KAKO SRPSKE KRAVE DAJU MLEKO

Andjelka Stefanov je kao supruga Slavka Stefanova iz Diseldorfa septembra 1992. stupila u kontakt sa Nemačkom obaveštajnom službom BND i radila uz novčanu nadoknadu koja se kretala od 500 do 3.000 nemačkih maraka, sve do hapšenja maja 1994. godine. Za te pare Andjelka, koja je završila samo šest razreda osnovne škole prikupljala je podatke o: političkim, vojnim i ekonomskim prilikama u zemlji: Šešelju, Arkanu, Vuku Draškoviću; načinu sprovodjenja embarga protiv Jugoslavije; tome da li Srbija pomaže Srbima u Bosni; tome da li se u Srbiji vrši mobilizacija i na koji način; odnosu Srbije prema Makedoniji i ima li šanse za stvaranje konfederacije sa Makedonijom. Nemcima su, prema mišljenju tužioca, bili naročito interesantni podaci o položaju Hrvata u Nišu, srpskoj dominaciji prema Madjarima u Vojvodini. A posebno ih je interesovalo da li vojni komandanti vrše pritisak na političare, šta se radi na vojnom aerodromu, kakav je raspored kasarni u Nišu i kakav je precizan položaj zgrade MUP-a u Nišu. Andjelka Stefanov je, na svoju nesreću, prikupljala podatke o snabdevenosti Niša osnovnim životnim namirnicama, standardu, o otkupnoj ceni mleka, pa je tako sve te podatke više puta odnosila u Nemačku. Sa sobom je u SRJ donosila spisak sa pitanjima na koje treba da odgovori, ali kako je bila „loša na olovci“ u svemu tome su joj pomogli zet i sestra. Verovatno najtajnovitiji podatak koji je Andjelka prenela u Nemačku je onaj o bivšem Domu JNA. U jednoj svojoj belešci, na istom papiru sa receptima za kolače napisala je: Dom JNA se sada zove Dom Vojske Jugoslavije. Optužena je priznala izvršenje krivičnog dela, jer je izjavila da ju je muž upoznao sa izvesnim Egonom Klajnom, pripadnikom Nemačke obaveštajne službe, sa kojim je ona pristala da radi, iako nikada sa njim nije razgovarala. Andjelka ne zna ni reč nemačkog. Andjelka Stefanov je sve prikupljene podatke nosila u običnoj ženskoj tašni. A jednom prilikom dobila je tašnu sa duplim dnom i obećanje, od agenta Klajna, da će je on spasti ukoliko bude imala problema na granicama sa Nemačkom i Austrijom, tvrdi optužnica. Njen advokat je bio Nikola Cvetković magistar pravnih nauka, a njegov magistarski rad odbranjen kod dr Obrena Djordjevića na Univerzitetu u Nišu, još za vreme dok je Cvetković bio zamenik načelnika DB-a za čitav okrug ima naslov: Krivično delo špijunaže i legalno prikupljanje podataka.
– Sve do pre tri godine sam radio kao kontraobaveštajac i kada mi se sve smučilo prešao sam u advokate – kaže Cvetković. Dvadeset pet godina sam jurio špijune i nijednog nisam uspeo da uhvatim. Kada sam video slučaj Andjelke Stefanov, shvatio sam to kao veliki izazov i jedinstvenu priliku u životu da branim špijuna. U celom njenom slučaju nema dela, kako mi pravnici kažemo. Ni „š“ od špijunaže. Nisu u tužilaštvu imali preča posla, pa se navrzli na neobrazovanu ženu koja ne zna ni da se potpiše kako treba. Tužilac i sudija nemaju pojma o špijunaži, kaže Cvetković.Bundest Nahtrihtendinst, takozvana BND ili Nemačka obaveštajna služba je posle CIA najjača u svetu. Oni koriste proverene metode. I posebno vode računa o licima koje vrbuju. Oni traže kvalitet, ljude na položajima, perspektivne. Šta će njima Andjelka koja nema ni osnovnu školu koja je radila u jednom hotelu kao čistačica i koja ne zna da kaže na nemačkom ni dobar dan?
Oni koriste najsavremenija naučna dostignuća za čifrovanje poruka, tajnopise, mikro tačke, radio veze, veze preko satelita. Smešno je i pomisliti da će njihov agent nositi podatke u ženskoj tašnici. Najsmešnije je što Andjelku povezuju sa izvesnim Klajnom kojeg je ova videla jednom u životu i za koga je od supruga Slavka čula da je foto-reporter. Optužba ni sa čim nije dokazala da je on zaista pripadnik BND-a i da je Andjelka bila sa njim u stalnoj vezi. Pretpostavljam da je njen muž Slavko bio u kontaktu sa nekom od naših službi bezbednosti, verovatno sa Službom informisanja i dokumentacije (SID) koji radi pri SMIP-u, ali da je u isto vreme radio i za BND. On se svojoj ženi uvek predstavljao kao veliki patriota i Srbin i upoznao je sa nekim ljudima iz našeg konzulata u Minhenu (izvesni Jovanović), a i predstavnicima naše crkve u dijaspori. Upoznala je lično nekog popa Radovića koji je u kontaktu sa Momčilom Djujićem. I oni su tražili od nje da ih obaveštava o situaciji u našoj zemlji kako bi Srbi u dijaspori znali šta se u zemlji dešava. Našim novinama koje su retko stizale, nisu mnogo verovali. Tako je Slavko Stefanov svoju suprugu Andjelku držao u stvarnoj i neotklonjivoj zabludi da radi za „našu“ stvar.
Andjelka je rodjena u Beogradu 1952. godine i tu živela do majčine smrti 1958. Otac joj je bio u zarobljeništvu za vreme rata i u Dahau ostao invalid. Sa prvom ženom je izrodio još jednu kćer, Zoricu, i posle ženine smrti otišao u svoj rodni Niš. Tu se oženio drugi put sa Andjelkinom maćehom, inače katolkinjom, sa kojom je dobio jos jednog sina. Kao u priči o Pepeljuzi, maćeha o pocerkama nije mnogo vodila računa već je forsirala samo sina. Starija Andjelka je rano morala početi da radi i tako završila samo šest razreda osnovne škole. Zorica je uspela da maturira i kako nije uspela da ostvari svoju želju “ studije jezika “ udala se za Milojković Dragana iz Niške Banje sa kojim i danas živi. Andjelka se prvi put zaljubila u Momčila Nikolića koji je u to vreme važio za popularnog mangupa u Nišu i sa njim nevenčano živela više od deset godina. Bila je tiha i vredna, nigde nije izlazila, pa je to Nikolića nerviralo i došlo je do raspada vanbračne zajednice.
Posle raspada braka, Andjelka se udaje drugi put i to na oglas nekog penzionisanog potpukovnika iz Niša. On je živeo samo godinu i po dana i Andjelka ponovo ostaje sama, ali sa stanom koji je nasledila. Tako je ponovo počela da prati oglase i počela da se dopisuje sa Slavkom Stefanovim, zaposlenim u Nemačkoj. Tako je i otišla za Nemačku. Tamo se zaposlila kao čistačica sa malom platom koju je uzimao Slavko, a njoj kupovao jeftinu odeću i hranio je. Pošto je bila osobenjak i volela životinje, kupila je šest kanarinaca i dva pekinezera i oni postaju ceo njen svet. Ako je i po nečijem mišljenju špijunirala ovu zemlju, radila je to samo da bi od Slavka dobila novac da obilazi bolesnog oca, i sa mšslju da šalje informacije Srbima u dijaspori. Andjelka je u Jugoslaviju dolazila tri puta izmedju januara i maja 1994. godine. I to je ono zašta je teretila optužba. Potpuno je nejasno kako su naši organi saznali da ona u svojoj torbici nosi takve podatke i kako su je na izlazu iz Niša kod motela „Nais“ izveli iz autobusa i odveli u zatvor. Muž Slavko je javio za Andjelku nekome od svojih prijatelja iz DB-a sa kojima je nekada radio. Najverovatnije izvesnom Goranu Živadinoviću iz niškog DB-a i tako Andjelku, u koju ni najpronicljiviji ne bi posumnjao, hapse na izlasku iz Niša. Na sudjenju Andjelkina sestra Zorica i zet Dragan nisu osporavali da su joj pomagali pri skupljanju podataka koje je Slavko tražio. Kako je Andjelka bila polupismena i kako je teško čitala novine, Zorica je to radila umesto nje i beležila podatke. Zet Dragan, inače taksista, a samim tim i odličan poznavalac grada, davao im je pa i sam beležio podatke o kasarnama, o tome gde se koja jedinica nalazi. Kada je čuo od Andjelke da joj je to potrebno za Srbe u dijaspori, hteo je da pomogne. Sestra Zorica i zet Dragan su sve to radili kako bi pomogli Andjelki i kako bi koliko-toliko zadovoljili neke Slavkove želje. Zbog „niške špijunske afere“ nije lako ni Andjelkinim braoniocima Nikoli Cvetkoviću i Momčilu Iliću. Ceo Niš ih je prozivao kao antidržavne elemente.
Autor: Marko Lopušina, „UBIJ BLIŽNJEG SVOG I/II“
Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

USPOMENE AGENTA „270“

Bivši oficir JNA i medjunarodni špijun Nurif Rizvanović poginuo je u ovom ratu negde u Bosni pod misterioznim okolnostima, bio je jedan od ključnih ljudi u naoružavanju Muslimana. Imao je nekoliko imena: „Šifra 270″, „Majonez“, „Čeda“. Novinarka Svetlana Vasović koja ga je jedina upoznala nazvala ga je „Crveni Džems Bond“ jer je uz znanje jugoslovenskog SDB-a saradjivao sa više stranih obaveštajnih službi. Za nemački BND likvidirao je nemačke teroriste u Iraku, a istovremeno je za jugoslovensku SDB i italijanski SISMI lovio mafijaše i falsifikatore američkih dolara po Italiji i sprovodio misteriozne „operacije“ po Nemačkoj. I sam je bio iznenadjen činjenicom da ga je nemačka BND izgurala tako visoko u hijerarhiji – do čina majora i zamenika šefa sektora za Balkan!

Kad je postao opasan za SFRJ Vojni sud u Ljubljani sudio je Nurifu Rizvanoviću kao špijunu nemačke obaveštajne službe (BND) i italijanske SISMI. Najviše su ga teretila svedočenja mladjeg Igora Dolanca, slovenačkog policajca i sina velikog tate Staneta Dolanca. Ukratko, zbog velike špijunske afere Nurifa Rizvanovića bilo je zatvoreno devedeset i pet ljudi – 59 civila i 36 oficira JNA. Rizvanoviću je isprva pretila smrtna kazna, potom dvadeset godina zatvora. Proces vodjen „protiv klike špijuna“ proglašen je tajnim. Nurif Rizvanović je osudjen na sedam godina, da bi mu kazna kasnije bila smanjena na polovinu.

Rodjen je u Bosni, 7. juna 1949. godine, u Glogovom kod Bratunca. Završio je Srednju vojnu školu u Sarajevu, Višu tehničku školu u Zagrebu i postao oficir JNA. Tik pred ovaj rat 1990. Nurif Rizvanović je krenuo u privatan biznis otvorivši detektivsku agenciju „Laufer“. Kao agent Alije Izetbegovića postao je jedan od prvih organizatora i snabdevača oružjem „Patriotske lige naroda“, udarne pesnice muslimanske SDA, poznate pod imenom „zelene beretke“. Slovenačka policija ga je uhapsila prilikom rutinske kontrole na drumu, otkrivši da vozi auto pun oružja. Medjutim, ubrzo je pušten iz pritvora i otada mu se gubi svaki trag. Vidjen je u Sarajevu, pa u Bratuncu i na kraju je tu negde i nestao u borbama. Po rečima njegove supruge Dragice, ona je dobila samo zvanično obaveštenje da je Nurif ubijen u blizini svog rodnog kraja. Pao je još 1992. godine, sa činom pukovnika, zamenika komandanta podrinske regije. Najverovatnije kao žrtva komandanta Srebrenice Nasera Orića.

– Jednog dana, bilo je to 1982. godine, javila mi se nepoznata osoba, koja mi se predstavila kao Ljubiša Vasić. Pozvao me je da dodjem u Rim i predložio mi zanimljiv posao. Istovremeno sam o tom poslu obavestio i policiju, jer sam se plašio da je to samo provokacija KOS-a. U Rimu sam predstavljen gospodinu Umbertu Marsiji. Pokazao mi je 700 miliona lira i još jednu kutiju prepunu lažnih dolara. Falsifikat je zaista bio veoma kvalitetan… Ponudili su mi da pokrivam jugoslovensko tržište, a zauzvrat su mi obećali veoma visoku proviziju. Uzeo sam i sakrio samo novčanicu od sto dolara. Po povratku u Jugoslaviju podneo sam, naravno, izveštaj. Tako sam se opet upetljao u obaveštajni rad. Naši su tražili od mene da vodim „igru“. Ubrzo su u Ljubljani zaista uhvatili kurira Vasića sa 59 000 falsifikovanih dolara, pa još 1 250 000 falsifikovanih dolara.

Tako je zvanično Rizvanović 13. novembra 1982. godine pristao da saradjuje sa SDB-om. A onda su se zaredjale akcije u Milanu, Hamburgu, Visbadenu, Frankfurtu. Primljen je u Republički sekretarijat Slovenije, a da niko ne zna. Posle toga, pronašao je, kako je rekao Svetlani Vasović, 350 automobila, kao i nešto oružja, čime je razbijen lanac čvercera na relaciji Nemačka – Bliski Istok. Ali tokom boravka u Nemačkoj, 16. aprila 1985. godine iznenadila ga konkretna ponuda da postane obaveštajac, za nemačku stranu. Po povratku u zemlju, Rizvanović je nadredjene uredno obavestio o šansi koju je dobio. General Aca Vasiljević priča da je Rizvanović zavrbovan tako što je ucenjen jer je uhvaćen u švaleraciji sa ženom svog „klasića“. A potom su mu poturene neke vojne knjige, da bi ispalo kako ih iznosi preko granice stranim špijunima. I na te dve priče Nurif Rizvanović je „pao“ i počeo da radi i za KOS JNA.

– Zato, kada je pukovnik Mutić zatražio objašnjenje zašto odbijam „igru“ sa Nemcima, odgovorio sam da nemam poverenja u SDB – kazao je Nurif Rizvanović – Obavestili su me da je odlučeno da saopštim BND-u da „prihvatam igru“. Uveravali su me da će posao, bez nesuglasica, voditi SDB Jugoslavije, odnosno Slovenije. Sa BND-ovcima je trebalo da ugovaram sastanke, ako je moguće, u Beogradu, Doboju, Kopru, Ljubljani ili Gorici, pošto tamo postoje lokali, u kojima je moguće tajno snimati razgovore za stolovima. I ja sam se mesec dana kasnije, na sastanku u Beču, infiltrirao u BND, odnosno, oni su mi ponudili ulazak u GSG9, što je odeljenje za borbu protiv terorizma. Ostalo je nejasno da li su me primili u BND kao radnika, spoljnog saradnika ili špijuna. Medjutim, plaćali su pošteno. Normalna tarifa, za agenta, je od 150 do 200 hiljada maraka, godišnje. Na putu za Irak, navratio sam, u Beograd. Znao sam da sam dobro obavio povereni zadatak, uspeo sam da udjem ne samo u nemačko Antiterorističko odeljenje već i u srce samog BND-a. Smatrao sam da moje starešine u Beogradu, imaju mnogo razloga da budu zadovoljni sa mnom. Otišao sam direktno u Generalštab, u Nemanjinu 9. Otišao sam kod pukovnika Djordjića. Još od ranije sam znao da je on doajen obaveštajne službe. Zašto da pišem još jedan izveštaj, kad sam jedan već uputio mom šefu iz SDB-a. Polako mi je svitalo da SDB i vojska nemaju baš najbolji sistem medjusobnog obaveštavanja. Djordjić nije imao pojma da jedan izveštaj već postoji. Onda je u Bagdadu došlo do paradoksalne situacije. Upoznao sam jednog našeg čoveka, pukovnika Branka Panjaka. Sprijateljili smo se, kad, jednog dana me taj fini gospodin zavrbuje da u Bagdadu obavim jedan poslić za našu stranu, za KOS. Ta ponuda me je iznenadila, mislio sam da je posredi nekakva provokacija. Odjednom mi se činilo da oko mene vlada strašna zbrka, da sam upao u haos. Smatrao sam da jugoslovenska strana sebi jednostavno ne sme da dozvoli takve gafove, od onog trenutka od kada me je ubacila u BND!

Tako je Nurif Rizvanović postao neka vrsta specijalnog kurira u nadigravanju SDB-a i BND-a. Po dolasku u Jugoslaviju, prvo i najvažnije je bilo da napiše detaljan izveštaj šta Nemci žele. Onda bi se skupio vrh mozgova SDB-a, razmotrio zahtev i Rizvanoviću omogućio sve uslove da i taj zadatak uspešno izvrši, na veselje BND-a. Ali kada su ga naredne godine Italijani uhapsili, shvativši da ga je SDB SFRJ ostavila na cedilu, počeo je da radi i za tajnu službu SISMI. Vrativši se u Ljubljanu, Rizvanović je predao izveštaj SDB-u, pun gorčine i optužbi. Zakazan je hitan sastanak u hotelu „Slon“, gde je SDB imao svoju bazu u apartmanu 310.

Glavešine SDB-a su nekako uspele da ubede agenta Rizvanovića da pati od preteranih halucinacija, razbile mu sve sumnje da je bio lovina postavljena za odstrel i pohvalile ga što je uspostavio kontakt i sa SISMI-jem. što se tiče diplomatskog pasoša, rečeno mu je da to nije moguće jer bi to značilo direktnu kompromitaciju države. Rizvanoviću nije preostalo ništa drugo nego da spakuje torbu, pa na put. U Italiji je bio Muhamed, za Nemce Majer, za SDB „agent 270″ ili „Majonez“. Imao je i dva pasoša. Jedan za putovanja u države na severu, drugi za carinsku policiju na jugu. Otišao je u Nemačku. Svestan da već dosta rizikuje, Rizvanović je odbio „molbu“ SDB-a da u Nemačkoj poradi I na, za Jugoslaviju, onda bolnom pitanju političke emigracije. To mu je bio minus u očima poslodavaca, pre svega u Generalštabu JNA.

– Tačnije, opis mog posla bi glasio: agentura političkih, ekonomskih i vojnih podataka. Polako ali sigurno, napredovao sam u hijerarhiji BND-a, da bih uskoro dobio ovlašćenja da pokrivam ceo Balkan, sve balkanske zemlje. To znači da sam morao da sakupljam podatke i kakvo je stanje u Rumuniji, da li je nestalo elektrike, da li hara glad… Pomagali su mi naši, skupljanjem informacija, radio sam i samostalno, dovoljno je bilo samo citati štampu. Na sastanku obaveštajaca u Nemačkoj, 1985. godine, rečeno je da će Veljko Kadijević biti šef odbrane Jugoslavije. Iako sam bio oficir, pojma nisam imao ko je taj Veljko Kadijević, jer je bilo oko dve-tri hiljade generala u Armiji. Onda su mi otvorili datoteku: Kadijević je 1973. godine bio u poseti NATO paktu, u pratnji delegacije u Vašingtonu, bio je u jednom komandnom centru, itd. Memorirao sam sve to. Onda moj šef otvori karte Veljko Kadijević je iz Imotskog, nabroji jednog, pa drugog školskog druga, da njegov brat ima mesaru, da je bio u američkoj vojnoj akademiji; imao sam pune ruke posla dok nisam napisao iscrpan izveštaj svojoj matičnoj službi, u domovini. Medjutim, dešavalo se da u poslu naletim i na ljude koji su zauzimali ključna mesta i vodili ovu državu. Od Vrhoveca, preko Dolanca do Kadijevića. Pred neslavan kraj moje karijere sve češće sam u Ljubljani izveštaje predavao nekom bucmastom čoveku, koji se predstavljao nekad kao Boris, nekad kao Borut. Tako sam mu jednog dana uručio i izveštaj o Stanetu Dolancu, pošto sam slučajno naleteo na neke podatke u BND-u. Izmedju ostalog, tu je bio i onaj kompromitujući podatak o delikatnom poznanstvu sa Palestincem koga ceo svet traži, Abu Nidalom. Bila je tu informacija kada je tačno imao susret s njim, radi dogovora o otvaranju palestinskog predstavništva u Beogradu. Pored toga, imao sam dokaze da Dolanc raspolaže fabrikama u Belgiji, Italiji, Švajcarskoj i Austriji. Svi ti ljudi su strahovito poharali Jugoslaviju. Tada nisam ni slutio da sam taj škakljivi materijal predao direktno u ruke Dolancu junioru, Dolančevom sinu, koji je takodje bio zverka u slovenačkom SDB-u?! Potrefilo se da sam izveštaj o njegovom ocu dao u ‘prave’ ruke. Verujem da je to bio i glavni razlog za moje uklanjanje. I onda je iznenada usledilo – hapšenje 23. maja 1987. godine na graničnom prelazu u Gornjoj Radgoni. Preko moje kože su odlučili da dokažu kako i Nemci špijuniraju i vršljaju po Jugoslaviji. Žrtvovanjem mene, Jugoslavija je Nemačkoj rekla: „Stop! Vi radite na našoj teritoriji. Angažovali ste Rizvanovića, a on je animirao 36 oficira i 59 civila da rade za vašu službu. Vi nama činite haos u zemlji, rušite našu stabilnost.“ Moje hapšenje je imalo funkciju da ih sve uzdrma, pa da na njihovo mesto dodju drugi jahači. Izmedju ostalog, savezni vrh je hteo da kompromituje slovenačku državnu bezbednost, da pokaže kako je ona samo odeljenje BND-a, da je kao takva primala telegrame, šifrirala ih, pisala pisma, radila na razbijanju zemlje. Tako sam ja postao žrtva njihovog nadmudrivanja.

Autor: Marko Lopušina, „UBIJ BLIŽNJEG SVOG I/II“

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

ULOGA ERNESTA BAUERA

Dr Ernest Bauer je bio visoko rangirani pripadnik Nemačke obaveštajne službe BND. Taj rodjeni Zagrebčanin vratio se tek 1994. u svoj Zagreb, posle skoro pola veka izgnanstva. On je špijun, ali i doktor filozofije i političkih nauka, još pre Drugog svetskog rata intelektualac NDH, portparol dr Ante Pavelića i konzul Nezavisne države Hrvatske. O svom špijunskom životu Bauer je govorio zagrebačkim novinarima :

-Na putu prema Pragu, gde je trebalo da budem veleposednik u Salcburgu, zatekla me „pobeda saveznika“, bilo je to u maju 1945. godine. Ostali smo u Salcburgu, tamo su ubrzo stigli Amerikanci. Skrivao sam se kod nekih ljudi, a jedno vreme sam bio i u logoru. U logoru sam bio i one fatalne noći kad se pojavila „Crna maska“. To je bio jedan od naših bližih saradnika koji se stavio u službu Amerikanaca. Tako je stradao Zdenko Blažeković, zapovednik Ustaške mladeži, M. Ozanić i mnogi drugi. Ja sam imao sreću da me nije prepoznao. Kasnije su me pronašli Englezi i odveli su me u jedan logor gde me ispitivala tzv. Jugoslovenska komisija za ratne zločince. Ispitivali su me, ali se nikako nismo „razumeli“! Oni su me Englezi povuklu u nemačku državnu službu. Ponudjeno mi je državno nameštenje i čin koji po prilici odgovara činu majora. Ko to ne bi prihvatio. Ja sam morao misliti i na prehranjivanje svoje petočlane porodice.

Tako sam počeo da radim za nemačku tajnu službu. Kasnije sam otkrio da je to bila BND, jer oni su, naravno, nastupili pod drugim imenom. U toj službi sam dosta napredovao, došao sam do čina pukovnika. Postoje klase od 1 do 12, 1 je najviša, 12 najniža. Ja sam bio jedan! Osim toga postoji jedna druga skala za tzv. izvanredne službe, specijalne službe, a ta je išla do samih vrhova. Tamo sam radio sve do mirovine. Za BND sam radio sve, jedino me nisu koristili za pitanja u vezi s domovinom, jer misle da onda izostaje objektivnost. Služba BND je bila sastavljena od tri odseka. Jedan je sakupljao vesti, drugi ih je klasifikovao, a treći ocenjivao i slao dalje. Ja sam bio prvo u tom aktivnom odseku koji je bio čisto analitički, gde bi se recimo svakog dana napravilo stanje u kojem se Jugoslavija nalazila. To je svakog dana moralo biti prosledjeno na odredjena mesta. Do informacija se dolazilo na razne načine, javni izvori, novine i razni drugi pouzdani i nepouzdani izvori.

Ja sam čitavo vreme bio aktivan u radu i organizovanju naše emigracije. Hrvati koje sam poznavao znali su gde radim, posebno oni iz „Hrvatskog narodnog veća“. Tu prvenstveno mislim na dr Branka Jelića, njegova brata i još neke. Znali su mi reći da je bolje da sam ja tamo nego neko drugi. Puno Hrvata ih je odlazilo u Nemačku i dalje, u druge države. Mnogi su otišli u Južnu Ameriku. Poglavnik dr Ante Pavelić je jednostavno pobegao u Ameriku, ostavivši i narod i vojsku! Unatoč svemu, ja sam s njegovom porodicom i danas dobar i oni me smatraju poverljivom osobom, dobar sam s poglavnikovim zetom Srećkom Pšeničnikom.

Vodio sam računa da me Udba ne pronadje, pa sam se preselio na jedno selo u okolini Minhena. No, bio sam otkriven, otkrio me zagrebački „Start“ i objavio o meni jednu celu seriju članaka. Tekstove o meni je napisao Miroslav Lazanjski, nikad me nije video, nikad nije sa mnom razgovarao, sve je napisao koristeći se Udbinom arhivom. Puno toga su znali o meni, mojoj porodici, ali je bilo i velikih rupa, praznina, bilo je i puno toga što nisu znali o meni. Znali su puno o mojoj porodici, čak su znali i kad su se moji sinovi rodili. U kraću posetu Hrvatskoj došao sam tek 1990. godine bez straha od Udbe. Dolazak u Hrvatsku mi je omogućio Josip Manolić. Poznavali smo se „po službenoj dužnosti“ jer je BND jedno vreme bio u vrlo dobrim odnosima s Udbom. I Ivan Stevo Krajačić imao je stalne „poslovne“ kontakte s nemačkom Saveznom obaveštajnom službom?

Jedan od Krajačićevih kadrova za saradnju sa BND, tvrdi diplomata Milan Trešnjić, bio je i Budimir Leka Lončar, diplomatski obaveštajac i ministar spoljnih poslova SFRJ. Njemu je bila namenjena uloga kurira izmedju Josipa Broza i Vilija Branta u vreme stvaranja „brionske formule za podelu ratne štete“. Da je to tačno govorio je svojevremeno i Egon Bar, pomoćnik Vilija Branta, nemački Kisindžer, čovek koji je imao ne samo diplomatski već i obaveštajni zadatak da spaja političke interese Bona i Moskve, BND-a i KGB-a prvo oko ujedinjavanja Nemačke, a potom i oko Hrvatske i Jugoslavije. Bar čak smatra da su te veze, koje potiču još iz 1969. godine, kada je Vili Brant napisao pismo sovjetskom premijeru Kosiginu i zamolio ga za saradnju preko KGB-a, baš zato bile sigurne i pouzdane. Onda kada je trebalo Bar je lično odlazio u Moskvu i sastajao se sa visokim oficirima Komiteta gosudarstvene bezopasnosti, koji su, nekoliko godina kasnije postali i generali sovjetske tajne službe. Egon Bar je, kako se jednom pohvalio Milomiru Mariću, imao čast da ga lično Leonid Brežnjev uvede u Kremlj. Istorija je pokazala da su Bon i Moskva, odnosno BND i KGB svoj posao dobro obavili. Nemačka se ujedinila, a Jugoslavija se raspala. A nemački saveznici Hrvatska i Slovenija su dobile svoje države.

Onako kako je saradjivala sa Hrvatskom nemačka tajna služba je „pokrivala“ i Sloveniju, prvo preko njene emigracije, a potom direktno preko nacionalnih lidera koji su planirali odvajanja od SFRJ. Glavna veza u emigraciji za BND bio je Jože Pučnik, bivši komunista koji je 1958. zbog „udruživanja protiv naroda“ u Ljubljani osudjen na deset godina robije. I posle izlaska na slobodu dr Pučnik je nastavio svoj nacionalistički rad, pa je i 1964. dobio još dve godine zatvora. Rodjen je 1933. u Slovenskoj Bistrici, završio je gimnaziju u Mariboru, a studije filozofije, i potom književnosti u Ljubljani. Emigrirao je krajem šezdesetih u Nemačku, gde je dobio politički azil i posao univerzitetskog profesora u Linbergu. Aktivno se družio sa Hansom Peterom Rulmanom, kog je snabdevao podacima o političkim zbivanjima i tadašnjim liderima u Sloveniji. Kada se 1989. godine vratio u Ljubljanu profesor Pučnik se odmah angažovao kao zastupnik DEMOS-a na političkom preuredjenju i odvajanju dežele od Jugoslavije. Dr Petar Knežević i Milovan Drecun, autori studije o špijunima koji su potresali Jugoslaviju, na osnovu podataka KOS-a JNA tvrde da je i Lojze Peterle, takodje, kao nemački profesor, ali i nemački zet radio za BND. On i Jozef Pučnik bili su specijalni ljubljanski emisari za tajne pregovore sa Nemcima. Kako je dobro završio posao, na prvim višestranačkim izborima u Sloveniji profesor Lojze Peterle je dobio nagradu od Milana Kučana, koji ga je postavio sa premijera Slovenije.

Uticaj BND-a bio je jak i na novu slovenačku tajnu policiju VIS, u kojoj je bilo dosta ljudi iz bivše SDB, pa je Milan Kučan odlučio da za šefa postavi anonimnog čoveka Mihu Brejca. U svojim memoarima, Brejc, medjutim, objašnjava šta se sve dešavalo u obaveštajnim strukturama dežele :

– Pre mog dolaska u SDB Igor Bavčar je sam pokušao da izvede nekoliko korenitih mera u SDB-u. Nije baš ništa pokušao u rukavicama, nego baš onako sekirom po sredini. U SDB-u je najbolje odjeknulo njegovo pismo, koje je napisao 27. juna 1990. tadašnjem načelniku SDB-a Stefanu Tepešu i u kojem je zahtevao da Tepeš do 2. jula 1990. pripremi odgovarajuće odredbe kojima se svim radnicima SDB-a, osim IV odeljenja, oduzimaju policijska ovlašćenja i službeno oružje. Bavčar je u tom pismu dalje zahtevao da SDB mora da sve naoružanje preda u skladište RSUP-a i da preda prostorije koje ima u stanicama i u odeljenjima milicije, da se čitav rezervni sastav SDB-a prerasporedi u rezervu milicije, da uprava popiše SDB-u sva tehnička sredstva, pokretna i nekretnine. A da posebna komisija, sastavljena od predstavnika drugih uprava RSUP-a, tu opremu i prostorije delom preraspodeli za upotrebu ostalim delovima RSUP-a Slovenije. To pismo je Tepeš preuzeo kod dežurnog milicajca na ulazu zgrade u stefanovoj ulici u 19 časova, a sat kasnije već je bio sastanak užeg kolegijuma SDB-a, na kome je Tepeš najavio svoju ostavku. Pismo je bilo poslato i načelniku Saveznog SDB-a Zdravku Mustaču, saveznom sekretaru za unutrašnje poslove Petru Gračaninu, njegovom zameniku Ivanu Erženu i Borisu Zoreu u Saveznom SDB-u. Osim Tepeševe ostavke i dalje pasivizacije SDB-a ništa se nije promenilo.

Kad sam preuzeo VIS vec pre agresije na Sloveniju, uspostavio sam neposrednu saradnju sa tajnim službama Hrvatske, Italije, Nemačke i Austrije. Iz razgovora sa Italijanima, Nemcima i Austrijancima saznao sam da tajne službe u Evropi i svetu sve više saradjuju i pomažu, naročito u borbi protiv terorizma i drugim pojavama nasilnog rušenje ustavnog uredjenja države. Šefovi kontraobaveštajnih službi država evropske dvanaestorice se čak redovno susreću i dogovaraju o zajedničkim akcijama. Interesovanje za zajedničko delovanje tih službi zasnivalo se na spoznaji da ni jedna pojedina služba više nije bila sposobna da dovoljno brzo raspoznaje sve promene u brzomenjajućoj političkoj mapi Istočne Evrope i Balkana, kao i aktivnosti ciljnih grupa. Dr Alfred Ajnvag iz Nemačke pomenuo je da su u arhivama Stazija našli 200 kilometara filmova i na desetine kilometara papirnih dokumenata, na kojima su bili podaci o šest miliona Nemaca i 400 do 500 hiljada saradnika. Prema arhivama tajne službe u Nemačkoj su imali isti stav kao i kod nas u tajnoj službi VIS. Samo žrtve mogu da pogledaju svoj dosije i samo je odredjenim javnim ličnostima dozvoljen pristup delu tog materijala. Objavljivanje imena i prezimena je stvar štampe, a ne službeni stav.

U Sloveniji, čije je rukovodstvo, od predsednika Milana Kučana do vojnog ministra Janeza Janše, dugo patilo od sindroma beogradske Udbe, proces formiranja tajnih službi tekao je dosta burno. Prvo je po nalogu predsednika Milana Kučana stari SDB raspušten i umesto njega formirana je pri policiji Varnostna informativna služba – VIS. Njen prvi načelnik bio je totalni amater, profesor Miha Bajc. U Ministarstvu odbrane, medjutim, osnovana je Vojna obaveštajna služba – VOMO, takodje, pod kontrolom Milana Kučana, odnosno dežele. Po direktivi Janeza Janše kao pandam ovim agenturama stvorena je SOVA, civilna obaveštajna služba, kojom rukovodi Drago Fers. Kako je to izgledalo posvedočio je bivši kontraobaveštajac Roman Ljeljak :

– Radio sam na osnivanju slovenačke tajne službe. Ja sam bio u tajnoj bezbednosnoj službi, i radio sam u Sloveniji sa jedinicama. Imao sam zadatak da štitim jedinice od spoljašnjeg neprijatelja, unutrašnjeg neprijatelja ekstremne emigracije. Na jednom tajnom sastanku tadašnjeg Predsedništva Jugoslavije bilo je zaključeno da se u Sloveniji vodi specijalni rat, i da tim ratom diriguje američka CIA, preko italijanske obaveštajne službe SISMI, uticajem na omladinsku organizaciju u Sloveniji i da ta omladinska organizacija Slovenije ima zadatak da razbije Jugoslaviju. Ja sam tada imao zadatak da radim na tome. To se zvalo „Operativna akcija Mladost“. Tako je bila šifra toj tajnoj vojnoj akciji na kojoj sam ja radio. Tada Slovenija nije bila pripremljena za bilo kakvu akciju odvajanja od SFRJ. Kada je došlo do odvajanja Slovenija je tada već uživala relativno veliku zaštitu u Evropi i svetu. Mislim da je tada za vojsku bio mudar potez što se odlučila na povlačenje. Za mene se, medjutim, to preokrenulo, ja sam bio tri meseca zatvoren u onom poznatom slučaju „Janša i drugi“. Optužba je bila da sam zloupotrebljavao metode rada tajnih službi. To je tajno prisluškivanje, tajni pretres stana… Javnost je bila isključena iz tog procesa i ja sam bio osudjen na 14 meseci zatvora. Mislim da su me stavili u zatvor čisto da bi se zaštitili. Posle su me pustili na slobodu, Predsedništvo Slovenije i Janez Stanovnik.

I Roman Leljak, danas poznati slovenački biznismen, čovek koji sa svoja tri preduzeća važi za jednog od najbogatijih Slovenaca, bio je svojevremeno dvostruki, i srpski, i slovenački špijun. Rodjen u Celju 1964. Tamo je završio osnovnu školu a onda nastavio školovanje u srednjoj vojnoj školi u Sarajevu a potom u vojnoj školi na Banjici u Beogradu. U Ljubljani je započeo vojnu karijeru kao podoficir, a i nastavio studijama novinarstva na Fakultetu političkih nauka. Krajem osamdesetih, kako se to dešavalo sa poslednjim generacijama jugoslovenskih inspektora bezbednosti i Leljak izašao iz te službe i postao novinar slovenačke „Mladine“. Kasnije sam osnovao svoje preduzeće. I tako, jednom prilikom kada je 1995. kao biznismen opet došao u Beograd, ispovedao se novinarima magazina „Intervju“ :

– Za vreme onih dogadjaja u Sloveniji ja sam bio u samom vrhu i bio sam na strani Slovenije. Jedno vreme sam radio u Ministarstvu za odbranu, odnosno u KOS-u. Mi smo imali tri osnovna zadatka: otkrivanje delovanja unutrašnjeg neprijatelja, zatim nacionalizmi i ekstremna emigracija, i strane obaveštajne službe. Dosta smo govorili o tim ekstremnim emigracijama, mada evo sada svi ti političari koji su bili vani po svim republikama su vodje stranaka, ili predsednici kao Franjo Tudjman, na primer. Ja sam u jednoj svojoj knjizi govorio o tome kako smo Tudjmana obradjivali kao čoveka koji ekstremno deluje protiv Jugoslavije i deluje na razbijanju Jugoslavije. On je tad živeo vani, mi smo ga obradjivali, tražili njegove saradnike i tako… a on je posle tri-četiri godine postao predsednik Hrvatske. Nešto slično je bilo i sa Vukom Draškovićem kad je radio van…Što se tiče stranih obaveštajnih službi, naš rad na njima značio je suprotstaviti im se. To su razne službe – CIA, SISMI, nemačke službe i tako dalje. Svaka država ima bar pet-šest takvih službi. Upotrebljavali smo različite metode. To su bili razni razgovori, prisluškivanja telefonom, tajni pretresi i tako…

Autor: Marko Lopušina, „UBIJ BLIŽNJEG SVOG I/II“

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

TAJNI AGENT BOLJKOVAC

Nekadašnji austrijski generalni konzul u Zagrebu doktor Dengler, veliki prijatelj progonjenih hrvatskih nacionalista, posle svega se nadao da će biti i bogato nagradjen, ne samo ekonomskim koncesijama austrijskim firmama u budućoj hrvatskoj privredi već i na drugi način. Ne čekajući varljivu i neizvesnu budućnost, Dengleru se Vrhovništvo Hrvatske delimično odužilo već u oktobru 1990. godine. Njemu je vlada Republike Hrvatske, sa potpisom tadašnjeg ministra „inozemnih poslova“ dr Zdravka Mršića, izdala „potvrdu“ kojom je dr Dengler „autorizovan u ime hrvatske vlade da stvara kontakte u Austriji u cilju kooperacije izmedju Austrije i Hrvatske“. Zbog uspešnih posredovanja izmedju Hrvatske i velikog broja medjunarodnih faktora, Tudjman je dr Dengleru nakon sastanka 10. decembra 1990. produžio akreditaciju do marta 1991. godine.

Ma koliko je inostrani savetnik novouspostavljene hadezovske vlasti u Hrvatskoj želeo da se razbijanje Jugoslavije i otcepljenje Hrvatske izvede postepeno i bez sukoba, ta vlast je ubrzo pokazala svu svoju satelitsku i fašistoidnu prirodu, koja nije mogla bez nasilja i krvoprolića. Na jednom od kolegijuma ministra unutrašnjih poslova Hrvatske potvrdjene su, izmedju ostalih, i dve do tada nepoznate činjenice: prva, da je BND glavni inostrani faktor koji je pomagao dolazak HDZ-a na vlast u Hrvatskoj, i drugi, da se Hrvatska uz svestranu pomoć iz inostranstva (Nemačka, Austrija, Madjarska) priprema za rat protiv JNA i srpskog naroda, odnosno za terorizam velikih razmera, uz neposrednu stručnu asistenciju nemačkih instruktora. Operativnim putem, organi bezbednosti JNA pribavili su saznanja o toku sastanka sa čelnim rukovodstvom Službe državne sigurnosti Hrvatske kod tadašnjeg ministra unutrašnjih poslova, Josipa Boljkovca.

Prema verodostojnom fonosnimku, ovaj sastanak je održan 6. marta 1991. godine, a na njemu je, pored ostalog, rečeno:

„Nama je BND pomogla u obaranju stare vlasti, ali sta ona sada misli i da li samo preko nas hoće da utiče na daljnje odnose u Jugoslaviji, to ja ne znam. Uzmite samo primjer moga dosadašnjeg zamjenika, Perice Jurića, koji je po liniji BND-a došao u MUP, završio je obavještajnu školu u Baden-Badenu, čudno se ponašao i čudne je propuste i greške činio. Vrtoglavo je išao linijom smjenjivanja starih kadrova i instaliranja novih. Praktično je odmah pristupio instaliranju paralelne službe u službi. Kada smo išli detaljnije to gledati, vidjeli smo da je najveći dio njih iz „Hrvatskog državotvornog pokreta“. Ne bih htio kao baba da nagadjam, ali možda je sve to smišljeni sistem da se ubrza proces kojim bi se neke pretenzije stranih zemalja prema Jugoslaviji brzo ostvarile. Tu je najinteresantnija za njih Hrvatska, radi Jadrana, gdje juriša Madjarska. Oni nas pomažu i pomoću, to ste vidjeli sa oružjem, ali ne smijemo državu prodati kao Pavelić, da nam ostanu samo mrvice od raspada Jugoslavije. Neki, ovi iz emigracije, koji sada rade u Hrvatskoj i koje smo morali dovesti u zemlju jer su nas njihove gazde finansirale, očito po nalogu njihovih gazda, i dalje moraju raditi kako im gazde narede, a nisu oni pod nama… Mi tu moramo biti obazrivi, jer koliko su god oni veliki Hrvati, a nisu direktno pod nama, oni mogu raditi protiv Hrvatske i Hrvata.

Josip Boljkovac, prvi hrvatski ministar policije, danas je samo jedan od malobrojnih članova Mesićeva HND-a i zastupnik u Županijskom domu Sabora.

Medjutim, još 1941. bio sam ilegalac u Zagrebu. Iz njega sam pobegao, pod imenom Ivan Moskun, jer za mnom je bila raspisana tjeralica: prepoznat sam kad su stradali Josip Kraš u Karlovcu i potom Nada Dimić. Ona je tijekom istrage tek mogla reći da sam ja „mali s dva zlatna zuba, izgleda da se zove Joža. Počeli su potragu za mnom, ali ja sam, na osnovi ranijeg rasporeda, bio u Črnomercu u Zagrebu na vezi. Potom sam preko Karlovca stigao u Vukovu Goricu, pa u Ponikve, i na Kordun. Bio sam 1943. tek politički rukovodilac hrvatskoga bataljuna u ovom području. Tada sam sreo generala Rukavinu. Tek tada smo ustanovili tko je tko, jer njegovo konspirativno ime bilo Vladić, a moje Mali. U to je doba prijetila opasnost od savezničkog iskrcavanja na naš dio jadranske obale. S njima su, pretpostavljalo se, trebali doći i predstavnici jugoslavenske izbjegličke Vlade u Londonu, koje bi dočekao „ministar vojni“ Draža Mihailović. Prijetila je obnova stare Jugoslavije! Tada je rukovodstvo KPH, na čelu s Andrijom Hebrangom i mojim prijateljima Rukavinom, Holjevcem i Krajačićem, sudjelovao u razgovorima sa ustašama. U ime Lorkovića i Vokića, pregovore su vodili haesesovci Pavao Pocrnić i Božidar Magovac. Predlagali su stapanje hrvatskih domobrana i partizana u jednu vojsku! U Hitlerovoj Europi, dakle bez Rusije, Hrvatska bi s domobranima i partizanima – imala najjaču vojsku.

Sa dr Franjom Tudjmanom sam se upoznao potkraj 1963. u prisustvu Rukavine, mog mentora i našega najpametnijeg generala, i Holjevca, tadašnjeg ministra prosvjete. Našli smo se u Holjevcevoj kancelariji u Saboru. Tada smo pokrenuli inicijativu, koja je podržana od strane Zakonodavne komisije Sabora, da Zagreb postane glavnim gradom Hrvatske. Po Ustavu iz 1963., Zagreb je, naime, bio tek glavni grad uže i šire njegove okolice. Izišao sam za saborsku govornicu i to predložio. Podržao me Stipe Mesić. Bilo je to potkraj 1964. ili početkom 1965… Kad sam čuo da se zove Mesić, pomislio sam: „Taj je Hrvat iz Like“. Od tada se znamo i nikad se nismo razdvojili. Holjevac i ja često smo odlazili kod Tudjmana u Institut za radnički pokret Hrvatske. U njemu smo upoznali i Bruna Busića. Holjevac i ja nagovorili smo ga da ne ide u inozemstvo, jer tamo neće ništa napraviti. I Tudjman se, štoviše, zalagao za to da Bruno ne emigrira. Bruno je bio drag čovjek, bio je odlučan, ali nije shvaćao da se iz inozemstva ništa ne može napraviti. Nismo htjeli da takav čovjek ode, htjeli smo da ostane u zemlji. Posle obaranja Maspoka ja sam 1971. ostao bez posla. Hranio sam svinje, obradjivao vinograd i voćnjak, i primao njemačke ministre i agente, s kojima sam uspostavio dobre odnose još od 1965. S njima sam stupio u kontakt u vrijeme Treće vatrogasne olimpijade, pod općim pokroviteljstvom Konrada Adenauera. Karlovac je, usprkos konkurencije mnogih gradova, zahvaljujući mojim sposobnostima, dobio tu Olimpijadu, pod pokroviteljstvom Josipa Broza. Ta je veza odigrala svoju povijesnu ulogu, i to Tudjman zna. Današnji njemački kancelar Helmut Kol bio je predsjednik pokrajine u kojoj se, medju ostalima, nalazi i grad Majnhajm. Odlučili smo s njim uspostaviti vezu. Susreo sam se s Mikom Tripalom i dogovorili smo se na koji način osigurati zbližavanje Njemačke i Hrvatske, planirajući, u tom sklopu, INU vezati za njemački kapital. Jasno se sjećam, na Kolovim vratima dočekao me visok, korpulentan gospodin. Na sebi je imao radnički kombinezon i rukavice, jer je, s još dvojicom radnika, kopao temelje za kuću. I to je bio predsjednik pokrajine! Njegov mentor, središnji tajnik CDU-a Bruno Hek, došapuno mi je: „To je budući kancelar“. Dakle, poznajem kancelara Kola još iz doba kad je bio tek predsjednik jedne pokrajine s približno četiri milijuna stanovnika. Zbog toga sam mogao ići u Njemačku kad god sam to htio. često su kod mene u gostima bili središnji tajnik CDU-a, njemački ministar za obitelj i mladež, te državni tajnik dr Dil. Godine 1966. upoznao sam pukovnika Manfreda Njernera, kasnije tajnika NATO-pakta, a dosta dobro poznajem i Mihaela Štajnera.

Ovdje smo se sastajali, u ovom restoranu. To možete pitati i Antu Todorića, oca Ivice Todorića.

U vrijeme priprema obrambenog rata 1991. ovdje sam imao svoj stožer, jer ga nisam mogao imati u Karlovcu pokraj garnizona JNA. U podrumu ovoga restorana primao sam Hrvate iz jugovojske. Ti su oficiri uvečer u civilu dolazili na sastanak, a ujutro bi pukove vodili na vježbu. Za neke se od njih još ne zna, a neki su još u Beogradu. Jednoga sam čak predao i Martinu Špegelju. Vlasnik onoga restorana, nije uopće znao kakvoj se opasnosti izlaže. Budući da nismo bili pri novcu, on nas je sve častio. Još 1989. predsjednik Tudjman me molio da preuzmem na sebe formiranje oružanih formacija. Govorio sam da s time ne prenagljujemo. Tudjman je govorio: „Već sada moramo raditi na organizaciji“. Josip Manolić me pitao, u dogovoru s Tudjmanom, imam li ja nekoga u Beogradu i bih li se usudio tamo otići. To je bilo dosta opasno jer sam zbog svoga prohrvatskog angažmana 1971. bio u egzilu, oduzet mi je čin pukovnika i bio sam po vojnim i civilnim sudovima. Ali, mnogi ne znaju da sam imao zaštitu preporučenu u Jugoslavenskom veleposlanstvu u Njemačkoj. Jugo-poslanik je bio kod Nijemaca na večeri, i oni su mu rekli da sam ja njihov prijatelj, da sam pridonosio uspostavi odnosa izmedju Nijemaca na večeri, da sam pridonosio uspostavi odnosa izmedju Njemačke i Jugoslavije, da sam čestit čovjek i da me često posjećuju. Moja veza bila je u Komandi grada Beograda. Zapravo, htjeli smo provjeriti što JNA namjerava učiniti u povodu naših odluka u Zagrebu, kako ne bismo doživjeli sudbinu Madjarske 1956. i i Češke 1968. U komandi su sjedila dva potpukovnika. Lukavo sam pred njima telefonirao: „Rodjo, ja sam na proputovanju za Homoljske planine i želio bih te vidjeti, dugo se nismo vidjeli“. On je rekao da će prekinuti sjednicu i da dodjem u Generalštab. A sve je već bilo dogovoreno. Tako smo razgovarali jer se sve snimalo. Sastali smo se u zgradi nasuprot Generalštaba, i pošli smo na Savski Venac. Moj prijatelj „Rodjo“ bio je u civilu, a pridružili su nam se još neki ljudi, takodjer u civilu. Na putu do Savskog Venca pitao sam spremaju li se napasti Hrvatsku. Rekli su da nas neće napasti. Dogovorili su da će podržavati Ustav iz 1974. i konfederativnu opciju. Ali, nitko od njih nije znao da sam bio u Beogradu. Tudjman me pitao kad ću u Beograd, a ja sam rekao: „Otvorite bocu viskija, upravo sam se vratio iz Beograda. Situacija je za nas povoljna“.

Autor: Marko Lopušina, „UBIJ BLIŽNJEG SVOG I/II“

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

SVADJA OKO CRVENE FRAKCIJE

Zapadnonemačka obaveštajna služba u inostranstvu nastojala je da u borbi protiv frakcije Crvene armije RAF uspostavi saradnju i u kontroli medjunarodne trgovine oružjem dobije i na drugim linijima podršku jugoslovenske službe. Na dan 11. maja 1978. u Jugoslaviji su uhapšeni Brigite Monhaut, Peter Jirgen Bok, Ziglinde Hofman i Rolf Klemenc Vagner. Ukazivanje na mesto boravka četvoro terorista frakcije Crvene armije RAF Beograd je dobio od BND vest: istražni organi iz Visbadena naredili su hapšenje petog teroriste Stefana Višnjevskog, koji je trebalo iz Pariza da drogu prenese u Zagreb narkomanu Boku. Hapšenje je izvršeno 11. maja na aerodromu Orli. Ipak, nemačke teroriste, čiji su pravi komandanti bili KGB i Moskva, – kako u svojoj knjizi o „RAF – Stasi – Connecction“ pišu Mihael Miler i Andreas Kanoneberg – jugoslovenske vlasti nisu izručile BND-u. Vlasti SFRJ su ih oslobodile u novembru 1972. i oni su otputovali u Jemen“. Šta se u medjuvremenu sedam meseci izmedju hapšenja u maju i odlaska iz Jugoslavije 17. novembra dogadjalo na vezi Bon-Beograd, sve dosad nije razjašnjeno. Udba je uprkos zvaničnim kontaktima sa zapadnonemačkim organima bezbednosti nastavila proganjanja ustaških emigranata u Saveznoj Republici Nemačkoj sa nesmanjenom žestinom. Stjepan Bilandžić je bio pod prismotrom zbog toga što se sumnjalo da je učestvovao u terorističkim akcijama protiv jugoslovenskog konzulata u SR Nemačkoj. Posle neuspelog atentata na njega, Bilandžić je u Nemačkoj bio u istražnom zatvoru. Zahtev Beograda za izručenjem nemačke vlasti su odlučno uvek odbijale. Bila je to osveta za puštanje članova Crvene armije. Hapšenjem terorista frakcije Crvene armije RAF, Beograd je verovao da može obaviti razmenu terorista: Monhaopt, Bok, Vagner i Hofman u zamenu za Bilandžića i Tomislava Micića. Za Nemce terorista nije bio jednak teroristi. Oni su odbili predloženu razmenu četvoro članova za vodju ustaša, jer su dvojica Hrvata bili agenti BND, odnosno veza visokog ranga Savezne obaveštajne službe. Oni su upotrebljeni u pokeru oko preuredjenja Jugoslavije posle Titove smrti. Da bi učinili izručenje Beogradu koliko- toliko ukusnim, Nemci su ponudili 20 miliona nemačkih maraka, uz mogućnost da se suma poveća. Ipak, Beograd nije mogao ući u ovaj posao i opredelio se za dovoljno opasno – oslobadjanje pripadnika RAF.

Da im ne bi promaklo bekstvo četiri nemačka terorista iz Beograda od koga su inače strahovali, dr Dengler je mobilisao sve što je moglo da se u Beogradu angažuje u vidu agenata i špijuna. Sve njegove obaveštajne veze, ali i nemački poslovni ljudi koji su delovali u Beogradu, imali su nalog da registruju eventualno bekstvo preko beogradskog aerodroma. Rizik u koji je pri tom ušao bio je prevelik jer je jugoslovenska kontraobaveštajne služba tako mogla da utvrdi ko drži otvorenim oči i uši za nemačku Saveznu obaveštajnu službu. Četvoro terorista su ipak mogli neprimećeno noću da avionom odlete iz glavnog grada Jugoslavije. Dengler i njegovi brojni pomoćnici prespavali su njihovo bekstvo. Ipak, agentima BND je pošlo za rukom da saznaju kuda su članovi RAF otišli. Doduše, njihovi izvori u Beogradu nisu bili zato dovoljni, ali su imali dobre veze u logoru za obuku Palestinaca u Libiji preko jednog čoveka za vezu izraelske obaveštajne službe Mosad. Tako je Derne mogao da javi u Bulah da su teroristi RAF isčezli u Gadafijevom carstvu.

Medjutim, pre nego što je Dengler mogao da uknjiži uspeh, Savezno ministarstvo za unutrašnje poslove je saznalo od SSUP-a Jugoslavije kuda su traženi teroristi otišli. Jugoslovenski ministar unutrašnjih poslova general Franjo Herljević tražio je od nemačkog ambasadora Jesko fon Butkamer, ubrzo posle oslobadjanja pripadnika RAF-a, da Bon pošalje visoku policijsku ličnost u Beograd. Kancelar Helmut Šmit je uskratio svom ministru unutrašnjih poslova Gerhartu Baumu posetu glavnom gradu Jugoslavije. Medjutim, šef odeljenja Saveznog ministarstva unutrašnjih poslova Gerhard fon Levenic doputovao je 24. novembra 1978. u Beograd da bi dobio informacije o četvoro terorista RAF. Medjutim, to je bilo uzaludno. Predstavnik Ministarstva inostranih poslova u Beogradu saopštio je 25. novembra 1978. da mu nije poznat cilj putovanja terorista. Pored ključnog pitanja o boravku, Bon je želeo bar da dobije detaljne informacije pre svega podatke o odeći, otiske prstiju kao i informacije o tome da li su pasoši kojima su raspolagali iz Perua, Linhtenštajna i Švedske. Beograd je dao detaljne informacije, ali pošto nisu bile dovoljne da se zaključi mesto boravka terorista, u Bonu je vladalo nezadovoljstvo i nemački ambasador je demonstrativno ostao u glavnom gradu SR Nemačke da bi na taj način pokazao stepen nemačkog nezadovoljstva.

Ministar Baum je mogao četvoro terorista RAF lako da zameni za dvojicu ustaških vodja, ali operativni centar BND davao je krajem 70-tih godina sve veći značaj hrvatskoj emigrantskoj organizaciji. Dok Bilančić danas živi u Kelnu, Micić pravi obaveštajnu karijeru.

U fazi izmirenja ustaša i nacionalkomunista u Zagrebu početkom 1979. Klaus Kinkel je bio predsednik nemačke Savezne obaveštajne službe. Dok je specijalan štab koji je Kinkel formirao u slučaju Pekinga i Moskve dugo razmišljao ko će u tamošnjim ambasadama preuzeti teške zadatke jednog tajnog opunomoćenika obaveštajne službe koji deluje u drugoj, zapadnoj državi, u tamošnjim ambasadama, izbor za Zagreb nije bio težak. Dr Jozef Dengler se već dokazao kao dobar akter za takve funkcije na Balkanu koji rado preuzima rizike i nije već duže vreme bio nepoznat svojim obaveštajnim protivnicima u Beogradu. Tako je upravo njemu i povereno vodjstvo sedišta tajnih opunomoćenih obaveštajnih službi koje deluju u ovom području sa „referatom 12″ u Bulahu. Sedište se nalazilo u Beču.

U Denglerove ljude za najviše kontakte već se ubrajao Bruno Busić, koji je za hrvatsku stvar i stvaranje velike Hrvatske već izradio manifest: izmirenje svih hrvatskih snaga bez obzira na njihovu političku boju i prošlost sve dok se bore za nezavisnu Hrvatsku. Busić je još u detinjstvu održavao kontakte sa tajnim ustaškim organizacijama u Imotskom, zatim je, zbog čega je i izbačen iz škole, ali je slične kontakte nastavio i kasnije kada je prešao na studije ekonomskih nauka u Zagrebu. Kao poznati secesionista njega je doduše povremeno proganjala Udba, koja je pratila njegovu aktivnost, ali su ga mnoge hrvatske instance uzimale kao nacionalno svesnog Hrvata u zaštitu. On je krstario uzduž i popreko Evropom i uspostavljao operativne veze sa ustaškim emigrantima i udruženjima. U Zagrebu je pokretao listove i organizovao nastupe a zatim je počeo da radi i za sovjetsku službu KGB, jer je i on bio zainteresovan za cepanje SFRJ i stvaranje nove hrvatske države. Veran svojoj ideji Busić je u uspotavljanju obaveštajnih veza izmedju istočnih i zapadnih agenata medju hrvatskim emigrantima sa nacionalkomunistima bio uspešan. Njegovu operativnu aktivnost uskladjivao je Ernest Bauer, nekadašnji oficir UNS, tajne službe fašističke Hrvatske u Drugom svetskom ratu, koji je u medjuvremenu postao čovek za vezu nemačke Savezne obaveštajne službe za Balkan, kao i sa ustaškom veličinom u Nemačkoj Brankom Jelićem koji je istovremeno radio i za KGB. U jednom dokumentu SID-a SMIP iz 1986. godine o ustaškim teroristima, koji je radjen na engleskom jeziku, za Ernesta Bauera piše da je bio “ agent Gestapoa“ i “ saradnik nemačke obaveštajne službe“, „ima pasoš Savezne Republike Nemačke“.

Pošto je u Hrvatskoj nedostajala jedna takva energična i delotvorna u javnosti figura kakav je bio Busić, Krajačić kao šef KGB-a u SFRJ je sredio njegov povratak u Jugoslaviju. Zajedno sa kasnijim veličinama secesionističkog pokreta iz 1990. Ivanom Zvonimirom Čičkom, Draženom Budišom i Ante Paradžikom, Busić je organizovao otvorene studentske pobune. Sa Brunom Busićem agent dr Dengler je imao od sredine 70-tih godina tesne veze. Jedan novinar engleske televizije predstavio je Busića kao šefa odeljenja za obuku terorističke grupe u blizini Šarbrikena i šest meseci kasnije 1979. Busić je ubijen u Parizu. Dengler i njegov predsednik Klaus Kinkel procenjivali su ga kao jednog od glavnih budućih vodja u Hrvatskoj i žalili su zbog njegovog gubitka. Svi su tipovali na Udbu kao izvršioca.

Smrću Bruna Busića bio je otvoren put Franji Tudjmanu za preuzimanje vodjstva u hrvatskoj stvari. U to vreme Josip Broz Tito je politički reagovao na sve jače izražene separatističke težnje u SFRJ. Medjutim, pokazalo se da nije bio dobro obavešten, jer je, kako tvrdi BND, Tito informacije o tome šta se zapravo valjalo u Hrvatskoj dobio je tek iz druge ruke. Savim slučajno saznao je za vreme posete Rumuniji da rukovodstvo hrvatske komunističke partije održava kontakte sa Brankom Jelićem, poznatim i traženim ustaškim emigrantskim vodjom koji je živeo u Berlinu. On je od Rumuna čuo takodje da je hrvatsko rukovodstvo istovremeno obigravalo u istočnoevropskim zemljama kao što su Čehoslovačka, Madjarska i Rumunija, da se preko Sovjetskog Saveza založe za slučaj da uspe planirano otcepljenje od Jugoslavije. Po Titovom povratku usledila je „burna“ sednica rukovodećeg štaba u poljoprivrednom dobru Karadjordjevo, na kojoj je doneta odluka o korenitom čišćenju hrvatskog partijskog i političkog rukovodstva kao i kadrova u armiji. Medjutim, i ovo čišćenje imalo je svoje granice. Još je bilo instanci koje su uživale Titovo poverenje a koje su se pobrinule zato da mnoge glave Maspoka ili ne odlete, ili dobiju samo simbolične kazne zbog pobune. Krajačić se pre svega zalagao za svoje stare kadrove ukoliko se nisu preterano javno eksponirali. Tako je mogao da spase svog najbližeg prijatelja i saradnika tadašnjeg predsednika hrvatskog parlamenta Josipa Manolića tako što ga je poslao u penziju, dok Franju Tudjmana koji je već bio veoma poznat po svojim spisima nije mogao spasiti zatvorske kazne.

Posle toga Stevo Krajačić je na svoju ruku, mimo Tita krenuo u akciju odvajanja Hrvatske i njene tajne policije od Beograda. Specijalno Krajačićevo odeljenje u SDB Hrvatske je krajem 70-tih pripremilo 150 jugoslovenskih pasoša. Kratko vreme posle toga u Bonu u prisustvu zagrebačkog predstavnika Udbe, jednog predstavnika nemačke Savezne obaveštajne službe i uticajnog ustaškog lidera koji je živeo u Berlinu Branka Jelića odlučeno je koji članovi fašističke emigracije treba da dobiju ove pasoše. Neki od ovih pasoša dospeli su čak do Australije gde postoji jaka ustaška organizacija. Ova akcija omogućila je da se nesmetano u Hrvatsku vrate čak i ratni zločinci i kriminalci za kojima je raspisana poternica i uspostave kontakte sa krugovima oko Krajačića u Zagrebu. Osim toga, ova akcija predstavljala je demonstraciju dobre volje KGB-a i BND-a. Nemačka tajna služba je aktivirala svoje postaje na Balkanu posebno u Zagrebu, Ljubljani i u Beogradu. Kao legalni stanovnik, iako obaveštajac BND-a dr Johan Jozef Dengler je imao pristupa SSUP-u u Beogradu i tamo mogao da – iako veoma ograničeno – razmenjuje informacije sa političkim organima i organima bezbednosti Jugoslavije. U samom Bulahu centralnu ulogu u saradnji sa Udbom igrao je Stamberger koga je Kinkel postavio na čelo referata za specijalne operacije. Ti „partnerski obaveštajni odnosi“ nisu medjutim smetali Saveznoj obaveštajnoj službi Nemačke da nastupa agresivnije u Jugoslaviji. Stare veze su reaktivirane, a tamo gde je bilo potrebno stariji saradnici su zamenjeni mladjima. Prema saznanjima jugoslovenske kontraobaveštajne službe, Savezna obaveštajna služba Nemačke je 70-tih i 80-tih godina imala sastav od oko stotinu agenata u Jugoslaviji i njihov identitet i vodja za vezu sa SDB bio je poznat.

U to vreme partnerstvo hrvatskih secesionista sa BND-om dobijalo je sve čvršće forme. Od trenutka neposredno pred Titovu smrt, 1979. godine u Zagrebu su sve odluke u strateškim i personalnim pitanjima donošene samo u dogovoru sa centrom oko Krajačića sa nadležnim instancama BND i ustaškim predstavnicima. Nemačka tajna služba je tako postala aktivan činilac u oblikovanju balkanske politike. I sovjetska služba je tada intenzivirala svoje napore oko dr Franje Tudjmana kao naslednika Maspoka. Zahvaljujuci jednom zajedničkom projektu u oblasti publikovanja jedne zagrebačke i jedne ruske izdavačke kuće, koje su želele da objave biografiju Lenjina na oba jezika, prokrijumčareni su agenti u Zagreb koji su uspostavili niz kontakata sa Krajačićevim centrom i okolinom Franje Tudjmana. Godinu dana posle Titove smrti, medjutim, Tudjman je 1981. ponovo bio u zatvoru. Ovoga puta zbog „neprijateljske propagande protiv SFRJ“. Tudjman je u drugoj instanci osudjen na dve godine zatvora. U okviru delegacije Nemačkog crvenog krsta dr Derne je posetio Tudjmana u zatvoru Gradiška. U SR Nemačkoj jedan Hrvat, agent BND je pomogao da se organizuje medijska kampanja u korist Tudjmana. Publicisti poput Hansa Petera Rulmana, Karl Gustav Sterm, Viktor Majer, kao Rajsmiler, urednik i sam list „Frankfurter Algemajne cajtung“ zalagali su se iz petnih žila za Franju Tudjmana.

Savezna obaveštajna sluzba nije u Hrvatskoj održavala dobre odnose samo sa Krajačićevim krugom. Ona je raspolagala tradicionalnim mrežama agenata koje je prema potrebi uključivala, podmladjivala i širila. Agente BND-a u Zagrebu od završetka Drugog svetskog rata vodi čovek čije je šifrovano ime Vlado. Pod ovim imenom pojavljuje se i čovek za vezu u Zagrebu koji uskladjuje operativne snage u Zagrebu. To je bio skoro 80-godišnjak Milivoj Huber. On je bio novinar šef privrednog „Vjesnika“ a BND ga je angažovala kao „stručnjaka za procenu“. To znači da je pored sirovih podataka dostavljao i podatke i materijale o izvesnim problematičnim situacijama ili odredjenim ličnostima. Kao novinar on je imao uticaja na javno mnjenje a mogao je po želji nalagodavca da učestvuje u oblikovanju javnog mnjenja. Ovaj agent je takodje vrbovao nove saradnike za nemačku obaveštajnu službu. Tako je na primer zavrbovao Vladu koji je vodjen pod šifrovanim imenom Ali. U stvari, radilo se o tadašnjem tehničkom direktoru zagrebačkog dnevnog lista „Kurir“ Anti Živkoviću koji je posle dolaska Tudjmana na vlast napravio karijeru. Osamdesetih godina zavrbovan je preko Vlade i tadašnji direktor „Privrednog vjesnika“ Ante Gavranović. On je 1991. postao predsednik Saveza novinara Hrvatske. Njega su na vezi držali dr Dengler i dr Bauer. Johan Jozef dr Dengler je bio agilan diplomata i obaveštajac. Službovao je u Zagrebu, Budimpešti i Helsinkiju kao konzul, odnosno ambasador Austrije i u administraciji KEBS-a. Tokom rata bio je poručnik Vermahta, odakle je i angažovan za BND. Bio je veliki prijatelj pape Vojtile, koji ga je odlikovao za pomoć Vatikanu. Dengler je koristio Jugoslaviju kao tranzitnu zemlju da bi putovao u Rumuniju, Bugarsku i Tursku. U njegove brojne obaveštajne naloge spada i potraga za Karlosom tada najtraženijim teroristom u svetu. Pod radnim imenom Karl Smit, dr Dengler je često putovao u Rim. Tamo je održavao kontakte sa američkom obaveštajnom službom CIA. Jugoslovenska kontaraobaveštajna služba nikada nije bila sigurna da li je Klaus Kinkel znao da njegov najznačajniji čovek u Jugoslaviji istovremeno radi i za Amerikance. Prema kazivanju Vladimira Konstantinovića na listi saradnika dr Johana Jozefa Denglera nalazili su se Perica Jurič, djak BND-a koji je radio u MUP-u Hrvatske, Ivica Vakić, bivši advokat, saradnik SDB SSUP-a i zamenik ministra hrvatske policije, Gojko Sušak, Adil Osmanović – Taran, Ivan Miles, Petar Hinić, Ivan Bubalo, Johan Pecnik i njegovi zemljaci Mark Urank, Hans Ditrih i Stefan Krote iz Graca.

Autor: Marko Lopušina, „UBIJ BLIŽNJEG SVOG I/II“

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

DRAGANOVIĆEVA LISTA

Kako je i koliko Hans Peter Rulman bio čovek BND-a za kontrolu ustaške emigracije u Nemačkoj, tako je i toliko dr Milan Blažeković bio ispred nemačke tajne policije obavezan za stanje u hrvatskoj koloniji na zelenom kontinentu. On je rodjen u Prozoru 1913. godine, školovao se u Sarajevu, Osijeku i Zagrebu gde je doktorirao prava. U Berlinu je studirao političke nauke, a potom je kao advokatski pripravnik službovao u Novom Sadu, a kao činovnik pravobranilaštva u Sarejevu i opet Zagrebu. Kada je stvoren NDH dr Milan Blažeković bio je sekretar ministarstva, a potom sekretar poslanstva u Berlinu. Od tada počinje njegova saradnja sa nemačkim političkim i obaveštajnim krugovima, piše u dokumentima SID-a SMIP-a SFRJ. U leto 1946. u FNRJ je proglašen za ratnog zločinca, mada je Blažeković već tada bio u Argentini kao „privatni činovnik“. Pripadao je ustaškoj odbegloj grupi, takodje ratnih zločinaca, Vjekoslava Vrančića i Ive Rojnice. U njoj su, po ovom izveštaju diplomatskih obaveštajaca SFRJ, bili Kazimir Katalinić, Ivo Korski, Danijel Crljen. Kako piše u dokumentima Uprave za iseljeništvo i emigraciju SMIP-a, dr Milan Blažeković je u Južnoj Americi radio na objedinjavanju ustaške emigracije kroz „Hrvatsko narodno vijeće“ i list „Hrvatska revija“, kao i kroz mnogobrojna predavanja u SAD, Kanadi i Nemačkoj. Kada su 1979. godine dr Ivo Rojnica i dr Milan Blažeković, uz odobrenje nemačkih vlasti, došli na jedno predavanje u Frankfurt, iz Generalnog konzulata SFRJ je za Beograd otišla depeša sledeće sadržine :

“ Naša ambasada iz B. Airesa obaveštava da se Ivo Rojnica i dr Milan Blažeković već duže vremena nalaze u Evropi. Pretpostavlja se da su uzeli učešće na Sajmu knjiga. Podsećamo da je Rojnica za vreme „NDH“ bio ustaški stožer u Dubrovniku, a dr Blažeković sekretar poslanstva u Berlinu. Oni finansiraju akcije NE (neprijateljske emigracije) i rade na objedinjavanju NE na ustaškoj platformi Vrančićeve grupe.“

Na osnovu te depeše Uprava za iseljeništvo i emigraciju, koju je vodio Dušan Štrbac je 13. septembra 1979. od SDB SSUP-a zatražila podatke o dr Ivi Rojnici i dr Milanu Blažekoviću (i dobila), kako bi ih “ u konsultaciji sa DKP (diplomatsko konzularnim predstavništvima) koristili na prigodan i odgovarajući način, plasirali ih kroz tamošnja sredstva informisanja, preko pojedinih političkih stranaka i slično, zavisno od zemlje u kojoj ova lica borave, pozicije koje imaju u odredjenim strukturama te zemlje i proceni efekta u datom momentu. Ovo je slično akciji koja se sada vodi protiv Miljenka Urbančića u Australiji, koji je bio istaknuti član Liberalne partije i lični prijatelj nekoliko političara u Sindeju i Melburnu, a kod nas je proglašen za ratnog zločinca. O Rojnici i Blažekoviću raspolažemo sa dokumentacijom iz štampe, koje vam dostavljamo na korišćenje. Podaci su nam potrebni jer se radi o ekstremistima jako angažovanim na tekućim akcijama NE (saziv III sabora NHV) s kojim ciljem i putuju u Evropu, gde ih treba raskrinkati kod vlasti i javnosti.“

Prilikom isledjivanja u Sarajevu uhvaćeni i kidnapovani Krunoslav Draganović je dosta detaljno govorio i o ljudima iz emigracije koji su u Evropi radili za BND. Iz zapisnika se vidi da je Draganović ocinkario SDB-u BiH i SDB-u SSUP-a pedesetak nemačkih agenata. On kaže :

– Franjo Adamek se izdavao za folksdojčera, a u stvari je bio Hrvat. On je radio kao špijun samo da bi dobio nemačko državljanstvo. Trgovao je starim automobilima, a potom oružjem, koje je prodavao Turskoj. U suštini je kockar. Oženjen je i ima jedno dete. Dr Vjekoslav Bučar je bio veoma važan nemački obaveštajac u Rimu. Formalno je pripadao Galenovoj grupi, ali je direktno bio povezan za šefa nemačke tajne službe u Italiji. Bučar ima neku novinsku agenciju kojom pokriva svoje agenturno delovanje. Uz njega su najviše vezani Slovenci i neki jugoslovenski orijentisani Srbi. Dr Stjepan Buc živi i radi u Minhenu. Oduvek je bio nemački čovek i sigurno i nemački agent. Dr Mate Frković, takodje, iz Minhena je u obaveštajnu službu Nemačke ušao na lično insistiranje dr Branka Jelića. Znala mu se i mesečna plata – 400 maraka. I inžinjer Hamid Hromalić je bio jedan od najprisnijih Jelićevih prijatelja i radio je za sve obaveštajne službe na koje ga je Branko upućivao. Milan Ilinić je kao mladić bio ustaša, a novinarstvom se bavi još kao student u Zagrebu. Majka mu je Nemica iz Trsta, pa od malena govori nemački. Nacionalno je desno nastrojen. Saradjuje sa nemačkom tajnom službom, prvo preko Bajera, a potom preko Hofmana. Jako se boji Udbe. I Karl Tren, banatski Švaba radi u jednom sektoru minhenskog BND-a. Njegovo konspirativno ime je Trap. Jakov Ljotić je u Minhenu radio ono što i u Beogradu – izveštavao je za nemačku službu. Od njega sam 1950. godine i saznao da dobijaju pomoć od nemačke države od 30.000 maraka, više nego Jelić. Ljotićevci su inače, masovno bili uključeni u nemačku obaveštajnu službu.

I dr Nikola Jersimović u Rimu radio je za BND preko dr Bučara u Italiji. Franjo Deželić iz Dizerdolfa radi za Nemce, čak i posle atentata koji je na njega izvršen. Njegova ćerka Marijana udata je za inžinjera Nihada Kulenovića. Pukovnik Marijan Dolanski čim je došao u nemačku stavio se u službu BND. Pošto su ga iscedili, otpustili su ga i jedva je preko naših prijatelja dobio nemačko državljanstvo. Herbert Korfmacer iz Dizeldorfa je zajedno sa rodjakom Mijom Deželićem radio medju hrvatskim emigrantima za nemačku obaveštajnu službu. Profesor dr Jozef Matl iz Graca neko vreme radio je u nemačkom obaveštajnom centru u Beogradu. Mada je bio naklonjen Srbima zadržan je u BND zbog ranijih zasluga, a i da bi agentima predavao srpski jezik. Kemal Mujagić je u Nemačku došao iz Bosanske Krupe. Proveo je na Golom otoku dvanaestak godina i pušten je kada je pristao da radi za Udbu. Njegov zadatak je bio da se uvuče u „Hrvatsko revolucionarno bratstvo“ u Nemačkoj, ali čim je došao u Bavarsku priznao je BND-u sve i odao Udbine agente u Evropi. Od tada radi samo za nemačku tajnu službu. Albanski izbeglica markiz Emilio De Mistrura živi u Rimu i veliki je prijatelj kralja Zogua koji je živeo u Nici. Govori nemački jer je završio nemačku Vojnu akademiju. Radi za BND direktno i to ne skriva. Jedno vreme je bio prijatelj sa profesorom Miroslavom Varešom. Njegovi saradnici su bili Nikica Martinović iz Celovca i Zvonko Miljanović iz Minhena. Inžinjer Franjo Pavičić radio je prvo za Amerikance, a potom za Nemce, ali ga je tuberkuloza sprečila da nastavi obaveštajni rad. Najkrupnije zverke u BND-u bili su profesor Mirolsav Vareš i Solali Boci, novinar krupnijeg kalibra – izjavio je Krunoslav Draganović islednicima SDB u Sarajevu.

On je još i priznao da je od profesora Vareša saznao da je 1961. godine postigao prvi angažman sa dr Ernestom Bajerom i Rihardom Galenom, šefom BND posebno zaduženim za jugoslovensku emigraciju. BNA je, naime, pristao da finansira tzv. rimsku grupu sa 9.000 maraka mesečno. Kasnije se ispostavilo, pričao je Krunoslav Draganović da je Bajer plaćao svoje špijune u hrvatskoj emigraciji od 400 do 800 maraka mesečno. Sam profesor Miroslav Vareš je, na primer, 1967. godine dobio 800 maraka jer je Ernestu Bajeru – Galenu kao saradnika preporučio Kemala Mujagića. Posebno aktivan i opasan špijun bio je Derviš Seković iz Pariza, nekadašnji sekretar bosanskih i sandžačkih muslimana. Pre dolaska u Francusku bio je izbeglica u Italiji i Siriji. Ovaj berberin iz Trebinja i policajac u NDH, u Parizu je neko vreme radio za francusku obaveštajnu službu, koja ga je odbacila kada joj je predao imena hrvatskih lidera u Italiji i Nemačkoj. Posle toga ga je angažovao BND da prati u Djenovi rad dr Saida Ramadana i „Arapske lige“, kao i muslimanske i albanske emigracije poreklom iz Jugoslavije.

Još jedan nemački novinar Viktor Majer bio je tajni nemački agent i to u Jugoslaviji, gde je u više navrata prozivan kao špijun. Naime, on je 1985 još bio predmet obrade slovenačke službe državne bezbednosti, a već deset godina kasnije, kao retko koji novinar, mogao je da se podiči sa najvišim slovenačkim državnim odlikovanjem. Najverovatnije da to još ne znači da se Švajcarac, rodjen 1929, u poslednjoj deceniji svoje novinarske karijere ideoloski preobrazio. Pre će biti da se dramatično izmenila slovenačka država. I svakako da jeste: od SFRJ je nastalo pet država, a od SRS samo RS. O toj dramatičnoj promeni govori Majerova knjiga, napisana prilikom odlaska u penziju. Pre toga, 35 godina je pedantno prikupljao dokumentaciju, a mnogo ranije, u Bosni, kao brigadir gradio prugu, potom odbranio doktorat o Jugoslaviji i pred odlazak u penziju ponovo pohodio nekdašnju političku elitu, koja je živela izmedju Triglava i Vardara: bivšeg nemačkog ministra spoljnih poslova Hansa Ditriha Gešera i bivšeg američkog ambasadora Vorena Cimermana. Zato Majerovo poznavanje pokojne Jugoslavije umnogome nadmašuje pokušaje na brzinu priučenih i sve brojnijih „jugoslavenologa“. Dakle, ako Majer kaže da je Hans Van den Bruk, bivši ministar inostranih poslova Holandije i sadašnji komesar Evropske unije, odigrao negativnu ulogu, onda je to sasvim dovoljno. Majer je na promociji svoje knjige u Ljubljani, na pitanje novinara zašto tako kritički priča o Van den Bruku, odgovorio vrlo direktno:

– Hans Van den Bruk je bio glavni zagovorrnik pokreta za restauraciju Jugoslavije.

Majer se u knjizi ne poziva na anonimne „dobro obaveštene“ izvore, njegova lična dokumentacija je zavidna. Za ovu knjigu je imao na raspolaganju materijal iz slovenačkog arhivskog fonda. Najviše pažnje je posvetio fasciklama koje sadrže dokumenta u vezi sa napetim odnosima izmedju Slovenije i JNA. Pri tom ne krije da je do toga došao zahvaljujuci odličnim vezama sa predsednikom Republike Milanom Kučanom.

Delovanje medjunarodnih snaga je drugi značajan činilac raspada SFRJ. Ako je prosečan zapadnjak tumačio raspad Jugoslavije kao rezultat specifičnih genetskih kombinacija ovdašnjih domorodaca – Balkanci se kolju jer im je to urodjeno – i ako natprosečno talentovani zapadnoevropski pisci zaključuju da se SFRJ raspala u krvi i zbog gluposti zapadnih diplomatija, Majer je neumoljiv. Zapad nije ni mogao niti hteo da razume Jugoslaviju zbog sopstvenih unutarpolitičkih interesa. Španci nisu želeli da razumeju Jugoslaviju zbog Katalonaca i Baskijaca, Italijani zbog Nemaca u Južnom Tirolu, Francuzi i Britanci su bili vezani za Jugoslavije jer su se ponosili svojim učešćem u njenom stvaranju, Amerikance je fascinirala uloga Jugoslavije u periodu hladnog rata, a Nemce je više interesovalo ujedinjavanje država nego njihovo rasturanje. Tek kada je Slovenija na videlo izvukla argument samoopredeljenja – na to načelo se prilikom ujedinjavanja istočne i zapadne polovine pozivala i Nemačka – nemačka diplomatija je smekšala. Kod drugih država su stvari išle znatno sporije. Majer u jednom trenutku doslovno optužuje. Poimence nabraja ambasadore nastanjene u Beogradu i zaključuje da su suodgovorni za katastrofalne greške zapadne politike prema Jugoslaviji. Kao da ih je postrojio i nalupao im šamare. „Pisac mora da prizna“, kaže Majer, kada govori o 1991. godini, da su stavovi koje je, posebno tada, mogao da čuje iz krugova zapadnih diplomata, ostavili skoro traumatičan utisak, da nije nikada čuo tako masovne na opšte uverenje oslonjene mućkalice pogrešnih političkih ocena, intelektualne lenjosti i površnosti, kao od tadašnjeg beogradskog diplomatskog kora. I, konačno, tu je i Rusija: sve što se dogadjalo u vojnom vrhu bilo je uskladjeno sa konzervativnim ruskim generalima.

Treća okolnost, koju ne treba zanemariti, je hrvatski državni poglavar Franjo Tudjman. Majer ga opisuje kao samouverenog ali naivnog političara. Tudjman je verovao Miloševiću da Srbija nema strateške interese u Hrvatskoj i zato se sa njim dogovorio o podeli Bosne i Hercegovine. Milošević je, navodno, vrlo dobro znao Tudjmanove skrivene namere. Tudjman i Milošević su se o podeli BiH dogovorili na sastanku u Karadjordjevu, 25. marta 1991. Majer navodi i od koga je saznao detalje o tom sastanku: od Stipe Mesića, tada najbližeg Tudjmanovog saradnika.

Autor: Marko Lopušina, „UBIJ BLIŽNJEG SVOG I/II“

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

AFERA RULMAN

Drugog februara 1970. godine u „Špigelovoj“ kolaž rubrici „Panorama“, medju drugim vestima iz sveta, štampana je nepotpisana Rulmanova informacija o sukobima medju državnim i vojnim vrhovima u Beogradu i mogućnostim da stvarno dodje do vojnog puča. To je gotovo nezapaženo prošlo svuda, osim u Jugoslaviji. U tom tekstu, od svega trideset dva reda, stajalo je da je grupa jugoslovenskih generala koja je završila sovjetske vojne akademije, zahtevala od Tita veća ovlašćenja za Armiju i niz neposrednih promena kao što su: prenos nadležnosti teritorijalne odbrane sa republika na Generalštab, nabavku veće količine naoružanja u Sovjetskom Savezu, kao i rehabilitaciju generala Armije Ivana Gošnjaka, koji je smenjen sa položaja ministra odbrane 1967. godine, zato što je strategiju odbrane zemlje usmerio prema pogrešnim granicama, smatrajući da postoji realna opasnost imperijalističkog napada iz Italije iGrčke, a ne svojetskog napada sa teritorije članica Varšavskog pakta – i to baš u predvečerje sovjetske vojne intervencije u Čehoslovackoj.

Nedelju dana kasnije ispred beogradske kafane „Sunce“, zaustavio se automobil sa upadljivim civilnim registarskim tablicama iz koga je kao iz katapulta iskočila grupa agenata tajne policije, namerno uniformisana u skijaške džempere i konfenkcijske zimske kapute. Dok je Rulman radoznalo gledao po sali na koju će se ovčicu oni bacit, nije ni primetio kako su ga okružili. Jedan od te gospode mu se značajno predstavio: „Državna bezbednost“

Tek tada se setio potpuno blesavog pisma kojeg su početkom te godine iz Moskve poslali nekadašnji oficiri JNA, 1948. godine ostali tamo u emigraciji, na adresu Generalštaba, vlade i tužilaštva, a koje će tek posle njegovog hapšenja objaviti „Špigl“.

– Najozbiljnije vas upozoravamo da ćemo se, ukoliko u roku od deset dana ne preduzmete konkretne mere za likviddiranje obaveštajne grupe kojom rukovodi Hans Peter Rulman, smatrati obaveznim da to sami učinimo. Po isteku ovog roka, pored ostalog, objavićemo i spiskove jugoslovenskih saradnika pomenutih (NATO) službi.“

Medjutim, londonski „Tajms“ je kompletirao opštu zabunu, stručnom ocenom svog beogradskog dopisnika Dese Trevisan kako je Rulman, zapravo, radio za Sovjetski savez, izvlačeći taj zaključak iz toga što jedino ruski novinari nisu prisustvovali konferenciji za štampu, sazvanoj povodom Rulmanovog hapšenja.

Taj nevidljivi rat kontraobaveštajaca izbio je u javnost početkom sedamdesetih kada se iza brave beogradskog zatvora našao Hans Peter Rulman, dopisnik nemačkog lista „Špigl“. Uhvaćen je kao nemački špijun, ali mu je, kako sam kaže, sudjeno zbog „neprijateljske propagande“, jer je u nemačkoj štampi objavljivao informacije poverljive prirode. Rulman je bio ne samo prvi i jedini strani novinar koji je krivično gonjen i proteran iz Jugoslavije već i jedan od retkih stranaca kome je sudjeno u Beogradu. U glavni grad Rulman je došao tokom 1965. godine. Stanovao je prvo u maloj sobici na uglu ulica Maršala Tita i Svetozara Markovića, a zatim se selio u sve veće i skuplje stanove u ulicama Braće Nedića 25, pa Lole Ribara 6 i Majke Jevrosime 2a. Kako je pisao Vuk Drašković, tadašnji saradnik NIN-a, “ Hans Peter Rulman, 37 godina, dopisnik, Hilmi Tači, 51 godinu star, novinar „Rilindije“ i Jovan Trkulja, star 29, gradjansko lice na službi u JNA okrivljeni su da su povredili član 105. našeg Krivičnog zakona“. Izvestač „Špigla“ je bio kriv, kako je napisao Vuk Drašković što je od „…septembra do kraja decembra 1968. od Jovana Trkulje, a od februara 1969. do svog hapšenja u martu 1970. od Hilmija Tačija, pribavljao poverljive i strogo poverljive vojne i službene podatke u nameri da ih preda stranoj državi i stranoj organizaciji, a delimično ih je predavao dvojici predstavnika dveju stranih država…“ Bili su to podaci o odbrambenim pripremama u Jugoslaviji avgusta 1968. o delimičnoj mobilizaciji u zemlji, borbenoj gotovosti jedinica prvog ešalona, o merama jačanja teritorijalne odbrane i o tzv, puču generala. U Beoradu se pretpostavljalo da Rulman radi za BND, ali se nagadjalo da je i saradnik KGB-a. Da je da glasina tačna „posvedočilo“ je i jedno pismo potpisanih ibeovaca koje se posle hapšenja pojavilo u Minhenu, pa i u Beogradu, a u kome su navodno preti SDB-u Jugoslavije da „uništi Rulmanovu grupu“, inače će u suprotnom objaviti kompletan „spisak jugoslovenskih saradnika BND-a i KGB-a“. Nemačka štampa je, pretpostavljaju policajci, da bi se odbranila od kritika Rulmana proglasila da je – špijun tajne službe Stazi, odnosno agent DDR-a.

Hilmi Tači je rodjen 1919. u Djakovici, ali je još pre rata emigrirao u Albaniju, gde je upisao srednju poljoprivrednu školu i postao član komunističke partije. U to vreme, a i tokom rata Tači je, kako je bilo zapisano u njegovom dosijeu, imao izvesnih kontakata sa italijanskim, a potom i američkim obaveštajcima. Posle rata, medjutim, kao vrsni staljinista postao je 1946. urednik Radio Tirane, ali dve godine kasnije zbog Informbiroa emigrira u Jugoslaviju. Zaposlio se kao novinar u „Rilindiji“, koja ga 1958. šalje u Beograd za svog dopisnika. Bio je novinar od državnog poverenja, jer je neposredno pred hapšenje akreditovan da kao specijalni izveštač prati premijera Mitju Ribičiča na putu u London. Jovan Trkulja je bio tehnički crtač, civil u JNA sa nevelikim mogućnostima da dodje do strogo čuvanih vojnih podataka. O ovoj špijunskoj aferi pukovnik mr Vitomir Grbač je pisao :

– Slučaj Rulman upozorava na to da strane obaveštajne službe imaju dugoročne planove. Podsetimo da je Rulman došao u Jugoslaviju čak 1959. godine i to tražeći politički azil, navodno kao komunista kog progone zapadnonemačke vlasti. Godinama je nastojao da što bolje upozna našu zemlju i njene ljude, dok se istovremeno pripremao za svoju obaveštajnu aktivnost protiv te iste Jugoslavije, koja mu je pružila gostoprimstvo!

Poznavaoci tadašnjih političkih prilika tvrde da je Josip Broz lično naložio hapšenje Rulmana da bi proizveo aferu kojom može da pritisne Vilija Branta da isplati ratnu štetu Jugoslaviji. Prvostepeni Vojni sud je posle osamnaestomesečne istrage osudio Rulmana na šest godina zatvora, Tačija i Trkulju na po pet i po godina robije, ali je Vrhovni sud Srbije pomilovao nemačkog novinara, posle čega je dopisnik „Špigla“ proteran iz Jugoslavije. Kasnija antijugoslovenska i informativna aktivnost Hansa Petera Rulmana, posebno njegovo zalaganje za ideje hrvatskih nacionalista o novoj NDH, potvrdila je sumnje da je dopisnik „Špigla“ bio strani špijun, čak dvostruki. Kroz priču o ovom neobičnom čoveku može se sagledati jedna zaokružena vizija obaveštajnog rata izmedju Bona, Moskve, Zagreba i Beograda. U njegovom dosijeu piše :

„Hans Peter Rulman je rodjen 1. oktobra 1933. godine u Hamburgu. Već u ranoj mladosti uključio se u razne omladinske organizacije, a sa sedamnaest godina bio je primljen u nemačku Socijaldemokratsku stranku. Kako se oduševljavao „titoizmom“, dolazio je u sukobe sa ostalim članovima SDS, te je ubrzo istupio iz nje, uključivši se u KP Nemačke. U jugoslovenskom konzulatu u Hamburgu dobijao je brošure o Jugoslaviji, o našim političarima, oduševljavajući se za politiku SKJ. Zbog ideološkog neslaganja bio je isključen iz KP Nemačke. Na jednom omladinskom zboru u Istočnom Berlinu delio je jugoslovenske brošure, što je bio razlog za njegovo hapšenje i osudu na osam godina zatvora. Kad je pušten iz zatvora, vratio se u SRN i počeo intezivno da se bavi pisanjem, zaposlivši se kao novinar na severnonemačkom radiju. Pisao je i za neke nemačke listove (Die Andere Zeitung, Der Špiegel). Veoma brzo se ponovo uključio u političku aktivnost kao suosnivač „Severnoafričkog kluba“ (1957), čiji je glavni zadatak bio pomoć pristalicama pokreta FLN. Zbog aktivnosti u ovom klubu, bio je 1958. uhapšen, a u toku istrage otkrivene su i njegove veze sa istočnoevropskim zemljama. Zbog tajnog udruživanja, ugrožavanja bezdednosti države i izdaje države, osudjen je na kaznu zatvorom. U zatvoru se 1959. razboleo, odakle je premešten u bolnicu, da bi iz bolnice pobegao u Italiju. U jugoslovenskom veleposlanstvu u Rimu zatražio je azil u Jugoslaviji. Azil je dobio tek kad je već dospeo u Jugoslaviju, jer je oktobra 1959. ilegalno prešao u Jugoslaviju, gde je najpre boravio u logoru Gerovo, da bi se kasnije preselio u Ljubljanu, gde je nastavio svoju novinarsku karijeru u raznim listovima (Tovariš, TT, Sodobnost, Perspektive). Oduševljavao se aktivnošću mlade generacije i osudjivao mere protiv njih. U toku svog boravka u Ljubljani, Rulman je imao kontakte sa predstavnicima NDR i SRN u našoj zemlji. Sve češće i sve oštrije je kritikovao našu društvenu stvarnost, a izjavio je da se komunizam gradi samo još u Kini. Kada je 1964. prestala da važi presuda zbog koje je napustio SRN, on se vratio u Hamburg, da bi se posle kraćeg boravka, po svojoj vlastitoj želji, ponovo vratio u Jugoslaviju kao dopisnik „Die Špiegla“. Nastanio se u Beogradu, ali je često dolazio u Ljubljanu. Godine 1970. Rulman je uhapšen i osudjen. Posle pomilovanja, godine 1971. Rulman se vratio u SRN, odakle je započeo sa intezivnim neprijateljskim napadima na SFRJ. Sa „izuzetno (strogo) poverljivim podacima“, koje su mu navodno posredovali tajni agenti Udbe, ostavlja utisak da poseduje specijalne izvore u Jugoslaviji, koji mu prosleduju informacije, do kojih drugi nemaju pristup. Mnogo postiže i svojom izuzetnom drskošću pisanja, jer za njega ne postoje kompromisi – a sa „proverenim podacima“ pojačava ubedljivost svoga pisanja. Sem toga, Rulman nikad ne nagadja – sve što napiše, napiše kao činjenicu, kao gotovu činjenicu o kojoj nije moguće raspravljati – „stvari su zaista samo takve, kakvim ih on opisuje“. Pored pozivanja na lične izvore Rulman se poziva i na podatke, koje navodno dobija od jugoslovenske ekstremne emigracije odnosno od jugoslovenskih oponenata. Status obe strukture mu ujedno služi kao izvor napada na Jugoslaviju i kao dokaz totalitarnosti jugoslovenskog sistema. Rulman retko koristi podatke koje su obradile druge agencije, jer je tamo prostor za dezinformacije bitno sužen. Sve više u Rulmanovim člancima nalazimo primedbu „nezvanične izjave političkog rukovodstva SFRJ“. Ponavljanjem istih sadržaja u različitim prilikama i u različitim sredstvima javnog informisanja, Rulman želi da poveća verovatnoću uspešnog plasiranja informacija i njenog prijema i odziva u javnosti.“

Stideći se neutralnog i objektivnog novinarstva, Rulman je za male pare (četiri stotine do hiljadu dolara) učestvovao i u pojedinim konkretnim akcijama hrvatske emigracije. štampao je antiterorističke letke protiv Jugoslavije, vodio ogorčenu kampanju protiv jugoslovenskog izvoza i turizma, prikupljao priloge za hrvatski zajam u dijaspori, formirao Hrvatsko-nemačko društvo, u koje je uspeo da uvuče i neke poslanike Bundestaga, na sudu svedočio u odbranu ustaških terorista, prvi je na predavanjima na Institutu za svenemačke studije i savremena istraživanja u Lundbergu visokim nemačkim oficirima najavio novo evropsko krizno žarište u Jugoslaviji, kao rezultat neprilagodjenog srpskog, „vizantijskog mentaliteta, koji ne može da podnese strance iz drugih republika“. Kao uvaženi ekspert pojavio se na španskoj televiziji u emisiji „Ključ Jugoslavija bez Tita“. U razgovoru je trebalo da učestvuje i Milovan Djilas, ali je na intervenciju jugoslovenske ambasade u Madridu sprečen njegov dolazak, tako da su se pored Rulmana pojavili samo Mihajalo Mihajlov i član CK KP Španije Galjego, koji je gledaoce sablaznio tvrdnjom da je politički pluralizam i parlamentarizam jako dobar za Španiju, ali da bi bio poguban za Jugoslaviju, kojoj jednopartijski sistem sasvim odgovara.

Čak i hrvatskim emigrantima bilo je donekle sumnjivo zašto se Rulman za njih toliko zalaže. Iako je svuda i u svakoj prilici napadno ponavljao da nikad nije bio, niti je sada bilo čiji špijun, otkriven je njegov pseudonim Bruno Ismer, pod kojim je navodno saslušavoa begunce iz Jugoslavije i o tome informisao lokalnu policiju. Bilo je mišljenja da je Rulman, zapravo, još iz Jugoslavije od nekoga poslat sa specijalnim zadatkom da u Nemačkoj agituje za razbijanje Jugoslavije i pomaže obnovu antijugoslovenske emigracije. U kulturno-političkom listu Katoličkog društva, „Di furhe“, dr Ernest Bauer je u maju 1970. godine objavio članak pod naslovom „Uhapšen dvostruki igrač“, nagoveštavajući da se Rulman bavio špijunažom u korist istočnih zemalja.

Čak i pre ovog hapšenja i Bauerovog upozorenja, nešto je oko Rulmana bilo sumnjivo i Karl Gustav Stremu, direktoru radio stanice „Dojče vele“, pa je jednog dana zapanjenim urednicima jugoslovenskog programa bez ikakvog objašnjenja saopštio da smesta prekinu da preuzimaju Rulmanove izveštaje iz Beograda, jer preko njega Udba smišljeno protura različite dezinformacije, ko zna sa kakvim kad ciljevima.

U rodnom Hamburgu krišom se uselio u jedan , greškom odavno prazan državni stan i, uz pomoć majke i očuha, za dvanaest hiljada maraka otkupio staru novinsku agenciju „Ost-Dienst“ (Služba za Istok), da bi preko nje pokušao da svoje nepodobne članke plasira u različite nemačke medije.

U prvo vreme antijugoslovenske tekstove iz njegovog špilografisanog biltena preuzimao je samo list srpske emigracije „Beli orao“. Tek kad je u „Frankfureter algemajne cajtungu“, praktično jednim nemačkim novinama koje nikad nisu podržavale Tita, objavio članak protiv smrtne presude teroristi Miljenku Hrkaču zbog podmetanja bombe u bioskopu „20. oktobar“ u Beogradu, pošto je i jugoslovenska policija dobro znala da on to nije učinio, već jedan njegov rodjak koji je pobegao za Australiju – javili su mu se hrvatski emigranti s molbom da dopusti preštampavanje njegovog napisa kao apela nezainteresovanom nemačkomjavnom mnjenju. To je navelo biskupa Šarfa da od Tita zatraži pomilovanje Hrkaču. NJegovo streljanje je zaista odloženo. Medjutim, kad su se protesti i nedoumice malo stišali, Hrkačeve roditelje su pozvali da preuzmu njegove lične stvari, što ne mora obavezno da znači ni da je Miljenko Hrkač tada zaista streljan.

Od opšte podrške nemačke javnosti svim komunističkim demokratskim disidentima sveta, dugo su bili izuzeti hrvatski politički osudjenici, hapšeni posle gušenja mas-poka u Zagrebu.

Rulman je bezuspešno pokušavao da objavi intervju dr Marka Veselice u „Špiglu“, pa mu nije preostalo ništa drugo nego da ga štampa kao brošuru, zbog koje je Veselica u zemlji ponovo zaglavio na robiji. Niko nije prihvatao intervju sa progonjenim generalom JNA dr Franjom Tudjmanom. A kad ga je, zajedno sa materijalima sudskog procesa protiv njega, Rulman samostalno štampao, list Društva za ugrožene narode „Program“ je to napao s obrazloženjem da Tudjman nije nikakav protiv, fašista koji pokušava da zataška i prećuti hrvatske zločine iz Drugog svetskog rata.

Shvatajući da je posle uspostave kakve-takve nove nezavisne hrvatske države postao suvišan i samovoljno se ispisujući iz hrvatstva, kao što je nekada davno medju Hrvate niotkuda nepozvan banuo, Rulman je nevoljno za sebe napisao: „Izdavač „Hrvatske domovine“ se decenijama borio protiv jugoslovenstva u glavama Hrvata. Neki od njih su preko noći postali veliki Hrvati, iako su samo promenili odeću u skladu sa novom modom“.

Početkom 1990. godine Rulman je u svom časopisu „Hrvatska domovina“ objavio senzacionalnu vest da je za osam hiljada maraka nabavio „novi stroj protiv Jugoslavije“, koji za sat može izbaciti hiljadu osam stotina brošura. Od svoje mizerne penzije, zajam mu je dala njegova osamdesetogodišnja majka, a on je sa dosta samoironije istakao da je zaista sramota da jedna potpuno nemoćna starica odvaja od usta i finansira antijugoslovensku propagandu, dok Hrvatima, na pragu nezavisnosti, ni na kraj pameti ne pada da konačno odreše kesu, umesto što mu nazdravičarski obećavaju da će jednog lepog dana sigurno biti prizant kao prvi počasni gradjanin slobodne Hrvatske.

Krajem 1993. godine Kulturni komitet Hrvatskog republikanskog kluba i Kluba žena Hrvatske seljačke stranke u SAD su Rulmanu u kalifornijskom gradiću San Pedru dodelili nagradu „čoveka godine“, koju su pre njega dobijali hrvatske emigrantske vodje Bogdan Radica i Mate Meštrović, ali i američki univerzitetski profesor Majkl Mek Adams, koji se uprkos dugogodišnjoj projugoslovenskoj američkoj službenoj  politici, lično zauzimao za interese Hrvata.

Autor: Marko Lopušina, „UBIJ BLIŽNJEG SVOG I/II“

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Prati

Dobijte svaki novi članak dostavljen u vaše poštansko sanduče.

Pridružite se 31 drugom pratiocu