Kako Kominterna kaže

KPJ nije imala posebnu organizaciju koja se bavila obaveštajnom aktivnošću za svoje potrebe, niti specijalno odabrane i izdvojene kadrove koji bi se bavili tim poslovima. Tajnost, konspiracija, budnost, zaštita svog i tudjeg imena, posebno rukovodilaca, šifrovana prepiska, bili su utkani principi delovanja jugoslovenskih komunista. Samo godinu dana nakon što je 1919. godine osnovana, partija komunista je zabranjena u Beogradu, ali nije sklonjena sa jugoslovenske političke scene.

Potreba borbe za političku vlast, u takvim uslovima, nalagala je KPJ da razvija svojevrsnu obaveštajnu aktivnost, pa su sve vrste saznanja do kojih su dolazili aktivisti i simpatizeri partije, dostavljane direktno, čak do Centralnog komiteta. Na drugoj strani, posebnim merama bezbednosti, komunisti su se suprotstavljali delovanju organa vlasti Kraljevine Jugoslavije. Članstvo je redovno, preko lista “Proleter”, upozoravano na opasnost od tajne službe i informisano o otkrivenim agentima i provokatorima. Decembra 1932. zagrebačke organizacije su upozorene da se paze lažnog ilegalca Jose Starčevića i poznatog provokatora Josipa Cara, a u Beogradu da se čuvaju agenta Radoslava Markovića. Doušnik Branko Teodosić sa ženom, koja se potpisivala kao Cina Jota, je, na primer, političkoj policiji dostavio spisak od pedeset simpatizera KPJ. Zato su policijske provale i metodi mučenja komunista u partijskim ćelijama posebno analizirani, a sve partijske ćelije su u slučajevima izdaje tajnoj službi blokirane i izolovane od ostalih. Povlačenjem u duboku ilegalnost, KPJ se spasavala od progona političke policije Kraljevine Jugoslavije. Prve osnovne mere bezbednosne zaštite KPJ je objavila u knjizi “Pravila konspiracije”, tek pred sam rat 1940. godine. Ko je ta pravila kršio, potpisivao je sebi smrtnu presudu. Da bi zaštitila sebe, KPJ je bila surova prema kolebljivcima iz vlastitih redova.

Biti komunista u Jugoslaviji izmedju dva rata značilo je često i biti politički kadar, ali i obaveštajac partije, tj. Kominterne ili sovjetske države, odnosno GPU. Bila je to Državna politička uprava SSSR-a sa pretežno kontraobaveštajnim zadacima, koja je 1936. prerasla u NKVD (Narodni komitet unutrašnjih dela). Partijsko školovanje u Moskvi komunističkih internacionalaca bilo je uvek tesno povezano i sa agenturnim obrazovanjem. Istoričari se i danas trude da razaznaju i razdvoje političku, partijsku i obaveštajnu aktivnost jednog Petka Miletića, Mustafe Golubića – Mujke, dr Sime Markovića, Milana Gorkića, Borisa Kidriča, Andrije Hebranga, Ivana Krajačića, Josipa Kopiniča, pa i Josipa Broza. Jedan od mladjih Titovih pratilaca, Marko Strunje, smelo je jednom prilikom izjavio da je Broz od 1922. do 1924. godine, u Moskvi završio visoku Akademiju NKVD, i da je dobio sovjetsko državljanstvo i čin generala-lajtnanta. Koliko je Josip Broz zatim, tridesetih godina bio jak kao vojni obaveštajac i politički komesar, svedoči Strunje, videlo se i po činjenici da je on Staljinu doveo i namestio Beriju za šefa sovjetske tajne policije. U svojim memoarima, na primer, Jakov Blažević tvrdi da je Andrija Hebrang hteo zajedno sa Vladimirom Bakarićem 1941. da uz pristanak ustaša, formira KP NDH i da je Hebrang, zapravo, bio i sovjetski, i nemački, i ustaški špijun.

