Afternoon,

Hello,

==========
LIPS REPROGRAPHIE SA
88 Av Du Mal De Saxe 69003 Lyon
Lyon
FRANCE
+33 478 01 05 87

Greetings,

HI-Qual Manufacturing
399 Ravenhurst Street, Winnipeg, MB R2C 5K3

CANADA
204-231-4946

Icultural valleys in the temperate zone. That the country north of Sonora, called in the Spanish history „Arizunea“ (rocky country) was full of minerals, with fertile valleys washed by numerous rivers, and covered by forests primeval. That the climate was a


Questa e-mail è stata controllata per individuare virus con Avast antivirus. http://www.avast.com

Ratovi kroz istoriju nisu bili slučajnost. Poznato je da je uvek iza njih stajao ekonomski momenat. Kada to znamo lako nam je da shvatimo motivisanost “investitora” i “izvođača radova”. Mega-bankari daju ideju i novac, intelektualci oblikuju ideologiju a “narodne vođe”- zapravo agenti od uticaja, sve to sprovode u praksu. Ista formula sprovodi se i kod opozicije ovoj nameri. Jedne pujdaju na druge, a uskraćivanjem pomoći jednoj strani određuje se pobednik. Karl Marks, koji je takođe bio Hazar, ovakvo stanje je definisao formulom: teza-antiteza=sinteza. Isti mega-bankari stoje i iza komunizma i iza nacional-socijalizma i iza “demokratija” zapada u XX veku. (Dejan Lučić)

Tito, Hitler, StaljinProšlo je 33 godina od smrti komunističkog idola Josipa Broza i 24 godina od pada Berlinskog zida, kao najvećih simbola propasti komunizma, ali državne strukture Srbije i dalje izbegavaju otvaranje tajnih arhiva komunističkih struktura u Srbiji. Zašto? Šta se krije u tajnim komunističkim arhivima?

Kao jedan od logičnih zakjučaka može se izneti pretpostavka da su neki članovi današnjeg vlastodržačkog režima Srbije ili njihovi preci bili učesnici u komunističkim zločinačkim strukturama Josipa Broza – Tita.

Naime, da bi sakrili pravi lik i delo Josipa Broza Tita, njegovi komunistički biografi, istoričari i njihovi potomci su, još dok je Tito bio živ, od njega napravili komunističku ikonu, a da bi sakrili istinu o Titu i komunističkom režimu za vreme Tita, posle Titove smrti, doneli su Zakon o zaštiti imena i dela Josipa Broza Tita, što je verovatno bio jedinstven slučaj u svetu da se donošenjem Zakona o jednom mrtvom čoveku posthumno štite njegovi zločini od istine i pravde. 

Međutim, kao što car Trojan nije mogao represijom da sakrije svoje kozje uši, tako ni donosioci zakona o zaštiti imena i dela Josipa Broza Tita ne mogu sakriti istinu o zločinačkom liku i delu svog idola, koji je ustvari bio tajni agent četiri obaveštajne službe, čovek “sa hiljadu lica”, sa sedam lažnih autobiografija, sa 77 šifrovanih pseudonima, majstor 32. reda masonerije, pitomac vojnoobaveštajne škole u Pečuju zajedno sa Miroslavom Krležom i Adolfom Hitlerom, poliglota sa znanjem najmanje četiri stranih jezika, hladnokrvni ubica Kominterne, elitni izviđač likvidator civilnog stanovništva 1914. godine na čelu 72. Austrijske izviđačke jedinice – zajedno sa Miroslavom Krležom i Adolfom Hitlerom (sva trojica su za svoja zverstva bili odlikovani austrijskim gvozdenim krstom), hapšeni i procesuirani silovatelj i huligan, pasionirani klavijaturista, koji je izvanredno svirao Mocarta, husarski sabljaš instruktor, šarmantni plejboj, zavodnik i izvanredni plesač, poznavalac dela Marksa i Lenjina, veliki pisac svojih knjiga, politički opsenar.

 Donošenjem navedenog zakona Titove udvorice su samo potvrdile da su na prostoru bivše Jugoslavije postojale i još uvek postoje ostaci komunističkih struktura, koje su se još u vreme Tita odmetnule od države i naroda, pretvorivši se u tzv. “Državnu bandu”, koja je nelegitimno i nezakonito “U ime naroda” vršile ubistva, pljačke i zlostavljanje svih onih, koji nisu bili simpatizeri njihovog režima. Oni su se samo deklarativno zalagali za ukidanje kralja i njegovih privilegija, ali kroz praksu njihovog delovanja postalo je očigledno da je to bilo samo zato što te privilegije nisu uživali oni, već neko drugi, jer prvo što je Josip Broz Tito učinio još pre završetka drugog svetskog rata bila je zabrana povratka kralja, a po završetku rata ekspresno se uselio u kraljevski dvor, zaplenio blago porodice Karađorđević, i otpočeo progone i pljačkanje nesimpatizera komunizma, kao i nacionalizaciju privatne imovine svih imućnijih građana.

Opljačkano kraljevsko blago Josip Broz nije upotrebio da nahrani izgladneli narod, već je za tu svrhu seoskom stanovništvu propisao tzv. obavezni otkup poljoprivrednih proizvoda radi ishrane gradskog stanovništva. Taj obavezni otkup nije podrazumevao isplatu u novcu, već davanje bezvrednih priznanica. Opljačkano blago Josip Broz Tito je koristio da učvrsti svoju diktaturu, tako što je jačao vojne i policijske strukture i gradio tajna podzemna skloništa za sebe i svoje najvernije pristalice, jer se stašno plašio da će mu se neki od njegovih bivših nalogodavaca ili potomci nevino stradalih kad-tad osvetiti za izdaje i zločine koje je počinio kao međunarodni špijun.

Po naređenju Tita na teritoriji Jugoslavije izgrađeno je ukupno 26 novih podzemnih objekata (šest u BIH, pet u Hrvatskoj, tri u Sloveniji, sedam u Srbiji, tri u Crnoj Gori i dva u Makedoniji). Izgradnja tih 26 objekata građenih od pedesetih do devedesetih godina, koštala je oko 90 milijardi dolara. Navedenom spisku treba dodati i veliki broj tajnih podzemnih skloništa, zaostalih iz perioda pre drugog svetskog rata (naprimer u Rijeci, Splitu, Beogradu, Oplencu, Novom Sadu itd.), koja su gradile bivše državne strukture i okupacijski režimi. U spisak tajnih Titovih skrovišta mogu se uvrstiti i drugi objekti, koje su ulizničke lokalne garniture izgradile skoro u svakom gradu ili njegovoj okolini. Sva ta tajna Titova skrovišta bila su međusobno povezana tajnim komunikacijskim vezama i sva su bila luksuzno opremljena najmodernijim tehničkim uređajima. Neka od tih Titovih tajnih podzemnih skrovišta bila su opremljena najmodernijim podzemnim aerodromima (naprimer ono u Bihaću) ili podzemnim lukama (naprimer ono na ostrvu Visu ili ono u Boki Kotorskoj).

Od tajnih podzemnih kompleksa onaj u Konjicu je najveći i najskuplji, jer je vredeo 8,5 milijardi dolara. Ova atomska ratna komanda izgrađena je u unutrašnjosti planine Zlatar na površini od 6.500 kvadratnih metara. Imala je tri dela, na površini tri Titove vikendice, u zemlji fabriku municije i atomski bunker, koji je smešten na dubini od 280 metara. Bunker je sagrađen sa namerom da, u slučaju atomskog rata, funkcioniše kao centar vojnih operacija, sklonište za Štab vrhovne komande, maršala Tita i njegovu porodicu. Njegova izgradnja je trajala od 1953. do 1979. godine.

Na taj način su Tito i njegovi najbliži saradnici postali najveći izdajnici pravih komunističkih ideja, ali da bi to sakrili oni su terorisali svakoga ko je stvarno verovao i propagirao istinski komunizam.

Sada, kada se zna da je lik Josipa Broza Tita predstavljalo najmanje dva višestrukih tajnih agenata – po nalogu svetskih moćnika, postaje sve očiglednije da su uloge Lenjina, Tita, Hitlera i Staljina bile samo sredstva velike zavere usmerene na uspostavljanje Novog svetskog poretka, u kome vrhovnu vlast u celom svetu imaju svetski moćnici, koji su ujedno i najveći vlasnici kapitala u najvećim svetskim bankama i industrijskim korporacijama, koje se bave proizvodnjom i distribucijom svih potrošnih dobara u svetu.

Piramida mociAli, da bi ovladali kapitalom u svetskim razmerama, svetski moćnici su, preko tajnih službi, u svojim školama za obuku tajnih agenata, osmislili likove i uloge Lenjina, Tita, Hitlera, Staljina i ko zna koliko manje poznatih likova, sa ulogom kreiranja Novog svetskog poretka.  Takvi likovi bili su im potrebni da zavedu na stranputicu milione ljudi u svetu, da se kroz ratove i revolucije troše skupi proizvodi njihovih korporacija, kao što su kreditni novac, hrana, ratna tehnika, energija itd., radi održavana visokih cena tih proizvoda.

Navedeni tajni špijunski likovi svetskih moćnika su školovani u specijalnim špijunskim školama (naprimer: Tito i Hitler su istovremeno bili pitomci iste špijunske škole u Pečuju). U tim školama oni su dobili sva potrebna znanja za svoje mračne uloge, a za delovanje na terenu i svu potrebnu logistiku (novac, lažna dokumenta, naoružanje itd.), kako bi među narodima, gde su po zadatku infiltrirani, učvrstili svoje lažne identitete, da su oni navodno obični ljudi “potekli iz naroda”, koji su na teritorijama svojih projektovanih zaduženja, zahvaljujući svojim špijunskim veštinama, nemoralu i kriminalnim metodama, stvarali utisak da im postojeće režimske strukture ništa ne mogu, zbog čega su njihovi najverniji saradnici od njih izgradili nedodirljive i od svake kritike zaštićene ikone.

Ukoliko bi se pokazalo da neki od navedenih likova nije bio u stanju da u praksi do kraja obavlja zadatu obavezu ili je trebalo lažirati njegovu smrt (kao u slučaju Hitlera), njihovi nalogodavci su u rezervi uvek imali njihove pripremljene dvojnike, što je očigledno bilo primenjeno i kroz lik Josipa Broza – Tita, čiji su lik i delo zastupali dva špijuma, što je delimično objašnjeno u video prilogu pod naslovom “Ko je zaista Bio Josip Broz Tito”, kao i u mnogim drugim napisima.

Tajni špijunski likovi alijas Lenjin, Tito, Hitler, Staljin, itd., kao završni ispit svojih uloga, imali su zadatak da na kraju potpuno kompromituju one početne “vrednosti i ideale” oko kojih su se okupljale, ratovale i ginule njihove verne pristalice. Oni, koji su blagovremeno uviđali da njihove vođe postaju nedosledne u ostvarivanju “programskih ciljeva”, bili su tajno uklanjani bez suđenja i bez milosti, a njihova imovina konfiskovana u korist bezpogovornih režimskih poslušnika.

Svrha ovakve taktike delovanja navedenih špijunskih likova bilo je stvaranje i razvijanje novih režimskih struktura, poput Državnih bandi, koje su “U ime naroda” satirali te narode, tako što su te Državne bande Lenjina, Tita, Hitlera, Staljina, itd., vršile brutalne represije nad svima onima, koji su pokazivali, makar i mrvicu nezadovoljstva, neposlušnosti, otpora, i/ili raspolagali visokim stručnim, moralnim, verskim, političkim i finansijskim vrednostima, zbog čega su navedeni likovi rangirani na visokim pozicijama, kao najveći svetski zlikovci tokom 20. veka.

Onima, koji ne veruju da su navedeni likovi projektovani radi uspostavljanja Novog svetskog poretka, predlažem da na primer,  analiziraju lik Josipa Broza – Tita, tako što će se zapitati da li neko od njih zna da je na prostorima bivše Jugoslavije, pa čak i u celom svetu, postojao još neki bravar, koji je znao najmanje četiri strana jezika, znao da svira klavir, da jaše, da se mačuje, razumeo se u medicinu, nauku, poljoprivredu itd., poznavao učenja Marksa i Lenjina i  bio pisac čitavih tomova svojih sabranih dela. Koliko mi je poznato i ostali navedeni likovi su bili odlični poznavaoci mnogih od navedenih veština i pisci svojih sabranih dela.

Josip Ambroz (Tito)Iz video priloga Ko Je Bio Josip Broz Tito – World News zainteresovani su mogli saznati da je pravi Josip Broz rođen u Kumrovcu u siromašnoj porodici, zbog čega je izabran kao pogodan lik za Tajnu službu Austrougarske monarhije, pomoću koga je planirano razbijanje Kraljevine Jugoslavije.

Da bi stvorila lik Josipa Broza za svoje potrebe, Tajna služba Austrougarske monarhije izdala je nalog svom obaveštajcu, Josipu Ambrozu (bratu po ocu Josipa Broza) da ubije pravog Josipa Broza i preuzme njegov identitet.

Josip Ambroz je 1913. godine ispunio nalog Tajne službe Austrougarske monarhije, tako što je otrovao svog brata po ocu Josipa Broza iz Kumrovca (koji je imao crne krupne oči i nije imao kažiprst leve ruke) i preuzeo njegov identitet.

Da bi mogao da ispuni zadati nalog, hladnokrvni špijun i ubica – Josip Ambroz, po ubistvu svog brata po ocu Josipa Broza iz Kumrovca, od Austrougarske tajne Službe dobija konspirativni nadimak – Tito.

Špijunski zadatak protiv Kraljevine Jugoslavije Josip Ambroz, alijas Tito započeo je 1914. godine, kao podnarednik male izviđačko diverzantske grupe, sa obavezom da upada na teritoriju Srbije i brutalnim ubijanjem, pljačkama, paljenjem kuća, rušenjem vojnih struktura i silovanjima, širi strah među stanovništvom, zbog čega je Austrougarska tajna služba bila izuzetno zadovoljna metodama “rada” Josipa Ambroza, alijas Tita, pa mu je dodelila vojno odlikovanje.

U leto 1914. godine Austrougarska Tajna služba šalje Josipa Ambroza u Galiciju sa zadatkom da se infiltrira u redove Crvene carske armije. U jednoj od akcija, Josip Ambroz – alijas Tito, u svojstvu ranjenika, dopušta da bude zarobljen. U vojnoj bolnici Josip Ambroz je proveo šest meseci sakupljajući bitne informacije za Austrougarsku Tajnu službu. Iste godine, zbog građanskog rata u Rusiji, carska Crvena armija prekida učešće u prvom svetskom ratu.

Tim povodom, Josip Ambroz – alijas Tito dobija novi zadatak da na strani Lenjinovih komunista učestvuje u rušenju carske Rusije.

Tito i StaljinTitov talenat i sposobnost da neprijatelju “razveže jezik” dopali su se Načelniku Sovjetske Tajne službe Josifu Visjaronoviču Staljinu sa konspirativnim imenom “Veliki Koba”. “Veliki Koba”  je u Titu video najneupadljivijeg i najboljeg likvidatora za potrebe Sovjetskog Saveza, te neznajući da je Tito tajni agent Austrougarske, anganžuje ga za rad Tajne službe SSSR-a i daje mu tajno ime “Valter”.

Titova knjizicaNakon pada Austrougarske monarhije, Josip Ambroz – alijas Tito period između dva rata provodi kao poverenik Kominterne i tajni špijun NKVD-a za specijalne namene. Na tom zadatku bio je korišćen kao vođa velikih štrajkova, a po nalogu NKVD-a likvidirao je mnoge istaknute partijske ličnosti u Jugoslaviji, među kojima su bili i Blagoje Parović, Petar Miletić  i Milan Gorkić.

 1923. godine  po dolasku na vlast Adolf Hitler anganžuje Josipa Ambroza, kao svog školskog druga iz elitne špijunske škole u Pečuju, tako da on postaje tajni nemački agent.

Kao vođu Komunističke partije Jugoslavije policija Kraljevine Jugoslavije je uhapsila Josipa Ambroza i poslala ga u zatvor u Lepoglavi.

Pošto je postao i nemački tajni agent, Tito dolazi do informacija da će Beograd biti bombardovan, da će Nemačka napasti Sovjetski Savez, kao i da Nemačka planira istrebljenje jevrejskog naroda.

Takav razvoj događaja Josip Ambroz koristi da se oslobodi od svojih nalogodavaca. Dizanjem ustanka protiv Nemačke okupacije Josip Ambroz se žestoko zamerio Hitleru, koji zbog toga planira njegovu likvidaciju, ali je Josip Ambroz uspeo da do maja meseca 1944. godine izbegne sve Hitlerove zamke. Zbog toga Hitler odlučuje da još jednom organizuje lov na Josipa Ambroza alijas Josipa Broza – Tita, koji se tada nalazio u pećini kraj Drvara iz koje je uspeo da pobegne tajnim prolazom, tako da je Hitler zabeležio još jedan neuspeh u njegovom hvatanju.

Nakon svog bega iz Drvara Josip  Ambroz rešava da se osveti Hitleru, te kao verni Staljinov tajni agent, Josip Ambroz pod pseudonimom “Valter” odlazi u Moskvu sa molbom za pomoć. Staljin udovoljava Valterovom zahtevu, tako što mu daje jednu tenkovsku diviziju na čelu sa Maršalom Tolbuhinom, jer je tada mislio da će na taj način, nakon oslobođenja imati vlast nad Balkanom. Za nešto više od dve nedelje ta tenkovska divizija oslobađa Srbiju i Beograd.

Međutim, nakon oslobođenja Josip Ambroz – Tito rešava da se otrgne i od Staljinovog tutorstva, zbog čega dolazi do njihovog zvaničnog sukoba, uvođenja embarga i “Rezolucije Imforbiroa”.

Nakon smrti Staljina 1953. godine Tito preko Hruščova normalizuje odnose sa Sovjetskim Savezom i tako nestaju svi njegovi državni neprijatelji, što on koristi da učvrsti svoju vlast i postane značajan politički faktor u svetu.

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Kako je Tito postao „naslednik“ dinastije Karađorđević

dinastija KaradjordjevicDa bi Tita voleli više od oca i majke, nekadašnji Titovi pioniri, sada ljudi u poznim godinama, bili su vaspitavani uz pomoć lažnog lika i dela Josipa Broza Tita, kome je njegovo političko okruženje dodelilo čin maršala i naručilo belu maršalsku uniformu, koja se lepo uklapala sa belim rukavicama, epoletama i ordenjima.

Danas znamo da je to bio samo lažni duh vremena, sem činjenice da je belu maršalsku uniformu voleo i Gering (jedva je dočekao da je obuče i F.Tuđman), a sletovi, zastave i bakljade praktikovani su i za vreme Musolinija, Hitlera i Kim il Sunga.

Zašto Titovi poklonici ćute o svojevrsnoj Titovoj izdaji i pohlepi, kad se brže bolje uselio u Dvorske prostorije dinastije Karađorđević i sebi priuštio sve kraljevske pogodnosti, uključujući zaplenu i korišćenje zlatnog posuđa, na koje je maršal preko kraljevskog grba udario onaj grb iz Jajca sa šest plamenova i petokrakom iz 1943. godine.

Kada je to posuđe vraćeno porodici Karađorđević, prestolonaslednik Aleksandar drugi nije hteo da menja grb FNRJ i ostavio ga je na svom porodičnom posuđu, servisu i escajgu uz opasku „To je istorija, dinastije se menjaju, ali grbovi ostaju. Ne želim da prekrajam Tita i brišem njegov grb, kao što je on brisao naš karađorđeviski“. Ali kraljevsko i srpsko imanje i drugi posedi i nekretnine koje je Tito oteo Karađorđevićima još uvek nisu vraćeni.

Posle državne sahrane četvoro Karađorđevića, prestolonaslednik Aleksandar drugi je bio srećan što je osvetlao obraz dinastije i ispunio zavet svog pradede. Kraljevski dvor je postao mesto okupljanja svih Srba i njihovih prijatelja iz sveta. Tom prilikom su stari Beograđani obnovili svoj zahtev da se Josip Broz iseli sa Topčiderskog brda i iz Beograda. „Nećemo Tita i njegovu Kuću cveća u svom dvorištu! Neka Joža Broz ide u svoj rodni kraj u Hrvatsku, ako je maršal Tito zaista onaj Josip iz Kumrovca, za kog se godinama predstavljao“.

O kraljevskom ponašanju Josipa Broza Tita, koji je sebe smatrao zaslužnim naslednikom kompletne dinastije Karađorđević, svedoči i zaplena nakita i zlata članova porodice Karađorđević.

Naime, deo nabrojanih dragocenosti, o kojima je ovde reč, našle su se 1941. u Nikšiću kao teret koji su poneli iz Beograda kralj Petar Drugi Karađorđević i članovi jugoslovenske vlade prilikom odlaska iz zemlje zbog okupacije od strane nacističke Nemačke. Potom je iz Nikšića 12 sanduka sa blagom sakriveno u manastir Ostrog, preciznije u manastirski poljski nužnik.

To blago je pronađeno odmah posle oslobođenja, a u aprilu 1945. organizovan je prevoz tog blaga za Beograd. Konvoj sa zlatom greškom je najpre stigao u Užičku ulicu (tada Rumunsku) broj 15 gde je počeo istovar.

Vojnici Vladimir Pavlović i Nedo Đajić zbijali su tada šalu: „Da li da uzmemo po jednu polugu, jer ih ima toliko da niko neće primetiti, ili da to ne činimo? Ma šta će nam, kad će u komunizmu i ve-ce šolje biti od zlata, što da se mučimo?“.

Ti sanduci sa zlatom su potom preneti u Beli Dvor gde su ih, kako je svedočio Rade Ristanović, domaćin ili komandant Belog dvora, spakovali u kasu u biblioteci, koju je zatim Tito zaključao, ključ stavio u spoljni džep od sakoa i zahvalio drugovima na uloženom trudu. Tvrdnja da je reč o blagu iz Ostroga zasniva se i na ključnim svedočenjima ljudi koji su učestvovali u celoj operaciji. Oni kažu da je bilo zlatnih poluga, dijadema, zlatnika, pribora za jelo, ogrlica zlatnih i od bisera satkanih… Maltene istovetni spisak sa blagom koje je pohranjeno danas u Narodnoj banci Srbije.

Sudbina dijademe, koja se nalazi u trezoru Narodne banke opet je priča za sebe. Istraživači i poznavaoci života porodice Karađorđević, poput Miladina Gavrilovića, upravnika Zadužbine kralja Petra na Oplencu, u svojim beleškama imaju pet registrovanih dijadema kraljice Marije Karađorđević, supruge kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića, ujedinitelja.

Prva, devojačka, zlatna dijadema izložena je u kući kralja Petra Prvog na Oplencu. Druga dijadema je sa veridbe za kralja Aleksandra koja je obavljena 9. januara 1920. godine u Rumuniji.

Bila je ukrašena smaragdima i dijamantima. Danas joj se ne zna trag. Treća dijadema bila je poklon Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca uručena prilikom venčanja za kralja Aleksandra 8. juna 1922. godine.

Bila je ukrašena brilijantima i čuvana kao porodični nakit sa kraljevskom krunom, skitrom i šarom. Kraljica Marija je još 1939. godine otišla u London na lečenje ali i da bude pored dece koja su učila školu u britanskoj prestonici i do početka rata nije se vraćala u Jugoslaviju.

Znači dijadema je ostala u Beogradu odakle se 1941. našla u Ostrogu. Otvaranjem vreća sa blagom u trezoru Narodne banke Srbije stručnjaci će lako utvrditi da je taj dragulj njen poklon sa venčanja.

Četvrtu dijademu kraljica Marija dobila je od svog muža Aleksandra Prvog povodom rođenja sina Petra Drugog Karađorđevića.

Naručili su je od Kartijea zajedno sa ogrlicom. Bila je ukrašena smaragdima i najčešće se pojavljuje na umetničkim slikama gde je kraljica Marija pozirala slikarima. Tu dijademu ona je poklonila snahi Aleksandri, supruzi kralja Petra Drugog, a snaja ju je, pouzdano se zna, prodala nepoznatom kupcu.

Peta dijamantska dijadema u vlasništvu kraljice Marije bila je poklon njene kraljice majke, po imenu takođe Marije. Naša kraljica Marija nosila je taj majčinski poklon i u dubokoj starosti, da bi ga na kraju prodala preko aukcijske kuće Sotbi u Londonu.

Do trezora Narodne banke Jugoslavije, potom Srbije, navedeno blago stiglo je iz odaja Belog dvora na Dedinju. Tu ga je pronašla i po nalogu tadašnjeg Predsedništva SFRJ popisala i spakovala u tu svrhu formirana specijalna državna komisija. Valja, pri tome, imati na umu da se na imanjima, dvorovima, rezidencijama i ostalim zdanjima Brozovih širom Jugoslavije (tačno 68 objekata) od 1945. godine do zvaničnog datuma njegove smrti 4. maja 1980. godine nikada nije vodila evidencija o bilo kakvim stvarima odnosno predmetima. Narodski rečeno, nikada nije urađen nijedan popis imovine.

Međutim, to nije bilo jedino zaplenjeno blago dinastije Karađorđević, pošto je u međuvremenu bilo zaplenjeno i blago Karađorđevića pronađeno u tajnim prostorijama ispod Belog Dvora. O tome svedoči Branko Broz, rođak Josipa Broza u knjizi „Druženje s Titom”, objavljenoj u Zagrebu 1982. godine.

On se 1945. godine nalazio u Belom Dvoru da uz pomoć jedinica Crvene armije očisti i pripremi Beli dvor za dolazak maršala Tita i, između ostalog, piše: „Brat i ja smo jednog dana primijetili nekakva željezna vrata. Kopkalo nas je kamo ona vode. Uzeli smo baterije i polako otvorili vrata. Spiralnim smo se stepenicama spustili u podzemno sklonište s dugačkim hodnicima i izlazima prema Rakovici. Ta je skloništa izgradila kraljevska obitelj. Išli smo od prostorije do prostorije i spazili nekakve ogromne crne sanduke. Bilo ih je mnogo. Nismo znali što bi moglo biti unutra. Znatiželja je bila jača od bilo kakvog razmišljanja i opreza, pa smo odlučili da ih otvorimo jedan po jedan. Imali smo što vidjeti. Prizor kao iz tisuću jedne noći. U sanducima je bilo kraljevsko zlato, posuđe, tanjuri, šalice i jedaći pribor u golemim količinama. Sve je imalo kraljevski grb. Vidjevši to, otrčali smo natrag i obavijestili Tita i Mitra Bakića (šef dva Titova kabineta, potom sekretar privremene jedinstvene vlade Demokratske Federativne Jugoslavije, prim. aut). Nisu mogli vjerovati. Krenuli su u podrum. Kad su sve to vidjeli, naredili su da se ispita hodnik i izlazi i da se postavi straža na ulazu u podrum”.

Sadržaj navedenih sanduka Josip Broz je posle izvesnog vremena pregledao u društvu generala Ljubodraga Đurića, koji o tome piše u knjizi „Sećanja na ljude i događaje”. U tom rukopisu pominje se čuvena epizoda, kada Broz poklanja Đuriću zlatnu tabakeru, a ovaj neće da je primi jer je na njoj utisnut kraljevski grb. Uzeo je tek kada je izbrisan grb Karađorđevića, a utisnut potpis Josip Broz Tito. Te dragocenosti videla je još i Davorjanka Paunović – Zdenka, Titova ljubavnica iz ratnog perioda. Priču o tome Broz je prećutao svom šefu kabineta Mitru Brkiću, pa čak i svom bliskom ratnom drugu Aleksandru Rankoviću.

Šta se na kraju dogodilo sa kompletnim blagom Karađorđevića, do danas nije razjašnjeno. Moguće je da je deo zaplenjenog blaga Josip Broz uložio u izgradnju svojih 26 tajnih podzemnih skloništa širom bivše Jugoslavije, čija se ukupna vrednost procenjuje na oko 90 milijardi dolara. Od navedenih 26 tajnih skloništa za sada se zna za postojanje onih na Visu, Kuparima, Kumrovcu, Plitvicama, Konjicu, Drvaru, Bihaću, Goraždu, Han Pijesku, Bugojnu, Kumanovu, Beogradu, Oplencu, Prištini …

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Prati

Dobijte svaki novi članak dostavljen u vaše poštansko sanduče.

Pridružite se 31 drugom pratiocu