Ratni informatori

Prve ozbiljnije korake u organizovanju obaveštajne službe čitavog NOP-a na teritorijalnom principu, Vrhovni štab i vrhovni komandant NOV i POJ Josip Broz načinio je, posle formiranja II odseka VS NOV i POJ maja meseca 1942. u Foči i posle usvajanja tajnih dokumenata o obaveštajnoj mreži, upravo na prostorima Slovenije, Hrvatske i Bosne. Tito je “Uputstvo za obaveštajnu službu” doneo u Bihaću 27. novembra 1942. godine. Obradu tog teksta vršio je, opet ruski kadar, Fjodor Mahin, član Kominterne i pukovnik sovjetske vojske, koji je posle rata postao i general JA. Tito je to naredjenje prosledio GŠ Slovenije istog dana, a u GŠ Hrvatske i GŠ Bosne i Hercegovine istom naredbom, poslatom iz Bosanskog Petrovca, od 2. decembra 1942. godine. Ovom naredbom data je potpuna organizaciona struktura obaveštajne teritorijalne službe, koju čine glavni obaveštajni centri pri glavnim štabovima Slovenije u Ljubljani, Hrvatske u Zagrebu i BiH u Bihaću. U GŠ NOV I POJ Hrvatske, odnosno Glavnom obaveštajnom centru, bilo je pedeset rukovodilaca i 200 poverenika tajne službe. Na tim poslovima radili su Vladimir Kurt, Ivan Krajačić, zvani Stevo ili Brko, Pero Dozet, Jure Naglić, Branko Ognjenović, Petar Grubor, obaveštajni oficiri Josip DJerdja, Karlo Mrazović – Ortega, Brzi tj. Pavle Gregorić, Ranko Mitić, pa i ruski rezident Dalibor – Jakša Maljčik, koji je bio posebno aktivan u Dalmaciji. Karlo Mrazović je bio, na primer, tada zadužen da po Slavoniji kontroliše kretanje četnika i nedićevaca. Pokrajinski obaveštajni centar u Slavoniji vodili su Ranko Zec, DJuka Matošić, Ivo Pekar ž Posavac i Ivan Mišković – Brk. Sam Krajačić je jednom priznao da je, po nalogu CK KPJ, preuzeo da vodi ilegalnu vojnu obaveštajnu službu u Zagrebu. Njegovi saradnici bili su i mnogi ugledni oficiri NDH. Franjo Pirc je bio načelnik Štaba komande NDH, Matija Petrović zrakoplovni bojnik, Srećko Brana, ustaški satnik, Ivan Cvenček, komandant aerodroma Borongaj, Ljudevit Gerl, domobranski satnik, Ivan Knezević, domobranski bojnik, Nikola Obuljan, pukovnik VZ NDH, Vlado Galić, komandant Pavelićeve tjelesne garde i komandant grada Zagreba, Frane Biočić, bojnik, Nenad Stefanović, zamenik Operativnog odeljenja GS NDH, Miha Marki, mornarički oficir, Demetar Varda, potporučnik, profesorka Anita Drobnić, Jože Kropar, Ljudevit Sinko, Franjo Balon, Emilio Zeželić, Zvonimir Hećimović, Josip Horvat. Većinu njih Krajačić je kasnije preveo u partizane, a posle rata im dao boračke penzije. Sam Tito nije bio posebno impresioniran radom komunističke agenture u Zagrebu, ali jeste onom u Splitu, o čemu je lično izvestio Moskvu.

Kako je u kom delu Jugoslavije rastao narodni i partizanski otpor, tako su tokom 1943. godine, organizovani pomoćni obaveštajni centri za zone i regione Gorenjsku, Notrenjsku, Dolenjsku, Štajersku, Korušku i samu Ljubljanu, zatim za Primorje i Istru, Gorski Kotar, Liku, Kordun, Baniju, Slavoniju, Gornju Hrvatsku, Dalmaciju i grad Zagreb. U tim centrima radilo je po tridesetak partizanskih rukovodilaca i stotinak obaveštajnih operativaca. Na teritoriji Slavonije, obaveštajni oficiri su bili, na primer, Rade Pavlović – Stric i Jakob Fijan – Družica. U glavnom gradu Hrvatske, obaveštajna mreža je organizovana po sistemu trojki, čija su imena bila obavezno šifrovana. Žena Kalodjera je, na primer, koristila šifru “K 28 A”. CK KPH je u Zagrebu organizovao i špijunski kurs, u trajanju od pet dana, na kome su se razradjivali zadaci obaveštajne službe u ratu, rad poverenika, uloga Gestapoa, Intelidžens servisa, petokolonaša u zemlji, vršenje istrage i vojno-informativni poslovi. Kurs je pohadjalo jedanaest drugova i jedna drugarica, zapisano je u partijskom izveštaju. Iz Like, koja je imala najače obaveštajne centre, kursisti su bili Dane Babić iz Medka, Stevo Cvijanović iz Udbine, Dušan Cvetković iz Gračaca, Milan Mirić iz Krbavice, Dane Balenović iz Perušića i Dane Obradović iz Donjeg Lapca. Iz Primorja su stigli Toma Stržić iz Bribira i Ludvig Hreljec iz Crikvenice, dok je Mica Vuksanović bila predstavnik AFŽ iz Zagreba. Kasnije su osnovani u Sloveniji, Hrvatskoj i BiH obaveštajni centri za sektore, sa obaveštajnim organima i oficirima i po dvadesetak poverenika u opštinama i selima. Istovremeno u operativnim jedinicama, Tito je predvideo formiranje korpuskih, divizijskih, brigadnih i bataljonskih obaveštajnih centara, umesto ranijih odseka, sa poverenicima u odredima. Svaki od ovih centara imao je dva sektora delovanja: Sekcija za obaveštavanje i Sekcija za kontrašpijunažu. Prva je prikupljala podatke o neprijatelju, a druga je vodila odbranu od neprijateljskih špijuna. U Glini je, na primer, krajem godine otkrivena Olga Gregorić, službenica kotarske oblasti, koja je kao simpatizer NOP-a radila za ustaškog ministra Žanića, dok je na Baniji otkriven i drugi ustaški špijun DJuro DJukić. Naredne godine tu su otkriveni i agenti Marija Horvat i Katica Dugac. One su bile obučavane za špijunažu u Zagrebu, Petrinji i Berlinu i ubačene u partizanske redove na prostoru Slavonije, zajedno sa još tridesetak žena-agenata. Na teritoriji Moslavine otkriveno je još trideset, u Karlovcu dvadeset, a u okolini Varaždina, takodje, još dvadeset ženskih špijuna. Koliko je partizanska tajna služba u Hrvatskoj bila jaka i sposobna, vidi se iz dokumenata štaba 717. pešadijske nemačke divizije:

“… Zaplenjena dokumenta potvrdjuju dobar rad neprijateljske obaveštajne službe. Snage i pravci nastupanja nemačkih jedinica tačno identifikovani, zbog čega je došlo do jakih neprijateljskih koncentracija i pokreta na odseku 737. grenadirskog puka …”

Internim naredbama i odlukama, glavni štabovi NOV, u Sloveniji, Hrvatskoj, BiH, zatim sredinom i krajem 1943. godine vrhovne komande i u Crnoj Gori, Vojvodini i Sandžaku, osigurali su izvršenje Titovog naredjenja na terenu i u samoj partizanskoj vojsci, pa, čak i u inostranstvu, jer je slovenački VOS, na primer, otvorio svoje obaveštajne punktove i u Rimu, Bolonji, Videmu, Veroni i Milanu. Te godine na tlu Hrvatske, maja meseca, stvorene su i prve oružane formacije za borbu protiv “pete kolone”. Naredjenje je izdao GŠ NOV i POJ Hrvatske, odnosno Vladimir Bakarić i Ivo Rukavina. Oni su tu jedinicu i krstili kao “Ceta P. P. K.”. Štab I slavonskog korpusa formirao je po tom naredjenju, na primer, sedam grupa od po devet boraca, naoružanih puškama, bombama i puškomitraljezom, za borbu protiv izdajnika, kolebljivih elemenata i dezertera. Slične čete formirane su i pri slovenačkom VOS-u, a zatim i u drugim oslobodjenim delovima Jugoslavije. Komandant Pavle Pekić se dobro seća tog vremena:

“… Odmah posle III ofanzive, jun-jul 1942. godine, Vrhovni štab je bio u Foči. Tada sam prvi put lično upoznao druga Marka i čuo da on rukovodi obaveštajnim radom. U štabu je postojao Obaveštajni odsek, vojno-sudski i istražni odsek. A posle povlačenja iz Bihaća stvorena je i Komisija za suzbijanje pete kolone i terorizam. To je prvi put da se čulo za neku posebnu službu. Znam da je drug Marko dao neke osnovne direktive, da jedinice imaju sopstvenu obaveštajnu službu, odnosno u prvom redu kontraobaveštajnu, radi prikupljanja podataka o špijunima, izdajnicima, provokatorima, pa i za likvidaciju najizrazitijih petokolonaša, četnickih i ustaških vodja. On je formirao jedan punkt, a kod Kalinovika jednu grupu, i jednu u Foči i još jednu u Crnoj Gori. Posle pete ofanzive u Jajcu smo raspravljali u Štabu o reorganizaciji Komisije protiv pete kolone. Šeta Maršal i u jednom trenutku kaze: “ Kako to da nazovemo, neka bude Odsek za zaštitu naroda! E, sad njemu treba neka oružana snaga, neka bude četa Narodna odbrana! Drug Marko je uzeo iz partijske škole u Jajcu Trivića, Sinkaru, Boška Baskota, Šehu, a za komandanta čete Duška Simića. Pri Vrhovnom štabu je formiran odsek i četiri opunomoćstva – za teritoriju komandi područja: banjalučko, bihaćko, drvarsko i jajačko. Tu su bili uz štab Mijat Vuletić, Marko Katunić, Slavko Odić, Jefto Šašić, Mićo Medić… Odsek za zaštitu naroda, osnovan pri VS NOV i POJ imao je svoja opunomoćstva u Bosni, delu Hrvatske i Sremu…”

Preko dva meseca, u Užičkoj republici 1941. godine, koja je povezivala područja pet okruga, delovali su narodnooslobodilački odbori. Vrhovni štab NOPOJ je tada, na tom prostoru organizovao 1941. godine, službu bezbednosti koja je nazvana Komisija za borbu protiv pete kolone. Njen posao je bio otkrivanje agenata okupatora i petokolonaša, vodjenje istrage protiv osumnjičenih špijuna i izdajnika i obavljanje policijskih dužnosti. U samom Užicu, ovu prvu tajnu policiju u Srbiji vodio je upravo Slobodan Penezić Krcun. Lično je hvatao špijune i saradnike okupatora: “Drug Ranković mi je u tome pomagao, hapsili smo i kažnjavali najokorelije petokolonaše!” i sudio im kako kad, nekad metkom, nekad olovkom. Nemački agenti su, za Slobodana Penezića, čak dojavili Gestapou u Beograd, da je rodjak Moše Pijade. Njegov pomoćnik Novak Živković imao je zaduženje da nadgleda četnike u Požegi, dok je Milan – Bajo Janković bio na čelu komisije u Čačku. U to vreme, novembra 1941. partizani su još bili u slozi sa četnicima, pa je i rukovodjenje ovom tajnom službom bilo zajedničko. Tada je Krcun prvi put video Tita, koga je instinktivno osetio kao velikog čoveka. Jednom prilikom je zapisao: “… Ja znam šta je mene nosilo, a znam da su i oni koji su verovali u mene, kroz mene verovali u Tita!” Tu su još bili i Venijamin Marinković, Slobodan Janković, Milivoje Nikitović – Furtula, Peko Tanović, Radomir Dabić, Ljuba Nikolić i Miša Glišić. Čačani su imali i specijalno poterno odeljenje, u kome su bili Milomir Vasilić – Ivo, Gojko Vujović, Dragoslav Pavić, Milivoje Jovanović, Mile Pavlović, Milenko Jovanović – Popaj, Miloš Vasović, Živorad Davidović. U svojim memoarima o tim uzičkim danima Milovan DJilas je zapisao:

“… U jednom trenutku našao sam se sa Mitrom u vojnom sudu, u sobi za saslušavanje, Ranković je imao nekog drugog posla, pa me je zamolio da završim saslušanje jednog zatvorenika. Verujem da se zvao Pavlović, držao je u Parizu partijsku knjižaru Horizonti i bio agent provokator kraljevske tajne policije. Zatvorske poslove je inače vodio Slobodan Penezić pod nadzorom Rankovića. Tako je počela njihova veza i saradnja u tajnoj policiji…”

I kasnije, tokom zime 1941. kada je Vrhovni štab prešao u Foču, po sećanju Vladimira Dedijera, Krcun je obavljao specijalne zadatke u obezbedjenju Titove komande.

Čitava ova obaveštajna mreža glavnih štabova NOV i POJ bila je centralizovana i neposredno potčinjena Obaveštajnom odseku Vrhovnog štaba, koji je rukovodio i upravljao celokupnom obaveštajnom službom. Moto rada ove ofanzivne obaveštajne službe bio je sadržan u kineskoj devizi da “… kad neprijatelj zna sta neprijatelj radi, neprijatelj će lako pobediti neprijatelja!”. Kuda se kretao Vrhovni štab NOV i POJ sa Titom na čelu, tamo je bilo i sedište drugog Obaveštajnog odseka i njegove Komisije za borbu protiv špijuna i pete kolone, kojim je rukovodio Aleksandar Ranković, član vrhovne komande, poznatiji kao drug Marko. Pre rata je bio profesionalni partijski i sindikalni radnik. Rodjen je 1909. godine u Draževcu kod Obrenovca. Završio je abadžijski zanat i dao se u ilegalni komunistički rad. Član SKOJ-a postao je 1927. a KPJ 1928. godine. Više puta je hapšen i osudjivan. Robijao je šest godina u Sremskoj Mitrovici i Lepoglavi. Bio je zatim biran za sekretara PK KPJ za Srbiju i za člana CK KPJ, odnosno Politbiroa CK KPJ. Jedan je od retkih kadrova Partije koji nije studirao i koji nije bio na političkom i obaveštajnom doškolovavanju u Moskvi. Prvoborac, član Vrhovnog štaba NOV i POJ, general-lajtnant, a od 1942. organizacioni sekretar CK KPJ. Tito mu je poverio rukovodjenje obaveštajnim poslovima, jer je u njega imao najviše poverenja, a možda i zato sto Ranković, jedini od funkcionera, nije bio kadar i agent Kominterne i što nije imao žicu profesionalnog špijuna, koji su često spremni i da trguju svojim informacijama i svojim životom. Ta Maršalova odluka dugo je držana u tajnosti tokom rata, sve dok drug Marko nije, maja 1944. imenovan za pomoćnika Tita, kao ministar narodne odbrane i čef jugoslovenske političke policije.

Titovim uputstvom iz 1942. godine, smatra Milovan Dželebdžić, udaren je temelj stvaranju jedne savremene obaveštajne organizacije, ali samo na jednom delu, tadašnje, ratom okupirane Jugoslavije. Obaveštajci, narodni heroji, koji su poginuli tokom rata, bili su uglavnom sa tog područja. A to su Nedeljko Barnić – sa nadimkom Žarki, Muharem Bekteši, Mojca Birta – zvani Zec, Ernest Ejper, Elias Engel, Petar Grubor “Buzdovan”, Radisav Janićijević, Gojko Kruška, Jovan Marinković – Ivo, Danko Mitrov, Vladimir Perić poznatiji kao Valter, Dušan Vujošević, Žarko Vuković zvani Pucar i Slavoljub Vuksanović – Jajko. U Srbiji, na Kosmetu i u Makedoniji, naime, teritorijalna obaveštajna služba nije stvarana, jer Glavni štabovi NOV i PO nisu dobili ovo maršalovo uputstvo. Na ovim prostorima, tvrdi dr Obren DJordjević, delovali su samo obaveštajni oficiri pri štabovima odreda i bataljona, a kasnije i pri komandama mesta i štabovima operativnih zona.

Pred ustanak i u ratu, nicala su po nalogu KPJ, po Srbiji pojedina (kontra)obaveštajna uporišta. Inžinjer Miladin Radulović upućen je sa poručnikom Rodoljubom Neumovićem u Kosovsku Mitrovicu da stvaraju agenturu. U Valjevu je kontraobaveštajno radio Ljubomir Petrović – Mingeja. Njegovi saradnici su bili Milica Nožica, Nada Ilić, Jovica Patak, Miša Veličković, Ljubiša Milošević i Dragan Ristić. Oni su grad podelili u četiri rejona i tako nadgledali šta se u njemu dešava. Obaveštajni centar u Arandjelovcu vodio je Dragomir Petrović – Gema, a u Lazarevcu Dragutin Karakljajić – Muzikant. Ovaj prvi je na vezi držao mnoge gradske činovnike, tako da je faktički kontrolisao čitavu varoš. U Kragujevcu je čak dvadesetak simpatizera KP Srbije radilo na prikupljanju vojnih i političkih informacija. Mnogi komunisti su bili ubačeni i skriveni u suprotnim taborima. Gojko Gosović je bio u četničkom javorskom korpusu, Miloš Popović – DJurin u cerskom, a Rade Jaksić u odredu Draže Mihailovića. Predrag Marković postao je komandant Nedićevog Krajiskog odreda. Ta agenturna aktivnost, medjutim, sve do povratka Vrhovnog štaba NOV i POJ 1944. godine u Srbiju, nije bila organizovana kao jedinstvena (kontra)obaveštajna mreža, kakve su već postojale u Sloveniji i Hrvatskoj. Istorijski, dakle, gledano Slovenija 1941. i Hrvatska 1942. godine, bile su kolevka radjanja i razvoja jugoslovenske političke policije i (kontra)obaveštajne službe. To ujedno i znači da sve do 1944. godine, Aleksandar Ranković i nije faktički mogao da bude glavnokomandujući ilegalnim komunističkim, a zatim partizanskim (kontra)obaveštajnim službama na teritoriji Jugoslavije. Glavni obaveštajci i političari bili su tada sam Tito, Kardelj, Bakarić, Krajačić i Kopinič.

Autor: Marko Lopušina, „UBIJ BLIŽNJEG SVOG I/II“

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović