Država bez policije

Već u toku 1968. godine, usvojeni su amandmani na Ustav SFRJ iz 1963. prema kojima je pokrajinama Vojvodini i Kosovu i Metohiji, do tada u sastavu Republike Srbije, dato pravo da budu konstitutivni elementi Federacije, odnosno odvojene jedinice od Srbije. Time je prvo Srbija svedena na prostor koji je imala pre Balkanske federacije, a drugo stavljena pod politički patronat pokrajina, jer su Vojvodina i Kosmet dobile pravo glasanja i nadglasavanja Srbije u saveznom parlamentu i svim ostalim federalnim forumima. Takva politička destabilizacija Srbije, izvršena posle samo dve godine od smaknuća Aleksandra Rankovića i razbijanja Udbe, pokazala je pravu svrhu Brionskog plenuma. Leku je trebalo skloniti da ne bi kočio sužavanje srpske državnosti i jačanje, pored živog Tita, republičkih i pokrajinskih država u SFRJ. U takvoj državi Edvard Kardelj je planirao da bude čovek broj jedan, što je i postao kada ga je početkom sedamdesetih, Tito postavio za koordinatora političkog vrha Jugoslavije. Usvajanjem novih amandmana 1971. godine, udareni su temelji novog koncepta tog jugoslovenskog federalizma, odnosno počela je, kako tvrde dr Boško Todorović i Dušan Vilić, demontaža druge Jugoslavije. Konačno je izvršena i decentralizacija sistema i službi bezbednosti, jer je iz isključive nadležnosti Federacije, prebačena u nadležnost republika i pokrajina. Savezni sekretarijat za unutrašnje poslove pretvoren je u koordinirajuće i kontrolno telo jugoslovenske policije, dok je Služba državne bezbednosti suzila prostor svog delovanja na Beograd, granice Jugoslavije i inostranstvo. Tako podeljena SDB je postala nesposobna, tvrde Todorović i Vilić, za energično suprotstavljanje stranim obaveštajnim službama i borbi protiv organizovanog nastupa unutrašnjeg neprijatelja. Punih dvadeset godina SDB SSUP-a nije otkrila nijednog stranog agenta. Nije zato čudno što su baš posle Brionskog plenuma, odnosno federalizacije SFRJ, počeli masovni istupi nacionalista svih boja u Jugoslaviji, pre svega, u Hrvatskoj, Sloveniji i na Kosmetu. Taktikom izbora što lošijih kadrova u federalne organe, pa i u javnu i tajnu policiju, republički centri su sedamdesetih godina otpočeli unutrašnje miniranje Federacije. Jugoslovensku tajnu policiju posle 1966. godine, vodili su Borče Samonikov iz Prilepa, Silvio Gorenc iz Krškog, Mitja Krajger iz Ljubljane, Srđan Andrejević iz Beograda, Zdravko Mustać iz Zagreba, Pjer Mišović iz Titograda, Dragiša Ristivojević iz Beograda, Mihalj Braca Kertes iz Beograda i sadašnji Miljan Lalović iz Titograda.

Umesto Udbe, 1966. godine formirana je, pri Saveznom sekretarijatu za unutrašnje poslove, Služba državne bezbednosti (SDB) kao “instrument samoupravnih, socijalističkih revolucionarnih potreba radničke klase i naroda Jugoslavije”. Služba državne bezbednosti SSUP-a SFRJ bavila se otkrivanjem i progonom spoljnjeg i unutrašnjeg neprijatelja. Nadležnost i zadaci SDB propisani zakonom bili su:

–         borba protiv unutrašnjeg neprijatelja, kontraobaveštajna zaštita teritorije SFRJ, objekata i struktura od delovanja stranih obaveštajnih službi,

–         – suprotstavljanje subverzivnoj i drugoj delatnosti ekstremnih i fašističkih grupa i organizacija neprijateljske emigracije,

–         neposredno angažovanje u obezbedjivanju društveno-političkih radnika,

–         kontraobaveštajno štićenje štabova i jedinica Teritorijalne odbrane i objekata od posebnog društvenog značaja,

–         krivični progon po nalogu tužilaštva, lica okrivljenih za dela protiv osnova socijalističkog samoupravljanja i bezbednosti SFRJ i složenijih dela ugrožavanja ekonomske osnovice društva,

–         obaveštavanje subjekata društvene samozaštite o pojavama neprijateljske delatnosti, radi njihovom suprotstavljanju.

U njenom sastavu je zato bilo sedam uprava:

-Kontraobaveštajna,

-Unutrašnja,

-Emigrantska,

-Funkcionerska,

-Teritorijalne odbrane,

-Krivična i

-Obaveštajna.

Organi SDB postojali su i u republikama i pokrajinama, pri tamošnjim ministarstvima policije, kao i u velikim gradovima, dok su u manjim mestima funkcionisali samo poverenici vojne tajne službe. Sama Služba državne bezbednosti Jugoslavije, kako piše dr Obren Djordjević, odnosno njena organizacija i nadležnost su u okviru SSUP-a tako bili postavljeni, da je SDB SFRJ faktički vršila poslove “usmeravanja, koordinacije i uskladjivanja rada organa SDB na celoj teritoriji Jugoslavije”, u borbi protiv unutrašnjeg i spoljnjeg neprijatelja. Posle Brionskog plenuma i u SDB Jugoslavije, tzv. unutrašnji neprijatelj svrstan je stručno u jedanaest kategorija:

-ostaci klasnih struktura;

-klerikalna grupacija: pravoslavna, katolicka, islamska crkva i male verske zajednice;

-nacionalistička grupacija; informbirovska grupacija; liberalistička grupacija; anarholiberalistička grupacija; birokratsko-dogmatska grupacija; grupacija gradjanske desnice; alternativni pokreti: mirovni pokret, ekološki pokret, feministički pokret i pokret za socijalna kretanja.

Od spoljnih neprijatelja, u udžbeniku za operativce tajne policije navodi se dvanaest kategorija tzv. jugoslovenske političke emigracije, a zatim sledi lista od tridesetak stranih obaveštajnih službi, od CIA i DIA, preko MI-5 do Mosada i Sigurimija.

Posle Brionskog plenuma, SDB Jugoslavije preuzeo je makedonski kadar Borče Samonikov, profesionalni kontraobaveštajac. Završio je školu Udbe na Topčideru, ali se ponašao kao birokrata. U samoj Službi, kako je zovu operativci državne bezbednosti, medjutim, posle Brionskog plenuma osetio se odmah i drugačiji odnos prema zadacima i uopšte, drugačije rezonovanje. Videlo se da je taj plenum otvorio oči mnogim tajnim policajcima. Naime, oni su zadatke dobijane od šefova SDB prihvatali, ali se i dešavalo da se njihovo izvršenje dovodi, iz raznih razloga u pitanje. Operativci su počeli da razmišljaju o svom poslu, o onome šta rade u svakom konkretnom slučaju, procenjivali su njegove posledice i tražili argumente da li slučaj zaslužuje toliku pažnju, koliko je predvidjeno tretmanom SDB. Drugi su operativci, na primer, jednostavno izbegavali da rade i da preduzimaju potrebne mere u nekim slučajevima. Tako se, na primer, dogodilo da je inspektor SDB Milan Naumović, posle višemesečne istrage nad jednim profesorom Beogradskog univerziteta, jednostavno sam zaključio da profesorova naučna aktivnost nije antidržavna, a samim tim i da je njegov posao praćenja profesora besmislen. Naumović je zato dao otkaz u SDB Srbije i iz državne bezbednosti, prešao na rad u resor javne bezbednosti, gde je dogurao do mesta načelnika Uprave za strance i pogranične poslove RSUP-a Srbije. Kako je taj proces preobraćanja i SDB, ali i operativaca tajne policije trajao veoma dugo, SDB je postepeno i sve više postajala skup profesionalaca, a manje partijskih radnika i političkih policajaca. Zadaci u SDB Srbije, na primer, su u komplikovanim slučajevima, kao što je bilo hapšenje članova tzv. Slobodnog univerziteta, prihvatani i izvršavani, ali sa zahtevom inspektora da nalozi za rad, odnosno hapšenje intelektualaca budu potpisani. To je za radnike SDB Srbije bilo, makar formalno pokriće za svaku radnju ili meru koju su preduzeli protiv osumnjičenih osoba za antidržavnu aktivnost. Retko su, posebno tokom sedamdesetih i osamdesetih godina, radnici SDB Srbije pristajali da urade nešto, a da prethodno nije napisan zahtev sa obrazloženjem. Drugo, u SDB-u Srbije radili su kadrovi koji znaju zakone i sve odredbe u kojima su precizirana ovlašćenja SDB i drugih represivnih organa u republici i državi Jugoslaviji.

Dobra strana IV plenuma i reorganizacije Udbe, po mišljenju samih rukovodilaca SDB, bila je i u tome što je u tajnoj policiji Jugoslavije i posebno Srbije, sukcesivno vršena zamena kadrova i što se pazilo da u službu može doći samo pojedinac sa visokoškolskom diplomom, a izuzetno sa višom školom. Tako je SDB sve više predstavljala skup fakultetski obrazovanih ljudi, koji ni po čemu ne liči na Udbu, odnosno policijsku ustanovu polupismenih ljudi. Time je postepeno i menjana javna slika o jugoslovenskoj i srpskoj tajnoj policiji. Naime, ako su Ozna i Udba u toku 1953. godine bile popunjene pretežno sa radnicima sa nižom spremom (88,56%), delimično srednjom (10,84%) i visokom (0,60%), ta slika se vremenom menjala. U 1963. godini u Udbi je bilo zaposlenih sa srednjom školom 19,56%, višom 22,25% i fakultetom samo 3,14%. U 1973. godini SDB je u radnom odnosu imala operativce sa srednjom školskom spremom – samo 36,76%, sa višom 27,70% i visokom čak 28,68 odsto. Tokom 1982. godine u SDB Srbije, sa srednjom školom bilo je 31,97% ljudstva, a sa višom školom 34,93%, fakultetom 27,68%, i sa naučnim stepenom 0,04%. Tih osamdesetih godina u Službu državne bezbednosti, i Jugoslavije, ali i Srbije primani su samo ljudi sa visokom školskom spremom. Kadrovi za tajnu policiju su prvo školovani na Visoj školi Udbe, koja je radila od 1952. do 1967. godine u Beogradu. U toj školi Edo Brajnik je, na primer, bio profesor i predsednik Komisije za polaganje iz predmeta “državna bezbednost”. Operativci su se zatim školovali i u zagrebačkoj Školi MUP-a, koja je počela sa radom krajem šezdesetih godina. Posle nje otvorena je Viša škola unutrašnjih poslova u Zemunu, da bi krajem sedamdesetih u Skoplju proradio Fakultet bezbednosti. Kako ove ustanove nisu mogle da zadovolje potrebe SFRJ za inspektorima i operativcima tajne policije, njihova selekcija je vršena još i na mnogim fakultetima društvenog smera. Pri tom je obavljana i političko-krivična provera njihovih roditelja. Tako odabrani studenti su dobijali posebne državne stipendije, ali uz obavezu da posle diplomiranja rade u državnoj bezbednosti. Na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, na primer, asistent Miroslav Radojčić je animirao studente da prime stipendiju SSUP-a, odnosno SDB Jugoslavije. U Službi državne bezbednosti postojali su spiskovi proverenih studenata sa pravnog, ekonomskog, filozofskog, filološkog i FPN, koje je trebalo pridobiti da postanu kandidati za buduće operativce. Autor ove knjige je takvu ponudu dobio 1975. godine od SDB SSUP-a, ali sam je odbio, sa obrazloženjem da je dovoljno što je već moj otac policajac u familiji. Tu stipendiju, koja je bila tri puta veža od redovne republičke i privilegiju da ne služe vojni rok, dobili su moje kolege Ramiz Hadžibegović i Toma Trajkovski, koji su radili u SDB Jugoslavije kao kontraobaveštajci. Početkom devedesetih otišli su sa četrdeset godina života u penziju. Božo Vuković je kao stipendista SDB SFRJ bio referent za kulturu, a zatim čak i šef kabineta ministra federalne policije Petra Gračanina. Miroslav Radojčić je radio neko vreme u Institutu bezbednosti, a sada je na Kosmetu poverenik SDB Srbije.

Autor: Marko Lopušina, „UBIJ BLIŽNJEG SVOG I/II“

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović