Malo je verovatno da veliki broj građana Srbije nije imao prilike da prilikom zahteva za zaštitu nekog svog prava podnetog nekoj nadležnoj instituciji, čiji je zakonski zastupnik neko izabrano lice od strane neke Skupštine, umesto odgovora od tog lica dobije odgovor od nekog činovnika koji svoj odgovor overi svojim potpisom i službenim obeležjem institucije umesto da odgovor bude overen potpisom zakonskog zastupnika i službenim obeležjem institucije kao garancija da je zakonski zastupnik institucije upoznat sa predmetom.

Kada se to radi za neku sitnu stvar za koju su nadležna imenovana a ne izabrana lica,  možda bi takav stil rada i mogao (mada ne bi trebao) da se toleriše, ali kada se tako radi i u državnim institucijama čiji su zakonski zastupnici izabrana lica u Skupšti Srbije i kao takva podležu posebnim odgovornostima, onda je takav stil rada za svaku osudu.

Na osnovu ličnih saznanja mogu potvrditi da je takav stil rada postao dominantan u našoj stvarnosti zbog čega su se u državnim institucijama i odomaćile tolike nezakonitosti i korupcija.

Ako se desi da u takvom slučaju izbije neka afera zakonski zastupnik će vam hladno reći da on nema osećaj odgovornosti jer on nije potpisnik nekog takvog dokumenta pa će se odgovornost svaliti na nekog činovnika koji je u njegovo ime to potpisao i overio službenim obeležjem iako po strogim pravilima upotreba službenog obeležja ne bi trebala da bude razdvojena od potpisa izabranog zakonskog zastupnika.

U borbi za zaštitu svojih prava susretao sam se sa navedenom praksom u Ministarstvu pravde i sudovima. Zamislite, kako se oseća onaj koji se pun nade i poverenja obrati nekim zahtevom izabranom zakonskom zastupniku neke državne institucije a dobije neki nebulozni odgovor od nekog činovnika u vezi nečega što nije ni tražio.

Nije valjda da su izabrani zakonski zastupnici institucija baš toliko zauzeti da nemaju vremena ni da stave svoj potpis na „proizvod“ njihove institucije. Da li bi te institucije proizvodile toliko „falš“ odluka, rešenja, obaveštenja i slično kada bi se na njima umesto potpisa  činovnika nalazili potpisi izabranih zakonskih zastupnika. Ne bi sigurno, jer bi takav njihov rad bio osnov za njihov opoziv i javnu argumentovanu kritiku.

Kako to izgleda i kako se to radi u državnim institucijama može se videti iz Javnog prigovora na rad pomoćnika Zaštitnika građana.

REPUBLIKA SRBIJA

ZAŠTITNIK GRAĐANA

18-599/09

Predmet: Otvoren Prigovor u vezi načina rešavanja mog predmeta br.18-599/09 zavedenog pod del. br. 9114 od 27.10.2009.

Poštovani gospodine Saša Jankoviću,

Nisam zadovoljan obrazloženjima vašeg zamenika Gorana Bašića datim pod del. Br. 9114 od 27.10.2009. godine u vezi načina rešavanja predmeta 18-599/09 iz vaše nadležnosti kao izabranog zaštitnika građana u Skupštini Republike Srbije.

Obrazloženje

Prosto je neverovatno koliko je u Srbiji uzela maha pojava da građani od nadležnih institucija za zaštitu svojih prava, umesto odgovora po zakonu izabranog i odgovornog lica, dobiju odgovor od nekog službenika koji nema funkciju i odgovornost zakonski izabranog lica, jer u ovom konkretnom slučaju nije isto kada mi na moju pritužbu, Saša Janković, u svojstvu zakonski izabranog Zaštitnika građana, kaže da nije nadležan da u mom slučaju zaštiti moja prava zato što nema pravo da kontroliše rad sudova ili to prosto napiše neki njegov službenik uz upotrebu službenih obeležja Zaštitnika građana.

Razlika se sastoji u tome što je članom 2. stav 2. Zakona o Zaštitniku građana (Sl. Gl. RS br. 79/2005 i 54/2007) predviđeno da Zaštitnik građana u obavljanju svojih poslova postupa u okviru Ustava, zakona i drugih propisa i opštih akata, kao i ratifikovanih međunarodnih ugovora i opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava.

Pri takvoj definiciji logično je da Zaštitnik građana svoje postupanje prioritetno podredi najvišim hijerarhijskim pravnim aktima a to su Ustav i ratifikovani međunarodni ugovori. To znači da ono što iz nekog zakona nije u skladu sa Ustavom i međunarodnim ugovorima ne bi smelo da se primenjuje u radu Zaštitnika građana, a upravo je to u mom slučaju iskorišćeno kao izgovor službenika Gorana Bašića koji zamenom teza preusmerava moj Zahtev za zaštitu prava u Zahtev za kontrolu rada sudova pri čemu zanemaruje činjenicu da se zaštita prava traži od Zaštitnika građana tek nakon iscrpljivanja drugih pravnih načina (videti čl. 25. stav 3. Zakona o zaštitniku građana „Pre podnošenja pritužbe podnosilac je dužan da pokuša da zaštiti svoja prava u odgovarajućem pravnom postupku.“), ili zbog očiglednih nepravilnosti u radu prilikom odlučivanja o pravima građana kroz te druge forme zaštite, što je upravo moj slučaj, u kome sam Zaštitniku građana, a ne činovniku ove institucije Goranu Bašiću, posredstvom elektronske pošte stavio na uvid veliki broj činjenica i dokaznih isprava da sam ja žrtva sprege politike, kriminala i pravosuđa, što je bio dovoljan osnov za primenu ovlašćenja Zaštitnika građana iz člana 20. stav 3. Zakona o zaštitniku građana, da nadležnom organu podnese prijavu za pokretanje krivičnog, prekršajnog ili drugog odgovarajućeg postupka protiv svih lica koja su mi kršenjem zakona uskraćivali građanska prava iz Ustava, Zakona i potvrđenih Međunarodnih ugovora, ali je moj predmet umesto da bude obrađen lično ili pod neposrednom kontrolom nosioca institucije Zaštitnik građana – Saše Jankovića, dospeo u ruke činovnika Gorana Bašića, koji za svoj rad nije odgovoran Skupštini Srbije, pa je zato i mogao da napiše neistinu da moja pritužba ne spada u nadležnost institucije Zaštitnik građana.

Zahvaljujući ovoj činjenici, Goran Bašić je i mogao sebi da dozvoli luksuz da paušalno (nenadležno i proizvoljno) tumači odredbe Ustava, zakona i ratifikovane Međunarodne sporazume, odbijajući moj Zahtev upućen instituciji Zaštitnika građana, uz upotrebu službenih obeležja te institucije. Međutim, izdavanje takve pisane isprave po  zakonu ne može proizvoditi pravno dejstvo, jer pored službenih obeležja institucije Zaštitnik građana, dokument kojim se odbija nadležnost te institucije, mora da sadrži i potpis nosioca te institucije – Saše Jankovića, kao dokaz da je upoznat sa predmetom i činjenicama iz mog zahteva za zaštitu prava, jer za slučaj da ovaj predmet, nakon eventualnog odbijanja nadležnosti od strane Zaštitnika građana, po redosledu naknadnih pravnih mogućnosti, dođe u nadležnost Međunarodnog suda u Strazburu, zastupnik države Srbije može takav dokument osporiti kao pisanu ispravu izdatu od strane nenadležnog lica i tako dokazati da za vođenje spora pred tim sudom nije ispunjen uslov iscrpljivanja svih mogućnosti za zaštitu prava pred institucijama tuženika.

Paušalnost vođenja postupka od strane službenika Gorana Bašića u ime institucije Zaštitnika građana vidi se i po tome što za vođenje postupka nisu korišćene i činjenice i dokazni materijal iz mojih obraćanja instituciji Zaštitnika građana od 28.04.2009., 03.05.2009., 15.05.2009. i 23.06.2009. godine.

Isto tako, na osnovu člana 31. stav 1. Zakona o zaštitniku građana nije predviđena mogućnost odbacivanja pritužbe po osnovu nenadležnosti već samo mogućnost da je pritužba osnovana ili neosnovana i to tek nakon utvrđivanja svih relevantnih činjenica i okolnosti, što se u ovom mom slučaju nije desilo zbog notorne činjenice da su svi učesnici sprege politike, kriminala i pravosuđa kršili zakon na moju štetu, a da su organi uprave Ministarstvo pravde i Nadzorni odbor Vrhovnog suda Srbije u svom postupanju bili samo nemi posmatrači ili su predmet vraćali u nadležnost prekršiocima zakona i u sprovedenim postupcima zadovoljavali su se njihovim neistinitim i paušalnim navodima ne uzimajući u obzir dokaze koje sam im prilagao u vidu pisanih isprava.

U Boru, 12.11.2009. godine.

Prigovor podneo:

_______________________________

Slobodan Radulović, Njegoševa 5A/21,

19210 Bor, MB: 2007945751012