Pavle Pavlovic – Crni se seća, da su tokom tridesetih godina u vojnoj tajnoj službi SSSR-a radili Bosanac Ivan Kralj i Srbijanac Andrija Biklović. Prvi je bio čak i šef GPU i tvorac jednog od najvećih srpskih špijuna Branka Vukelića, saradnika legendarnog Zorgea u Tokiju, a drugi je bio član sekcije IV uprave GPU za likvidacije političkih ličnosti po Evropi, u kojoj je neko vreme radio i Mustafa Golubić. Naime, pored obaveštajnog rada, Moskva se aktivno bavila kontraobaveštajnim, ali i specijalnim akcijama, odnosno i subverzivnom delatnošću, koja je često podrazumevala i uklanjanje nepodobnih kadrova. Jedna od tajnih organizacija Moskve sa specijalnom namenom, nosila je ime “Crveni kamerni orkestar”. Zvanicno ova organizacija je pripadala tehničkom aparatu Kominterne. Njene temelje u Beogradu postavio je baš Mustafa Golubić, koji je, inače, bio koordinator ruskih tajnih službi na tlu Jugoslavije. Mujka je bio član centrale Komunističke partije SSSR-a, zadužen u Beču za Odeljenje Jugoslavija, a zatim rukovodilac Balkanske komunističke federacije. U Jugoslaviji se pojavio prvi put 1932. godine, a u Beogradu početkom četrdesetih. Tada je ovaj Mostarac već imao pedeset godina i status večitog studenta.

U beogradskom ansamblu tog “Crvenog kamernog orkestra”, pod komandom Golubića, radila je Ljubica DJurdjević – Popović, radio-telegrafista pod šifrom “Bauer”. Ona je imala dve mlade saradnice Davorjanku Paunović i Veru Miletić. Pored njih tu su bili i Pavle Popović – Crni, Dida Demajo, Stevan Hristić, Dragutin – Guta Kostić, dr Miša Subotić. U drugom obaveštajnom punktu u Beogradu, članovi su bili Pavle Bastajić, Čeda Popović, Nezir Hadžinazović, Cile Kovačević, Čeda Krusevac, Radivoje – Bata Uvalić, Mata Vidaković, Bora Prodanović. Pored njih, Pavle Popović spominje kao ruskog obaveštajca i pisca Dragišu Vasića. Treći obavestajni centar “Pavlodar”, vodio je beogradski novinar Miša Brašić pod konspirativnim imenom “Dzin”, a četvrti Blagoje – Blaško Nešković, španski borac. Istovremeno u Zagrebu je delovao poseban obaveštajni centar koji je vodio Ivan Srebrnjak – Antonov. On je bio Slavonac, obućarski radnik. Nekoliko godina je proveo u SSSR-u, gde je završio vojno-obaveštajnu školu. U Jugoslaviji, odnosno u Zagrebu je bio šef sovjetske obaveštajne službe za Balkan. Koristio se još lažnim prezimenima Stefanović i Ivančić. U Hrvatskoj je postojao i drugi centar, koji je pripadao Josipu i Steli Kopinič. Bio je to zapravo obaveštajni centar Kominterne za osam srednjoevropskih država: Bugarsku, Grčku, Nemačku, Čehoslovačku, Madjarsku, Austriju, Švajcarsku i Jugoslaviju. Zadatak ovog centra, koji je radio od 1939. do 1944. godine, bio je da održava radio-vezu izmedju Kominterne i KPJ. Pseudonimi Josipa Kopiniča, rukovodioca ovog punkta u Zagrebu, bili su najčešće Vazduh i (Ramon) Valdes. Potpisivao se i kao Aleksandar. Staljin ga je zvao Stefan. Za Tita je bio Mali. U Hrvatskoj je bio major Marković, za ustašku policiju i Antun Kadić, a za kraljevsku beogradsku policiju bio je inžinjer Nik Brozović.

Sam Kopinič, za sebe nije voleo da kaže da je obaveštajac, nečiji špijun, vec da je komunista, revolucionar, internacionalac. Kominterna, po kazivanju samog Josipa Kopiniča, nije imala svoju posebnu prijemnu radio-stanicu u Moskvi, pa su sve depeše njenih internacionalnih saradnika, išle preko državne sovjetske radio-stanice. Otuda, ono što je bilo najinteresantnije i najvažnije za Kominternu, često, pretpostavlja Kopinič, nije odlazilo kod Dimitrova, već je završavalo kod Staljina, odnosno državnih organa SSSR-a. Tim podacima Moskva je hranila svoje obaveštajne i kontraobaveštajne službe, a pre svih, Četvrto odeljenje NKVD, koje je bilo zaduženo za “zagraničnu bezbednost”. To odeljenje je imalo zadatak da prikuplja sve interesantne podatke za bezbednost, ali i za unutrašnju i spoljnu politiku SSSR-a. Kako tvrdi Josip Kopinič, ne samo sovjetski obaveštajac, nego i rezident tog IV odeljenja NKVD-a, a kasnije i KGB-a, bio je lično Ivan – Stevo Krajačić i to od 1942. godine, pa do svoje smrti. Rezident je šef obaveštajaca na terenu, na odredjenom prostoru, a to je Krajačić bio za Jugoslaviju, a i za države Srednje Evrope.

Istina, Kominterna je tražila od KPJ detaljne izveštaje o radu, naročito zapisnike o pojedinim odlukama sednica Politbiroa i Centralnog komiteta KPJ, ali, kada je reč o direktnom, neposrednom kurirskom prenošenju tih dokumenata za Moskvu, bar što se Tita tiče, to je prestalo 1941. godine. Jedino je Stevo Krajačić, šef IV sekcije sovjetske obaveštajne službe, redovno odlazio iz Zagreba u Sofiju i tamo predavao pisane izveštaje. Usput je svraćao do Blaška Neškovića u Beograd. O tome je Stevo Krajačić pričao svom bratu Josipu, komesaru jedne naše divizije. On je imao svoj dnevnik i u njega unosio sve što mu je Stevo Krajačić pričao o svojim putovanjima u Sofiju, i o zadržavanjima u Beogradu izjavio je akademik Vladimir Dedijer 1990. godine beogradskoj “Politici”

Najkompletniju priču o Ivanu Stevi Krajačiću imala je svojevremeno Dara Janeković, koja je uspela da sa ovim sovjetskim agentom napravi višečasovni intervju. Neko joj je, medjutim, ukrao sve magnetofonske trake sa snimljenom ispovešću Ivana Krajačića. Sumnja se da je to on lično uradio, uz malu pomoć svojih saradnika. Većina pripadnika jugoslovenske partijske tajne službe, radila je u interesu Moskve, a ne beogradske ili zagrebačke centrale KPJ. Tako se i moglo dogoditi, svedoči Popović, da je Mustafa Golubić sa svojim ljudima podigao narod na puč 27. marta 1941. godine, bez Brozovog znanja i uplitanja. Doduše, neki od aktivista ovih obaveštajnih centara Kominterne i NKVD bili su članovi KPJ, kao na primer, Vasilije – Cile Kovačević, Voja Nikolić, Davorjanka Paunović, kurirka CK KPJ, Vera Miletić, Miloš Mamic i o svemu su obaveštavali Aleksandra Rankovića i Svetozara Vukmanovića – Tempa. Jačanjem te jugoslovenske frakcije unutar Kominterne, što se povezuje sa Brozovim dolaskom u Kraljevinu Jugoslaviju, osnaženi su i politički i špijunski sukobi izmedju pripadnika promoskovske i Brozove struje. U toj borbi za prevlast unutar Kominterne, istorija je pokazala, pobedio je Josip Broz, za koga se sumnja da je sredio da “padnu” ili da se likvidiraju svi njegovi konkurenti, od Milana Gorkića, Petka Miletića, preko Mustafe Golubića i beogradskih članova njegove obaveštajne mreže do Ratka Pavlovića – Cicka i Andrije Hebranga. Glavni likvidatori Titovih protivnika, kaže Pavle Popović – Crni bili su Boris Kidrič, Ivan Karaivanov, a zatim Milovan DJilas. Kasnije je tu ulogu preuzeo Ivan Krajačić, zvani Stevo, koji je bio glavni obaveštajac Moskve u Jugoslaviji i na Balkanu. O tome svedoči njegova sestra Emica Krajačić – Drlić:

Ivan Krajačić je pripadao egzekutorskoj grupi, formiranoj još u Parizu posle sloma gradjanskog rata u Španiji, u kojoj su bili i Mustafa Golubić, ali i Boris Kidrič. Ivo je sve do 1943. godine, bio direktno i isključivo vezan za Kominternu i NKVD. Tačnije, radio je za njihove dve obaveštajne službe, a februara 1942. godine, posle hapšenja Ivana Srebrnjaka, NKVD ga je postavio za šefa tajne policije Kominterne za čitav Balkan. Taj zadatak mu je u Zagrebu preneo Ivo Lola Ribar. Kako je Tito, takodje, bio vezan za Kominternu, njemu je iz Moskve naredjeno da Ivu Krajačića stavi na najvišu vojnu dužnost u Hrvatskoj, kako bi obaveštajno mogao bolje da radi. Tom prilikom je došlo do nesporazuma, jer je Broz želeo da Ivana Krajačića kooptira u CK Hrvatske i CK KPJ, ali Moskva to nije dala. Bilo joj je važnije da Stevo radi za “Direktora”, odnosno NKVD. Tito je Krajačia imenovao za komandanta Druge operativne zone, što je zapravo bio obaveštajni centar, u kome su radili i Marko Belinić, Antun Biber i Dragutin Sajli. O tome je Josip Broz odmah izvestio Kominternu, telegramom koji je potpisao konspirativnim obaveštajnim imenom “ Valter.”

Poruke koje je direkcija NKVD slala Titu iz stanice u Kujbiševu, bile su potpisane lozinkom “Centr”, dok su Brozovi telegrami bili pod šifrom “Za direktora”. Te tajne depeše iz Jugoslavije su slate po sledećem sistemu: pozivna oznaka – KFO, osnovni talasi – 56 m, rezervni talasi – 35 m, moskovsko vreme emitovanja – 01,30 i vreme trajanja emisije – 20 minuta. Prvo sa osnovnog, a zatim sa rezervnog talasa. One poruke koje su bile namenjene centrali Kominterne u Moskvi, Tito, Kopinič i Krajačić su adresovali sa lozinkom: “Za Djeda”. Sva trojica su prošla istu političku i policijsku školu u Moskvi, mada Broz i Krajačić to nisu želeli da priznaju jugoslovenskoj javnosti, dok je priča o Kopiniču objavljena tek sredinom osamdesetih. Vlado Dapčević se seća jednog incidenta kod Tita, kada je na večeri sa Rankovićem, Tempom i Krajačićem 1948. godine, podnapit i ljut na Staljina rekao: “Evo kako nas napadaju, a mi smo im dali najbolje kadrove. Čak sam i ja radio za Ministarstvo državne bezbednosti NKVD!” Kada ga je Krajačić gurnuo nogom, da ga opomene da ćuti, Broz mu je odgovorio da nema šta da krije, jer oko njega su njegovi najbolji kadrovi. Josip Broz i Josip Kopinič su se prvi put sreli, upravo u Moskvi, krajem maja 1935. godine. Godinu dana kasnije i Ivan Krajačić je došao u sovjetsku prestonicu. Kada su Tito i Stevo došli u Pariz, posle rata u Španiji, lično ga je Broz preporučio Kominterni kao obaveštajca u Jugoslaviji, jer je taj posao obavljao sjajno za Božidara Maslarića – Andrejeva, sovjetskog špijuna u Madridu. Svoj potpis, Ivan-Stevo Krajačić stavio je na zakletvu NKVD-u u Pragu 1936. godine i postao tajni agent Stefan. Sličnu preporuku, ali dosta kraćeg sadržaja, Broz je dao i za druga Voksina, kako se tajno tada zvao Kopinič, jer je Moskva, njegovu biografiju sa karakteristikama, već imala. Kopinič je bio šef centra za Srednju Evropu, pa je Krajačić i od njega dobijao obaveštajne zadatke. Za ovu trojicu komunista, obaveštajaca i političara, a posebno za Broza i Krajačića, pokazaće se kasnije, vezuje se direktan nastanak, razvoj, a zatim i propast sistema bezbednosti i tajne policije u Jugoslaviji od 1945. do 1991. godine. A nijedan od njih trojice nije bio Srbin.

Autor: Marko Lopušina (zapis iz knjige „UBIJ BLIŽNJEG SVOG I/II“)

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović