Akcija Vrh

Sedamdesetih godina, pojavom tzv. GG preduzeća (grupe gradjana), privatizacija je počela da ulazi na široka vrata u SFRJ. Partija i država su na to odgovorile odlukama 10. sednice CK SKJ da se formiraju posebne komisije za borbu protiv kriminala u privredi i za kontrolu porekla imovine. Prvi predsednik te komisije je bio Rato Dugonjić, a poslednji Jure Bilić. Ta politička bitka započela je baš sa Batom Todorovićem i četrdesetak njegovih saradnika. Zbog ideološkog karaktera ova akcija, umesto organima javne bezbednosti, poverena je Službi državne bezbednosti SSUP-a, koja joj je dala tajni naziv “Vrh”. Cilj je, naime, bio da se otkrije sprega privrednih kriminalaca sa političarima i time ovo “zlo” saseče u korenu. RepubliČke službe su zato dobile direktivu da formiraju svoje operativne grupe za borbu protiv kriminala u privredi. Srpska je bila najbrojnija. Njen šef u SDB je bio Vidosav Zlatić. Advokat Sava Andjelković mi je rekao da o tome postoji arhiva CK SKJ i SDB Jugoslavije.

“Sudjenje Bati Todoroviću je bilo politički proces. On je okrivljen da je oštetio Jugoslaviju za oko 800 miliona dinara. Pare koje je doneo državi SFRJ bile su mnogo veće, ali se o tome ćutalo, kao što se i ćutalo o direktorima iz Slovenije i Hrvatske, koji su se, takodje, bavili “korisnim malverzacijama”. U Srbiji je zbog toga posle Bate Todorovića smenjeno 150 direktora, a u Sloveniji nikome nije falila dlaka na glavi. Za ovo sudjenje direktno su bili zainteresovani Josip Broz Tito, Vladimir Bakarić i Draža Marković. Kidnapovanje i prebacivanje Bate Todorovića u Beograd i sudjenje, organizovao je ministar savezne policije general Franjo Herljević. Za sudiju je doveden “udbaš” Dragoljub Nikolić iz Obrenovca, koga je Herljević, posle drakonske presude Bati Todoroviću od dvadeset godina robije, častio pištoljem. Proces Todoroviću je održan u vreme rasprave o novom ustavu, čijim je donošenjem ozvaničeno pravo na decentralizaciju SFRJ. U ovom slučaju Slovenija je htela, ne samo da sakrije svoje tajne poslove, već i da sruši jedinstven devizni sistem, kako bi mogla slobodnije da trguje devizama.

Posle sudjenja u Beogradu, tadašnji Savezni devizni zakon je i promenjen, jer je dokazana, navodna, veza privrednih kriminalaca sa Narodnom bankom Jugoslavije. Po mišljenju pojedinih advokata, proces Todoroviću i još četrdesetorici, pa i smena direktora predstavljaju novi srpski Goli otok. Najveće je zlo bilo, izgleda, u tome što su tadašnji lideri Srbije sami pristali na tu slovenačku podvalu. Da bi se pravda koliko-toliko ispravila, zahtevao sam obnavljanje procesa, i rehabilitaciju ovog beogradskog veletrgovca. Takav zahtev podneli su Saveznom sudu i Saveznom javnom tuzilaštvu i advokati ostalih osudjenih direktora, jer i oni veruju da pravda mora da bude zadovoljena. Uostalom, i sam Bata Todorović svojevremeno u pismu Mitji Ribičiču i Milki Planinc, priznao je otvoreno: “ Kažnjen sam, ne zato što sam kriv, već zato što je to koristilo za druge ciljeve!” Da je slučaj Todorović bio Srbima namešten i to na Brionima, posvedočio je lično i Dragoslav Draža Marković u svojim memoarima “Zivot i politika”. Srpski lider je na dva mesta pisao o tome kako mu je savetovano šta da radi sa Batom.

Na strani 155. stav 6. (knjiga druga), Draža Marković je zapisao: “Imao sam ozbiljan razgovor sa Bakarićem oko sudjenja grupi Bate Todorovića. Herljević, savezni sekretar za unutrašnje poslove, zahtevao je da se sudi celoj grupi u Beogradu. Mi nismo upoznati s rezultatima istrage, koja je vodjena u Ljubljani, gde je on i uhapšen. Nismo to hteli prihvatiti. Bakarić se složio. Biće sada spora i gužve s Herljevićem. No, neka bude.”

Na strani 159. memoara “Zivot i politika” (knjiga druga), nalazi se još jedna beleška Draže Markovića o slučaju Bate Todorovića: “8. oktobra leteli smo Tica, Živan i ja na Brione. Tamo nam se pridružio i P. Stambolić. Bili smo na razgovorima kod druga Tita… Kroz razgovor smo dobili potvrdu i za naše opredeljenje u pogledu nekih konkretnih pitanja (sudjenje Todoroviću…)”.

Ako se zna da je Todoroviću i još cetrdesetorici lica sudjeno baš u Beogradu, onda je sasvim jasno da su Tihomir Vlaskalić, Živan Vasiljević, Petar Stambolić i Draža Marković pristali da na Brionima budu nagovoreni od Tita i Bakarića da se sudjenje održi u glavnom gradu Srbije i SFRJ, a ne u Sloveniji, gde je Todorović uhapšen, saslušavan i isledjivan. Izvršena je zamena teza, umesto da se Slovenci okrive za kupovinu oružja i naoružavanje, Srbi su okrivljeni da preko SDB ilegalno trguju jugoslovenskim oružjem. Na taj način stvoren je još jedan slučaj u Srbiji, a ne u Sloveniji. Operativci Službe državne bezbednosti Srbije koji su radili na slučaju Bate Todorovića, upozorili su na vreme politički vrh Srbije o kakvoj se nameštaljki iz Ljubljane radi, ali Draža Marković i Petar Stambolić nisu želeli da poveruju u informacije svojih tajnih policajaca. U federalnoj tajnoj službi, slučaj Bate Todorovića vodio je Jerko Bradvica, policajac iz Bosne i Hercegovine, Hrvat sa završenim semenistem u Širokom Brijegu. Pri Službi državne bezbednosti Srbije, bila je formirana posebna mešovita radna grupa za Batu Todorovića, sastavljena od operativaca iz SDB Jugoslavije i SDB Srbije. U njoj su bili Slobodan Stević, Negosav Pantelić i Milan Labus. Šef grupe je bio Vidosav Zlatić. Kada je ova radna grupa ugašena, a operativci penzionisani, jer su otkrili da se Slovenci naorućavaju preko Bate Todorovića, formirana je druga grupa, u kojoj su bili Obren Djordjević i Dragan Mitrović. Sam Djordjević je lično išao u Minhen na razgovore sa Batom Todorovićem, pre njegovog hapšenja, kada je došlo do saznanja da Slovenci trguju oružjem i naoružavaju Teritorijalnu odbranu. U takvoj misiji je bio i Milorad-Mika Bisić, načelnik u SDB Srbije, ali o tom saznanju nije smeo da “uznemirava” politički vrh SFRJ. Uz to, otkriveno je da je Bata Todorović radio i za SDB Slovenije. Da se vidjao čak i sa Edvardom Kardeljom, a da je imao i dobre veze sa Egonom Konradijem, načelnikom u državnoj bezbednosti Slovenije, a zatim i SDB Jugoslavije. Oni su poslovali preko “Ljubljanske banke” i kompanije “Kredeks”. O tome su SDB obaveštavali njeni doušnici Radovan-Raca Mitić i Igor Polaniščak, inače Batini bliski saradnici.

Kako, medjutim, srpski političari, pre svih, Slavko Zečević, ministar policije, nisu reagovali na informacije SDB Srbije, operativci su, predvodjeni Slobodanom Stevićem o tome upozorili saveznog ministra Franju Herljevića, koji je upravo 1974. godine stupio na dužnost. Herljević je podržao žalbu Slobodana Stevića i preneo je Stanetu Dolancu, ali ju je ovaj lukavo vratio u Srbiju, prvom coveku srpske partije Tihomiru Vlaškaliću, koji je odneo na sto ministra policije Slavka Zečevića. Iz osvete, Zečević je operativca Slobodana Stevića izbacio iz SKJ i iz SDB Srbije i oterao ga na ulicu.

Autor: Marko Lopusina, “UBIJ BLIZNJEG SVOG I/II”

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Velika slovenačka podvala

Početkom 1992. godine, posle otkrića 120 tona krijumčarenog oružja u Mariboru, slovenački ministar odbrane Janez Janša, gotovo da se javno hvalio da njegova dežela trguje dugim cevima i municijom. Nekada je to bila strogo čuvana, ne samo slovenačka, vec i jugoslovenska državna tajna. Naime, Slovenija u tom prljavom poslu učestvuje već pedesetak godina sa znanjem, a nekada bez odobrenja, nekadašnjeg političkog vrha Jugoslavije. Jedan čovek iz Beograda, medjunarodni trgovac, Slobodan Bata Todorović, otkrio je krajem šezdesetih sve o toj ilegalnoj trgovini oružjem, pa se uz saglasnost JNA, u nju i uključio. Sredinom sedamdesetih Todorović je osudjen na dvadeset godina robije, ali ne zbog oružja, već zbog mahinacija u deviznom poslovanju. Svedoci tog vremena i ljudi koji su imali prilike da čuju Todorovićevu ispovest, tvrde da je sudjenje bilo državna osveta zbog loše preprodaje domaćeg naoružanja i opreme. Tako tvrdi beogradski advokat Sava Andjelković:

“Kada je sredinom osamdesetih moj klijent Bata Todorović, iz Zabele došao u Beograd na operaciju prostate, predosećajući da ne može da pobedi rak, ispričao mi je svoju najveću privatnu tajnu. Februara 1975. kidnapovan je i zatvoren u ljubljanski Dom milicije, gde su ga islednici slovenačke Udbe optužili za izdaju zemlje i špijunažu u korist Mosada, odnosno Izraela. Kao dokaz za to, pokazali su mu dokumente o preprodaji jugoslovenskog naoružanja ruskog porekla, koja je obavljena preko firmi Bate Todorovića. Tu prodaju od Todorovića je naručio lično Nikola Ljubičić, general i ministar, da bi JNA rasteretio zastarelog oružja. Najbolju ponudu za tu robu dali su Italijani i oružje je uz pomoć “Tranšpeda” otišlo za Trst. Ugovorom izmedju prodavca i kupca, medjutim, nije bilo naznačeno da Italijani nemaju pravo da preprodaju to naoružanje nekim zemljama koje su u ratu, pa je čitav kontingent, dovoljan da se opremi jedna armija, za dobre pare prodat Izraelu. Tim jugoslovenskim oružjem ruskog porekla i uz pomoć svojih veštih komandanata, Izraelci su zaratili sa Egipćanima i vojnički ih porazili. Kako Kairo to nije mogao da otrpi, žalio se Moskvi. Vrlo brzo iz Moskve je u Beograd stigao Brežnjevljev prekor Titu zato što naoružava “neprijateljsku stranu”. Tu u Titovom kabinetu počelo je da se odmotava klupko. Otkriveno je da je glavni posrednik u prodaji bio Bata Todorović, ali je prećutano da JNA nije naznačila zabranu prodaje Izraelu, na šta je imala pravo, a da bi se ta greška sakrila, sva krivica je prebačena na Todorovića. Bata se u Ljubljani, dok je trajala tajna istraga, branio da poseduje kopiju Ljubičićevog naredjenja o prodaji ruskog oružja, u kome piše da se ono ne sme preprodavati zaraćenim stranama. Islednici SDB Slovenije i SSUP-a su našli generalovo pismo, priznao mi je Bata, ali nisu prestali da ga optužuju, jer je Titu, a i Ljubičiću bio potreban krivac, da bi se Brežnjev nekako umirio.”

Todorović je bio čovek sa jakim vezama u Narodnoj banci Jugoslavije. Imao je dobre veze i u jugoslovenskoj diplomatiji. Milan Trešnjić, nekadašnji konzul u Nemačkoj, tvrdi da je šef konzularnog odeljenja u Ambasadi SFRJ u Beču, Mihailo Jurman poslovao sa Batom Todorovićem i zato bio na sudu. Iskusni bivši kontraobaveštajac Trešnjić, priznaje da je Todorović bio u stalnom kontaktu i sa Edom Brajnikom i njegovim ljudima u saveznoj Udbi. Egon Konradi, nekadašnji direktor “Kompasa”, vodio je u Udbi zapadni sektor i stalno gurao Batu Todorovića da osniva spoljnotrgovinske firme napolju, ne bi li se kroz njih bavili i ekonomskom špijunažom. Udba, a kasnije i SDB je sa Batom Todorovićem imala velike kombinacije i poslove. Bile su sve to mutne radnje, tobože, u korist jugoslovenske obaveštajne službe, a u stvari, na štetu SFRJ, a pre svega srpske privrede. Zna se, na primer, da je Todorović italijanskim trgovcima isporučivao po nekoliko hladnjača ”bebi bifa”, sa rokom plaćanja do 90 dana. Za to vreme, dotični Italijani bi ugasili svoje firme, čiji je osnivački kapital obično bio mali, pa naša preduzeća iz Vojvodine nisu imala od koga da naplate to najkvalitetnije mlado juneće meso. Kako su sudski troškovi bili skupi, a sudovi spori, naši proizvodjači bi od svega dizali ruke, ćutali i skrivali svoju sramotu. Italijani su znali da će se to dogoditi, jer je sa njima i postignuta takva “špijunska pogodba”. Novac je deljen na tri dela trgovcima, Bati Todoroviću i Edi Brajniku, odnosno Udbi. Takve i slične trgovačke trikove Todorović je izvodio najčešće sa Slovencima, koji su se u “ime države SFRJ”, a za račun svoje dežele, bavili čak i velikim čvercom novca, deviza posebno, pa i robe. U tim poslovima su imali učešće čak i slovenački ministri u saveznoj vladi. Pokriće su imali u jugoslovenskom političkom vrhu, najviše kod Edvarda Kardelja. Kako bi, inače, Slovenija godinama mogla da izvozi tri puta više nego što je bila njena proizvodnja? Nisu je Hrvati uzalud zvali “jugoslovenska primadona”. Slovenci su čak i čuvenu srpsku šljivovicu pakovali u zelene flaše i prodavali je kao “Slovin – eksklusiv brandy”, a ta rakija je točena, kako tvrdi Milan Trešnjić, u Levaču.

Slobodan Bata Todorović je sa Slovencima ušao i u lanac trgovine oružjem, kao najunosnijim poslom. Za Slovence je on tu bio posebno velika konkurencija i zato su rešili da ga uklone. Jednog zimskog dana, početkom 1975. godine, dva automobila su na alpskom prelazu Brener, iz Austrije u Italiju, sačekala reno 15 u kome je bio Todorović na putu za Milano. Tu su ga kidnapovali, uspavali injekcijom i u specijalnoj hladnjači prebacili za Ljubljanu. Bata Todorović je smešten u jednu već pripremljenu prostoriju Doma milicije. Tu je držan u strogoj tajnosti, pod istragom, punih šest meseci. Njegovi andjeli čuvari su bili Antun Zagar i Boris Stupar, alijas Lemai, operativci SDB Slovenije, a islednik se predstavio kao Mladen Ratković. Pretpostavlja se da je nakon saslušanja pridobijen, odnosno prevaspitan na policijski način, ustupio svoje trgovačke veze i tajne kanale oružja slovenačkim kolegama. Ko zna šta se tačno dešavalo u tom specijalnom zatvoru. U Beogradu, u medjuvremenu, niko nije ni znao da je Bata Todorović uhapšen. Pojavio se iznenada te godine u Kopru, gde je opet, ali javno uhapšen, a zatim sproveden nadležnim organima gonjenja u glavni grad, koji su za njim bili raspisali poternicu. Bata Todorović je još u Ljubljani slovenačkoj SDB, tj. Janezu Zemljariću dao reč da nikada neće prozboriti o svom boravku u zatvorskoj sobi Doma milicije. Slovenački islednici nisu tukli Todorovića u Domu milicije, ali su mu pretili da će ga izručiti Italijanima, koji su ga tražili da mu sude zbog vojne špijunaže. Ucenjivali su ga da će objaviti u štampi da je po zadatku savezne SDB špijunirao i cinkario penzionisanog Aleksandra Rankovića, sa kojim se, navodno Bata Todorović privatno vidjao u Dubrovniku, i da će ga optužiti javno da je finansirao četničke organizacije u Nemačkoj i Francuskoj. Pod takvim pritiscima Bata Todorović je prihvatio predlog Janeza Zemljarića, načelnika SDB RSUP-a Slovenije da mu se javno sudi, ali za mahinacije u privredi. Za slovenačko političko i vojno rukovodstvo Slobodan Todorović, veletrgovac i srpski obaveštajac, bio je vrlo opasan čovek. Naime, Bata je medju prvima otkrio da se Slovenci u medjugraničnom prometu, masovno bave švercom raznih roba, pa i oružjem. Saznao je, na primer, da su delovi za tenkove, kupovani u Pragu, prodavani direktno Izraelcima. Taj posao je vodio Egon Konradi, načelnik u SDB SSUP-a, koji je održavao vezu sa Mosadom. Najgore od svega je bilo što je Bata Todorović saznao da Slovenci kupuju oružje za TO Slovenije i da se tajno naoružavaju. Tim poslom rukovodili su Stane Dolanc i Miloš Ogrizek. Iz straha da će biti otkriven, Ogrizek, koji je bio ministar policije, pa načelnik TO Slovenije, emigrirao je u Austriju. Odatle ga je u Sloveniju vratio tek počekom osamdesetih Janez Zemljarić, tada savezni funkcioner. Do tih podataka Bata je došao preko svog kolege Djoke Andjelkovića iz Beča. Istim kanalima je otkrio i kako Slovenci iznose devize iz zemlje preko firme “Kredeks”, koja je bila zapravo filijala “Ljubljanske banke” u inostranstvu. Ovakve tvrdnje pojavile su se i u memoarima Franca Šetinca, ali i u “Zelenoj knjizi o tajnoj trgovini oružjem”, koja se nalazi u arhivi SDB SSUP-a. Slovenci su informisali predsednika Jugoslavije na svoj način, pa je Tito našao za shodno da javno napadne Batu Todorovića. Titov napad na Batu Todorovića bila je, zapravo, prozivka Beograda i Srbije i pritajeni napad na Dražu Markovića. Prvog februara 1976. godine zagrebački “Vjesnik” je objavio razgovor novinarke Dare Janeković sa predsednikom Jugoslavije i CK SKJ pod naslovom “Komunisti moraju stvarati etiku samoupravnog socijalističkog poretka”. Bio je to treći po redu susret ove novinarke sa Josipom Brozom i prvi intervju u kome je Tito, uopšte, pomenuo ime neke ličnosti. Očigledno da mu je bilo stalo da apostrofira baš Batu Todorovića. U odgovoru na pitanje o ljudima kojima nije mesto u SK, Tito je, izmedju ostalog, naglasio:

“… Komunisti nisu bili trgovci. Došli su, dakle, bivši trgovci i to je za neke bio Eldorado. Oni su znali kako se trguje da bi se zaradjivalo, oni su odgajali i članove Partije koji su radili sa njima. Neki su nadmašili svoje učitelje, postali su gori od njih. Evo, sad imamo mnogo uhapšenih. Uskoro će početi veliki proces onima koji su napravili goleme štete, u milijardama, našoj spoljnoj trgovini. Krivci će biti oštro kažnjeni… Uzmite slučaj tog Bate Todorovića: banke su imali vani, a radili su sa nekim našim bankama zajedno! Mi smo pohapsili dosta ljudi, onih koji su bili povezani s raznim špekulantima izvana i koji su nam pravili velike štete…”

Ko je, zapravo, bio Slobodan Bata Todorović? Rodjen je januara 1925. u Smederevu, u porodici Dragoljuba i Adrijane, rodjene Matić. Završio je Pravni fakultet u Beogradu, ali je prvi posao dobio u zagrebačkom “Merkuru”. Vojsku nije služio. Ženio se dva puta, Radmilom, sa kojom je dobio kćerku Vesnu i Ljiljanom, koja mu je rodila Adrijanu, Dejanu i Ana-Mariju. U Beogradu je dugo bio zamenik direktora spoljnotrgovinskog preduzeca “Progres”. Kako su takva preduzeća formirana pod kontrolom Udbe, to se pretpostavlja, da je i Bata Todorović kao direktor, bio saradnik srpske političke policije. Prvi veći posao bio mu je da otkupi šezdesetak američkih brodova kao “staro gvoždje” za slovenačku železaru Štore. Medjutim, Todorović je te čelične ladje “poklonio” Sloveniji i Crnoj Gori da ih koriste kao morsku flotilu. Ti brodovi su kupljeni u periodu od 1954. do 1959. godine. Kada su Amerikanci čuli da nisu isečeni u staro gvoždje, protestovali su diplomatskim putem. Slovenci su to iskoristili, jer su načuli da se Tito naljutio na “Progres” zbog toga, pa je njihov delegat u Saveznoj skupštini Augustin Papić, napao ovo preduzece. Posle toga su inspektori SDK i Savezne devizne inspekcije čitavih godinu dana kontrolisali rad “Progresa”. Kako nisu nadjeni dokazi o mahinacijama, uhapšen je zamenik direktora Bata Todorović i optužen za preprodaju tri automobila. Istraga je trajala puna četiri meseca, pa je posle presude od šest meseci zatvora, brzo pušten kući. Tužilac se žalio, pa je viši sud osudio Todorovića uslovno na dve godine zatvora. U medjuvremenu, Bata Todorović je napustio “Progres” i prešao u “Interkomerc” iz Umaga. Odatle je sa porodicom ilegalno otišao u Italiju. Za vrlo kratko vreme, od 1965. do 1970. godine, Todorović je u Italiji, iz koje je proteran, a zatim i u Nemačkoj, osnovao čak dvadeset i pet trgovačkih firmi. Sve su radile za Jugoslaviju. Postao je čuven po uvozu deset miliona žileta. Njegove kolege iz SDB tvrde da je to radio po nalogu srpske tajne policije, jer su firme bile i filijale za špijuniranje. Jugoslavija je u svetu imala tri stotine takvih “kompanija od jednog čoveka”, čiji su se direktori, medjutim “otcepili” od domovine i SDB, pa im je zato bio strogo zabranjen rad sa našim preduzećima. To je važilo i za Batu Todorovića, ali se on te zabrane nije držao, a i kako bi, kada ga je lično ministar odbrane Nikola Ljubičić angažovao da proda staro naoružanje JNA ruskog porekla. Bata Todorović je bio sposoban, pa zato i imućan čovek. Imao je kuću u Dubrovniku, Beogradu, Orebiću, Minhenu, po kome je voleo da se vozi u fijakeru. Pre odlaska iz Beograda, nudjeno mu je da bude direktor “Jugobanke”, ali je on to odbio. U Nemačkoj je okupio oko sebe policajce stradale 1966. godine na Brionskom plenumu i pomogao im da udju u biznis. Neki od njih poricali su da je to Bata radio po zadatku SDB SSUP-a, koja je dirigovala operacijom “XI” čiji je cilj bio praćenje penzionisanih “udbaša”, a posebno Leke Rankovića. O Rankoviću, medjutim, Bata Todorović nije napisao nijedan izveštaj!

Autor: Marko Lopusina, “UBIJ BLIZNJEG SVOG I/II”

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Kidnapovanje pukovnika

Jugoslovenska tajna policija bavila se svim metodama predvidjenim u radu svih (kontra)obaveštajnih službi sveta, kao što su, na primer: tajno ugradjivanje agenta u redove protivnika; tajno snimanje i prisluškivanje; prikriveno anketiranje; prikriveno praćenje i posmatranje; maskirano naučno istraživanje; ispitivanje izbeglica, dezertera i emigranata; izvidjanje; prikupljanje podataka preko privrednih, diplomatskih i novinarskih predstavnika. U udžbenicima državne bezbednosti za buduće operativce pominju se i nasilni metodi rada, ali kao “neobaveštajna dejstva obaveštajne službe”: psihološka dejstva; propaganda; špijunaža; diverzija; sabotaža; izazivanje kriznih situacija; prevrati i pučevi; terorizam; ubacivanje naoružanih grupa; specijalne operacije. Kidnapovanja i likvidacije državnih neprijatelja se ne pominju, a upravo to su, gotovo, trideset godina, bili karakteristični metodi jugoslovenske tajne policije.

U inostranstvu su, na primer, kidnapovani Vlado Dapčević, Mileta Perović, Slobodan Bata Todorović i Krunoslav Draganović i dovedeni u SFRJ da im se sudi. Pukovnik JA, ibeovac iz logora u Bileći, emigrant u SSSR-u i Belgiji, Vlado Dapcević je 1975. godine boravio u Bukureštu. Bio je zajedno sa svojim telohraniteljem Djokom Stojanovićem, jer je već imao najava da će ga SDB Jugoslavije kidnapovati. To se i dogodilo 8. avgusta 1975. kako se seća sam Vlado Dapcević:

“… Posljednje veče nas je Aleksandar Opojević pozvao kod sebe na večeru. Bilo nas je četvorica: domaćin, Djordje Markušev, Stojanović i ja. Oko jedanaest sati krenuli smo u hotel. Sa Markuševim smo se prije toga oprostili. Čim smo krenuli, primjetio sam da nas prati jedan bijeli automobil. Skrenusmo u neku sporednu ulicu – on za nama, skrenusmo ponovo u glavnu – on za nama. Kad smo stigli u hotel “Derebenti”, oko onih liftova je stajalo dvadesetak ljudi. Na recepciji – nema našeg ključa. Opojević reče: “ To su sigurno ovi iz rumunske policije išli da ti pretresu sobu, pa su, vjerovatno, zaboravili da vrate ključ! Dali su nam rezervni ključ. Ostavio sam ovu dvojicu nasred onog hola i krenuo sam do recepcije da zakažem budjenje. Kad sam se okrenuo njih dvojice nije bilo. Udjoh u lift, udje za mnom i gomila onih koji su čekali pred liftom. Niko ni riječi ne progovori. Kako sam izašao iz lifta i krenuo ka sobi, na mene se obrušilo ko zna koliko ljudi. Pljuštali su po meni udarci sa svih strana. Onda sam dobio udarac od kojeg sam počeo da gubim svijest. Prvi put sam se osvijestio na podu izmedju prednjeg i zadnjeg sedišta nekog automobila. Bile su mi vezane i noge i ruke – kao paket! Jedan od njih mi je držao onu palicu duboko u ustima. Umalo se nijesam ugušio. To je kratka palica, obmotana gazom i služi da te onemogući da vičeš. Odvezli su me u neku vilu okruženu baštom. Četvorica su me iznijeli iz kola. Kroz trepavice sam vidio da nose i Stojanovića i Opojevića. Prvo su mene bacili na pod. Probudio sam se sjutradan uveče u beogradskom Centralnom zatvoru, u jednoj ćeliji u suterenu…”

Vlado Dapcević je kasnije prebačen u vojni zatvor na Voždovcu, gde su ga posetili šef odeljenja jugoslovenske državne bezbednosti Ćetković sa pomoćnicima Djerkovićem i Žikom Jovanovićem. Na prvom saslušanju Dapcević je shvatio da SDB zna sve o njemu. Na sudjenju kao krunski svedok pojavio se emigrant Lala Ivanović, a doveli su i nekog ibeovca koji je, kaže Dapčević, radio za Službu državne bezbednosti Jugoslavije. Sudjenje, vojno, je trajalo pet-šest dana. Odlukom suda Vladimir Dapčević je osudjen na smrt streljanjem. Kazna nije izvršena, jer je zamenjena sa dvadeset godina robije, od čega je Dapčević u požarevačkoj “Zabeli”, kao civilno lice, odležao dvanaest godina. Na slobodi se našao 1988. odnosno trinaest godina manje dva meseca, od trenutka kada je kidnapovan u Bukureštu. Sam Dapčević veruje da su kidnapovanje organizovali šefovi jugoslovenske Službe državne bezbednosti i rumunske Sekuritatee, uz saglasnost političkih rukovodilaca SFRJ i Rumunije. Početkom sedamdesetih, u vreme dok je Vlado Dapčević živeo u Briselu, tajna služba Vojvodine je slala u Belgiju operativca Slobodana Mirtića, zvanog Bob Karate da se otkrije gde i kako živi ovaj bivši jugoslovenski general.

Kako je pisao u svojim memoarima rumunski general Jon Pacepa, dogovor o saradnji jugoslovenske i rumunske tajne policije postignut je početkom sedamdesetih godina, prilikom Čauseskuove posete Titu. Tom prilikom sa Pacepom su razgovarali Luka Banović, tadašnji ministar savezne policije i Silvio Gorenjc, rukovodilac u SDB Jugoslavije. On je upozorio Pacepu, a time i Nikolae Čauseskua da Vlada Dapčević lider ibeovaca radi Titu o glavi, dok njegov brat Peko Dapčević, istovremeno, radi kod Josipa Broza u Maršalatu. Tito je od Čauseskua, svedoči Pacepa, lično zatražio da namami Vladu Dapčevića u Rumuniju, uhapsi ga i izruči Službi državne bezbednosti Jugoslavije. Zauzvrat SDB će namamiti rumunskog emigranta Fausta Bradeskua u Beograd, uhvatiti ga i izručiti Bukureštu. Čausesku je odgovorio da će namamiti Dapčevića, ali da ne želi sa njime da prlja ruke! Već 30. jula 1975. Bukurešt su posetili Draško Jurišić i Silvio Gorenjc da organizuju Vladino kidnapovanje. Tada je ministar jugoslovenske policije već bio general Franjo Herljević. Posao je na sebe preuzela Sekuritatea, rumunska tajna služba. Zbog obilne kiše, piše Pacepa, otmica je obavljena u hotelu. Tom prilikom Markušev je smrtno ranjen u glavu preminuo, a Djordje Stojanović je teško ranjen i sa Vladom Dapčevićem predat Jugoslovenima. U otmici je učestvovao i operativac SDB Nikola Nikolić. Zbog nemara u zbrinjavanju ranjenog Stojanovića, došlo je do iskrvavljenja i on je preminuo u beogradskom zatvoru, odmah čim je dovezen. Sahranjen je tajno na zrenjaninskom groblju. Posao skrivanja Stojanovićeve sudbine od javnosti, a i od njegove najbliže rodbine obavili su Zoran Martinov, šef vojvodjanske tajne policije i Obrad Grković, načelnik SDB Zrenjanin. Tanjug je tek 25. decembra 1975. javio da je Vlado Dapčević uhapšen na “jugoslovenskoj teritoriji, gde je obavljao neprijateljske aktivnosti”. Stane Dolanc se šepurio po novinama da je uhvatio jednog od organizatora Barskog kongresa KPJ, održanog u vili prištinskog profesora istorije dr Branislava Boskovića 6. aprila 1974. godine, na kome su ibeovci osnivali novu komunističku partiju u Jugoslaviji. O smrti Aleksandra Opojevića i Djordja Stojanovića, Dolanc nije ništa izjavio. Kako se za sudbinu svog brata jako zainteresovao, Ivan Stojanović, tajna policija SFRJ je počela da ga prati, sa dve devojke – agentima i da ga prisluškuje preko telefona. Ni desetak godina kasnije, kada je obio sve političke i pravosudne pragove u Jugoslaviji, Ivan Stojanović nije dobio odgovor na pitanje gde je njegov brat Djordje Stojanović. Policija i država su ćutale. I još ćute. Luka Banović i Silvio Gorenjc su javno demantovali memoare i generala Jona Pacepua i generala Vlada Dapčevića. U SDB Jugoslavije odeljenje za ibeovce neko vreme vodio je Meho Mujagić. Ni on nikada o tome nije progovorio.

Od pet hiljada ibeovaca, koji su emigrirali iz Jugoslavije, njih dve stotine su bili aktivni i tokom sedamdesetih godina. U SDB Jugoslavije se smatralo da su oni samo produžena ruka KGB i ostalih tajnih službi iz socijalističkih, ali i nekih kapitalističkih zemalja. Zahvaljujući saradnji sa tim službama, a i doušnicima koji su se nalazili medju ibeovcima, SDB je pedantno pratila njihov rad, a posebno pokušaje uspostavljanja veze sa staljinistima u samoj Jugoslaviji. Takvih grupacija je početkom sedamdesetih već bilo u Beogradu, Zagrebu, Splitu, Bosanskoj Dubici, Budvi, Ljubljani, Skoplju, Sremskim Karlovcima. Jugoslovenska tajna policija ih je neprestano pratila i snimala. Najaktivniji medju njima je bio “Koordinacioni odbor za osnivanje nove KPJ”, formiran 1971. zatim Tuzlanska grupa i Barska grupa, nastale 1974. Obe su vodjene spolja, iz inostranstva, a razbijane iznutra, iz Jugoslavije. Jedan od ibeovaca Milorad Todorovic je, na primer, pao u ruke SDB tako sto je na slavi kod svog zeta izjavio: “Ako Staljin nije 1948. uspeo da sruši Tita, srušiće ga sada Rusi.” Todorović je zaboravio da je njegov zet nekada radio u Udbi. Prijavio ga je tajnoj policiji, a ona je uhapsila Milorada Todorovića. Prilikom pretresa njegovog stana pronadjene su staljinističke knjige “Crveni apostol”, “Kritika antimarksizma”, “Prilog ideji o obnovi KPJ”. Zbog neprijateljske propagande Todorović je osudjen na pet godina robije. Kada je u noći sedmog aprila 1974. Peti kongres KPJ započeo rad u privatnoj vili u Baru, tajna policija je pohapsila sve njegove organizatore i rasturila ovu ibeovsku organizaciju. Sami operativci SDB danas govore da je taj kongres bio namešten od strane Službe državne bezbednosti da bi se uhvatio Vlada Dapcević i da bi likvidacija informbirovaca mogla lakše da se izvede. U Bosni i Hercegovini, kao i u Hrvatskoj nova potera za ibeovcima je korišćena radi novog obračuna sa srpskim nacionalno opredeljenim intelektualcima. U Banjaluci je, na primer, dve godine kasnije Služba državne bezbednosti izvela na sud dr Perka Vojinovića, Srboslava Čelebića i Zdravka Marijanca pod optužbom da su želeli da sruše ustavni poredak SFRJ. Sudjenje je montirano uz pomoć četiri lažna svedoka SDB BiH. Jaka Jugoslavija imala je tada i u svim policijama sveta svoje dobre saradnike. KGB je posle kongresa u Baru upozorio sve jugoslovenske ibeovce da će ih pohapsiti i proterati ako budu delovali protiv Tita i Jugoslavije. Predsednik nove KPJ Mileta Perović uspeo je da bežanjem iz Moskve u Francusku, izbegne hapšenje od strane KGB i SDB SFRJ. Napustio je SSSR 1975. godine i prešao u Pariz. Odatle je proteran onog trenutka kada se pročulo da će Dzemal Bijedić, jugoslovenski premijer posetiti Francusku. Perovića zatim put vodi u Bugarsku, Finsku, Švedsku, Veliku Britaniju i Izrael. U to vreme neprestano mu se kao saradnica i saputnica još iz Kijeva, nudila Mirkana Obrenović, bečka bogatašica. Živela je u Luganu sa svojim kominternovskim uspomenama na Tita, Djilasa i Staljina. Nekako je uspela da ubedi Perovića da odu na izlet u italijanski grad Paradizo. Tu je Mileta Perović kidnapovan od strane, navodno mladih fašista, koji su za njega tražili otkup od 200.000 američkih dolara. Taj posao su, medjutim, italijanski mafijaši uradili za jugoslovensku tajnu službu. Čitavom operacijom, koja je imala šifrovani naziv “Generalni sekretar”, u Paradizu, rukovodila je Sveta Kunc, operativac slovenačke Službe državne bezbednosti, koja je kod Mirkane Obrenović bila zaposlena kao služavka. Otmica je mafiji iz Milana plaćena 150.000 maraka iz tajnog fonda SDB Jugoslavije. Mileta Perović je vezan u automobilu, na državnoj medji kod Nove Gorice, prebačen u Jugoslaviju, gde je, po zvaničnom izveštaju policije i uhapšen. Iz Slovenije je prebačen specijalnim avionom, koji je zbog Perovića pristigao iz Beograda. Na ulazu u avion, kako se seća Mileta Perović, pozdravio se sa Nikolom Nikolićem, načelnikom u SDB Jugoslavije. Uhapšenik je u Beogradu bio smešten u luksuznom stanu kod glavne železničke stanice. Osudjen je na tajnom procesu u Beogradu na dvadeset godina robije. Kaznu je izdržavao u Sremskoj Mitrovici, jer je tamošnji zatvor bio namenjen političkim delinkventima iz Srbije i inostranstva. Mirkanu Obrenović i Svetu Kunc lider nove KPJ Mileta Perović, nikada više u životu nije video. Ova prva pojavljivala se, kažu neki ljudi, krajem osamdesetih u Vojvodini pod imenom Mirjana Zelen Maksa. Mileta Perović je na slobodu izašao za Novu 1988. godinu.

Realna opasnost od povratka staljinista u SFRJ nije postojala, ali je Titu i političkom vrhu zemlje bio potreban još jedan političko-policijski obračun, radi učvršćivanja sopstvene vlasti i demonstracije svoje snage i Istoku i Zapadu. Sam Milovan Djilas je tih godina pisao da je Josip Broz, opirući se rastućem uticaju SKJ i JNA, koje je 1971. godine, očistio od nacionalista, ponovo uzeo pod svoju kontrolu jugoslovensku tajnu policiju, jer mu je bila potrebna za nove političke obračune. Time je i SDB dobijala na snazi i moći, a njeni rukovodioci veliku policijsku i političku moć. Kako, medjutim, Tito više nije mogao da se suprotstavlja uticaju Edvarda Kardelja, to su se u jugoslovenskoj tajnoj policiji skoncentrisali sedamdesetih godina, uglavnom, slovenački kadrovi, koji su postepeno preuzimali potpunu kontrolu nad Službom državne bezbednosti. Čovek koji je tada sebe doživljavao kao prvog policajca Jugoslavije, bio je Stane Dolanc. O njemu je Dobrica Ćosić lepo rekao da je bio najmoćniji čovek brionske monarhije: “… Kardelj je bio mozak titoizma, Dolanc njegova pesnica deceniju i po. On je vladavini, od starosti onemoćalog Tita, davao energiju alpiniste i okrutnost lovca na sitne zveri. Tito je sa Dolancom nadoknadjivao upravo one moći koje su mu smalaksavale i bez kojih njegova despotija ne bi funkcionisala, a to su lukavstvo, beskrupuloznost, upornost u naopakoj politici. Kardeljeva samoupravna destrukcija Srbije i utvrdjivanje hrvatsko-slovenačke hegemonije, bez Dolanca, njegove autoritarne volje i energije, ne verujem da bi se tako uspesno održala!”

Autor: Marko Lopusina, “UBIJ BLIZNJEG SVOG I/II”

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Hrvatski udar

Kada su sedamdesetih nastali politički lomovi u Hrvatskoj, koje je Tito pravio, uz pretnje da ce pozvati Brežnjeva i Crvenu armiju u pomoć, Vladimir Bakarić se svim silama trudio da do istog loma, kako napisa Slavoljub Djukić, dodje i u Srbiji. Zato je zajedno sa Kardeljem učestvovao u obaranju srpskih liberala. Paralelno sa ovim političkim obračunom tekao je i jedan policijski sukob izmedju Hrvata i Srba. Naime, krajem 1970. i početkom 1971. godina, rumunska obaveštajna služba je došla do pouzdanih podataka o saradnji izmedju hrvatskih nacionalista, ustaških emigranata i KGB-a. Tačnije izmedju Zagreba i dr Branka Jelića u Nemačkoj i Moskve. To saznanje Sekuritatea je prosledila u Službu državne bezbednosti Jugoslavije, a ono je preko srpskih kadrova stiglo i u SDB Srbije. Za beogradske kadrove bio je to krunski dokaz protiv hrvatskog nacionalizma, pa i protiv dr Vladimira Bakarića lično. Najvažnije od svega je bilo da je i sam Tito poverovao u takve informacije, koje su počele da mu pristižu i preko obaveštajne službe SSIP-a. Tada je ministar spoljnih poslova bio Mirko Tepavac. O tom vremenu govori Dragan Mitrović, tada operativac u beogradskoj upravi SDB: “Mas-pokret u Hrvatskoj, a zatim otkrivanje veza hrvatskog rukovodstva sa ustašama, ogorčili su srpske operativce. Nama mladjim inspektorima tada je sasvim postala jasna prava suština Brionskog plenuma. Srpska tajna služba je likvidirana, da ne bi otkrila šta hrvatski političari, nacionalisti i ustaše pripremaju Jugoslaviji i Srbiji. Mi smo u SDB Beograda i SDB Srbije 1971. godine, javno po kancelarijama negodovali što politički vrh ništa ne preduzima protiv hrvatskih lidera u Zagrebu i hrvatske nacionalističke euforije!” Predosećajuci opasnost Bakarić je, medjutim, odmah krenuo u protivudar. Prvo je od SIV-a, odnosno od premijera Mitje Ribičiča zatražio da se povede istraga o “zaveri protiv hrvatskog rukovodstva”. Takvu ocenu prihvatili su u vrhu zemlje odmah Stane Dolanc, Nikola Ljubičić, Fadilj Hodža, pa i sam Tito. Hodža, a zatim i Savka Dabčević su ishitreno ocenili da je to bilo delo “ostataka onoga što nismo rasčistili na Četvrtom plenumu”. Pored SDB ona je prozvala i SSIP, tražeći da se preispita poverenje njihovih kadrova, pa i samog Tepavca kao Srbina. To je ohrabrilo Bakarića da zatim javno kaže: “Zavjera postoji i ona nije inspirisana od Jelića. Inicijativa je došla iz Jugoslavije, od beogradske čaršije!”

Srbija je takve optužbe odmah stavila na dnevni red CK SKJ, ali je on prekvalifikovan u “neka pitanja rada obaveštajne službe”. Usmenu informaciju o ovom problemu Titu i Izvršnom birou podneo je Stane Dolanc, koji je smušeno pričao o tome kako se glasinama ruši ugled političkog rukovodstva Hrvatske. Okrivljeni su od njegove strane “ostaci poraženih snaga posle IV plenuma”. Znači opet Srbi. Posle njega govorio je dr Vladimir Bakarić čitav sat. Mika Tripalo je za aferu okrivio Udbu, jer ona, navodno oko ustaškog lidera dr Branka Jelića ima tri-četiri agenta, koji prenose u Beograd sve što ovaj kaže i slaže. Budimir Šoškić je javno rekao da je to stavljanje Srbije na optuženičku klupu. Kada su se na Izvršnom birou CK SKJ susreli Vladimir Bakarić i Marko Nikezić, dogovoreno je da se njihova svadja povuče iz zapisnika i čitav slučaj prepusti posebnoj državnoj komisiji. Titovu komisiju sačinjavali su Stane Dolanc, Maks Bace i Ziga Vodoušek, slovenački i hrvatski nacionalisti. Odmah je ocenjeno da je rad tajnih službi Jugoslavije bio loš, neadekvatan i nekoordiniran. Planirano je da se istraga oko ovog sukoba Zagreba i Beograda vodi tajno, ali je aprila 1971. Hrvatska objavila saopštenje svog CK SK u kome opet, ali indirektno, proziva Srbiju: “Na sednici CK SK Hrvatske izraženo je potpuno jedinstvo i ocenjeno da se radi o krupnoj i smišljenoj neprijateljskoj političkoj intrigi i organizovanoj zaveri. Politički motivi te intrige ukazuju na to da korene pre svega treba tražiti u zemlji, u interesima unitarističkih, centralističkih i birokratskih snaga, koje se sve organizovanije i agresivnije suprotstavljaju promenama koje učvršćuju samoupravni razvoj zemlje. Iz činjenice što su takvom delovanju poslužili i pojedinci u nekim najosetljivijim organima državne službe, proizlazi ocena o nedoslednom sprovodjenju odluka Četvrtog plenuma. Nesumljivo je da se radi o političkoj akciji, pa je zato neophodno da se, dosledno i energično, sprovedu potrebne organizacione i kadrovske promene, koje će osigurati da se te značajne i osetljive službe osposobe za efikasno delovanje na političkoj liniji SKJ.” Hrvatska je u ovoj prozivci apostrofirala Državni sekretarijat inostranih poslova i Savezni sekretarijat unutrašnjih poslova, tačnije SID i SDB, koje su i došle do informacija o saradnji Zagreba sa ustaškim emigrantima u Nemačkoj. Kako je o tome odredjena saznanja imao i ambasador Vladimir Rolović u Švedskoj, pretpostavlja se da su Hrvati bili kivni i na njega. Petnaestog aprila 1971. godine, ambasador je ubijen u Stokholmu od ruku ustaša Mira Barešića i Andjelka Brajkovića. Ima operativaca SDB koji tvrde da je to bila ustaška, odnosno hrvatska osveta i za likvidaciju Maksa Luburića u Španiji. Srbi su i javno posumnjali da je atentat na Vladimira Rolovića maslo Steve Krajačića i Vladimira Bakarića, pa je na sahrani Mirko Tepavac, ministar jugoslovenske diplomatije govorio u insinuacijama, o antisrpskoj zaveri: “Živi mrtvima ne mogu ništa objasniti, ali mrtvi živima mogu mnogo!”

Beograd je zvanično odbio optužbe iz Zagreba. To je učinila i državna komisija u sastavu Marko Bulc, Trpe Jakovlevski, Ljubisav Marković, Marko Orlandić, Nikola Pavletić i Rajko Gagović. Indikativno je da su ovoj komisiji Služba državne bezbednosti Jugoslavije, SID i SDB Srbije dala sve potrebne informacije, dok je tajna policija Hrvatske odbila da izda ijedan dokument o ustaškoj emigraciji. U to vreme, naime, sam Bakarić je tvrdio da ustaše nisu politički i državni neprijatelji Jugoslavije i Hrvatske, već samo – ekonomski emigranti. Titova komisija sa Dolancom na čelu je donela sličan oslobadjajuci zaključak, mada je dugo za glasine okrivljivala SID i Ministarstvo inostranih poslova. Obe komisije su, medjutim, jednoglasne u oceni da zavera protiv Hrvatske i njenih kadrova postoji i da je ona plod neprijateljske kampanje od strane spoljnih i unutrašnjih neprijatelja, ali se ti neprijatelji ne imenuju. Srbe u Federaciji više niko nije pominjao, jer to nije bilo ni potrebno, oni su samim tim vec bili obeleženi. Hrvatski lobi je na taj odgovor reagovao novim optužbama protiv Srbije i Beograda. Ovog puta umesto rankovićevaca za aferu sa Brankom Jelićem i Vladimirom Bakarićem okrivljeni su ibeovci. Za njih se podrazumevalo da su ibeovci Srbi. Na to se odmah priključio Fadilj Hodža, koji je javno rekao da ibeovci posebno “deluju prema kadrovima na Kosovu”. Već tokom proleća, oslanjajući se na izveštaje KOS-a JNA o Beogradskom univerzitetu, Dobrici Ćosiću, penzionisanim generalima, sam Tito je Milentiju Popoviću u lice skresao: “U Beogradu je centar kontrarevolucije! Ja sam o tome obaviješten. Zavjera je protiv mene, a centar je u Srbiji! Ranković se sastaje sa generalima Hamovićem i Milojevićem! Vaše rukovodstvo preko Mijalka Todorovića je povezano sa Rusima. To je informacija našeg vojnog atašea u Moskvi!”

Tita su Hrvati i Slovenci u federaciji godinama informisali da je srpsko rukovodstvo protiv njega, pa ga je zato napadao neprestanim optužbama. Draža Marković je 1970. godine pitao Tita, dokle će Srbija biti na optuženičkoj klupi? Stari obaveštajac, politički lisac Josip Broz Tito umeo je da kombinuje informacije političke policije i partijske ocene da bi stvarao optužbe protiv srpskog rukovodstva. U razgovorima sa garniturom Marka Nikezića, predsednik Jugoslavije je zabrinuto pitao šta to rade beogradski profesori, Djurić i ostali. Zato je Tito izabrao Dražu Markovića i Petra Stambolića, kako napisa Slava Djukić, za staratelje Srbije. Obojica su bili laki na pronalaženju i žigosanju državnih neprijatelja u vlastitoj republici. Kada je, naime, u Skupštini Srbije godinu dana kasnije, došlo do raskida sa liberalima, garnitura Draže Markovića je kao prvi zaključak o greškama Marka Nikezića navela, upravo ta Titova pitanja iz delovanja Službe državne bezbednosti i KOS-a JNA: Šta je Filozofski fakultet? Šta je časopis “Filozofija”? Šta je Srpska knjićevna zadruga? Šta su monopoli u žirijima, u kulturnoj, izdavačkoj politici? Posle pada liberala, pali su i beogradski profesori filozofije Zagorka Golubović, Trivo Indjić, Mihajlo Marković, Dragoljub Mićunović, Nebojša Popov, Svetozar Stojanović, Ljubomir Tadić i Miladin Zivotić. Sa tim političkim padom, oni su po nalogu Draže Markovića postali i predmet tajnog posmatranja Službe državne bezbednosti Srbije i posebno SDB Beograda. Odmah su im oduzeti pasoši, a telefoni prikopčani na magnetofone za prisluškivanje. Tadašnji ministar policije Slavko Zečević imao je običaj da kaže svojim operativcima: “Uhapsite nekog, samo da ih zaplašimo, da pokažemo da smo energičcni!”

Gotovo da nije bilo Titovog govora, a da u njemu nije prozivao Beograd i Srbiju zbog aktivnosti opozicije i neprijatelja u njima. Na Izvršnom birou CK SKJ je čak rečeno da je Beograd centar “političke opozicije povezane sa ustaštvom i teroristima izvan naše zemlje”. Milutin Milenković, publicista, smatra da je to bila politička igra visoke škole obaveštajnog rada, tačnije agresivna akcija hrvatskog rukovodstva na stvaranju utiska da je Hrvatska žrtva u Jugoslaviji, neke potučene unitarističke snage, a nelikvidirane na Brionskom plenumu. Tu tezu o Srbiji kao centru kontrarevolucije širili su i Kardelj i Bakarić, ali ponekad i prozivani srpski kadrovi Draža Marković i Petar Stambolić. Na taj način Srbija je politički stiskana i gušena, primoravana da se bavi sama sobom i izmišljenim neprijateljima. Kako je političko rukovodstvo na to pristajalo, to je tajna policija Srbije imala pune ruke posla. U slučajevima kada je SDB Srbije odbijala da bude isključivi progonitelj sopstvenog naroda, tu ulogu preuzimala je savezna SDB, KOS JNA, pa i tajne službe drugih republika, koje su se ubacivale da rade po Beogradu. U policijskoj i političkoj izolaciji već početkom sedamdesetih, nalazili su se u Beogradu Dobrica Ćosić, Milovan Djilas, Aleksandar Ranković, Vojin Lukić, Matija Bećković, Branko Ćopić, pa i Ivo Andrić. Za samog Leku u SDB Jugoslavije bio je zadužen neko vreme Milutin Simonović, dok je Milovan Djilas praćen dvostruko, i od operativaca tajne službe Srbije i SDBJ. Branko Damjanović, u saveznoj tajnoj policiji, imao je običaj da naredjuje da se Djilas prati javno, kako bi znao da je pod kontrolom. Čak su išli za njim i kada je odlazio u žensko društvo. Za uzvrat, Djilas je svojim pratiocima kupovao karte u gradskom prevozu. O tome kako je “pokrivan”, sam Dobrica Ćosić je jednom rekao:

“… Niti želim, niti mogu da ispričam tegobe, napore i poniženja koja sam od 1966. do poslednjih godina trpeo od vlasti, policije, štampe, institucija, društvenih organizacija. U nekim vidovima bio sam potpuno gradjanski diskriminisan. Od političko-policijskih progona i diskriminacije, mnogo su propatile moja žena Božica, pa i kćerka Ana. Mnogi moji prijatelji, osobito iz zavičaja, maltretirani su zbog druženja sa mnom. Mnogi su morali da prijavljuju Udbi svaki razgovor sa mnom. Neki su “vrbovani” da budu doušnici, nekima su društvene karijere bile prikraćene. Bilo je opasno biti moj drug, prijatelj, razgovarati sa mnom, zvati me u goste, dolaziti u moju kuću. I moja porodica u selu – brat Bogosav, bila je pod Udbinom “paskom”.”

Štiteći svoje i policijsko dostojanstvo, Dobrica Ćosić prećutkuje da su inspektori SDB sa beogradske opštine Savski venac dovodili poznatog pisca na informativne razgovore o tzv. Otvorenom univerzitetu. Tom prilikom, Ćosić je saslušavan uvek u jednoj kancelariji, koja se nalazila do samog klozeta i u kojoj od smrada nije moglo da se diše. Time su inspektori želeli da ponize Dobricu Ćosića, zaboravljajući pri tom da su ponizili i sebe. U beogradskoj Upravi SDB, u mnoge Ćosićeve izjave operativci, pa i načelnici su namerno ubacivali toboćnje pisčeve tvrdnje da se “… Petar Stambolić dodvorava Titu…”, da “… Draža krčmi Srbiju…”, kako bi kroz Ćosićev dosije najvišim srpskim političarima stavili do znanja šta narod, ali i sami ljudi iz tajne službe misle o njima. Kako reče jedan od operativaca: “Mi smo i o Titu govorili sve najgore. Da je imao ko da nas hapsi, svi bismo završili na robiji!”

Autor: Marko Lopusina, “UBIJ BLIZNJEG SVOG I/II”

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Država bez policije

Već u toku 1968. godine, usvojeni su amandmani na Ustav SFRJ iz 1963. prema kojima je pokrajinama Vojvodini i Kosovu i Metohiji, do tada u sastavu Republike Srbije, dato pravo da budu konstitutivni elementi Federacije, odnosno odvojene jedinice od Srbije. Time je prvo Srbija svedena na prostor koji je imala pre Balkanske federacije, a drugo stavljena pod politički patronat pokrajina, jer su Vojvodina i Kosmet dobile pravo glasanja i nadglasavanja Srbije u saveznom parlamentu i svim ostalim federalnim forumima. Takva politička destabilizacija Srbije, izvršena posle samo dve godine od smaknuća Aleksandra Rankovića i razbijanja Udbe, pokazala je pravu svrhu Brionskog plenuma. Leku je trebalo skloniti da ne bi kočio sužavanje srpske državnosti i jačanje, pored živog Tita, republičkih i pokrajinskih država u SFRJ. U takvoj državi Edvard Kardelj je planirao da bude čovek broj jedan, što je i postao kada ga je početkom sedamdesetih, Tito postavio za koordinatora političkog vrha Jugoslavije. Usvajanjem novih amandmana 1971. godine, udareni su temelji novog koncepta tog jugoslovenskog federalizma, odnosno počela je, kako tvrde dr Boško Todorović i Dušan Vilić, demontaža druge Jugoslavije. Konačno je izvršena i decentralizacija sistema i službi bezbednosti, jer je iz isključive nadležnosti Federacije, prebačena u nadležnost republika i pokrajina. Savezni sekretarijat za unutrašnje poslove pretvoren je u koordinirajuće i kontrolno telo jugoslovenske policije, dok je Služba državne bezbednosti suzila prostor svog delovanja na Beograd, granice Jugoslavije i inostranstvo. Tako podeljena SDB je postala nesposobna, tvrde Todorović i Vilić, za energično suprotstavljanje stranim obaveštajnim službama i borbi protiv organizovanog nastupa unutrašnjeg neprijatelja. Punih dvadeset godina SDB SSUP-a nije otkrila nijednog stranog agenta. Nije zato čudno što su baš posle Brionskog plenuma, odnosno federalizacije SFRJ, počeli masovni istupi nacionalista svih boja u Jugoslaviji, pre svega, u Hrvatskoj, Sloveniji i na Kosmetu. Taktikom izbora što lošijih kadrova u federalne organe, pa i u javnu i tajnu policiju, republički centri su sedamdesetih godina otpočeli unutrašnje miniranje Federacije. Jugoslovensku tajnu policiju posle 1966. godine, vodili su Borče Samonikov iz Prilepa, Silvio Gorenc iz Krškog, Mitja Krajger iz Ljubljane, Srđan Andrejević iz Beograda, Zdravko Mustać iz Zagreba, Pjer Mišović iz Titograda, Dragiša Ristivojević iz Beograda, Mihalj Braca Kertes iz Beograda i sadašnji Miljan Lalović iz Titograda.

Umesto Udbe, 1966. godine formirana je, pri Saveznom sekretarijatu za unutrašnje poslove, Služba državne bezbednosti (SDB) kao “instrument samoupravnih, socijalističkih revolucionarnih potreba radničke klase i naroda Jugoslavije”. Služba državne bezbednosti SSUP-a SFRJ bavila se otkrivanjem i progonom spoljnjeg i unutrašnjeg neprijatelja. Nadležnost i zadaci SDB propisani zakonom bili su:

-         borba protiv unutrašnjeg neprijatelja, kontraobaveštajna zaštita teritorije SFRJ, objekata i struktura od delovanja stranih obaveštajnih službi,

-         – suprotstavljanje subverzivnoj i drugoj delatnosti ekstremnih i fašističkih grupa i organizacija neprijateljske emigracije,

-         neposredno angažovanje u obezbedjivanju društveno-političkih radnika,

-         kontraobaveštajno štićenje štabova i jedinica Teritorijalne odbrane i objekata od posebnog društvenog značaja,

-         krivični progon po nalogu tužilaštva, lica okrivljenih za dela protiv osnova socijalističkog samoupravljanja i bezbednosti SFRJ i složenijih dela ugrožavanja ekonomske osnovice društva,

-         obaveštavanje subjekata društvene samozaštite o pojavama neprijateljske delatnosti, radi njihovom suprotstavljanju.

U njenom sastavu je zato bilo sedam uprava:

-Kontraobaveštajna,

-Unutrašnja,

-Emigrantska,

-Funkcionerska,

-Teritorijalne odbrane,

-Krivična i

-Obaveštajna.

Organi SDB postojali su i u republikama i pokrajinama, pri tamošnjim ministarstvima policije, kao i u velikim gradovima, dok su u manjim mestima funkcionisali samo poverenici vojne tajne službe. Sama Služba državne bezbednosti Jugoslavije, kako piše dr Obren Djordjević, odnosno njena organizacija i nadležnost su u okviru SSUP-a tako bili postavljeni, da je SDB SFRJ faktički vršila poslove “usmeravanja, koordinacije i uskladjivanja rada organa SDB na celoj teritoriji Jugoslavije”, u borbi protiv unutrašnjeg i spoljnjeg neprijatelja. Posle Brionskog plenuma i u SDB Jugoslavije, tzv. unutrašnji neprijatelj svrstan je stručno u jedanaest kategorija:

-ostaci klasnih struktura;

-klerikalna grupacija: pravoslavna, katolicka, islamska crkva i male verske zajednice;

-nacionalistička grupacija; informbirovska grupacija; liberalistička grupacija; anarholiberalistička grupacija; birokratsko-dogmatska grupacija; grupacija gradjanske desnice; alternativni pokreti: mirovni pokret, ekološki pokret, feministički pokret i pokret za socijalna kretanja.

Od spoljnih neprijatelja, u udžbeniku za operativce tajne policije navodi se dvanaest kategorija tzv. jugoslovenske političke emigracije, a zatim sledi lista od tridesetak stranih obaveštajnih službi, od CIA i DIA, preko MI-5 do Mosada i Sigurimija.

Posle Brionskog plenuma, SDB Jugoslavije preuzeo je makedonski kadar Borče Samonikov, profesionalni kontraobaveštajac. Završio je školu Udbe na Topčideru, ali se ponašao kao birokrata. U samoj Službi, kako je zovu operativci državne bezbednosti, medjutim, posle Brionskog plenuma osetio se odmah i drugačiji odnos prema zadacima i uopšte, drugačije rezonovanje. Videlo se da je taj plenum otvorio oči mnogim tajnim policajcima. Naime, oni su zadatke dobijane od šefova SDB prihvatali, ali se i dešavalo da se njihovo izvršenje dovodi, iz raznih razloga u pitanje. Operativci su počeli da razmišljaju o svom poslu, o onome šta rade u svakom konkretnom slučaju, procenjivali su njegove posledice i tražili argumente da li slučaj zaslužuje toliku pažnju, koliko je predvidjeno tretmanom SDB. Drugi su operativci, na primer, jednostavno izbegavali da rade i da preduzimaju potrebne mere u nekim slučajevima. Tako se, na primer, dogodilo da je inspektor SDB Milan Naumović, posle višemesečne istrage nad jednim profesorom Beogradskog univerziteta, jednostavno sam zaključio da profesorova naučna aktivnost nije antidržavna, a samim tim i da je njegov posao praćenja profesora besmislen. Naumović je zato dao otkaz u SDB Srbije i iz državne bezbednosti, prešao na rad u resor javne bezbednosti, gde je dogurao do mesta načelnika Uprave za strance i pogranične poslove RSUP-a Srbije. Kako je taj proces preobraćanja i SDB, ali i operativaca tajne policije trajao veoma dugo, SDB je postepeno i sve više postajala skup profesionalaca, a manje partijskih radnika i političkih policajaca. Zadaci u SDB Srbije, na primer, su u komplikovanim slučajevima, kao što je bilo hapšenje članova tzv. Slobodnog univerziteta, prihvatani i izvršavani, ali sa zahtevom inspektora da nalozi za rad, odnosno hapšenje intelektualaca budu potpisani. To je za radnike SDB Srbije bilo, makar formalno pokriće za svaku radnju ili meru koju su preduzeli protiv osumnjičenih osoba za antidržavnu aktivnost. Retko su, posebno tokom sedamdesetih i osamdesetih godina, radnici SDB Srbije pristajali da urade nešto, a da prethodno nije napisan zahtev sa obrazloženjem. Drugo, u SDB-u Srbije radili su kadrovi koji znaju zakone i sve odredbe u kojima su precizirana ovlašćenja SDB i drugih represivnih organa u republici i državi Jugoslaviji.

Dobra strana IV plenuma i reorganizacije Udbe, po mišljenju samih rukovodilaca SDB, bila je i u tome što je u tajnoj policiji Jugoslavije i posebno Srbije, sukcesivno vršena zamena kadrova i što se pazilo da u službu može doći samo pojedinac sa visokoškolskom diplomom, a izuzetno sa višom školom. Tako je SDB sve više predstavljala skup fakultetski obrazovanih ljudi, koji ni po čemu ne liči na Udbu, odnosno policijsku ustanovu polupismenih ljudi. Time je postepeno i menjana javna slika o jugoslovenskoj i srpskoj tajnoj policiji. Naime, ako su Ozna i Udba u toku 1953. godine bile popunjene pretežno sa radnicima sa nižom spremom (88,56%), delimično srednjom (10,84%) i visokom (0,60%), ta slika se vremenom menjala. U 1963. godini u Udbi je bilo zaposlenih sa srednjom školom 19,56%, višom 22,25% i fakultetom samo 3,14%. U 1973. godini SDB je u radnom odnosu imala operativce sa srednjom školskom spremom – samo 36,76%, sa višom 27,70% i visokom čak 28,68 odsto. Tokom 1982. godine u SDB Srbije, sa srednjom školom bilo je 31,97% ljudstva, a sa višom školom 34,93%, fakultetom 27,68%, i sa naučnim stepenom 0,04%. Tih osamdesetih godina u Službu državne bezbednosti, i Jugoslavije, ali i Srbije primani su samo ljudi sa visokom školskom spremom. Kadrovi za tajnu policiju su prvo školovani na Visoj školi Udbe, koja je radila od 1952. do 1967. godine u Beogradu. U toj školi Edo Brajnik je, na primer, bio profesor i predsednik Komisije za polaganje iz predmeta “državna bezbednost”. Operativci su se zatim školovali i u zagrebačkoj Školi MUP-a, koja je počela sa radom krajem šezdesetih godina. Posle nje otvorena je Viša škola unutrašnjih poslova u Zemunu, da bi krajem sedamdesetih u Skoplju proradio Fakultet bezbednosti. Kako ove ustanove nisu mogle da zadovolje potrebe SFRJ za inspektorima i operativcima tajne policije, njihova selekcija je vršena još i na mnogim fakultetima društvenog smera. Pri tom je obavljana i političko-krivična provera njihovih roditelja. Tako odabrani studenti su dobijali posebne državne stipendije, ali uz obavezu da posle diplomiranja rade u državnoj bezbednosti. Na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, na primer, asistent Miroslav Radojčić je animirao studente da prime stipendiju SSUP-a, odnosno SDB Jugoslavije. U Službi državne bezbednosti postojali su spiskovi proverenih studenata sa pravnog, ekonomskog, filozofskog, filološkog i FPN, koje je trebalo pridobiti da postanu kandidati za buduće operativce. Autor ove knjige je takvu ponudu dobio 1975. godine od SDB SSUP-a, ali sam je odbio, sa obrazloženjem da je dovoljno što je već moj otac policajac u familiji. Tu stipendiju, koja je bila tri puta veža od redovne republičke i privilegiju da ne služe vojni rok, dobili su moje kolege Ramiz Hadžibegović i Toma Trajkovski, koji su radili u SDB Jugoslavije kao kontraobaveštajci. Početkom devedesetih otišli su sa četrdeset godina života u penziju. Božo Vuković je kao stipendista SDB SFRJ bio referent za kulturu, a zatim čak i šef kabineta ministra federalne policije Petra Gračanina. Miroslav Radojčić je radio neko vreme u Institutu bezbednosti, a sada je na Kosmetu poverenik SDB Srbije.

Autor: Marko Lopušina, “UBIJ BLIŽNJEG SVOG I/II”

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Ratni informatori

Prve ozbiljnije korake u organizovanju obaveštajne službe čitavog NOP-a na teritorijalnom principu, Vrhovni štab i vrhovni komandant NOV i POJ Josip Broz načinio je, posle formiranja II odseka VS NOV i POJ maja meseca 1942. u Foči i posle usvajanja tajnih dokumenata o obaveštajnoj mreži, upravo na prostorima Slovenije, Hrvatske i Bosne. Tito je “Uputstvo za obaveštajnu službu” doneo u Bihaću 27. novembra 1942. godine. Obradu tog teksta vršio je, opet ruski kadar, Fjodor Mahin, član Kominterne i pukovnik sovjetske vojske, koji je posle rata postao i general JA. Tito je to naredjenje prosledio GŠ Slovenije istog dana, a u GŠ Hrvatske i GŠ Bosne i Hercegovine istom naredbom, poslatom iz Bosanskog Petrovca, od 2. decembra 1942. godine. Ovom naredbom data je potpuna organizaciona struktura obaveštajne teritorijalne službe, koju čine glavni obaveštajni centri pri glavnim štabovima Slovenije u Ljubljani, Hrvatske u Zagrebu i BiH u Bihaću. U GŠ NOV I POJ Hrvatske, odnosno Glavnom obaveštajnom centru, bilo je pedeset rukovodilaca i 200 poverenika tajne službe. Na tim poslovima radili su Vladimir Kurt, Ivan Krajačić, zvani Stevo ili Brko, Pero Dozet, Jure Naglić, Branko Ognjenović, Petar Grubor, obaveštajni oficiri Josip DJerdja, Karlo Mrazović – Ortega, Brzi tj. Pavle Gregorić, Ranko Mitić, pa i ruski rezident Dalibor – Jakša Maljčik, koji je bio posebno aktivan u Dalmaciji. Karlo Mrazović je bio, na primer, tada zadužen da po Slavoniji kontroliše kretanje četnika i nedićevaca. Pokrajinski obaveštajni centar u Slavoniji vodili su Ranko Zec, DJuka Matošić, Ivo Pekar ž Posavac i Ivan Mišković – Brk. Sam Krajačić je jednom priznao da je, po nalogu CK KPJ, preuzeo da vodi ilegalnu vojnu obaveštajnu službu u Zagrebu. Njegovi saradnici bili su i mnogi ugledni oficiri NDH. Franjo Pirc je bio načelnik Štaba komande NDH, Matija Petrović zrakoplovni bojnik, Srećko Brana, ustaški satnik, Ivan Cvenček, komandant aerodroma Borongaj, Ljudevit Gerl, domobranski satnik, Ivan Knezević, domobranski bojnik, Nikola Obuljan, pukovnik VZ NDH, Vlado Galić, komandant Pavelićeve tjelesne garde i komandant grada Zagreba, Frane Biočić, bojnik, Nenad Stefanović, zamenik Operativnog odeljenja GS NDH, Miha Marki, mornarički oficir, Demetar Varda, potporučnik, profesorka Anita Drobnić, Jože Kropar, Ljudevit Sinko, Franjo Balon, Emilio Zeželić, Zvonimir Hećimović, Josip Horvat. Većinu njih Krajačić je kasnije preveo u partizane, a posle rata im dao boračke penzije. Sam Tito nije bio posebno impresioniran radom komunističke agenture u Zagrebu, ali jeste onom u Splitu, o čemu je lično izvestio Moskvu.

Kako je u kom delu Jugoslavije rastao narodni i partizanski otpor, tako su tokom 1943. godine, organizovani pomoćni obaveštajni centri za zone i regione Gorenjsku, Notrenjsku, Dolenjsku, Štajersku, Korušku i samu Ljubljanu, zatim za Primorje i Istru, Gorski Kotar, Liku, Kordun, Baniju, Slavoniju, Gornju Hrvatsku, Dalmaciju i grad Zagreb. U tim centrima radilo je po tridesetak partizanskih rukovodilaca i stotinak obaveštajnih operativaca. Na teritoriji Slavonije, obaveštajni oficiri su bili, na primer, Rade Pavlović – Stric i Jakob Fijan – Družica. U glavnom gradu Hrvatske, obaveštajna mreža je organizovana po sistemu trojki, čija su imena bila obavezno šifrovana. Žena Kalodjera je, na primer, koristila šifru “K 28 A”. CK KPH je u Zagrebu organizovao i špijunski kurs, u trajanju od pet dana, na kome su se razradjivali zadaci obaveštajne službe u ratu, rad poverenika, uloga Gestapoa, Intelidžens servisa, petokolonaša u zemlji, vršenje istrage i vojno-informativni poslovi. Kurs je pohadjalo jedanaest drugova i jedna drugarica, zapisano je u partijskom izveštaju. Iz Like, koja je imala najače obaveštajne centre, kursisti su bili Dane Babić iz Medka, Stevo Cvijanović iz Udbine, Dušan Cvetković iz Gračaca, Milan Mirić iz Krbavice, Dane Balenović iz Perušića i Dane Obradović iz Donjeg Lapca. Iz Primorja su stigli Toma Stržić iz Bribira i Ludvig Hreljec iz Crikvenice, dok je Mica Vuksanović bila predstavnik AFŽ iz Zagreba. Kasnije su osnovani u Sloveniji, Hrvatskoj i BiH obaveštajni centri za sektore, sa obaveštajnim organima i oficirima i po dvadesetak poverenika u opštinama i selima. Istovremeno u operativnim jedinicama, Tito je predvideo formiranje korpuskih, divizijskih, brigadnih i bataljonskih obaveštajnih centara, umesto ranijih odseka, sa poverenicima u odredima. Svaki od ovih centara imao je dva sektora delovanja: Sekcija za obaveštavanje i Sekcija za kontrašpijunažu. Prva je prikupljala podatke o neprijatelju, a druga je vodila odbranu od neprijateljskih špijuna. U Glini je, na primer, krajem godine otkrivena Olga Gregorić, službenica kotarske oblasti, koja je kao simpatizer NOP-a radila za ustaškog ministra Žanića, dok je na Baniji otkriven i drugi ustaški špijun DJuro DJukić. Naredne godine tu su otkriveni i agenti Marija Horvat i Katica Dugac. One su bile obučavane za špijunažu u Zagrebu, Petrinji i Berlinu i ubačene u partizanske redove na prostoru Slavonije, zajedno sa još tridesetak žena-agenata. Na teritoriji Moslavine otkriveno je još trideset, u Karlovcu dvadeset, a u okolini Varaždina, takodje, još dvadeset ženskih špijuna. Koliko je partizanska tajna služba u Hrvatskoj bila jaka i sposobna, vidi se iz dokumenata štaba 717. pešadijske nemačke divizije:

“… Zaplenjena dokumenta potvrdjuju dobar rad neprijateljske obaveštajne službe. Snage i pravci nastupanja nemačkih jedinica tačno identifikovani, zbog čega je došlo do jakih neprijateljskih koncentracija i pokreta na odseku 737. grenadirskog puka …”

Internim naredbama i odlukama, glavni štabovi NOV, u Sloveniji, Hrvatskoj, BiH, zatim sredinom i krajem 1943. godine vrhovne komande i u Crnoj Gori, Vojvodini i Sandžaku, osigurali su izvršenje Titovog naredjenja na terenu i u samoj partizanskoj vojsci, pa, čak i u inostranstvu, jer je slovenački VOS, na primer, otvorio svoje obaveštajne punktove i u Rimu, Bolonji, Videmu, Veroni i Milanu. Te godine na tlu Hrvatske, maja meseca, stvorene su i prve oružane formacije za borbu protiv “pete kolone”. Naredjenje je izdao GŠ NOV i POJ Hrvatske, odnosno Vladimir Bakarić i Ivo Rukavina. Oni su tu jedinicu i krstili kao “Ceta P. P. K.”. Štab I slavonskog korpusa formirao je po tom naredjenju, na primer, sedam grupa od po devet boraca, naoružanih puškama, bombama i puškomitraljezom, za borbu protiv izdajnika, kolebljivih elemenata i dezertera. Slične čete formirane su i pri slovenačkom VOS-u, a zatim i u drugim oslobodjenim delovima Jugoslavije. Komandant Pavle Pekić se dobro seća tog vremena:

“… Odmah posle III ofanzive, jun-jul 1942. godine, Vrhovni štab je bio u Foči. Tada sam prvi put lično upoznao druga Marka i čuo da on rukovodi obaveštajnim radom. U štabu je postojao Obaveštajni odsek, vojno-sudski i istražni odsek. A posle povlačenja iz Bihaća stvorena je i Komisija za suzbijanje pete kolone i terorizam. To je prvi put da se čulo za neku posebnu službu. Znam da je drug Marko dao neke osnovne direktive, da jedinice imaju sopstvenu obaveštajnu službu, odnosno u prvom redu kontraobaveštajnu, radi prikupljanja podataka o špijunima, izdajnicima, provokatorima, pa i za likvidaciju najizrazitijih petokolonaša, četnickih i ustaških vodja. On je formirao jedan punkt, a kod Kalinovika jednu grupu, i jednu u Foči i još jednu u Crnoj Gori. Posle pete ofanzive u Jajcu smo raspravljali u Štabu o reorganizaciji Komisije protiv pete kolone. Šeta Maršal i u jednom trenutku kaze: “ Kako to da nazovemo, neka bude Odsek za zaštitu naroda! E, sad njemu treba neka oružana snaga, neka bude četa Narodna odbrana! Drug Marko je uzeo iz partijske škole u Jajcu Trivića, Sinkaru, Boška Baskota, Šehu, a za komandanta čete Duška Simića. Pri Vrhovnom štabu je formiran odsek i četiri opunomoćstva – za teritoriju komandi područja: banjalučko, bihaćko, drvarsko i jajačko. Tu su bili uz štab Mijat Vuletić, Marko Katunić, Slavko Odić, Jefto Šašić, Mićo Medić… Odsek za zaštitu naroda, osnovan pri VS NOV i POJ imao je svoja opunomoćstva u Bosni, delu Hrvatske i Sremu…”

Preko dva meseca, u Užičkoj republici 1941. godine, koja je povezivala područja pet okruga, delovali su narodnooslobodilački odbori. Vrhovni štab NOPOJ je tada, na tom prostoru organizovao 1941. godine, službu bezbednosti koja je nazvana Komisija za borbu protiv pete kolone. Njen posao je bio otkrivanje agenata okupatora i petokolonaša, vodjenje istrage protiv osumnjičenih špijuna i izdajnika i obavljanje policijskih dužnosti. U samom Užicu, ovu prvu tajnu policiju u Srbiji vodio je upravo Slobodan Penezić Krcun. Lično je hvatao špijune i saradnike okupatora: “Drug Ranković mi je u tome pomagao, hapsili smo i kažnjavali najokorelije petokolonaše!” i sudio im kako kad, nekad metkom, nekad olovkom. Nemački agenti su, za Slobodana Penezića, čak dojavili Gestapou u Beograd, da je rodjak Moše Pijade. Njegov pomoćnik Novak Živković imao je zaduženje da nadgleda četnike u Požegi, dok je Milan – Bajo Janković bio na čelu komisije u Čačku. U to vreme, novembra 1941. partizani su još bili u slozi sa četnicima, pa je i rukovodjenje ovom tajnom službom bilo zajedničko. Tada je Krcun prvi put video Tita, koga je instinktivno osetio kao velikog čoveka. Jednom prilikom je zapisao: “… Ja znam šta je mene nosilo, a znam da su i oni koji su verovali u mene, kroz mene verovali u Tita!” Tu su još bili i Venijamin Marinković, Slobodan Janković, Milivoje Nikitović – Furtula, Peko Tanović, Radomir Dabić, Ljuba Nikolić i Miša Glišić. Čačani su imali i specijalno poterno odeljenje, u kome su bili Milomir Vasilić – Ivo, Gojko Vujović, Dragoslav Pavić, Milivoje Jovanović, Mile Pavlović, Milenko Jovanović – Popaj, Miloš Vasović, Živorad Davidović. U svojim memoarima o tim uzičkim danima Milovan DJilas je zapisao:

“… U jednom trenutku našao sam se sa Mitrom u vojnom sudu, u sobi za saslušavanje, Ranković je imao nekog drugog posla, pa me je zamolio da završim saslušanje jednog zatvorenika. Verujem da se zvao Pavlović, držao je u Parizu partijsku knjižaru Horizonti i bio agent provokator kraljevske tajne policije. Zatvorske poslove je inače vodio Slobodan Penezić pod nadzorom Rankovića. Tako je počela njihova veza i saradnja u tajnoj policiji…”

I kasnije, tokom zime 1941. kada je Vrhovni štab prešao u Foču, po sećanju Vladimira Dedijera, Krcun je obavljao specijalne zadatke u obezbedjenju Titove komande.

Čitava ova obaveštajna mreža glavnih štabova NOV i POJ bila je centralizovana i neposredno potčinjena Obaveštajnom odseku Vrhovnog štaba, koji je rukovodio i upravljao celokupnom obaveštajnom službom. Moto rada ove ofanzivne obaveštajne službe bio je sadržan u kineskoj devizi da “… kad neprijatelj zna sta neprijatelj radi, neprijatelj će lako pobediti neprijatelja!”. Kuda se kretao Vrhovni štab NOV i POJ sa Titom na čelu, tamo je bilo i sedište drugog Obaveštajnog odseka i njegove Komisije za borbu protiv špijuna i pete kolone, kojim je rukovodio Aleksandar Ranković, član vrhovne komande, poznatiji kao drug Marko. Pre rata je bio profesionalni partijski i sindikalni radnik. Rodjen je 1909. godine u Draževcu kod Obrenovca. Završio je abadžijski zanat i dao se u ilegalni komunistički rad. Član SKOJ-a postao je 1927. a KPJ 1928. godine. Više puta je hapšen i osudjivan. Robijao je šest godina u Sremskoj Mitrovici i Lepoglavi. Bio je zatim biran za sekretara PK KPJ za Srbiju i za člana CK KPJ, odnosno Politbiroa CK KPJ. Jedan je od retkih kadrova Partije koji nije studirao i koji nije bio na političkom i obaveštajnom doškolovavanju u Moskvi. Prvoborac, član Vrhovnog štaba NOV i POJ, general-lajtnant, a od 1942. organizacioni sekretar CK KPJ. Tito mu je poverio rukovodjenje obaveštajnim poslovima, jer je u njega imao najviše poverenja, a možda i zato sto Ranković, jedini od funkcionera, nije bio kadar i agent Kominterne i što nije imao žicu profesionalnog špijuna, koji su često spremni i da trguju svojim informacijama i svojim životom. Ta Maršalova odluka dugo je držana u tajnosti tokom rata, sve dok drug Marko nije, maja 1944. imenovan za pomoćnika Tita, kao ministar narodne odbrane i čef jugoslovenske političke policije.

Titovim uputstvom iz 1942. godine, smatra Milovan Dželebdžić, udaren je temelj stvaranju jedne savremene obaveštajne organizacije, ali samo na jednom delu, tadašnje, ratom okupirane Jugoslavije. Obaveštajci, narodni heroji, koji su poginuli tokom rata, bili su uglavnom sa tog područja. A to su Nedeljko Barnić – sa nadimkom Žarki, Muharem Bekteši, Mojca Birta – zvani Zec, Ernest Ejper, Elias Engel, Petar Grubor “Buzdovan”, Radisav Janićijević, Gojko Kruška, Jovan Marinković – Ivo, Danko Mitrov, Vladimir Perić poznatiji kao Valter, Dušan Vujošević, Žarko Vuković zvani Pucar i Slavoljub Vuksanović – Jajko. U Srbiji, na Kosmetu i u Makedoniji, naime, teritorijalna obaveštajna služba nije stvarana, jer Glavni štabovi NOV i PO nisu dobili ovo maršalovo uputstvo. Na ovim prostorima, tvrdi dr Obren DJordjević, delovali su samo obaveštajni oficiri pri štabovima odreda i bataljona, a kasnije i pri komandama mesta i štabovima operativnih zona.

Pred ustanak i u ratu, nicala su po nalogu KPJ, po Srbiji pojedina (kontra)obaveštajna uporišta. Inžinjer Miladin Radulović upućen je sa poručnikom Rodoljubom Neumovićem u Kosovsku Mitrovicu da stvaraju agenturu. U Valjevu je kontraobaveštajno radio Ljubomir Petrović – Mingeja. Njegovi saradnici su bili Milica Nožica, Nada Ilić, Jovica Patak, Miša Veličković, Ljubiša Milošević i Dragan Ristić. Oni su grad podelili u četiri rejona i tako nadgledali šta se u njemu dešava. Obaveštajni centar u Arandjelovcu vodio je Dragomir Petrović – Gema, a u Lazarevcu Dragutin Karakljajić – Muzikant. Ovaj prvi je na vezi držao mnoge gradske činovnike, tako da je faktički kontrolisao čitavu varoš. U Kragujevcu je čak dvadesetak simpatizera KP Srbije radilo na prikupljanju vojnih i političkih informacija. Mnogi komunisti su bili ubačeni i skriveni u suprotnim taborima. Gojko Gosović je bio u četničkom javorskom korpusu, Miloš Popović – DJurin u cerskom, a Rade Jaksić u odredu Draže Mihailovića. Predrag Marković postao je komandant Nedićevog Krajiskog odreda. Ta agenturna aktivnost, medjutim, sve do povratka Vrhovnog štaba NOV i POJ 1944. godine u Srbiju, nije bila organizovana kao jedinstvena (kontra)obaveštajna mreža, kakve su već postojale u Sloveniji i Hrvatskoj. Istorijski, dakle, gledano Slovenija 1941. i Hrvatska 1942. godine, bile su kolevka radjanja i razvoja jugoslovenske političke policije i (kontra)obaveštajne službe. To ujedno i znači da sve do 1944. godine, Aleksandar Ranković i nije faktički mogao da bude glavnokomandujući ilegalnim komunističkim, a zatim partizanskim (kontra)obaveštajnim službama na teritoriji Jugoslavije. Glavni obaveštajci i političari bili su tada sam Tito, Kardelj, Bakarić, Krajačić i Kopinič.

Autor: Marko Lopušina, “UBIJ BLIŽNJEG SVOG I/II”

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Agresivni Hrvati i Slovenci

Najagilniji u stvaranju prve političke policije u Hrvatskoj, bio je Štab grupe narodnooslobodilačkih odreda za Liku, koji je u odredu “Velebit” i svim bataljonima imao svoje obaveštajne političke oficire. Na oslobodjenoj teritoriji u Korenici, GS Hrvatske je imao svoju oficirsku školu, u kojoj su polaznici sticali i prva znanja o obaveštajnoj službi. Elaborat koji je tom prilikom korišćen kao udžbenik, delio je tajnu službu na:

“informativnu”, odnosno obaveštajnu i na

“obaveštajnu” odnosno kontraobaveštajnu.

Takva podela je prihvaćena i za oficire ove svojevrsne političke policije, pa su i oni deljeni na:

“informativne” tj. obaveštajne i

“obaveštajne”, odnosno kontraobaveštajne.

U toj školi oficiri bezbednosti su učili šta su to zadaci Obaveštajne i Informativne službe uopšte, koji su to organi i sredstva Obaveštajne službe, kakve osobine treba da ima tajni agent ili provokator, a koje obaveštajni oficir. I da su njegovi konkretni zadaci: da prima direktive za organizovanje obaveštajne službe od komandanta i komesara, pristupa njihovim izvršenjima, vrši organizaciju službe u jedinicama sa dva-tri poverenika iz redova KP, sačinjava nedeljne obaveštajne izveštaje i planira nove akcije. Krajem marta 1942. godine, u Lici je održana i prva konferencija političkih obaveštajnih oficira, na kojoj su razmatrani izveštaji i novi planovi rada. Na Kordunu su u početku partizanski kuriri vršili obaveštajne poslove, a kasnije je za to odredjen Grga Milasinčić. Tek krajem te godine, u Hrvatskoj je pridavan veći značaj političkoj obaveštajnoj službi, posebno kad je tada formiran Operativni štab za Baniju. Za obaveštajnog oficira je imenovan Dragan Branković, a za informativnog Stevo Bevandić. U štabu srednje- dalmatinskog odreda, tajni oficir je bio prvo Vjeko Širinić, a zatim Ivan Grubiša. Glavni štab u Zagrebu, radi komandovanja i koordinacije ovom obaveštajnom mrežom, već je sredinom 1942. oformio Političko – obaveštajni odsek. Medjutim, Vladimir Bakarić, politički komesar Glavnog štaba Hrvatske 1942. godine, nije bio zadovoljan funkcionisanjem političkih oficira, pa je i javio Centralnom komitetu KPH da je celokupna ta “… organizacija obavještajne i informativne službe još vrlo traljava…”

Istoričar Milovan Dželebdžić ocenjuje da je razvoj tajne službe i komunističke političke policije u Hrvatskoj bio, kao i u Sloveniji, deo narodnog otpora neprijatelju i okupatoru, ali i odgovor na gradjanski rat koji je buktao u ovom delu Jugoslavije. Tada je, medjutim, jedino CK KP Slovenije, i to u prvim mesecima rata, imao sopstvenu (kontra)obaveštajnu organizaciju: Varnostna in obvescevalna sluzba (VOS). Ovom tajnom službom, koja je formirana 15. avgusta 1941. rukovodio je specijalni četvoročlani Kolegijum odredjen od CK KPS. Zato su u njenom radu učestvovali isključivo članovi Partije – izvestio je Edvard Kardelj 29. marta 1942. godine, vrhovnog komandanta Josipa Broza Tita.

“… Sve bi u našem pokretu bilo nerazumljivo bez tzv. Varnostne in obvescevalne sluzbe Osvobodilne fronte. Čitav aparat VOS-a sastoji se od članova Partije i to naši ne daju nikome iz ruku. Izgradjena je iz dva dela – od obaveštajne službe i egzekutivnog aparata. Rukovodstvo je jedinstveno i sastoji se od sekretara oba dela i rukovodioca čitavog tog rada, koji je direktno vezan za CK. Obaveštajni ured je masovan odozdo i dnevno dolazi na rejonske punktove obaveštajne službe mnogo svakih prijava. Imaju čitavu uredjenu kartoteku za ljude koje imaju pod nadzorom, prate ih… Isto tako imaju svoje provokatore u belogardističkim organizacijama. Zahvaljujuci tom zaista dobrom aparatu, odlično su u svemu obavešteni i sprečili su čitav niz pokušaja da se ubace provokatori u KP i Osvobodilnu frontu. Taj aparat danas sigurno daleko bolje funkcionira od Overe ili Gestapoa u Ljubljani…”

Tvorci VOS-a bili su Edvard Kardelj, Zdenka Kidrič, Franc Ravbar – Vitez, Franc Leskošek i Ivan Maček – Matija. Bezbednosno „obavestajna služba” slovenačkih komunista delovala je na prostoru Slovenije, ali ponajvise u okupiranoj Ljubljani. Bezbednjaci su bili organizovani u grupama i radili su na sprovodjenju oružanih akcija protiv Italijana i Nemaca u Sloveniji. Posebne egzekutivne ekipe VOS-a radile su i na likvidaciji izdajnika, špijuna, petokolonaša, najčešće u Ljubljani i Novom Mestu. Jedan od vodja prve borbene grupe bio je Milan Juričev, sin ruskih izbeglica iz Boke Kotorske, predratni komunista sa konspirativnim imenima Rostov i Jugov. Rukovodioci VOS-a dali su mu drugo tajno ime – Tarzan. Pored njega su u grupi bili i Janez Artić, Lado Hafner, Ive Lončar, Jože Ludvik, Nik Bojić, Marjan Dolinšek, Toni Šubert, Miha Urbasek i Janez Mejić. Sedište ove udarne grupe VOS-a bilo je u pivari “Union”. O delovanju 2.500 pripadnika VOS-a, a posebno službe bezbednosti, Edvard Kardelj je redovno izveštavao Kominternu, potpisujući se obaveštajnim pseudonimom France Birk. To ime Edvard Kardelj je dobio, dok je od 1934. do 1936. boravio u Moskvi na obuci i školovanju. U prepiskama sa rukovodstvom VOS-a, Edvard Kardelj se potpisivao kao Kristof. Marta 1942. izveštavajuci Tita o radu likvidatora VOS-a, tada pod konspirativnim imenom drug Bevc, prvi slovenački komunista Edvard Kardelj je napisao:

“… Egzekucioni aparat sastoji se iz oko 50 momaka, naoružanih revolverima i bombama, koji su se dobro izvežbali. Sada su počeli njihov broj podizati s obzirom na sve žešći italijanski teror i akcije Bele garde. Ti momci rade svake stvari. Nekoliko primera: skoro dnevno padaju denuncijanti, okupatorske snage itd. Nikakova policijska zaštita ne spašava one koje su vosovci, tako ih ovde zovu, uzeli na muhu. Vosovci ulaze u restauracije sa revolverima, zamole prisutne da dignu ruke, da se legitimišu, ako traže nekoga, hapse na ulicama i preslušavaju. Zvati Italijane u pomoć uhapšeni se ne usude, jer je Osvobodilna fronta izdala dekret, da se svako na mestu strelja, čim se obrati za pomoć okupatorskim vlastima. Prave pretrese u kućama belogardejaca, plene i pale belogardejski materijal. Ponekog gestapovca preslušaju i preko noći jako temeljito, usred Ljubljane, pretuku. Tako su, na primer, provalili u ilegalnu štampariju Dražinih ljudi, zaplenili štampariju i slova, na kojima se sada štampaju OF- ovske stvari, te 130 kilograma hartije. Preslušavali su tri štampara koji su sve priznali. Zapalili su sve što je bilo odštampano, zatim materijal metnuli u auto i odvezli. Tako su uhvatili i neke belogardističke kurire sa lecima protiv nas, zaplenili, i kurire dobro izmlatili… A italijanska policija je do sada bila prilično bespomoćna, jer vosovci uvek uživaju najveću pomoć naroda, a izdajice se boje da se otvoreno pokažu kao takvi…”

Obaveštajci su delovali u tri sektora: vojnom – prikupljanje podataka o neprijateljskim jedinicama; specijalnom – rad saradnika VOS-a u okupatorskim ustanovama; i obaveštajnom – masovnom prikupljanju informacija na terenu. Za rad ovog trećeg sektora u svakom terenskom odboru Osvobodilne fronte postojalo je odgovorno lice, odnosno poverenik, kome su dostavljani svi poverljivi podaci o neprijatelju koje je narod sakupljao. U Ljubljani je, na primer, krajem 1941. godine, bilo preko 400 terenskih odbora, tvrdi Milovan Dželebdžić, sto dovoljno govori o širini delovanja ovog sektora VOS-a. Slovenačka tajna služba uspela je, na primer, da još 1941. godine, kod predsednika Pokrajinske uprave ljubljanske provincije i generala Jugoslovenske kraljevske vojske Leona Rupnika ubaci svog obaveštajca, daktilografkinju Mariju Malahovsku, zvanu Vane. Ona je uspela da postane Rupnikova lična sekretarica i da sve do januara 1945. godine, u njegovom kabinetu prikuplja važne političke informacije i vojne podatke i dostavlja ih VOS-u. Najpouzdaniji saradnik VOS-a bio je svakako jedan od šefova ljubljanske policije dr Vladimir Kante. Ovaj doktor prava bio je pre rata načelnik političkog odeljenja ljubljanske policije, zadužen za progon slovenačkih komunista. Godine 1941. postao je savetnik, a zatim i šef operativne grupe u Ljubljanskoj kvesturi. VOS ga je zavrbovao i vodio kao obaveštajca pod tajnim imenima “Lia” i “Filister”. Gestapo ga je otkrio tek januara 1945. godine, kada je pala i Marija Malahovska. Oboje su mučeni i zatim likvidirani kao komunistički špijuni. Koliko su obaveštajci VOS-a bili, jaki vidi se i po činjenici da je u prvim danima rata Kominterna preko Borisa Kidriča i Ivana Krajačića insistirala da VOS na jugoslovensko-italijanskoj granici organizuje poseban obaveštajni punkt. Za to, medjutim, 1941. godine nije bilo mogućnosti.

Pravi šef slovenačke tajne službe bila je Zdenka Kidrič, iskusni moskovski djak, supruga Borisa Kidriča, koja se potpisivala tajnim imenom Marijeta. Bila je rodjena Ljubljančanka, stara dvadeset i jednu godinu, kada je postala član Partije 1930. godine, a ubrzo i poverenik Moskve za Crvenu pomoc. Posle partijskog rada u SSSR-u, Francuskoj i Austriji, dolazi u Ljubljanu, gde postaje sekretar Okružnog komiteta 1939. godine. Na toj funkciji je zatiče i početak rata. Aktivni obaveštajci VOS-a bili su i Ejper Ernest i Muhin Dušan, koji je vodio centar u Trstu. Pored nje, najaktivniji članovi VOS-a, kao likvidatori bili su Dušan Bravničar, France Stedlar – Pepe, Bojan Polak – Stjenka, Stefan tj. Edi Brajnik, Franc Tavčar – Rok i Miha Babnik. Franc Grajzner – Albin je bio komandant bataljona VOS-a i jedan od obaveštajaca, koji je posle pogibije 1944. godine, proglašen za narodnog heroja. Bivši vosovac Albert Svetina – Erno priseća se da su baš ovi ljudi likvidirali dr Lambreta Erliha, bana dr Marka Natlacana, lidera Bele garde i tvorca nacionalističke izreke “Srbe na vrbe”, komunistu Petra Cefuta – Gada, zbog izdaje i Marjana Sterniša, vodju četnika Draže Mihailovića u Sloveniji. Zbog smrti Natlačana, Italijani su streljali oktobra 1942. godine, u Ljubljani 24 taoca. U izveštajima VOS-a objavljivanim u “Slovenskom porocevalcu”, još početkom 1941. godine, nalazili su se podaci o likvidacijama nemačkih i italijanskih špijuna u Sloveniji. Izmedju Crnuća i Trzina, na primer, ubijen je konfident gestapovaca Lojze Majhenic. A u Vevcama likvidiran je žandar, italijanski špijun Sušnik, dok je u čitavoj Gorenjskoj ubijeno 12 denuncijanata i 46 gestapovaca, žandara i policajaca. U izveštaju italijanskog 11. armijskog korpusa krajem 1942. godine, mogu se sagledati glavne karakteristike slovenačkog VOS-a:

“… Politički fanatizam, priroda i sam mentalitet slovenačkog naroda, sklon intrigama, zaverama i spletkama, čine da obaveštajna služba ustanika dobija prvostepenu ulogu. Lukavstvo, dvoličnost, prepredenost, iskorišćavaju se u obaveštajnoj službi radi dobijanja vesti o neprijatelju, dok nepoverljivost, politička mržnja, solidarnost, saglasnost stanovništva, predstavljaju odbrambene elemente za osujećivanje naše akcije prema njima…”

Ljubljanska kvestura umela je ponekad oštro da se odupre akcijama VOS-a i KP Slovenije, hapšenjima i mučenjima gradskih skojevaca. Krajem 1941. godine, došlo je do velike provale u KP Slovenije, pa su se pod policijskom istragom našli Vida Tomšić – Lenka, Tone Tomšić – Gašpar, Miha Marinko – Polde, Oskar Kovačić – Muha, Pepca Kardelj, Mica Slander. Do te komunističke izdaje je došlo posle hapšenja kurirke Grete Ranzinger Hilde, koja je pristala da bude agent kvesture i odala svoje partijske drugove. Denuncijant je postala i Sonja Oman – Darja, aktivista Osvobodilne fronte iz Maribora, pa ih je VOS obe likvidirao zbog izdaje. Širenjem ratnih, odnosno vojnih operacija na prostoru čitave Slovenije, delovanje VOS-a je počelo postepeno da se sužava, zbog toga je CK KPS izdao 10. februara 1943. godine, Uputstvo za izgradnju VOS-a na terenu i u vojsci. Ovim dokumentom VOS se pretvara u “… akciono oružje oslobodilačke borbe za razbijanje neprijatelja na njegovim vlastitim pozicijama, s posebnim metodama, koje su svojevrsne karakteru VOS-a…” Time je slovenačka tajna služba izrasla u vojnu bezbednosno- obaveštajnu organizaciju i organ Glavnog staba NOV I POJ Slovenije, pri kome je formiran i poseban Obaveštajni centar, koji je vodio Edi Brajnik. On je bio iz Kamnika. Rodjen je 1922. godine. Studirao je prava u Ljubljani i kao ilegalac počeo je da se bavi (kontra)obaveštajnim radom. Bio je jedno vreme član Kolegijuma VOS-a za Sloveniju, a tokom rata i šef VOS-a za Ljubljanu i načelnik Odseka unutrašnjih poslova u Osvobodilnoj fronti Slovenije. U Ljubljani je ostao sve do maja 1943. godine, kada prelazi na slobodnu teritoriju. Uputstvo o delovanju VOS-a u vojsci i na terenu, potpisao je Edvard Kardelj, kao prvi čovek KP Slovenije, ali i kao slovenački vojni komandant. Tim novim VOS-om je rukovodila Centralna komisija bezbednosno-obaveštajne službe CK KPS i CK KPJ. Radi zaštite i KP Slovenije, partijskog rukovodstva, pa i samog VOS-a, i Partija i tajna služba su i na terenu, medju partizanima i u narodu, bili konspirativni i ilegalni tokom čitavog rata. Tajna služba VOS funkcionisala je u Sloveniji sve do februara 1943. godine, kada je transformisana i utopljena u Odsek za unutrašnje poslove.

Autor: Marko Lopušina (zapis iz knjige „UBIJ BLIŽNJEG SVOG I/II“)

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Čovek koji je spasavao Broza

Tihi i poverljivi čovek Josip Kopinič, drugi Titov najbolji drug, je rodjen 18. februara 1911. godine u okolini Metlike, Slovenija. Studirao je ekonomiju i vojnu akademiju, ali se medju komunistima proslavio kao osnivač partijske ćelije u bokokotorskoj flotili, zbog čega je morao da emigrira u Beć. U Moskvi je tridesetih godina, dobio sovjetsko državljanstvo. Bio je stanar hotela “Luks”, kursista Čeke, apsolvent Crvenog univerziteta. U toj Rusiji, tajni agent Josip Kopinič je Josipu Brozu dva puta spasavao živu glavu. Prvi put kada je okrivljen za odavanje imena dobrovoljaca za Španiju i njihovo hapšenje na brodu u Budvi. Kominterna je tada 1936. planirala čak i da raspusti KPJ, ali je pobedila ideja Bjelova i Dimitrova, da je bolje da se KPJ prepusti vodjstvu jugoslovenskih komunista, a drugi put kada je Broz 1939. godine, zbog prevoda “Kratkog kursa historije SKP/b” okrivljen da je trockista. Proveo je Kopinič i dve godine u španskom gradjanskom ratu. Po zadatku Kominterne postao je vojni i politički obaveštajac u Zagrebu. Radio-stanicu je držao u specijalnom bunkeru ispod stepeništa. Prvi je 1941. godine video Hrvate kako mašu i sa ćvecem dočekuju naciste. Prvi je počeo da dobija tajne informacije direktno iz Hitlerove “Vucje jame”. Prvi je Moskvi slao depeše o nemačkim transportima za Rumuniju i ruski front. I prvi je osetio kako hrvatski komunisti šuruju sa ustašama i izbegavaju sukob sa Nemcima. Otkrio je Hebrangovu izdaju. Josip Kopinič – Vazduh, koji je držao obaveštajni centar Kominterne i KPJ usred Zagreba, tokom 1942. godine je uspeo da u ustaškoj policiji stvori agenturu. Glavna i tajna komunistička “krtica” bio mu je Tibor Vasko, lično referent u odeljenju za antikomunističku delatnost. Njemu je Vazduh izdao i posebnu ličnu kartu, kao i dokumenta na ime Teodor Maksimović, sekretar danskog konzulata u Zagrebu. O tome je svojevremeno svedočio Zvonko Morić, Kopiničeva desna ruka uoči II svetskog rata. Kopiničev centar slao je tokom rata Kominterni depeše, sve do njenog raspuštanja 1943. godine. Iz Zagreba je po moskovskim podacima stiglo čak 4.500 tajnih poruka od Vazduha. Neke od tih depeša Kopinič je posle rata, uz detaljan izveštaj o svom radu, poklonio Aleksandru Rankoviću za arhiv Ozne, ali je, kažu neki publicisti, Leka to odbio i dokumentaciju poslao Rusima, generalu Kiseljevu. Stela i Josip Kopinič stigli su u Beograd februara 1945. godine, gde je Vazduh dobio čin pukovnika JA, iako je već bio potpukovnik španske Republikanske armije. Da bi spasao svog saradnika Tibora Vaska od Hebrangove izdaje, Kopinič je zamolio Aleksandra Rankovića da ga dovede iz Zagreba i smesti na neko tajno mesto. To mesto je bio specijalni zatvor usred Beograda. Tu je ovaj agent i okončao svoj život. Sva dokumenta o aktivnostima Tibora Vaska, tajni agent Vazduh predao je kolegi Maksimilijanu Baceu. Po nalogu Moskve, a i želji samog Tita, nekoliko meseci kasnije, Josip Kopinič je upućen na novi obaveštajni zadatak. Postavljen je za trgovackog atašea u Istanbulu, što je bilo samo pokriće za njegov rad u diplomatskoj tajnoj službi. Zahvaljujući baš Vazduhu, i Moskva i Broz su sve znali o zbivanjima u Jugoslaviji i unutar KPJ. Tu na prostorima Turske, iskusni obaveštajac Josip Kopinič uspeo je u jesen 1947. godine, od starih španskih boraca iz Rusije, da dodje do podataka o Staljinovoj optužnici protiv Tita i Jugoslavije. Stari, kada je dobio Vazduhovu informaciju, naprosto nije verovao u nju, ali posle objavljivanja Rezolucije IB pokazalo se da je od 18 tačaka Staljinovih optužbi, Josip Kopinič dostavio Titu čak sedamnaest. O tome je Kopinič govorio u listu “Politika” 1990. godine:

“… Za mene je 1948. godina bila dobrih pola godine ranije. Negde u jesen ili zimu 1947. godine, kod mene je došao engleski obaveštajac Bejli i predao mi jedan papir, za koji mi je rekao da ga dobro pročitam, jer se Titu i komunistima u Jugoslaviji, prema engleskim saznanjima, ne piše dobro. Zapravo Bejli mi je predao 18 optučbi koje su smislili Staljin i Molotov protiv CK KPJ i Tita. Isprva sam mislio da je u pitanju čista provokacija i da je to deo kapitalističkih čarki, čija je namera da nas, komunističke države, zavade izmedju sebe. Ali, ne lezi vraže, jednog dana dodje jedan čovek iz Donovanove službe, znate iz američke obaveštajne službe. I veli mi: Frend, uskoro će Jugoslavija biti na raportu kod Staljina. I on mi je dao spisak optužbi koje su smislili u Moskvi protiv Tita i naše partije. Ni njemu nisam verovao. Medjutim, pojavio se jedan sasvim drugi čovek, koji me je prosto zaprepastio. Reći ću da je bio Rus i da je bio general po činu. Rekao mi je da je nedavno održan tajni sastanak rukovodilaca bezbednosti SSSR u Moskvi i da je bilo reči o mogućim akcijama u vezi sa Jugoslavijom, ukoliko Tito i CK KPJ ne prihvate ocene koje će izneti Staljin, KP SSSR i Informativni biro…Prvo je bilo da uporedim spiskove optužbi. Rus je popisao 15, Amerikanac 16, a Englez 18 tačaka optužbi. Sve je tu u suštini bilo isto, samo su se razlikovale u sitnicama i po redosledu. Odmah sam tražio dozvolu da hitno krenem za Beograd. Želeo sam da lično referišem Titu. Tito nije bio zapanjen. Rekao mi je: “ Sve je moguće Mali! Mislim da su ovo vaše obaveštajne podmetaljke. No, ko zna? Videćemo kako se stvar bude razvijala!”

Kada se nekoliko godina kasnije sve oko Rezolucije Informbiroa završilo dobro po Tita, predsednik Jugoslavije želeo da se oduži Josipu Kopiniču za vernost, odanost i profesionalnost imenovanjem za admirala Ratne mornarice, ali je Josip Kopinič izabrao da bude direktor brodogradilišta “Uljanik” u Puli. Ovaj čovek iz Titove senke izašao je tek 1983. godine, kada je Vjenceslav Cenčić u dva toma pokusao da odgonetne enigmu Kopinič. U tome ga je omela hrvatska tajna služba, kojom je dirigovao Josip Vrhovec, pa se zbog mogućih neprijatnosti Kopinič iz Pule, sredinom osamdesetih, preselio u rodnu Sloveniju, odnosno Ljubljanu. “Ramon Valdes”, “Vazduh”, “Mali” i ko zna još kako se sve zvao Josip Kopinič, kao svaki veliki obaveštajac nikada nije nikome ispričao svoju kompletnu priču o radu za “Djeda”, “Direktora” i Tita.

O Josipu Brozu je u Jugoslaviji napisano oko devet stotina knjiga. U njima je, medjutim, bilo najmanje reči, upravo, o Titovom obaveštajnom radu za Moskvu. I u njegovoj političkoj biografiji ima istorijskih rupa i to baš o periodima kada je Broz od referenta Balkanskog sekretarijata Kominterne uzleteo do generalnog sekretara KPJ u zemlji. Bilo je to vreme Staljinovih čistki, u kojima su stradali mnogi jugoslovenski internacionalci, ali ne i Josip Broz. Govoreći o tom vremenu, sam Tito je najčešće pominjao tri imena: Georgija Dimitrova, generalnog sekretara Kominterne, Vilhelma Pika, člana Izvršnog komiteta, a nešto redje i Ivana Karaivanova, rezidenta NKVD. Dok je sa prvom dvojicom obavljao političke i partijske zadatke selekcije kadrova za Španiju i Jugoslaviju, sa trećim je Broz kao obaveštajac Valter, vršio proveru tih članova Kominterne. Ivan Karaivanov – Spiner, bugarski internacionalac, bio je neko vreme desna ruka Božidara Maslarića – Andrejeva, koji je bio izaslanik NKVD u Kominterni. Zvanično Maslarić je radio kao zamenik Manuilskog, Staljinovog predstavnika Svesavezne komunističke partije (boljševika), i otuda imao dvostruki uticaj na Broza, i kao politički, i kao obaveštajni kadar. Sam Andrejev imao je velike primedbe na Valterov rad, posebno zbog njegovog raskalašnog privatnog života, a i zbog optužbi Srebrnjaka da se Valter druži sa jugoslovenskom buržoazijom. Broz je zbog toga bio pod partijskom i policijskom istragom, pa su ga Spiner i Andrejev uporno pratili. Josip Kopinič je, medjutim, uspeo da dokaže da je Broz čist, a da su drugi jugoslovenski komunisti sumnjivi, i to Gorkić, Miletić, i Srebrnjak. Optužbe Vojne obaveštajne službe tj. Srebrnjaka su povučene, a Spiner i Andrejev su postali veliki Brozovi prijatelji. Još su i bili zadovoljni izveštajima koje im je Broz dostavljao o kadrovima za Španiju, kao i o stanju u KPJ i njenom rukovodstvu. Insistiranjem na svojim kadrovima, koji su odani Kominterni, a ne na staroj gardi, koja je težila ka političkoj samostalnosti, Broz je ubedio i Andrejeva, i Dimitrova, i Staljina da mu povere mandat za stvaranje kominternovskog CK KPJ u zemlji. Neposredno pred postavljenje, Dimitrov mu je u poverenju rekao: – Od jugoslovenskih kadrova ostao si samo ti!

Tito je u Moskvu došao krajem 1934. godine i u njoj bio u raznim razdobljima sve do 1939. Izvršni komitet Kominterne mu je tada dao konspirativno ime Fridrih Valter, koje je Tito koristio sve do kraja II svetskog rata. U tom periodu, Josip Broz se tako i potpisivao ispod svojih izveštaja Staljinu, odnosno Kominterni i NKVD. U Dedijerovoj biografiji Josipa Broza, o obaveštajnim poslovima nema mnogo zapisa, samo se u drugom tomu “Priloga…” nalazi spisak svih Titovih tajnih imena. Njih ima oko sedamdeset. Ona svedoče o Brozovoj potrebi da iz bezbednosnih razloga prikrije svoj identitet, ali i da pod lažnim imenom deluje kao političar i kao obaveštajac. Ovo su bili poznatiji Brozovi partijski, politički, ratni, literarni, ali i obaveštajni pseudonimi: Metalac, Bradopor, Radnik, Georgijević, Zagorac, Rudi, Vanja, Jireček, Valter, Titus, Pebić, Caca, Ivica, Oto, Viktor, ing. Brkić, Titerman, Vaster, Spiridom, Vilim, Stari, Vanij, Petar, Isaković, Novak, Tito…

Kao organizacioni sekretar KPJ, Josip Broz je nastojao da učvrsti redove Partije, naročito posle učestalih provala i hapšenja i u Zagrebu i u Beogradu krajem tridesetih godina. Preduzimajući razne mere zaštite kao generalni sekretar, a i mnogo ranije, kao polit – referent Jugoslovenske sekcije u Kominterni, Broz je insistirao na konspiraciji, ilegalnosti, tajnom radu i delovanju jugoslovenskih komunista. Na V zemaljskoj konferenciji u Dubravi 1940. i na savetovanju rukovodećih kadrova CK KPJ maja 1941. godine, Tito je posebno oštro govorio o potrebama konspiracije, bezbednosti i zaštite od tzv. pete kolone. Tada je i naglasio da iz Partije treba ukloniti “… sve elemente koji su se pokazali kao kolebljivci i nesigurni…”, a da prilikom prijema novih članova treba obratiti pažnju i budnost da se “… ne bi provokatori i tudji elementi uvukli…” u KPJ. Očigledno je, zaključuje istoričar Milovan Dželebdžić, da je KPJ, u periodu svog ilegalnog delovanja, imala organizovanu obaveštajnu i bezbednosnu službu. Nju su sačinjavali članovi Partije ubačeni u državni i policijski aparat Kraljevine Jugoslavije, ali i simpatizeri KPJ, koji su se nalazili u vojsci, železnici i ostalim važnijim ustanovama. U KPJ, tada nije postojala posebna tajna služba, politička policija ili organizacija ili telo za vršenje obaveštajnih funkcija, smatra dr Obren DJordjević, jer su one bile inkorporirane u političku aktivnost svih komunista, od partijske celije do CK. Zato se i dešavalo da i politički sekretar, kakav je bio Rade Končar, zvani Brka, u Zagrebu, padne u zamku policije. Iz bezbednosnih razloga premesten je prvo u Beograd, a zatim u Split, gde je, opet, zbog nepaznje uhapšen. Umesto njega u Zagreb je otišao Aleksandar Ranković. Andrija Hebrang, potpisan kao Faty, je u svom izveštaju CK KPJ, tim povodom napisao da su “… nekonspirativnost i aljkavost bile njegova (Brkina) slabost…” U takvoj situaciji KP Hrvatske i KPJ su dočekali i početak oružanog otpora nemačkom okupatoru jula 1941. godine, koji je pripreman preko oblasnih, okružnih i mesnih, tada već “vojnih” komiteta Partije.

Kako svedoči Josip Kopinič, u svom intervjuu “Politici”, 23. maja 1941. godine, Josip Broz je, samo dan pre nego što je rodjen njegov drugi sin Miša, odlučio da iz Zagreba predje u Beograd i odatle vodi KPJ, a kasnije i ustanak u Jugoslaviji. Razlozi za to su bili dvojaki. Prvi je, što se dan kasnije zatvarala granica izmedju NDH i okupirane Srbije, pa Broz nije mogao lako da predje preko nje. A drugi je, što je Tito gledajući Hrvate kako sa veseljem dočekuju naciste, shvatio da se Nemcima samo Srbi mogu odupreti. To je glasno i rekao Kopiniču. Kada je došao u Beograd, Josip Broz je kao iskusni internacionalac, obaveštajac i komandant, gradio oko sebe zid bezbednosti, koji će do njegove smrti činiti isključivo armijski kadrovi. Tek kasnije, kada se Vrhovni štab našao na terenu, kada su formirane partizanske jedinice, Josip Broz je naredio i formiranje bezbednosne službe na frontu i oslobodjenim teritorijama. Mnogi istoričari bezbednosti pišu, da je to bilo prema Titovim opštim naredjenjima za organizovanje i partizanske (kontra)obaveštajne službe, izdatim prvi put jos na Savetovanju u Stolicama 26. i 27. septembra 1941. godine, a zatim iste godine u Crnoj Gori. Pukovnik Mirko Simić, autor poglavlja o istorijskom nasledju vojne obaveštajne službe, u knjizi o VOS-u, kategorično i dokumentovano tvrdi da u Stolicama nije bilo ni reči o pitanjima obaveštajnog rada. Kako je to savetovanje trajalo samo jedan dan, a ne dva, tvrdi pukovnik Simić, Tito nije ni stigao da govori o tom pitanju, pa se prema tome, svako uplitanje Stolica u istoriju vojne tajne službe, može smatrati izmišljanjem istorije. Činjenica je, medjutim, da je te ustaničke godine, Glavni štab NOP Hrvatske još u decembru 1941. objavio Uputu za organizaciju političke obaveštajne službe. Taj termin je preuzet najverovatnije od ruskih instruktora, jer je predratnim kursevima u SSSR-u rukovodila upravo “Glavna politicka uprava” – GPU. Tu hrvatsku “uputu” potpisali su politički komesar Vlado Katić, odnosno Vladimir Bakarić i komandant Ivo Vladić, tj. Ivan Rukavina:

“… Da bismo uspješno spriječili i u začetku onemogućili podlu rabotu fašističkih plaćenika, moraju komesari, komandanti i partizani da razviju veliku političku djelatnost i budnost. Za taj rad treba organizirati posebnu službu, u kojoj će se drugovi za to odredjeni posvetiti isključivo pronalaženju i raskrinkavanju petokolonaških i tudjinskih agenata u našim redovima. Taj zadatak treba da vrši politička obavještajna služba… U svakom bataljonu i višim stabovima treba postaviti političkog obavještajnog oficira, koji će obuhvatiti u svoj djelokrug sve vojne jedinice i sve civilno stanovništvo svog područja, dok se ne organizira civilna obavještajna služba. Za svoj rad u cetama, odijeljenim vodovima, selima i mjestima imati ce obavještajni oficir svoje povjerenike. Sav rad u obavještajnoj službi odvija se sistematski, temeljno i bez žurbe. Nije najvažnije uhvatiti sitne protivničke agente ili izvršitelje, nego prave kolovodje i organizatore. Ako se naidje na rad protivnika, ne treba odmah intervenirati, jer nam otkriveni protivnički agent nije više tako opasan. Takve agente treba vješto pratiti i hvatati njihove veze i organizaciju. Hapšenju pristupiti onda kad je stvar sazrela ili kad iziskuju same prilike… Politički obavještajni oficir polaže računa o svom radu svom pretpostavljenom komandantu i komesaru, kojima podnosi svoje izveštaje, upoznava ih sa tokom ispitivanja i prima od njih potrebna uputstva. U slučajevima veće, a naročito političke važnosti, treba odmah obavijestiti više komande, koje će u konkretnom slučaju odlučiti da li je potrebna i njihova intervencija. Sudjenje nad krivcima vrši sud, koji se sastoji od komandanta, komesara, sudskog oficira i obavještajnog oficira. Organizaciji političke obavještajne službe treba pristupiti čim prije i posvetiti joj naročitu pažnju, jer aktivnost protivnika postaje sve veća.”

Autor: Marko Lopušina (zapis iz knjige „UBIJ BLIŽNJEG SVOG I/II“)

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Titova tajna veza

Prema istorijskim dokumentima, Josip Broz je postao obaveštajac jos 1914. godine i to na austrougarskom frontu prema Srbiji. Titovi biografi su dugo godina prećutkivali istinu da je Broz u I svetskom ratu bio vodnik u bataljonu 25. domobranskog puka i starešina izvidjackog, tj. obaveštajnog odeljenja bečke armije. Njegov zadatak je bio da osmatra srpske pozicije, da upada na srpsku teritoriju, hvata zarobljenike, saslušava ih i iz njih “vadi” vojne podatke o srpskoj armiji. Podoficir Josip Broz je bio toliko dobar vojni obaveštajac, da ga je komanda predlagala i za odlikovanje. Tu medalju je Tito i dobio šezdesetak godina kasnije iz ruku Kurta Valdhajma, možda, ponajviše zato što je, kako misli Dobrica Cosić, Josip Broz u čitavoj svojoj političkoj karijeri srpsko nacionalno pitanje rešavao na austrougarski i austromarksistički način. Sa takvim obaveštajnim iskustvom, Titu nije bilo teško da u Rusiji nastavi da bude vojni obaveštajac Kominterne. Ima u Jugoslaviji publicista koji su tvrdili da je Josip Kopinič stvorio Tita, a da ga je Ivan Krajačić uništio.

Za razliku od Josipa Kopiniča, koji je voleo da deluje iz senke, i mrzeo vlast i sve što ona donosi, Ivan Krajačić, poznatiji kao Stevo, voleo je javnost i vladavinu. Samo nije voleo da priznaje da je ikada bio rezident Kominterne i NKVD u Jugoslaviji. Dr Obren DJordjević seća se, da je Krajačiću federalna tajna policija oduzela tajnu radio-stanicu, sa kojom je držao vezu sa Moskvom, tek 1985. godine, gotovo, pred smrt. Tu radio-stanicu uzeo je general Jere Grubesić, načelnik vojne kontraobaveštajne službe, sa namerom da proveri da li je Krajačić zaista i pred smrt radio za KGB. Izgleda da jeste, jer je i u bolničkoj postelji, Stevo Krajačić ležao sa pištoljem ispod jastuka. Toliko se bojao stranih agenata i sopstvenih neprijatelja. A imao ih je puno. Svoju obaveštajnu aktivnost ovaj slavonski metalac, kako je sebe često predstavljao, uporedjujući se sa Josipom Brozom, zagorskim metalcem, započeo je 1936. kao likvidator Kominterne u Parizu. Bio je tada zamenik Ivana Antonova Srebrnjaka, šefa grupe za atentate u kojoj su bili još i Joca DJaković, Nikola Kovačević, Vlajko Begović. Istoričari Komunističke internacionale sumnjaju da su oni 1937. godine ubili Blagoja Parovića, metkom u ledja. Sam Krajačić, svoju špijunsku biografiju je javno pominjao samo dva puta. U Moskvi 1935. na zakletvi Kominterni i u Zagrebu u ispovesti kolegi Antonu Duhaceku:

“…U Moskvu sam išao kao kurir CK KPJ. S Titom sam u Moskvi ostao mesec dana. U Moskvi sam od njega čuo da se bavi obaveštajnim radom. Bio je zadužen za jugoslovenske kadrove pri Kominterni. Nije bio zadovoljan tim poslom, mislio je da će učiti na jednom od univerziteta za strance. U Kominterni nije bilo drugih poslova sem kadrovskih. Pratio je rad svakog komuniste ponaosob. Bez razlike na funkcije i hijerarhiju u Kominterni. Čim je Tito došao u Moskvu, počeo je da piše izveštaj o stanju u KPJ. Mene je konsultovao oko nekih kadrova koji su se nalazili u Parizu. Nakon toga je usledila molba da mu pomognem u prikupljanju nekih podataka o našim ljudima koji su radili po punktovima van zemlje. Tada je Tito i dobio prvi zadatak od Kominterne. Sugerisano mu je da popuni obaveštajni centar u Beču sa novim ljudima. U obaveštajni rad me uputio Josip Broz. Ja to nisam ni krio od svojih drugova, bila je čast raditi za Kominternu. Svoju biografiju Kominterni sam napisao 1939. godine i dao je Srebrnjaku, u njoj sam se potpisao kao Stevo Španac. Mi smo obaveštajno radili i dostavljali centru tražene podatke, nismo uopšte mislili da obaveštajno radimo za SSSR. Radeći za Kominternu, mi smo radili za našu zemlju. Najveći broj tih informacija koje su dostavljane Moskvi, odnosio se na devijacije i sektašku borbu u Partiji, na trockiste i izdajnike, koji su se držali slabo pred policijom. Rusi su bili odlično obavešteni šta se dešava u našoj partiji. Jasno se videlo, pričao mi je Tito, da Rusi imaju posebnu obaveštajnu mrežu medju našim članovima, kako u zemlji, tako i u inostranstvu. Mora se znati da je Titova aktivnost u Kominterni bila više kontraobaveštajnog, nego obaveštajnog karaktera. I sigurno su se njegovi bezbednosni podaci podudarali sa ruskim informacijama, jer da nije tako bilo, Tito ne bi dobio podršku Kominterne da bude generalni sekretar KPJ…”

U zvaničnim Krajačićevim biografijama izdatim u Jugoslaviji, nijednom nije napisano da se bavio obaveštajnim radom u Kominterni i KPJ, da je bio obaveštajni rezident na relaciji Beč – Prag – Pariz, niti da je školovan za agenta i rezidenta u Moskvi i Pragu. Svojevremeno je u intervjuu zagrebačkom “Vjesniku” 1984. sam Krajačić licno demantovao mnoge činjenice, ali i mnoge napise o svom i Valterovom obaveštajnom radu. Ti njegovi moskovski dani i meseci pribeleženi su, po Stevinom naredjenju, u enciklopedijama samo kao – školovanje u SSSR-u-zvanicno Ivan Krajačić je pristupio kominternovskoj agenturi, Odeljenju za kontrolu stranaca, koje je vodio Božidar Maslarić – Andrejev, najbliži Brozov saradnik. Sa njim je Stevo bio u Španiji, gde je stekao čin kapetana Republikanske vojske. Zadatak rezidenta Krajačića je bio, prvo da unutar KPJ, a i u Jugoslaviji stvori agenturnu mrežu za informisanje Kominterne, a zatim i da štiti Josipa Broza od frakcija, trockista, nacionalista unutar same Partije i Komunističke internacionale. Saradjivao je sa Srebrnjakom, koga je nasledio na mestu šefa obaveštajnog punkta u Zagrebu i sa Ivom Lolom Ribarom – Fišerom, koji je, pod Stevinom kontrolom, bio Titov lični obaveštajac. Ako je, kao što tvrdi Anton Duhaček, Tito još 1940. godine, Stevi Krajačiću dodelio u rad Zdenku Kidrič, Ivana Matiju – Mačeka, Lolu Ribara, Jokaša Dalibora, Franceka Klinceva, Vlajka Begovića, onda se može izvući zaključak da su Tito i Stevo u Jugoslaviji imali svoju privatnu tajnu službu. Već tada, Krajačić počinje da stvara tajna dosijea o jugoslovenskim komunističkim kadrovima, koja je čuvao sve do svoje smrti 1986. godine. Ostavio ih je u nasledstvo svojim pulenima, medju koje Vladimir Dedijer ubraja Josipa Vrhovca, Fabijana Trga i Budimira Lončara. Dolazak Broza na čelo KPJ, bio je za obojicu ključni momenat u njihovoj kominternovskoj i komunističkoj karijeri. Prvom da osvoji vlast, a drugom da bude u vrhu te vlasti. Kada je Broz došao u Zagreb 1939. godine, ubrzo za njim je stigao i tajni agent Kominterne i NKVD, Stevo Španac. Ivan Krajačić, koga je Broz najradije zvao Štef, je bio ključni čovek u Brozovom obračunu sa konkurentima iz stare komunističke garde, kao što su bili Gorkić, Marković, Golubić. U tim burnim godinama za KPJ, izgradjen je prisan i poverljiv odnos izmedju Josipa Broza i Ivana Krajačića, koji je u uzajamnom razumevanju prevazilazio uspostavljene relacije generalnog sekretara KPJ i obaveštajnog poverenika Kominterne. Kao čovek od isključivog Titovog poverenja, Ivan Krajačić je lično Josipu Brozu preporučio Jovanku Budisavljević za rad u Belom dvoru. Josip Kopinič ne veruje da je Jovanka Budisavljević bila Krajačićev ili Moskvin špijun kod Tita, ali podseća da je Stevo Krajačić bio njen stari svat na Titovoj i njenoj svadbi. Sam Krajačić je, inače, kao i Broz bio oženjen Srpkinjom, Milicom Milidrag iz Bosne i Hercegovine. Milomir Marić je u uvodniku feljtona DJure Zagorca za “Dugu” o Krajačiću, napisao da je “Drug Stevo bio najbolji drug našeg Najboljeg druga”, odnosno da se može smatrati da je Ivan Krajačić duhovni blizanac Josipa Broza i jedini čovek koji je u Jugoslaviji mogao da čini, zaista, sve šta mu je volja. Razlikovali su se jedino po tome što je Broz uvek sanjao Jugoslaviju, a Krajačić Hrvatsku.

Autor: Marko Lopušina (zapis iz knjige „UBIJ BLIŽNJEG SVOG I/II“)

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Kako Kominterna kaže

KPJ nije imala posebnu organizaciju koja se bavila obaveštajnom aktivnošću za svoje potrebe, niti specijalno odabrane i izdvojene kadrove koji bi se bavili tim poslovima. Tajnost, konspiracija, budnost, zaštita svog i tudjeg imena, posebno rukovodilaca, šifrovana prepiska, bili su utkani principi delovanja jugoslovenskih komunista. Samo godinu dana nakon što je 1919. godine osnovana, partija komunista je zabranjena u Beogradu, ali nije sklonjena sa jugoslovenske političke scene.

Potreba borbe za političku vlast, u takvim uslovima, nalagala je KPJ da razvija svojevrsnu obaveštajnu aktivnost, pa su sve vrste saznanja do kojih su dolazili aktivisti i simpatizeri partije, dostavljane direktno, čak do Centralnog komiteta. Na drugoj strani, posebnim merama bezbednosti, komunisti su se suprotstavljali delovanju organa vlasti Kraljevine Jugoslavije. Članstvo je redovno, preko lista “Proleter”, upozoravano na opasnost od tajne službe i informisano o otkrivenim agentima i provokatorima. Decembra 1932. zagrebačke organizacije su upozorene da se paze lažnog ilegalca Jose Starčevića i poznatog provokatora Josipa Cara, a u Beogradu da se čuvaju agenta Radoslava Markovića. Doušnik Branko Teodosić sa ženom, koja se potpisivala kao Cina Jota, je, na primer, političkoj policiji dostavio spisak od pedeset simpatizera KPJ. Zato su policijske provale i metodi mučenja komunista u partijskim ćelijama posebno analizirani, a sve partijske ćelije su u slučajevima izdaje tajnoj službi blokirane i izolovane od ostalih. Povlačenjem u duboku ilegalnost, KPJ se spasavala od progona političke policije Kraljevine Jugoslavije. Prve osnovne mere bezbednosne zaštite KPJ je objavila u knjizi “Pravila konspiracije”, tek pred sam rat 1940. godine. Ko je ta pravila kršio, potpisivao je sebi smrtnu presudu. Da bi zaštitila sebe, KPJ je bila surova prema kolebljivcima iz vlastitih redova.

Biti komunista u Jugoslaviji izmedju dva rata značilo je često i biti politički kadar, ali i obaveštajac partije, tj. Kominterne ili sovjetske države, odnosno GPU. Bila je to Državna politička uprava SSSR-a sa pretežno kontraobaveštajnim zadacima, koja je 1936. prerasla u NKVD (Narodni komitet unutrašnjih dela). Partijsko školovanje u Moskvi komunističkih internacionalaca bilo je uvek tesno povezano i sa agenturnim obrazovanjem. Istoričari se i danas trude da razaznaju i razdvoje političku, partijsku i obaveštajnu aktivnost jednog Petka Miletića, Mustafe Golubića – Mujke, dr Sime Markovića, Milana Gorkića, Borisa Kidriča, Andrije Hebranga, Ivana Krajačića, Josipa Kopiniča, pa i Josipa Broza. Jedan od mladjih Titovih pratilaca, Marko Strunje, smelo je jednom prilikom izjavio da je Broz od 1922. do 1924. godine, u Moskvi završio visoku Akademiju NKVD, i da je dobio sovjetsko državljanstvo i čin generala-lajtnanta. Koliko je Josip Broz zatim, tridesetih godina bio jak kao vojni obaveštajac i politički komesar, svedoči Strunje, videlo se i po činjenici da je on Staljinu doveo i namestio Beriju za šefa sovjetske tajne policije. U svojim memoarima, na primer, Jakov Blažević tvrdi da je Andrija Hebrang hteo zajedno sa Vladimirom Bakarićem 1941. da uz pristanak ustaša, formira KP NDH i da je Hebrang, zapravo, bio i sovjetski, i nemački, i ustaški špijun.

Pavle Pavlovic – Crni se seća, da su tokom tridesetih godina u vojnoj tajnoj službi SSSR-a radili Bosanac Ivan Kralj i Srbijanac Andrija Biklović. Prvi je bio čak i šef GPU i tvorac jednog od najvećih srpskih špijuna Branka Vukelića, saradnika legendarnog Zorgea u Tokiju, a drugi je bio član sekcije IV uprave GPU za likvidacije političkih ličnosti po Evropi, u kojoj je neko vreme radio i Mustafa Golubić. Naime, pored obaveštajnog rada, Moskva se aktivno bavila kontraobaveštajnim, ali i specijalnim akcijama, odnosno i subverzivnom delatnošću, koja je često podrazumevala i uklanjanje nepodobnih kadrova. Jedna od tajnih organizacija Moskve sa specijalnom namenom, nosila je ime “Crveni kamerni orkestar”. Zvanicno ova organizacija je pripadala tehničkom aparatu Kominterne. Njene temelje u Beogradu postavio je baš Mustafa Golubić, koji je, inače, bio koordinator ruskih tajnih službi na tlu Jugoslavije. Mujka je bio član centrale Komunističke partije SSSR-a, zadužen u Beču za Odeljenje Jugoslavija, a zatim rukovodilac Balkanske komunističke federacije. U Jugoslaviji se pojavio prvi put 1932. godine, a u Beogradu početkom četrdesetih. Tada je ovaj Mostarac već imao pedeset godina i status večitog studenta.

U beogradskom ansamblu tog “Crvenog kamernog orkestra”, pod komandom Golubića, radila je Ljubica DJurdjević – Popović, radio-telegrafista pod šifrom “Bauer”. Ona je imala dve mlade saradnice Davorjanku Paunović i Veru Miletić. Pored njih tu su bili i Pavle Popović – Crni, Dida Demajo, Stevan Hristić, Dragutin – Guta Kostić, dr Miša Subotić. U drugom obaveštajnom punktu u Beogradu, članovi su bili Pavle Bastajić, Čeda Popović, Nezir Hadžinazović, Cile Kovačević, Čeda Krusevac, Radivoje – Bata Uvalić, Mata Vidaković, Bora Prodanović. Pored njih, Pavle Popović spominje kao ruskog obaveštajca i pisca Dragišu Vasića. Treći obavestajni centar “Pavlodar”, vodio je beogradski novinar Miša Brašić pod konspirativnim imenom “Dzin”, a četvrti Blagoje – Blaško Nešković, španski borac. Istovremeno u Zagrebu je delovao poseban obaveštajni centar koji je vodio Ivan Srebrnjak – Antonov. On je bio Slavonac, obućarski radnik. Nekoliko godina je proveo u SSSR-u, gde je završio vojno-obaveštajnu školu. U Jugoslaviji, odnosno u Zagrebu je bio šef sovjetske obaveštajne službe za Balkan. Koristio se još lažnim prezimenima Stefanović i Ivančić. U Hrvatskoj je postojao i drugi centar, koji je pripadao Josipu i Steli Kopinič. Bio je to zapravo obaveštajni centar Kominterne za osam srednjoevropskih država: Bugarsku, Grčku, Nemačku, Čehoslovačku, Madjarsku, Austriju, Švajcarsku i Jugoslaviju. Zadatak ovog centra, koji je radio od 1939. do 1944. godine, bio je da održava radio-vezu izmedju Kominterne i KPJ. Pseudonimi Josipa Kopiniča, rukovodioca ovog punkta u Zagrebu, bili su najčešće Vazduh i (Ramon) Valdes. Potpisivao se i kao Aleksandar. Staljin ga je zvao Stefan. Za Tita je bio Mali. U Hrvatskoj je bio major Marković, za ustašku policiju i Antun Kadić, a za kraljevsku beogradsku policiju bio je inžinjer Nik Brozović.

Sam Kopinič, za sebe nije voleo da kaže da je obaveštajac, nečiji špijun, vec da je komunista, revolucionar, internacionalac. Kominterna, po kazivanju samog Josipa Kopiniča, nije imala svoju posebnu prijemnu radio-stanicu u Moskvi, pa su sve depeše njenih internacionalnih saradnika, išle preko državne sovjetske radio-stanice. Otuda, ono što je bilo najinteresantnije i najvažnije za Kominternu, često, pretpostavlja Kopinič, nije odlazilo kod Dimitrova, već je završavalo kod Staljina, odnosno državnih organa SSSR-a. Tim podacima Moskva je hranila svoje obaveštajne i kontraobaveštajne službe, a pre svih, Četvrto odeljenje NKVD, koje je bilo zaduženo za “zagraničnu bezbednost”. To odeljenje je imalo zadatak da prikuplja sve interesantne podatke za bezbednost, ali i za unutrašnju i spoljnu politiku SSSR-a. Kako tvrdi Josip Kopinič, ne samo sovjetski obaveštajac, nego i rezident tog IV odeljenja NKVD-a, a kasnije i KGB-a, bio je lično Ivan – Stevo Krajačić i to od 1942. godine, pa do svoje smrti. Rezident je šef obaveštajaca na terenu, na odredjenom prostoru, a to je Krajačić bio za Jugoslaviju, a i za države Srednje Evrope.

Istina, Kominterna je tražila od KPJ detaljne izveštaje o radu, naročito zapisnike o pojedinim odlukama sednica Politbiroa i Centralnog komiteta KPJ, ali, kada je reč o direktnom, neposrednom kurirskom prenošenju tih dokumenata za Moskvu, bar što se Tita tiče, to je prestalo 1941. godine. Jedino je Stevo Krajačić, šef IV sekcije sovjetske obaveštajne službe, redovno odlazio iz Zagreba u Sofiju i tamo predavao pisane izveštaje. Usput je svraćao do Blaška Neškovića u Beograd. O tome je Stevo Krajačić pričao svom bratu Josipu, komesaru jedne naše divizije. On je imao svoj dnevnik i u njega unosio sve što mu je Stevo Krajačić pričao o svojim putovanjima u Sofiju, i o zadržavanjima u Beogradu izjavio je akademik Vladimir Dedijer 1990. godine beogradskoj “Politici”

Najkompletniju priču o Ivanu Stevi Krajačiću imala je svojevremeno Dara Janeković, koja je uspela da sa ovim sovjetskim agentom napravi višečasovni intervju. Neko joj je, medjutim, ukrao sve magnetofonske trake sa snimljenom ispovešću Ivana Krajačića. Sumnja se da je to on lično uradio, uz malu pomoć svojih saradnika. Većina pripadnika jugoslovenske partijske tajne službe, radila je u interesu Moskve, a ne beogradske ili zagrebačke centrale KPJ. Tako se i moglo dogoditi, svedoči Popović, da je Mustafa Golubić sa svojim ljudima podigao narod na puč 27. marta 1941. godine, bez Brozovog znanja i uplitanja. Doduše, neki od aktivista ovih obaveštajnih centara Kominterne i NKVD bili su članovi KPJ, kao na primer, Vasilije – Cile Kovačević, Voja Nikolić, Davorjanka Paunović, kurirka CK KPJ, Vera Miletić, Miloš Mamic i o svemu su obaveštavali Aleksandra Rankovića i Svetozara Vukmanovića – Tempa. Jačanjem te jugoslovenske frakcije unutar Kominterne, što se povezuje sa Brozovim dolaskom u Kraljevinu Jugoslaviju, osnaženi su i politički i špijunski sukobi izmedju pripadnika promoskovske i Brozove struje. U toj borbi za prevlast unutar Kominterne, istorija je pokazala, pobedio je Josip Broz, za koga se sumnja da je sredio da “padnu” ili da se likvidiraju svi njegovi konkurenti, od Milana Gorkića, Petka Miletića, preko Mustafe Golubića i beogradskih članova njegove obaveštajne mreže do Ratka Pavlovića – Cicka i Andrije Hebranga. Glavni likvidatori Titovih protivnika, kaže Pavle Popović – Crni bili su Boris Kidrič, Ivan Karaivanov, a zatim Milovan DJilas. Kasnije je tu ulogu preuzeo Ivan Krajačić, zvani Stevo, koji je bio glavni obaveštajac Moskve u Jugoslaviji i na Balkanu. O tome svedoči njegova sestra Emica Krajačić – Drlić:

Ivan Krajačić je pripadao egzekutorskoj grupi, formiranoj još u Parizu posle sloma gradjanskog rata u Španiji, u kojoj su bili i Mustafa Golubić, ali i Boris Kidrič. Ivo je sve do 1943. godine, bio direktno i isključivo vezan za Kominternu i NKVD. Tačnije, radio je za njihove dve obaveštajne službe, a februara 1942. godine, posle hapšenja Ivana Srebrnjaka, NKVD ga je postavio za šefa tajne policije Kominterne za čitav Balkan. Taj zadatak mu je u Zagrebu preneo Ivo Lola Ribar. Kako je Tito, takodje, bio vezan za Kominternu, njemu je iz Moskve naredjeno da Ivu Krajačića stavi na najvišu vojnu dužnost u Hrvatskoj, kako bi obaveštajno mogao bolje da radi. Tom prilikom je došlo do nesporazuma, jer je Broz želeo da Ivana Krajačića kooptira u CK Hrvatske i CK KPJ, ali Moskva to nije dala. Bilo joj je važnije da Stevo radi za “Direktora”, odnosno NKVD. Tito je Krajačia imenovao za komandanta Druge operativne zone, što je zapravo bio obaveštajni centar, u kome su radili i Marko Belinić, Antun Biber i Dragutin Sajli. O tome je Josip Broz odmah izvestio Kominternu, telegramom koji je potpisao konspirativnim obaveštajnim imenom “ Valter.”

Poruke koje je direkcija NKVD slala Titu iz stanice u Kujbiševu, bile su potpisane lozinkom “Centr”, dok su Brozovi telegrami bili pod šifrom “Za direktora”. Te tajne depeše iz Jugoslavije su slate po sledećem sistemu: pozivna oznaka – KFO, osnovni talasi – 56 m, rezervni talasi – 35 m, moskovsko vreme emitovanja – 01,30 i vreme trajanja emisije – 20 minuta. Prvo sa osnovnog, a zatim sa rezervnog talasa. One poruke koje su bile namenjene centrali Kominterne u Moskvi, Tito, Kopinič i Krajačić su adresovali sa lozinkom: “Za Djeda”. Sva trojica su prošla istu političku i policijsku školu u Moskvi, mada Broz i Krajačić to nisu želeli da priznaju jugoslovenskoj javnosti, dok je priča o Kopiniču objavljena tek sredinom osamdesetih. Vlado Dapčević se seća jednog incidenta kod Tita, kada je na večeri sa Rankovićem, Tempom i Krajačićem 1948. godine, podnapit i ljut na Staljina rekao: “Evo kako nas napadaju, a mi smo im dali najbolje kadrove. Čak sam i ja radio za Ministarstvo državne bezbednosti NKVD!” Kada ga je Krajačić gurnuo nogom, da ga opomene da ćuti, Broz mu je odgovorio da nema šta da krije, jer oko njega su njegovi najbolji kadrovi. Josip Broz i Josip Kopinič su se prvi put sreli, upravo u Moskvi, krajem maja 1935. godine. Godinu dana kasnije i Ivan Krajačić je došao u sovjetsku prestonicu. Kada su Tito i Stevo došli u Pariz, posle rata u Španiji, lično ga je Broz preporučio Kominterni kao obaveštajca u Jugoslaviji, jer je taj posao obavljao sjajno za Božidara Maslarića – Andrejeva, sovjetskog špijuna u Madridu. Svoj potpis, Ivan-Stevo Krajačić stavio je na zakletvu NKVD-u u Pragu 1936. godine i postao tajni agent Stefan. Sličnu preporuku, ali dosta kraćeg sadržaja, Broz je dao i za druga Voksina, kako se tajno tada zvao Kopinič, jer je Moskva, njegovu biografiju sa karakteristikama, već imala. Kopinič je bio šef centra za Srednju Evropu, pa je Krajačić i od njega dobijao obaveštajne zadatke. Za ovu trojicu komunista, obaveštajaca i političara, a posebno za Broza i Krajačića, pokazaće se kasnije, vezuje se direktan nastanak, razvoj, a zatim i propast sistema bezbednosti i tajne policije u Jugoslaviji od 1945. do 1991. godine. A nijedan od njih trojice nije bio Srbin.

Autor: Marko Lopušina (zapis iz knjige „UBIJ BLIŽNJEG SVOG I/II“)

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

SRPSKI ŠPIJUN

Takva tajna služba bila je i u Srbiji u suštini politička policija, jer se bavila otkrivanjem namera i sprečavanjem delovanja prvo protivnika vladara medju samim Srbima, a zatim neprijateljske turske strane. Sam srpski knjaz Miloš imao je uhode koje su pratile i usmrtile srpskog vožda Djordja Petrovića, ali i svoje špijune, koji su mu javljali šta spremaju turske age i dahije. Za vreme vlasti Obrenovića, najpoznatiji srpski obaveštajac i profesionalni policajac bio je Sima Nešić, prevodilac kod Turaka. On je bio sin uglednog beogradskog trgovca i kmeta Pavla Nešića. Studirao je u Beču trgovinu i bankarstvo. Nikola Hristić, ministar unutrašnjih dela, dok je radio na formiranju prve srpske političke policije zapazio je svetske manire Sime Nešića i postavio ga za prvog obaveštajca Srbije. Nešić je koristio svoja poznanstva sa Jevrejima, da preko njih dodje do podataka o turskoj upravi i vojsci. Glavni saradnik mu je bio trgovac Moša Mevorah. Posebno važne podatke Nešić je dobijao od zavrbovanih turskih vojnika i oficira. Da bi se što više približio Turcima, obaveštajac Sima Nešić se lično ubacio u njihovu upravu kao terdzuman, odnosno tumač. Tako je mogao da direktno prisluškuje i sultanovog izaslanika Afir pašu. O tome je Nešić obaveštavao lično ministra policije Nikolu Hristića, a često i samog knjaza Mihaila Obrenovića. Prvi srpski obaveštajac Sima Nešić, poginuo je na Čukur česmi 1862. godine od zalutalog metka, dok je razdvajao zavadjene Turke i Srbe. Jedna beogradska ulica i danas nosi njegovo ime.

Najugledniji srpski policajci, dok su Srbijom vladali Obrenovići i Karadjordjevići do I svetskog rata, bili su ljudi od ugleda i autoriteta: Ilija Garašanin, Nikola Hristić, Radivoje Milojković, Milutin Garašanin, Stojan Novaković, Svetozar Milosavljević, Svetomir Nikolajević, Nikola Stevanović, Stojan M. Protić.

U Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, unifikacijom policijske organizacije, temelji bezbednosnog sistema postavljeni su tek 1922. godine, dok je policijsko zakonodavstvo usvajano sve do 1929. Ministarstvo unutrašnjih poslova Kraljevine SHS formirano je 7. decembra 1918. U njemu su postojala četiri sektora:

- Odeljenje za državnu zaštitu,

- Odeljenje javne bezbednosti,

- Pravno odeljenje i

- Odeljenje za samoupravu.

To prvo odeljenje bilo je nadležno za rad državne bezbednosti. Odeljenje za državnu zaštitu Kraljevine SHS imalo je u svom sastavu:

- Odsek za suzbijanje unutrašnje antidržavne i razorne propagande i akcije,

- Obaveštajnu službu,

- Odsek za suzbijanje spoljašne antidržavne i razorne propagande i akcije,

- Odeljak za policijski nadzor nad strancima i putničkim saobraćajem,

- Administrativni odeljak i

- Odeljak za štampu.

Samo u gradu Beogradu, sa sto hiljada stanovnika, u to vreme radilo je hiljadu žandara i stotinak inspektora Odeljenja za državnu zaštitu. Američki časopis “Policijske vesti” zabeležio je, na primer, da je u Kraljevini SHS 1921. godine otvorena Policijska škola, koju je pohadjalo dvadeset i osam agenata. Već naredne godine, škola je imala pedeset polaznika. Ovakva organizaciona struktura srpske službe bezbednosti, odgovarala je klasičnoj postavci u obliku lepeze svih tajnih policija sveta. Na njihovom vrhu se, obično, nalazi centrala, ispod nje je centar za odredjeni region, zatim podcentri za okruge i srezove, i zatim obaveštajni punktovi u svakom mestu i važnijim institucijama i ustanovama. Svaka od ovih direkcija imala bi istovremeno i svoju mrežu obaveštajaca, koji su bili podredjeni i odgovorni samo svojim naredbodavcima lično. Na taj način je ispoštovan princip tajnosti veza i podataka, tako da drugi obaveštajci i načelnici tajne policije nisu mogli znati šta njihove kolege rade i sa kojim podacima raspolažu.

Stvaranjem Kraljevine Jugoslavije, udareni su i novi temelji jugoslovenskog obaveštajno – bezbednosnog sistema, koji su sačinjavali:

- Vojna obaveštajna služba,

- Kontraobaveštajna služba,

- Šifarsko odeljenje u Ministarstvu vojske i mornarice,

- Kontraobaveštajna služba i

- Politička policija u Ministarstvu unutrašnjih dela.

Žandarmerija je predstavljala okosnicu unutrašnje i javne bezbednosti. Kako su poslovi unutrašnje bezbednosti bili skoncentrisani u ministarstvu policije, to je ono bilo podeljeno na dva sektora:

- Direkciju javne bezbednosti i

- Direkciju nacionalne bezbednosti.

Druga direkcija je zadatke državne bezbednosti izvršavala kroz tri odelenja:

-         političko,

-         specijalno- obaveštajno i

-         specijalne bezbednosti.

Političko odeljenje je, zapravo, bilo centar tajne policije Kraljevine Jugoslavije, iz koga se rukovodilo kontrolom i suzbijanjem aktivnosti stranaka i njihovih pristalica. Ono je vodilo, kako tvrdi dr Obren DJordjević, istrage protiv uhapšenih lica i predavalo ih državnom tužiocu. U svom sastavu Političko odeljenje je imalo politički odsek za obaveštajnu službu, odsek za udruženja i odsek za kontrolu štampe i štampariju. Ovo odeljenje je bilo srž političke policije i zato je bilo najjače u Kraljevini Jugoslaviji, jer je pokrivalo teritoriju čitave zemlje.

Specijalno – obaveštajno odeljenje rukovodilo je kontraobaveštajnim poslovima jugoslovenske tajne policije, koji su bili podeljeni u pet referata:

-         bugarsko – albanski,

-         madjarski,

-         italijanski,

-         nemacki i za

-         “ostale” države.

Pred II svetski rat ovo odeljenje je posebno pratilo i suzbijalo aktivnost engleskih agenata na Balkanu. Kontraobaveštajna mreža Kraljevine Jugoslavije, nije bila mnogo čvrsta, ni stabilna, jer je funkcionisala po potrebi, mada je postojala u svim većim gradovima zemlje. Ovo odeljenje je tesno saradjivalo sa vojnom tajnom službom. Obaveštajna i Kontraobaveštajna služba, i pri policiji i pri armiji, imale su prvenstveni zadatak da sakupljaju podatke i da se suprotstavljaju delovanju stranih tajnih službi kako unutar Jugoslavije, u diplomatskim, privrednim i vojnim predstavništvima, tako i napolju, pre svega da deluju protiv agenata iz Madjarske, Austrije, Italije i Bugarske. Poseban zadatak im je bio da se bore protiv ustaških i šiptarskih secesionista i emigranata. Odeljenje specijalne bezbednosti staralo se o evidentiranju svih osoba čija je aktivnost bila bitna za sam režim, kao i o vršenju analitičkih poslova u tajnoj službi. U odsecima na terenu formirani su i posebni dosijei za praćena lica, čije su kopije obavezno morale da se šalju za Beograd, gde je osnovana Centralna kartoteka jugoslovenske političke policije.

Najpoznatiji policajac Beograda bio je u to vreme Dragoljub Dragi Jovanović, šef Srpske državne bezbednosti, a kasnije i specijalni savetnik Ministarstva unutrašnjih poslova Kraljevine Jugoslavije. Rodjen je 1902. u Požarevcu. Gimnaziju je završio u Velikoj Gradiški, a prava u Beogradu, gde se zaposlio kao policijski činovnik Uprave grada. Tridesetak godina kasnije, kada je pred posetu kralja Aleksandra Zagrebu, otkrio ustašku zaveru, unapredjen je u načelnika Opšte policije Beograda, mada su svi znali da je direktno rukovodio drugim političkim odeljenjem. Iza njegovog napredovanja u policiji, stajali su i Anton Korosec, i Milan Aćimović, ministri policije, kao i premijeri Milan Stojadinović i Dragiša Cvetković. Kralj Aleksandar je na dvoru imao dve svoje obaveštajne sužbe, koje je vodio Petar Živković. Ovaj iskusni obaveštajac, ugradio je kraljevu ličnu tajnu službu u sve jugoslovenske stranke i na vezi držao kao agente, spijune ili saradnike mnoge ugledne licnosti: dr Dragutina Kojica, dr Milana Srskica, Momčila Ninčića, Voju Marinkovića, dr Ninka Perića, dr Nikolu Preka, dr Nikolu Nikića, Ivana Radića, Jovana DJonovića. Vladar je imao i svoje obaveštajne centre u svim većim gradovima, a u Beogradu je formirao i špijunsku mrežu za štampu, koju su vodili Toni Slogl i Milan Divjak. Beogradska tajna služba tog doba, imala je pet odseka:

-         administrativni,

-         politički,

-         defanzivno – obaveštajni protiv inostranaca,

-         antimarksistički i

-         za kontrolu štampe.

Kartoteka je bila zasebno odeljenje. Njihovi šefovi su bili Radomir Jovanović, Veceslav Montanja, Kosta Tasić, Kazimir Magasić, Slobodan Vujković, Konstantin Zaho. Pod Jovanovićevom komandom u tajnoj policiji bilo je dvadeset pet činovnika i stotinu agenata. Za rad protiv radikala, na primer, bio je zadužen agent Steva Savković, novinar. Njegov kolega Josip Barišić, pratio je hrvatske stranke i političare, a Boško Radovanović je kontrolisao demokrate i Zemljoradničku partiju.

Zakon o zaštiti javne bezbednosti i poretka u državi i Zakon o Državnom sudu za zaštitu države, dali su političkoj policiji Kraljevine Jugoslavije izuzetna ovlašćenja u progonu kritičara režima dinastije Karadjordjević. Glavna meta progona, postala je ilegalna Komunistička partija, pa su zato komunisti bili najveći problem kraljevske tajne policije. I posle okupacije Jugoslavije, dinastička služba je nastavila da deluje, ali u sastavu kraljevske vlade u izbeglištvu i kvislinškog aparata u zemlji. U samoj Srbiji, na primer, delovali su:

- Obaveštajno odeljenje Komande srpske drzavne straze,

- Obaveštajni odsek u štabu Srpskog dobrovoljačkog korpusa,

- Poglavarstvo policije,

- a naročito je bilo aktivno Odeljenje specijalne policije Uprave grada Beograda i njegov četvrti Antikomunistički odsek, koji je vrlo tesno saradjivao sa Gestapoom.

Gradska policija je tokom okupacije imala trista agenata, a Antikomunistički odsek devedeset. Šef specijalne policije bio je 1941. prvo Mija Petrović, a posle Ilija Paranos. Prvi odsek je u to vreme vodio Bora Mitrović, drugi Josip Vučinić, treći Nikola Gubarev, četvrti Božidar – Boško Bećarević i peti Milan Jelovac. Većina njih su istovremeno bili i nemački špijuni, dok je sam načelnik Dragi Jovanović sa Nemcima i Dražom Mihailovićem održavao direktne veze. Od toga je Jovanović imao velike koristi, jer mu je, na primer, samo Gestapo u fond za progon komunista dao 1,4 miliona ondašnjih dinara. Dragi Jovanović je bio upravnik, ali i glavni policajac Beograda, pa i Srbije sve do 1944. godine. Njegovi najverniji agenti i istražitelji bili su Bećarević, Grujičić, Sterić, Golubjev, Pavlović, Pantelić, Jeremić, Kosmajac, Miloradović i Zlatar, a njihovi doušnici medju komunistima, po sećanju samog Jovanovića, bili su Jovanović, Buha, Žuti, Klonfer i Mali. Za četiri godine borbe sa komunistima, tajna služba Dragog Jovanovića uhapsila je i saslušala 1.500, a zatim streljala 600 simpatizera KPJ. Odeljenje specijalne policije uspelo je da razbije organizacionu strukturu Komunističke partije u Beogradu i Srbiji, a okupatori su uspeli da u Jugoslaviji instaliraju 669 nemačkih centara, 102 centra italijanske i na desetine madjarskih i bugarskih centara tajne sluzbe.

Autor: Marko Lopušina (zapis iz knjige „UBIJ BLIŽNJEG SVOG I/II“)

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Oči i uši Beograda

Svaki vladar voli dosluh, pa i sam gospod Bog. To se može i zaključiti iz trinaeste glave Biblije, u kojoj pise da: “…Gospod rece Mojsiju” pošalji svoje ljude da ispitaju zemlju Hanan, koju dajem deci Izraela… I Mojsije ih posla da potajno ispitaju zemlju Hanan…

Najstariji pisani trag o špijunaži nadjen je na glinenoj pločici ispisanoj pre 4.000 godina, kada je obaveštajac Banum, iz države Mavi na reci Eufrat, javio svom vladaru da je primetio sumnjive svetlosne signale u susednom neprijateljskom selu. Prvo najznačajnije pisano delo o obaveštajnoj službi, medjutim, ostavio je Sun Cu Vu, u Kini pet stotina godina pre nove ere. U svojoj “Veštini ratovanja” ovaj vojskovodja je zapisao da je špijunaža “…božansko povlačenje niti…” i “…najdragocenija osobina vladara…” Ko želi da vlada, mora da ima sposobnost da vidi i predvidi dogadjaje u vlastitoj državi i okolini.

Kineski carevi su za to koristili pet vrsta špijuna. Vizantija je u ranom srednjem veku špijunažu ugradila u svoju diplomatiju, a Papska kurija u crkvenu politiku. Tek su Francuzi u trinaestom veku, kada je došlo do institucionalizacije policije, svoju obaveštajnu službu ugradili u državni aparat. Karlo peti je imao “lične agente” i “poverljive službenike”, a Luj IX i službu za kontrašspijunažu.

U vreme apsolutnih monarhija, zbirske igre odvijale su se po dvorovima i medju plemstvom, da bi stvaranjem prvih gradova- država u Italiji, špijunaža postala i opasna društvena zabava. Vladari su red i mir čuvali uz pomoć bučne i teško naoružane javne milicije, a svoju vlast uz pomoć tajne policije. Zbog verskih i gradjanskih, ratova obaveštajni poslovi su se već u sedamnaestom veku delili na “unutrašnje” i “spoljne”. Tačnije, zadaci agenata, već tada su bili prikupljanje informacija o domaćim zaverama i o komšijskim vojnim planovima. Godine 1647. engleski parlament je ustoličio prvi državni organ sa obaveštajnom funkcijom. Osnivač i prvi ministar te moderne tajne policije u Engleskoj, bio je Frensis Volsingem. U Francuskoj osamnaestog veka, bio je to ministar Jozef Fuse, a u Pruskoj, polovinom devetnaestog veka, načelnik unutrašnje i spoljne bezbednosti bio je Vilhelm Stiber. Tek dvadeseti vek je pokazao punu snagu i moć obaveštajnih službi, i to u oba svetska rata. To je bilo vreme totalne špijunaže, kada je zaraćenim i posvadjanim državama najvažnije bilo da prepadnu protivnika i to na njegovom terenu. Tajne službe su se tada najviše bavile prikupljanjem vojnih podataka druge strane; pronalaženjem informacija o novim tehničkim i naučnim dostignućima; aktiviranjem pokreta otpora u okupiranim zemljama i akcijama dezinformisanja i varanja neprijatelja. Pariz, London, Kazablanka, Istanbul, Kairo, Berlin, Rim bili su, u to ratno vreme najveći centri medjusobnog špijuniranja zaraćenih strana.

Kineski vojskovodja Sun Cu Vu, smatrao je da nameru neprijatelja, vladar može saznati samo uz pomoć drugih ličnosti. Te ličnosti bili su špijuni, koje je ovaj teoretičar vojne misli svrstao u pet kategorija:

- mesni – upotrebljava ih osvajač kada se koristi uslugama stanovništva nekog kraja,

- unutrasnji – one koje biramo medju zvaničnicima neprijatelja,

- preobraćeni – špijuni neprijatelja koje smo uhvatili i koristimo u naše svrhe,

- žrtvovani – doušnici osudjeni na propast i

- preživeli – oni kojima polazi za rukom da se sa podacima vrate iz logora neprijatelja.

Engleski kralj Henri VII, medjutim, razlikovao je samo tri vrste obaveštajaca:

- tajni agent – čovek dobrog položaja koji radi za nas, a živi u drugoj zemlji,

- doušnik – bilo ko, makar i niskog porekla koji nam daje informacije za novac; i

- špijun – informator, po profesiji koja ima veze sa javnošću, kao sveštenik, berberin, hirurg ili činovnik, koji nema stalno mesto boravka, a dovoljno je ugledan da se može kretati po dvorovima, crkvama, trgovima i prikupljati informacije. Bez obzira koliko vremena prošlo, ove vrste poslenika tajne policije postojale su i postoje vec decenijama u svim drzavama i sistemima, mada često i pod drugim imenima.

U državi Srba pod Nemanjićima, policijskim poslovima su se bavili vlastelini, župani i sami knezovi i vojvode. I u vreme Karadjordja i Obrenovića knezovi i vojvode su čuvali vlast, dok su Turci stolovali u Beogradu, čak i kad je posle I srpskog ustanka formiran Praviteljstvujušći sovjet. Kako je 1811. formiran novi Praviteljstvujušći sovjet, medju šest popečitelja, našao se i prvi srpski ministar policije Jakov Nenadović. Tajna služba je, medjutim, bila u rukama samog Vožda. On je, u svojoj malenoj državi, imao i zakonik o špijunima. Istoričari se danas ne spore, da je Vujica Vulićević bio najpoznatiji ustanički špijun, ali su još u dilemi da li je on radio za Karadjordja ili za Miloša ili za obojicu i sebe istovremeno. Temelje srpske službe bezbednosti postavio je još knjaz Miloš Obrenović u okviru Popečiteljstva vnutrenih dela i Popečiteljstva vojenih dela, koja su vodili Dimitrije Davidović i Mileta Radojković. Oni su predstavljali “vrhovne čuvare javnog bezbjedija i poretka…” Njihov zadatak je bio da paze “…da se ko s neprijateljem Srbije ne dogovara, protivu Praviteljstva rdjave reči ne raznosi i da se tajna družestva u Srbiji ne pletu…”

Dr Andreja Savić je, u svom udžbeniku za srpske policajce 1994. godine, dao jednu preciznu, doduše, profesorsku definiciju tajnih službi, koja odslikava sustinu njihovog postojanja i delovanja. Obaveštajna služba je društveno – istorijski i klasno uslovljena, specijalizovana organizacija, koja u okviru svog delokruga rada, sprovodi tajne obaveštajne, kontraobaveštajne i subverzivne akcije prema vitalnim interesima protivnika, koristeći pri tom, takodje, specifične metode i sredstva, sa ciljem ostvarivanja odredjenih političkih interesa i zaštite unutrašnje i spoljne bezbednosti zemlje. U svim državama sveta, ta služba je formacijski smeštena u resor državne bezbednosti pri civilnim, a negde i pri vojnim ministarstvima. Zbog toga što obaveštajne službe deluju i unutar jedne zemlje, ali i u svim regionima sveta, može se reći da one nisu orijentisane usko nacionalno, već internacionalno, pa im je teško i odrediti širi okvir njihovog policijskog i prostornog delovanja.

Zavisno od same organizacije tajne policije, njene nadležnosti i predmeta rada, obaveštajne službe se, u teoriji i praksi, dele, na strateške i taktičke, na vojne i civilne, odbrambene i agresivne, na unutrašnju i spoljnu, odnosno na obaveštajne i kontraobaveštajne. Obaveštajna aktivnost vezana je za prikupljanje, obradu i prezentaciju podataka o delatnosti protivničke strane, dok se kontraobaveštajna bavi zaštitom vlastitih sistema, ali i otkrivanjem i onemogućavanjem stranih službi, kao i njihovim dezinformisanjem. Shodno tim vrstama poslova i pripadnici tajne službe dele se na obaveštajce i kontraobaveštajce. Najbitnije je, medjutim, da je taj resor državne bezbednosti, kao deo državnog aparata, bio neosporno i institucija koja bitno utiče na stvaranje političkih odluka garniture na vlasti. Taj uticaj tajna služba, a posebno politička policija zasniva, tvrdi dr Andreja Savić, pre svega na svojim specijalnim ovlašćenjima i metodima rada, na monopolu nad najdelikatnijim informacijama, na usmeravanju same službe prema državničkim i političkim potrebama vlasti, kao i na neposrednom kreiranju državne politike. Odnos izmedju državne politike i tajne policije se u osnovi svodi na odredjivanje poslova i zadataka za obavešstajnu službu od strane političkog vrha, sa jedne strane i od povratnog uticaja političke policije, svojim informacijama i analizama na organe vlasti, na drugoj strani. Iskusni obaveštajci, medjutim, skloni su da kažu kako je tajna policija uvek bila samo servis političkog vrha za borbu protiv unutrašnjeg i spoljnjeg neprijatelja, odnosno za očuvanje postojećeg režima.

Autor: Marko Lopušina (zapis iz knjige “UBIJ BLIŽNJEG SVOG I/II”)

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

O našoj državnoj bezbednosti postoji mnogo pisanog materjala. Za vreme dok je Tito bio živ o državnoj bezbednosti  nije se smelo javno ni pisati niti govoriti u negativnom kontekstu. Tek nekoliko godina nakon Titove smrti, kada je već postajalo izvesno da će se SFRJ raspasti počeli su da se objavljuju i tekstovi o državnoj bezbednosti u negativnom kontekstu, tj. u realnijem svetlu.

U ovom serijalu tekstova o državnoj bezbednosti prenosim napise iz knjige Marka Lopušine:

“UBIJ BLIŽNJEG SVOG I/II”

REČ AUTORA

Tajnost je glavni i osnovni princip postojanja i rada svih obaveštajnih službi sveta, pa i srpske i jugoslovenske tajne policije. U toj tajni o sebi i drugima, sadržana su snaga, moć i dugovečnost državne političke policije, koja postoji na ovim našim prostorima poslednjih pedeset godina. Njen zadatak je od 1945. do početka devedesetih, a i kasnije, uvek bio da brani, štiti i čuva državu, vlast, partiju i njen politički vrh od tzv. unutrašnjeg i spoljnjeg neprijatelja. Zato su Oznu, Udbu, SDB, politički čelnici od milošte zvali “pesnica komunizma” ili ponekad i “štit revolucije”. Činjenica je da su jugoslovensku tajnu službu stvarali i vodili Hrvati i Slovenci, a da su njeni najrevnosniji policajci bili Srbi, samo zato što, su se trudili da dokažu svoju odanost Titu i Partiji. Kao verni čuvari Broza i druge Jugoslavije, Srbi “oznaši”, “udbaši”, “debejci”, proganjali su, mnogo puta i bez suda, ne samo po principu velikog broja i velike nacije već i svesno, upravo vlastiti narod.

Srbi su u drugoj Jugoslaviji bili sami sebi i goniči i progonjeni, tačnije i dželati i žrtve tajne policije. Malo je reči u srpskom jeziku koje tako sumorno zvuče, kao što je to reč Udba. U njoj je sadržan sav ljudski gnev i tihi otpor prema jednom delu života u komunističkoj Jugoslaviji, koji su mnogi njeni žitelji potisnuli, makar prividno, iz sećanja. Udbom i danas ljudi zovu sve jugoslovenske službe državne bezbednosti, jer žele da na taj način pokažu koliko su svesni zla koje je politička policija nanela vlastitom narodu.

Prema mojim procenama, jugoslovenska tajna služba je u drugoj Jugoslaviji progonila i unesrećila najmanje pola miliona ljudi. Svedoci akcija jugoslovenske političke policije sećaju se Kočevja, Zelengore, crvenog terora, Golog otoka, obaveznog otkupa, Dahauskih procesa, četvrtog plenuma, studentskih demonstracija, maspoka, liberalizma, kosovske drame, bosanskih progona, slučaja osmorice. Bile su to direktne posledice gradjanskog rata, medju Jugoslovenima i Srbima, ali i onog neobjavljenog gradjanskog rata koji je kasnije vodjen protiv političkih neistomišljenika. Tada su stradali pisci, umetnici, intelektualci, ali i obični ljudi. Državu i njenu Službu, kako je sami policajci zovu, to pamćenje ne služi, pa o svojim delima u ime naroda, a protiv naroda, javno nikada ne govore. Ćutanje je deo policijske tajne zakletve. Pročitane istorije Ozne, Udbe, SDB-a, KOS-a,VOS-a i SID-a, više govore o nedelima neprijatelja, nego o delima državnih čuvara Tita i druge Jugoslavije. Zato su i sve istine o jugoslovenskoj tajnoj policiji poluistine, a neke od njih, zahvaljujući lošim piscima, postale su i sumnjive legende. Namera autora ove knjige je upravo da pokuša da reši enigmu tajnih službi u SFRJ i da se, makar, na trenutak, dokopa te istine o srpskoj i jugoslovenskoj tajnoj policiji.

Nema iole poznatijeg jugoslovenskog političara starije generacije, koji u svojoj uspešnoj karijeri nije prekoračio i stepenicu ministarstva unutrašnjih poslova. Biti policajac bila je čast, a poslednjih godina Jugoslavije i sramota jugoslovenskih i srpskih političara. Neki od njih su zato i skrivali te podatke iz svoje biografije. Rad u kontraobaveštajnoj i obaveštajnoj službi JNA, zatim SID-u SSIP-a i SDB SSUP-a, odnosno Ozni i Udbi, predstavljao je često samo jednu od stepenica u političkoj karijeri mnogih nasih visokih funkcionera. U KOS-u su svojevremeno radili Nijaz Dizdarević, Mitja Ribičič, Otmar Kreacić Kultura, Nikola Ljubičić, Budimir Lončar, Stane Dolanc, Josip Manolić, Anton Tus, Sveto Letica, Božidar Grubišić, Boško Siljegović. SID je osnovao Edvard Kardelj i njegovi obaveštajci su bili diplomate Maksimilijan Bace, Antun Vratuša, Zdenko Sveta, Edo Brajnik, Faik i Raif Dizdarević, Veljko i Arso Milatović, Ales Bebler, Milivoje Maksić, Branko Mikašinović, Cvijetin Mijatović, Josip Vrhovec, Janko Smole, Borisav Jović. Za Oznu, Udbu, odnosno SDB su radili Josip Djerdja, Janez Zemljarić, Vladimir Rolović, Svetislav Ceca Stefanović, Franjo Herljević, Jože Smole, Milan Mišković, Josip Manolić, Josip Boljkovac. Rezidenti Kominterne bili su Josip Broz Tito, Ivo Lola Ribar, Josip Kopinič, Ivan-Stevo Krajačić, Zdenka Kidrič i Andrija Hebrang. Osnivači Ozne bili su Josip Broz Tito, Aleksandar Ranković i ruski pukovnik Timofejev. Svi su oni punih pedeset godina bili gospodari života i smrti ljudi u drugoj Jugoslaviji.

Tako velika koncentracija bivših agenata i policajaca u vlasti, može se objasniti činjenicom da je druga Jugoslavija nastala iz rata, tj. iz revolucije. U njoj su novi lideri bili ili vojskovodje ili članovi organa bezbednosti. Josip Broz Tito, Cvijetin Mijatović, Raif Dizdarević i Bora Jović kao obaveštajci, komandanti, ministri, ambasadori, dogurali su i do pozicije predsednika Jugoslavije, a Nikola Ljubičić do prvog čoveka u Srbiji.

Zavisno od prilika i dogadjaja na unutrašnjoj političkoj sceni Jugoslavije, o tajnoj policiji ispredane su razne priče, koje su ponekad imale i karakter mita. Još tokom rata u narodu je rodjena pošalica da “Ozna sve dozna”, koja se u srpskom žargonu održala do današnjih dana. Druga izreka, koja je postala i politički moto, glasila je “Udba je srpska sudba”. Ona je na najslikovitiji način odražavala narodno shvatanje moći i nemoći srpske, a i jugoslovenske tajne policije. Dešavalo se da su Ozna, tj. Udba i kasnije SDB po svojoj moći izjednačavane sa snagom jednog NKVD, kao i jedne CIA i moćnog KGB. Na Brionskom plenumu, uostalom, i čitava jugoslovenska policija predstavljena je kao država u državi, a njena tajna služba Udba kao državni neprijatelj broj jedan. To političko sudjenje Aleksandru Rankoviću, pretvorilo se u obračun sa, pre svega, srpskim kadrovima u tajnoj policiji. Ono je surovo pokazalo koliko je država Jugoslavija malo marila za svoje obaveštajce, kontraobaveštajce, operativce, agente i špijune. Kako ih država nije volela, onda ih je i narod mrzeo.

Partija ih je gurnula na djubrište života i istorije kao potrošenu decu jedne revolucije, ali i kao islužene radnike jedne personalizovane tajne službe, oličene u likovima Josipa Broza Tita, Ivana Steve Krajačića i Staneta Dolanca. Prvi je bio veliki Jugosloven, drugi veliki Hrvat, a treci veliki Slovenac. Sva trojica nisu voleli Srbe, tačnije bojali su se jake Srbije.

Kako se kretao odnos političkih snaga izmedju federacije, republika i pokrajina, Slovenaca, Hrvata i Srba, izmedju vladara i posilnih, takva je bila i sudbina tajne policije i njenih funkcionera i operativaca. Medjusobni obračuni, najčešće upereni protiv Srbije i srbijanskih kadrova, često su išli baš preko ledja tajnih policajaca.

Poslednjih dvadeset godina, tajne službe SFRJ su čak tiho i podmuklo ratovale medjusobno. Prva jugoslovenska tajna služba pravljena je po komunističko – internacionalnom receptu Moskve i NKVD, a rasturana je po planu vašingtonske centrale i satelita Novog svetskog poretka. Taj plan podržavala je tzv. neprincipijelna koalicija unutar SFRJ. Državna bezbednost Jugoslavije i posebno tajna policija Srbije, preživele su četiri udara i četiri reorganizacije, ali nisu preživele razbijanje druge Jugoslavije. Raspale su se pre SFRJ na bezbroj komadića.

Autor

P.S. Posebno se zahvaljujem na pomoći gospodji Ljubici Kresović i njenim sinovima Borislavu i Dragomiru Kresoviću, kao i porodici Gradimira Markovića, Ljubiši Vasiliću, Čedi Ristiću, Milošu Miši Milenkoviću, Miri i Slobodanu Pavloviću, dr Pavlu Topaloviću, dr Milu Boškoviću, Dragoslavu Djordjeviću, dr Bošku Todoroviću, dr Petru Kneževiću, Dušanu Viliću, Aleksandru Milanoviću, Miodragu Japundži, dr Andriji Saviću, Božidaru Spasiću, Draganu Mitroviću, Ajsi Sikanji, i recenzentu dr Obrenu Djordjeviću.

Ova knjiga je posvecena mom ocu Svetozaru M. Lopušini, bivšem komandiru milicije u Brusu.

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Stanišić bio glavni čovek CIA u Beogradu?

Bivši šef Državne bezbednosti (DB) Srbije Jovica Stanišić osam godina je bio glavni čovek američke CIA u Beogradu, koja je Haškom tribunalu, gde se Stanišiću sudi, dostavila poverljivi dokument sa dokazima o pomoći koju im je pružio, objavio je “Los Anđeles tajms”.

Jedne noći 1992. godine, u beogradskom Topčiderskom parku, Stanišić se sastao sa oficirom CIA Vilijamom Lofgrenom i te noći su “dva špijuna sklopila tajno partnerstvo za koje niko nije saznao: Stanišić je osam godina bio glavni čovek CIA u Beogradu”, navedeno je u opširnom članku o delovanju Stanišića tokom sukoba na prostoru bivše Jugoslavije.

Autor je naveo da je Stanišić “imao hladan pogled i lošu reputaciju, jer je bio šef obaveštajne službe srpskog predsednika Slobodana Miloševića” i mnogi su ga smatrali mozgom režima “zahvaljujući kome je svet dobio zastrašujuæi novi termin ‘etničko čišćenje’”.

Ali, oficiru CIA Vilijamu Lofgrenu bila je potrebna pomoć, jer CIA, piše list, nije znala šta da radi kada je u Jugoslaviji izbio građanski rat, i da je po izbijanju sukob u Bosni i Hercegovini, CIA očajnički želela da dođe do obaveštajnih podataka iznutra.

“Stanišić i Lofgern su na tajnim sastancima po brodovima i bezbednim kućama duž Save razmenjivali detalje o funkcionisanju Miloševićevog režima. On je obezbedio informacije o mestu na kome se nalaze taoci NATO, pomogao je operativcima CIA u traženju grobnica i formiranju mreže tajnih baza u Bosni”, naveo je LA Tajms.

Stanišić, kome se sudi u Hagu i koji bi mogao da bude osuđen na doživotnu kaznu zatvora, pozvao se na svoje američke saveznike. CIA je, što je krajnje neočekivano za nju, dostavila sudu poverljivi dokument u kome se navode Stanišićevi doprinosi i dokazi za pomoć koju im je pružio, a dokument je i dalje zapečaćen, piše list.

Lofgren, koji je sada u penziji, kazao je da je CIA sastavila dokument da bi pokazala kako je “ovaj navodno zli čovek učinio mnoge dobre stvari, ali ne poriče optužbe protiv Stanišića”.

“Ali, ako ostavimo optužnicu po strani, ovaj čovek je uradio stvari koje su pomogle da se okončaju sukobi i uspostavi mir u Bosni”,ukazao je on. CIA se našla u neobičnoj situaciji da služi kao karakterni svedok za optuženog za ratne zločine i nije htela da komentariše dokument. Hag će razmatrati dokument na zatvorenom većanju jer je sadržaj poverljiv, piše LA Tajms.

Stanišićeva odbrana se zasniva na nekoliko desetina razgovora sa sadašnjim i bivšim zvaničnicima američkih i srpskih obaveštajnih agencija, kao i dokumentima u koje je “Tajms” imao uvid. Među njima se nalaze zvanični dosijei srpske obaveštajne službe i izveštaji na sedam strana o tom krvavom periodu, koji je Stanišić napisao dok se nalazio u pritvoru u Hagu.

Tu Stanišić sebe, naveo je američki list, predstavlja kao čoveka koji je pokušao da utiče na Miloševića da bude umereniji i koji je intenzivno sarađivao sa CIA, kako bi zaustavio krizu.

“Ja sam institucionalizovao saradnju sa američkim obaveštajcima, uprkos tome što su odnosi između naše dve zemlje bili veoma loši: ta saradnja je u velikoj meri doprinela deeskalaciji sukoba” napisao je Stanišić a prenosi LA Tajms.

“Stanišić nije bio obični obaveštajac. On je intelektualac, a ne radikalni policajac. On je obrazovan i sposoban i znao je kako da oranizuje službu”, naveo je list reči Dobrica Ćosić, pisca i bivšeg disidenta, koji je bio predsednik SRJ 1992. i 1993. godine.

Tužilac Dermot Grum je u Hagu prošle godine na suđenju pokazao fotografije Stanišića sa pripadnicima specijalnih jedinica i pustio audio snimak presretnutog razgovora u kome Stanišić pripadnike tih jedinica naziva “svojim momcima”.

Grum je prikazao i video snimak na kome se vidi kako pripadnici paravojne formacije “Škorpioni” odvode u šumu i streljaju muslimane muškarce i mladiće – s rukama vezanim žicom.

“Stanišić je osnovao ove jedinice i obezbeđivao sve što im je bilo potrebno, uključujuću dozvolu da čiste teritorije od nepoželjnih ljudi, dozvolu da ubijaju”, rekao je Grum.

Bivši pripadnici DB osporavaju te tvrdnje. “Mi smo radili svoj posao u skladu sa zakonom. Nikada nismo počinili genocid. Naprotiv, pokušavali smo da ga zaustavimo”, kazao je Vlado Dragićević koji je godinama bio Stanišićev zamenik, preneo je LA Tajms.

Stanišić bio glavni čovek CIA u Beogradu?

Oficiri CIA koji su radili u tom regionu kazali su da su stekli utisak da Stanišić “nije običan član hora”, ali da nikada nisu videli dokaz da je umešan u ratne zločine. Štaviše, oni su ga smatrali ključnim saveznikom u situaciji koja je ubrzano izmicala kontroli.

Stanišić je od početka želeo da ojača veze sa CIA. Na jednom od sastanaka sa Lofgrenom, predao je fasciklu sa dokumentima među kojima su bili i dijagrami skloništa i drugih objekata koje su srpske kompanije izgradile u Iraku za Sadama Huseina. Ali, Stanišić je odredio granice i nikada nije uzeo novac od CIA, nije učestvovao u njenim operacijama, niti je činio bilo šta što je smatrao bezočnom izdajom svog šefa, piše američki list.

Posle mnogobrojnih tajnih sastanaka, on je ubedio Miloševića da mu dozvoli da uspostavi kontakt sa CIA kao zaobilaznim putem ka Zapadu. Ponoćni sastanci u parku ustupili su mesto dnevnim sednicama u Stanišićevoj kancelariji, naveo je LA Tajms.

U pismu dostavljenom Hagu 2004. godine, CIA piše kako je Stanišić pokušao da spreči neke od najeksplozivnijih događaja u ratu u Bosni. U proleće 1993. godine, na nagovor CIA, izvršio je pritisak na načelnika Generalštaba Vojske Republike Srpske Ratka Mladića da nakratko prekine granatiranje Sarajeva, piše list.

“Dve godine kasnije, on je pomogao u oslobađanju 388 vojnika NATO-a kojima su skinuli uniforme i vezali ih za stabla da bi služili kao ljudski štit od bombi NATO-a. Stanišić je napisao kako je pregovarao o oslobađanju talaca uz podršku rukovodilaca CIA”.

Pokušao je da interveniše 1993. godine kada su oboreni i zarobljeni francuski piloti. “Mladić nije hteo da prizna da je zarobio pilote, ali moja služba je uspela da otkrije okolnosti i mesto njihovog zarobljavanja i dostavila je te informacije CIA i francuskim vlastima”, napisao je Stanišić, kako prenosi LA Tajms.

Klintonova administracija je tada već aktivno pokušavala da okonča rat diplomatskim sredstvima. Stanišić je pratio Miloševića na mirovnim pregovorima u Dejtonu i zatim se vratio u Srbiju da bi sproveo kljucne delove mirovnog sporazuma.

Dag Smit, šef stanice CIA u Bosni, seća se sastanka sa njim i grupom srpskih zvaničnika iz Bosne u Beogradu. “Dok im je Stanišić govorio kako treba da sarađuju sa CIA, gosti su se očevidno nelagodno osećali”, kazao je Smit.

Smit je počeo redovno da se sastaje sa Stanišićem, i čak su se jednom prilikom sreli na nekom brodu na Savi.

“Pojavio se iz mraka sa telohraniteljima i gotovo čitavo veče pričao o svom šefu. Milošević mu se nimalo nije sviđao. Stalno je govorio kako je grozan, nepošten i pokvaren”, priča Smit.

Na pitanje da li je Stanišić bio u stanju da počini ratne zločine, Smit je odgovorio: “Mislim da je učinio najmanje zla što je mogao”.

Tadašnji direktor CIA Džon Dojč pozvao je Stanišića u sedište agencije 1996. godine i na osnovu programa posete može se zaključiti da je Stanišić naišao na topao prijem.

Glavnog srpskog špijuna su odveli da sluša džez u klubu “Bluz eli” u Džordžtaunu i u lov na ptice u Merilendu. Dojč je čak pokazao Stanišiću pušku “parker” iz 1937. godine, koja je omiljeno oružje kolekcionara.

Dojč, koji sada predaje na Masačusetskom tehnološkom institutu, nije hteo da komentariše.

Jačanje Stanišićevih veza sa CIA dovelo je do trvenja sa Miloševićem koji se plašio da njegov glavni “špijun” kuje zaveru protiv njega. Smenjen je 1998. godine, piše list i navodi da je 2003. godine, kada je ubijen srpski premijer Zoran Đinđić, Stanišić uhapšen i u pritvoru bio tri meseca, a potom “bez objašnjenja izručen Hagu”.

LA Tajms je naveo da Stanišić boluje od akutnog crevnog oboljenja zbog koga je, prema navodima suda, izgubio velike količine krvi. Ako mu se zdravstveno stanje stabilizuje, suđenje će verovatno biti nastavljeno ove godine.

“Stanišić se i dalje povremeno viđa u Beogradu, ali njegov život je urušen. Razveo se, ne viđa decu i svaki drugi vikend provodi u bolnici”. “Poslednji put kada sam ga video bio je na aparatima”, kazao je Dragićević.

Stanišić je ponekad dobro raspoložen i govori o dobrim šansama na suđenju. Ali, Dragićević je kazao da uglavnom izgleda kao “čovek koji se već predao”.

“Čovek koji je bio zadužen za toliko mnogo stvari, koji je bio toliko značajan i poznat, sada je vrlo usamljen”, zaključio je Dragićević, piše LA Tajms u velikom članku o bivšem šefu DB Srbije.

(Tanjug)

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Prati

Dobijte svaki novi članak dostavljen u vaše poštansko sanduče.

Pridružite se 29 drugih pratioca