prethodnog strujomera iako je zapisnikom konstantovana ispravnost plombi.

Ali eto, sudija reformisanog pravosuđa, iz njemu poznatih razloga, kao i Trgovinska inspekcija, su više verovali direktoru Elektrotimoka Zaječar, nego meni i mojim pisanim ispravama, jer su i sudija i Trgovinska inspekcija, kao validne dokazne isprave koristili izjave i dopise direktora iz retroaktivnog perioda dužeg od godinu dana, iako je po zakonu predviđeno da se struja može isključiti samo na osnovu pisanih isprava o nekom potraživanju čiji retroaktivni period nije stariji od godinu dana, a pre isključenja u tom zakonskom roku Elektrotimok Zaječar mi, ni po osnovu duga, ni po osnovu činjenja nije dostavio opomenu pred isključenje.

Nakon odbijanja tužbenog zahteva, sa obrazloženjem da ukoliko želim da zadržim status potrošača, onda moram da za potrebe Elektrotimoka Zaječar o svom trošku izmestim merno mesto van objekta, što podrazumeva da nakon toga preuzimam rizik i posledice u slučaju obijanja i krađe opreme mernog mesta, kao i nakon odbijanje mog prigovora od strane Komisije Elektrotimoka Zaječar (vidi Odgovor po podnetom prigovoru), sa obrazloženjem da moram da plaćam taksu na električno brojilo i nakon isključenja napajanja, izjavljujem da to prevazilazi shvatanja mog zdravog razuma i moje materijalne mogućnosti, zbog čega sa takvom firmom i sa takvim njenim predstavnicima ne želim više da imam nikakav poslovni odnos, te sa 01.01.2012. godine otkazujem svoj status vašeg potrošača za ED broj: 2200013111005.

Za tačnost navoda i priloga: Slobodan Radulović, MB:2007945751012

PREDSEDNIKU USTAVNOG SUDA SRBIJE

Už-332/08

Predmet: Ponovljena urgencija radi donošenja odluke u predmetu Už-332/08 predatog u nadležnost suda 18.03.2008. godine.

Poštovani,

Na osnovu čl. 13. Evropsake Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (Službeni glasnik SCG—Međunarodni ugovori broj 9/2003), molim Vas da me u hitnom postupku obavestite zašto ni posle dve godine još nije doneta odluka.

Naime, kada sam prošle godina urgirala putem telefona rečeno mi je da je moj predmet uzet u rad i da ću ubrzo dobiti odluku ali se to nije desilo. Kada sam u maju mesecu 2010. godine ponovo urgirala telefonom nije mi dato objašnjenje zbog čega je rad na predmetu prekinut, već mi je savetovano da uputim pisanu urgenciju što sam učinila preporučenom poštanskom pošiljkom sa potpisanom i overenom povratnicom br. 458655, koja je u Ustavnom saudu bila primljena 18.06.2010. godine, a predmet je i dalje ostao nerešen, niti sam dobila objašnjenje zašto se ne rešava.

S poštovanjem,

ISTORIJAT KRŠENJA LJUDSKIH PRAVA GRAĐANA SRBIJE

Srpski vlastodršci  su još u vreme zajedničkih država (FNRJ, SFRJ, SRJ), zajedno sa ostalim republičkim vlastodršcima ostalih jugoslovenskih naroda na čelu sa Josipom Brozom,  svetskoj i domaćoj javnosti bili poznati kao veliki demagozi i ljubitelji deklarativnog zalaganja za ljudska prava. Tako naprimer, voleli su da se svetskoj  i domaćoj javnosti predstavljaju kao tobožnje demokrate i borci za ljudska prava. Radi obmane sveukupne javnosti zvanično su se zalagali za poštovanje ljudskih prava svuda u svetu a istovremeno su ta ista prava uskraćivali svojim narodima, u početku primenom brutalne sile i raznih vrsta represije, a kasnije beskrupuloznim lažima i vrlo perfidnim metodama.

Radi obmane svetske i domaće javnosti ti jugoslovenski vlastodržci su u svim republikama, a naročito u Srbiji instalirali fiktivne pravosudne institucije, koje su u praksi funkcionisale isključivo u interesu očuvanja komunističkog državnog uređenja. Pored toga, pomoć u očuvanju takvog državnog uređenja davale su i sve ostale državne strukture (vojne, policijske i kontraobaveštajne službe, partijski komiteti, SSRNJ, javna preduzeća i ostale strukture vlasti na svim nivoima ).

Svaki put kada bi se nagomilale i svetskoj javnosti postale poznate beskrupulozne zloupotrebe u kršenju ljudskih prava, vlastodršci su pribegavali taktici sa promenom naziva države, pa smo u međuvremenu imali nazive FNRJ, SFRJ i na kraju SRJ. U svakoj od narednih država pod novim nazivom menjao se i stil kršenja ljudskih prava građana.

Tako naprimer, u vreme FNRJ zabeleženi su najveći komunistički zločini na celoj teritoriji te države, a najpoznatije pravne farse komunističkog pravosuđa poznate su kao “Preki sudovi”,“Dahauski procesi”, “Imfobirovski procesi”.

U vreme SFRJ kršenje ljudskih prava je postalo daleko suptilnije ali i dalje beskrupulozno i masovno, jer su u pravosudnim institucijama odlučujuću ulogu i dalje imali jednopartijski komunistički kadrovi, koji su sudijama diktirali presude.

U vreme SRJ kršenje ljudskih prava je prilagođeno novim okolnostima, koje su nastale nakon pada Berlinskog zida, raspada SFRJ i uvođenja višestranačkog sistema. Da bi se sprečio veliki broj tužbi građana Srbije i Crne Gore Međunarodnom sudu u Strazburu, Ukazom br. 6 od 18.06.2003. godine  uvedena je pravosudna institucija pod nazivom “Sud Srbije i Crne Gore” – vidi Zakon o sudu SCG, a Ukazom br. 53 od 26.12.2003. godine proglašena je ratifikacija Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava – vidi Ukaz o usvajanju Konvencije za zastitu ljudskih prava.

Uvođenje institucije “Sud Srbije i Crne Gore” je bilo fiktivnog karaktera isključivo u funkciji sprečavanja građana da se obrate Međunarodnom sudu u Strazburu, jer su za to morali prethodno da imaju odluku Suda Srbije i Crne Gore, kao dokaz da su iscrpili sva pravna sredstva na nivou države.

Deklarativnost i totalna pravna besmislenost uvođenja Zakona o Sudu Srbije i Crne Gore vidi se iz odredbe iz čl. 2. Stav. 2 (“Sud je dužan da obavesti podnosioca predstavke o njenom ishodu, ako on to zahteva.”) .

Članom 12. Stav 1. Zakona o Sudu Srbije i Crne Gore bilo je predviđeno da sedište tog suda bude u Podgorici, ali se to nikada nije desilo. Umesto toga je na Novom Beogradu u Bulevaru Mihajla Pupina br. 2 bila instalirana neka vrsta kancelarije tog suda, koja je imala ulogu prikupljanja i skladištenja Žalbi građana, koje nikada nisu ni razmatrane za živora države SRJ, tako da su građani nakon protoka dužeg vremenskog perioda sticali pravo obraćanja Međunarodnom sudu po osnovu prava na donošenje presude u razumnom zakonskom roku.

Nakon propasti države SCG i osamostaljivanja države Srbije, srpski vlastodršci su, kao praksu deklarativnog zalaganja za zaštitu ljudskih prava, a u funkciji sprečavanja građana da se obrate Međunarodnom sudu za zaštitu svojih prava nakon pravosnažnosti sudskih odluka, uveli instituciju “Ustavna žalba” na Ustavnom sudu Srbije. Institucija “Ustavna žalba” u praksi funkcioniše samo kad Evropska Unija izvrši diplomatsko-politički pritisak na vlastodršce, što je bio slučaj sa tzv. “Reformom pravosuđa”, kada je Ustavni sud pod pritiskom EU morao da donese odluku o tome. U ostalih 7.000 predmeta za zaštitu prava institucija “Ustavna žalba” preko Ustavnog suda Srbije u praksi funkciopniše po principu “Čutanja administracije”, jer na Urgencije i zahteve građana da posle višegodišnjeg čekanja dobiju odluku tog suda  ne odgovaraju na dopise, čak i kada su dopisi upućeni lično predsedniku tog suda gospođi Bosi Nenadić – vidi sliku i tekst na početku članka.

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Malo je verovatno da veliki broj građana Srbije nije imao prilike da prilikom zahteva za zaštitu nekog svog prava podnetog nekoj nadležnoj instituciji, čiji je zakonski zastupnik neko izabrano lice od strane neke Skupštine, umesto odgovora od tog lica dobije odgovor od nekog činovnika koji svoj odgovor overi svojim potpisom i službenim obeležjem institucije umesto da odgovor bude overen potpisom zakonskog zastupnika i službenim obeležjem institucije kao garancija da je zakonski zastupnik institucije upoznat sa predmetom.

Kada se to radi za neku sitnu stvar za koju su nadležna imenovana a ne izabrana lica,  možda bi takav stil rada i mogao (mada ne bi trebao) da se toleriše, ali kada se tako radi i u državnim institucijama čiji su zakonski zastupnici izabrana lica u Skupšti Srbije i kao takva podležu posebnim odgovornostima, onda je takav stil rada za svaku osudu.

Na osnovu ličnih saznanja mogu potvrditi da je takav stil rada postao dominantan u našoj stvarnosti zbog čega su se u državnim institucijama i odomaćile tolike nezakonitosti i korupcija.

Ako se desi da u takvom slučaju izbije neka afera zakonski zastupnik će vam hladno reći da on nema osećaj odgovornosti jer on nije potpisnik nekog takvog dokumenta pa će se odgovornost svaliti na nekog činovnika koji je u njegovo ime to potpisao i overio službenim obeležjem iako po strogim pravilima upotreba službenog obeležja ne bi trebala da bude razdvojena od potpisa izabranog zakonskog zastupnika.

U borbi za zaštitu svojih prava susretao sam se sa navedenom praksom u Ministarstvu pravde i sudovima. Zamislite, kako se oseća onaj koji se pun nade i poverenja obrati nekim zahtevom izabranom zakonskom zastupniku neke državne institucije a dobije neki nebulozni odgovor od nekog činovnika u vezi nečega što nije ni tražio.

Nije valjda da su izabrani zakonski zastupnici institucija baš toliko zauzeti da nemaju vremena ni da stave svoj potpis na „proizvod“ njihove institucije. Da li bi te institucije proizvodile toliko „falš“ odluka, rešenja, obaveštenja i slično kada bi se na njima umesto potpisa  činovnika nalazili potpisi izabranih zakonskih zastupnika. Ne bi sigurno, jer bi takav njihov rad bio osnov za njihov opoziv i javnu argumentovanu kritiku.

Kako to izgleda i kako se to radi u državnim institucijama može se videti iz Javnog prigovora na rad pomoćnika Zaštitnika građana.

REPUBLIKA SRBIJA

ZAŠTITNIK GRAĐANA

18-599/09

Predmet: Otvoren Prigovor u vezi načina rešavanja mog predmeta br.18-599/09 zavedenog pod del. br. 9114 od 27.10.2009.

Poštovani gospodine Saša Jankoviću,

Nisam zadovoljan obrazloženjima vašeg zamenika Gorana Bašića datim pod del. Br. 9114 od 27.10.2009. godine u vezi načina rešavanja predmeta 18-599/09 iz vaše nadležnosti kao izabranog zaštitnika građana u Skupštini Republike Srbije.

Obrazloženje

Prosto je neverovatno koliko je u Srbiji uzela maha pojava da građani od nadležnih institucija za zaštitu svojih prava, umesto odgovora po zakonu izabranog i odgovornog lica, dobiju odgovor od nekog službenika koji nema funkciju i odgovornost zakonski izabranog lica, jer u ovom konkretnom slučaju nije isto kada mi na moju pritužbu, Saša Janković, u svojstvu zakonski izabranog Zaštitnika građana, kaže da nije nadležan da u mom slučaju zaštiti moja prava zato što nema pravo da kontroliše rad sudova ili to prosto napiše neki njegov službenik uz upotrebu službenih obeležja Zaštitnika građana.

Razlika se sastoji u tome što je članom 2. stav 2. Zakona o Zaštitniku građana (Sl. Gl. RS br. 79/2005 i 54/2007) predviđeno da Zaštitnik građana u obavljanju svojih poslova postupa u okviru Ustava, zakona i drugih propisa i opštih akata, kao i ratifikovanih međunarodnih ugovora i opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava.

Pri takvoj definiciji logično je da Zaštitnik građana svoje postupanje prioritetno podredi najvišim hijerarhijskim pravnim aktima a to su Ustav i ratifikovani međunarodni ugovori. To znači da ono što iz nekog zakona nije u skladu sa Ustavom i međunarodnim ugovorima ne bi smelo da se primenjuje u radu Zaštitnika građana, a upravo je to u mom slučaju iskorišćeno kao izgovor službenika Gorana Bašića koji zamenom teza preusmerava moj Zahtev za zaštitu prava u Zahtev za kontrolu rada sudova pri čemu zanemaruje činjenicu da se zaštita prava traži od Zaštitnika građana tek nakon iscrpljivanja drugih pravnih načina (videti čl. 25. stav 3. Zakona o zaštitniku građana „Pre podnošenja pritužbe podnosilac je dužan da pokuša da zaštiti svoja prava u odgovarajućem pravnom postupku.“), ili zbog očiglednih nepravilnosti u radu prilikom odlučivanja o pravima građana kroz te druge forme zaštite, što je upravo moj slučaj, u kome sam Zaštitniku građana, a ne činovniku ove institucije Goranu Bašiću, posredstvom elektronske pošte stavio na uvid veliki broj činjenica i dokaznih isprava da sam ja žrtva sprege politike, kriminala i pravosuđa, što je bio dovoljan osnov za primenu ovlašćenja Zaštitnika građana iz člana 20. stav 3. Zakona o zaštitniku građana, da nadležnom organu podnese prijavu za pokretanje krivičnog, prekršajnog ili drugog odgovarajućeg postupka protiv svih lica koja su mi kršenjem zakona uskraćivali građanska prava iz Ustava, Zakona i potvrđenih Međunarodnih ugovora, ali je moj predmet umesto da bude obrađen lično ili pod neposrednom kontrolom nosioca institucije Zaštitnik građana – Saše Jankovića, dospeo u ruke činovnika Gorana Bašića, koji za svoj rad nije odgovoran Skupštini Srbije, pa je zato i mogao da napiše neistinu da moja pritužba ne spada u nadležnost institucije Zaštitnik građana.

Zahvaljujući ovoj činjenici, Goran Bašić je i mogao sebi da dozvoli luksuz da paušalno (nenadležno i proizvoljno) tumači odredbe Ustava, zakona i ratifikovane Međunarodne sporazume, odbijajući moj Zahtev upućen instituciji Zaštitnika građana, uz upotrebu službenih obeležja te institucije. Međutim, izdavanje takve pisane isprave po  zakonu ne može proizvoditi pravno dejstvo, jer pored službenih obeležja institucije Zaštitnik građana, dokument kojim se odbija nadležnost te institucije, mora da sadrži i potpis nosioca te institucije – Saše Jankovića, kao dokaz da je upoznat sa predmetom i činjenicama iz mog zahteva za zaštitu prava, jer za slučaj da ovaj predmet, nakon eventualnog odbijanja nadležnosti od strane Zaštitnika građana, po redosledu naknadnih pravnih mogućnosti, dođe u nadležnost Međunarodnog suda u Strazburu, zastupnik države Srbije može takav dokument osporiti kao pisanu ispravu izdatu od strane nenadležnog lica i tako dokazati da za vođenje spora pred tim sudom nije ispunjen uslov iscrpljivanja svih mogućnosti za zaštitu prava pred institucijama tuženika.

Paušalnost vođenja postupka od strane službenika Gorana Bašića u ime institucije Zaštitnika građana vidi se i po tome što za vođenje postupka nisu korišćene i činjenice i dokazni materijal iz mojih obraćanja instituciji Zaštitnika građana od 28.04.2009., 03.05.2009., 15.05.2009. i 23.06.2009. godine.

Isto tako, na osnovu člana 31. stav 1. Zakona o zaštitniku građana nije predviđena mogućnost odbacivanja pritužbe po osnovu nenadležnosti već samo mogućnost da je pritužba osnovana ili neosnovana i to tek nakon utvrđivanja svih relevantnih činjenica i okolnosti, što se u ovom mom slučaju nije desilo zbog notorne činjenice da su svi učesnici sprege politike, kriminala i pravosuđa kršili zakon na moju štetu, a da su organi uprave Ministarstvo pravde i Nadzorni odbor Vrhovnog suda Srbije u svom postupanju bili samo nemi posmatrači ili su predmet vraćali u nadležnost prekršiocima zakona i u sprovedenim postupcima zadovoljavali su se njihovim neistinitim i paušalnim navodima ne uzimajući u obzir dokaze koje sam im prilagao u vidu pisanih isprava.

U Boru, 12.11.2009. godine.

Prigovor podneo:

_______________________________

Slobodan Radulović, Njegoševa 5A/21,

19210 Bor, MB: 2007945751012

Ovo je primer kako je korišćen Ustavni sud za davanje podrške dr Čedomiru Kneževiću da istovremeno ostvari pravo na dva kadrovska stana (u Boru i Beogradu) – vidi

OVDE

Resenje broj U-750-84-06.02.1986..doc

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Ovo je primer kako je korišćeno Savezno javno tužilaštvo da sačuva Vrhovni sud Srbije i  Sudove udruženog rada od posledica sabotaže pravnog sistema (nesaglasnosti njihovih odluka sa Ustavom SFRJ).

Obavestenje Gt-58-87-13.02.1987..doc

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Prati

Dobijte svaki novi članak dostavljen u vaše poštansko sanduče.

Pridružite se 31 drugom pratiocu