Kidnapovanje pukovnika

Jugoslovenska tajna policija bavila se svim metodama predvidjenim u radu svih (kontra)obaveštajnih službi sveta, kao što su, na primer: tajno ugradjivanje agenta u redove protivnika; tajno snimanje i prisluškivanje; prikriveno anketiranje; prikriveno praćenje i posmatranje; maskirano naučno istraživanje; ispitivanje izbeglica, dezertera i emigranata; izvidjanje; prikupljanje podataka preko privrednih, diplomatskih i novinarskih predstavnika. U udžbenicima državne bezbednosti za buduće operativce pominju se i nasilni metodi rada, ali kao “neobaveštajna dejstva obaveštajne službe”: psihološka dejstva; propaganda; špijunaža; diverzija; sabotaža; izazivanje kriznih situacija; prevrati i pučevi; terorizam; ubacivanje naoružanih grupa; specijalne operacije. Kidnapovanja i likvidacije državnih neprijatelja se ne pominju, a upravo to su, gotovo, trideset godina, bili karakteristični metodi jugoslovenske tajne policije.

U inostranstvu su, na primer, kidnapovani Vlado Dapčević, Mileta Perović, Slobodan Bata Todorović i Krunoslav Draganović i dovedeni u SFRJ da im se sudi. Pukovnik JA, ibeovac iz logora u Bileći, emigrant u SSSR-u i Belgiji, Vlado Dapcević je 1975. godine boravio u Bukureštu. Bio je zajedno sa svojim telohraniteljem Djokom Stojanovićem, jer je već imao najava da će ga SDB Jugoslavije kidnapovati. To se i dogodilo 8. avgusta 1975. kako se seća sam Vlado Dapcević:

“… Posljednje veče nas je Aleksandar Opojević pozvao kod sebe na večeru. Bilo nas je četvorica: domaćin, Djordje Markušev, Stojanović i ja. Oko jedanaest sati krenuli smo u hotel. Sa Markuševim smo se prije toga oprostili. Čim smo krenuli, primjetio sam da nas prati jedan bijeli automobil. Skrenusmo u neku sporednu ulicu – on za nama, skrenusmo ponovo u glavnu – on za nama. Kad smo stigli u hotel “Derebenti”, oko onih liftova je stajalo dvadesetak ljudi. Na recepciji – nema našeg ključa. Opojević reče: “ To su sigurno ovi iz rumunske policije išli da ti pretresu sobu, pa su, vjerovatno, zaboravili da vrate ključ! Dali su nam rezervni ključ. Ostavio sam ovu dvojicu nasred onog hola i krenuo sam do recepcije da zakažem budjenje. Kad sam se okrenuo njih dvojice nije bilo. Udjoh u lift, udje za mnom i gomila onih koji su čekali pred liftom. Niko ni riječi ne progovori. Kako sam izašao iz lifta i krenuo ka sobi, na mene se obrušilo ko zna koliko ljudi. Pljuštali su po meni udarci sa svih strana. Onda sam dobio udarac od kojeg sam počeo da gubim svijest. Prvi put sam se osvijestio na podu izmedju prednjeg i zadnjeg sedišta nekog automobila. Bile su mi vezane i noge i ruke – kao paket! Jedan od njih mi je držao onu palicu duboko u ustima. Umalo se nijesam ugušio. To je kratka palica, obmotana gazom i služi da te onemogući da vičeš. Odvezli su me u neku vilu okruženu baštom. Četvorica su me iznijeli iz kola. Kroz trepavice sam vidio da nose i Stojanovića i Opojevića. Prvo su mene bacili na pod. Probudio sam se sjutradan uveče u beogradskom Centralnom zatvoru, u jednoj ćeliji u suterenu…”

Vlado Dapcević je kasnije prebačen u vojni zatvor na Voždovcu, gde su ga posetili šef odeljenja jugoslovenske državne bezbednosti Ćetković sa pomoćnicima Djerkovićem i Žikom Jovanovićem. Na prvom saslušanju Dapcević je shvatio da SDB zna sve o njemu. Na sudjenju kao krunski svedok pojavio se emigrant Lala Ivanović, a doveli su i nekog ibeovca koji je, kaže Dapčević, radio za Službu državne bezbednosti Jugoslavije. Sudjenje, vojno, je trajalo pet-šest dana. Odlukom suda Vladimir Dapčević je osudjen na smrt streljanjem. Kazna nije izvršena, jer je zamenjena sa dvadeset godina robije, od čega je Dapčević u požarevačkoj “Zabeli”, kao civilno lice, odležao dvanaest godina. Na slobodi se našao 1988. odnosno trinaest godina manje dva meseca, od trenutka kada je kidnapovan u Bukureštu. Sam Dapčević veruje da su kidnapovanje organizovali šefovi jugoslovenske Službe državne bezbednosti i rumunske Sekuritatee, uz saglasnost političkih rukovodilaca SFRJ i Rumunije. Početkom sedamdesetih, u vreme dok je Vlado Dapčević živeo u Briselu, tajna služba Vojvodine je slala u Belgiju operativca Slobodana Mirtića, zvanog Bob Karate da se otkrije gde i kako živi ovaj bivši jugoslovenski general.

Kako je pisao u svojim memoarima rumunski general Jon Pacepa, dogovor o saradnji jugoslovenske i rumunske tajne policije postignut je početkom sedamdesetih godina, prilikom Čauseskuove posete Titu. Tom prilikom sa Pacepom su razgovarali Luka Banović, tadašnji ministar savezne policije i Silvio Gorenjc, rukovodilac u SDB Jugoslavije. On je upozorio Pacepu, a time i Nikolae Čauseskua da Vlada Dapčević lider ibeovaca radi Titu o glavi, dok njegov brat Peko Dapčević, istovremeno, radi kod Josipa Broza u Maršalatu. Tito je od Čauseskua, svedoči Pacepa, lično zatražio da namami Vladu Dapčevića u Rumuniju, uhapsi ga i izruči Službi državne bezbednosti Jugoslavije. Zauzvrat SDB će namamiti rumunskog emigranta Fausta Bradeskua u Beograd, uhvatiti ga i izručiti Bukureštu. Čausesku je odgovorio da će namamiti Dapčevića, ali da ne želi sa njime da prlja ruke! Već 30. jula 1975. Bukurešt su posetili Draško Jurišić i Silvio Gorenjc da organizuju Vladino kidnapovanje. Tada je ministar jugoslovenske policije već bio general Franjo Herljević. Posao je na sebe preuzela Sekuritatea, rumunska tajna služba. Zbog obilne kiše, piše Pacepa, otmica je obavljena u hotelu. Tom prilikom Markušev je smrtno ranjen u glavu preminuo, a Djordje Stojanović je teško ranjen i sa Vladom Dapčevićem predat Jugoslovenima. U otmici je učestvovao i operativac SDB Nikola Nikolić. Zbog nemara u zbrinjavanju ranjenog Stojanovića, došlo je do iskrvavljenja i on je preminuo u beogradskom zatvoru, odmah čim je dovezen. Sahranjen je tajno na zrenjaninskom groblju. Posao skrivanja Stojanovićeve sudbine od javnosti, a i od njegove najbliže rodbine obavili su Zoran Martinov, šef vojvodjanske tajne policije i Obrad Grković, načelnik SDB Zrenjanin. Tanjug je tek 25. decembra 1975. javio da je Vlado Dapčević uhapšen na “jugoslovenskoj teritoriji, gde je obavljao neprijateljske aktivnosti”. Stane Dolanc se šepurio po novinama da je uhvatio jednog od organizatora Barskog kongresa KPJ, održanog u vili prištinskog profesora istorije dr Branislava Boskovića 6. aprila 1974. godine, na kome su ibeovci osnivali novu komunističku partiju u Jugoslaviji. O smrti Aleksandra Opojevića i Djordja Stojanovića, Dolanc nije ništa izjavio. Kako se za sudbinu svog brata jako zainteresovao, Ivan Stojanović, tajna policija SFRJ je počela da ga prati, sa dve devojke – agentima i da ga prisluškuje preko telefona. Ni desetak godina kasnije, kada je obio sve političke i pravosudne pragove u Jugoslaviji, Ivan Stojanović nije dobio odgovor na pitanje gde je njegov brat Djordje Stojanović. Policija i država su ćutale. I još ćute. Luka Banović i Silvio Gorenjc su javno demantovali memoare i generala Jona Pacepua i generala Vlada Dapčevića. U SDB Jugoslavije odeljenje za ibeovce neko vreme vodio je Meho Mujagić. Ni on nikada o tome nije progovorio.

Od pet hiljada ibeovaca, koji su emigrirali iz Jugoslavije, njih dve stotine su bili aktivni i tokom sedamdesetih godina. U SDB Jugoslavije se smatralo da su oni samo produžena ruka KGB i ostalih tajnih službi iz socijalističkih, ali i nekih kapitalističkih zemalja. Zahvaljujući saradnji sa tim službama, a i doušnicima koji su se nalazili medju ibeovcima, SDB je pedantno pratila njihov rad, a posebno pokušaje uspostavljanja veze sa staljinistima u samoj Jugoslaviji. Takvih grupacija je početkom sedamdesetih već bilo u Beogradu, Zagrebu, Splitu, Bosanskoj Dubici, Budvi, Ljubljani, Skoplju, Sremskim Karlovcima. Jugoslovenska tajna policija ih je neprestano pratila i snimala. Najaktivniji medju njima je bio “Koordinacioni odbor za osnivanje nove KPJ”, formiran 1971. zatim Tuzlanska grupa i Barska grupa, nastale 1974. Obe su vodjene spolja, iz inostranstva, a razbijane iznutra, iz Jugoslavije. Jedan od ibeovaca Milorad Todorovic je, na primer, pao u ruke SDB tako sto je na slavi kod svog zeta izjavio: “Ako Staljin nije 1948. uspeo da sruši Tita, srušiće ga sada Rusi.” Todorović je zaboravio da je njegov zet nekada radio u Udbi. Prijavio ga je tajnoj policiji, a ona je uhapsila Milorada Todorovića. Prilikom pretresa njegovog stana pronadjene su staljinističke knjige “Crveni apostol”, “Kritika antimarksizma”, “Prilog ideji o obnovi KPJ”. Zbog neprijateljske propagande Todorović je osudjen na pet godina robije. Kada je u noći sedmog aprila 1974. Peti kongres KPJ započeo rad u privatnoj vili u Baru, tajna policija je pohapsila sve njegove organizatore i rasturila ovu ibeovsku organizaciju. Sami operativci SDB danas govore da je taj kongres bio namešten od strane Službe državne bezbednosti da bi se uhvatio Vlada Dapcević i da bi likvidacija informbirovaca mogla lakše da se izvede. U Bosni i Hercegovini, kao i u Hrvatskoj nova potera za ibeovcima je korišćena radi novog obračuna sa srpskim nacionalno opredeljenim intelektualcima. U Banjaluci je, na primer, dve godine kasnije Služba državne bezbednosti izvela na sud dr Perka Vojinovića, Srboslava Čelebića i Zdravka Marijanca pod optužbom da su želeli da sruše ustavni poredak SFRJ. Sudjenje je montirano uz pomoć četiri lažna svedoka SDB BiH. Jaka Jugoslavija imala je tada i u svim policijama sveta svoje dobre saradnike. KGB je posle kongresa u Baru upozorio sve jugoslovenske ibeovce da će ih pohapsiti i proterati ako budu delovali protiv Tita i Jugoslavije. Predsednik nove KPJ Mileta Perović uspeo je da bežanjem iz Moskve u Francusku, izbegne hapšenje od strane KGB i SDB SFRJ. Napustio je SSSR 1975. godine i prešao u Pariz. Odatle je proteran onog trenutka kada se pročulo da će Dzemal Bijedić, jugoslovenski premijer posetiti Francusku. Perovića zatim put vodi u Bugarsku, Finsku, Švedsku, Veliku Britaniju i Izrael. U to vreme neprestano mu se kao saradnica i saputnica još iz Kijeva, nudila Mirkana Obrenović, bečka bogatašica. Živela je u Luganu sa svojim kominternovskim uspomenama na Tita, Djilasa i Staljina. Nekako je uspela da ubedi Perovića da odu na izlet u italijanski grad Paradizo. Tu je Mileta Perović kidnapovan od strane, navodno mladih fašista, koji su za njega tražili otkup od 200.000 američkih dolara. Taj posao su, medjutim, italijanski mafijaši uradili za jugoslovensku tajnu službu. Čitavom operacijom, koja je imala šifrovani naziv “Generalni sekretar”, u Paradizu, rukovodila je Sveta Kunc, operativac slovenačke Službe državne bezbednosti, koja je kod Mirkane Obrenović bila zaposlena kao služavka. Otmica je mafiji iz Milana plaćena 150.000 maraka iz tajnog fonda SDB Jugoslavije. Mileta Perović je vezan u automobilu, na državnoj medji kod Nove Gorice, prebačen u Jugoslaviju, gde je, po zvaničnom izveštaju policije i uhapšen. Iz Slovenije je prebačen specijalnim avionom, koji je zbog Perovića pristigao iz Beograda. Na ulazu u avion, kako se seća Mileta Perović, pozdravio se sa Nikolom Nikolićem, načelnikom u SDB Jugoslavije. Uhapšenik je u Beogradu bio smešten u luksuznom stanu kod glavne železničke stanice. Osudjen je na tajnom procesu u Beogradu na dvadeset godina robije. Kaznu je izdržavao u Sremskoj Mitrovici, jer je tamošnji zatvor bio namenjen političkim delinkventima iz Srbije i inostranstva. Mirkanu Obrenović i Svetu Kunc lider nove KPJ Mileta Perović, nikada više u životu nije video. Ova prva pojavljivala se, kažu neki ljudi, krajem osamdesetih u Vojvodini pod imenom Mirjana Zelen Maksa. Mileta Perović je na slobodu izašao za Novu 1988. godinu.

Realna opasnost od povratka staljinista u SFRJ nije postojala, ali je Titu i političkom vrhu zemlje bio potreban još jedan političko-policijski obračun, radi učvršćivanja sopstvene vlasti i demonstracije svoje snage i Istoku i Zapadu. Sam Milovan Djilas je tih godina pisao da je Josip Broz, opirući se rastućem uticaju SKJ i JNA, koje je 1971. godine, očistio od nacionalista, ponovo uzeo pod svoju kontrolu jugoslovensku tajnu policiju, jer mu je bila potrebna za nove političke obračune. Time je i SDB dobijala na snazi i moći, a njeni rukovodioci veliku policijsku i političku moć. Kako, medjutim, Tito više nije mogao da se suprotstavlja uticaju Edvarda Kardelja, to su se u jugoslovenskoj tajnoj policiji skoncentrisali sedamdesetih godina, uglavnom, slovenački kadrovi, koji su postepeno preuzimali potpunu kontrolu nad Službom državne bezbednosti. Čovek koji je tada sebe doživljavao kao prvog policajca Jugoslavije, bio je Stane Dolanc. O njemu je Dobrica Ćosić lepo rekao da je bio najmoćniji čovek brionske monarhije: “… Kardelj je bio mozak titoizma, Dolanc njegova pesnica deceniju i po. On je vladavini, od starosti onemoćalog Tita, davao energiju alpiniste i okrutnost lovca na sitne zveri. Tito je sa Dolancom nadoknadjivao upravo one moći koje su mu smalaksavale i bez kojih njegova despotija ne bi funkcionisala, a to su lukavstvo, beskrupuloznost, upornost u naopakoj politici. Kardeljeva samoupravna destrukcija Srbije i utvrdjivanje hrvatsko-slovenačke hegemonije, bez Dolanca, njegove autoritarne volje i energije, ne verujem da bi se tako uspesno održala!”

Autor: Marko Lopusina, „UBIJ BLIZNJEG SVOG I/II“

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović