Ratovi kroz istoriju nisu bili slučajnost. Poznato je da je uvek iza njih stajao ekonomski momenat. Kada to znamo lako nam je da shvatimo motivisanost “investitora” i “izvođača radova”. Mega-bankari daju ideju i novac, intelektualci oblikuju ideologiju a “narodne vođe”- zapravo agenti od uticaja, sve to sprovode u praksu. Ista formula sprovodi se i kod opozicije ovoj nameri. Jedne pujdaju na druge, a uskraćivanjem pomoći jednoj strani određuje se pobednik. Karl Marks, koji je takođe bio Hazar, ovakvo stanje je definisao formulom: teza-antiteza=sinteza. Isti mega-bankari stoje i iza komunizma i iza nacional-socijalizma i iza “demokratija” zapada u XX veku. (Dejan Lučić)

Tito, Hitler, StaljinProšlo je 33 godina od smrti komunističkog idola Josipa Broza i 24 godina od pada Berlinskog zida, kao najvećih simbola propasti komunizma, ali državne strukture Srbije i dalje izbegavaju otvaranje tajnih arhiva komunističkih struktura u Srbiji. Zašto? Šta se krije u tajnim komunističkim arhivima?

Kao jedan od logičnih zakjučaka može se izneti pretpostavka da su neki članovi današnjeg vlastodržačkog režima Srbije ili njihovi preci bili učesnici u komunističkim zločinačkim strukturama Josipa Broza – Tita.

Naime, da bi sakrili pravi lik i delo Josipa Broza Tita, njegovi komunistički biografi, istoričari i njihovi potomci su, još dok je Tito bio živ, od njega napravili komunističku ikonu, a da bi sakrili istinu o Titu i komunističkom režimu za vreme Tita, posle Titove smrti, doneli su Zakon o zaštiti imena i dela Josipa Broza Tita, što je verovatno bio jedinstven slučaj u svetu da se donošenjem Zakona o jednom mrtvom čoveku posthumno štite njegovi zločini od istine i pravde. 

Međutim, kao što car Trojan nije mogao represijom da sakrije svoje kozje uši, tako ni donosioci zakona o zaštiti imena i dela Josipa Broza Tita ne mogu sakriti istinu o zločinačkom liku i delu svog idola, koji je ustvari bio tajni agent četiri obaveštajne službe, čovek “sa hiljadu lica”, sa sedam lažnih autobiografija, sa 77 šifrovanih pseudonima, majstor 32. reda masonerije, pitomac vojnoobaveštajne škole u Pečuju zajedno sa Miroslavom Krležom i Adolfom Hitlerom, poliglota sa znanjem najmanje četiri stranih jezika, hladnokrvni ubica Kominterne, elitni izviđač likvidator civilnog stanovništva 1914. godine na čelu 72. Austrijske izviđačke jedinice – zajedno sa Miroslavom Krležom i Adolfom Hitlerom (sva trojica su za svoja zverstva bili odlikovani austrijskim gvozdenim krstom), hapšeni i procesuirani silovatelj i huligan, pasionirani klavijaturista, koji je izvanredno svirao Mocarta, husarski sabljaš instruktor, šarmantni plejboj, zavodnik i izvanredni plesač, poznavalac dela Marksa i Lenjina, veliki pisac svojih knjiga, politički opsenar.

 Donošenjem navedenog zakona Titove udvorice su samo potvrdile da su na prostoru bivše Jugoslavije postojale i još uvek postoje ostaci komunističkih struktura, koje su se još u vreme Tita odmetnule od države i naroda, pretvorivši se u tzv. “Državnu bandu”, koja je nelegitimno i nezakonito “U ime naroda” vršile ubistva, pljačke i zlostavljanje svih onih, koji nisu bili simpatizeri njihovog režima. Oni su se samo deklarativno zalagali za ukidanje kralja i njegovih privilegija, ali kroz praksu njihovog delovanja postalo je očigledno da je to bilo samo zato što te privilegije nisu uživali oni, već neko drugi, jer prvo što je Josip Broz Tito učinio još pre završetka drugog svetskog rata bila je zabrana povratka kralja, a po završetku rata ekspresno se uselio u kraljevski dvor, zaplenio blago porodice Karađorđević, i otpočeo progone i pljačkanje nesimpatizera komunizma, kao i nacionalizaciju privatne imovine svih imućnijih građana.

Opljačkano kraljevsko blago Josip Broz nije upotrebio da nahrani izgladneli narod, već je za tu svrhu seoskom stanovništvu propisao tzv. obavezni otkup poljoprivrednih proizvoda radi ishrane gradskog stanovništva. Taj obavezni otkup nije podrazumevao isplatu u novcu, već davanje bezvrednih priznanica. Opljačkano blago Josip Broz Tito je koristio da učvrsti svoju diktaturu, tako što je jačao vojne i policijske strukture i gradio tajna podzemna skloništa za sebe i svoje najvernije pristalice, jer se stašno plašio da će mu se neki od njegovih bivših nalogodavaca ili potomci nevino stradalih kad-tad osvetiti za izdaje i zločine koje je počinio kao međunarodni špijun.

Po naređenju Tita na teritoriji Jugoslavije izgrađeno je ukupno 26 novih podzemnih objekata (šest u BIH, pet u Hrvatskoj, tri u Sloveniji, sedam u Srbiji, tri u Crnoj Gori i dva u Makedoniji). Izgradnja tih 26 objekata građenih od pedesetih do devedesetih godina, koštala je oko 90 milijardi dolara. Navedenom spisku treba dodati i veliki broj tajnih podzemnih skloništa, zaostalih iz perioda pre drugog svetskog rata (naprimer u Rijeci, Splitu, Beogradu, Oplencu, Novom Sadu itd.), koja su gradile bivše državne strukture i okupacijski režimi. U spisak tajnih Titovih skrovišta mogu se uvrstiti i drugi objekti, koje su ulizničke lokalne garniture izgradile skoro u svakom gradu ili njegovoj okolini. Sva ta tajna Titova skrovišta bila su međusobno povezana tajnim komunikacijskim vezama i sva su bila luksuzno opremljena najmodernijim tehničkim uređajima. Neka od tih Titovih tajnih podzemnih skrovišta bila su opremljena najmodernijim podzemnim aerodromima (naprimer ono u Bihaću) ili podzemnim lukama (naprimer ono na ostrvu Visu ili ono u Boki Kotorskoj).

Od tajnih podzemnih kompleksa onaj u Konjicu je najveći i najskuplji, jer je vredeo 8,5 milijardi dolara. Ova atomska ratna komanda izgrađena je u unutrašnjosti planine Zlatar na površini od 6.500 kvadratnih metara. Imala je tri dela, na površini tri Titove vikendice, u zemlji fabriku municije i atomski bunker, koji je smešten na dubini od 280 metara. Bunker je sagrađen sa namerom da, u slučaju atomskog rata, funkcioniše kao centar vojnih operacija, sklonište za Štab vrhovne komande, maršala Tita i njegovu porodicu. Njegova izgradnja je trajala od 1953. do 1979. godine.

Na taj način su Tito i njegovi najbliži saradnici postali najveći izdajnici pravih komunističkih ideja, ali da bi to sakrili oni su terorisali svakoga ko je stvarno verovao i propagirao istinski komunizam.

Sada, kada se zna da je lik Josipa Broza Tita predstavljalo najmanje dva višestrukih tajnih agenata – po nalogu svetskih moćnika, postaje sve očiglednije da su uloge Lenjina, Tita, Hitlera i Staljina bile samo sredstva velike zavere usmerene na uspostavljanje Novog svetskog poretka, u kome vrhovnu vlast u celom svetu imaju svetski moćnici, koji su ujedno i najveći vlasnici kapitala u najvećim svetskim bankama i industrijskim korporacijama, koje se bave proizvodnjom i distribucijom svih potrošnih dobara u svetu.

Piramida mociAli, da bi ovladali kapitalom u svetskim razmerama, svetski moćnici su, preko tajnih službi, u svojim školama za obuku tajnih agenata, osmislili likove i uloge Lenjina, Tita, Hitlera, Staljina i ko zna koliko manje poznatih likova, sa ulogom kreiranja Novog svetskog poretka.  Takvi likovi bili su im potrebni da zavedu na stranputicu milione ljudi u svetu, da se kroz ratove i revolucije troše skupi proizvodi njihovih korporacija, kao što su kreditni novac, hrana, ratna tehnika, energija itd., radi održavana visokih cena tih proizvoda.

Navedeni tajni špijunski likovi svetskih moćnika su školovani u specijalnim špijunskim školama (naprimer: Tito i Hitler su istovremeno bili pitomci iste špijunske škole u Pečuju). U tim školama oni su dobili sva potrebna znanja za svoje mračne uloge, a za delovanje na terenu i svu potrebnu logistiku (novac, lažna dokumenta, naoružanje itd.), kako bi među narodima, gde su po zadatku infiltrirani, učvrstili svoje lažne identitete, da su oni navodno obični ljudi “potekli iz naroda”, koji su na teritorijama svojih projektovanih zaduženja, zahvaljujući svojim špijunskim veštinama, nemoralu i kriminalnim metodama, stvarali utisak da im postojeće režimske strukture ništa ne mogu, zbog čega su njihovi najverniji saradnici od njih izgradili nedodirljive i od svake kritike zaštićene ikone.

Ukoliko bi se pokazalo da neki od navedenih likova nije bio u stanju da u praksi do kraja obavlja zadatu obavezu ili je trebalo lažirati njegovu smrt (kao u slučaju Hitlera), njihovi nalogodavci su u rezervi uvek imali njihove pripremljene dvojnike, što je očigledno bilo primenjeno i kroz lik Josipa Broza – Tita, čiji su lik i delo zastupali dva špijuma, što je delimično objašnjeno u video prilogu pod naslovom “Ko je zaista Bio Josip Broz Tito”, kao i u mnogim drugim napisima.

Tajni špijunski likovi alijas Lenjin, Tito, Hitler, Staljin, itd., kao završni ispit svojih uloga, imali su zadatak da na kraju potpuno kompromituju one početne “vrednosti i ideale” oko kojih su se okupljale, ratovale i ginule njihove verne pristalice. Oni, koji su blagovremeno uviđali da njihove vođe postaju nedosledne u ostvarivanju “programskih ciljeva”, bili su tajno uklanjani bez suđenja i bez milosti, a njihova imovina konfiskovana u korist bezpogovornih režimskih poslušnika.

Svrha ovakve taktike delovanja navedenih špijunskih likova bilo je stvaranje i razvijanje novih režimskih struktura, poput Državnih bandi, koje su “U ime naroda” satirali te narode, tako što su te Državne bande Lenjina, Tita, Hitlera, Staljina, itd., vršile brutalne represije nad svima onima, koji su pokazivali, makar i mrvicu nezadovoljstva, neposlušnosti, otpora, i/ili raspolagali visokim stručnim, moralnim, verskim, političkim i finansijskim vrednostima, zbog čega su navedeni likovi rangirani na visokim pozicijama, kao najveći svetski zlikovci tokom 20. veka.

Onima, koji ne veruju da su navedeni likovi projektovani radi uspostavljanja Novog svetskog poretka, predlažem da na primer,  analiziraju lik Josipa Broza – Tita, tako što će se zapitati da li neko od njih zna da je na prostorima bivše Jugoslavije, pa čak i u celom svetu, postojao još neki bravar, koji je znao najmanje četiri strana jezika, znao da svira klavir, da jaše, da se mačuje, razumeo se u medicinu, nauku, poljoprivredu itd., poznavao učenja Marksa i Lenjina i  bio pisac čitavih tomova svojih sabranih dela. Koliko mi je poznato i ostali navedeni likovi su bili odlični poznavaoci mnogih od navedenih veština i pisci svojih sabranih dela.

Josip Ambroz (Tito)Iz video priloga Ko Je Bio Josip Broz Tito – World News zainteresovani su mogli saznati da je pravi Josip Broz rođen u Kumrovcu u siromašnoj porodici, zbog čega je izabran kao pogodan lik za Tajnu službu Austrougarske monarhije, pomoću koga je planirano razbijanje Kraljevine Jugoslavije.

Da bi stvorila lik Josipa Broza za svoje potrebe, Tajna služba Austrougarske monarhije izdala je nalog svom obaveštajcu, Josipu Ambrozu (bratu po ocu Josipa Broza) da ubije pravog Josipa Broza i preuzme njegov identitet.

Josip Ambroz je 1913. godine ispunio nalog Tajne službe Austrougarske monarhije, tako što je otrovao svog brata po ocu Josipa Broza iz Kumrovca (koji je imao crne krupne oči i nije imao kažiprst leve ruke) i preuzeo njegov identitet.

Da bi mogao da ispuni zadati nalog, hladnokrvni špijun i ubica – Josip Ambroz, po ubistvu svog brata po ocu Josipa Broza iz Kumrovca, od Austrougarske tajne Službe dobija konspirativni nadimak – Tito.

Špijunski zadatak protiv Kraljevine Jugoslavije Josip Ambroz, alijas Tito započeo je 1914. godine, kao podnarednik male izviđačko diverzantske grupe, sa obavezom da upada na teritoriju Srbije i brutalnim ubijanjem, pljačkama, paljenjem kuća, rušenjem vojnih struktura i silovanjima, širi strah među stanovništvom, zbog čega je Austrougarska tajna služba bila izuzetno zadovoljna metodama “rada” Josipa Ambroza, alijas Tita, pa mu je dodelila vojno odlikovanje.

U leto 1914. godine Austrougarska Tajna služba šalje Josipa Ambroza u Galiciju sa zadatkom da se infiltrira u redove Crvene carske armije. U jednoj od akcija, Josip Ambroz – alijas Tito, u svojstvu ranjenika, dopušta da bude zarobljen. U vojnoj bolnici Josip Ambroz je proveo šest meseci sakupljajući bitne informacije za Austrougarsku Tajnu službu. Iste godine, zbog građanskog rata u Rusiji, carska Crvena armija prekida učešće u prvom svetskom ratu.

Tim povodom, Josip Ambroz – alijas Tito dobija novi zadatak da na strani Lenjinovih komunista učestvuje u rušenju carske Rusije.

Tito i StaljinTitov talenat i sposobnost da neprijatelju “razveže jezik” dopali su se Načelniku Sovjetske Tajne službe Josifu Visjaronoviču Staljinu sa konspirativnim imenom “Veliki Koba”. “Veliki Koba”  je u Titu video najneupadljivijeg i najboljeg likvidatora za potrebe Sovjetskog Saveza, te neznajući da je Tito tajni agent Austrougarske, anganžuje ga za rad Tajne službe SSSR-a i daje mu tajno ime “Valter”.

Titova knjizicaNakon pada Austrougarske monarhije, Josip Ambroz – alijas Tito period između dva rata provodi kao poverenik Kominterne i tajni špijun NKVD-a za specijalne namene. Na tom zadatku bio je korišćen kao vođa velikih štrajkova, a po nalogu NKVD-a likvidirao je mnoge istaknute partijske ličnosti u Jugoslaviji, među kojima su bili i Blagoje Parović, Petar Miletić  i Milan Gorkić.

 1923. godine  po dolasku na vlast Adolf Hitler anganžuje Josipa Ambroza, kao svog školskog druga iz elitne špijunske škole u Pečuju, tako da on postaje tajni nemački agent.

Kao vođu Komunističke partije Jugoslavije policija Kraljevine Jugoslavije je uhapsila Josipa Ambroza i poslala ga u zatvor u Lepoglavi.

Pošto je postao i nemački tajni agent, Tito dolazi do informacija da će Beograd biti bombardovan, da će Nemačka napasti Sovjetski Savez, kao i da Nemačka planira istrebljenje jevrejskog naroda.

Takav razvoj događaja Josip Ambroz koristi da se oslobodi od svojih nalogodavaca. Dizanjem ustanka protiv Nemačke okupacije Josip Ambroz se žestoko zamerio Hitleru, koji zbog toga planira njegovu likvidaciju, ali je Josip Ambroz uspeo da do maja meseca 1944. godine izbegne sve Hitlerove zamke. Zbog toga Hitler odlučuje da još jednom organizuje lov na Josipa Ambroza alijas Josipa Broza – Tita, koji se tada nalazio u pećini kraj Drvara iz koje je uspeo da pobegne tajnim prolazom, tako da je Hitler zabeležio još jedan neuspeh u njegovom hvatanju.

Nakon svog bega iz Drvara Josip  Ambroz rešava da se osveti Hitleru, te kao verni Staljinov tajni agent, Josip Ambroz pod pseudonimom “Valter” odlazi u Moskvu sa molbom za pomoć. Staljin udovoljava Valterovom zahtevu, tako što mu daje jednu tenkovsku diviziju na čelu sa Maršalom Tolbuhinom, jer je tada mislio da će na taj način, nakon oslobođenja imati vlast nad Balkanom. Za nešto više od dve nedelje ta tenkovska divizija oslobađa Srbiju i Beograd.

Međutim, nakon oslobođenja Josip Ambroz – Tito rešava da se otrgne i od Staljinovog tutorstva, zbog čega dolazi do njihovog zvaničnog sukoba, uvođenja embarga i “Rezolucije Imforbiroa”.

Nakon smrti Staljina 1953. godine Tito preko Hruščova normalizuje odnose sa Sovjetskim Savezom i tako nestaju svi njegovi državni neprijatelji, što on koristi da učvrsti svoju vlast i postane značajan politički faktor u svetu.

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Kako je Tito postao „naslednik“ dinastije Karađorđević

dinastija KaradjordjevicDa bi Tita voleli više od oca i majke, nekadašnji Titovi pioniri, sada ljudi u poznim godinama, bili su vaspitavani uz pomoć lažnog lika i dela Josipa Broza Tita, kome je njegovo političko okruženje dodelilo čin maršala i naručilo belu maršalsku uniformu, koja se lepo uklapala sa belim rukavicama, epoletama i ordenjima.

Danas znamo da je to bio samo lažni duh vremena, sem činjenice da je belu maršalsku uniformu voleo i Gering (jedva je dočekao da je obuče i F.Tuđman), a sletovi, zastave i bakljade praktikovani su i za vreme Musolinija, Hitlera i Kim il Sunga.

Zašto Titovi poklonici ćute o svojevrsnoj Titovoj izdaji i pohlepi, kad se brže bolje uselio u Dvorske prostorije dinastije Karađorđević i sebi priuštio sve kraljevske pogodnosti, uključujući zaplenu i korišćenje zlatnog posuđa, na koje je maršal preko kraljevskog grba udario onaj grb iz Jajca sa šest plamenova i petokrakom iz 1943. godine.

Kada je to posuđe vraćeno porodici Karađorđević, prestolonaslednik Aleksandar drugi nije hteo da menja grb FNRJ i ostavio ga je na svom porodičnom posuđu, servisu i escajgu uz opasku „To je istorija, dinastije se menjaju, ali grbovi ostaju. Ne želim da prekrajam Tita i brišem njegov grb, kao što je on brisao naš karađorđeviski“. Ali kraljevsko i srpsko imanje i drugi posedi i nekretnine koje je Tito oteo Karađorđevićima još uvek nisu vraćeni.

Posle državne sahrane četvoro Karađorđevića, prestolonaslednik Aleksandar drugi je bio srećan što je osvetlao obraz dinastije i ispunio zavet svog pradede. Kraljevski dvor je postao mesto okupljanja svih Srba i njihovih prijatelja iz sveta. Tom prilikom su stari Beograđani obnovili svoj zahtev da se Josip Broz iseli sa Topčiderskog brda i iz Beograda. „Nećemo Tita i njegovu Kuću cveća u svom dvorištu! Neka Joža Broz ide u svoj rodni kraj u Hrvatsku, ako je maršal Tito zaista onaj Josip iz Kumrovca, za kog se godinama predstavljao“.

O kraljevskom ponašanju Josipa Broza Tita, koji je sebe smatrao zaslužnim naslednikom kompletne dinastije Karađorđević, svedoči i zaplena nakita i zlata članova porodice Karađorđević.

Naime, deo nabrojanih dragocenosti, o kojima je ovde reč, našle su se 1941. u Nikšiću kao teret koji su poneli iz Beograda kralj Petar Drugi Karađorđević i članovi jugoslovenske vlade prilikom odlaska iz zemlje zbog okupacije od strane nacističke Nemačke. Potom je iz Nikšića 12 sanduka sa blagom sakriveno u manastir Ostrog, preciznije u manastirski poljski nužnik.

To blago je pronađeno odmah posle oslobođenja, a u aprilu 1945. organizovan je prevoz tog blaga za Beograd. Konvoj sa zlatom greškom je najpre stigao u Užičku ulicu (tada Rumunsku) broj 15 gde je počeo istovar.

Vojnici Vladimir Pavlović i Nedo Đajić zbijali su tada šalu: „Da li da uzmemo po jednu polugu, jer ih ima toliko da niko neće primetiti, ili da to ne činimo? Ma šta će nam, kad će u komunizmu i ve-ce šolje biti od zlata, što da se mučimo?“.

Ti sanduci sa zlatom su potom preneti u Beli Dvor gde su ih, kako je svedočio Rade Ristanović, domaćin ili komandant Belog dvora, spakovali u kasu u biblioteci, koju je zatim Tito zaključao, ključ stavio u spoljni džep od sakoa i zahvalio drugovima na uloženom trudu. Tvrdnja da je reč o blagu iz Ostroga zasniva se i na ključnim svedočenjima ljudi koji su učestvovali u celoj operaciji. Oni kažu da je bilo zlatnih poluga, dijadema, zlatnika, pribora za jelo, ogrlica zlatnih i od bisera satkanih… Maltene istovetni spisak sa blagom koje je pohranjeno danas u Narodnoj banci Srbije.

Sudbina dijademe, koja se nalazi u trezoru Narodne banke opet je priča za sebe. Istraživači i poznavaoci života porodice Karađorđević, poput Miladina Gavrilovića, upravnika Zadužbine kralja Petra na Oplencu, u svojim beleškama imaju pet registrovanih dijadema kraljice Marije Karađorđević, supruge kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića, ujedinitelja.

Prva, devojačka, zlatna dijadema izložena je u kući kralja Petra Prvog na Oplencu. Druga dijadema je sa veridbe za kralja Aleksandra koja je obavljena 9. januara 1920. godine u Rumuniji.

Bila je ukrašena smaragdima i dijamantima. Danas joj se ne zna trag. Treća dijadema bila je poklon Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca uručena prilikom venčanja za kralja Aleksandra 8. juna 1922. godine.

Bila je ukrašena brilijantima i čuvana kao porodični nakit sa kraljevskom krunom, skitrom i šarom. Kraljica Marija je još 1939. godine otišla u London na lečenje ali i da bude pored dece koja su učila školu u britanskoj prestonici i do početka rata nije se vraćala u Jugoslaviju.

Znači dijadema je ostala u Beogradu odakle se 1941. našla u Ostrogu. Otvaranjem vreća sa blagom u trezoru Narodne banke Srbije stručnjaci će lako utvrditi da je taj dragulj njen poklon sa venčanja.

Četvrtu dijademu kraljica Marija dobila je od svog muža Aleksandra Prvog povodom rođenja sina Petra Drugog Karađorđevića.

Naručili su je od Kartijea zajedno sa ogrlicom. Bila je ukrašena smaragdima i najčešće se pojavljuje na umetničkim slikama gde je kraljica Marija pozirala slikarima. Tu dijademu ona je poklonila snahi Aleksandri, supruzi kralja Petra Drugog, a snaja ju je, pouzdano se zna, prodala nepoznatom kupcu.

Peta dijamantska dijadema u vlasništvu kraljice Marije bila je poklon njene kraljice majke, po imenu takođe Marije. Naša kraljica Marija nosila je taj majčinski poklon i u dubokoj starosti, da bi ga na kraju prodala preko aukcijske kuće Sotbi u Londonu.

Do trezora Narodne banke Jugoslavije, potom Srbije, navedeno blago stiglo je iz odaja Belog dvora na Dedinju. Tu ga je pronašla i po nalogu tadašnjeg Predsedništva SFRJ popisala i spakovala u tu svrhu formirana specijalna državna komisija. Valja, pri tome, imati na umu da se na imanjima, dvorovima, rezidencijama i ostalim zdanjima Brozovih širom Jugoslavije (tačno 68 objekata) od 1945. godine do zvaničnog datuma njegove smrti 4. maja 1980. godine nikada nije vodila evidencija o bilo kakvim stvarima odnosno predmetima. Narodski rečeno, nikada nije urađen nijedan popis imovine.

Međutim, to nije bilo jedino zaplenjeno blago dinastije Karađorđević, pošto je u međuvremenu bilo zaplenjeno i blago Karađorđevića pronađeno u tajnim prostorijama ispod Belog Dvora. O tome svedoči Branko Broz, rođak Josipa Broza u knjizi „Druženje s Titom”, objavljenoj u Zagrebu 1982. godine.

On se 1945. godine nalazio u Belom Dvoru da uz pomoć jedinica Crvene armije očisti i pripremi Beli dvor za dolazak maršala Tita i, između ostalog, piše: „Brat i ja smo jednog dana primijetili nekakva željezna vrata. Kopkalo nas je kamo ona vode. Uzeli smo baterije i polako otvorili vrata. Spiralnim smo se stepenicama spustili u podzemno sklonište s dugačkim hodnicima i izlazima prema Rakovici. Ta je skloništa izgradila kraljevska obitelj. Išli smo od prostorije do prostorije i spazili nekakve ogromne crne sanduke. Bilo ih je mnogo. Nismo znali što bi moglo biti unutra. Znatiželja je bila jača od bilo kakvog razmišljanja i opreza, pa smo odlučili da ih otvorimo jedan po jedan. Imali smo što vidjeti. Prizor kao iz tisuću jedne noći. U sanducima je bilo kraljevsko zlato, posuđe, tanjuri, šalice i jedaći pribor u golemim količinama. Sve je imalo kraljevski grb. Vidjevši to, otrčali smo natrag i obavijestili Tita i Mitra Bakića (šef dva Titova kabineta, potom sekretar privremene jedinstvene vlade Demokratske Federativne Jugoslavije, prim. aut). Nisu mogli vjerovati. Krenuli su u podrum. Kad su sve to vidjeli, naredili su da se ispita hodnik i izlazi i da se postavi straža na ulazu u podrum”.

Sadržaj navedenih sanduka Josip Broz je posle izvesnog vremena pregledao u društvu generala Ljubodraga Đurića, koji o tome piše u knjizi „Sećanja na ljude i događaje”. U tom rukopisu pominje se čuvena epizoda, kada Broz poklanja Đuriću zlatnu tabakeru, a ovaj neće da je primi jer je na njoj utisnut kraljevski grb. Uzeo je tek kada je izbrisan grb Karađorđevića, a utisnut potpis Josip Broz Tito. Te dragocenosti videla je još i Davorjanka Paunović – Zdenka, Titova ljubavnica iz ratnog perioda. Priču o tome Broz je prećutao svom šefu kabineta Mitru Brkiću, pa čak i svom bliskom ratnom drugu Aleksandru Rankoviću.

Šta se na kraju dogodilo sa kompletnim blagom Karađorđevića, do danas nije razjašnjeno. Moguće je da je deo zaplenjenog blaga Josip Broz uložio u izgradnju svojih 26 tajnih podzemnih skloništa širom bivše Jugoslavije, čija se ukupna vrednost procenjuje na oko 90 milijardi dolara. Od navedenih 26 tajnih skloništa za sada se zna za postojanje onih na Visu, Kuparima, Kumrovcu, Plitvicama, Konjicu, Drvaru, Bihaću, Goraždu, Han Pijesku, Bugojnu, Kumanovu, Beogradu, Oplencu, Prištini …

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Josip Ambroz

Iz video priloga Ko je zaista Bio Josip Broz Tito – World News  zainteresovani su mogli saznati da je Josip Ambroz bio agent tajne službe Austrougarske monarhije, koji je po nalogu viših oficira ulogu Josipa Broza preuzeo, tako što je 1913. godine ubio pravog Josipa Broza iz Kumrovca, koji je imao plave oči i nije imao kažiprst leve ruke. Tokom svog bogatog špijunskog staža, Josip Ambroz se afirmisao kao hladnokrvi ubica svih onih, koji su bili neka politička smetnja njegovim nalogodavcima. Nakon propasti Austrougarske monarhije Josip Ambroz je radio za tajnu službu SSSR-a, gde je vršio likvidacije protivnika Staljinovog režima.

 

 

Iz teksta Vremeplov izdajništva i državnih neprijatelja – Državna tajna: Ko je bio Josip Broz – Tito? zainteresovani su mogli saznati da postoji velika verovatnoća da je Josip Ambroz, prilikom održavanja komunističkog Kongresa u Barceloni 1939. godine tajno ubijen, po nalogu Staljina, kako bi se zataškala prethodna ubistva, koja je Josip Ambroz izvršio, takođe po nalogu Staljina. Nakon ubistva Josipa Ambroza, koji je do tada igrao ulogu Josipa Broza Tita, Staljin je u Komunističku partiju Jugoslavije infiltrirao svog agenta Jozefa Klajna, koji je preuzeo ulogu generalnog sekretara KPJ – Josipa Broza Tita. Ovu prevaru tada su pomogli Hembrang, Bakarić, Kopinič, Kardelj, Ranković i Čolaković, koji su jugoslovenskim komunistima tvrdili da je taj čovek isti onaj Josip Broz iz Kumrovca. Ono što verovatno Staljin nije znao je to što je Jozef Klajn, alijas Josip Broz Tito, u međuvremenu postao i tajni agent masonerije.

U prilog nekim od prethodnih navoda i misterija o stvarnom identitetu, liku i delu Josipa Broza Tita, koje zvanična komunistička istoriografija negira i ne priznaje, ide i ljubavna biografija Josipa Broza, iz koje se vidi da je Tito bio veliki zavodnik, koji u suštini nije bio ni dobar supružnik za svojih 20 žena, niti dobar otac za svojih 19-toro dece (16 sinova i tri kćeri), jer neke od njih nije nikad upoznao, zato što je napuštao njihove majke kad bi ostale trudne. U ovoj biografiji navedene su samo žene sa kojima je Josip Broz živeo u bračnim ili, najčešće, vanbračnim zajednicama. Tu nisu navedene žene sa kojima je imao samo ljubavne avanture, jer identitet i broj mnogih takvih verovatno  nije bio poznat ni samom Josipu Brozu.

Ljubavna biografija Josipa Broza Tita

Tito upoznaje svoju prvu ljubav, biografima dobro poznatu Marusu Novakovu, srednjoškolku, ćerku doktora opšte medicine Franje Novakova. Iako bravar, Josip se devojci i njenom ocu predstavio kao diplomirani inženjer iz siromašne Hrvatske. Prema nekim tvrdnjama, obećao joj je brak, ali zbog preseljenja kod Marusine tetke u Plzen, do koga je došlo zbog njenih problema s bivšim verenikom i njegove afere s vremešnom buržujkom Klarom, morali su da odlože venčanje, ali bolje vreme za tu prigodu nikada nije došlo.

Pred ulazom u zgradu firme u kojoj je kratko bio zaposlen i danas stoji natpis: U ovoj fabrici 1912. godine radio je Josip Broz Tito, maršal Jugoslavije. U Plzenu se zaposlio u Škodi i iznajmio sobu u hotelu u koju je dovodio svoje ljubavnice, dok je njegova trudna verenica Marusa boravila kod tetke i planirala venčanje na kojem se on nije pojavio. Njihov sin Leopold, rođen marta 1913. godine, živeo je i radio kao ekonomista u Pragu, ali nikada nije bio u kontaktu sa ocem.

Svoju tek oformljenu porodicu Tito je napustio, zbog deceniju starije trgovkinje štofova Lizi Špuner, sa kojom je pobegao za Beč. Počeo je sa njom da posluje i pokazao se kao dobar trgovac, a novoj ljubavnici zarađivao je velike pare. Živeo je u Lizinoj kući i spavao sa njenim služavkama dok je ona bila na poslovnim putovanjima. Međutim, i od nje je pobegao kada je ostala u drugom stanju. Liza je 1914. rodila sina Hansa koji je poginuo 1943. u borbama kod Kozare, gde je bio zajedno sa svojim ocem, ali braneći interese Nemaca. Nakon ove propale veze, vratio se u Zagreb i otpočeo romansu s Terezom Štacner, bankarevom ćerkom, koju je upoznao u Beču. Njihovu kratkotrajnu romansu prekinuo je napad Austrougarske na Srbiju i Rusiju. Tito je postao redov 25. domobranskog puka kojim je komandovao blizak prijatelj Terezinog oca, pa je Broz imao povlašćen položaj.

Zbog simulacije gluvoće, pošto je želeo da ga potpuno oslobode vojske, Josip Broz je bio osuđen na smrt, ali su ga, zahvaljujući uticajima Terezinog oca, ipak samo zatvorili u Petrovaradinsku tvrđavu. Pustili su ga posle dvadesetak dana i poslali da se bori u Srbiji, a zatim i u Rusiji. Terezu više nije video, iako mu je rodila blizance Paula i Gabrijelu. Ćerka je umrla posle dva meseca, a sin je živeo u Parizu, gde je projektovao mostove.

Nakon što je s pukom u borbi preživeo rusku zimu, Tito je dezertirao iz vojske. Posle dugog lutanja, došao je na imanje Mihaila Sedlovskog Baćuške u selu Korutov i zaposlio se kao pomoćni radnik koji je potkivao konje. Vrlo brzo je napredovao, ali je, nažalost, zaveo i gazdinu ženu Ljusu. Baćuška ih je uhvatio na delu, Tita je ranio hicem iz kubure, a Ljusu oterao iz kuće. Iste godine ona je rodila sina Kirila koga Tito nikada nije video. Kiril je kasnije postao veterinar, ali s ocem nikada nije stupio u kontakt.

Neki istoričari tvrde da je Broz ranjen tokom ratnih sukoba na Karpatima 25. maja 1915. i da je trinaest meseci proveo u bolnici, gde je vreme prekraćivao učenjem ruskog jezika i čitanjem ruske književnosti.

Postoji i pojedini navodi da je Josip Broz poginuo na Karpatima i da je njegovo mesto zauzeo ruski kontraobaveštajac koji je kasnije postao predsednik države.

Bilo kako bilo, ranjenog Josipa Broza, u bolnici u obližnjem Svijažensku, lečila je Ira Gligorijevska, sa kojom se venčao po izlasku iz bolnice, 17. jula 1915. godine, što je bio njegov prvi brak koji posle nije priznavao. Živeli su u iznajmljenom stanu, a on se zaposlio kao nadzornik tehnike u bolnici.

Ubrzo je upoznao Irinu prijateljicu, veterinarku Darju Andirelovu, ženu iz bogate moskovske porodice uglednih lekara. Nakon što su se rastali, Ira mu je 1915. rodila sina Serjožu koga nikada nije video, a majka je umrla na porođaju. Tada je već živeo na imanju veterinarke i vodio računa o poslovima u njenoj ergeli arapskih konja. Kada je ostala u drugom stanju, preselili su se u vilu njenih roditelja u Moskvu, ali romansa se, kao i sve dotad, rasprsla nakon njenog porođaja i dolaska sina Aleksandra na svet, koji je 1944. poginuo, kao oficir Crvene armije.

Međutim, Tito je već imao novu ljubav, Olju Kutinu, studentkinju ekonomije i ćerku velikog ruskog posrednika u trgovini krznom. S njom je proveo nekoliko meseci, a na zajedničkom zimovanju upoznao je Ninu Bažan iz Petrograda. S ljubavnog odmora razočarana Olja vratila se u Moskvu, a budući predsednik s novom devojkom u Petrograd. Njeni roditelji prihvatili su ga jer im je Nina objasnila da će se udati za njega. Da bi sapunica bila potpuna, Tito je Ninu varao s njenom rođenom sestrom Svetlanom. Zbog paralelnih veza i skoro istovremenih trudnoća sestara, Josip je nameravao da pobegne, ali igrom slučaja plan je osujetila vojska koja ga je uhapsila, jer nije imao dokumenta pa su ga poslali u Sibir. Blizu Omska iskočio je  iz voza i obreo se u ruskoj stepi. Ninu i Svetlanu više nije video. Nina mu je 1918. rodila sina Vladimira, budućeg lenjingradskog lekara, dok je Svetlana tvrdila da dete nije njegovo.

U podnožju planine Han-Tengri gde žive Kirgizi naleteo je na pastire nomade, a nakon što se infiltrirao u porodicu najbogatijeg kirgiskog stočara Zalida Baldahura, osvojio je njegovu ćerku Zuhru. Naravno, ubrzo se oženio, što je bio njegov drugi nezvanični brak. Međutim, posle nekoliko meseci, jedne večeri iskrao se iz bračne postelje, a Zuhra mu je 1918. rodila zakonitog sina Kadija, koji je kao inženjer petrohemije živeo u Bakuu.

U proleće 1918. godine Tito je zatražio da bude primljen u Rusku komunističku partiju, a po povratku u Omsk postao je član jugoslovenske sekcije Ruske komunističke partije. U to vreme, od milja zvani Joža zabavljao se sa Pelagijom Denisovnom Belousovom – Polkom. Tih nekoliko meseci koliko je trajala veza s Polkom pre venčanja, zabeležena je samo jedna njegova aferica sa profesorkom Anom Ivanovič. Ipak, sa Pelagijom se venčao 19. juna 1919. pred matičarem, a svadbu su obavili u menzi. U trenutku venčanja Pelagija je imala 13 godina a Josip Broz 24. Iako je to bio Josipov treći brak, u njegovim biografijama Pelagija je navedena kao njegova prva zvanična supruga.

Nedugo zatim revolucija je uzela maha i tada već tridesetogodišnji Broz malo se smirio s emotivnim izletima. Polka mu je rodila troje dece, prvi sin Hinko umro je osam dana nakon rođenja, a ćerkica Zlatica poživela je svega sedamnaest meseci. Neki navodi, međutim, govore da ona zapravo nije umrla i da živi u Beogradu kao penzionerka. Titov sin Žarko, rođen 1924. godine, svojevremeno oficir i narodni heroj SSSR-a, bio je prvo dete o kojem je Drug Stari sa Pelagijom za života vodio računa.

Elem, godinu dana nakon Žarkovog rođenja, Broz se s porodicom vratio u Zagreb, ali je zbog propagande uskoro uhapšen i osuđen na sedam meseci zatvora. Nakon izlaska na slobodu, Tito ujedinjuje partiju koja je bila podeljena na različite frakcije, a 1928. organizovao je demonstracije, zbog čega je ponovo uhapšen i osuđen na pet godina robije.

Početkom 1929. doveden je na izdržavanje kazne u Lepoglavu, gde se upoznao s Mošom Pijadom, koji je u to vreme bio stari i iskusni komunista. Njih dvojica su počeli da deluju zajedno na organizovanju partijskih jedinica, a iz tog perioda sačuvan je i jedan od dva Titova portreta koja je izradio poznati slikar Moša Pijade.

Po izlasku iz zatvora, smestio se kod biskupa Rozmana u Medvodama, gde je upoznao bečku studentkinju Vidu Kogej, s kojom je preko granice ilegalno došao u glavni grad Austrije. Ostavio ju je trudnu i otišao u Moskvu, a ona je završila na psihijatrijskom lečenju i ubrzo rodila sina Dimitrija, profesora muzike u Beču.

Sa svojom prvom zvanično priznatom zakonitom suprugom Pelagijom koja je preminula 1967. godine, Joža se ponovo sreo tek 1935. dok je u Moskvi pokušavao da nađe sina Žarka, koji je detinjstvo i ranu mladost proveo u ruskoj prestonici i usput bio strašno problematičan.

Legende kažu da je Titov miljenik sa sinom generalnog sekretara KP Italije Palmira Toljatija, vodio maloletničku bandu Zlatni zub pa ga je otac te 1935. izvukao iz popravnog doma u SSSR-u. Do kraja Drugog svetskog rata, Žarko je živeo u Sovjetskom Savezu, borio se kao oficir Crvene armije, bio je dva puta odlikovan i teško ranjen kada je i izgubio ruku.

Posle oslobođenja 1945. godine, Žarko se preselio u Jugoslaviju, gde je poveo i svoju veliku ljubav Tamaru Veger, s kojom je dve godine kasnije dobio sina Josipa-Jošku koga je Tito navodno najviše voleo, kao i 1949. ćerku Zlaticu.

Žarkova deca su bila mala kada je počeo da švrlja i ponovo pokazuje svoju mangupsku prirodu, a zbog njegove afere s Terezom Kujundžić angažovana je čak i UDBA, pa Tito dugo nije govorio sa svojim sinom. Bilo kako bilo, Žarko je u braku sa Terezom 1951. dobio sina Edvarda, a samo četiri godine kasnije imao je novu suprugu Zrinku Tesu, s kojom je dobio ćerku Svetlanu.

U međuvremenu, nisu mu bile nepoznate ni kafane, provodi, kao ni ostala životna zadovoljstva. Živeo je u kući u Lackovićevoj ulici na Dedinju od sovjetske vojne penzije, a od oca je nasledio vinograd u Kumrovcu. Žarko Broz je preminuo 1995. godine.

Pokušavajući da obuzda sina Žarka, Tito je u drugoj polovini tridesetih godina prošlog veka živeo u Moskvi i u Kominterni radio zajedno s komunističkom aktivistkinjom Elzom Gerlah, dostojanstvenom ženom s kojom se i venčao, što je bio njegov četvrti odlazak pred matičara. Tek oženjeni muž nije mogao da pobegne od sebe, pa ju je varao sa osrednjom glumicom, ali prelepom ženom Vasilisom Kovešnikov. Brak sa Elzom okončan je kada je ona uhapšena zbog sumnjive saradnje sa zapadnim agentima, a u zatvoru je 1938. rodila sina Viktora, koga su joj odmah uzeli i o njemu nikad ništa nije saznala.

Iz Moskve, Tito je otišao u Pariz gde je živeo sa Žanom Koatje, udovicom pomorskog oficira, koja je iz te veze rodila sina Olivera, kasnije nuklearnog fizičara. Njegov sin je 1950. boravio u institutu Boris Kidrič u Vinči, ali nije poznato da li se susreo s ocem. Raskinuli su jer se on i njena ćerka iz prvog braka Danijela, nisu dobro slagali. Ovo je bio prvi put da ga je žena oterala od sebe.

On je, međutim, brzo našao utehu u Anadolki Zuhri Reuf, trgovkinji svilom s kojom se ubrzo oženio, što je bio njegov peti brak. Ona mu je rodila sina Izeta koji je postao trgovac zlatom u Turskoj. Rastali su se zbog Zuhrine preljube, a Broz je nedugo zatim upoznao Margaritu Belini, italijansku profesorku fizike iz Peruđe.

Na odmoru s Margaritom upoznao je njene poznanike, Tita i Anu. Taj Tito je bio industrijalac koji je, navodno, Josipa uveo u masone i čije je ime koristio u svom tajnom partijskom radu.

Na pragu Drugog svetskog rata Margarita mu je 1939. rodila ćerku Aleksandru, a paralelno s tim Tito je postao i generalni sekretar Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije. Okupacija Jugoslavije zatekla ga je u Zagrebu, odakle je, njegovom inicijativom, upućen proglas CK KPJ narodima Jugoslavije, u kojem se ističe odlučnost partije da u oslobodilačkom ratu ustraje u prvim redovima, u kojemu ustaje protiv potpaljivanja nacionalne mržnje i poziva radnike, seljake, omladinu, građane i sve rodoljube da se ujedine u borbi za nacionalnu nezavisnost.

U drugoj polovini maja 1941. godine Tito je otišao u Beograd, odakle je pripremao dizanje ustanka i početak oslobodilačkog rata. Glavni štab Narodnooslobodilačkih i partizanskih odreda Jugoslavije formiran je 27. juna, a Tito je postao vrhovni komandant. Pod njegovim vođstvom donesena je odluka o dizanju svenarodnog ustanka.

Naravno, sveopšte razaranje nimalo nije uticalo na njegov libido, na početku rata živeo je u Zagrebu sa kasnije zvanično priznatom ljubavnicom Hertom Hes, kurirkom CK KPJ. Upoznali su se 1937. u Parizu i dogovorili da se venčaju 1940, ali to se nikada nije dogodilo. Zbog njega se odrekla čak i sina Aleksandra-Miše Broza koga je rodila 1941. godine. Vrlo brzo nakon porođaja Nemci su je uhapsili u nadi da će preko nje doći do vrhovnog komandanta.

Kada su je razmenili sa grupom nemačkih zatvorenika, Herta je novorođenče ostavila u zabavištu i pošla kod Tita u partizane. Godine 1943. uhapsile su je ustaše, a ona iz straha da ne otkrije nekog od partijskih drugova, reže vene i pokušava da se ubije. Više je verzija kako je Herta izvučena iz zatvora, ali nekoliko meseci nakon zatočeništva, obrela se u Jajcu, gde je shvatila da Tito već ima drugu ženu. Posle rata, udala se i rodila dve ćerke, a svog ljubavnika je, navodno, videla samo još jednom 1946. godine u njegovom predsedničkom kabinetu. Herta je umrla u dubokoj starosti u Beogradu. Njihov zajednički sin Aleksandar-Miša Broz bio je, osim Žarka, drugi potomak kojeg je Josip priznao, a oca je video tek kao četvorogodišnjak, 1945. godine.

S obzirom na to da je bio Titovo i dete ilegalke, Aleksandar-Miša je rano detinjstvo proveo na raznim adresama i s različitim porodicama. Za razliku od polubrata Žarka, oduvek je bio dobro dete, a zajedno sa Žarkovom decom Josipom i Zlaticom, svoje beogradske dane proveo je u Titovom susedstvu, gde je brigu o njima vodila jedna rođaka. Isto tako, običan i skroman život živeo je u Zagrebu, gde je studirao na Pravnom fakultetu, a njegova radna biografija pokazuje da Tito nije uticao na zaposlenje svog sina na mesto diplomate u Indoneziji. Aleksandar-Miša Broz podario je Titu unuke: Andreja i Aleksandru-Sašu Broz.

Ipak, Davorjanka-Zdenka Paunović, lični kurir vrhovnog komandanta, po mišljenju mnogih bila je najveća Titova ljubav, s kojom je zajedno dočekao kraj rata. U Foči mu je 1942. rodila sina kojem je dala ime Slaviša, a poverila ga je na čuvanje jednoj odgojiteljskoj porodici. Umrla je 1946, po zvaničnoj verziji od posledica tuberkuloze koju je zaradila još u ratu, a nezvanično se raspredaju razne intrige, navodno se nije dopadala njegovim drugovima iz partije. Na Titovo insistiranje, sahranjena je u dvorištu predsedničke rezidencije na Dedinju kako bi mogao stalno da joj odlazi na grob i da mu bude blizu. Njihov sin Slaviša koji nosi majčino prezime Paunović, navodno i danas živi i radi u Srbiji.

Posle Davorjankine smrti, Tito dugo nije bio sa ženom, pa su mu prijatelji namestili opersku pevačicu Zinku Kunc. Umetnici se dopalo da bude maršalova supruga, pa se preselila kod njega, ali ubrzo je shvatila da do venčanja neće doći. Posle jednog gostovanja u Metropoliten operi, jednostavno mu se više nikad nije vratila.

Budući da mu je još jedna veza propala, Tito je postao blizak s trideset dve godine mlađom Srpkinjom Jovankom Budisavljević, saradnicom koja je bila obučavana u Rusiji da se brine o njegovoj bezbednosti i komforu. Iako su se poznavali još od 1945,  nisu se simpatisali, ali kada se ljubav rasplamsala, venčali su se 1952. godine i bili u braku do njegove smrti, 4. maja 1980. godine. Jovanka je u to vreme imala čin majora JNA, a Tito ju je zvao Mala Ličanka. Za razliku od svojih prethodnica, ona je imala i političke ambicije. Tvrdi se da je na Desetom kongresu SKJ 1974. godine zatražila da bude primljena u sam rukovodeći vrh partije, verovatno da bi se pobrinula za to ko će naslediti njenog ostarelog supruga. Tito je po kratkom postupku blokirao Jovankin samovoljni poduhvat, ali onda je ona, doslovno preko noći, nestala iz maršalovog života. Naime, Jovanka i Josip Broz od 1977. godine nisu živeli zajedno, iako on nikada nije izgovorio ništa što bi moglo da bude protumačeno kao animozitet prema njoj.

Tokom Titove bolesti, kada su mu zbog progresivnog dijabetesa amputirali nogu, Jovanka ga je posećivala u bolnici, a na sahrani se pojavila na mestu koje joj je kao maršalovoj udovici i pripadalo. Samo nekoliko meseci kasnije, počela je i njena odiseja: naloženo joj je da se hitno iseli iz Brozove rezidencije u Užičkoj 15, pri čemu je smela da ponese samo lične stvari, ali ne i nakit i druge dragocenosti koje su joj pripadale. Smeštena je u jedan deo kuće na Dedinju u kojoj su njih dvoje nekad primali svoje goste iz inostranstva, ponuđena joj je penzija, imala je pravo da koristi kola sa šoferom, dok su o kući brinuli domaćica i baštovan.

Uzimajući u obzir sve činjenice, Jovanka Broz je poslednjih trideset godina bila u tajnom kućnom pritvoru i nema za javnost, da li svojom ili voljom drugih, nikada se za tri decenije nije saznalo. Jovanka Broz je umrla sa 88 godina u nedelju (20.10.) pre podne, u Beogradu.

Razvojni politički put Josipa Broza intezivno je počeo u Drugom svetskom ratu, 19. novembra 1944. predsedništvo AVNOJ-a proglasilo ga je narodnim herojem Jugoslavije. Ratne operacije završile su se 15. maja 1945, a on je ujedno bio jedini vrhovni komandant koji je svoje borce lično vodio u bitku, čak je i ranjen na Sutjesci u junu 1943. godine.

Nakon završetka rata, prvo je postao predsednik vlade i ministar odbrane, a kasnije i predsednik. Nova država je pod Titovim vođstvom postala deo Istočnog bloka i u njoj je uveden komunizam kao službena ideologija, ali i zabranjen rad svih stranaka osim KPJ. Krajem četrdesetih, postepeno je došlo do zahlađenja odnosa između Tita i Staljina, a odnosi sa Sovjetskim Savezom nisu normalizovani sve do Staljinove smrti.

U tom periodu otvoren je zloglasni zatvor Goli otok u kome se voljeni predsednik obračunavao sa Staljinovim pristalicama. Titovu politiku neutralnosti u Hladnom ratu usvojile su mnoge novostvorene države Trećeg sveta, pa je on u tome prepoznao mogućnost za stvaranje novog saveza koji je nazvan Pokret nesvrstanih. Prva konferencija ovog saveza održana je  1961. godine u Beogradu. Skupština SFRJ 16. maja 1974. izabrala ga je za doživotnog predsednika Republike, a potom je izabran i za doživotnog predsednika Saveza komunista Jugoslavije.

Spisak žena i dece Josipa Broza Tita

Marusa Novakova – srednjoškolka – ljubavnica (sin Leopold rođen marta 1913. Ekonomista, koji je radio u Pragu – nije imao kontakte sa ocem)

Liza Špuner – trgovkinja štofova – ljubavnica (sin Hans rođen 1914. poginuo 1943. kod Kozare na strani Nemaca)

Tereza Štacner – bankareva ćerka – ljubavnica (blizanci, sin Pauel, koji je živeo u Parizu i projektovao mostove i ćerka Gabrijela, koja je umrla posle dva meseca)

Ljusa Sedlovska – žena Mihaila Sedlovskog Baćuške u selu Korutov – ljubavnica (sin Kiril, postao veterinar ali ga Tito nikad nije video)

Ira Gligorijevska – prva supruga – venčali se 17. jula 1915. (sin Serjoža, rođen 1915. Majka umrla na porođaju, a otac ga nikad nije video)

Darja Andirelova – veterinarka iz bogate porodice moskovskih lekara –ljubavnica (sin Aleksandar, poginuo 1944. Kao oficir Crvene armije)

Olja Kutina – studenkinja ekonomije – ljubavnica

Nina Bažan – ljubavnica (sin Vladimir, rođen 1918. Koji je postao lekar u Lenjingradu)

Svetlana Bažan – ljubavnica (tvrdila da nije rodila njegovo dete)

Zuhra Baldahur – ćerka bogatog kirgijskog stočara – druga supruga (sin Kadij, rođen 1918. Postao inženjer u Bakuu)

Pelagija Denisovna Belousova – Polka – treća supruga – prva, koju je Josip Broz priznao – venčali se 19. juna 1919. , kada je Polka imala samo 13 godina, a Josip Broz 24. (sin Hinko umro posle osam dana po rođenju, a ćerka Zlatica umrla 18 meseci po rođenju. Neki navode da nije umrla tada, već da živi u Beogradu, kao penzionerka. Sin Žarko, rođen 1924. postao je oficir i narodni heroj Sovjetskog Saveza, posle rata živeo je u Jugoslaviji, a umro je 1995.)

Vida Kogej –ljubavnica (sin Dimitrij, postao profesor muzike u Beču)

Elza Gerlah – četvrta supruga (sin Viktor, koga je majka rodila 1938. u zatvoru i koji joj je oduzet i o njemu nikad ništa nije saznala)

Žana Koatje – udovica pomorskog oficira – ljubavnica (sin Oliver, koji je postao nuklearni fizičar i 1950 boravio u institutu Boris Kidrič u Vinči)

Anadolka Zuhra Reuf – trgovkinja svilom – peta supruga (sin Izet, koji je postao trgovac zlatom u Turskoj)

Margarita Belini – italijanska profesorka fizike iz Peruđe – ljubavnica (ćerka Aleksandra rođena je 1939)

Herta Hes – kurirka CK KPJ – ljubavnica (sin Aleksandar – Miša Broz rođen je 1941. Ubrzo po porođaju Nemci uhapsili majku i razmenili je sa grupom nemačkih zarobljenika. 1943. su je uhapsile Ustaše, ali nema podataka kako je ona izvučena iz zatvora)

Davorjanka-Zdenka Paunović – ljubavnica (sin Slaviša rođen je 1942. u Foči, a danas živi i radi u Srbiji, dok mu je  majka umrla 1946.)

Zinka Kunc – umetnica – ljubavnica

Jovanka Budisavljević  – šesta supruga

Josip Broz je imao ukupno 19-toro dece (16 sinova i tri ćerke).

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Državna tajna: Ko je bio Josip Broz – Tito?

Zabranjena Titova slika

Samo pakosni i zli ljudi, kojima je mržnja osnovna vodilja mogu imati nešto protiv saznavanja istine o komunističkim zločinima. Samo ostrašćeni ljudi, koji bi opet sudili po kratkom postupku, koji bi ponovo istovremeno streljali, klali, ubijali maljevima i krive i nevine. Samo takvi mogu da negiraju postojanje komunističkih zločina, jer za njih ubistvo nije ubistvo već političko sredstvo za ostvarivanje njihovih “Viših ciljeva”, a cena koju neko drugi treba da plati za njih nikada nije prevelika, dok su im istina, moral i pravda nepoznata kategorija.

EU zahteva od Srbije da se otvore dosijei tajne policije, okonča rehabilitacija i isplate odštete ljudima stradalim u političkim i policijskim procesima i progonima. Otvaranje dosijea nije uslov da Srbija dobije datum za otpočinjanje pregovora sa EU, ali kada krenu ti pregovori, prvo vas čeka otvaranje poglavlja 23, u kome je i to pitanje – izjavio je Jelko Kacin, izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju.

Srbija je danas jedina evropska zemlja koja nije zakonski regulisala oblast tajnih dosijea Službe državne bezbednosti. Optužena je zato da skriva krvave stranice vlastite istorije. Za Srbiju se decenijama govori da je policijska država, jer je progonila vlastiti narod. Nema u našoj zemlji veće familije u kojoj neko nije stradao od Udbe. Ova tvrdnja je plod višegodišnjih stradanja srpskog naroda od političke policije Josipa Broza i Slobodana Miloševića.

Dugo se kod nas smatralo da su politički vrh i Služba državne bezbednosti ubijali narodne i državne neprijatelje. I kada se posle 5. oktobra 2000. godine pokazalo da ti neprijatelji nisu bili najopasniji politički protivnici države i naroda, pa su neki rehabilitovani, nova vlast u Srbiji je nastavila da dvanaest godina skriva istinu od naroda.

Srbija kao država nikada nije zvanično odgovorila na pitanja ko su bile ubice u ime države SFRJ i Srbije, koliko su i koje ljude oni likvidirali? Ko je donosio odluke o likvidacijama bez suda i presuda? Da li su tajni dosijei državnih ubica uništavani? Mogu li se dosijei rekonstruisati i da li se na osnovu tih tajnih dokumenata može suditi državnim egzekutorima? Mogu li se rehabilitovati žrtve ubica u ime države? To su pitanja koja će EU narednog proleća postaviti vlastima u Srbiji.

Duže od jedne decenije najmanje 100.000 dosijea Državne bezbednosti čeka svetlo dana. Šta se u njima skriva? Pre svega, istina je da su druga i treća Jugoslavija, kao i njeni vladari ubijali pripadnike vlastitog naroda masovno, grupno i pojedinačno punih sedam decenija. Te operacije tajnih službi mogu se podeliti u nekoliko razdoblja – ratni, poratni i demokratski period. U vreme Jugoslavije likvidacije su vršene po nacionalnom ključu – Srbi su ubijali Srbe, Hrvati Hrvate, Slovenci Slovence, Bosanci Bosance, Crnogorci Crnogorce, a svi zajedno ostale.

Istoričari i hroničari su saglasni da su likvidacije bile posledica političkog obračuna, koji je vremenom poprimio dimenzije prljavog i podzemnog rata. Istoričar Srđan Cvetković u svojoj studiji „Kratka istorija zatiranja političkih protivnika u Srbiji“ kaže da je od oslobođenja od Turaka i stvaranja korena moderne srpske državnosti, pa do kraja 20. veka društveni život u Srbiji bio obeležen žestokim političkim obračunima. Ipak komunistički revolucionarni teror koji je usledio neposredno po oslobođenju, prema intenzitetu, oblicima i metodama represije prevazilazi sve dotad viđene političke zločine. Po sistematičnosti, masovnosti i trajanju političkog nasilja period 1944-1951. godina predstavlja tamne mrlje u ionako mračnoj istoriji političkog nasilja u Srbiji. Tajna policija tada postaje svemoćna kao mač revolucije. Bila je potpuno u rukama partije, tužilac i sudija hiljadama narodnih neprijatelja, što je bila omiljena floskula za etiketiranje ljudi za odstrel - naglašava dr Cvetković. Kao ilustraciju u prilog ove teze navodi paradoksalan podatak da je kroz KPD „Zabela“ između 1945. i 1951. prošlo oko 42.000 zatvorenika, isto koliko i u narednih pola veka u manje-više istom društveno-političkom sistemu. Likvidacije su izvedene u Srbiji u dva represivna talasa. Prvo kroz divlja čišćenja i ubijanje bez presude vojnih sudova 1944-1945. godine, a potom kao progon ibeovaca i građanskih neprijatelja 1949-1950. godine u uslovima međunarodne izolacije.

Najnovija istraživanja su otkrila da je najmanje 60.000 građana Srbije likvidirano bez suđenja tokom 1944-1945. Po selima zaječarskog, smederevskog i čačanskog okruga taj broj se kreće do 40.000, a u Beogradu i Nišu i više desetina hiljada – kaže Srđan Cvetković, koji je bio na čelu Komisije za ispitivanje ratnih grobnica u Srbiji.

Neke političke stranke i deo javnog mnjenja u Srbiji poslednjih godina traže da se otvore dosijei Službe državne bezbednosti i da se otkrije njena krvava tajna. Profesor Bogoljub Milosavljević sa Pravnog fakulteta „Union“ u Beogradu smatra da je neophodno obelodaniti zločine iz davne i skorije prošlosti, zaštititi ljudska prava žrtava, ali i njihovih likvidatora. U javnosti su objavljivani mnogi tekstovi sa imenima i prezimenima „patriota koje su ubijale zbog državnih interesa“, ali najveća tajna Službe državne bezbednosti i političkog vrha zvanično nije odgonetnuta. Ta državna tajna je: Ko je bio Josip Broz – Tito?

U tekstu: Vremeplov izdajništva i državnih neprijatelja – Ko je bio stvarni Tito? prikazana je zvanična komunistička verzija biografije Josipa Broza – Tita (prva verzija). Na kraju tog teksta pod naslovom: Ko Je Bio Josip Broz Tito – World News dat je link video materjala kroz koji su lik i delo Josipa Broza – Tita prikazani u dosta negativnom kontekstu (druga verzija). Međutim, nova istraživanja su javnosti ponudila na uvid još nekoliko verzija.

Treća verzija: Ko je bio Josip Broz – Tito?

Prema navodima oca Tadeja:

Josip Broz je bio sin Wistona Čerčila, koji je bio jevrejskog porekla i njegove ljubavnice Jevrejke, koja se bavila prostitucijom. Tito je bio mason i imao je zadatak da osakati Srbe (verski, etnički, ekonomski, vojno, teritorijalno).

Kada je umro Čerčil sutradan u njegovoj loži je sedeo Tito. Pre toga je svog sina iz braka poslao u Jugoslaviju Titu, da se braća upoznaju.

Četvrta verzija: Ko je bio Josip Broz – Tito?

            Titov otac je bio Jevrejin Josip Klajn, veterinar, koji je radio na imanju poljske grofice Marije u koju se zaljubio i oženio. U braku su imali dva sina. Jedan od njih se zvao Jozef, i to je bio Tito, a drugi Henrih.

Vido Latković (šef Katedre za slovensku fonetiku), analizirao je akcenat Titovog govora i našao da je to poljski govorni akcenat.

Jozef je bio mason, član tajne organizacije “Slobodni zidari”. Centri moći ove organizacije bili su Velika Engleska i Francuska loža, kao i veliki broj loža širom SAD. Beograd je bio jedan od značajnih centara evropske masonerije.

Jozef je sa bratom učestvovao u Oktobarskoj revoluciji 1917. Tito je stupio u ČEKA, odnosno NKVD. Dobio je novi identitet i upućen u Pariz.

U Parizu preko Francuske masonerije stupa u službu Intelidžens servisa (engleska obaveštajna služba) i upoznaje se sa Čerčilom. Čerčil je Tita uveo u englesku masoneriju. Šesti stepen te organizacije zove se Titus (zadužen za socijalna pitanja). Otuda, najverovatnije, potiče njegov naziv Tito, odnosno njegovo konspirativno ime.

Tito je imao jednu malu akt-tašnu, koju je uvek nosio sa sobom. Posle Titove smrti kod članova Komisije za sređivanje Titove zaostavštine jedan od članova Komisije, ađutant Zvonko Kostić, rekao je da su u tašni pronašli i spisak poginulih austrijskih oficira, podoficira i vojnika u vreme bitke u Galiciji. U spisku se nalazi ime kaplara Josifa Franje Broz.

Sovjeti posle Rezolucije Informbiroa, otkrivaju Titov identitet. Dragica Buđanovački, nastavnica iz Beograda, slušajući emisije Radio Moskve, čula je kada je spiker jednom prilikom rekao: “Jugoslovenski narode, ti živiš u vezabludi. Čovek, koji je na tvome čelu nije Josip Broz, Hrvat iz Kumrovca i metalostrugar za koga se predstavlja, već Josip Klajn, mađarski Jevrejin, rođen u Belgiji.”

Titov odnos sa Stevom Krajačićem zahteva posebnu studiju i posebno objašnjenje. Tito se plašio Steve Krajačića. Tito je znao da je Krajačić bio oficir NKVD-a i KGB-a. Krajačić je u svako doba mogao nenajavljen doći kod Tita i reći mu sve što drugi nisu smeli da mu kažu. Ovakav odnos između Tita i Krajačića mogao bi se objasniti jedino sledećim: Josif Franje Broz, mašinbravar i austrijski kaplar, verovatno je poginuo ili streljan u Rusiji. NKVD je njime identifikovao svog odabranog agenta. Stevo Krajačić je u tome igrao glavnu ulogu, jer je on uveo Tita u porodicu Broz, kao njihovog sina Jožu, što mu nije bilo teško, jer se mlad čovek u liku brzo menja, a Brozovi Josipa nisu videli dugi niz godina.

Peta verzija: Ko je bio Josip Broz – Tito?

Zvanična biografija takozvanog Tita je lažna. Kod tog čoveka je sve lažno, počevši od imena, preko mesta rođenja, funkcija, do mesta na kome je sahranjen.

Pravo ime tog čoveka je Franc Fransoa Jozef fon Habzburg und Loren. Bio je vanbračni sin Franca Habzburga i jedne Poljakinje po imenu Marija, koja je na dvoru Habzburga radila kao sobarica. Rođen je u Beču 16. juna 1892. u osam časova i četrdesetosam minuta. Bio je mason, član Vatikanske lože, o čemu svedoči Zoran D. Nenezić (mason 33. stepena) u svojoj knjizi. Finansirao ga je Vatikan, kako bi SPC bila marginalizovana. Novac mu je uplaćivan preko jedne švajcarske banke, koja je prala novac nacističke Nemačke. Broj racuna mu je bio 0018736 na ime valter Vajs – Tito.      Umro je 16. februara 1980. godine. Sahranjen je na porodičnom groblju Habzburga u Beču.

Šesta verzija: Ko je bio Josip Broz – Tito?

Prema Jovanu I. Deretiću, na osnovu podataka iz Office Of Strategic Stady, koja je bila prethodnik CIA-e, onaj Tito iz Kumrovca imao je crne obrve i velike plave oči i sve prste. Lažni Tito ze zvao Valter Vajs. Po poreklu je bio poljski Jevrejin iz okoline Krakova, a rođen je u Americi u Bruklinu kod Njujorka gde se njegova porodica tamo doselila. U kući su govorili poljski, a od roditelja je naučio i dijalekt nemačkog jezika idiš, dok je u školi i na ulici naučio engleski. Amerikanci su ga poslali u SSSR navodno da pomogne širenje svetske revolucije gde je vrlo brzo perfektno naučio ruski jezik. Ubačen je u spoljnu obaveštajnu službu NKVD –a pri sovjetskim ambasadama. Prvo službovanje bilo mu je u Kabulu, drugo u Teheranu, treće u Ankari, četvrto u Istambulu pri sovjetskom konzulatu. Odatle Kominterna ga šalje kao delegata u Zagreb da pomogne obnovu Centralnog komiteta KPJ, koji se bio raspao.

Josip Broz iz Kumrovca, zvani Tito je tajno streljan od Komunista prilikom održavanja Kongresa u Barceloni 1939. godine, zbog optužbe za likvidaciju komunističkih kadrova. Hembrang, Bakarić, Kopinič, Kardelj, Ranković i Čolaković su potvrdili da je Valter Vajs Josip Broz iz Kumrovca, zvani Tito generalni sekretar KPJ. Tada ovaj lažni Tito nije smeo da izvesti Kominternu i Staljina da se on proglasio za generalnog sekretara KPJ. Tek ujesen 1941 na insistiranje Staljina da mu se pošalje Izveštaj ko je generalni sekretar KPJ. kad je lažni Josip Broz rekao Staljinu da su njega izabrali za generalnog sekretara KPJ Staljin je poslao Mustafu Golubića da ga likvidira, ali je Golubić otkucan Gestapou, koji ga likvidirao.

Gotovo u svim navedenim verzijama, u njihovim pojedinim delovima spominju se isti, slični, ali i kontradiktorni podaci o liku i delu Josipa Broza – Tita, što svakako izaziva zabunu i konfuziju. Ono u čemu se sve verzije slažu jeste činjenica da je Josip Broz – Tito bio strani agent i špijun ubačen u KPJ radi razbijanja Kraljevine Jugoslavije, koja je bila trn u oku nekim evropskim velikim silama: Austrougarskoj, Engleskoj, Nemačkoj i Rusiji.

Na osnovu svih navedenih verzija stiče se utisak da su u liku i delu Josipa Broza bili sakriveni identiteti dva ili čak tri strana agenta. Naime, postoji osnovana sumnja da je pravi Josip Broz 1913. godine otrovan od strane svog brata po ocu – Josipa Ambroza, koji je od Austrougarske tajne službe dobio zadatak, da preuzimanjem identiteta Josipa Broza iz Kumrovca organizuje raspad Kraljevine Jugoslavije. Ovaj špijunski zadatak Josip Ambroz je uspešno obavljao zločinačkim učešćem u prvom svetskom ratu protiv Srbije na strani Austrougarske, a nakon raspada Austrougarske, kao ruski agent u likvidacijama, Staljinu nepodobnih komunista. Taj Josip Ambroz, alijas Tito je tajno ubijen 1939. godine u Barceloni, prilikom održavanja Kongresa, radi zataškavanja ubistava komunista, koji nisu bili po volji Staljina, a umesto Josipa Ambroza Staljin je u redove komunističke partije Jugoslavije ubacio Jozefa Klajna, uz pomoć  svedočenja Hembranga, Bakarića, Kopiniča, Kardelja, Rankovića i Čolakovića, koji su jugoslovenskim komunistima tvrdili da je Novi Josip Broz  - Tito isti onaj Josip Broz iz Kumrovca.

Ustvari, Novi Josip Broz – Tito zvao se Jozef i bio je sin Jevrejina veterinara poljskog porekla – Josipa Klajna, koji je radio na imanju poljske grofice Marije u koju se zaljubio i s kojom se oženio. U braku su imali dva sina. Jedan od njih se zvao Jozef, i to je Tito, a drugi se zvao Henrih.

Jozef je bio vrlo inteligentno i radoznalo dete. Sve je hteo da proba i pokuša. Sve mu je lako išlo od ruke. Rano je naučio jahanje, mačevanje, sviranje klavira i okretne igre. Klavir je bio njegova velika ljubav. Da je nastavio sa sistematskim vežbanjem, uz talenat koji je posedovao, smatra se da bi bio veliki pijanista. Kada je Tito posle rata u jednoj privatnoj vili pred Zdenkom Marasovićem, poznatim pijanistom, svirao Šuberta i Čopena, Zdenko je bio ushicen njegovim izvođenjem. Jozefovi rođaci bili su poljski, a zatim meksički violinista Henrih Serina i američki glumac Kirk Daglas.

Vido Latkovic (šef Katedre za slovensku fonetiku), analizirao je akcenat Titovog govora i našao da je to poljski govorni akcenat. Smatra se da se maternji akcenti u govoru nikad ne mogu izgubiti. Jozef je bio mason, član tajne organizacije “Slobodni zidari”, čiji je cilj bio menjanje svetskog poretka na globalnom planu. Intelektualno i finansijski, ova organizacija delovala je preko svojih loža i banaka pojedinih zemalja.

Centri moći ove organizacije bili su Velika engleska i Francuska loža, kao i veliki broj loža širom SAD. Beograd je bio jedan od značajnih centara evropske masonerije.

Najuticajniji i najradikalniji deo masona su iluminati (prosvetljeni). Iluminate je osnovao Nemac Adam Vojsaupt u 18. veku. Jezgro iluminata čine najveći svetski bankari. Maksima iluminata je: “Kada zli ljudi mogu da rade zlo da bi ostvarili svoje ciljeve, zašto mi ne bismo radili zlo da bismo ostvarili dobre ciljeve”.

Jozef je s bratom učestvovao u Oktobarskoj revoluciji 1917. godine u kojoj mu je brat ubijen ili poginuo -ne zna se tačno. Za vreme Oktobarske revolucije, Jozef Klajn, alijas Tito je stupio u ČEKA, odnosno NKVD. Dobio je novi identitet i upućen u Pariz.

U Parizu preko Francuske masonerije stupa u službu Intelidžens servisa (engleska obaveštajna služba) i upoznaje se s Čerčilom, koji je pripadao redu iluminata. Čercil je Tita uveo u englesku masoneriju. Šesti stepen te organizacije zove se Titus (zadužen za socijalna pitanja). Otuda, najverovatnije, potiče njegov naziv Tito, odnosno njegovo konspirativno ime.

Tito je znao veliki broj jezika. Znanje poljskog jezika uvek je krio, iako mu je poljski bio maternji jezik. Mada je bio dvostruki agent, Tito je prvenstveno radio za svoj račun, odnosno interes. On je okrenuo leđa masoneriji, Staljinu i katolicizmu. Povremeno, kada mu je to trebalo radi realizacije ličnih ciljeva, on se vracao starim ljubavima. Masoni, katolička crkva i Staljin ne samo da su bili protiv Kraljevine jugoslavije, nego su bili i protiv njenog reintegrisanja posle Drugog svetskog rata. Oni su smatrali da je nagodba Čerčila sa Staljinom o podeli Jugoslavije na dva podjednaka dela za njih najprihvatljivije rešenje.

Tito je imao svoje ciljeve koje je nastojao da realizuje i u tome uspeo uprkos takvih oponenata. On je vešto koristio antagonizam tri velike svetske internacionale (masonske, katoličke i komunističke).

U cilju dezintegracije Jugoslavije, a posebno izdvajanja iz nje Hrvatske, masoni su u sadejstvu s ustašama, šticenicima fašističke Italije i Mađarske, i članovima VMR-a organizovali ubistvo kralja Aleksandra u Marselju. Po nalogu francuskih masona, povučeno je najuže kraljevo telesno obezbeđenje
što je omogućilo ustašama i veemerovcima nesmetan pristup kraljevom automobilu.

Francuski masoni nisu dozvolili učešće članova jugoslovenske vlade u istrazi kraljevog ubistva. Kada su neki članovi jugoslovenske kraljevske vlade saopštili vest o ubistvu kralja Aleksandra njegovoj supruzi kraljici Mariji, ona im je rekla: “Vi ste ga ubili, znajući da su ta gospoda masoni”.
Mnogi jugoslovenski komunisti bili su masoni. Najpoznatiji među njima bili su Moša Pijade, Koča Popović, Vladislav Ribnikar, Ivan Ribar, Boris Kidrič, Vladimir Bakarić i Edvard Kardelj, po nekima i Milovan Ðilas. Tito je bio vrlo vešt političar. On se nije čvrsto vezivao ni za jednu organizaciju ili
pokret. Čak i kada je bio vođa nesvrstanog pokreta, čija se politika razlikovala od politike Amerike i Rusije, on je nastojao da sa američkim I ruskim vođama održava dobre odnose. Isto tako, nastojao je da održava dobre odnose i sa katoličkom crkvom. Godine 1973. posetio je papu Pavla Šestog i sa njim puna četiri sata vodio razgovor u četiri oka.

Ako se Titu pripisuje neko antisrpsko raspoloženje zato što je navodno bio Hrvat, to nije tačno. On kao mason-iluminat možda nije bio naklonjen Srbima, jer su Srbi svesno ili nesvesno kao ljudi koji ne trpe nikakve šablone ni uređenje njihovog društva protiv njihove sopstvene volje, uvek bili na putu
masona, odnosno ostvarenju njihovih planova. Čak i srpski masoni nisu bili verni poslušnici engleske, francuske i američke masonerije.

Slicne podatke o Titovom poreklu dobijeni su i od gospodina R. R. koji  je napisao da je na osnovu pouzdanih podataka doznao da je Titovo pravo ime Josip Klajn, Poljak, jevrejskog porekla. Titova majka Marija potiče iz poljske aristokratske porodice. Titov otac bio je veterinar pored koga je Tito zavoleo životinje i ta ljubav prema životinjama kod Tita je ostala do kraja života jako izražena.
Pokazalo se da je Tito enigma za mnoge koji su nastojali da pomognu u njenom rešavanju. Postavlja se pitanje zašto Sovjeti posle Rezolucije Informbiroa, kada su na njega bili ogorčeni i kivni i kada su ga nazivali svakakvim imenima, nisu rekli nešto i o njegovom identitetu. Na ovo pitanje odgovor je dala gospođa Dragica Budanovački, nastavnica iz Beograda: Tajno, slušajući emisije Radio Moskve, čula je kada je spiker jednom prilikom rekao:  Jugoslovenski narode, ti živiš u velikoj zabludi. Čovek koji je na tvome čelu nije Josip Broz, Hrvat iz Kumrovca i metalostrugar za koga se predstavlja, već Josip Klajn, mađarski Jevrejin, roden u Belgiji.

“Gospodin u belom”, kako su ga u mondenskim krugovima zvali, nije metalski radnik, već aristokrata, koji je bio stalni posetilac briselskih balova i miljenik belgijskih dama.
Kominterna je u saglasnosti sa sovjetskom obaveštajnom služćbom postavljala, finansirala, smenjivala i likvidirala sekretare i pojedine istaknute cčanove komunističkih partija drugih zemalja. Pri postavljanju za sekretare, više se vodilo računa o sposobnosti tih ljudi i njihovoj odanosti Sovjetskom Savezu, a manje o njihovom nacionalnom poreklu.

Titov prethodnik na mestu generalnog sekretara Komunisticke partije Jugoslavije postavljen je, smenjen i likvidiran, a da članovi jugoslovenske Komunističke partije nisu znali da on nije Srbin, već da se iza imena Milan Gorkić krije Poljak Josip Cizinski. Zbog toga ne bi bio presedan da se i iza imena Josipa Broza krije neka druga ličnost.

Sekretari komunističkih partija drugih zemalja bili su agenti SSSR-a, a te partije agenture.
Sovjetska obaveštajna služa bila je vrlo dobra i vrlo jaka organizacija, koja je vodila dugoročnu politiku. Ona je pored partijskih agentura u stranim zemljama, a naročito u velikim evropskim i azijskim zemljama, imala i agente druge vrste i druge namene. Imala je svoje agente u najpoznatijim
institucijama pojedinih zemalja, čak i u generalštabovima mnogih stranih armija.

Tito je kao agent Kominterne iz sovjetske obaveštajne službe upućen u Jugoslaviju sa zadatkom da se uključi u rad KPJ, da se afirmiše, da bi ga u određenom momentu Sovjeti mogli postaviti za sekretara KPJ.

On prvo počinje politički da radi i da se probija u zagrebačkoj partijskoj organizaciji, gde biva zapažen u borbi protiv frakcionaštva i biva podržan u tom od pojedinih drugova, među kojima je bio i Andrija Hembrang.

Da bi se afirmisao na jugoslovenskom planu, on sudu 1928. godine javno izjavljuje da je član jugoslovenske Komunističke partije i da ne priznaje nadležnim državni sud.

Godine 1937. Staljin je želeo da uništi staru Kominternu pošto je prethodno likvidirao sve revolucionare iz Lenjinovog perioda, među kojima su bili: Zinovjev, Kamenjev i Buharin. Uhapšen je veliki broj članova nemačke, španske, jugoslovenske, mađarske, poljske, bugarske, austrijske, estonske, letonske i drugih komunističkih partija.

U komunističkim partijama Meksika, Turske i Irana smenjeni su generalni sekretari. Staljin je ostavio samo one koji su kroz izdaju svojih najboljih prijatelja pokazivali vernost i odanost njemu. Komunistički bog, da bi se umilostivio, tražio je ljudske žrtve. Tito je izdao Milana Gorkića. Kao nagradu za to, on je postavljen za generalnog sekretara KPJ. To naimenovanje u Parizu su očekivali Sreten Žujović i Rodoljub Čolaković.

Rodoljub Čolaković je jednom prilikom, kada je na Tita bio nešto ljut, ispričao profesoru Medicinskog fakulteta, a njegovom ličnom prijatelju (B.M.)  da je u Parizu jedno vreme stanovao zajedno sa Titom. Tito je, prema kazivanju Čolakovića, svako popodne negde odlazio. Jedne večeri, Čolaković je zatekao Tita gde pere krv sa košulje i odela. Posekao sam prst, rekao je Tito. Povreda je tako ozbiljna da ću možda ostati bez njega. Zavoj na prstu nosio je dva dana. Treći dan zavoj je skinuo. Iako je pažljivo gledao, Čolaković na navodno povređenom prstu nije video posekotinu, ni bilo kakav drugi znak povrede. Posle ovoga, jasno mu je bilo da je Tito bio likvidator ili u najmanju ruku pomagao pri likvidaciji članova jugoslovenske KP, a možda i drugih partija. Verovatno da od tada počinje tvrdnja da Tito nije imao jedan prst. Godine 1938. Staljin je uhapsio i likvidirao veliki broj uglednih jugoslovenskih komunista. Tada je Tito izdao ne samo svoje prijatelje, nego i bivšu ženu Pelagiju Belousovu. Ona je uhapšena kao agent Gestapoa. Posle njenog hapšenja, Tito je poslao pismo Staljinu u kome je napisao da nije mogao pretpostaviti da je njegova žena nepouzdana i tu svoju političku neopreznost okarakterisao velikom mrljom u svome životu. Ovim je još jednom pred velikim voždom položio ispit.

Nije on bio jedini komunista koji se peo preko palih žrtava. U tu grupu spadaju Toljati, Kaganovic, Molotov i drugi koji su izdali svoje najbliže. Molotov, koji je bio jedan od najvernijih saradnika Staljina, nije smeo da ga zamoli da mu oslobodi ženu koja je ležala u zatvoru kao Jevrejka i nepouzdani elemenat.
Godine 1939. Staljin osniva novu Kominternu u koju ulaze provereni i njemu odani ljudi. Tito je bio čovek zadatka Kominterne i boljševičke partije, čovek zadužen za rad na rušenju Kraljevine Jugoslavije. U tom cilju, KPJ sarađivala je sa ustašama i drugim neprijateljskim organizacijama.

Staljin verovatno nije bio zadovoljan Titovim radom ili iz nekih drugih razloga, prema kazivanju načelnika Kabineta predsednika Republike Mirka Milutinovića, odlučio je da Tita smeni. Vlada Popović, jedno vreme sekretar Komunističke partije Hrvatske i Mirkov odličan drug, u poverenju mu je rekao: Na moje ime 1941. godine, od Kominterne je stigla pismena depeša, kojom se obaveštavam da je Josip Broz Tito odlukom ovog organa smenjen sa funkcije generalnog sekretara KPJ kao nepodobna ličnost za vođenje partije u novonastalim uslovima. Zahtevano je da se sa sadržajem depeše sve članstvo odmah upozna. Sa depešom je upoznao Tita. Dogovorili su se da o tome nikome ništa ne govore, a da depešu unište.

Pokazalo se da se Vlada Popović nije prevario u proceni Titovog jugoslovenskog opredeljenja. Pošto nalog i depeša nije sprovedena u delo, u Beograd je odmah doputovao Mustafa Golubić, Staljinov čovek od velikog poverenja, verovatno sa ciljem likvidacije Tita i još nekih nepouzdanih jugoslovenskih komunista. Neko je iz beogradske partijske organizacije po naređenju “izvesnog druga” Golubića izdao Gestapou, koji ga je uhapsio i odmah zatim streljao.

Ako se na osnovu ljubavi prema određenim stvarima ili vrednostima, posebno kada je ta ljubav jako izražena, može naslućivati nečije poreklo, vredna pažnje je Titova izjava jeseni 1978. godine za vreme terapije u bisernoj kadi, kada je vidno raspolozen, Tito rekao: “I ja ću biti bogat čovek. Imaću i ja pare. Izlaze mi sabrana dela za koja treba da dobijem veliki honorar”. Njegov sagovornik (njegov lični lekar) ga je gledao začuđeno. Čudio se da je Tita ta vest toliko uzbudila. Uzbudila njega, koji ima sve i kome ništa ne fali. Sagovornik mu je postavio pitanje:  “Druže predsedniče, zar za vas pare nešto znače?  Tito ga je čudno pogledao kao da je njegov sagovornik izvalio neku glupost, pa odgovorio:  “Druže doktore, čudi me od vas takvo pitanje. Zar ima čoveka kome pare ništa ne znače? Po čemu onda i meni pare ne bi nešto značile? Tačno je da ja imam sve, ali lično prakticno nemam ništa. Sve ono čime ne možete slobodno raspolagati, to nije vaše. Ja čak i kada su u pitanju lične stvari ne znam šta je moje, a šta državno. Značaj novca ni u komunizmu, a pogotovo u socijalizmu, ne može se potcenjivati. Mi se zalažemo za robno-novčanu privredu koja se ne može vršiti bez novca. Slažem se da kapitalisti preteruju kada je u pitanju novac. Oni su novac glorifikovali. Za njih je novac merilo svih vrednosti. U njih je novac moć, vlast, privilegija, uspeh, prijateljstvo i zakon. Sa novcem se može sve postići, a bez novca ne može ništa. Bez novca nema standarda, nema obrazovanja, nema nauke i umetnosti. Bez novca nema dobročinstva, kavaljerstva i humanosti. Bez novca nema prijateljstva, ljubavi i uživanja. Sa novcem se čovek oseća  moćniji, sigurniji, nezavisniji, slobodniji i preduzimljiviji. Ljudi cene bogatstvo, dive mu se i žele ga. U nas, u odnosu na novac, postoje dvostruki pristupi i aršini. Sa ideološkog aspekta, teorijski se novac izjednačava sa ostalim vrednostima kao što su: materijalna dobra i roba. Taj pristup je ideološki ispravan, ali sa praktične strane u današnje vreme nema puno opravdanja. Jedan japanski ekonomista tvrdi potpuno opravdano da roba i sve ostalo ima svoju vrednost samo ako se može novčano realizovati. Roba koja ne može da se proda nema nikakvu vrednost. Pamet, znanje i iskustvo imaju ili treba da imaju odgovarajuću novčanu vrednost. Vi svoju pamet i svoje znanje prodajete preko svoje profesije. Pisac to radi preko knjige, umetnik preko umetničkog dela. Dok materijalna dobra i roba kod nas polako počinju da dobijaju svoju pravu novčanu vrednost, duhovna dobra i proizvodi duha još uvek su slabo vrednovana i slabo plaćena. “ Sagovornik je pažljivo saslužao Titovo objašnjenje o značaju novca.  U njegovom govoru sve je bilo istina, ali istina koju sagovornik nije očekivao da će to od njega čuti.  Videći da je sagovornik zamišljen Tito mu reče:  “Pare su pare, druže doktore!”

Navedeno Titovo kazivanje o značaju novca ukazuje na verovatnoću da Tito potiče iz naroda čija je jedna od vrlo značajnih karakteristika velika ljubav prema novcu. Njihova deviza je: novac treba ceniti, stvarati, posedovati, umnožavati i štedeti.

Jedan od najvećih neprijatelja Sovjetskog Saveza bila je Kraljevina Jugoslavija, zbog čega su NKVD, kasnije KGB i Kominterna, nastojali svim silama da je razbiju preko Komunističke partije Jugoslavije, ali im je to slabo polazilo za rukom. Tito je trebalo da bude glavni izvršilac te zamisli, ali sticajem okolnosti i igrom sudbine, desilo se nešto sasvim suprotno. Tito je bio onaj koji je reintegrisao Jugoslaviju. Kao Hrvat, to nikada ne bi učinio, što najbolje pokazuje slučaj Hebranga i Bakarića.

Logično se postavlja pitanje – ako je Tito stranac, zašto je reintegrisao Jugoslaviju i sanjao o balkanskoj konfederaciji? Sigurno ne iz jugoslovenskog patriotizma i altruizma, već iz ličnih interesa i pobuda. Da bi bio vođa, on je morao imati državu kojom će vladati. Što veća država, tim veći i vođa. Potvrda mišljenja o Titovim liderskim ambicijama koje su išle do lidera svetskog formata je – nesvrstana politika Jugoslavije.

Sumnje u autentičnost Titove ličnosti, za vreme boravka kod njega u svojstvu ličnog lekara, u poverenju su iznete nekim ličnostima, koje su ga dobro poznavale i koje su te sumnje na direktan ili indirektan način potvrdile. Prilikom Titove posete Kumrovcu, odmah posle rata, njegovi najbliži ga nisu prepoznali. Govorili su da to nije njihov Jože, ili se on toliko izmenio da ga nisu mogli prepoznati, tvrde neki borci Pratećeg bataljona.

Šef kabineta Aleksandra Rankovića, Milutin Šuković, ispričao je kako je jednog dana, dok je on razgovarao sa Rankovićem, u kabinet nenajavljen upao Ljubodrag Ðurić i sa vrata rekao: “Leko, siguran sam da Tito nije ona osoba za koju se predstavlja”. Ranković, kao da je nešto znao, pokazao je glavom na Šukovića i Ðurića, i rekao: “O tome ćemo drugi put razgovarati”. Titov lekar je Rodoljubu Čolakoviću otvoreno rekao: “Vama je Tito oprostio izjašnjavanje za Rezoluciju IB-a. Mora da ste ga mnogo zadužili ili mu znate neke velike tajne koje ste na papir stavili i držite ih kao adut”. On je doktora začuđeno pogledao i filozofski odgovorio: “Svaki čovek je tajna. Tito je tajna i to velika tajna, ali je najbolje za ovu zemlju da to i ostane”.

Titov odnos sa Stevom Krajačićem zahteva posebnu studiju i posebno objašnjenje.  Naime, Titov lični lekar je stekao utisak da se Tito plašio Steve Krajačića, zbog čega mu je sve dozvoljavao i sve opraštao. Tito je znao da je Krajačić bio oficir NKVD-a i do kraja života oficir KGB-a. Za vreme Rezolucije IB-a, Krajačić je dobio zadatak da Tita likvidira.

Tito je znao da je Krajačić zakleti antijugosloven, boljševik, nepopravljivi kominternovac, proustaški orijentisan Hrvat i veliki srbomrzac. Isto tako, znao je da je Krajačić u mnogo čemu negativna ličnost. Sama njegova pojava i njegov izgled u čoveku su izazivali osećaj odbojnosti prema njemu. I pored svega toga, Krajačić je u svako doba mogao nenajavljen doći kod Tita i reći mu sve što drugi nisu smeli da mu kažu. U posebnim odnosima Tito je bio i sa Josipom Kopiničem, poznatim sovjetskim obaveštajcem i agentom Kominterne.

Jovanka, znajući za takav njihov odnos, često je igrala na kartu Steve Krajačića i od njega tražila uslugu kada je htela da od Tita nesto iznudi. Ovakav odnos između Tita i Krajačića mogao bi se objasniti jedino sledećim: Josif Franje Broz – mašinbravar i austrijski kaplar, verovatno je poginuo ili streljan u Rusiji. NKVD je njime identifikovao svog odabranog agenta koga su zajedno sa Pelagijom Belusovom, oficirom NKVD-a, uputili u Hrvatsku, odnosno Jugoslaviju.

Stevo Krajačić- oficir NKVD-a i kasnije KGB-a, u tome je igrao glavnu ulogu. On je Tita uveo u porodicu Broz kao njihovog sina Jožu, što mu nije bilo teško, jer se mlad čovek u liku brzo menja, a Brozovi Josipa nisu videli dugi niz godina.

Karakteristično je i to da se posle povratka iz Rusije Josip – odnosno Tito, vrlo kratko vreme zadržao u Kumrovcu. Otišao je u Veliko Trojstvo gde je nastavio da živi. I pored vrlo verovatnih i ubedljivih indicija, kao i logičnih pretpostavki,  nije dobijen siguran odgovor na pitanje: Ko ste vi, druže predsedniče?

Interesantno je pismo jedne grupe penzionera iz Beograda. Oni su nekim svojim istraživanjima došli do saznanja da je Tito vanbračni sin Čerčila i poljske grofice Marije, koja je bila jevrejskog porekla. Marija je živela u Varšavi, gde je Tito stekao visoko obrazovanje. Od poljskog akcenta, kao akcenta maternjeg jezika, Tito se nikada nije mogao osloboditi. Prijateljstvo Čerčila i Tita je bilo ka prijateljstvo oca i sina, koje je duboko i trajno. Penzioneri u pismu tvrde da Tito nikada nije radio u Smederevskoj Palanci i da je dokumentacija iz tog perioda namerno uništena. To je pobudilo sećanja Titovog ličnog lekara na Titovu posetu Smederevskoj Palanci, kada je u okviru fabrike otvorena spomen-soba i evocirane uspomene na Titov rad u ovoj fabrici. Dok je Tito razgovarao sa rukovodiocima fabrike i partijskim funkcionerima, njegov lični lekar se namerno umešao u narod, koji ga je dočekao da bi čuo njihove komentare. Dva starija čoveka razgovarali su glasno. Jedan od njih pitao je drugoga: “Da li se ti Stanoje sećaš Tita? Ispade da je on u fabrici radio u isto vreme kada i mi, ali se ja njega uopšte ne sećam.  - Ni ja se njega ne sećam, odgovorio je Stanoje. Ne samo njega, nego i njemu sličnog. Smederevska Palanka je tada bila malo mesto i svi smo se međusobno dobro poznavali. Ne sećam se da je taj čovek stanovao u Palanci. Ovaj razgovor je Titov lični lekar više shvatio kao provokaciju, jer mu ni na kraj pameti ne bi mogla pasti takva drskost i smelost sa Titove strane. Međutim, tokom njihovih dugih razgovora, Titov lekar je primetio da je Tito bio sklon, kada mu je to bilo potrebno, da činjenice izvrće i događaje prikazuje onako kako njemu odgovara da su se desili, a ne kako su se stvarno desili.

Titov lični lekar je smatrao da Titu to tada nije bilo potrebno i da je vreme njegovog boravka registrovano u postojećoj fabričkoj arhivi i dokumentaciji koja to može da opovrgne, ili potvrdi, jer ako arhiva stvarno ne postoji, tvrdnje penzionera ne mogu se odbaciti. Tito se još jednom pokazao kao veliki opsenar i veliki glumac, a mi svi kao navijačka i nekritična publika.

Često se postavljalo pitanje, a i danas se postavlja, da li je Tito bio aktivan učesnik Oktobarske revolucije i Španskog građanskog rata. Na osnovu pisanja i njegove priče, Tito je u bici u Galiciji 1915. godine ranjen u levu lopaticu čerkeškim kopljem, zbog čega je proveo više od godinu dana u jednom ženevskom ruskom samostanu.

Više od godinu dana proveo je kao mehaničar – mašinista u jednom mestu pored Omska kod bogatog seljaka Isaija Džaksentijeva, koji je imao svoj mlin. U Omsku je upoznao Pelagiju Belousovu i sa njom se vratio u Hrvatsku, ali ne u Kumrovec nego u Veliko Trojstvo, gde su živeli nekoliko godina. Tito je tvrdio da je za vreme Oktobarske revolucije bio daleko od revolucionarnih zbivanja.

Međutim, svojim delom Tito  je demantovao sebe, jer sve što je kao vođa jugoslovenske revolucije  osmislio, uradio, ostvario i legalizovao, bila je verna kopija dela Lenjina, Trockog i Staljina.
Po njemu, jugoslovenska revolucija je autentična, a njegove ideje originalne i zasnovane na Marksovom učenju, što je samo delimično tačno, ako se stvari suštinski posmatraju. Za vreme rata, on se retko pozivao na Lenjina, nešto češće na Staljina, dok Trockog nikada nije spominjao, jer je Trocki bio anatemisan od strane Staljina. Sva revolucionarna delatnost Trockog, koja je bila vrlo značajna, pripisana je Lenjinu i Staljinu. Trocki, ako se spominjao, spominjao se kao negativan primer. Najteža osuda nekog komuniste u vreme Staljina, bila je ako je isti proglašen trockistom. Da nije bilo publicističke delatnosti Trockog nakon progonstva iz Sovjetskog Saveza, on bi i pored velikih zasluga za revoluciju, bio politički i istorijski mrtav. Zbog toga samo aktivni učesnici Oktobarske  revolucije znali su pravu ulogu Trockog u njoj.

Uporednom analizom revolucionarne delatnosti i uloge Lenjina, Trockog i Staljina u oktobarskoj revoluciji i revolucionarne delatnosti Tita u jugoslovenskoj revoluciji najbolje se vide njihove sličnosti i razlike, odnosno, može se zaključiti u kojoj je meri Tito koristio iskustvo svakog od njih pojedinačno i u kojoj je meri prihvatio i primenio metode sovjetske revolucije. Veliki broj publikacija koje su izašle poslednjih desetak godina o Oktobarskoj revoluciji i njenim akterima Lenjinu, Trockom, Staljinu, Sverdlovu, Zinjajevu, Kamenjevu i Buharinu i drugim istaknutim revolucionarima, baca novo svetlo na ove događaje, prikazujući ih svestranije i kompleksnije, što je najvažnije istinitije od Staljinove istoriografije, koju smo prihvatili kroz njegovu istoriju SKPB-a (istoriju Sovjetske komunističke partije boljševika). Čovek sa velikim iznenađenjem danas saznaje ko su, pored ruskih revolucionara, bili inspiratori a ko finansijeri ruske revolucije i šta su bili njihovi ciljevi. Samo aktivni učesnik Oktobarske revolucije, i to učesnik kome je mnogo šta bilo dostupno, mogao je da to tada vidi i upozna.
Isto tako, mogao je da se upozna sa metodama revolucionarne borbe i da ih kasnije primeni u drugim uslovima i na nešto drukčiji način. Kada se ovo kaže misli se na Tita. Ruska Oktobarska revolucija sa pravom se može nazvati boljševička, a njeni učesnici boljševici. Ona ne samo da ima malo veze sa marksističkim načelima revolucionarne borbe, nego sve marksističke postavke negira. Rusija je u Prvi svetski rat ušla kao div, ali div koji je bolestan. Ruski div je primao udarce i razbacivao svoju ogromnu snagu, ali je bio nesposoban da udarce na odgovarajući i efikasan način uzvrati. Protiv toga diva bili su ne samo njegovi neprijatelji Nemci i Austrijanci, nego i njegovi prijatelji Englezi, Francuzi i Amerikanci, zbog ideja svoje masonerije, koja je smatrala da diva treba uništiti, odnosno srušiti rusko carstvo zajedno sa nemačkim i austrougarskim. Jevreji, koji su predstavljali značajan deo ruskog stanovništva, bili su s pravom najveći neprijatelji carskog režima. Uslovi njihovog života i rada u carskoj Rusiji bili su vrlo teški. Oni su bili diskriminisan narod i ako ih je bilo nekoliko miliona. Nisu mogli ni smeli imati nikakva nepokretna dobra. Za sve nevolje carske Rusije, oni su smatrani najvećim krivcima i zbog toga su proganjani od carskog režima. Nije ni čudo što su Jevreji bili najveći zagovornici revolucionarnih promena, kao što nije čudo što su oni bili glavne vođe ruske revolucije i što su u Lenjinovoj vladi osim Staljina, koji je bio gruzijske nacionalnosti, sva ključna mesta zauzimali Jevreji. Februara meseca 1917. godine, u Rusiji je došlo do Buržoaske revolucije koju je izvela  Socijaldemokratska partija. Nakon pobede Revolucije, formirana je Privremena vlada na čijem čelu je bio Kerenski. Privremena vlada prisilila je cara na abdikaciju i sa celom porodicom prognala ga u Sibir. Američki masoni i nemački Generalštab plašili su se da se u Rusiji ne uspostavi demokratska vladavina koja bi zemlju mogla izvući iz haosa, ponovo je dići na noge i ojačati.

Masonima je u Rusiji bio potreban haos za sprovođenje svojih ideja, koje su predstavljale negiranje svake centralne vlasti i svih institucija sistema, koje onemogućavaju slobodno kretanje kapitala i vlast finansijske oligarhije.

Nemačkom Generalštabu haos u Rusiji odgovarao je radi likvidiranja Rusije kao vojnog protivnika i prebacivanja svojih trupa sa Istočnog na Zapadni front. Radi toga, Trocki je iz Amerike upućen u Rusiju sa punim koferom dolara, a Lenjina je nemački Generalštab preko Švajcarske i Finske prebacio u Petrograd. Sa Lenjinom u vozu bilo je oko 30 revolucionara i velika količina novca.

U osvajanju vlasti, Lenjin je postavio nekoliko načela iz kojih su proizilazile metode revolucionarne borbe. Prvo od tih načela bilo je – sva vlast sovjetima. Lenjin nije želeo da vlast deli sa menjševicima i eserima, ni sa bilo kojom frakcijom unutar socijaldemokratske partije. Da bi to ostvario, on je formirao Komunisticku partiju boljševika, koja je bila monolitna i u kojoj je vladalo jednoumlje. Partija je sve odluke vodećih revolucionara, a posebno Lenjina, morala bespogovorno izvršavati. Drugo Lenjinovo načelo je bilo: U osvajanju vlasti sva sredstva su dozvoljena, a upravo takava komunistička postupanja su bila sprovedena i na tlu Jugoslavije.

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

 Državni terorizam „U ime naroda“

Crvena ApokalipsaU tekstu „Vremeplov Državne bezbednosti“ videli smo da je sredinom septembra 1943. godine, u Jajcu pri Vrhovnom štabu Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije i partizanskih odreda Jugoslavije formiran Odsek za zaštitu naroda (Drugo zasedanje AVNOJ-a), sa zadatkom da objedini obaveštajni i kontraobaveštajni rad i da organizuje obaveštajnu službu (organizovani su i kursevi usavršavanja). Odsek je 13. maja 1944. godine prerastao u Odeljenje za zaštitu naroda (OZN) pri Povereništvu za narodnu odbranu Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije.

”Antifašističko veće narodnog oslobođenja Jugoslavije” (AVNOJ), na svom drugom zasedanju konstituisano je u zakonodoavno i izvršno predstavničko telo Jugoslavije, koje je uspostavilo Nacionalni komitet oslobođenja Jugoslavije – NKOJ, u kome su imenovani sledeći članovi:

 Predsednik i poverenik za narodnu odbranu – maršal Josip Broz Tito.

 Prvi potpredsednik NKOJ-a – Edvard Kardelj

 Drugi potpredsednik NKOJ-a – Vladislav Ribnikar

 Treći potpredsednik NKOJ-a – Božidar Magovac

Poverenik za spoljne poslove – dr Josip Smodlaka

 Poverenik za unutrašnje poslove – Vlada Zečević

 Poverenik za prosvetu – Edvard Kocbek

 Poverenik za narodnu privredu – dr Ivan Milutinović

 Poverenik za finansije – Dušan Sernec

 Poverenik za saobraćaj – Sreten Žujović

 Poverenik za narodno zdravlje – dr Milivoj Jambrišak

 Poverenik za socijalnu politiku – dr Anton Kržišnik

Poverenik za sudstvo – Frane Frol

Poverenik za ishranu – Mile Peruničić

Poverenik za građevine – dr Rade Pribićević

 Poverenik za šume i rude – dr Sulejman Filipović

 Ostale odluke AVNOJ-a:

Josip Broz Tito je unapređen u čin maršala Jugoslavije.

Izbegličkoj vladi i kralju Petru II Karađorđeviću je zabranjen povratak u zemlju do završetka rata

Proglašena je ranopravost nacionalnih prava jugoslovenskih naroda – Srba, Hrvata, Slovenaca, Makedonaca i Crnogoraca, kao i njihovo pravo da formiraju države u okviru jugoslovenske federacije

Date su garancije nacionalnim manjinama u zaštiti nacionalnih prava.

Kad se čita navedena dokumentacija stiče se utisak da su formirane institucije i imenovani čelni  predstavnici bili veliki borci za zaštitu naroda i zaštitnici prava građana.

Međutim, njihova postupanja i korišćenje dobijenih ingerencija i logistike u praksi, pokazali su da je bilo teških zloupotreba ovlašćenja, jer umesto interesa naroda oni su svoje pozicije u vlasti iskoristili za obračun sa svima onima, koji su po bilo kakvom osnovu bili protiv komunizma ili su, po njihovom mišljenju u nekoj perspektivi mogli postati njihovi politički protivnici.

Zahvaljujući takvom svom stavu, najviši predstavnici komunističkog režima su postali nalogodavci nadležnim državnim službama da, bez suđenja i dokazivanja krivice, po kratkom postupku, ubijaju, zlostavljaju i opljačkaju veliki broj protivnika i nesimpatizera Komunista, a po njihovim slobodnim procenama u tu kategoriju su, kako u ratnim, tako i mirnodopskim uslovima,  spadali pripadnici svih poraženih jedinica (Ustaše, Četnici, Ljotićevci, Nedićevci), školovani kadrovi (sveštenici, lekari, učitelji), oni koji su za vreme rata bili zaposleni u civilnim okupatorskim ustanovama ili im pružali neke usluge, uspešni trgovci i zemljoradnici, kao i pripadnici nacionalnih manjina zemalja, koje su u ratu bile na strani okupatora (Nemci, Italijani, Mađari, Bugari).

Posledice takvog državnog terora Titove Nove Jugoslavije bile su više stotina hiljada ubijenih, koji su sahranjivani u tajnim masovnim grobnicama, zatim na desetine hiljada interniranih na prisilni rad u SSSR, na desetine hiljada proteranih iz svojih kuća i na stotine hiljada opljačkanih ili onih kojima je nacionalizovana imovina i podeljena komunističkim pristalicama.

Da bi se bolje razumeli motivi navedenih zločina i pljački treba ostvariti uvid u biografiju Josipa Broza – Tita, koji je sa funkcije doživotnog predsednika Republike, doživotnog predsednika Komunističke partije Jugoslavije i doživotnog Vrhovnog komandanta vojske Jugoslavije bio glavni nalogodavac za učinjene zločine.

Prema komunističkoj istoriografiji  Josip Broz Tito je po nacionalnosti bio Hrvat, rođen 07.05.1892. od oca Franje i majke Marije Broz u mestu Kumrovcu, ali su Komunisti njegov rođendan slavili 25. maja, jer su Nemci na taj dan 1944. godine izveli neuspešni desant na Drvar radi hvatanja Tita.

Osnovnu školu Josip Broz je završio u Kumrovcu 1907. godine, a bravarski zanat 1910. godine u radionici Šašek i Karas u Sisku, gde je istovremeno pohađao šegrtsku školu. Kao kvalifikovani radnik septembra 1910. odlazi u Zagreb gde se zaposlio u bravarskoj radionici Isidora Haramine i već u oktobru iste godine postaje član Saveza metalskih radnika i Socijaldemokratske stranke Hrvatske i Slovenije. Učestvovao je u štrajkovima i nacionalnim manifestacijama protiv ugarskog hegemonizma. Ubrzo je ostao bez posla. Od 1911. do 1913. radio je u Austrougarskoj i Nemačkoj. Od jeseni 1913. služio je vojni rok u Beču, a zatim u Zagrebu u 25. domobranskoj pukovniji, gde je 1914. završio podoficirsku školu sa činom vodnika. U avgustu 1914. godine, nakon izbijanja Prvog svetskog rata, poslat je na srpski front. Zbog antiratnih stavova zatvoren je u Petrovaradinsku tvrđavu. Godine 1915. prebačen je na ruski front prvo u Galiciju, a zatim na Karpate, gde je u aprilu iste godine ranjen i sa čitavim bataljonom zarobljen. Trinaest meseci se oporavljao u Svijažsku. U proleće 1916. odveden je u zarobljenički logor u grad Agatit na reci Suri, zatim u Ardatov, a ujesen u logor Kungur (Permska gubernija), gde su ga zarobljenici iz Austrougarske izabrali za starešinu. Radio je kao prevodilac na železnici i došao u dodir sa boljševičkom literaturom. Štitio je prava zarobljenika, pa se sukobio sa organima vlasti, zbog čega je išiban i bačen u tamnicu odakle su ga oslobodili naoružani radnici prvih dana februarske revolucije 1917. U julu 1917. godine učestvovao je u boljševičkim demonstracijama, prihvatio lenjinizam kao svoju političku orijentaciju I 1920. Godine u Omsku je postao član jugoslovenske sekcije ruske komunističke partije (boljševika). Decenijama je jugoslovenska službena komunistička istorija izlazila sa podacima o velikom i aktivnom učestvovanju Broza u boljševičkoj revoluciji, ali, izgleda da je najbliži istini bio njegov lični iskaz, dat u televizijskim memoarima, sredinom 70-tih, u kojima je ocenio svoje učestvovanje kao marginalno. U jesen 1920. godine je napustio SSSR i zaposlio se u Zagrebu, gde je postao član Komunističke partije Jugoslavije. Radio je u Veliko Trojstvu kod Bjelovara od 1921. do 1925; brodogradilištu u Kraljevici od 1925. Do 1926. i fabrici vagona u Smederevskoj Palanci od 1926. Do 1927. godine, odakle je otpušten kao komunistički agitator. U Zagrebu je maja 1927. izabran za sekretara Oblasnog odbora Saveza metalaca, a u julu te godine za organizacijskog sekretara Gradskog komiteta KPJ za Zagreb. Tu se nametnuo kao vođa antifrakcijske politike (političke struje među komunistima, koja je zahtevala prekid ideoloških sporova), a tu njegovu politiku je u aprilu 1928. podržala i Kominterna. Krajem juna 1928. vodio je protivrežimske demonstracije povodom ubistva vođa HSS-a u Skupštini Kraljevine Jugoslavije. Uhapšen je u avgustu te godine kao potencijalni komunistički terorista i od Suda za zaštitu države osuđen na 5 godina robije, koju je izdržavao u Lepoglavi i Mariboru. U julu 1934. je otišao u Beč, gde je uključen u CK KPJ; tada je uzeo pseudonim Tito. Od februara 1935. je boravio u Moskvi, radio u Kominterni (koristio se pseudonimom Valter). Krajem 1936. se vratio u Jugoslaviju i upravljao delovanjem partije u zemlji; 1937. osnovao je KP Slovenije i KP Hrvatske kako bi u stvarnosti uozbiljio politiku Kominterne o spoju klasnog i nacionalnog. Nakon hapšenja Milana Gorkića, generalnog sekretara KPJ, iste godine preuzeo je vođenje KPJ. Početkom 1938. godine Kominterna je i formalno potvrdila njegov izbor za generalnog sekretara KPJ. Broz je po povratku u zemlju proveo još snažniju boljševizaciju KPJ insistirajući na ideološkoj monolitnosti, vojno-partijskoj stezi, uz širenje mreže partijskih ćelija. Izveo je ideološki obračun s revizionistima okupljenim oko Miroslava Krleže i časopisa Pečat. Takođe, smenio je vođstvo KP Hrvatske jer je na izborima 1938. podržala listu HSS-a i Vlatka Mačeka, što je ocenjeno kao buržoasko skretanje. Na Petoj zemaljskoj konferenciji KPJ u Zagrebu, oktobra 1940. godine, sastavio je novo vođstvo KPJ i izložio strategiju delovanja, temeljenu na oružanom ustanku kao načinu osvajanja vlasti i sovjetskom tipu federacije kao modelu organizacije države. Nakon napada Nemačke na Jugoslaviju u Zagrebu 10. aprila 1941. godine je osnovao Vojni komitet za pružanje otpora silama osovine. Posle višemesečnih priprema, Politbiro CK KPJ je 4. jula 1941. godine u Beogradu doneo odluku o dizanju oružanog ustanka protiv okupatora. Tokom Drugog svetskog rata Josip Broz Tito je bio vođa Narodnooslobodilačkog partizanskoga pokreta otpora i glavni organizator strategije i taktike partizanskog tipa ratovanja, kao i političkih odluka koje su oblikovale socijalističku Jugoslaviju. Okupacija Kraljevine Jugoslavije zatekla ga je u Zagrebu. U drugoj polovini maja 1941. godine otišao je u Beograd, odakle je usmeravao pripreme za dizanje ustanka. Posle napada Nemačke na SSSR, 22. juna, Politbiro CK KPJ je ocenio da je nastupio trenutak za početak oružanog ustanka protiv okupatora. Glavni štab Narodnooslobodilačkih i partizanskih odreda Jugoslavije (NOPOJ) formiran je 27. juna, a Tito je postao Vrhovni komandant NOPOJ-a. Ustanak protiv nemačkog i italijanskog okupatora izbio je tokom jula i avgusta 1941. godine na području Srbije, Crne Gore, Bosanske krajine, Like, Banije, Korduna i Dalmacije. Tito je Beograd napustio 16. septembra u pratnji Jaše Rajtera, popa Dragoljuba Milutinovića, Davorjanke Paunović i Veselinke Malinske i otišao na oslobođenu teritoriju u zapadnoj Srbiji, gde su premešteni i Glavni štab i CK KPJ. Tito se u Struganiku 19. septebra sreo sa Dragoljubom Mihailovićem da razgovaraju o savezu partizana i četnika, ali su pregovori propali zbog veliki razlike u ciljevima njihovih pokreta što je sprečavalo bilo kakav stvaran dogovor.[3] Tito je zagovarao široku zajedničku ofanzivu, dok je Mihailović smatrao da je ustanak opasan i prerano počeo i plašio se da će pokrenuti velike odmazde. Osim toga, Titov cilj je bio da spreči četnički napad na partizane iz pozadine, pošto je bio ubeđen da Mihailović igra dvostruku igru, održavajući vezu sa Nemcima preko Nedićeve vlade. Sa druge strane, Mihailović je želio da spreči Tita da preuzme vođstvo u pokretu otpora, jer su Titovi ciljevi bili suprotvni njegovom cilju obnove Kraljevine Jugoslavije i osnivanju Velike Srbije u okviru nje. Na savetovanju u Stolicama, koje je održano 26. i 27. septembra donesene su direktive za dalji razvoj ustanka pod jedinstvenim vođstvom Vrhovnog štaba NOPOJ i glavnih štabova po zemljama i pokrajinama Jugoslavije. Tito i Mihailović su se ponovo sreli 27. oktobra u Brajićima blizu Ravne gore da još jednom pokušaju da postignu sporazum, ali su se složili samo oko sekundarnih pitanja. Ustanak u Srbiji je slomljen snažnom nemačko-italijanskom ofanzivom, tokom novembra 1941. godine, nakon koje su usledile teške represalije, kao i rat između partizana i četnika. Otada, sve do 1944. godine, Srbija i veći deo Crne Gore su ostali pod kontrolom četnika i pripadnika kvislinškog režima Milana Nedića. Narodnooslobodilačka borba se prenela na područje Bosne i Hercegovine i Hrvatske, gde su se od 1942. do 1944. godine vodile presudne borbe koje su odredile budućnost Jugoslavije u sledećim decenijama. Najveće bitke dogodile su se u dolinama reke Neretve (mart 1943) i Sutjeske (maj 1943). Partizanske snage su pobednički izašle iz obe bitke, uprkos brojnim i jačim nemačkim i kvislinškim snagama. Osim toga, veliki obračun je u tom periodu usledio između partizana i četnika, dok su kvislinški režimi i vojna postrojenja (ustaše, domobrani, nedićevci, ljotićevci, lokalni četnici poput Đurišićevih i Pećančevih, balisti, razne lokalne milicije) ionako bili osuđeni na poraz zajedno sa silama osovine. Poraz četnika u bici na Neretvi (marta 1943) izbacio ih je s istorijske pozornice kao moguće gospodare u budućoj Jugoslaviji. Novembra 1942. godine u Bihaću je formirano Antifašističko veće narodnog oslobođenja Jugoslavije (AVNOJ), a na njegovom Drugom zasedanju u Jajcu, 29. i 30. novembra 1943. donesene su politički najvažnije odlike kojima je: zabranjen povratak kralja Petra II Karađorđevića u Jugoslaviju, osnovan Nacionalni komitet narodnog oslobođenja (NKOJ), zacrtana budućnost Jugoslavije kao države sastavljene od federalnih republika, a Tito proglašen za maršala i izbran za predsednika NKOJ-a. Veštom politikom, Tito je uvukao deo predstavnika građanskih stranaka u svoj pokret, pridobio poverenje Britanaca i Amerikanaca (kao i poštovanje Sovjetskog Saveza) koji su uskratili pomoć četnicima i slomili otpor izbegličke vlade u Londonu, prisilivši je na nevoljnu saradnju (zapravo potčinjavanje) Titovom pokretu. Posle neuspelog nemačkog desanta na Drvar, 25. maja 1944. godine, Tito je otišao na ostrvo Vis. U avgustu 1944. godine susreo se u Napulju sa predsednikom britanske vlade Vinstonom Čerčilom gde mu je potvrđeno da će na područje Jugoslavije umesto savezničkih trupa ući Crvena armija. U septembru je bio u Moskvi gde se susreo sa Josifom Staljinom. Predveče 23. oktobra 1944. je stigao u oslobođeni Beograd, odakle je nastavio da rukovodi završnim operacijama za oslobođenje Jugoslavije. Josip Broz Tito je bio jedini Vrhovni komandant u Drugom svetskom ratu koji je lično predvodio svoje borce, a tokom bitke na Sutjesci 9. juna 1943. godine bio je ranjen. Predsedništvo AVNOJ-a je, na predlog ASNO Srbije, 18. novembra 1944. godine odlokovalo Tita Orednom narodnog heroja.

Ko je zaista Bio Josip Broz Tito – World News? – vidi video zapis

Od zaborava i zataškavanja sačuvao: Slobodan Radulović

Balkanski spijun

Pažljivi čitalac tekstova „Vremeplov Državne bezbednosti“ i „Vremeplov vojne bezbednosti“ verovatno je uočio da su u periodu od 1946. godine do 1955. godine i civilna i vojna bezbednosna struktura imale istog vrhovnog nalogodavca pod nazivom OZN-a.

Kao što je navedeno teoretski delokrug rada OZN-e obuhvatao je obaveštajne poslove prema inostranstvu i neoslobođenoj teritoriji, poslove kontraobaveštajne zaštite oslobođene teritorije i kontraobaveštajni rad u vojsci. OZN-a je bila organizaciono podeljena na 6 odseka: Prvi odsek – obaveštajni, Drugi odsek – kontraobaveštajna služba na oslobođenoj teritoriji, Treći odsek – kontraobaveštajna služba u vojsci, Četvrti odsek – za statistiku i tehniku, Peti odsek – za otkrivanje i suprotstavljanje delovanju stranih službi (od januara 1945.) i Šesti odsek – za kontraobaveštajnu zaštitu saobraćajnih objekata i ustanova u zemlji (od aprila 1945. godine). Marta 1946. godine, od I, II, V i VI odseka OZN-e, kao i delova IV odseka OZN-e (Radio-centar i grupa za šifru) formirana je Uprava državne bezbednosti (UDB-a).

UDB-aUDB-a je bila striktno centralizovano organizovana i obuhvatala je: UDB-u u MUP-u FNRJ, organe UDB-e na nivou republičkih ministarstava i opunomoćstva UDB-e za srezove. Pripadnicima UDB-e su od jula 1952. godine uvedena civilna zvanja.

UDB-a je organizaciono bila podeljena na 8 odeljenja: 1. Obaveštajno odeljenje, 2. Političko odeljenje (suzbijanje delatnosti unutrašnjeg neprijatelja), 3. Kontraobaveštajno odeljenje, 4. Poslovi veze i evidencije, 5. Služba za materijalno-tehničko obezbeđenje i finansijsko poslovanje, 6. Kontraobaveštajna zaštita najviših državnih i partijskih rukovodilaca, 7. Kriptografska zaštita tajnih poruka i 8. Kadrovsko odeljenje.

Teoretski delokrug rada UDB-e obuhvatao je “organizovanje službe, preduzimanje mera i vršenje upravnih radnji u cilju sprečavanja i otkrivanja delatnosti usmerenih na podrivanje i rušenje Ustavom utvrđenih osnova ekonomskog, političkog i pravnog uređenja, kao i prikupljanje obaveštenja koja bi imala takvu svrhu”.

Kako prepoznati državnog neprijatelja?

Državni neprijatelj je bila omiljena floskula posleratne komunističke vlade. Svako ko je mislio drugačije o aktuelnoj vlasti, bio je proglašen za izdajnika i narodnog neprijatelja. Od tada, pa do dana današnjeg, ništa se nije promenilo u svesti naroda i vlasti. Svaka vlast ima samo jedan problem, one građane koji misle drugačije i bune se zbog toga. I svi su oni državni neprijatelji, jer uznemiravaju monolitnu i ušuškanu vlast.

A država blagonaklono gleda na to ako neko od svesnih i lojalnih građana pljune, prebije i “nauči” pameti domaćeg izdajnika. To je u redu. Oni su to zaslužili. Glavni protagonisti takvog mišljenja i delanja, etiketiranja i stavljanja pod kontrolu državnih neprijatelja i narodnih izdajnika su sve one službe i partije proizašle iz komunističkog i socijalističkog bastiona pravoverja u sopstvenu komunističku nepogrešivost. A to će reći sva aktuelna vlast i opozicija u Srbija, jer šta su deca na vlasti do naslednici tatini i dedini. I njih su njihovi preci naučili da strasno mrze i da satiru sve neprijatelje, jer će neprijatelj doći i oteti im sve što su oni već oteli od naroda. Zato narod treba stalno huškati da mrzi one koji žele da promene vlast ili ostvare pravdu.

Svaka afera i skandal koji se pojavi u srpskom političkom životu je borba na život i smrt između pravoverne vlade i nepravovernih državnih neprijatelja. Jer, oni koji se bune i traže neku pravdu, oni u stvari samo ruše naš vrli državni sistem povlastica i beneficija političke elite. I sa razlogom treba da budu eliminisani, da ne smetaju. I još ako to urade pravoverni građani, tim bolje, jer ne može država sve sama da stigne. Tim pre što vlast, tajne službe i interesne ekipe odavno strogo kontrolišu glavne i lukrativne poslove u ovoj napaćenoj zemlji i gledaju da to niko ne ometa, jer je sve to pod „patronatom države“, pa im je milije da pravdu prepuste građanima samima. A oni će te lojalne i verne građane obrazovati kroz strogo kontrolisane medije i nahuškati ih tabloidima i crnim vestima, gurnuti ih slepo na narodne neprijatelje pokazujući im prstom ko je kriv za svu bedu i probleme naše zemlje. Oni su, kao izdajnici najviše doprineli trenutnom stanju države i naroda.

Zato je državni neprijatelj svako ko se usprotivi paradržavnom sistemu. Postojećem sistemu vlasti i paravlasti. A paravlast je još i opasnija, jer ona nema skrupula. Ona u stvari i ne postoji osim u realnosti. O njoj se ne priča, ona se ne pominje, ali se njena dela i posledice vide na svakom koraku. Oni iz paravlasti kroz uspostavljene mehanizme uticaja i monopola i upravljaju ovima iz vlasti i kreiraju javno mnenje. Stvaraju mržnju i ostrašćenost. A to se lako postiže kada angažuješ sve one pohlepne političare, surove navijače i prljave novinare bez časti i skrupula, a pune hormona, udvorištva prema vlasti i bremeniti mržnjom prema svakome na koga vlast ukaže prstom.

I kada pogledate unazad, shvatite na sopstveno veliko razočarenje da se skoro ništa nije promenilo u tih zadnjih 7 decenija od pojave komunista na istorijskoj pozornici Srbije. Taj mentalitet borbe protiv narodnog neprijatelja je ostao dominantan oblik mišljenja i delanja u Srbiji. A primera za to je nebrojeno, počev od odnosa partizana i četnika jednih prema drugima, do navijača Zvezde i Partizana, do vlasti i opozicije, komšije i komšije, vernika i nevernika, građana i seljaka, centra i provincije, tajnih i javnih službi, svuda imate progon neistomišljenika i onih koji talasaju.

U Titovo i Miloševićevo vreme vam je zbog toga letela glava ili ste u najboljem slučaju bili “malo” policijski i parapolicijski obrađivani po glavi i drugim organima tela. Danas je situacija malo bezbednija, ali samo malo, jer su tu sada crni tabloidi koji vas po zadatku tajnih službi ocrne i unište vam život, karijeru i prijateljstva, fabrikujući gomile laži i podmetanja.

Posle Miloševića i 2000-e se nije mnogo toga promenilo. Jeste da se batinjanje naizgled malo smanjilo, jer je opozicija bila puna profesora i studenata koji su došli na vlast da igraju ulogu dobrog evropskog deteta i đaka, pa takva vlast nije htela javno da tuče i uvlači u gepek, ali su tajno radili sve isto što i njihovi prethodnici. I čuvali ljubomorno svoj bastion vlasti i istine koju su promovisali, dok su u međuvremenu uzimali ispod žita i od seljačkog žita. No, da bi to mogli da rade nekažnjeno, morali su da potpišu pakt sa đavolom, sa svim onim momcima i bajama tajne vlasti koji su im svojim značkama i uticajem omogućavali da to što rade, rade skoro neometano. I to je najveće razočarenje koje su nam opozicione snage i profesori u njihovim redovima doneli. I oni su nastavili gde su prethodni komunisti stali, nastavili su da fabrikuju narodne neprijatelje. I oni su počeli da rade isto što i prethodnici, i da u koaliciji sa kriminalom i tajnim službama „rade posao“. Jer, čim su došli na vlast shvatili su kakva je zapravo vlast i „ko kolo vodi“ i u to kolo su odmah uleteli, da ne propuste zadnji voz za sreću moći i blagodet imućnog života.

Na kraju su opet stare strukture moći vratile na vlast Miloševićevu decu – socijaliste i neo radikale, da malo stegnu državu i očiste je od narodnih neprijatelja, koji su se namnožili u periodu kvazi demokratske vlasti. I da utegnu postojeće poslove, koji su zbog krize malo počeli da propadaju i koje su novi demokratski tajkuni u svoj sili opiijene vlasti počeli da preuzimaju. Na žalost običnog građanina Srbije, kolo uvek igraju isti a mi navijamo sa strane i mislimo da se nešto dešava, dok oni poskakuju i uz moravac, prasence i pevačicu hukću, cupkaju i cokću, srećni osvojenim plenom.

Običan građanin Srbije ne shvata jednu očiglednu stvar a to je dok god on „navija“ za jednu političku opciju i brani je svim silama iako ona greši, samo doliva gorivo na vatru revanšizma i sebe stavlja u poziciju da će i on jednom biti državni neprijatelj. Državne neprijatelje prave sami građani svojom neobjektivnošću. Svi oni koji slepo veruju vlasti i političkim partijama, oni fabrikuju domaće izdajnike, oni traže gde je državni neprijatelj, oni jure i proklinju sve one koji misle drugačije. Sigurno je da i među onima, koji misle drugačije ima svakakvih ludaka i zanesenjaka, koji su potpuno van realnosti u svojoj navijačkoj i ideološkoj ostrašćenosti, ali ovoj zemlji treba objektivnost a ne navijačka euforija. Ovoj zemlji trebaju objektivni i samosvesni građani a ne navijači glasači koji će svojim partijskim ljubimcima opraštati svako nedelo, da ne bi na vlast slučajno došao državni neprijatelj iz opozicije.

Državni neprijatelj je etiketa koja vas čeka ako krenete da „ispravljate krive Drine“ srpske vlasti. Za vreme vladavine Nikole Pašiće pre 100-ak godina rizikovali ste da vas njegovi sledbenici i tadašnji radikali izbodu perorezom ili zapljunu, danas rizikujete da vas obrade bejzbol palicama ili da vaše ime osvane u nekom od crnih tabloida naše stvarnosti. A verovatno i da vas uhapse, da pokažu malo snagu. A koliko je to moćan mehanizam koji stoji iza boraca za pravovernost vlasti a protiv državnih neprijatelja, govori masa nerešenih slučajeva i tužbi protiv nosioca „državne politike“. A sve je i svima jasno, kao što je i jasno sudijama da bi osuđivanjem političke i parapolitičke vlasti i privrednog kriminala, oni sami kao sudije postali državni neprijatelj, i da bi ih prvi „lojalni“ kolega sudija zbog toga osudio „u ime naroda“.

„Kadija te tuži, kadija ti sudi“ je osnov srpske vlasti. Zato državni neprijatelj i domaći izdajnik nema šansi u Srbiji da dobije pravdu. Može samo da dobije profesionalnu navijačku „obradu“ ili „sudski reformisanu pravdu”.

U takvim političkim prilikama treba se prisetiti čuvenih stihova Rudyard Kipling-a (1865-1936), kojima je 1907. dodeljena Nobelova nagrada.

Ako možeš da sačuvas svoju glavu kada svi oko tebe
gube svoje i okrivljuju te za to,

Ako možeš da veruješ sebi kada svi u tebe sumnjaju,
i čak pridodaješ njihovim sumnjama,

Ako možeš da čekaš, a da ti ne dosadi čekanje,
ili ako si prevaren da ne lažeš,

ili ako si omrznut da ne mrziš,
A pored toga da ne izgledaš predobar ili premudar.

Ako možeš da sanjariš, a da snovi ne ovladaju tobom,
ako možeš da razmišljaš, a da ti maštanje ne bude cilj,

Ako možeš da se suočiš sa uspehom i neuspehom
i da smatraš te dve varalice kao da su potpuno iste.

Ako možeš da podneseš kada čuješ
da su istinu, koju si rekao
izvrnuli nitkovi da bi napravili zamku za budale,

Ili da posmatraš propast onoga čemu si posvetio celi život,
i da pogrbljen sa dotrajalim alatom ponovo stvaraš,

Ako možeš da staviš na gomilu sve sto imaš
i da ga baciš na kocku,

izgubiš i opet počneš iz početka
i nikad ne izustiš reč o tom svom gubitku,

Ako možeš da prisiliš svoje srce i nerve i tetive,
da te služe dugo iako ih više nemaš,

I tako izdržiš kada nema ničeg u tebi
sem volje koja ti dovikuje: “istraj”.

Ako možeš da razgovaraš sa najnižim,
i da sačuvaš svoje dostojanstvo,

ili da šetaš s kraljevima,
a da ne izgubiš razumevanje za obične ljude.

Ako ni neprijatelj ni prijatelj ne mogu da te uvrede,
ako te svi cene, ali ne suviše,

Ako možeš da ispuniš jedan nezaboravan minut
sadržajem koji traje šezdeset sekundi,

Tvoja je zemlja i sve što je na njoj,
i iznad svega bićeš čovek, sine moj!

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

VBA

I period – od 12. novembra 1839. godine do 1941. godine

Razvoj savremenih bezbednosnih i obaveštajnih aktivnosti u Evropi počeo je pre više od dva veka, a u Srbiji poče­t­kom XIX veka, pre i tokom Prvog srpskog ustanka. U to vreme se javila svest o potrebi da se više sazna o namerama i pokretima turskih jedinica, kao i o raspoloženju među Turcima, pa je počelo sistematičnije prikupljanje podataka neophodnih za procenu političke i vojne situacije. Tada su zabeleženi prvi primeri dvojnih igara, odnosno prevrbovanja turskih agenata.

Tokom Prvog srpskog ustanka, u obnovljenoj Srbiji, Karađorđe Petpović je uspostavio orga­ne vlasti i regularnu vojsku. Tako su, na Skupštini 1811. godine, osnovana popečiteljstva (mi­nistarstva), među kojima i Popečiteljstvo vojnih dela. Iz tog vremena su ostala doku­me­n­ta, koja su potpisali Karađorđe i ministar vojni Mladen Milovanović, u kojima se nače­l­ni­­cima nahija, zbog nesigurne vojno-političke situacije, nalaže da preduzmu mere protiv sumnjivih lica.

Karađorđe je naročito vodio računa o unutrašnjoj bezbe­dno­sti ustanika i strogo kažnjavao sva­ki oblik saradnje sa Turcima, dostavljanje podataka, izdaju ili špijunažu.

Za vreme vladavine kneza Miloša Obrenovića preduzimane su mere predostrožnosti i opre­znosti prilikom prijema u državnu i vojnu službu. Te mere su primenjivane za odabir regruta, procenu po­na­­šanja vojnika u jedinici, ali i za sprečavanje odavanja vojnih tajni. Knez je naložio i nadzor nad državnim činovnicima i deputatima u Beogradu i Carigradu.

O tome koliki je značaj knez davao preventivnoj bezbednosnoj zaštiti svojih jedinica, govori i po­da­­tak da je sam prisustvovao činu prijema regruta i učestvovao u odlučivanju, dajući svoje miš­lje­nje.

U Miloševo vreme je donet dokument pod nazivom Dužnosti vojnih komandanata, 1836. go­dine, u kome se vojnim komandantima i sreskim starešinama, između ostalog, nalaže da motre i na to da li se neko dogovara s neprijateljem Srbije i da se „tajna društva u Serbiji ne pletu“. (čl. 4)

Prvi pravni akt u kome se na celovit način definišu pitanja bezbednosne zaštite vojske – Vojni zakon donet je 12. novembra (31. oktobra po julijanskom kalendaru) 1839. godine.

U glavama XIV i XV Vojnog zakona navode se dela i sankcije za izdaju, bekstvo, pobunu i dru­ge obli­ke pojedinačnog ili kolektivnog delovanja protiv interesa naroda. U članovima 7. i 8. Iz­vo­da iz Vojnog zakona posebno su razrađena dela špijunaže i dela protiv usta­va i „slobode naroda“.

Bezbednosno-obaveštajna delatnost se postepeno razvijala u Srbiji i doživljava znatniji razvoj naročito u vreme oslobođenja od Turaka i sticanja nezavisnosti. Dvadeset četvrtog januara (6. februara po gregorijanskom kalendaru) 1876. doneta je Uredba o osnivanju Glavnog đeneralštaba, kojom je formirano odeljenje koje je bilo zaduženo za obaveštajne i kontraobaveštajne zadatke.

U Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca i, kasnije, u Kraljeviji Jugoslaviji ustanovljen je bezbednosno-obaveštajni sistem, či­ji su poslovi obavljani u okvi­ru Ministarstva vojske i mornarice i Ministarstva unutrašnjih de­la. Konkretno, u Ministarstvu vojske i mornarice postojale su vojna obaveštajna i kontraoba­ve­šta­jna služba.

Prema odredbama Uredbe o Glavnom đeneralštabu i đeneralštabnoj struci od 10. aprila 1920. godine, osnovana su četiri odeljenja, od kojih je četvrto, Oba­veštajno odeljenje obavljalo vojnoobaveštajnu i kontraobaveštajnu delatnost. Kao deo Gla­vnog đe­neralštaba Vojske Kraljevine Jugoslavije, počelo je sa radom 6. maja 1920. godine. Novom Uredbom od 14. septembra 1923. godine bliže su definisani zadaci Obaveštajnog odeljenja koje je, između ostalog, bilo zaduženo za poslove koji se odnose na suzbijanje neprijateljskih radnji štetnih po interese vojske i zemlje, praćenje pisanja domaće i strane štampe, kao i na istraživanju i izradi vojnih šifara. U radu tog odeljenja, osim oficira kojima je to bio jedini zadatak, učestvovale su i druge starešine koje su bezbednosne zadatke obavljale uporedo sa svojim redovnim dužnostima. Od 12. marta 1928. godine obrazovani su kontraobaveštajni centri koji su delovali do Aprilskog rata 1941. godine.

Reorganizacijom Glavnog đeneralštaba, 1941. godine, utemeljene su tri zasebne direkcije, među ko­ji­ma i Obaveštajna direkcija, koja je imala tri odeljenja: obaveštajno, kontra­oba­ve­štajno i ode­ljenje za poslove šifri. Nadležnost kontraobaveštajnog odeljenja bila je za­š­ti­ta vojnih jedinica, koma­n­di i štabova vojske, kao i vojnih ustanova i zavoda. Strukturu tog odeljenja su činili kontra­oba­ve­štajni odseci u vojnoteritorijalnim usta­no­vama i kon­tra­obaveštajni organi u vojnim jedinicama, zaduženi za kontraobaveštajnu zaštitu koma­n­di, štabova i jedinica.

II period – od 1941. godine do 13. marta 1946. godine
Za vreme Drugog svetskog rata, u maju 1942, Vrhovni štab Narodnooslobodilačke vojske i pa­rti­zan­s­kih odreda (NOV i PO) izdaje prvo Uputstvo o organizaciji obaveštajne i kontra­oba­ve­štajne službe u partizanskim jedinicama. Do Drugog zasedanja AVNOJ-a delo­vale su Obaveštajna služba NOV i PO, koja je obavljala poslove obaveštajne i kontra­oba­veštajne službe, i Služba bezbe­dno­sti, koja je štitila oslobođene teri­to­rije od delovanja agenture okupatora.

Donošenjem Uputstva o organizacionoj strukturi i osnovnim zadacima obevštajne službe na oslo­bođenoj i neoslobođenoj teritoriji, 27. novembra 1942. godine, inaugurisana je objedinjena obaveštajna i kontraobaveštajna služba. Budući da se bavila obaveštajno-bezbed­no­snim poslovima, ta služba je bila podeljena u dva odseka: odsek za obaveštavanje i odsek za kontrašpi­ju­nažu, koji je bio namenjen za zaštitu partizanskih jedinica, borbu protiv pete kolone, nepri­ja­te­ljeve propagande i razbijanje njegovih šifri.

Nakon Drugog zasedanja AVNOJ-a, u aprilu 1943. godine, osnovana je i Komisija za borbu protiv pe­te kolone i terorizma, čijom je reorgani­za­cijom, u septembru iste godine, osno­van Odsek za zaš­ti­tu naroda. Tada su kontraobaveštajni poslovi prešli u nadle­žnost Ozne, čiji je zadatak bila kon­tra­obaveštajna zaštita slobodne teritorije i partizanskih je­dinica.

Od Odseka za zaštitu naroda, 13. maja 1944. godine, osnovano je Odeljenje za zaštitu naroda (OZNA), kao jedinstvena, centralizovana organizacija bezbednosti sa zajedničkom organi­za­cionom stru­kturom i metodama rada. Delovala je na celokupnoj teritoriji Jugoslavije. Naj­pre se bavila prikupljanjem obaveštajnih podataka za potrebe operativnih jedinica, a ka­snije se sve više okretala borbi protiv špijunaže.

Odlukom Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije (NKOJ), 15. avgusta 1944. godine fo­r­miran je Korpus narodne odbrane Jugoslavije (KNOJ), koji je bio potčinjen povereniku za narodnu odbranu, koji je njime rukovodio posredstvom načelnika Ozne. Od avgusta 1944. do januara 1953. godine, KNOJ je bio izvršni organ Ozne.

Na osnovu Naredbe Vrhovnog štaba od 1. marta 1945. godine i Uputstva Odeljenja za zaštitu na­roda Ministarstva narodne odbrane Demokratske Federativne Jugoslavije od 24. marta 1945. godine, određeni su organizacijska struktura, formacijski sastav i zadaci Ozne. Ozna je imala stru­kturu od šest odseka. Zadatak II odseka Ozne bila je kontraobaveštajna zaštita oslo­bođe­ne teritorije i borba protiv unutrašnjeg neprijatelja, dok je III odsek Ozne bio zadužen za sup­ro­tstavljanje „ne­pri­­jateljskim elementima, špijunima i dive­rza­n­ti­ma ubačenim u NOV i POJ“, odno­sno kontra­oba­veštajnu zaštitu oružanih snaga Naro­d­no­­­­­oslo­­bo­dilačkog pokreta.

Proglašenjem Federativne Narodne Republike Jugoslavije (FNRJ), 2. novembra 1945. godi­ne, i donošenjem Ustava FNRJ, 31. januara 1946. godi­ne, Ozna je reorganizovana i od nje je fo­­rmirana Uprava državne bezbednosti (UDB), koja je do 1952. godine imala vojnu for­ma­ciju i strukturu.

III period – od 13. marta 1946. godine do 23. marta 1955. godine

Trinaestog marta 1946. godine ukinut je III odsek Ozne i od njega je formirana Kontra­oba­veštajna služba (KOS), kao samostalna služba, postavljena u vojnoj orga­nizaciji, čiji su za­daci bili kontraobaveštajna zaštita Jugoslovenske armije (JA) od obave­šta­jno-sub­ver­zivne delatnosti, sprečavanje delovanja stranih obave­šta­jnih službi prema JA, ali i pre­du­zimanje preventivnih bezbednosnih mera u jedi­nicama. Od formiranja KOS-a, njime je ruko­vodio pomoćnik ministra za narodnu odbranu.

Direktivom pomoćnika ministra za narodnu odbranu od 29. maja 1946. godine, oficiri KOS-a su dobili pravo hapšenja i isleđivanja lica koja su osumnjičena za „špijunažu, sa­bo­tažu, diverziju, terorizam, neprijateljsku agitaciju i propagandu, banditizam i krivična de­la koja su upravljena protiv države, naroda i pojedinaca“.

Kontra­oba­veštajna služba je više puta reorganizovana, u skladu sa promenama organizacije Jugoslovenske armije. U okviru reorganizacije vojske krajem 1947. i početkom 1948. godine, 1. marta 1948. Uprava KOS-a ušla je u sastav Gene­ra­l­štaba Jugo­slo­ve­nske ar­mi­je, kao XII uprava Generalštaba. Iste godine, prateći razvoj vojne privrede, formirano i Odeljenje KOS-a za vojnu industriju i brodogradnju.

Istovremeno sa kontraobaveštajnim radom, KOS je organizovao specijalne kurseve za ško­lovanje svojih pripadnika. Početkom aprila 1950. godine počela je sa radom Škola KOS-a Ministarstva za narodnu odbranu, u kojoj je školovanje trajalo godinu dana. U junu 1952. godine osnovana je Škola rezervnih oficira KOS-a, koja je trajala dva meseca. Nakon toga, 17. novembra 1955. godine, osnovan je i Školski centar bezbednosti u Pančevu, koji je u svom sastavu imao Školu bezbednosti i Školu vojne policije. Od 28. februara 2009. godine, ta spe­cijalizovana ustanova funkcioniše pod nazivom Centar za usavršavanje kadrova Vojno­bez­bednosne agencije.

IV period – od 23. marta 1955. godine do 2. jula 2002. godine

Kontraobaveštajna služba je, 23. marta 1955. godine, preimenovana u Organe bezbe­dno­­sti, koji su se sa­stojali od Uprave bezbednosti i organa bezbednosti u forma­ci­jskom sastavu ko­mandi jedinica i ustanova Vojske i Državnog sekretarijata za naro­d­nu odbranu (DSNO, ka­s­nije Savezni sekretarijat za narodnu odbranu, SSNO). Uprava bezbednosti je od 1955. godine bila direktno potčinjena DSNO.

Naredba o osnivanju i delokrugu Uprave i organa bezbednosti doneta je 14. septembra 1955. godine. Bezbednosni poslovi, za­daci i način pos­tu­pa­nja uređeni su Pravilnikom o organi­za­ciji, delokrugu i radu organa bezbednosti JNA, koji je donet 24. aprila 1956. godine. Tim do­­­kumentima je regulisano da Organe bezbednosti Jugoslovenske narodne armije (22. dece­m­b­ra 1951. godine Jugoslovenska armija je preimenovana u JNA) čine Uprava bezbe­dno­sti DSNO, odeljenja i odseci bezbednosti u jedinicama i ustanovama, oficiri u puku, samo­sta­l­nom bataljonu i jedinicama i ustanovama tog ranga.

Osnovni zadatak Organa bezbednosti bio je da preduzimaju mere za otkrivanje i sprečavanje delatnosti usmerene protiv bezbe­dno­sti JNA i njene borbene gotovosti, kao i za zaštitu vojne tajne. Delatnost Organa bezbe­dnosti odvijala se u dva glavna sektora: kontraoba­ve­štajnom i preventivnom. Kontraobaveštajni sektor se bavio sprečavanjem delatnosti stranih obaveštajnih službi, primenom KO metoda rada i sred­stava specijalne namene. Sektor preventivne bez­be­dnosti je težišno preduzimao mere za zaštitu tajnih vojnih podataka i najvažnijih vojnih objekata.

U aprilu 1961. godine osnovan je Savet za koordinaciju organa bezbednosti i obaveštajnih organa JNA, čime je uobličena saradnja sa tadašnjom II (obaveštajnom) upravom Genera­lšta­ba JNA, naročito u oblasti razmene obaveštajnih i kontraobaveštajnih podataka i procena, bezbednosne zaštite itd.

Organi bezbednosti JNA su ostvarivali uspešnu saradnju i sa ostalim službama bezbe­d­no­­sti u zemlji (Služba državne bezbednosti, Državni sekretarijat inostranih poslova, or­ga­ni unutrašnjih poslova). Do 1955. godine, rad službi bezbednosti koordinisale su Save­zna informativna komisija i Komisija za operativnu koordinaciju, a od 1964. godine Komisija Saveznog izvršnog veća za koordinaciju informativnih i bezbednosnih službi.

Posle rasformiranja KNOJ-a, ukazala se potreba za osnivanjem jedinica vojne policije. Naj­pre su, na manevru 1953. godine, formirana posebna odeljenja bezbednosti za obavljanje voj­nopoli­cijskih zadataka. Naredbom vrhovnog komandanta, 14. septembra 1955. godine, for­mi­rana je vojna policija. Odeljenje vojne policije nalazilo se u sastavu Uprave bezbednosti i njime je, u stručnom smislu, rukovodio načelnik Uprave bezbednosti DSNO.

U skladu sa nastavkom reformi JNA, 15. maja 1967. godine, doneto je novo Pra­vilo o radu organa bezbednosti JNA. Prema tom pravilu, u nadležnosti organa bezbednosti bili su, između ostalih, zadaci otkrivanja, praćenja i sprečavanja strane vojnoobaveštajne de­latnosti usmerene prema JNA i njenim pripremama za odbranu zemlje, otkrivanje i spre­ča­vanje tajne delatnosti među pripadnicima JNA koja je usmerena protiv oružanih snaga, kao i sprovođenje mera bezbednosti i zaštite tajnosti u vojnim jedinicama i ustanovama.

Kada je, 20. maja 1992. godine, formirana Vojska Jugoslavije, Uprava bezbednosti je preme­šte­na iz SSNO u Genera­lštab VJ.

V period – od 2. jula 2002. godine do 1. januara 2004. godine
Na osnovu Zakona o službama bezbednosti Savezne Republike Jugoslavije od 2. jula 2002. godine, Organi bez­be­dnosti su pre­i­me­no­vani u Vojnu službu bezbednosti, koja je izmeštena iz Generalštaba u Ministarstvo odbrane.

Vojna služba bezbednosti bila je nadležna za: otkrivanje, praćenje, sprečavanje, suzbijanje i presecanje obaveštajne i druge delatnosti stranih službi, organizacija i lica, unutrašnji međunarodni terorizam i subverzivne aktivnosti usmerenih protiv Vojske Jugoslavije i saveznog ministarstva nadležnog za poslove odbrane, kao i za otkrivanje, istraživanje i dokumentovanje krivičnih dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti SRJ, protiv čovečnosti i međunarodnog prava i najtežih krivičnih dela sa elementima organizovanog kriminala.

U okviru svoje nadležnosti, Vojna služba bezbednosti bila je zadužena za: bezbednosnu i kontraobaveštajnu zaštitu komandi, jedinica i ustanova Vojske Jugoslavije i saveznog ministarstva nadležnog za poslove odbrane; kontraobaveštajnu zaštitu najviših vojnih i rukovodilaca saveznog ministarstva nadležnog za poslove odbrane; organizovanje i vršenje preventivnog bezbednosnog rada u komandama, jedinicama i ustanovama Vojske Jugoslavije; primenu i kontrolu primene mera zaštite podataka koji predstavljaju državnu, službenu ili vojnu tajnu u Vojsci Jugoslavije i saveznom ministarstvu nadležnom za poslove odbrane; vršenje bezbednosnih provera lica za prijem na rad i raspoređivanje na određene dužnosti u Vojsci Jugoslavije i saveznom ministarstvu nadležnom za poslove odbrane, kao i za druge poslove i zadatke.

Donošenjem Zakona o službama bezbednosti SRJ, stvoreni su uslovi za početak sušti­n­skih refo­r­mi Vojne službe bezbednosti.

Primena posebnih postupaka i mera kojima se privremeno odstupa od Ustavom zagarantovanih ljudskih prava i sloboda dozvoljena je samo na osnovu odluke suda. Primenu posebnih postupaka i mera do tada je odobravao ministar odbrane za lica zaposlena u Ministarstvu odbrane, a načelnik Generalštaba za pripadnike Vojske.

Vojna služba bezbednosti izmeštena je iz Generalštaba u Ministarstvo odbrane i potčinjena ministru odbrane. Tokom svog razvoja posle Drugog svetskog rata, služba bezbednosti je u više navrata izmeštana iz Generalštaba u Ministarstvo odbrane i obrnuto. Do 1955. godine, Kontraobaveštajna služba je bila u sastavu Generalštaba Jugoslovenske armije, kada je, kao Uprava bezbednosti, prešla u sastav Državnog sekretarijata za narodnu odbranu (DSNO). Kada je formirana Vojska Jugoslavije, 1992. godine, Uprava bezbednosti je izmeštena u Generalštab Vojske Jugoslavije, u čijem sastavu je bila do donošenja ovog zakona.
Uvedeni su mehanizmi demokratske i civilne kontrole službi bezbednosti. Zakonom je uređeno da Savezna skupština obrazuje Komisiju za kontrolu službi bezbednosti po paritetnom principu, zaduženu za kontrolu ustavnosti i zakonitosti rada službi bezbednosti, usklađenosti rada službi sa politikom i strategijom nacionalne bezbednosti, za kontrolu poštovanja ljudskih prava i sloboda u radu službi, poštovanja političke, interesne i ideološke neutralnosti u radu službi, za kontrolu primene posebnih sredstava i metoda za prikupljanje podataka, zakonitosti trošenja budžetskih i drugih sredstava za rad službi, kao i za razmatranje i usvajanje izveštaja o radu službi bezbednosti, predloga zakona i drugih propisa i opštih akata iz nadležnosti službi bezbednosti. Osim toga, zakonom je uređeno da unutrašnju kontrolu pripadnika službe vrši generalni inspektor, kao organ Savezne vlade.

Razdvojene su vojnopolicijska i kontraobaveštajna funkcija, na osnovu čega su formirane Vojnobezbednosna agencija, kao organizacijska celina Ministarstva odbrane, i Odeljenje Vojne policije, kao organizacijska celina Generalštaba Vojske Jugoslavije.

VI period – od 1. januara 2004. godine

Na osnovu Naredbe ministra odbrane od 29. septembra 2003. godine formirana je Vojnobez­bednosna agencija (VBA), kao organizacijska celina Ministarstva odbrane.

Vojnobezbednosna agencija je, 26. decembra 2003. godine, predstavljena javnosti, a zvanično je počela da funkcioniše od 1. januara 2004. godine.

Konačno, donošenjem Zakona o Vojnobezbednosnoj agenciji i Vojnoobaveštajnoj agenciji, 2009. godi­ne, VBA je uspostavljena kao savremena i profesionalna služba bezbednosti, deo bezbednosno-oba­veštajnog si­stema Ministarstva odbrane i Republike Srbije.

Rad Vojnobezbednosne agencije uređen je Zakonom o osnovama uređenja službi bezbednosti Republike Srbije, Zakonom o Vojnobezbednosnoj agenciji i Vojnoobaveštajnoj agenciji i podzakonskim aktima za njegovo sprovođenje. Zakonom o osnovama uređenja službi bezbednosti Republike Srbije uređene su osnove bezbednosno-obaveštajnog sistema Srbije, usmeravanje i usklađivanje rada službi bezbednosti Republike Srbije i nadzor nad njihovim radom. Zakonom o Vojnobezbednosnoj agenciji i Vojnoobaveštajnoj agenciji uređeni su nadležnosti, poslovi, zadaci, nadzor i kontrola VBA i VOA, saradnja kao i druga pitanja značajna za njihov rad.

Vojnobezbednosna agencija je, u okviru svojih nadležnosti, ovlašćena da prikuplja podatke iz javnih izvora, od fizičkih i pravnih lica, od državnih organa, organizacija i službi, imalaca javnih ovlašćenja, kao i primenom posebnih postupaka i mera tajnog prikupljanja podataka. U Zakonu su na transparentan način navedeni posebni postupci i mere tajnog prikupljanja podataka i način njihovog odobravanja.

Zakonom je uređeno da nadzor nad radom VBA vrši generalni inspektor, kao organ ministra odbrane. Osim toga, kontrolu zakonitosti rada i primene ovlašćenja pripadnika VBA vrši Unutrašnja kontrola, kao organ direktora VBA. Izveštaje o radu i o eventualnim zloupotrebama i nepravilnostima u radu VBA, Unutrašnja kontrola dostavlja direktoru VBA. Ako direktor VBA ne otkloni uočenu nezakonitost ili nepravilnost, rukovodilac Unutrašnje kontrole je dužan da o tome obavesti generalnog inspektora, a po potrebi i nadležni odbor Narodne skupštine.

Pripadnik VBA koji dođe do saznanja da je u radu VBA došlo do povrede ustavnosti i zakonitosti, ljudskih prava i sloboda, profesionalnosti, srazmernosti u primeni ovlašćenja i političke i ideološke neutralnosti, može neposredno da se obrati generalnom inspektoru, ministru odbrane, Vladi i nadležnom odboru Narodne skupštine, bez posledica po svoj status. Osim toga, pripadnik VBA može da se obrati generalnom inspektoru i nadležnom odboru Narodne skupštine i kada smatra da su ugrožena njegova prava u obavljanju poslova i zadataka iz nadležnosti VBA.

Izvor: VBA

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Prati

Dobijte svaki novi članak dostavljen u vaše poštansko sanduče.

Pridružite se 29 drugih pratioca