Čovek koji je spasavao Broza

Tihi i poverljivi čovek Josip Kopinič, drugi Titov najbolji drug, je rodjen 18. februara 1911. godine u okolini Metlike, Slovenija. Studirao je ekonomiju i vojnu akademiju, ali se medju komunistima proslavio kao osnivač partijske ćelije u bokokotorskoj flotili, zbog čega je morao da emigrira u Beć. U Moskvi je tridesetih godina, dobio sovjetsko državljanstvo. Bio je stanar hotela “Luks”, kursista Čeke, apsolvent Crvenog univerziteta. U toj Rusiji, tajni agent Josip Kopinič je Josipu Brozu dva puta spasavao živu glavu. Prvi put kada je okrivljen za odavanje imena dobrovoljaca za Španiju i njihovo hapšenje na brodu u Budvi. Kominterna je tada 1936. planirala čak i da raspusti KPJ, ali je pobedila ideja Bjelova i Dimitrova, da je bolje da se KPJ prepusti vodjstvu jugoslovenskih komunista, a drugi put kada je Broz 1939. godine, zbog prevoda “Kratkog kursa historije SKP/b” okrivljen da je trockista. Proveo je Kopinič i dve godine u španskom gradjanskom ratu. Po zadatku Kominterne postao je vojni i politički obaveštajac u Zagrebu. Radio-stanicu je držao u specijalnom bunkeru ispod stepeništa. Prvi je 1941. godine video Hrvate kako mašu i sa ćvecem dočekuju naciste. Prvi je počeo da dobija tajne informacije direktno iz Hitlerove “Vucje jame”. Prvi je Moskvi slao depeše o nemačkim transportima za Rumuniju i ruski front. I prvi je osetio kako hrvatski komunisti šuruju sa ustašama i izbegavaju sukob sa Nemcima. Otkrio je Hebrangovu izdaju. Josip Kopinič – Vazduh, koji je držao obaveštajni centar Kominterne i KPJ usred Zagreba, tokom 1942. godine je uspeo da u ustaškoj policiji stvori agenturu. Glavna i tajna komunistička “krtica” bio mu je Tibor Vasko, lično referent u odeljenju za antikomunističku delatnost. Njemu je Vazduh izdao i posebnu ličnu kartu, kao i dokumenta na ime Teodor Maksimović, sekretar danskog konzulata u Zagrebu. O tome je svojevremeno svedočio Zvonko Morić, Kopiničeva desna ruka uoči II svetskog rata. Kopiničev centar slao je tokom rata Kominterni depeše, sve do njenog raspuštanja 1943. godine. Iz Zagreba je po moskovskim podacima stiglo čak 4.500 tajnih poruka od Vazduha. Neke od tih depeša Kopinič je posle rata, uz detaljan izveštaj o svom radu, poklonio Aleksandru Rankoviću za arhiv Ozne, ali je, kažu neki publicisti, Leka to odbio i dokumentaciju poslao Rusima, generalu Kiseljevu. Stela i Josip Kopinič stigli su u Beograd februara 1945. godine, gde je Vazduh dobio čin pukovnika JA, iako je već bio potpukovnik španske Republikanske armije. Da bi spasao svog saradnika Tibora Vaska od Hebrangove izdaje, Kopinič je zamolio Aleksandra Rankovića da ga dovede iz Zagreba i smesti na neko tajno mesto. To mesto je bio specijalni zatvor usred Beograda. Tu je ovaj agent i okončao svoj život. Sva dokumenta o aktivnostima Tibora Vaska, tajni agent Vazduh predao je kolegi Maksimilijanu Baceu. Po nalogu Moskve, a i želji samog Tita, nekoliko meseci kasnije, Josip Kopinič je upućen na novi obaveštajni zadatak. Postavljen je za trgovackog atašea u Istanbulu, što je bilo samo pokriće za njegov rad u diplomatskoj tajnoj službi. Zahvaljujući baš Vazduhu, i Moskva i Broz su sve znali o zbivanjima u Jugoslaviji i unutar KPJ. Tu na prostorima Turske, iskusni obaveštajac Josip Kopinič uspeo je u jesen 1947. godine, od starih španskih boraca iz Rusije, da dodje do podataka o Staljinovoj optužnici protiv Tita i Jugoslavije. Stari, kada je dobio Vazduhovu informaciju, naprosto nije verovao u nju, ali posle objavljivanja Rezolucije IB pokazalo se da je od 18 tačaka Staljinovih optužbi, Josip Kopinič dostavio Titu čak sedamnaest. O tome je Kopinič govorio u listu “Politika” 1990. godine:

“… Za mene je 1948. godina bila dobrih pola godine ranije. Negde u jesen ili zimu 1947. godine, kod mene je došao engleski obaveštajac Bejli i predao mi jedan papir, za koji mi je rekao da ga dobro pročitam, jer se Titu i komunistima u Jugoslaviji, prema engleskim saznanjima, ne piše dobro. Zapravo Bejli mi je predao 18 optučbi koje su smislili Staljin i Molotov protiv CK KPJ i Tita. Isprva sam mislio da je u pitanju čista provokacija i da je to deo kapitalističkih čarki, čija je namera da nas, komunističke države, zavade izmedju sebe. Ali, ne lezi vraže, jednog dana dodje jedan čovek iz Donovanove službe, znate iz američke obaveštajne službe. I veli mi: Frend, uskoro će Jugoslavija biti na raportu kod Staljina. I on mi je dao spisak optužbi koje su smislili u Moskvi protiv Tita i naše partije. Ni njemu nisam verovao. Medjutim, pojavio se jedan sasvim drugi čovek, koji me je prosto zaprepastio. Reći ću da je bio Rus i da je bio general po činu. Rekao mi je da je nedavno održan tajni sastanak rukovodilaca bezbednosti SSSR u Moskvi i da je bilo reči o mogućim akcijama u vezi sa Jugoslavijom, ukoliko Tito i CK KPJ ne prihvate ocene koje će izneti Staljin, KP SSSR i Informativni biro…Prvo je bilo da uporedim spiskove optužbi. Rus je popisao 15, Amerikanac 16, a Englez 18 tačaka optužbi. Sve je tu u suštini bilo isto, samo su se razlikovale u sitnicama i po redosledu. Odmah sam tražio dozvolu da hitno krenem za Beograd. Želeo sam da lično referišem Titu. Tito nije bio zapanjen. Rekao mi je: “ Sve je moguće Mali! Mislim da su ovo vaše obaveštajne podmetaljke. No, ko zna? Videćemo kako se stvar bude razvijala!”

Kada se nekoliko godina kasnije sve oko Rezolucije Informbiroa završilo dobro po Tita, predsednik Jugoslavije želeo da se oduži Josipu Kopiniču za vernost, odanost i profesionalnost imenovanjem za admirala Ratne mornarice, ali je Josip Kopinič izabrao da bude direktor brodogradilišta “Uljanik” u Puli. Ovaj čovek iz Titove senke izašao je tek 1983. godine, kada je Vjenceslav Cenčić u dva toma pokusao da odgonetne enigmu Kopinič. U tome ga je omela hrvatska tajna služba, kojom je dirigovao Josip Vrhovec, pa se zbog mogućih neprijatnosti Kopinič iz Pule, sredinom osamdesetih, preselio u rodnu Sloveniju, odnosno Ljubljanu. “Ramon Valdes”, “Vazduh”, “Mali” i ko zna još kako se sve zvao Josip Kopinič, kao svaki veliki obaveštajac nikada nije nikome ispričao svoju kompletnu priču o radu za “Djeda”, “Direktora” i Tita.

O Josipu Brozu je u Jugoslaviji napisano oko devet stotina knjiga. U njima je, medjutim, bilo najmanje reči, upravo, o Titovom obaveštajnom radu za Moskvu. I u njegovoj političkoj biografiji ima istorijskih rupa i to baš o periodima kada je Broz od referenta Balkanskog sekretarijata Kominterne uzleteo do generalnog sekretara KPJ u zemlji. Bilo je to vreme Staljinovih čistki, u kojima su stradali mnogi jugoslovenski internacionalci, ali ne i Josip Broz. Govoreći o tom vremenu, sam Tito je najčešće pominjao tri imena: Georgija Dimitrova, generalnog sekretara Kominterne, Vilhelma Pika, člana Izvršnog komiteta, a nešto redje i Ivana Karaivanova, rezidenta NKVD. Dok je sa prvom dvojicom obavljao političke i partijske zadatke selekcije kadrova za Španiju i Jugoslaviju, sa trećim je Broz kao obaveštajac Valter, vršio proveru tih članova Kominterne. Ivan Karaivanov – Spiner, bugarski internacionalac, bio je neko vreme desna ruka Božidara Maslarića – Andrejeva, koji je bio izaslanik NKVD u Kominterni. Zvanično Maslarić je radio kao zamenik Manuilskog, Staljinovog predstavnika Svesavezne komunističke partije (boljševika), i otuda imao dvostruki uticaj na Broza, i kao politički, i kao obaveštajni kadar. Sam Andrejev imao je velike primedbe na Valterov rad, posebno zbog njegovog raskalašnog privatnog života, a i zbog optužbi Srebrnjaka da se Valter druži sa jugoslovenskom buržoazijom. Broz je zbog toga bio pod partijskom i policijskom istragom, pa su ga Spiner i Andrejev uporno pratili. Josip Kopinič je, medjutim, uspeo da dokaže da je Broz čist, a da su drugi jugoslovenski komunisti sumnjivi, i to Gorkić, Miletić, i Srebrnjak. Optužbe Vojne obaveštajne službe tj. Srebrnjaka su povučene, a Spiner i Andrejev su postali veliki Brozovi prijatelji. Još su i bili zadovoljni izveštajima koje im je Broz dostavljao o kadrovima za Španiju, kao i o stanju u KPJ i njenom rukovodstvu. Insistiranjem na svojim kadrovima, koji su odani Kominterni, a ne na staroj gardi, koja je težila ka političkoj samostalnosti, Broz je ubedio i Andrejeva, i Dimitrova, i Staljina da mu povere mandat za stvaranje kominternovskog CK KPJ u zemlji. Neposredno pred postavljenje, Dimitrov mu je u poverenju rekao: – Od jugoslovenskih kadrova ostao si samo ti!

Tito je u Moskvu došao krajem 1934. godine i u njoj bio u raznim razdobljima sve do 1939. Izvršni komitet Kominterne mu je tada dao konspirativno ime Fridrih Valter, koje je Tito koristio sve do kraja II svetskog rata. U tom periodu, Josip Broz se tako i potpisivao ispod svojih izveštaja Staljinu, odnosno Kominterni i NKVD. U Dedijerovoj biografiji Josipa Broza, o obaveštajnim poslovima nema mnogo zapisa, samo se u drugom tomu “Priloga…” nalazi spisak svih Titovih tajnih imena. Njih ima oko sedamdeset. Ona svedoče o Brozovoj potrebi da iz bezbednosnih razloga prikrije svoj identitet, ali i da pod lažnim imenom deluje kao političar i kao obaveštajac. Ovo su bili poznatiji Brozovi partijski, politički, ratni, literarni, ali i obaveštajni pseudonimi: Metalac, Bradopor, Radnik, Georgijević, Zagorac, Rudi, Vanja, Jireček, Valter, Titus, Pebić, Caca, Ivica, Oto, Viktor, ing. Brkić, Titerman, Vaster, Spiridom, Vilim, Stari, Vanij, Petar, Isaković, Novak, Tito…

Kao organizacioni sekretar KPJ, Josip Broz je nastojao da učvrsti redove Partije, naročito posle učestalih provala i hapšenja i u Zagrebu i u Beogradu krajem tridesetih godina. Preduzimajući razne mere zaštite kao generalni sekretar, a i mnogo ranije, kao polit – referent Jugoslovenske sekcije u Kominterni, Broz je insistirao na konspiraciji, ilegalnosti, tajnom radu i delovanju jugoslovenskih komunista. Na V zemaljskoj konferenciji u Dubravi 1940. i na savetovanju rukovodećih kadrova CK KPJ maja 1941. godine, Tito je posebno oštro govorio o potrebama konspiracije, bezbednosti i zaštite od tzv. pete kolone. Tada je i naglasio da iz Partije treba ukloniti “… sve elemente koji su se pokazali kao kolebljivci i nesigurni…”, a da prilikom prijema novih članova treba obratiti pažnju i budnost da se “… ne bi provokatori i tudji elementi uvukli…” u KPJ. Očigledno je, zaključuje istoričar Milovan Dželebdžić, da je KPJ, u periodu svog ilegalnog delovanja, imala organizovanu obaveštajnu i bezbednosnu službu. Nju su sačinjavali članovi Partije ubačeni u državni i policijski aparat Kraljevine Jugoslavije, ali i simpatizeri KPJ, koji su se nalazili u vojsci, železnici i ostalim važnijim ustanovama. U KPJ, tada nije postojala posebna tajna služba, politička policija ili organizacija ili telo za vršenje obaveštajnih funkcija, smatra dr Obren DJordjević, jer su one bile inkorporirane u političku aktivnost svih komunista, od partijske celije do CK. Zato se i dešavalo da i politički sekretar, kakav je bio Rade Končar, zvani Brka, u Zagrebu, padne u zamku policije. Iz bezbednosnih razloga premesten je prvo u Beograd, a zatim u Split, gde je, opet, zbog nepaznje uhapšen. Umesto njega u Zagreb je otišao Aleksandar Ranković. Andrija Hebrang, potpisan kao Faty, je u svom izveštaju CK KPJ, tim povodom napisao da su “… nekonspirativnost i aljkavost bile njegova (Brkina) slabost…” U takvoj situaciji KP Hrvatske i KPJ su dočekali i početak oružanog otpora nemačkom okupatoru jula 1941. godine, koji je pripreman preko oblasnih, okružnih i mesnih, tada već “vojnih” komiteta Partije.

Kako svedoči Josip Kopinič, u svom intervjuu “Politici”, 23. maja 1941. godine, Josip Broz je, samo dan pre nego što je rodjen njegov drugi sin Miša, odlučio da iz Zagreba predje u Beograd i odatle vodi KPJ, a kasnije i ustanak u Jugoslaviji. Razlozi za to su bili dvojaki. Prvi je, što se dan kasnije zatvarala granica izmedju NDH i okupirane Srbije, pa Broz nije mogao lako da predje preko nje. A drugi je, što je Tito gledajući Hrvate kako sa veseljem dočekuju naciste, shvatio da se Nemcima samo Srbi mogu odupreti. To je glasno i rekao Kopiniču. Kada je došao u Beograd, Josip Broz je kao iskusni internacionalac, obaveštajac i komandant, gradio oko sebe zid bezbednosti, koji će do njegove smrti činiti isključivo armijski kadrovi. Tek kasnije, kada se Vrhovni štab našao na terenu, kada su formirane partizanske jedinice, Josip Broz je naredio i formiranje bezbednosne službe na frontu i oslobodjenim teritorijama. Mnogi istoričari bezbednosti pišu, da je to bilo prema Titovim opštim naredjenjima za organizovanje i partizanske (kontra)obaveštajne službe, izdatim prvi put jos na Savetovanju u Stolicama 26. i 27. septembra 1941. godine, a zatim iste godine u Crnoj Gori. Pukovnik Mirko Simić, autor poglavlja o istorijskom nasledju vojne obaveštajne službe, u knjizi o VOS-u, kategorično i dokumentovano tvrdi da u Stolicama nije bilo ni reči o pitanjima obaveštajnog rada. Kako je to savetovanje trajalo samo jedan dan, a ne dva, tvrdi pukovnik Simić, Tito nije ni stigao da govori o tom pitanju, pa se prema tome, svako uplitanje Stolica u istoriju vojne tajne službe, može smatrati izmišljanjem istorije. Činjenica je, medjutim, da je te ustaničke godine, Glavni štab NOP Hrvatske još u decembru 1941. objavio Uputu za organizaciju političke obaveštajne službe. Taj termin je preuzet najverovatnije od ruskih instruktora, jer je predratnim kursevima u SSSR-u rukovodila upravo “Glavna politicka uprava” – GPU. Tu hrvatsku “uputu” potpisali su politički komesar Vlado Katić, odnosno Vladimir Bakarić i komandant Ivo Vladić, tj. Ivan Rukavina:

“… Da bismo uspješno spriječili i u začetku onemogućili podlu rabotu fašističkih plaćenika, moraju komesari, komandanti i partizani da razviju veliku političku djelatnost i budnost. Za taj rad treba organizirati posebnu službu, u kojoj će se drugovi za to odredjeni posvetiti isključivo pronalaženju i raskrinkavanju petokolonaških i tudjinskih agenata u našim redovima. Taj zadatak treba da vrši politička obavještajna služba… U svakom bataljonu i višim stabovima treba postaviti političkog obavještajnog oficira, koji će obuhvatiti u svoj djelokrug sve vojne jedinice i sve civilno stanovništvo svog područja, dok se ne organizira civilna obavještajna služba. Za svoj rad u cetama, odijeljenim vodovima, selima i mjestima imati ce obavještajni oficir svoje povjerenike. Sav rad u obavještajnoj službi odvija se sistematski, temeljno i bez žurbe. Nije najvažnije uhvatiti sitne protivničke agente ili izvršitelje, nego prave kolovodje i organizatore. Ako se naidje na rad protivnika, ne treba odmah intervenirati, jer nam otkriveni protivnički agent nije više tako opasan. Takve agente treba vješto pratiti i hvatati njihove veze i organizaciju. Hapšenju pristupiti onda kad je stvar sazrela ili kad iziskuju same prilike… Politički obavještajni oficir polaže računa o svom radu svom pretpostavljenom komandantu i komesaru, kojima podnosi svoje izveštaje, upoznava ih sa tokom ispitivanja i prima od njih potrebna uputstva. U slučajevima veće, a naročito političke važnosti, treba odmah obavijestiti više komande, koje će u konkretnom slučaju odlučiti da li je potrebna i njihova intervencija. Sudjenje nad krivcima vrši sud, koji se sastoji od komandanta, komesara, sudskog oficira i obavještajnog oficira. Organizaciji političke obavještajne službe treba pristupiti čim prije i posvetiti joj naročitu pažnju, jer aktivnost protivnika postaje sve veća.”

Autor: Marko Lopušina (zapis iz knjige „UBIJ BLIŽNJEG SVOG I/II“)

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović