Hrvatski udar

Kada su sedamdesetih nastali politički lomovi u Hrvatskoj, koje je Tito pravio, uz pretnje da ce pozvati Brežnjeva i Crvenu armiju u pomoć, Vladimir Bakarić se svim silama trudio da do istog loma, kako napisa Slavoljub Djukić, dodje i u Srbiji. Zato je zajedno sa Kardeljem učestvovao u obaranju srpskih liberala. Paralelno sa ovim političkim obračunom tekao je i jedan policijski sukob izmedju Hrvata i Srba. Naime, krajem 1970. i početkom 1971. godina, rumunska obaveštajna služba je došla do pouzdanih podataka o saradnji izmedju hrvatskih nacionalista, ustaških emigranata i KGB-a. Tačnije izmedju Zagreba i dr Branka Jelića u Nemačkoj i Moskve. To saznanje Sekuritatea je prosledila u Službu državne bezbednosti Jugoslavije, a ono je preko srpskih kadrova stiglo i u SDB Srbije. Za beogradske kadrove bio je to krunski dokaz protiv hrvatskog nacionalizma, pa i protiv dr Vladimira Bakarića lično. Najvažnije od svega je bilo da je i sam Tito poverovao u takve informacije, koje su počele da mu pristižu i preko obaveštajne službe SSIP-a. Tada je ministar spoljnih poslova bio Mirko Tepavac. O tom vremenu govori Dragan Mitrović, tada operativac u beogradskoj upravi SDB: “Mas-pokret u Hrvatskoj, a zatim otkrivanje veza hrvatskog rukovodstva sa ustašama, ogorčili su srpske operativce. Nama mladjim inspektorima tada je sasvim postala jasna prava suština Brionskog plenuma. Srpska tajna služba je likvidirana, da ne bi otkrila šta hrvatski političari, nacionalisti i ustaše pripremaju Jugoslaviji i Srbiji. Mi smo u SDB Beograda i SDB Srbije 1971. godine, javno po kancelarijama negodovali što politički vrh ništa ne preduzima protiv hrvatskih lidera u Zagrebu i hrvatske nacionalističke euforije!” Predosećajuci opasnost Bakarić je, medjutim, odmah krenuo u protivudar. Prvo je od SIV-a, odnosno od premijera Mitje Ribičiča zatražio da se povede istraga o “zaveri protiv hrvatskog rukovodstva”. Takvu ocenu prihvatili su u vrhu zemlje odmah Stane Dolanc, Nikola Ljubičić, Fadilj Hodža, pa i sam Tito. Hodža, a zatim i Savka Dabčević su ishitreno ocenili da je to bilo delo “ostataka onoga što nismo rasčistili na Četvrtom plenumu”. Pored SDB ona je prozvala i SSIP, tražeći da se preispita poverenje njihovih kadrova, pa i samog Tepavca kao Srbina. To je ohrabrilo Bakarića da zatim javno kaže: “Zavjera postoji i ona nije inspirisana od Jelića. Inicijativa je došla iz Jugoslavije, od beogradske čaršije!”

Srbija je takve optužbe odmah stavila na dnevni red CK SKJ, ali je on prekvalifikovan u “neka pitanja rada obaveštajne službe”. Usmenu informaciju o ovom problemu Titu i Izvršnom birou podneo je Stane Dolanc, koji je smušeno pričao o tome kako se glasinama ruši ugled političkog rukovodstva Hrvatske. Okrivljeni su od njegove strane “ostaci poraženih snaga posle IV plenuma”. Znači opet Srbi. Posle njega govorio je dr Vladimir Bakarić čitav sat. Mika Tripalo je za aferu okrivio Udbu, jer ona, navodno oko ustaškog lidera dr Branka Jelića ima tri-četiri agenta, koji prenose u Beograd sve što ovaj kaže i slaže. Budimir Šoškić je javno rekao da je to stavljanje Srbije na optuženičku klupu. Kada su se na Izvršnom birou CK SKJ susreli Vladimir Bakarić i Marko Nikezić, dogovoreno je da se njihova svadja povuče iz zapisnika i čitav slučaj prepusti posebnoj državnoj komisiji. Titovu komisiju sačinjavali su Stane Dolanc, Maks Bace i Ziga Vodoušek, slovenački i hrvatski nacionalisti. Odmah je ocenjeno da je rad tajnih službi Jugoslavije bio loš, neadekvatan i nekoordiniran. Planirano je da se istraga oko ovog sukoba Zagreba i Beograda vodi tajno, ali je aprila 1971. Hrvatska objavila saopštenje svog CK SK u kome opet, ali indirektno, proziva Srbiju: “Na sednici CK SK Hrvatske izraženo je potpuno jedinstvo i ocenjeno da se radi o krupnoj i smišljenoj neprijateljskoj političkoj intrigi i organizovanoj zaveri. Politički motivi te intrige ukazuju na to da korene pre svega treba tražiti u zemlji, u interesima unitarističkih, centralističkih i birokratskih snaga, koje se sve organizovanije i agresivnije suprotstavljaju promenama koje učvršćuju samoupravni razvoj zemlje. Iz činjenice što su takvom delovanju poslužili i pojedinci u nekim najosetljivijim organima državne službe, proizlazi ocena o nedoslednom sprovodjenju odluka Četvrtog plenuma. Nesumljivo je da se radi o političkoj akciji, pa je zato neophodno da se, dosledno i energično, sprovedu potrebne organizacione i kadrovske promene, koje će osigurati da se te značajne i osetljive službe osposobe za efikasno delovanje na političkoj liniji SKJ.” Hrvatska je u ovoj prozivci apostrofirala Državni sekretarijat inostranih poslova i Savezni sekretarijat unutrašnjih poslova, tačnije SID i SDB, koje su i došle do informacija o saradnji Zagreba sa ustaškim emigrantima u Nemačkoj. Kako je o tome odredjena saznanja imao i ambasador Vladimir Rolović u Švedskoj, pretpostavlja se da su Hrvati bili kivni i na njega. Petnaestog aprila 1971. godine, ambasador je ubijen u Stokholmu od ruku ustaša Mira Barešića i Andjelka Brajkovića. Ima operativaca SDB koji tvrde da je to bila ustaška, odnosno hrvatska osveta i za likvidaciju Maksa Luburića u Španiji. Srbi su i javno posumnjali da je atentat na Vladimira Rolovića maslo Steve Krajačića i Vladimira Bakarića, pa je na sahrani Mirko Tepavac, ministar jugoslovenske diplomatije govorio u insinuacijama, o antisrpskoj zaveri: “Živi mrtvima ne mogu ništa objasniti, ali mrtvi živima mogu mnogo!”

Beograd je zvanično odbio optužbe iz Zagreba. To je učinila i državna komisija u sastavu Marko Bulc, Trpe Jakovlevski, Ljubisav Marković, Marko Orlandić, Nikola Pavletić i Rajko Gagović. Indikativno je da su ovoj komisiji Služba državne bezbednosti Jugoslavije, SID i SDB Srbije dala sve potrebne informacije, dok je tajna policija Hrvatske odbila da izda ijedan dokument o ustaškoj emigraciji. U to vreme, naime, sam Bakarić je tvrdio da ustaše nisu politički i državni neprijatelji Jugoslavije i Hrvatske, već samo – ekonomski emigranti. Titova komisija sa Dolancom na čelu je donela sličan oslobadjajuci zaključak, mada je dugo za glasine okrivljivala SID i Ministarstvo inostranih poslova. Obe komisije su, medjutim, jednoglasne u oceni da zavera protiv Hrvatske i njenih kadrova postoji i da je ona plod neprijateljske kampanje od strane spoljnih i unutrašnjih neprijatelja, ali se ti neprijatelji ne imenuju. Srbe u Federaciji više niko nije pominjao, jer to nije bilo ni potrebno, oni su samim tim vec bili obeleženi. Hrvatski lobi je na taj odgovor reagovao novim optužbama protiv Srbije i Beograda. Ovog puta umesto rankovićevaca za aferu sa Brankom Jelićem i Vladimirom Bakarićem okrivljeni su ibeovci. Za njih se podrazumevalo da su ibeovci Srbi. Na to se odmah priključio Fadilj Hodža, koji je javno rekao da ibeovci posebno “deluju prema kadrovima na Kosovu”. Već tokom proleća, oslanjajući se na izveštaje KOS-a JNA o Beogradskom univerzitetu, Dobrici Ćosiću, penzionisanim generalima, sam Tito je Milentiju Popoviću u lice skresao: “U Beogradu je centar kontrarevolucije! Ja sam o tome obaviješten. Zavjera je protiv mene, a centar je u Srbiji! Ranković se sastaje sa generalima Hamovićem i Milojevićem! Vaše rukovodstvo preko Mijalka Todorovića je povezano sa Rusima. To je informacija našeg vojnog atašea u Moskvi!”

Tita su Hrvati i Slovenci u federaciji godinama informisali da je srpsko rukovodstvo protiv njega, pa ga je zato napadao neprestanim optužbama. Draža Marković je 1970. godine pitao Tita, dokle će Srbija biti na optuženičkoj klupi? Stari obaveštajac, politički lisac Josip Broz Tito umeo je da kombinuje informacije političke policije i partijske ocene da bi stvarao optužbe protiv srpskog rukovodstva. U razgovorima sa garniturom Marka Nikezića, predsednik Jugoslavije je zabrinuto pitao šta to rade beogradski profesori, Djurić i ostali. Zato je Tito izabrao Dražu Markovića i Petra Stambolića, kako napisa Slava Djukić, za staratelje Srbije. Obojica su bili laki na pronalaženju i žigosanju državnih neprijatelja u vlastitoj republici. Kada je, naime, u Skupštini Srbije godinu dana kasnije, došlo do raskida sa liberalima, garnitura Draže Markovića je kao prvi zaključak o greškama Marka Nikezića navela, upravo ta Titova pitanja iz delovanja Službe državne bezbednosti i KOS-a JNA: Šta je Filozofski fakultet? Šta je časopis “Filozofija”? Šta je Srpska knjićevna zadruga? Šta su monopoli u žirijima, u kulturnoj, izdavačkoj politici? Posle pada liberala, pali su i beogradski profesori filozofije Zagorka Golubović, Trivo Indjić, Mihajlo Marković, Dragoljub Mićunović, Nebojša Popov, Svetozar Stojanović, Ljubomir Tadić i Miladin Zivotić. Sa tim političkim padom, oni su po nalogu Draže Markovića postali i predmet tajnog posmatranja Službe državne bezbednosti Srbije i posebno SDB Beograda. Odmah su im oduzeti pasoši, a telefoni prikopčani na magnetofone za prisluškivanje. Tadašnji ministar policije Slavko Zečević imao je običaj da kaže svojim operativcima: “Uhapsite nekog, samo da ih zaplašimo, da pokažemo da smo energičcni!”

Gotovo da nije bilo Titovog govora, a da u njemu nije prozivao Beograd i Srbiju zbog aktivnosti opozicije i neprijatelja u njima. Na Izvršnom birou CK SKJ je čak rečeno da je Beograd centar “političke opozicije povezane sa ustaštvom i teroristima izvan naše zemlje”. Milutin Milenković, publicista, smatra da je to bila politička igra visoke škole obaveštajnog rada, tačnije agresivna akcija hrvatskog rukovodstva na stvaranju utiska da je Hrvatska žrtva u Jugoslaviji, neke potučene unitarističke snage, a nelikvidirane na Brionskom plenumu. Tu tezu o Srbiji kao centru kontrarevolucije širili su i Kardelj i Bakarić, ali ponekad i prozivani srpski kadrovi Draža Marković i Petar Stambolić. Na taj način Srbija je politički stiskana i gušena, primoravana da se bavi sama sobom i izmišljenim neprijateljima. Kako je političko rukovodstvo na to pristajalo, to je tajna policija Srbije imala pune ruke posla. U slučajevima kada je SDB Srbije odbijala da bude isključivi progonitelj sopstvenog naroda, tu ulogu preuzimala je savezna SDB, KOS JNA, pa i tajne službe drugih republika, koje su se ubacivale da rade po Beogradu. U policijskoj i političkoj izolaciji već početkom sedamdesetih, nalazili su se u Beogradu Dobrica Ćosić, Milovan Djilas, Aleksandar Ranković, Vojin Lukić, Matija Bećković, Branko Ćopić, pa i Ivo Andrić. Za samog Leku u SDB Jugoslavije bio je zadužen neko vreme Milutin Simonović, dok je Milovan Djilas praćen dvostruko, i od operativaca tajne službe Srbije i SDBJ. Branko Damjanović, u saveznoj tajnoj policiji, imao je običaj da naredjuje da se Djilas prati javno, kako bi znao da je pod kontrolom. Čak su išli za njim i kada je odlazio u žensko društvo. Za uzvrat, Djilas je svojim pratiocima kupovao karte u gradskom prevozu. O tome kako je “pokrivan”, sam Dobrica Ćosić je jednom rekao:

“… Niti želim, niti mogu da ispričam tegobe, napore i poniženja koja sam od 1966. do poslednjih godina trpeo od vlasti, policije, štampe, institucija, društvenih organizacija. U nekim vidovima bio sam potpuno gradjanski diskriminisan. Od političko-policijskih progona i diskriminacije, mnogo su propatile moja žena Božica, pa i kćerka Ana. Mnogi moji prijatelji, osobito iz zavičaja, maltretirani su zbog druženja sa mnom. Mnogi su morali da prijavljuju Udbi svaki razgovor sa mnom. Neki su “vrbovani” da budu doušnici, nekima su društvene karijere bile prikraćene. Bilo je opasno biti moj drug, prijatelj, razgovarati sa mnom, zvati me u goste, dolaziti u moju kuću. I moja porodica u selu – brat Bogosav, bila je pod Udbinom “paskom”.”

Štiteći svoje i policijsko dostojanstvo, Dobrica Ćosić prećutkuje da su inspektori SDB sa beogradske opštine Savski venac dovodili poznatog pisca na informativne razgovore o tzv. Otvorenom univerzitetu. Tom prilikom, Ćosić je saslušavan uvek u jednoj kancelariji, koja se nalazila do samog klozeta i u kojoj od smrada nije moglo da se diše. Time su inspektori želeli da ponize Dobricu Ćosića, zaboravljajući pri tom da su ponizili i sebe. U beogradskoj Upravi SDB, u mnoge Ćosićeve izjave operativci, pa i načelnici su namerno ubacivali toboćnje pisčeve tvrdnje da se “… Petar Stambolić dodvorava Titu…”, da “… Draža krčmi Srbiju…”, kako bi kroz Ćosićev dosije najvišim srpskim političarima stavili do znanja šta narod, ali i sami ljudi iz tajne službe misle o njima. Kako reče jedan od operativaca: “Mi smo i o Titu govorili sve najgore. Da je imao ko da nas hapsi, svi bismo završili na robiji!”

Autor: Marko Lopusina, „UBIJ BLIZNJEG SVOG I/II“

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović